Ana Vukajlović - Ekskurzija

[branko]

Ana Vukajlović

Ekskurzija

LICA:

RAZREDNA

ĐACI:
JOVICA
TANJA
DRAGAN
MILANA
BRANKO
NATAŠA
STEVICA
VIKICA
SRĐAN
LJUBICA


(Scena: tipična hotelska soba. Muzika po izboru)

(Ulaze četiri dečaka)
JOVICA: Brzo upadaj! Ova soba je slobodna.
DRAGAN: Konačno da se smestimo!
BRANKO: Ala je ovde lepo! (Razgleda sobu) Pazi, i VC imamo, ne moramo ići napolje ako nas nešto iznenada snađe.
JOVICA: Ja ću prvi u VC, da vidim da li je sve u redu.
STEVICA: PPa mislite da li će nam i ručak ovde doneti?
BRANKO: Misliš direktno u krevet. Pa ne bi bilo loše!
DRAGAN: Nemojte lupati. Kad neko spomene doručak u krevetu, odmah pomislim da sam bolestan.
BRANKO: Vidite, i telefon imamo, pa to je kolosalno!
STEVICA: E, onda ću ja uzeti taj krevet pored telefona. Ako me nsko traži, tu sam, a ne da me vijate po celom hotelu.
JOVICA: Ti se kao razumeš u telefone.
DRAGAN: Znam da telefoniram. moj ujak ima telefon.
STEVICA: Onda, kao prvo, ja bih zvao, čekaj, koga bih zvao?
JOVICA: Pa, možemo zvati Tanju.
DRAGAN: Ako se ja pitam. zvao bih Vikicu.
BRANKO: Majke mi, pa vi ste se zaljubili i to ozbiljno.
JOVICA: Zaveži, drutar! Šta te se tiče, ako i jesmo. (Ulazi Srđan)
SRĐAN: Ima li tu jedan krevet više?
JOVICA: Nema! Zatvaraj vrata!
DRAGAN: Čekaj, pa onaj krevet tamo je slobodan.
STEVICA: Pazi stvarno, nismo ni primetili.
JOVICA: Šta si se zalepio za ta vrata? Ulazi!
SRĐAN: Dobro, kad sam se smestio, idem da nađem razrednu da joj kažem da sam našao krevet.
JOVICA: Ne moraš da se ispovedaš.
SRĐAN: Šta je tebi Jovice? Nešto nisi baš gostoljubiv. (Odlazi)
JOVICA: Baš nam je on trebao. Sve će nas otkucati.
STEVICA: Šta će nas otkucati! Baš je on dobar drug.
DRAGAN: Zamisli, najbolji matematičar u školi.
JOVICA: Kakva uspala!
BRANKO: Ako je i uspala. ima i zašto. Da ti nije malo krivo? Mogao bi ti dati neku svoju peticu iz matematike.
STEVICA: Kakvo je to ujedanje! Hoću mir, ja bih da telefoniram. (Ulaze Tanja i Milana)
MILANA: Ćao, znači vi ste u ovoj sobi.
TANJA: Ista je kao i naša soba. Imamo i telefon.
JOVICA: A ko je još sa vama u sobi?
MILANA: Nataša i Vikica. (Tanja seda na Srđanov krevet)
TANJA: Ko ovde spava?
BRANKO: Srđan je sa nama, samo je negde izašao.
TANJA: Znači najbolji matematičar je sa vama. Sladak je. On je moj komšija. Baš volim.
JOVICA: Ti svakoga voliš!
TANJA: A što da ne volim?
STEVICA: Eto, ona i mene voli!
TANJA: Pa, naravno, ti si moj drug, što da te ne volim.
BRANKO: I ja volim sve drugarice i to više nego drugove. časna reč.
MILANA: To nas ne iznenađuje. Mi smo i onako lepši pol. Pa ko da nas ne voli?
DRAGAN: Kako lepo vezeš, kao da je sad čas srpskog.
TANJA: Nego, hoćemo li večeras igrati fote?
JOVICA: Naravno, ali samo odabrano društvo. Ne možemo svi. (Ulaze Vikica i Nataša)
NATAŠA: Jedva smo vas našle!
VIKICA: Sve sobe smo obišle.
NATAŠA: I da znate samo šta smo otkrile!
JOVICA: Slona?
VIKICA: Nećete pogoditi da do sutra pogaćate.
STEVICA: Znači otpadaju svi slonovi, tigrovi, krokodili...
TANJA: Stevice, ne zavitlavaj se, već ćuti da čujemo šta su to otkrile.
VIKICA: Ali ne biste pogodili da do sutra pogaćate.
DRAGAN: Nisu ništa videle!
NATAŠA: Ne pali ti taj štos, ali mi nismo takve, reći ćemo vam... Diskać!
VIKICA: Pravi, pravcati diskać! Kaže nam portir da bi Mogao večeras da ga otvori za našu grupu, ali pod uslovom da i nastavnici budu sa nama.
JOVICA: Možeš misliti diskać! Mi smo se već dogovorili za fote.
TANJA: Ma, hajde onda da ubedimo razrednu da nas pusti, biće fenomenalno.
JOVICA: I misliš, razredna će odmah da nas pusti.
STEVICA: Evo. ja ću je pitati telefonom. I znate šta će mi odgovoriti? Jao deco, pa ja sam luda bez diskaća, evo me odmah dolazim.
VIKICA: Videćeš da će nas pustiti. Videćeš. samo se ti zavitlavaj.
STEVICA: Bolje da mi idemo sami, da je i ne pitamo.
TANJA: Ne, pitaćemo je. Može da nas kazni. Bolje da je pitamo.
BRANKO: Pitaj je onda ti, Tanja, ti si njena miljenica. Kad bih je ja pitao. ona bi mi odgovorila: "Zar je za tebe, Branko, diskać i muzika? Ja sam mislila da ti ne voliš muziku jer imaš dvojku iz muzičkog vaspitanja."
JOVICA: A ja sam siguran da bi mene prorešetala celo gradivo da vidi da li da me pusti ili ne.
MILANA: Baš ste pakosni. Ona to čini zbog nas. da nas nečemu nauči.
JOVICA: Vidi, vidi, još jedna pesnička duša, opet njena miljenica.
STEVICA: E, pa ovaj razgovor je i mene naterao da i ja mislim o srpskom. Glagoli, te divne reči koje me uzbude, ponesu, ponekad me zabole...
DRAGAN: Naravno da te zabole kad dobiješ batina.
TANJA: Dosta zavitlavanja. Mi ćemo je pitati, pa ćemo vam javiti.
STEVICA: Ako vas ne pusti, ja idem sam, baš me briga.
MILANA: Ti kako hoćeš, a mi hajdemo. Pitaćemo je. (Devojčice odlaze)
BRANKO: (Zadovoljno trlja ruke) Bilo bi ludo, kad bismo išli u diskać.
STEVICA: (Zamišljeno) Stvarno su lepe ove devojčice.
JOVICA: Kad sam ja to još primetio...
DRAGAN: Možda u prvom razredu, a možda i u zabavištu.
JOVICA: Zaveži drugar, da ne pogubiš zube, i zaključaj vrata da popušimo po jednu... (Ulazi Srđan)
SRĐAN: Jedva sam našao razrednu. Nego, ima li ko aspirin. Boli me zub.
BRANKO: Imam ja, čekaj da naćem.
STEVICA: Ne spominji mi zubobolju jer odmah sam gotov.
JOVICA: Šta se nas tiče tvoja zubobolja. Zaključaj vrata!
SRĐAN: Bolje da ne zaključavate, ako naiće razredna, znaće da pušite, a i prozori su zatvoreni. Biće dima.
BRANKO: Možda je u pravu, ostavi pušenje za posle. kad izaćemo napolje. I ja sam kupio „Kent".
JOVICA: A ja sam baš sad raspoložen za cigaretu. (Ulaze devojčice, sa njima je i Vikica)
TANJA: Morale smo doći. Treba svi nešto da se dogovorimo. Imamo jedan predlog.
JOVICA: Sigurno vas razredna nije pustila pa nešto izmišljate.
MILANA: Ne baksuziraj! Nismo je još ni pitale.
TANJA: To je predlog našeg predsednika razredne zajednice, pa nek nas ona upozna sa predlogom..
VIKICA: A ti, Jovice, uopšte ne saslušaš već odmah sumnjaš.
STEVICA: Konačno, hoćemo li čuti taj predlog?
LJUBICA: Pošto znamo da u hotelu ima diskać, predlažem da organizujemo žurku, naravno, sa igrankom. Predlažem da se u taj program uključe svi članovi sekcija, literarne, recitatorske, muzičke... Zvaćemo i razrednu i ostale nastavnike. Mora nam uspeti jer kad čuju da imamo i program, sigurno će nas pustiti.
MILANA: Hoćemo da iznenadimo naše nastavnike.
TANJA: Da vide da i mi nešto znamo, hoćemo i umemo.
STEVICA: Pa to je strašno loše.
VIKICA: Ne zavitlavaj se. To je više nego strašno fenomenalno.
JOVICA: A ja mislim da to neće uspeti. Nemate vi toliko vremena da sve to spremite.
LJUBICA: Ja znam napamet jednu svoju pesmu.
TANJA: Ja ću nešto da odrecitujem.
DRAGAN: Ja mogu svirati na gitari.
TANJA: Znači. složili smo se. Onda idemo u našu sobu, zvaćemo još neke drugove. Mora da nam uspe.
JOVIICA: Opet vam kažem da nećete uspeti.
VIKICA: Ćuti već jednom. Ti kao da si zadužen da nam sve pokvariš.
STEVICA: Pa i takvih mora da bude, što se čudiš. Samo, dobro je što ja nisam taj.
SRĐAN: Ja ću vam se pridružiti čim mi umine zubobolja.
TANJA: Ne brini, nećemo te zaboraviti. (Svi odlaze, sem Srđana i Jovice)
JOVICA: Ja ću otići da vidim kakav je to diskać, samo ne znam da li da se prethodno obrijem?
SRĐAN: Zar se ti briješ?
JOVICA: Vreme je, muški smo. Evo, imam i pribor za brijanje.
SRĐAN: Baš tvoj pribor?
JOVICA: Biće moj, sad sam ga pozajmio od brata. Gledao sam kako se on brije.
SRĐAN: Bolje ostavi to za drugi put..
JOVICA: E, baš sad hoću! Šta te se tiče. (Odlazi u kupatilo)
SRĐAN: Ma radi šta hoćeš! Ja ću leći samo da prestane da me boli zub.
(Muzika. Izlazi Jovica čije je lice izlepljeno flasterima)
JOVICA: Sto mu gromova! Kako da mi se to desilo, sav sam isečen. Vidi, Srđan spava. Blago njemu. Pet iz matematike, a ja, uh, bolje da ne mislim. Čekaj, pala mi je luda ideja na pamet. Da ga zaključam u sobu, da vidim kako odličan matematičar izlazi iz zaključane sobe. Ala ću se smejati, kad budem pričao. (Zaključava vrata i odlazi)
SRĐAN: Kao da sam čuo vrata. (Ustaje) Gle, nema nikoga. Zaspao sam, ali zub me više ne boli. Odlično, idem onda na dogovor. (Ne može da otvori vrata) Pa mene su zaključali. Što su to uradili. Šta sad da radim. Moram lupati. Neko će verovatno naići. (Lupa) Otvorite, otvorite. (Opet lupa)
RAZREDNA: Ko to lupa?
SRĐAN: Otvorite. to sam ja. Srđan.
RAZREDNA: Sačekaj, idem kod portira, po ključ.
SRĐAN: Dobro, čekaću, a šta bih drugo nego da čekam. Nego, ko je to uradio? Stevica i Branko nisu. Dragan? Nije ni on. Jovica... možda. On voli da se frajeriše. Zamisli kakav štos. A baš je razredna morala da naiđe. (Ulazi razredna)
RAZREDNA: Otkud ti Srđane, zaključan? Ko je to uradio?
SRĐAN: Ne znam i nije ni važno. Ja sam ionako spavao, boleo me zub.
RAZREDNA: Znam da nije ništa, ali ipak ovakve šale nisu ukusne. Ko je još sa tobom u sobi?
SRĐAN: Dragan, Branko, Stevica i Jovica.
RAZREDNA: Dobro, ispitaću ja to. a ti nemoj da zakasniš na ručak.
SRĐAN: Neću nastavnice. Sad mogu da jedem, ne boli me zub. (Razredna odlazi)
SRĐAN: A sad brzo na dogovor. Nisu valjda pomislili da nisam hteo doći. (Odlazi. Zatamnjenje)
JOVICA: Vidi, nema nikoga, čak ni Srđana. Kako li je samo izašao? Sigurno mu je neko od drugova otvorio. Nego. i ja sam dobar posao uradio. Otišao sam do portira, pričao sa njim o ključevima, i pitao šta koji otvara. Za jedan on kaže da otvara diskać. Onda, rešim da ga uzmem. Evo ga. Nije bilo lako. Pola sata sam vrebao priliku da ga uzmem. Sad ne moramo da pitamo razrednu. Situacija je u mojim rukama. Ključ ću da sakrijem, a onda na ručak, vreme je. (Odlazi. Muzika. Ulaze: Jovica, Tanja, Stevica, Vikica, LJubica, Nataša i Dragan)
JOVICA: Da li ste pitale razrednu za diskać?
TANJA: Nismo, ali do večeras ćemo je sigurno pitati, ne brini se. Nećeš ti morati.
JOVICA: Čini mi se da niste sigurne da će vas pustiti.
STEVICA: Ostavite svaću, šta ćemo sad da radimo?
VIKICA: Da se šetamo.
LJUBICA: Nisam za šetnju, dosta nam je obilazaka muzeja i spomenika. Noge me bole.
TANJA: A da sad igramo fote! (Svi se slažu)
JOVICA: Ali sa ljubljenjem.
NATAŠA: Ja neću! Što da se ljubimo?
JOVICA: Ko neće, ne mora! Ima ko hoće, zar ne?
STEVICA: Ja mislim da to ona kao fol kaže, a znam da nema ništa protiv.
NATAŠA: Ala si ti pametan. Šteta što je Ajnštajn živeo pre tebe.
JOVICA: Hoćemo li početi! Ja ću sakupiti fote.
LJUBICA: Ja ću da govorim šta koja fota da radi.
BRANKO: Nemamo ništa protiv. Počinji! (Sedaju)
DRAGAN: Čekaj da napravimo štimung. Zatvorićemo prozor, navući zavese. jedno svetlo ugasiti. To je da se niko ne stidi. (Gase jedno svetlo)
NATAŠA: Jaoooj, je l' to baš mora?
JOVICA: Zar nisi čula, tako mora, da bi igra uspela.
DRAGAN: To je štimung. Moj brat to isto radi, kad pravi žurku.
JOVICA: Počinjemo! Šta da radi ova fota?
LJUBICA: Ta fota, neka vidi gde je razredna da slučajno ne bane ovde.
SRĐAN: To je moja fota!
JOVICA: Idi, i dobro pazi da nije negde na hodniku. (Srđan odlazi)
JOVICA: Šta da radi ova fota?
LJUBICA: Ta fota neka poljubi Tanju.
TANJA: Pa, to je moja fota. Kako samu sebe da poljubim?
STEVICA: Stvarno, nezgodno je da sama sebe ljubiš. Nego, neka ti neko pomogne.
JOVICA: Ja se dobrovoljno javljam!
DRAGAN: Znači tako!
SVI: (Pevaju) Sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada...
TANJA: Što si takav. Jovice? Što se zavitlavaš?
BRANKO: A ko kaže da se zavitlava? Poljubi je, onako, drugarski.
JOVICA: Ja sam i mislio drugarski. ako ona neće možemo to i posle.
TANJA: Misliš da se bojim?! Evo, ljubi! (Svi reaguju kada je Jovica poljubi)
JOVICA: Šta da radi ova fota? (Vraća se Srđan)
SRĐAN: Nastavnici piju kafu. Nešto su ozbiljni. Portir je sa njima i pričaju.
VIKICA: Odlično, bar nam neće smetati.
JOVICA: Šta da radi ova fota?
LJUBICA: Ta fota neka kaže ko joj se sviđa.
STEVICA: To je moja fota. Baš mi se sviđa nastavnica hemije.
TANJA: A zašto bežiš sa časova hemije kad si zaljubljen u nju?
STEVICA: Na času se zbunim.
TANJA: Zbuniš se ti kad ne naučiš.
JOVICA: Tajmaut, da popušimo po jednu.
LJUBICA: Nemoj da prekidaš igru, taman se lepo igramo.
JOVICA: Šta smeta? Nastavićemo. Uh, nemam šibicu. Idem do Nenada, brzo ću doći, a i nešto sam smislio.
BRANKO: Skrasi se već jednom. Nikad nemaš mira.
STEVICA: Čekaj, imam i ja predlog. Mogu da telefoniram razrednoj i da pitam za šibicu, daće ti ona, jer zna kako je teško bez cigarete.
JOVICA: Zaveži, balavče! Drži cigarete dok ne dođem. (Odlazi)
STEVICA: Uzsću fote i nastavljamo igru.
TANJA: Sada ću ja da govorim šta će koja fota da radi.
STEVICA: Šta da radi ova fota? (Ulazi razredna)
VIKICA: Joooj, razredna!
RAZREDNA: Zašto ste deco u mraku? Upalite svetlo.
BRANKO: Vidi stvarno, mi se zaigrali i nismo ni primetili da je mrak u sobi.
RAZREDNA: A šta ste se to tako zaigrali?
TANJA: Igrali smo jednu društvenu igru fote.
RAZREDNA: Stara je to igra, i ja sam je igrala nekada. Nego, deco, došla sam da vas nešto pitam. Nestao je ključ od diskokluba, pa me je portir zamolio da pitam sve učenike, da ne znaju nešto o tome. Molim vas, ako nešto znate, recite mi, može čovek i službu da izgubi.
SVI: Ne znamo ništa.
RAZREDNA: Idem onda dalje, da pitam i ostale.
DRAGAN: Što ne ostanete makar malo?
RAZREDNA: Dobro, nekoliko minuta, da se podsetim na mladost i ćačke dans.
STEVICA: Šta da radi ova fota?
TANJA: Samo trenutak. da nešto lepo smislim za razrednu... Ta fota. neka nešto odrecituje.
DRAGAN: To je moja fota.
RAZREDNA: Baš nezgodno. Koliko ja znam, ti nerado učiš pesmice.
DRAGAN: Ali zato znam pesmice koje se pevaju. Mogu da otpevam jednu. (Uzima gitaru i svi zajedno pevaju pesmu po izboru)
RAZREDNA: Dobro je Dragane, kad ti znaš da naučiš ovakve pesmice, onda više nema opravdanja u školi. (Branko skida jaknu i u tom mu ispadaju cigarete iz džepa. Razredna ih traži pokretom ruke. Zvoni telefon, na koji se razredna javlja)
RAZREDNA: Alo, da... ko... vampir... Dobro, preneću.
RAZREDNA: Deco, neko je zvao, kaže da će doći, predstavio se kao vampir. Znate li ko bi to mogao biti?
SVI: Ne znamo.
RAZREDNA: Dobro, a ovo, Branko, to su tvoje cigarete?
BRANKO: Ne, stvarno ne znam odakle one tu.
RAZREDNA: Možda su i začarane. Uzeću ih, ne mogu da dozvolim da se trujete. Hvala ti, nadam se da se ne ljutiš mnogo na mene. (Ulazi Jovica sa čaršavom prebačenim preko glave)
JOVICA: Buaaaa, koga uhvatim, prvo ga pitam matematiku. pa ako ostane živ. vodim ga kod razredne da pita za diskać. Sad se čuvajte. (Počinje da juri decu po sobi, ali hvata razrednu) Lepotice kaži ti meni tablicu množenja.
RAZREDNA: Jako sam se uplašila, pa ne znam.
JOVICA: Onda odmah ideš kod razredne da ti održi jedno predavanje o učenju. (Ostala deca su zbunjena, pokušavaju da mu skrenu pažnju)
SRĐAN: Skini taj čaršav, to je razredna. (Jovica skida čaršav i kada ugleda razrednu, prenerazi se)
JOVICA: Ja..., ovaj, ...nisam hteo, ja...
RAZREDNA: Jovice. hajde da nam objasniš svoje ponašanje. Šta se to sa tobom dešava?
JOVICA: Ja ne znam... ja ovaj...
RAZREDNA: Hoćeš da se dogovorimo, onako drugarski.
JOVICA: Ovaj... kaznite me.
RAZREDNA: Neću te kazniti za ovo, ali mi reci, imaš li nekih problema. Tu su tvoji drugovi i ja, pa ćemo ti pomoći. Hoćeš li?
JOVICA: Ja ne znam.
SRĐAN: Evo, ja ću ti pomoći da popraviš ocenu iz matematike.
STEVICA: NJegovi su u Nemačkoj.
RAZREDNA: To znam. Tata i mama mu sigurno nedostaju, ali oni se uskoro vraćaju.
TANJA: Možda se zaljubio?
JOVICA: Šta trabunjaš. nemoj da te udarim.
RAZREDNA: Tako se ne govori sa drugaricom. Oni svi hoće da ti pomognu.
JOVICA: (Duri se) Ne treba mi niko.
VIKICA: Eto. opet se pravi važan. NJemu niko ne treba, on ništa ne zna.
JOVICA: Pa, i ne treba mi.
NATAŠA: On uvek hoće da bude izuzetak. I onda sve pokvari.
RAZREDNA: Svi mi smo ponekad takvi, nesnosni, ali proći će to. Znam da je Jovica ipak dobar dečak. koji se, doduše, malo više pravi važan. Možda mu nedostaju roditelji, a možda se stvarno i zaljubio.
JOVICA: Ja, izvinjavam se... žao mi je.
RAZREDNA: Znam ja Jovice da si ti dobar dečko.
TANJA: Jovice, pitaj razrednu za ono.
JOVICA: Koje?
TANJA: Za diskać.
JOVICA: Da ja pitam?!
TANJA: Što da ne?
RAZREDNA: Samo napred, pitaj to što trebaš, slobodno. Vrlo rado ću ti odgovoriti.
JOVICA: Ovaj... mi bismo večeras da idemo na igranku, ali moraju biti nastavnici sa nama... pa smo mislili da...
RAZREDNA: Da me vodite na igranku?
TANJA: Ako hoćete! Imamo i jedno iznenađenje.
RAZREDNA: Deco, čuli ste da je nestao ključ od diskokluba. Ako se on pronađe, naravno da ću ići sa vama. Nego, kada smo kod ključa, portir je rekao da se neki dečko motao oko njega. Ali, sigurna sam da to nije bio niko od vas. Onda, o igranci ćemo se dogovoriti za vreme večere. Budite dobri. (Odlazi)
TANJA: Baš je razredna silna. Vidite da ona sve hoće.
JOVICA: Eto, opet sam pogrešio.
JBUBICA: Šta ste se umusili, naći će oni ključ.
VIKICA: Hajde da se spremamo, još malo pa će večera.
MILANA: A šta da ja obučem? Hoćeš li mi dati tvoju plavu bluzu, odlično mi stoji?
LJUBICA: Naravno, ja ću ionako uzeti Višnjinu haljinu. Samo da idemo na igranku, bilo bi ludo. Sve ostalo je spremno. (Devojčice odlaze. Dečaci imitiraju devojčice kako se oblače)
SRĐAN: E, baš su dosadne. „Šta da obučem...?", „Kako izgledam...?" Nego, šta mislite da li da se obrijem, ako budemo išli na igranku. Biće mi to prva igranka u životu...
STEVICA: Ne znam koliko je to pametno. Pogledaj kako izgleda Jovica, sav je u flasterima.
DRAGAN: Svi misle da je pao sa trsćeg sprata i ostao živ.
BRANKO: Zavitlavaj se ti, ali i tebi raste brada. Jednog dana ćeš i ti tako izgledati.
DRAGAN: Jovice, šta je sa tobom? Zar ne vidiš da ti je razredna oprostila. Neće te kazniti.
JOVICA: Pusti me. nije mi do šale.
STEVICA: Hajde da ga malo razmrdamo.
JOVI.CA: Neću. ostavite me na miru! (Gurkaju se međusobno, Jovici ispada ključ)
BRANKO: Hej, nski ključ je na podu.
DRAGAN: Tebi je, Jovice. ispao iz vindjakne.
SRĐAN: Ima nski broj na njemu. Da nije to onaj ključ što ga portir traži?
DRAGAN: Jovice, čuješ šta te pita.
JOVICA: Šta se dereš! Jeste, to je ključ od diskokluba.
SRĐAN: Znači, opet si zabrljao. Sad je sve propalo. Zbog tebe ćemo biti svi kažnjsni.
JOVICA: Ćuti, znam da sam kriv. Hteo sam da ga odnesem i da niko za to ne sazna. Sad ipak vi znate. Nisam hteo da ga ukradem. Mislio sam da večeras napravim šalu.
DRAGAN: Ali, sa šalama si preterao. Ko će sad da pravda ovaj tvoj postupak. Ne mogu da te shvatim. Situacija je krajnje ozbiljna.
BRANKO: Kažu da se tako ponašaju zaljubljeni. Ne znaju šta rade.
STEVICA: Ti si, Jovice. velika kukavica. Tako se i ponašaš kukavički.
JOVICA: Nemoj da me vređaš! Dokazaću vam da nisam kukavica. Daj ključ! Neću da zbog mene vi ne idete na igranku i budete kažnjeni.
SRĐAN: Šta ćeš uraditi?
JOVICA: Čućeš! (Odlazi)
DRAGAN: Šta mu je to trebalo?
BRANKO: Glupo. Sad je sve gotovo.
SRĐAN: Bićemo sigurno kažnjeni. Razredna može puno da oprosti, ali ovo je previše. (Zatamnjenje. Muzika. Ulaze razredna i Jovica)
RAZREDNA: Deco. Jovica mi je sve ispričao. izvinio se, odneo ključ portiru i njemu se izvinio. Jovica i ja smo razgovarali, otvorsno i iskreno, kao drugovi i oprostila sam mu. Ali, ako napravi još jedan ispad. biće najstrože kažnjen.
JOVICA: Nastavnice, dajem vam časnu reč još jedanput, ovde pred drugovima, da ću ubuduće biti dobar. Shvatio sam da moje šale često to nisu.
RAZREDNA: Verujem ti, Jovice. A sad moram i ja da odem do portira, da se i ja izvinim u ime cele grupe, i da se dogovorimo za igranku. Da li se slažete sa mnom? (Svi potvrdno odgovaraju, razredna odlazi)
STEVICA: E, kad se situacija ovako dobro sredila, onda bih ja da napravim dobru stvar: da obezbedim devojku za večeras. Znam broj telefona Tanjine sobe. Slušajte, momci, kako se to radi. (Telefonira i kada dobije vezu izgovara u jednom dahu) Alo, ja bih želeo da me sačekaš sad na hodniku i da zajedno idemo na igranku i celo veče da igramo samo nas dvoje. (Spusti slušalicu i okreće se drugovima) Uh, pa nisam znao da je to baš toliko teško.
BRANKO: Što nisi i nama zakazao sastanak.
SRĐAN: Jesi li sa Tanjom razgovarao?
STEVICA: Pa. valjda sa njom. njenu sobu sam zvao.
DRAGAN: Stvarno nisi drugar što i za nas nisi ugovorio sastanak.
JOVICA: A što si baš Tanju zvao. Ima tamo i drugih devojčica. (Ulazi Vikica i smeje se)
JOVICA: Šta se smeješ? Šta ti je?
BRANKO: Šta je to tako smešno?
VIKICA: Slušajte samo! Razredna došla kod nas u sobu da nam kaže da će biti igranka, kad odjednom zvoni telefon. Ona digne slušalicu, kad ono neki dečak, kaže da hoće celo veče da igra samo sa njom i da je sada čeka na hodniku. Razredna se smeje i kaže da već dugo nije imala takav sastanak. Idem sad dalje da pričam, ala je to dobar štos.
DRAGAN: Znači, razrednoj si zakazao sastanak.
BRANKO: Zamisli, celo veče ćeš samo sa njom igrati.
JOVICA: Valjda ću ja onda sa Tanjom.
STEVICA: E, pa sada sam ja zabrljao.
DRAGAN: Znaš šta Stevice, čim se razredna nije naljutila, sve je u redu. A druti put, pitaj kako se telefonira. Pomoći ću ti, moj ujak ima tslefon. Prvo kažeš svoje ime, pa onda kažeš ime onog sa kim želiš da razgovaraš.
BRANKO: Zamisli da je još rskao i svoje ime, onda bi razredna znala ko joj je zakazao sastanak.
SRĐAN: Eto, to ti je ekskurzija. Na njoj se svašta događa. Zato đaci žele da idu na ekskurziju.
JOVICA: Stalno razmišljam o ovoj našoj ekskurziji, i znats šta sam shvatio. Najvažnije je biti drug. Razredna i vi, pravi ste drugari. A ovu ekskurziju ću pamtiti kao svoju mladostludost.
SRĐAN: I sa matematičke tačke gledišta baš si to lepo rskao, kao pesnik. U stvari, mi to i jesmo, trinaestogodišnji pesnici ovog lepog đačkog života. A u đačkom dobu uvek ima smeha, ljubavi. drugarstva. Pa i raznoraznih gluposti... (Zatamnjenje. Muzika. Dolaze devojčkce i počinje ples. Tanja, dok igra, Govori)
TANJA: Sada, kada se zavesa zatvori, verujem da će se mnogi od vas setiti svoje ekskurzije. Na licu će se pojaviti smešak. Jer, ekskurzije su nešto lepo, neponovljivo, uzbudljivo. Ona se ponese u život i pamti.