Sonja Bogdanović - Ederlanda

[branko]

Sonja Bogdanović

EDERLANDA

lutka igra prema danskoj bajci

LICA:
Baka Matilda Petersen, (oko 60 godina)
Liza, Matildina kći (oko 40 godina)
Ingmar Jakobsen, Lizin muž (oko 40 godina)
NJihova deca:
Aleksander, (16 godina)
Gertruda, (14 godina)
Jozefina, (12 godina)
Margareta, (10 godina)
Ederlanda, Matildina najmlađa kći (25 godina)
Olaf Senior Amunzen,
Ederlandin muž (oko 45 godina)
NJihova deca:
Olaf Junior, (7 godina)
Kristijan, (5 godina)
Kristina, (4 godine)
Jansena, služavka (oko 60 godina)
Gosti:
Jeta Meler,
Jozefinina drugarica.
Stina Johmunzen,
Jozefinina drugarica
Birta Larsen, Margaretina drugarica
Mihael Larsen, njen malo stariji brat
Ula Prest, Gertrudina drugarica
Bibi Prest, njena mala sestra
Tam Serenzen, dečak iz susedstva, vršnjak Olafa Juniora
Lars Serenzen, njegov mlađi brat

Radnja se događa na Božić, početkom dvadesetog veka, u gradu Ribeu na Jitlandu u Danskoj u kući Matilde Petersen.

Lutke:
Žena sa zvonom, (vodi je Jansena)
Matilda samrtnica, (vodi je Matilda)
Matilda pokojnica, (vodi je Matilda)
Kunigunda, (vodi je Liza)
Jolanda, (vodi je Gertruda)
Ederlanda, (vodi je Ederlanda)
Tam Tamzen, (vodi ga Ingmar)
Stari Trol, (vodi ga Ingmar)
Stara Trolica, (vodi je Liza)
Trol stariji sin, (vodi ga Olaf Senior)
Trol mlađi sin, (vodi ga Aleksander)
Pastir, (vodi ga Mihael Larsen)

Životinje:
Rode, (hor dece iz “publike”)
Konj sa praporcima (vodi ga bilo ko)
Svinja, (Vodi je bilo ko)
Mama Guska, (solo Gertruda)
Mama Patka (solo Liza)
Mama Ćurka, (solo Liza)
Mama Kvočka, (solo Matilda)
Petao, (solo Ingmar)
Pilići, pačići. Guščići,
ćurići: (hor dece)

PREDČIN
Prostrana dnevna soba. Nameštaj raznih stilova pokazuje da je u kući
živelo mnogo generacija. Sve je prijatno i skladno. To je soba u kojoj se
ugodno boravi. U sobi je kamin sa raspaljenom vatrom ili starinska
porcelanska peć. U jednom uglu je klavir. Slike, lampe, vaze, veliki sat,
porcelanski ukrasi daju sobi atmosferu građanskog blagostanja. U sobi
je okićena božićna jelka i jaslice sa malim Hristom. U trenutku kada
se podiže zavesa na sceni je Jansena koja je već pri kraju sređivanja nereda
od jučerašnjeg proslavljanja Badnje večeri. Ulazi Matilda, uzbuđena i
srećna.
MATILDA: Ostavi sada to, dobra moja Jansena,
(Letimično pogleda na sat)
kasnimo! Idi brzo donesi kolače.
Jansena izlazi gurajući ispred sebe kolica za serviranje puna prljavih
tanjira i čaša. Na vratima se sudara sa Olafom Seniorom i Ingmarom
koji između sebe nose ogroman kovčeg. I oni žure. Svečano su odeveni.
Olaf na brzinu dovršava oblačenje. Matilda brzo sklanja ono što
Jansena nije stigla da skloni i to ćuška bilo gde.
MATILDA: Mogli ste sinoć taj kovčeg da skinete sa tavana.
OLAF SENIOR: (Hoće da zabašuri Matildinu primedbu jer je očigledno
on zbog toga kriv)
Srećan Božić draga Gospođo tašto.
(Teatralno joj ljubi ruku)
MATILDA: I Vama, dragi zete.
(LJubi Olafa u čelo)
Da li ste se lepo naspavali?
OLAF SENIOR: Uvek se slatko naspavam pod vašim gospoljubivim krovom.
INGMAR: Gde ćemo sa sandukom, teta Matilda?
MATILDA: Pa gurnite ga negde. Parada samo što nije počela.
Ilazi Jansena sa onim istim kolicima za serviranje ali sada punim
slanih i slatkih đakonija. Ređa sve na sto. Matilda joj pomaže. Olaf i
Ingmar sklanjaju sanduk. Svi su užurbani.
JANSENA: Deca celo jutro uvežbavaju svečani ulazak.
MATILDA: Više od sto godina se u ovoj kući na Božić peva ista
pesmica a uvek ima male dece za koju je nova.
INGMAR: Deca su nestrpljiva, počnimo sa slavljem!
Ingmar seda za klavir i počinje da svira. Na zvuke muzike vrata se
širom otvaraju i svečana povorka ulazi plesnim korakom, pevajući.
Ulaze prvo Kristijan i Kristina (van sebe od radosti), pa Olaf Junior
(vrlo svečano i pun očekivanja) i s njim Margareta (sigurno i non-
šalantno), za njima Jozefina i Gertruda (svečano i “prepodobno”),
zatim Aleksander sam (snebivajući se po malo jer se oseća veliki za ovaj
ritual) i na kraju Liza i Ederlanda (koje se drže za ruke i “izigravaju
decu” – Liza vesela, a Ederlanda uzbuđena, pod pritiskom uspomena)
Pevajući i igrajući prave krug oko jaslica. Uz svečanu povorku pevaju
Ingmar, Matilda i Jansena. Olaf Senior ćuti jer ne zna reči pesmice.
SVI: Ovo je jutro
Božjeg sjaja,
Detence sveto
Siđe među nas.
Vera i ljubav
Sa njim nas spaja,
Slavimo srećni
Taj svetli čas.
Detence sveto
Na krstu će da strada
I daće svima
Nadu u spas.
Idemo stazom
Spasenja toga
Detence sveto
Blagoslovi nas.
(Na poslednje reči pesmice svi se, u plesnom stilu,
duboko klanjaju pred jaslicama, a onda, na Ingmarov
znak, “grmnu” u glas)
Srećan Božić svima!
Nastaje galama i smeh. Svi se ljube. Svečani poredak se rastura i počinje
veselje i metež koji su u naglom kontrastu sa tek završenom paradom.
Prilaze posluženju, jedu, razgovaraju.
MATILDA: (Prekida žagor)
Deco! Čeka nas posao. Spremamo predstavu.
MARGARETA: Naravno! Kao i svake godine.
JOZEFINA: Šta ćemo ove godine da igramo bako?
MATILDA: Ederlandu. U čast naše drage devojčice koja tako dugo
nije bila s nama.
(Grli Ederlandu)
EDERLANDA: (Ganuto)
Mama! Draga moja, jedina majčice.
OLAF SENIOR: (Zbunjen je i neprijatno mu je. Pokušava da zabašuri
emotivni ispad svoje žene)
Da li je to dramatizacija danske bajke o Ederlandi
Hinermagd.
MATILDA: Da to je...
OLAF SENIOR: Zar to nije malo morbidna, čak i ružna bajka za dramatizaciju?
MATILDA: Po našem porodičnom predanju Ederlanda je naša pra-
-pra-pra baka od koje svi potičemo.
JOZEFINA: Ima tu neka zavrzlama. Jednom su se Jeta Meler i Stina
Johmunzen u školskom dvorištu čupale za kike zbog te
Ederlande. Obe su tvrdile da su njene pra-pra-pra unuke.
Ja znam da sam i ja Ederlandina pra-pra-pra unuka
ali ne volim da se bijem pa sam ćutala.
GERTRUDA: Kao i uvek “superiorno” si ćutala.
Jozefina se krišom isplezi na Gertrudu, Gertruda “superiorno” podnosi
uvredu. Niko ne primećuje mali incident među sestrama samo se
Aleksander podrugljivo smeška. Olaf Junior se sav pretvorio u uvo i
sve “upija” jer mu je mnogo toga poznato iz maminih priča. Margareta,
Kristijan i Kristina su nestrpljivi da vide lutke. Ederlanda je sva
ustreptala i uzbuđena.
INGMAR: Pola grada Ribea veruje da potiče od Ederlande.
MATILDA: Naravno, jer je Ederlanda imala mnogo dece. Pola
Ribea stvarno potiče od Ederlande. Bar tako govori
predanje. Ali po predanju baš ova naša kuća bila je
Ederlandina kuća.
ALEKSANDER: Nemoguće! Nije naša kuća toliko stara.
MATILDA: Naravno da nije. Ona je opravljana i prepravljana,
nadziđivana i preziđivana, ali je, po tradiciji, bila na
ovom mestu.
OLAF SENIOR: Ipak, zar nije čudna ideja da se ova tako kontraverzna
bajka dramatizuje.
MATILDA: Nije dragi zete. Ingmare, molim te izvuci sanduk.
(Ingmar i Aleksander dovlače sanduk na sredinu scene)
Ovo je pozorište napravljeno za moju baku Ederlandu
kada je bila devojčica a napravio ga je moj pradeda.
OLAF SENIOR: (Sa jedva primetnom dozom ironije)
Očigledno se razumevao u pozorište.
MATILDA: (Pravi se da ne primećuje ironiju)
O da. Bio je on umetnička duša. U Ribeu je tada bilo
jedno malo amatersko pozorište a moj pradeda je bio i
pisac i reditelj i glumac, i scenograf. Sve što je
zatrebalo.
OLAF SENIOR: LJudi su nekada imali baš mnogo slobodnog vremena.
MATILDA: Kada ljudi nešto istinski vole uvek nađu vremena.
Moja baka Ederlanda bila je tada jako bolesna. Mesecima
je morala da leži u krevetu i nije mogla da ide u
pozorište pa je cela porodica prionula na posao da
napravi jedno lutkarsko pozorište za nju. Čak je i
bolesna Ederlanda učestvovala. Pravili su lutke, šili
kostime. Testerisali, deljali, farbali, smišljali
tekst, muziku. Bilo je to za sve vrlo zabavno i uzbudljivo.
Prva predstava bila je baš na Božić. Od toga
vremena postala je tradicija da se na drugi dan Božića
igra lutkarska predstava.
OLAF SENIOR: Neverovatno kako se dugo ova igračka sačuvala.
MATILDA: Pa čuvali smo je, dragi zete.
JANSENA: Tu smo predstavu igrali poslednji put baš one godine
kada se gospođica Liza udala. Pokojni gospodin Petersen
bio je nezaboravan kao stari trol.
MATILDA: Moj suprug je te večeri bio stvarno u formi. A i dečica
su nam još sva bila na okupu: Liza, Mihael, Tomas,
Ulrike, Izabela. A Daniel i Ederlanda bili su još
mala deca...
MARGARETA: (Nestrpljivo je prekida)
Bako, kada ćemo da vidimo lutke?!
Matilda, svesna da se zanela uspomenama, odmahne rukom i otvara kovčeg.
Deca reaguju na otvaranje kovčega bilo uzvikom, bilo pokretom. Margareta,
Kristijan i Kristina krenu rukama u sanduk, Olaf Junior je
uzbuđen i zadivljen. Kaže samo “Ah!” Jozefina počinje da skače i pljeska
rukama, a Gertruda za trenutak zaboravlja da je “velika” i pridružuje
se u radosti mlađoj sestri. Ederlanda kao da je i sama opet malo dete
zapljeska ali se brzo postidi svojih emocija jer je njen muž po malo
ironično posmatra. Aleksander se pravi kao da je nezainteresovan.
MATILDA: (Vadi sveske i hartije)
Ovo je za tebe Ingmare. To je tekst lutka-igre, note i
uputstvo za sklapanje pozornice. Ti ćeš, kao i uvek
biti reditelj i sve ostalo.
Ingmar prihvata hartije i odlaže ih na sto.
MATILDA: (Vadi iz sanduka Ženu sa zvonom, diže je visoko da
mogu svi da je vide)
Ovo je žena sa zvonom.
OLAF JUNIOR: Šta je to žena sa zvonom?
MARGARETA: Svi znaju šta je žena sa zvonom.
MATILDA: Da, mi u Ribeu, ali Olaf je živeo u Engleskoj a tamo
toga nema. Znaš li šta je dobošar?
OLAF JUNIOR: Znam. To je čovek koji lupa u doboš i objavljuje vesti za
ljude koji ne čitaju novine.
MATILDA: U nekim mestima u Danskoj, na primer kod nas u Ribeu,
umesto dobošara ide žena sa zvonom i objavljuje svaki
dan šta ima novo u gradu. Ona je odlično obaveštena o
svemu što se događa pa će i nas obaveštavati.
(Pruža lutku Lizi)
MARGARETA: Kako je smešna lutka.
KRISTINA: Daj da vidim.
Liza pokazuje lutku, deca je prihvataju i razgledaju.
MATILDA: Ženu sa zvonom vodiće Jansena.
JANSENA: Ali gospođo! Ne umem ja to.
MATILDA: Koješta Jansena. Umeš ti to odlično!
Jansena sa snebivanjem, ali očigledno polaskana i srećna preuzima lutku
od Lize. Matilda za to vreme nastavlja sa vađenjem lutaka iz sanduka.
MATILDA: (Vadi dve lutke i podiže ih visoko da ih svi vide)
Ovo je ista osoba. Matilda, Ederlandina majka. Ovo je
Matilda samrtnica, a ovo je Matilda pokojnica. Ja ću
voditi obe lutke. Ederlanda, pokaži deci lutke.
Ederlanda pokazuje lutke, deca ih diraju, razgledaju.
JOZEFINA: (Miluje lutke. Obraća se Ederlandi)
Već vidim da će predstava biti tužna. Ne volim priče
u kojima umiru deci majke.
EDERLANDA: Majke treba da žive za svoju decu ali, dešava se ponekad...
U reči je prekida Matildino dalje prikazivanje lutaka. Ederlanda
zaćuti i miluje Jozefinu po kosi.
MATILDA: (Opet vadi dve lutke)
Ovo su Ederlandine starije sestre: Kunigunda i Jolanda.
MARGARETA: Kako su ružne.
GERTRUDA: Grabljive i nakinđurene.
JOZEFINA: Obe su pakosne, gadne, zle.
MARGARETA: Mrzim ih!
KRISTINA: Mrzim ih!
OLAF JUNIOR: Gadne su. Odvratne.
KRISTIJAN: Daj da ih raščerupamo!
MATILDA: (Ne obraća požnju na dečije upadice)
Liza će da vodi Kunigundu a Gertruda Jolandu.
GERTRUDA: Hvala na poverenju. Najzad me u ovoj kući ubrajaju među
odrasle osobe.
Liza i Gertruda uzimaju lutke, deca ih preuzimaju i pokušavaju da
“vode”.
MATILDA: A sada Ederlanda lično.
(Diže lutku visoko)
NJu će da vodi, naravno, naša Ederlanda.
Svi se usredsređuju na dve Ederlande i zaboravljaju na sestre.
EDERLANDA: Trudiću se na ne razočaram ni vas ni nju.
(Uzima lutku i ljubi je)
MATILDA: Sada dolaze na red muškarci. Evo gospodara Tama
Tamzena.
(Podiže ga visoko da ga svi vide)
GERTRUDA: Zar on nije princ?
MATILDA: U nekim varijantama ove bajke on i jeste princ, ali
bajka je ipak samo bajka. Moramo se pomiriti s tim da je
on, zapravo, običan bogati trgovac svinjama.
JOZEFINA: Fuj.
EDERLANDA: Kad se gleda očima ljubavi i svinjar postaje princ.
OLAF JUNIOR: Kao u Andersenovoj bajci.
LIZA: (Uzima lutku od Matilde)
Princ ili trgovac, tek on je tu. Ko će da ga vodi?
MATILDA: Ingmar.
(Liza odnosi lutku Ingmaru)
A sada dolazi ono staršno: TROLOVI.
MARGARETA: Trolovi, trolovi, hoćemo trolove!
KRISTIJAN: Trolovi, trolovi.
KRISTINA: Trolovi, hoću da vidim trolove!
OLAF JUNIOR: Odrvarni su. Mrzim trolove.
MATILDA: (Podiže opet dve lutke)
Ovo su stari trol i njegova žena stara trolica. Ko će
njih da vodi?
LIZA: Ja i Ingmar. I tako smo muž i žena.
(Oboje se smeju i preuzimaju lutke. LJube se, grle i
karikiraju trapave trolove)
MATILDA: (Opet vadi dve lutke ne obraćajući pažnju na Lizu i
Ingmara)
Pri kraju smo već. Ovo su dva trola, sina neženjena.
Stariji je za Olafa a mlađi za Aleksandra.
OLAF SENIOR: Čast mi čini gospođo ali se bojim da neću umeti.
EDERLANDA: Umećeš. Pa mi se samo igramo.
Deca dalje preuzimaju lutke, razgledaju ih, vode itd.
MATILDA: Evo i poslednje lutke. Mladog pastira. NJega ćemo dati
Aleksandru.
(Vadi lutku i daje je Aleksandru)
Sada samo još životinje: mama kvočki pozajmiću glas
ja, Liza će biti mama patka, Gertruda – mama guska i
mama ćurka, moraće za obe da peva, a Ingmar će biti
petao. Ostale životinje su statisti i vodiće ih ko
stigne. Sa lutkama smo završili.
ALEKSANDER: Kako ću ja u isto vreme da igram pastira i mlađeg
trola?
MATILDA: Stvarno! Nemamo više muškaraca. Pa neka pastira
igra neko od gostiju.
GERTRUDA: (Gledajući podrugljivo u Jozefinu)
Na primer Mihael Larsen.
Jozefina se beči na Gertrudu. Matilda kao ništa ne primećuje.
MATILDA: Odlično! I to smo rešili.
OLAF JUNIOR: (Razočarano)
A ja?
MARGARETA: A meni?
KRISTIJAN
i KRISTINA: (U glas)
A mi?
MATILDA: Vi ćete biti hor. Svi ćete pevati. Bićete rode, pilići,
pačići, guščići, ćurići.
(Deli deci kape roda)
OLAF JUNIOR: Mama, zašto rode a ne neke druge ptice?
EDERLANDA: Zato što je Danska zemlja roda, a baš u Ribeu se
skupljaju sve rode iz Danske, iz Švedske, iz Norveške
kada hoće da odlete na jug. Dovešću te jednom kod bake
23 avgusta, onda rode odleću, pa ćemo ih gledati sa
tornja katedrale. Kada sam bila dete obožavala sam
rode. Na svakom dimnjaku bilo je po jedno gnezdo ....
Ederlanda i dalje priča ali joj se glas gubi u opštem žagoru. U sanduk
više niko ne gleda. Deca se bave lutkama, pokušavaju da ih “vode”.
Zabavljaju se. Jedu kolače. Ingmar se zadubio u uputstva. Matilda i
Liza se kreću prema rampi i njihov razgovor nadjačava žagor.
MATILDA: Liza, draga. Koga smo pozvali na sutrašnju predstavu?
LIZA: (Vadi iz džepa hartiju)
Pa nema mnogo gostiju. Jozefina je, naravno, pozvala
Jetu Meler i Stinu Johmunsen. Nadam se da se sutra
neće počupati. Margarita je pozvala Larsenove: Birtu
i njenog brata Mihaela. Gertruda Ulu Prest i njenu
sestricu Bibi, a ja sam pozvala Serenzenove – Tama i
Larsa, da bi mali Olaf imao s kim da se druži.
Aleksander ove godine nikoga nije pozvao.
MATILDA: Sve staro društvo.
(Ingmaru i Olafu Senioru)
Hajde zetovi izvadite kulise, pa na posao. I ti Aleksandre.
Ovo je posao za odrasle muškarce.
LIZA: (Pljeska rukama)
Mir deco! Moramo da radimo. Do sutra u veče cela
predstava mora da bude završena. Hajdemo u drugu sobu.
Ovde se namešta pozornica.
OLAF SENIOR: Ko će da nauči toliko teksta do sutra!? Zaboga!
MATILDA: Improvizovaćemo, dragi zete.
Svi izlaze i “vode” sa sobom lutke. Prvo Ederlanda sa Olafom Juniorom,
Kristijanom i Kristinom, (drže se za ruke, svi razdragani). Za
njima Margareta, Jozefina i Getruda, zastajkuju u razgovoru. Liza ih
požuruje i izlazi zajedno sa Matildom i Jansenom. NJih tri iznose i
nekoliko tanjira sa kolačima. Ingmar i Aleksander vade delove pozornice
iz sanduka. Olaf Senior se trudi da bude koristan ali je više
na smetnji. Dok oni rade –
Spušta se polako velika zavesa.

PRVI ČIN
Događa se sutradan posle podne. Scena je ista kao u predčinu samo je
nameštaj gurnut u stranu. Na sredini sobe je lutkarska pozornica.
Nasuprot njoj poređane su stolice za publiku. Ingmar, Olaf i Aleksander
proveravaju poslednji put kako funkcioniše mehanizam scene.
Ulazi Matilda i odmah posle nje Liza.
MATILDA: Jeste li završili?
INGMAR: Potpuno. Predstava može da počne.
Aleksander zvoni. Vrata se otvaraju širom i ulaze deca sa Jansenom. Svi
su razdragani. Na glavama imaju rodine kape a u rukama su im lutke koje
sa više ili manje uspeha “vode”. Ulazi prvo Gertruda sa Ulom Prest, pa
Kristijan i Kristina vode za ruku između sebe malu Bibi Prest, za
njima Margareta sa Birtom Larsen, zatim Jozefina između Jete Meler
i Stine Johmunzen, u stopu ih prati Birtin brat Mihael. Na kraju
Ederlanda sa Olafom Juniorom i malom braćom Serenzen. Jansena je
poslednja. Ona zatvara vrata. Svi, ostavljaju lutke iza pozornice i
razmeštaju se po gledalištu. “Glumci” koji vode lutke odlaze iza scene
ali se povremeno vraćaju u publiku. Liza je za klavirom a kada ima ulogu
smenjuju je Ingmar, Gertruda, Jozefina, ili čak neko od “gostiju”. Olaf
Senior, Ingmar i Aleksander su angažovani oko nameštanja scene ali i
oni povremeno ulaze u publiku. Deca u “publici”, domaćini i gosti sa
svojih mesta pevaju u horu roda i živine. Svi se osećaju kao učesnici
predstave.
PRVI ČIN
lutkarske predstave
PREDSCENA
Aleksander zvoni. Svetlo na “pozornici” postaje jače a u “gledalištu”
prigušeno. Zavesa na lutkarskoj pozornici je i dalje spuštena. Posle
nekoliko trenutaka ispred zavese se pojavljuje Žena sa zvonom. Ona
ostaje tokom cele predstave na sceni sa strane.
ŽENA
SA ZVONOM: (Zvoni)
Od srca pozdravljam poštovanu publiku, kako domaću,
tako i drage goste iz komšiluka. Ja pričam ono što ne
mož’ da se prikaže i dajem objašnjenja za sve što ne
mož’ da razumete. Daklem, što god ne znate mož’ da me
upitate i ja vam, vrlo fino mogu da odgovaram ako znam,
a ako ne znam učtivo ću da reknem da ne znam.
JETA MELER: Kada je živela Ederlanda?
ŽENA
SA ZVONOM: Neki misle u vreme kraljevića Hamleta. Ondak su
duovi šetali po Danskoj kako koji oće. Mogu li da
počnem?
(Zauzima stav)
Živela u Danskoj, u gradu Ribeu, udovica Matilda sa
tri kćeri. Dve su bile ....
STINA
JOHMUNZEN:
Izvinite što vas prekidam gospođo, ali volela bih da
znam nešto više o Matildi.
ŽENA
SA ZVONOM:
Pa evo da kažem sve što se zna o Matildi. Elem, rodila
se ona na ostrvu Fane i rano joj roditelji pomreše.
Rodbina prokleta razgrabi joj ono malo imovine. Osta-
še joj samo jedne naćve, stara kecelja i drška od metle.
OLAF JUNIOR: Šta su to naćve?
ŽENA
SA ZVONOM: To je, mladi gospodine, jedno veliko korito u kome
seljaci mesu lebac. Daklem, kad je tako Matilda ostala
sama, dođe neka njena dalja rođaka, čipkarica iz Tonderna
i odvede je k sebi. Matilda je tamo bila ko
služinče. Radila je sve kućevne poslove, pa je posle
naučila i čipke da veze. I postade Matilda najbolja
čipkarica u Tondernu.
JETA MELER: Pa sigurno je lepo zarađivala. Čipke iz Tonderna su
čuvene u svetu i užasno su skupe.
ŽENA
SA ZVONOM: Ono jes’ zarađivala je, ali ništa to njoj nije vredelo.
Rođaci su njene čipke prodavali, a pare uzimali sebi.
JOZEFINA: Strašno!
ŽENA
SA ZVONOM: Uzimali joj za stan i ranu, a rana beše ubibože, a stan u
jednoj šupi. Ali prave vrednosti ne mogu da se sakriju.
Izrasla je Matilda u lepu devojku a o njenoj vredoći i
dobroti mnogo se pričalo. Dobar glas daleko ide pa je o
njoj čuo i jedan mladi udovac iz Ribea po imenu Lars
Hingemagd koji je baš u to vreme tražio sebi ženu. On
ode u Tondern i isprosi Matildu. NJeni rođaci nju jedva
dadoše, a uz nju ne dadoše ništa. Tako se Matilda
udade i ponese u miraz samo one naćve, staru kecelju i
dršku od metle – svoje nasledstvo iz roditeljskog doma.
ULA PREST: Pa ipak je sirota Matilda imala sreće.
ŽENA
SA ZVONOM: I jeste i nije mlada gospojice. Taj Larsen je imao dve
male kćeri, Kunigundu i Jolandu. Male, ali zle i opake.
Zbog njih se i ženio.
BIRTA
LARSEN: Matilda ih je sigurno mrzela i tukla.
ŽENA
SA ZVONOM: Varate se mlada gospojice. Matilda ih je volela i
čuvala kao svoju rođenu decu jer je i ona bila siroče i
znala je kako je žalosno brez majke. Posle godinu dana,
kako to biva i u bajkama i u nebajkama, rodi Matilda
još jednu kćer i nadenuše joj ime Ederlanda.
MARGARETA: Matilda je sada sigurno najviše volela Ederlandu a
pastorke je terala da čuvaju bebu.
ŽENA
SA ZVONOM: Matilda je najviše na svetu volela svoju malu devojč
icu, ali je volela i poćerke.
ULA PREST: A otac? Koga je on najviše voleo?
ŽENA
SA ZVONOM: Ah otac! Sve je on njih voleo ali je trgovao i putovao i
malo je šta video. Starije sestre su se svađale, badavadžisale
i otimale se oko đinđuva i drangulija, a mala
Ederlanda je izrasla u vrednu, milu, pametnu i dobru
devojku u svemu sličnu svojoj majci. Elem, sve beše
dobro dok je otac, stari Larsen, bio živ. Al’ jednog’
dana ode Larsen u trgovinu i na putu ga napadoše
razbojnici, opljačkaše i ubiše.
ULA PREST: O baš je bila nesrećna ta Matilda.
ŽENA
SA ZVONOM: Nije se blagorodna Matilda žalila na sudbinu. Ostade
samohrana udovica, ali se ne predade tugovanju. Vrati
se ona svom starom zanatu i vezeše čipke po ceo dan. Na
malu Ederlandu padoše svi kućevni poslovi a njene
starije sestre nastaviše po starom da se kinđure i
lickaju pred ogledalom.
JOZEFINA: To nije pravo!
ŽENA
SA ZVONOM: E, mlada moja gospojice, možda nije pravo ali pravda i
nepravda su ponekad čudne stvari. Matildine poćerke
imaše poganu narav i teško beše da se vaspitavaju. Ni
lepe ni ružne reči nisu vredele. Matilda verovaše da
je bolje da svi žive u miru nego da uzalud grdi i stalno
goni svoje poćerke na rad i red. Kunigunda i Jolanda se
i između sebe mrzeše i svađaše. Slagale su se samo
kada se udruže da napakoste maloj Ederlandi.
OLAF JUNIOR: Gadure.
ŽENA
SA ZVONOM: U pravu ste mladi gospodine ali je Matilda ćutala,
Ederlanda je trpela i ni jedna se nije bunila. Majka
Matilda se od mnogo sekiracije i teškog rada razbole.
Sad ćete da vidite šta je dalje bilo.
PRVA SCENA
Žena sa zvonom zvoni. Podiže se zavesa na lutkarskoj pozornici. Kuća sa
krovom i rodama na dimnjaku zauzima pola scene. Na drugoj polovini je
ulica. Prednji zid kuće je otvoren tako da se vidi soba. Na zadnjem zidu
su vrata i alkoven sa posteljom u kojoj leži Matilda samrtnica
naslonjena na kastuke. Kod Matildinih nogu stoje Kunigunda i Jolanda
a kod uzglavlja Ederlanda.
MATILDA
SAMRTNICA: Deco moja, jadne moje sirotice, ja umirem a vi ostajete
same na svetu. Kada umrem podelite imovinu. Ti Kunigunda,
koja si najstarija ....
KUNIGUNDA: Da majko, meni najviše pripada.
MATILDA
SAMRTNICA: Tebi ostavljam kuću što vam je od oca ostala i sve
pokućstvo u njoj. Sve je tvoje ali sestre će ostati da
žive s tobom sve dok se ne udaju i ni jednu ne smeš iz
doma oterati. Prokleta bila ako to učiniš.
KUNIGUNDA: Ne brini majko, znaš da sam dobra i plemenita.
MATILDA
SAMRTNICA: A tebi Jolanda ostavljam ogrlicu od dragog kamenja
što ju je tvoja majka u miraz donela. Neka i tebi miraz
bude i neka te kroz život prati onoliko sreće koliko
budeš imala u sebi dobrote.
JOLANDA: Ta ogrlica mi s pravom pripada. Uz takav miraz i moju
lepotu dobro ću se udati.
MATILDA
SAMRTNICA: A za tebe, sirota moja Ederlandice, ništa nije ostalo,
samo moj miraz: one naćve u šupi, stara kecelja i drška
od metle.
EDERLANDA: (Plače)
Nemoj da mi umreš majčice! Čuvaću te, negovaću te, sve
ću raditi, samo me ne ostavljaj samu na svetu.
MATILDA
SAMRTNICA: Uzdaj se u moju bezgraničnu ljubav kao što se ja uzdam u
tvoje vredne ručice, mudru glavicu i junačko srce. Bog
će ti pomoći da nađeš svoju sreću.
Matilda klone na uzglavlje mrtva. Ederlanda vrisne i pada plačući na
majčine grudi.
KUNIGUNDA: Odape matora. I tako nam bolesna ni od kakve koristi
nije bila.
JOLANDA: Prestani da cmizdriš Ederlanda. Živciraš me!
(Ederlanda plače još jače)
Što arlaučeš budalino? Misliš da te je majka volela?!
KUNIGUNDA: Da te je volela tebi bi kuću ostavila. Ostavila ti
naćve. Ha, ha, ha.
Celim događajem rode su jako uznemirene. One su pažljivo pratile sve
što se događalo u sobi. Na Ederlandin plač počinju da klepeću kljunovima
i mašu krilima. Dok Ederlanda plače i sestre joj se smeju
spušta se zavesa a rode pevaju:
HOR RODA: Ko će da te voli Ederlandice
Kad majke nemaš sad?
Dane i noći tvoje jadnice,
Pratiće tuga i jad.
O jadna, jadna mala Ederlandice
Ti majke nemaš sad.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: (Zvoni)
Šta da vam kažem? Saraniše kćeri svoju sirotu majku.
JETA MELER: Kako je mogla majka tako nepravedno da podeli imovinu?
ŽENA
SA ZVONOM: E mlada gospojice, nije pravda u tome da svakom otfikariš
podjednak deo. Da je imovinu podelila podjednako
sve tri bi bile siromašne. Kunigundu i Jolandu,
onako glupe, lenje, opake i pohlepne siromaštvo bi
survalo u provaliju zla i poroka. Ovom nepravednom
podelom imovine Matilda je omogućila svojim poćerkama
da krenu dobrim putem, samo ako oće.
JOZEFINA: A Ederlanda? Zar na nju nije majka mislila? Kako je
mogla da je ostavi bez igde ičega?
ŽENA
SA ZVONOM: Mislila je, kako da nije, i da je imala više imovine ona
bi zbrinula i Ederlandu. Ali nije imala. Međutim,
imala je Matilda poverenja u Ederlandu. Znala je ona da
njenu kćer siromaštvo neće baciti u očaj nego će je
podstaći da se bori i ispolji svoje vrline. Ipak, izgleda
da je o svojim poćerkama mislila bolje nego što
zaslužuju. Sada ćete videti.
(Zvoni)
DRUGA SCENA
Podiže se zavesa. Ista soba kao u prvoj sceni samo je krevet prazan a na
jastuku je buket cveća. Tri sestre, u crnini, vraćaju se sa sahrane. Idu
jedna za drugom preko ulice, obilaze iza kuće, otvaraju vrata i kroz
vrata ulaze jedna za drugom u sobu. Sve tri sedaju na tronošce. Kunigunda
i Jolanda očigledno zadovoljne. Jolanda ima ogrlicu oko vrata.
Ederlanda sedi pognute glave i tiho plače.
KUNIGUNDA: E pa ja sam svoju dužnost prema pokojnici izvršila.
Lepo sam je sahranila. I muziku sam platila. Niko
ništa ne može da mi prigovori. Sada je vreme da se
pobrinem za sebe.
JOLANDA: U pravu si sestrice. Treba o svemu odmah da se dogovorimo,
da se posle ne svađamo. Ti znaš šta je majka rekla
na samrti. Ti si gospodar jer si najstarija a mi ostajemo
u kući dok se ne poudajemo. Ja ću se brzo i dobro udati
jer sam lepa a imam i ogrlicu. Ederlanda, koju niko
neće hteti jer nema miraza, a i ružna je, mala i slaba,
neka nas služi kao i do sada. Mislim da je to pravo.
KUNIGUNDA: Ma šta napriča sestrice! Ti misliš da ja marim za ono
što je naša maćeha kazala. Ti ćeš u kući ostali
koliko budeš htela ali za svaki dan koji ostaješ daješ
mi po jedno draguljče iz svoje drage ogrličice. Hoću i ja
sebi da napravim ogrlicu.
JOLANDA: Stići će te majčina kletva. Ne smeš da diraš moju
ogrlicu.
KUNIGUNDA: Misliš da se ja bojim njene kletve!? O ogrlici imamo
vremena i sutra da razgovaramo. A ti Ederlanda nemaš
čime da mi plaćaš kiriju za stanovanje u mojoj kući a
meni služavka ne treba. Kupi svoje naćve i gubi se
odmah.
EDERLANDA: Ali sestrice, kako možeš da me teraš sada, pred noć?
Ja nemam kuda da idem.
JOLANDA: Idi na groblje svojoj majčici. Tamo te čeka njena bezgranič
na ljubav. Ha, ha, ha.
JOLANDA: I ne zaboravi da poneseš svoje vredne ručice, mudru
glavicu i junačko srce. Ha, ha, ha.
KUNIGUNDA: Pokupi svoj miraz iz šupe i nosi sa sobom inače ćemo
sve to sutra pobacati na đubre.
JOLANDA: NJen miraz, ha, ha, ha, stare naćve, ha, ha, ha, drška od
metle i stara kecenja, ha, ha, ha, miraz!
(Zacenjuje se od smeha)
KUNIGUNDA: Izlazi iz kuće! Mi moramo na spavanje a tebe neću da
trpim na prenoćištu. Hajde, šta čekaš!
(Gura Ederlandu napolje, zatvara vrata za njom i okre-
će se Jolandi)
Sa tobom ću o ogrlici da razgovaram sutra pa ćemo
videti kako ćeš se smejati. A sad’ na spavanje!
Ederlanda tiho izlazi iz sobe, pojavljuje se iza kuće vukući naćve, dršku
od metle i kecelju. Zaustavlja se na ulici pod drvetom i tu namešta
sebi u naćvama postelju, leže i pokriva se keceljom. Za to vreme se i
sestre spremaju za spavanje: izvlače posteljinu iz sanduka, skidaju se u
košulje, ležu i za sve to vreme se tiho svađaju i guraju. Rode na krovu su
uznemirene. Dok se sestre spremaju na spavanje – Kunigunda i Jolanda u
sobi a Ederlanda na ulici – one klepeću kljunovima i mašu krilima,
nadleću Ederlandu i pevaju:
HOR RODA: O jadna, jadna mala Ederlandice,
Ti doma nemaš sad.
O jadna, jadna mala Ederlandice,
Prete ti zima i glad.
O jadna, jadna mala Ederlandice,
Kuda ćeš, kuda ćeš sad?
JOZEFINA: (Iz “publike”)
Ovo je strašno! Ja ovo ne mogu da gledam.
OLAF JUNIOR: (Iz “publike”)
Gadure, gadure.
Nemu scenu prati tiha muzika. Polako se spušta noć, a rode u gnezdu,
sestre u sobi i Ederlanda tiho jecajući u naćvama, tonu u san. Ederlanda
sanja.
Ederlandin san
Na nebu se pojavljuje veliki mesec. Iz meseca se spušta srebrni zrak i
osvetljava usnulu Ederlandu. Matilda pokojnica se spušta niz mesečev
zrak i seda pored Ederlande. Ederlanda i Matilda pevaju svoj dijalog, jer
je to san.
MATILDA
POKOJNICA: Sirota Ederlandice,
Snašao te je jad.
Mamino čedo jedino,
Bez doma ostade sad.
Sestre te izgnaše, zlobnice,
S rođenog ognjišta tvog,
Sama si, nejaka, nemoćna,
Ali te štiti Bog.
Moli se tvoja majčica,
U tihom grobu svom
Da Bog donese utehu
Čemernom srcu tvom.
EDERLANDA: (Budi se u snu, grli majku i peva)
Srećna sam sada majčice,
Jer si uz mene, tu.
Šta da učinim, reci mi,
U ovom novom zlu?
MATILDA
POKOJNICA: Prespavaj sanak ćerkice.
Dok traje noćni mir
Odmori se, zaboravi,
Sestara zlobnih hir.
Ali čim zora zazori
Pokupi miraz svoj,
Pa hitaj Tamu Tamzenu
Uz topli blagoslov moj.
EDERLANDA: Neće me pustiti majčice
U njegov gospodski dom.
Sluge su tamo obesne
A ja sam bedan stvor.
MATILDA
POKOJNICA: Idi u zadnje dvorište,
Kod dobre Birte, znaš.
Ona je uvek odani
I verni prijatelj naš.
EDERLANDA: Kako ću jadna, nemoćna
U tuđem svetu tom?
MATILDA
POKOJNICA: Budi vredna i marljiva
I naći ćeš svoj dom.
Čuje se kukurikanje petlova. Matilda polako ustaje, ljubi Ederlandu i
polazi. Ederlanda pokušava da je zadrži.
EDERLANDA: Ne hitaj natrag majčice,
Još nije prošla noć.
MATILDA
POKOJNICA: Petlovi zoru najavljuju
Sad moram natrag poć.
Matilda se polako opet uzdiže uz mesečev zrak. Ederlanda pruža ruke za
njom. U toku cele scene Ederlandinog sna sestre u sobi hrču i guraju se u
postelji.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: Da skratimo malo predstavu ispričaću vam šta je dalje
bilo. Elem, ustade Ederlanda iz naćava čim je zora
zazorila i krete dobroj Birti. Birta ju je lepo slušala
i tešila pa joj dade da se brine o živini Tama Tamzena.
Ederlanda je od srca prionula na posao. Volela je ona i
kokoške, i guske i ćurke, pa i one nju zavoleše. Nauči
Ederlanda da razgovara sa njima pa je živina bila
srećna. Kokoške počeše da nose po dva jajeta dnevno,
guskama perje postade gušće i belje a ćurke udvostru-
čiše svoju težinu.
BIRTA
LARSEN: A njene sestre? Šta je bilo s njenim sestrama?
ŽENA
SA ZVONOM: NJene sesre? Pa one su se svađale oko ogrlice i onda
Jolanda reši da se što brže uda. Ode zato kod Tama
Tamzena, najbogatijeg trgovca u gradu koji beše mlad i
neoženjen, da se kobajagi zaposli kod njega kao sobarica,
a zapravo da mu svaki dan pokazuje ogrlicu i da
ga tako namami na ženidbu.
OLAF JUNIOR: Gadura.
ŽENA
SA ZVONOM: I jeste gadura, mladi gospodine. Imala je ona da sprema
sobe ali se i dalje lickala i gledala kako da “smota”
gazdu.
MARGARETA: A Kunigudna? Šta je radila Kunigunda?
ŽENA
SA ZVONOM: Kunigunda? Pa, ona kad je videla da je sestra otišla da
lovi sebi muža reši da i ona pokuša. Javi se Tamu
Tamzenu kao kuvarica. Ko misli, ja imam kuću, polakomić
e se gazda na moj miraz. Tako su se obe natrpavale
Tamu Tamzenu.
JOZEFINA: A Ederlanda?
ŽENA
SA ZVONOM: Ederlanda? Pa tu je sad nastao problem. Čule sestre za
njen uspeh u zadnjem dvorištu pa rešile da je upropaste.
Evo, videćete.
JETA MELER: Zašto? Šta im smeta?
ŽENA
SA ZVONOM: Iz zlobe. Pakosti. Radi zabave. Šta ja znam!
OLAF JUNIOR: Gadure, gadure!
TAM
SERENZEN: Gadure, gadure.
ŽENA
SA ZVONOM: A sad gledajte!
TREĆA SCENA
Podiže se zavesa na lutkarskoj pozornici. Polovinu scene zauzima kuća
Tama Tamzena a drugu polovinu vrt sa cvećem i drvećem. Kuća je veća,
bogatija i gospodskija od kuće Ederlandinih sestara. I tu su rode na
dimnjaku a velika soba je otvorena za publiku. Vrata iz sobe vode na
mali trem, pa u baštu. Tam Tamzen sedi za stolom i pregleda trgovačke
knjige. Kunigunda i Jolanda stoje u tremu pred vratima. Kunigunda sa
kuvarskom kapom i keceljom a Jolanda sa kapicom i keceljicom sobarice,
ali ima ogrlicu oko vrata. Obe su nakinđurene. Guraju se i prepiru.
TAM TAMZEN: Ovo je da ne poveruješ! Kakvo se čudo dešava u mom
zadnjem dvorištu? 193 jajeta više nego prošle nedelje!
A ćurka od 35 kilograma! Pa to je kao svinjče! Neverovatno!
Živina kao da je poludela.
(Kucanje na vratima)
Slbodno.
Kunigunda i Jolanda ulaze kroz vrata istovremeno, i pri tome se guraju.
KUNIGUNDA: Izvinjavmo se Gospodaru, ali imamo nešto važno da
vam kažemo.
JOLANDA: Važno da kažemo.
TAM TAMZEN: Slušam vas devojke.
KUNIGUNDA: Čule smo da u zadnjem dvorištu imate neku služavku po
imenu Ederlanda.
TAM TAMZEN: Da. Vidim da je postigla neverovatan uspeh u mom
živinarniku.
KUNIGUNDA: Mi poznajemo tu Ederlandu.
JOLANDA: Ona nam dođe nešto kao sestra.
KUNIGUNDA: Mi znamo da vi niste dovoljno iskoristili njene sposobnosti.
JOLANDA: Ona može mnogo više, ali neće.
TAM TAMZEN: Šta pričate! Kako neće?! Pa ono što je uradila u
živinarniku pravo je čudo! Ja sam prezadovoljan.
KUNIGUNDA: A ne. Može ona mnogo više.
TAM TAMZEN: Šta na primer?
KUNIGUNDA: Pa može da vam nabavi svećnjak koji svetli bez sveće,
samo ako hoće.
JOLANDA: Ali neće hteti. Videćete da neće hteti.
KUNIGUNDA: Neće, jer vas ne poštuje, Gospodaru.
JOLANDA: Plakaće, kukaće da ne može, a može!
KUNIGUNDA: Može, ali NEĆE!
TAM TAMZEN: Šta pričate devojke! Kakav svećnjak koji svetli bez
sveće? Gde to ima?
KUNIGUNDA: Ima, ima, ali treba umeti doći do njega, a Ederlanda to
ume.
JOLANDA: Tako mi Boga ume, ali neće.
TAM TAMZEN: Pa pozovite mi Ederlandu.
(Sestre izlaze trčeći i gurajući se a Tam Tamzen šeta
po sobi i govori za sebe)
Svećnjak koji svetli bez sveće. To je stvarno čudo.
Moram je naterati da mi ga donese.
Dok Tam Tamzen šeta po sobi i priča sam sa sobom sestre trče preko
dvorišta, nestaju iza scene i vraćaju se vukući za ruke preplašenu
Ederlandu. One je čupaju za kosu i udaraju, dovlače na trem, otvaraju
vrata i guraju je u sobu.
KUNIGUNDA: Evo, to vam je Ederlanda svemoćnica. Recite joj šta da
vam donese.
TAM TAMZEN: Pa ona je skoro dete. Tako mala i slabačka. Bog s vama
devojke! Pustite je na miru.
JOLANDA: A ne, varate se Gospodaru. Ona se samo pretvara.
TAM TAMZEN: Pretvara se da je mala i slaba?
KUNIGUNDA: Da. Ima ona mozga u glavi. Što ne može snagom, može
pameću.
JOLANDA: Samo joj zapretite. Doneće ona tu svetiljku.
TAM TAMZEN: Jesi li čula Ederlanda šta ove devojke kažu?
EDERLANDA: Smilujte mi se Gospodaru. Tako mi svetog majčinog
groba ja ništa ne znam o toj svetiljki. Ne znam ni gde ni
kako da je tražim.
KUNIGUNDA: Laže, laže Gospodaru. Zapretite joj da ćete je oterati.
JOLANDA: Išibajte je Gospodaru!
TAM TAMZEN: Ederlanda, ja mnogo želim tu svetiljku.
KUNIGUNDA: Imaćete je Gospodaru a kako ćemo je naterati, naša je
briga.
Sestre guraju Ederlandu napolje. Ona plače. Vuku je preko dvorišta i
tuku. Tam Tamzen ništa ne vidi iz svoje sobe. On šeta i dalje gore –
dole, uzbuđen zbog mogućnosti da dobije čudesnu svetiljku. Rode na krovu
su se jako uznemirile. Klepeću kljunovima, nadleću nad sestre i poku-
šavaju da odbrane Ederlandu.
KUNIGUNDA: A sada draga naša sestrice kupi svoje prnje i gubi se sa
imanja.
JOLANDA: Ako se vratiš bez svetiljke gospodar će te išibati.
KUNIGUNDA: Najbolje je da se više nikada ne vraćaš.
EDERLANDA: Gde je ta svetiljka? Tako nešto ne postoji.
JOLANDA: Ha, ha, ha.
HOR RODA: (Rode lete nad sestrama, kljucaju Kunigundu i Jolandu,
pokušavaju da odbrane Ederlandu i pevaju)
O jadna, jadna mala Ederlandice
Sestre ti naneše zlo.
O jadna, jadna mala Ederlandice,
Preživećeš i to.
Jer tvoja mila majčica
Daće ti savet sad.
O jadna, jadna mala Ederlandice,
Snađe te novi jad.
Dok rode pevaju
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici.
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: A sada za trenutak da predahnemo.
(Deca počinju da ustaju)
Ne, nemojte da ustajete. Odmah ćemo da nastavimo. Samo
da sredimo utiske.
Baka Matilda izlazi iz “publike” sa polužavnikom i nudi kolače. Deca
jedu i komentarišu predstavu među sobom.
OLAF JUNIOR: Šta li će sada da uradi Ederlanda?
MARGARETA: Pa kao u svakoj bajci. Naći će tu svetiljku i gospodar
će je nagraditi.
OLAF JUNIOR: Misliš?
ŽENA
SA ZVONOM: A sada da nastavimo. Mir deco!

ČETVRTA SCENA
Podiže se zavesa. Polovinu scene zauzima živinarnik otvoren prema
publici, a drugu polovinu obala i more. U jednom uglu živinarnika
nalazi se Ederlandina postelja, a u drugom naćve, kecelja i drška od
metle. Ederlanda leži na krevetu i plače. Koke, guske, patke, ćurke, sa
pilićima, pačićoma, guščićima i ćurićima su po celom živinarniku.
Neki su na gnezdima, neki na sedalima, a neki na Ederlandinom krevetu i
ispod njega.
EDERLANDA: Draga moja živino baš sam bila srećna pored vas. Kako
smo se lepo voleli i razumeli. Avaj, za sirotu Ederlandu
sreća ne može dugo da traje. Došao je kraj.
Ederlanda će opet biti beskućnica. Opet s naćvama na
ulicu! Sutrašnji dan ne sme da me zatekne ovde, među
vama. Teško meni! Gospodar će me išibati i izbaciti
jer ne mogu da nađem tu čudesnu lampu koju su moje sestre
izmislile. Majčice, mila moja majčice, kako sam jadna,
sama i bespomoćna.
MAJKA GUSKA: (Uzleće na Ederlandin krevet i peva)
Tvoja će mila majčica
Za tebe naći spas,
Ne brini Ederlandice
Ti sada imaš nas.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa, pa
Ga ga, pi pi
Mi volimo te svi.
MAJKA
KVOČKA: (Sleće sa prečke, peva i igra)
Ne plači Ederlandice
U ljubavi je spas.
Ne budi tužna, čemerna,
Jer imaš, imaš nas.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa, pa
Ga ga, pi pi
Mi volimo te svi.
MAJKA PATKA: (Izlazi ispod kreveta i peva)
Sad spavaj Ederlandice,
Kod nas si našla mir.
Zaboravi na momenat
Sestara zlobnih hir.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa, pa
Ga ga, pi pi
Mi volimo te svi.
Dok živina teši Ederlandu spušta se polako mrak i Ederlanda tone u
san. Scena se potpuno zamrači i u živinarniku svi spavaju.
Ederlandin san
Kroz prozor na tavanici sine mesečev zrak i po njemu se spušta Matilda
pokojnica. U Ederlandinom snu, kao i pre, i Ederlanda i Matilda
pevaju.
MATILDA
POKOJNICA: O mila Ederlandice
Novi te snađe jad.
Hitam iz groba hlađanog,
Da pomognem ti sad.
EDERLANDA: (Ustaje iz kreveta i grli majku)
Sestre mi mila majčice,
Naneše zlobno zlo.
Pomozi meni nejakoj
Da savladam sad to.
Matilda uz Ederlandinu pomoć, dovlači naćve na sred živinarnika, od
drške od metle pravi katarku, od kecelje jedro i sve ove radnje prati
pesmom.
MATILDA
POKOJNICA: Sagradiću ti barku
Od starog korita,
I podići katarku
Od motke kraj njega.
Razapećemo jedro,
Od tvoje kecelje
I pustićemo more
Neka odnese te...
Evo ti kesa soli,
Na putu trebaće.
(Kesa soli se spušta pa mesečevom zraku)
Pa se prepusti volji
Beskrajne pučine.
EDERLANDA: Bojim se mila majčice
Beskrajne pučine.
Slaba sam, mala, nejaka
Za takve podvige.
MATILDA
POKOJNICA: Telo je tvoje slabačko,
Neka te ne brine to.
U njem je srce junačko!
To nema bilo ko.
Uzdaj se u Boga ćerčice
I u svoj snažni um.
Preći će more bezbedno
Tvoj trošni, mali čun.
Petlovi u živinarniku počinju da kukuriču, Matilda pokojnica se
sprema da ode.
EDERLANDA: Ne žuri natrag majčice,
Još nije prošla noć.
MATILDA
POKOJNICA: Petlovi zoru najavljuju
Sad moram natrag poć’.
Matilda pokojnica se penje u nebo uz mesečev zrak, a Ederlanda se vraća u
postelju. Živinarnik ostaje u potpunom mraku.
Posle nekoliko trenutaka počinje da sviće. Živina se budi. Ederlanda
otvara oči i seda u krevetu. Barka koju je Matilda pokojnica napravila
stoji na sred živinarnika. Ederlanda trlja oči.
EDERLANDA: O šta sam sanjala! Da li je to moguće? To nije bio san.
Moja barka je spremna. Čak je i kesa sa dve merice soli
tu. Treba samo svoju barku da porinem u more.
Ederlanda gura svoju barku prema moru. Živina se skuplja da joj pomogne.
PETAO: Slaba si Ederlandice,
Ali smo s tobom mi.
Sa svojom snagom muškom,
Ja pomoći ću ti.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa, pa
Ga ga, pi pi
Pomoći ćemo svi.
MAJKA ĆURKA: Ne strepi Ederlandice
Kraljica si nam ti.
Svako će naše pile
Za tebe ginuti.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa, pa
Ga ga, pi pi
Pomoći ćemo svi.
Uz pomoć živine Ederlanda izgura barku iz živinarnika, porine je u
more i ukrca se u nju. Ederlanda plovi morem. Promiču oblaci, obala
itd. Živina maše za njom dok se pozornica polako rotira i živinarnik
nestaje. Posle izvesnog vremena pojavljuje se ostrvo trolova sa kućom.
Dok Ederlanda plovi Žena sa zvonom razgovara sa publikom.
ŽENA
SA ZVONOM: Kao što vidite, vesla Ederlanda svojim malim, slabač
kim ručicama koliko može, a talasi je nose kuda
treba.
TAM
SERENZEN: A kuda će talasi da odnesu barku?
ŽENA
SA ZVONOM: Barka plovi ka ostrvu Juhutiti na kome su živeli
trolovi.
MIHAEL
LARSEN: A ko su zapravo trolovi?
ŽENA
SA ZVONOM: To su gadni zlodusi, ljudožderi. Ružni i glupi. Opasni
su jer su vrlo snažni i nemilosrdni.
STINA
JOHMUNZEN: Nikada nisam čula za ostrvo Juhutiti. Gde je ono?
ŽENA
SA ZVONOM: Na zapadnoj obali Danske bilo je mnogo malih ostrva na
kojima su živeli trolovi, ali Severno More, ili kako
ga mi, Danci zovemo – Zapadno More, ili Zapdni vau-
-vau, progutalo je mnoga ostrva, pa i ta sa trolovima.
JETA MELER: Znači nema ih više. Sve je pojelo more.
ŽENA
SA ZVONOM: Ne, nema ih više, koliko ja znam, ali onda ih je bilo i
bila su to za moreplovce opsana mesta. Elem, na ostrvu
Juhutiti živeo je stari trol sa ženom starom trolicom
i dva mlada trola, sina neženjena. Oni su imali
tu svetiljku koja gori bez sveće.
MARGARETA: Od kuda njima takva svetiljka?
ŽENA
SA ZVONOM: A šta ja znam! Oteli su je valjda od nekih moreplovaca
koje su ulovili i pojeli.
JOZEFINA: Sirota Ederlanda.
STINA
JOHMUNZEN: Ne bih volela da sam na njenom mestu.
MIHAEL
LARSEN: Ja bih otišao tamo i ubio sve trolove.
OLAF JUNIOR,
KRISTIJAN
I BRAĆA
SERENZEN: I ja, i ja.
ŽENA
SA ZVONOM: Eh, da je Ederlanda imala takve zaštitnike gde bi joj
kraj bio, ali je bila sama, tako sama! Ali evo, pristiže
Ederlanda na ostrvo trolova. Bolje sada da gledamo.
Pojavljuje se ostrvo. Sada polovinu scene zauzima obala sa delićem mora
i dvorište sa bunarom, a drugu polovinu kuća sa krovom i dimnjakom.
Unutrašnjost kuće je otvorena i nameštena seljački: sto sa 4 tronoš
ca, alkoven sa posteljom, ognjište sa kotlom. Pored ognjišta
stoji svetiljka koja svetli bez sveće. Dok stara trolica kuva kašu i
posluje po kući, brblja i zabavlja samu sebe, Ederlanda izlazi iz barke,
skriva je u žbunje, prikrada se kući i penje se na krov. Gleda kroz dimnjak
šta se događa.
STARA
TROLICA: Cicvara, cicvarka, cicvarenda! Ko će da njupa cicvariš
te brez mesište! A što beše nekad mesište da se
klopa. Pun je ostrv bio s ljudsko stanovništvo. Al’
poklopasmo, sve poždrokasmo. Da smo lepo, ko domaćini,
pustili da se namnoži, da žderuckamo po malo,
ekonomski, uz krompir i repu, a mi jok. Svaki dan
pirovasmo. Princezu na roštilj, kralja u paprikaš, pa
seljačka pršuta, pa trgovačke kobasice, pa bebeći perkelt.
Uh što beše klopa. Uživasmo. Alž džabe! Sve
potamanismo! Ostade nam da vijamo brodolomnici...
Brodolomnici nema brez brodolom, a brodolom nema
brez bura, a bura ne duva brez onog gore (pokazuje na
nebo) a njega boli briga za sirote gladne trolove.
(proba varjačom jelo iz kotlića) Posno cicvarište!
Da dodam malko slanine. Neće da pokvari.
Trolica ide do police i uzima komad slanine. Za to vreme Ederlanda
sipa so kroz dimnjak u cicvaru. Trolica stavlja slaninu u kotlić i
ponovo proba kašu. Pljune na pod.
STARA
TROLICA: Ovo je slano ki’ đavo! Ne mož’ da se jedeee. Šta mu bi!
(Odmahuje glavom)
Neka avetinja oće men’ da zaebae. A jok! Mudra je baba
trolka. Docipnuće baba trolka vodeee u cicvariiiicu.
(Izlazi iz kuće i ide na bunar)
Neće da se oceća avetinjska rabota. Doakaće baba trolka
na avetinju.
(Naginje se nad bunar da zahvati vode)
Ederlanda se sa krova zaleće baba trolki iza leđa i gurne je u bunar,
trči u kuću, uzima svetiljaku, trči prema barci, seda u nju i otisne se
na more. U tom času stižu trolovi, vide da nema svetiljke i baba
trolke, trče prema bunaru, vide u njemu babu. Stari trol ostaje pored
bunara i pokušava da izvuče trolicu, sinovi trče prema obali ali
Ederlanda je već odmakla. Oni uzbuđeno mlataraju rukama. Scenu prati
muzika koja odgovara dramatičnost radnje.
EDERLANDA: (Vesela što je uspešno obavila posao nestašno oponaš
a trolove)
Hej trolovi, trolovi, ovo vam je pozdrav od Ederlande!
STARIJI TROL: Ederlando, Ederlando, gurnula si u bunar našu kevu
matoru!
MLAĐI TROL: Ederlando, Ederlandu, drpila si nam svetiljku samosvetiljku.
STARIJI TROL: Ederlando, Ederlando, ucmekaćemo te Ederlando!
MLAĐI TROL: Ne vrćaj se Ederlando, urnisaćemo te Ederlando!
EDERLANDA: Srešćemo se mi još dva puta trolovi!
STARIJI TROL: Poždrokaćemo te Ederlando!
EDERLANDA: Samo se vi nadajte trolovi!
OBA TROLA: NJupaćemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Seckaćemo Eredlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Varićemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Klopaćemo Ederlandu,
njam, njam, njam, njam, njam.
Ždrokaćemo Ederlandu!
njam, njam, njam, njam – njam.
Dok trolovi, pevajući song bespomoćno trče gore-dole po obali i mlataraju
rukama Ederlandina barka nestaje i
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici.
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM:
Sada draga publiko malo da se odmorimo, da nešto
gricnemo, da protegnemo noge. U trpezariji nas čeka
posluženje. Za desetak minuta nastavićemo predstavu.
Deca ustaju. Između sebe komentarišu predstavu. Graja. Neki vire iza
lutkarske pozornice. Izlaze sa scene uglavnom onako kako su sedeli.
Pridružuju im se “glumci” koji izlaze iza lutkarske pozornice. Za to
vreme...
Spušta se polako velika zavesa.

[branko]

DRUGI ČIN
Podiže se zavesa. Scena ista kao i u prvom činu, prazna je za trenutak.
Ulaze “glumci”. Prvo Ingmar sa Aleksandrom, pa Matilda i Ederlanda,
zatim Olaf Senior i Gertruda i najzad Jansena. Oni zauzimaju svoja
mesta iza lutkarske scene ili u “gledalištu”. Komuniciraju između
sebe spremajući se za početak drugog čina. Zavesa na lutkarskoj pozornici
je spuštena. Sve to traje samo nekoliko trenutaka. Liza ulazi
poslednja, još uvek drži komad kolača u ruci, trpa poslednji zalogaj u
usta i govori preko zalogaja:
LIZA: Mislim da smo završili. Možemo da pozovemo publiku.
Aleksander zvoni. Publika ulazi. Mala deca koja su se u toku pauze
opustila i razdragala utrčavaju i bacaju se na svoja mesta (Olaf Junior,
Kristijan, Kristina, Bibi Prest i braća Serenzen). Margareta i
Birta Larsen idu za njima polako, Jozefina ide pod ruku sa Jetom Meler
i Stinom Johmunzen, a u stopu ih prati Mihael Larsen. Poslednja ulazi
Ula Prest. Svi nose po nešto da grickaju. Zauzimaju mesta. Drugo zvono.
Osvetljenje se u “gledalištu” prigušuje ali larma i dalje traje.
DRUGI ČIN
lutkarske predstave
PREDSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: Mir. Tišina poštovana publiko. Zar ne želite da
čujete šta je dalje bilo sa malom Ederlandom? Elem, da
skratimo priču. Vratila se Ederlanda srećno kući.
Gospodar je bio radostan. Pomilovao je Ederlandu po
kosi i dao joj dve merice zlata a Ederlanda je zadovoljno
nastavila svoj posao u živinarniku. Kunigunda i
Jolanda su htele za svisnu od zlobe i zavisti i stalno su
smišljale kako da unište Ederlandu. Evo pa gledajte.
PRVA SCENA
Podiže se zavesa na lutkarskoj pozornici. Već poznata kuća Tama
Tamzena. On sedi za stolom i piše pismo. Pored njega na stolu je
svetiljka koja svetli bez sveće. Dok Tam Tamzen piše Kunigunda i
Jolanda idu preko dvorišta. Kunigunda nosi na poslužavniku kolač i
čašu vina. Jolanda se gura s njom i pokušava da joj otme poslužavnik.
JOLANDA: Daj Kunigunda. Ja ću da odnesem ovo gospodaru. Ja sam
sobarica.
KUNIGUNDA: Hranu gospodaru nosi kuvarica.
JOLANDA: Ne! Nego sobarica.
KUNIGUNDA: Kuvarica!
JOLANDA: Sobarica!
KUNIGUNDA: E, pa ne može. Ja sam starija i sama ću da uđem kod
gospodara.
JOLANDA: Ja sam se prva setila. I ja hoću da me gospodar vidi.
KUNIGUNDA: Ali ja sam prva uzela kolač i vino.
JOLANDA: Sad ću da te lupim po tacni odozdo, pa će sve da se
prospe.
KUNIGUNDA: Dobro de. Hajde da podelimo kao sestre.
JOLANDA: Ništa kao sestre! Pola – pola.
KUNIGUNDA: U redu. Evo tebi vino a ja ću da nosim kolač.
Jolanda uzima vino i obe kucaju istovremeno na vrata.
TAM TAMZEN: Slobodno.
Ulaze Kunigunda sa kolačem a Jolanda sa vinom. U guranju i preticanju
umalo da sve ispuste.
TAM TAMZEN: Koliko me pamćenje služi, ja ništa nisam tražio.
KUNIGUNDA: Znamo da niste ali smo pomislile da bi vam prijalo.
Kolačić je sasvim svež. Za vas sam ga mesila.
TAM TAMZEN: Spustite na sto. Mogla je to i samo jedna od vas da
donese.
KUNIGUNDA: Pa ja sam i htela sama da donesem.
JOLANDA: Ali i ja volim da vas služim gospodaru.
KUNIGUNDA: Obe volimo da vas služimo gospodaru.
TAM TAMZEN: Ne shvatam zašto vas dve uopšte služite. Vi niste
siromašne devojke.
KUNIGUNDA: Mi smo imućne devojke, sa velikim mirazom, ali smo
vredne i dosadno nam je kod kuće pa ...
JOLANDA: Pa dok se ne udamo i ne budemo imale u svojoj kući koga
da služimo, želimo da budemo vama na usluzi, Gospodaru.
TAM TAMZEN: Hm! Sada možete da idete.
(Kunigunda i Jolanda i dalje stoje)
Ama slobodne ste devojke! Možete da idete!
JOLANDA: Da li vam dobro služi svetiljka, Gospodaru?
TAM TAMZEN: Da. Mnogo sam srećan što je imam. Kad god pogledam u
nju setim se divne devojke Ederlande.
KUNIGUNDA: Nije to ništa. Može ona mnogo više samo ako hoće.
JOLANDA: Ali neće! Može, ali neće.
TAM TAMZEN: Šta još može?
JOLANDA: Može da dovede konja koji ima ne sve četiri noge
praporce čiji se zveket čuje mnogo pre nego što konj
stigne i po kome se konj može naći gde god zaluta.
TAM TAMZEN: Stvarno? Postoji takav konj? Ona stvarno može da
dovede takvog konja?
KUNIGUNDA: Može, može Gospodaru. Svašta ona može.
JOLANDA: Može, ali neće!
KUNIGUNDA: Da je dovedemo, Gospodaru?
TAM TAMZEN: Pa dovedite je.
(Kunigunda i Jolanda, sve gurajući jedna drugu, istr-
čavaju napolje. Tam Tamzen uzbuđen šeta po sobi)
Konj sa praporcima na nogama! Ne! Nije lepo da izla-
žem devojku novim opsanostima. Tako je slabačka i
nežna. Ipak, sjajno bi bilo da imam takvog konja!
Uostalom, ja neću navaljivati. Ako mi dovede tog konja,
bogato ću je nagraditi.
Dok Tam Tamzen šeta po sobi i priča sam sa sobom Kunigunda i Jolanda
pretrčavaju preko dvorišta, nestaju iza scene i trče natrag vukući za
sobom preplašenu Ederlandu. One je usput čupaju za kosu i tuku. Ulaze u
kuću bez kucanja i Ederlandu bacaju pred Tama Tamzena.
KUNIGUNDA: Evo je Gospodaru! Dovele smo je.
Tam Tamzen je primetio da su sestre maltretirale Ederlandu pa ih
upitno i začuđeno gleda. Jolanda pokušava da se opravda.
JOLANDA: Otimala se. Nije htela da ide. Morale smo malo da je
“ubeđujemo” da bi došla.
(Pokazuje rukama kako su je “ubeđivale”)
TAM TAMZEN: (Gladi Ederlandi raščupanu kosu)
Šta ste joj to radile, devojke? Kako smete da je čupate
za kosu? Ederlanda, dovedi mi tog konja ako možeš.
Mnogo želim da imam tog konja.
EDERLANDA: Ne mogu Gospodaru. Nikada nisam čula za takvog konja.
Ne znam gde da ga tražim.
KUNIGUNDA: Laže, laže.
JOLANDA: Laže! Može, ali neće.
KUNIGUNDA: Dovešće vam ona konja, Gospodaru. Hajde, poslušaj
Gospodara. Ako ga ne poslušaš oteraće te od kuće.
JOLANDA: Hajde, hajde, nezahvalnice jedna. Ako toga konja ne
dovedeš Gospodar će te žestoko išibati.
Sestre izlaze iz sobe čupajući i tukući Ederlandu. Vuku je preko dvoriš
ta i nestaju sa scene.
TAM TAMZEN: Baš su zle i pakosne ove dve devojke.
(Šeta uzbuđeno po sobi)
Konj sa praporcima! Kako li ona sve to nabavlja?
Uznemirene rode izleću iz gnezda na dimnjaku, lupaju krilima i poku-
šavaju da odbrane Ederlandu. Pevaju:
HOR RODA: O jadna, jadna mala Ederlandice,
Sestre ti žele zlo.
O jadna, jadna, mala Ederlandice,
Preživećeš i to.
Od svoje drage majčice,
Savet potraži sad.
Ne strahuj Ederlandice,
Nestaće ovaj jad.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici

MEĐUSCENA
JETA MELER: Izgleda da je dobar čovek taj Tam Tamzen.
JOZEFINA: Sebičan je i pomalo pohlepan.
OLAF JUNIOR: Kunigunda i Jolanda su odvratne. Gadure.
SVA MALA
DECA: Gadure, gadure.
ŽENA
SA ZVONOM: Molim poštovanu publiku za tišinu. Moramo da nastavimo
dalje.
DRUGA SCENA
Podiže se zavesa na lutkarskoj pozornici. Morska obala ispred Ederlandinog
živinarnika. Od živinarnika se vidi samo jedan kraj i sva
živina unutra spava. Noć je sa velikim žutim mesecom i nebom punim
zvezda. Uz obalu je privezana barka. Ederlanda kleči na obali, gleda u
mesec i peva:
EDERLANDA: Sestre mi opet majčice
smisliše težak jad
i u opasnu nevolju
uvališe me sad.
Kako ću, mila majčice,
izbeći ružnu kob
da trolovima opakim
postanem tužni rob.
Dođi mi mila majčice
Iz tihog groba tvog
I budi opet zaštita
Nejakog čeda tvog.
Dok Ederlanda peva iz meseca se spušta srebrni zrak i po njemu silazi
Matilda pokojnica.
MATILDA
POKOJNICA: Ne čekaj Ederlandice
da svane novi dan,
jer mudri će i odvažni
ostvariti svoj san.
More će biti povoljno,
Ti to odavno znaš,
A trolovi su priglupi
I lakoverni baš.
EDERLANDA: Veruj mi mila majčice,
Obuzima me strah.
Put ovaj nije bezbedan,
Zadatak nije lak.
MATILDA
POKOJNICA: Ne strahuj Ederlandice,
nije vreme za to.
Moraš se hrabro boriti
i prevazići zlo.
(Niz srebrni zrak spuštaju se 4 svežnja kučine)
Četiri svežnja kučine
biće ti dovoljna
da svoj zadatak opasni
izvedeš do kraja.
U toku ovog razgovora Ederlanda ustaje, ulazi u barku, uzima od majke 4
svežnja kučine. Matilda pokojnica odvezuje barku i gura je u more. Za to
vreme petao na sedalu u živinarniku se budi, maše krilima o glasno
kukurekne.
EDERLANDA: Prati me malo majčice,
Još nije prošla noć.
MATILDA
POKOJNICA: Petlovi zoru najavljuju
Ja moram natrag poć.
Matilda pokojnica se uzdiže uz mesečev zrak a Ederlanda počinje svoju
vožnju prema ostrvu Juhutiti. Polako sviće.
ULA PREST: Ona je sada manje nesrećna nego prošli put. Zna da će se
i ovo dobro završiti.
ŽENA
SA ZVONOM: Ne budite tako sigurni lepa gospojice. Nije njoj lako.
Trolovi su opasni stvorovi. Na ovom putu može i glava
da se izgubi. Ona ide da krade, a i staru trolicu je
prošli put morala da ubije.
JOZEFINA: Teraju Ederlandu da krade i ubija. To je ipak strašno.
JETA MELER: Pa šta! Trolovi su gadni i opaki. Neka ih ubija i neka
im krade stvari.
STINA
JOHMUNZEN: Trolovi su sve to oteli od nekih nesrećnih brodolomnika
koje su posle pojeli.
JOZEFINA: Krađa je krađa, a ubistvo je ubistvo. Ja to ne bih nikada
uradila.
OLAF JUNIOR: Ali morala je. Naterali su je.
JOZEFINA: Mene ne bi niko naterao. Ja bih lepo uzela svoje naćve i
otišla u drugi grad a ne bih krala ni ubijala.
ULA PREST: Od sudbine se ne može pobeći.
ŽENA
SA ZVONOM: Svako ima svoje mišljenje mlada gospojice! Priči nikad
kraja, a Ederlanda evo pristiže svome cilju.
Pojavljuje se obala i već poznata kuća trolova. Na poljani pored bunara
pase konj sa praporcima. Sva tri trola sede na tronošcima oko stola i
jedu drvenim kašikama iz velikog tiganja na gvozdenom tronošcu koji
stoji na sred stola. Dok oni jedu Ederlanda pristiže na obalu, privezuje
barku za jedno drvo, prikrada se konju, omotava kučinu oko svake od
njegovih nogu i tiho ga vodi prema svom brodiću. Dok ona to radi
trolovi polako završavaju ručak, svaki liže svoju kašiku, posle je
briše ispod pazuha i stavlja pred sebe na sto. Protežu se, podriguju,
puštaju vetrove i uživaju što su se najeli. Ederlanda za to vreme
uvodi konja u barku ali kučina oko jedne noge se odmota i praporac
zazvoni. Trolovi se uznemire. Stariji trol skoči i istrča na vrata, za
njim pojuri mlađi trol, pa na kraju otac koji ostaje da stoji na
vratima. Celu ovu nemu scenu prati odgovarajuća muzika.
STARIJI TROL: Eno je jope’ kradljivica Ederlanda.
MLAĐI TROL: Zdipi nam naše lepo konjče s praporcima.
STARIJI TROL: Zdipi nam ponos naš!
Dok ovo viču trolovi trče prema obali da uhvate Ederlandu i otmu joj
konja. Stari trol ostaje da stoji pred vratima. Ederlanda u međuvremenu
uspeva da odveže čamac i otisne se od obale. Trolovi stoje na
obali i besne.
STARIJI TROL: Ederlando, Ederlando, ucmeka nam kevu našu matoru.
MLAĐI TROL: Svetiljku našu samosvetleću ćorisa nam Ederlando!
STARIJI TROL: A sad i konjče samozvonče zdipisa nam Ederlando!
MLAĐI TROL: Ne vrćaj se jopet vam’ Ederlando. Belaj će s teb’ da
bidne Ederlando!
STARIJI TROL: Zakoljaćemo te Ederlando!
MLAĐI TROL: Na roštilj ima da te pečemo Ederlando!
STARIJI TROL: Ima gospodski da se od teb’ naždrokamo Ederlando!
EDERLANDA: (Vesela što se i ovoga puta izvukla vragolasto oponaš
a trolove)
Ej trolovi, trolovi, moram da vas vidim još jedan put,
troloviii!
Trolovi bespomoćno trče gore-dole po obali i mlataraju rukama pevajuć
i song. Ederlandina barka nestaje.
OBA TROLA: NJupaćemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Seckaćemo Eredlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Varićemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Klopaćemo Ederlandu,
njam, njam, njam, njam, njam.
Ždrokaćemo Ederlandu!
njam, njam, njam, – njam.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici.
ŽENA
SA ZVONOM: Sada svi malo da predahnemo. Samo mala pauza od pet
minuta. Nikuda nemojte da idete. Samo malko da se
odmorimo, pa da nastavimo.
Žena sa zvonom se povlači iza kulisa. “Publika” se opušta, glumci
lutkari izlaze na veliku pozornicu. Pali se veliko svetlo na sceni,
pali se svetlo u gledalištu. Liza obilazi “publiku” sa kolačima i
limunadom. Dok traje opuštanje
Spušta se polako velika zavesa.

TREĆI ČIN
Scena je kao što smo je u II činu ostavili. “Publika” žagori ali su svi
na svojim mestima. Alekasndar zvoni. Publika se smiruje. Gasi se veliko
svetlo u velikom gledalištu, pa posle toga prigušuje se svetlo na
velikoj pozornici. Zavesa na lutkarskoj sceni je spuštena.
ŽENA
SA ZVONOM: (Izlazi pred zavesu lutkarske pozornice)
Molim za tišinu u gledalištu. Svi glumci na svoja
mesta. Nastavljamo predstavu.
Posle kratkog meteža svi su spremni za početak predstave.
TREĆI ČIN
lutkarske predstave
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: Elem, da skratimo malo. Stigla je Ederlanda, kao što
možete da pretpostavite mlada gospodo, srećno gospodarevoj
kući i dovela mu konja sa praporcima. Gospodar
je dočeka raširenih ruku, poljubi je u čelo i dade joj
tri merice zlata. Ederlanda se srećna i zadovoljna
vrati u svoj živinarnik i nastavi da radi kao da ništa
nije bilo, a njene sestre samo što nisu pukle od jeda.
Ipak, ne odustadoše od namere da unište malu Ederlandu.
Evo, gledajte.
PRVA SCENA
Podiže se zavesa. Već poznata soba Tama Tamzena. Tam Tamzen šeta
gore-dole po sobi i priča sam sa sobom. Dok on govori Kunigunda i
Jolanda, uparađene i nakinđurene idu preko dvorišta, penju se uz stepenice
na trem. Guraju se i svađaju koja će da kuca na vrata, pa na kraju
kucaju obe u isto vreme.
TAM TAMZEN: Baš je divna ta devojka Ederlanda. Tako nežna i na
izgled slabačka, a tako sposobna, hrabra i pametna,
vredna i trpeljiva. Sedi tamo u živinarniku, druži se
sa kokoškama i pravi čudo od proizvodnje jaja. NJu bi
trebalo postaviti da upravlja celim imanjem. Ona je...
(Kucanje na vratima)
Ko li je sad opet? Uđite!
Ulaze Kunigunda i Jolanda.
TAM TAMZEN: Opet vas dve. Šta imate novo da mi kažete?
KUNIGUNDA: Htela sam da vam kažem, Gospodaru, da postoji jedno
blago koje bi vama, kao vrsnom uzgajivaču svinja, bilo
dragoceno.
JOLANDA: A koje Ederlanda može da nabavi.
KUNIGUNDA: Samo ako hoće.
JOLANDA: Ali neće hteti. Mogla bi, a neće hteti!
KUNIGUNDA: Jer je lenja i bezobrazna.
JOLANDA: A Gospodar je tako dobar i velikodušen prema njoj.
KUNIGUNDA: A ona je lenja i razmažena.
TAM TAMZEN: Ama govorite već jednom!
KUNIGUNDA: Ederlanda je kadra da dotera svinju sa koje možeš
odseći slanine koliko god oćeš a da na njoj ostane uvek
isto toliko koliko odsečeš.
TAM TAMZEN: Ama da li je moguće!? Zar postoji takva svinja?
KUNIGUNDA: Postoji, postoji, i Ederlanda može da je dobavi.
JOLANDA: Može, ali se bojim da neće hteti, Gospodaru.
TAM TAMZEN: Pa dovedite Ederlandu.
Kunigunda i Jolanda brzo izlaze, gurajući jedna drugu. Trče preko dvori-
šta, izlaze iza scene, a onda se vraćaju gurajući pred sobom prestrašenu
Ederlandu. Ona se odupire ali je sestre tuku i čupaju za kosu. Tako
prolaze kroz dvorište i penju se uz stepenice na trem. Za to vreme Tam
Tamzen nastavlja da šeta po sobi i govori sam sa sobom.
TAM TAMZEN: Svinja! Takva svinja! Mogla bi da se ukršta sa domaćim
svinjama pa da se dobije jedna izvanredna rasa sa kojom
bih .... Ali ne! Dosta je bilo. Ederlanda bi mogla da
strada ... Ali ipak. Takva svinja! Neka ide još ovaj put,
... naravno ako bude htela... Neka mi donese još tu svinju
pa dosta. Više ništa neću tražiti! Žao bi mi bilo da
strada mala, pametna, hrabra Ederlanda.
Kunigunda i Jolanda ulaze bez kucanja i guraju ispred sebe Ederlandu.
Kunigunda je udara a Jolanda čupa za kosu, a onda je bacaju pred Tama
Tamzena.
TAM TAMZEN: Što tučete tu devojku?
KUNIGUNDA: Moramo. Plače, prenemaže se. Neće da ide.
TAM TAMZEN: Ne smete je tući! Šta je vama devojke!?
JOLANDA: Ne tučemo je. To su neke naše sestrinske nežnosti. Mi
se tako igramo s njom.
TAM TAMZEN: Slušaj Ederlanda. Mnogo bi mi značilo da imam tu
svinju, ali ako ne možeš, ako je opasno, ja to neću
tražiti od tebe.
EDERLANDA: Dobri moj Gospodaru, rado bih vam nabavila i tu svinju
ali se bojim, glavu ću izgubiti. Nemojte me terati.
KUNIGUNDA: Laže, laže!
EDERLANDA: Molim vas, poštedite me ovaj put. Bojim se, nisam
kadra.
JOLANDA: Laže, laže, može ona ali neće.
TAM TAMZEN: Pa ako ne možeš ...
KUNIGUNDA: Još samo ovaj put lutkice naša lepa, inače će te
gospodar iz svoga doma oterati.
JOLANDA: Ali će te prvo dobro išibati. Išibaće te po goloj
zadnjici, hi, hi, hi.
(Tuku Ederlandu i guraju je napolje)
TAM TAMZEN: Gadure.
DECA
U PUBLICI: Gadure, gadure, gadure.
TAM TAMZEN: A ni ja nisam bolji! Mogao sam da ih sprečim, da
zaštitim jadnu devojku. Ali ne! Ništa nisam učinio!
Pustio sam gadure da je tuku i da joj prete jer želim tu
svinju. Gadni, sebični Tam Tamzen. Ako Ederlanda strada
biće to samo moja krivica. Siroto dete između zlih
sestara i pohlepnog gospodara. Samo da se vrati, samo
živa da se vrati! ... i svinja.
Rode uznemirene izleću iz gnezda, lupaju krilima i pokušavaju da odbrane
Ederlandu. Pevaju.
HOR RODA: O jadna, jadna, mala Ederlandice
stiže te strašno zlo.
O jadna, jadna, mala Ederlandice,
izdržaćeš i to.
Od svoje mile majčice,
savet potraži sad.
O jadna, jadna, mala Ederlandice,
snađe te novi jad.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici.
MEĐUSCENA
ŽENA
SA ZVONOM: Jadna, jadna, mala Ederlandica. NJene sestre, očigledno,
nemamju nameru da je ostave na miru. Čim ona jedan
zadatak izvrši, izmisle drugi, još opasniji.
STINA
JOHMUNZEN: Izvršića ona i ovaj zadatak. Videćete!
OLAF JUNIOR: Opasno je stalno se vraćati na ostrvo trolova. Jednom
bi mogli stvarno da je uhvate i pojedu.
JOZEFINA: Ja na njenom mestu ne bih više išla. Ona sada ima pet
merica zlata. Može sve da napusti i da se zaposli negde
...
MARGARETA: Ti bi pobegla od svojih zlih sestara?
JOZEFINA: Ja bih se sklonila od zla.
GERTRUDA: Superiorno bi se sklonila?
JOZEFINA: Samo se ti rugaj!
ŽENA
SA ZVONOM: Možda je gospojica Jozefina u pravu. Možda i Ederlanda
misli tako. Uostalom videćemo.
DRUGA SCENA
Podiže se zavesa na lutkarskoj pozornici. Morska obala ispred Ederlandinog
živinarnika. Od živinarnika se vidi samo jedan kraj i sva
živina se sprema na spavanje. Žagore na svoj način. Polako se penju na
sedala i kako se spušta mrak, tako se u živinarniku žagor smanjuje. Uz
obalu je privezana Ederlandina barka. Ederlanda sedi na obali pognute
glave, sva skupljena, trese se od straha. Izgleda kao da već dugo sedi i
razmišlja.
EDERLANDA: (Naglo ustaje i prilazi barci)
E, sada je dosta! Dosta mi je i zlih sestara i pohlepnog
gospodara.
(Oponaša Tama Tamzena)
Idi ako hoćeš. Mnogo želim tu svinju. Devojke, ne
smete je tući. A prstom nije mrdnuo da me odbrani.
Briga njega za sirotu služavku. E, pa briga i mene za
nedostižnog gospodara! Imam i ja svoj ponos! Neka mu
moje mile sestrice traže tu svinju kad su je već izmislile.
Neću više da se nadmudrujem sa opakim trolovima.
Imam svojih pet merica zlata koje sam pošteno
zaradila, idem daleko odavde .... Idem u Tondern. Tamo
ću da kupim malu, sasvim malu kućicu. Plesti ću čipke
kao moja mama.... Napraviću svoj živinarnik, gajiću
svoju živinu, u naćvama ću da mesim svoj hleb, na dršku
od metle vezaću novu metlu, kecelju ću da pripašem kad
perem sudove i živeću mirno i srećno. Biću sama svoj
gospodar..... u baštici ću da sadim krompir, luk .... i
cveće. I kozu ću da kupim, da imam mleka i sira.
Trudiću se, radiću, štedeću, i zaradiću sama sebi miraz.
Mogu da postanem i bogata. Mlada sam. Imam vremena.
Udaću se i ja za nekog dobrog čoveka. Imaću puno
dece. Nikakva druga sreća mi nije potrebna.
Dok Ederlanda priča i rasklapa barku nebo postaje tamno, osipa se
zvezdama, pojavljuje se veliki žuti mesec, na mesečevom zraku spušta se
Matilda pokojnica i staje pred Ederlandu. (Obe pevaju)
MATILDA
POKOJNICA: Na domaku si cilja!
Kuda ćeš sad u noć?!
Ne beži Ederlanda
Jer čas će sreće doć.
EDERLANDA: Moram da bežim majčice,
obe su sestre zle,
moj mladi život čemerni
hoće da prekrate.
MATILDA
POKOJNICA: Sastavi ponovo barku,
moru prepusti se,
i još jedan put hrabro
ti zlu odupri se.
EDERLANDA: Trolovi će me majčice
pojesti sad u slast.
slaba sam, mala, nejaka,
moćna je njihova vlast.
MATILDA
POKOJNICA: Ti smisli neke varke,
Izbegni opasne zamke,
(Niz mesečev zrad se spušta tabla slanine)
a ova tabla slanine
u tome pomoći će.
Dok vode ovaj pevajući dijalog, one ponovo sastavljaju barku i Ederlanda
seda u nju.
EDERLANDA: Moram da poslušam majčice,
Iako nerado.
Nadam se da ćeš me štititi,
Da ću izbeći zlo.
MATILDA
POKOJNICA: Još samo jednom ćerkice
I kraj će biti zlu.
Na pragu si da postigneš
Uspeh i sreću svu.
Matilda pokojnica odgurne barku u more i maše sa obale. U živinarniku
se petao uspravlja na sedalu, maše krilima i glasno kukuriče.
EDERLANDA: Prati me malo majčice,
Još nije prošla noć.
MATILDA
POKOJNICA: Petlovi zoru najavljuju
Sad moram natrag poć.
Matilda pokojnica se polako uzdiže uz mesečev zrak, a Ederlanda plovi
već poznatim putem prema ostrvu Juhutiti. Polako nestaju živinarnik
i obala sa koje je pošla. Jedno vreme se vidi samo morska pučina a
onda se pojavljuje nova obala, ostrvo trolova, njihova, publici već
poznata kuća, dvoritšte itd. Dok Ederlanda plovi “publika” komentariše.
JOSEFINA: Sirota Ederlanda. Morala je da posluša majku. Mama
sigurno najbolje zna šta je dobro za njeno dete.
MARGARETA: A ja sam se uplašila da Ederlanda više neće ići kod
trolova.
KRISTIJAN: I ja.
KRISTINA
I BRAĆA
SERENZEN: I ja, i ja.
JETA MELER: Bolje bi bilo da nije otišla.
STINA
JOHMUNZEN: Možda, ali sudbina se mora ostvariti.
ŽENA
SA ZVONOM: Da li je trebalo ili nije trebalo ne vredi sada raspravljati.
Ederlanda, kao što vidite, vesla svojim
malim ručicama a po malo je i vetar nosi, i već je
nadomak ostrva Juhutiti. Kako će se snaći – videćemo.
U kući se vide trolovi kako spavaju posle ručka. Stari trol leži u
postelji u alkovenu, dvojica sinova sede na tronošcima, spustili glave
na sto i hrču u sav glas. Na poljani pored kuće pastir čuva svinju.
Ederlanda stiže na obalu, privezuje svoj brodić, uzima slaninu i prilazi
pastiru.
EDERLANDA: Ej, dečko, odnesi molim te ovu slaninu trolovima, ja ću
pričuvati svinju dok se ne vratiš.
PASTIR: Ja ne smeti kospojica, trolovi hrkati. Ne smeti puditi.
Oni biti ljuta.
EDERLANDA: Pa nemoj da ih budiš. Samo tiho spusti slaninu na
ognjište.
Pastir odlazi sa slaninom. Čim je ušao u kuću Ederlanda pohita sa
svinjom prema svom brodiću. Pastir polako spušta slaninu na ognji-
šte. Stariji trol se promeškolji, a mlađi otvori oči. U toku ove
neme scene svira odgovarajuća muzika.
MLAĐI TROL: Šta ćeš u kući? Što ne čuvaš svinjče?
PASTIR: Ja samo uneti špek. Nemoj ljutiti gasda.
MLAĐI TROL: Odkud ti slanina?
PASTIR: Dao neki cura.
STARIJI TROL: (Skoči)
Kakva cura, sunce ti kalaisano!?
PASTIR: Curetak. Jedno lepo, žgoljavo curetak.
STARIJI TROL: Kakav curetak? To je Ederlanda. Jopet će da nas ucveli
i urniše!
MLAĐI TROL: Gde je Ederlanda, nesrećo blentava?!
PASTIR: Ispret kuća. Ona čuvati svinjče.
STARIJI TROL: Ederlando, Ederlando, sad si nagraisala.
Istračava napolje, za njim mlađi trol i na kraju pastir. Stari trol se
u međuvremenu budi, polako izlazi iz posletelje i staje na vrata da vidi
šta se događa. Dok trolovi trče prema obali Ederlanda gura svinju u
barku, ali oni je preteknu, uhvate i svinju i nju i dovuku ih u dvorište.
Ederlanda je prestravljena. Prosto ukočena od straha. Scenu bez reči
prati dramatična muzika.
STARIJI TROL: Ćale, eve ti nevaljala Ederlanda da je skuvaš za ve-
čeru.
MLAĐI TROL: Ala ćemo da se naklopamo mlade ljucketine.
STARIJI TROL: NJam, nam. Biće ždranje i njupanje.
STARIJI TROL: Ajd’ ćale, odosmo nekim poslom a ti spremi večeru.
(Pastiru)
Ajd’ i ti s nas. Nema više od kog da se čuva svinjče. Ha,
ha, ha.
STARIJI TROL: NJam, njam.
(Trlja ruke)
Ala će da se klopa!
(Uzima iz ćoška sekiru)
Ajd’ mala da ne dangubimo.
(Uzima Ederlandu za ruku i vuče je prema panju za
cepanje drva)
Ajd’ to da otaljamo. Turi glavu na tu panjčugu.
(Eredlanda cvokoće od straha i pokušava da se opire)
Nemo da se strašiš dete. Očas ću ja to. Mlogo sam
vičan. Nema da ocetiš.
EDERLANDA: Ja vas ništa ne razumem Gospodaru.
STARIJI TROL: Ama šta ima da razbiraš?! Turi glavu na panjčugu da je
otfikarim.
EDERLANDA: Rado Gospodaru, samo ne znam kako? Možete li da mi
pokažete.
STARIJI TROL: O glupo žensko čeljade. Ne zna kako da turi glavu na
panjče. Ulava li si? Blesava li si? Nemaš mozga
koliko jedna kokoška. Privati časkom ovo sikirče, sag
ću ti pokažem.
Ederlanda prihvata sekiru, Stari trol klekne na zemlju i položi glavu
na panj. Ederlanda brzo, jednim udarcem sekire otseče mu glavu. Uzme
trolovu glavu, ulazi u kuću, navlači na nju noćnu kapicu i namesti je u
krevet kao da trol spava. Onda ponovo izađe, dovuče trolovo telo do
kotla nad ognjištem i ugura ga u kotao. Podstakne vatru, izađe iz
kuće, uzme svinju i požuri ka svojoj barki. Ugura svinju u barku i otisne
se na more. Trolovi se vraćaju kući i odmah navale na jelo.
STARIJI TROL: Ovo ko da je nedokuvano.
MLAĐI TROL: Jest’ brate. Tvrdo je.
STARIJI TROL: Baš potvrdo. ... Što taj matori čmava. Ej ćalac, digni
se da večeraš.
MLAĐI TROL: Prodrmusaj matorog da ne kaže posle da brez njeg’
poklopasmo Ederlandu.
STARIJI TROL: A što ja? Drmaj ga ti.
MLAĐI TROL: A što ja?
STARIJI TROL: Drmaj ga, sunce ti kalaisano, dok te nisam ovom ka-
šikom drmnuo po tintari.
Mlađi trol pritrčava krevetu, hvata oca za glavu a glava mu ostaje u
rukama.
MLAĐI TROL: Kuku ćale, kuku nama do veka, ona prokletnica nam
urnisa ćaleta.
STARIJI TROL: Mi to ćaleta našeg pokolopasmo. Kuku nama kukavcima.
MLAĐI TROL: Kuku ćale, kuku nama do veka. Ostadosmo siročići brez
kevu i ćaleta.
STARIJI TROL: Mani se kukanja, nego ajd’ da ukebamo prokletnicu
Ederlandu i vrnemo svinjče.
Ostavljaju ručak i trče ka obali ali Ederlanda je već odmakla. Trolovi
besni viču za njom.
STARIJI TROL: Ederlando, Ederlando, ucmeka nam kevu matoru i zdipi
nam svetiljku, samosvetiljku!
MLAĐI TROL: Zdipi nam konja samozvonećeg, Ederlando!
STARIJI TROL: Sad nam i ćaleta matorog ucmeka i svinjče nam zdipi
Ederlando!
MLAĐI TROL: Dođeš li još jedared Ederlando, ljuto će ti se osvetimo
Ederlando!
STARIJI TROL: Ukokaćemo te Ederlando! Živu će te oderemo Ederlando!
MLAĐI TROL: Poklopaćemo te Ederlando! Nestrećo prokleta!
EDERLANDA: (Veselo i vragolasto sa pučine)
Neću vam se više vratiti, trolovi, ali ću vam poslati
dve lepotice udavače da im se radujete i da vam nadoknade
sve što sam ja pokrala!
Dok trolovi, pevajući song bespomoćno trče gore-dole po obali i mlataraju
rukama Ederlandina barka nestaje.
OBA TROLA: NJupaćemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Seckaćemo Eredlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Varićemo Ederlandu
njam, njam, njam, njam, njam.
Klopaćemo Ederlandu,
njam, njam, njam, njam, njam.
Ždrokaćemo Ederlandu!
NJam, njam, njam, njam – njam.
Ederlanda plovi morem. “Publika”oduševljeno aplaudira. Oseća se da su
svi strepeli za Ederlandin život i sada se raduju njenom spasavanju od
trolova.
Spušta se zavesa na lutkarskoj pozornici.
MEĐUSCENA
Razdraganost u “glealištu” traje nekoliko trenutaka.
ŽENA SA
ZVONOM: Dok plovi Ederlanda na svojoj barčici, da vidimo šta
se događa kod kuće.
TREĆA SCENA
Zavesa na lutkarskoj sceni se podiže. Pojavljuje se obala sa živinarnikom
sa koje je Ederlanda krenula na ostrvo Juhutiti. Na obali Tam
Tamzen sa durbinom nervozno šeta gore-dole i s vremena na vreme pogleda
ka pučini.
TAM TAMZEN: Šta li je sa malom Ederlandom? Da li je otišla da
traži onu prokletu svinju ili je pobegla od zlih sestara
i pohlepnog gospodara? Ako strada, nikada to
sebi neću oprostiti.
Kunigunda i Jolanda dotrčavaju na obalu.
KUNIGUNDA: Gde ste Gospodaru?
Ederlanda 201
JOLANDA: Svuda smo vas tražile, Gospodaru.
KUNIGUNDA: Jedva smo vas našle Gospodaru.
JOLANDA: Šta radite u zadnjem dvorištu, Gospodaru?
TAM TAMZEN: Oknite me se devojke. Niste mi potrebne.
KUNIGUNDA: Brinemo se za vas, Gospodaru.
JOLANDA: Mi vas volimo, Gospodaru.
Tam Tamzen uopšte ne obraća pažnju na njih. Gleda durbinom prema
pučini. Sve dok traje sledeća scena živina i rode se skupljaju na obali i
spremaju se da dočekaju Ederlandu. Barka pristiže.
TAM TAMZEN: Eno je moja Ederlanda! Stiže. I svinjče sa njom. Hvala
ti Bože! Samo kad je živa i zdrava.
Ederlanda izbacuje svinjče iz barke pa i sama izlazi i privezuje bakru za
obalu.
EDERLANDA: Evo svinje Gospodaru! Nadam se da je ovo poslednje što
ste tražili od mene.
TAM TAMZEN: Ederlanda! Mila moja Ederlanda!
(Grli Ederlandu, ljubi je i govori između poljubaca)
Vratila si se! Živa si se vratila. Hvala ti, mila moja
Ederlandice. Po sto puta ti hvala, ali nisam smeo da te
pustim! Ti si meni važnija od svake svinje.
EDERLANDA: (Zbunjena, izvlači se iz zagrljaja Tama Tamzena)
Mogu li sada da se vratim u živinarnik, Gospodaru?
TAM TAMZEN: Ne, ne, draga moja Ederlanda. Devojci koja ima takvo
junačko srce, i takvu mudru glavu, i takve zlatne ručice
kao ti, nije mesto u živinarniku. Zaslužila si da
gospodariš celim mojim imanjem, pa i mojim srcem,
divna, mala Ederlandice.
EDERLANDA: Ne razumem Gospodaru. Ne znam...
TAM TAMZEN: Ederlanda, ljubavi moja,
(Klekne pred nju)
Udaj se za mene. Od tebe bolju ženu ne mogu da nađem u
celoj kraljevini Danskoj. Pa ni dalje, u Švedskoj, Engleskoj,
Nemačkoj da je tražim, takvo blago kao što si
ti ne bih mogao da nađem.
(LJubi joj ruke)
Ederlanda, nudim ti celog sebe i sve što imam. Pristani.
Kaži “da”. Udaj se za mene.
EDERLANDA: Zbunjena sam i iznenađena Gospodaru. Ne znam da li
smem da prihvatim vašu ponudu. Ja sam sirotica bez
igde ičega.
TAM TAMZEN: Prihvati! O prihvati, mila moja Ederlanda. Ne treba
tebi nikakav miraz. Ti si blago sama po sebi. I ne zovi
me Gospodaru, nego prosto, Tam.
(Dok to govori skida prsten sa svoje ruke i stavlja ga
na Ederlandin prst)
EDERLANDA: Oh Tam! Uvek sam te volela....
(Baca mu se naručje, govori između poljubaca)
ali nisam smela da se nadam ... ni da sanjam nisam smela
... ni da maštam... Oh Tam!
Kunigunda i Jolanda ne mogu svojim očima da veruju. Zaprepaštene su.
TAM TAMZEN: Što ste se zablenule, devojke?! Čestitajte sestri a
onda brže spremajte svadbu. Još danas ćemo da se ven-
čamo.
KUNIGUNDA: Meni se na njenoj svadbi ne igra. Pačavro prljava, ote
mi sreću ispred nosa.
JOLANDA: Ederlanda, sestrice, daj mi tvoju barčicu da i ja probam
sreću.
KUNIGUNDA: Zašto samo ti! Idemo zajedno. Što tebi, to i meni.
JOLANDA: Idem samo ja! Ja sam se prva setila.
EDERLANDA: Ama idite obe. Ima tamo po mladoženja za svaku od vas.
Uzmite moj brodić slobodno. Meni više ne treba.
Otisnite se na more. Ko zna!? Sreća pripada smelima.
KUNIGUNDA: Idemo odmah. I tako nemamo ovde šta da radimo!
EDERLANDA: Srećan vam put sestrice i pozdravite tamo kad stignete.
Ederlanda i Tam Tamzen se grle i ljube. Kunigunda i Jolanda ulaze u barku
i plove prema pučini. Rode i živina se okupljaju oko mladog para, igraju,
raduju se i pevaju. Dve rode doleću sa nevestinskim vencem i velom i
spuštaju ga Ederlandi na glavu. Sa ovim počinje svadbeno veselje.
HOR RODA: O lepa, mala Ederlandice
tebi je svanuo dan.
O dobra, mala Ederlandice,
ostvario se san.
Ederlanda 203
MAMA
KVOČKA: Sada si dobila nagradu
za svoj veliki trud.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa pa,
ga ga, pi pi,
pratićemo te svud.
MAMA PATKA: Tvoje se hrabro srdašce
odupiralo zlu.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa pa,
Ga ga, pi pi,
Svi smo sa tobom tu.
MAMA GUSKA: Trpeljiva i pametna,
nadmudrila si zlo.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa pa,
ga ga, pi pi,
sad slavimo mi to.
HOR RODA: Sada se Ederlandici
otvara sreće put.
Našla je biser ljubavi
i mirnog doma kut.
HOR ŽIVINE: Ko ko, pa pa, Ga ga, pi pi, Sreću ti želimo svi.
U toku ovog svadbenog veselja polako se Spušta zavesa na lutkarskoj pozornici “Publika” aplaudira i ustaje. Glumci izlaze iza lutkarske pozornice i vode sa sobom lutke. Ova završna scena je zapravo izlazak svih glumaca i lutaka pred publiku na scenu. Klanjaju se, aplaudiraju i glumci, i “publika”, i lutke. Svi se ljube među sobom i čestitaju jedni drugima, komentarišu predstavu, klanjaju se pravoj publici i šalju joj poljubce. U prvom trenutku se ništa od žagora ne razabire, a onda se izdvajaju i postaju razgovetni fragmenti razgovora onih koji u opštem kretanju prilaze rampi. U toku ove završne scene pali se svetlo u pravom gledalištu i otvaraju se vrata za izlazak prave publike iz sale.
MIHAEL LARSEN: (Sa Lizom i Jozefinom) Kunigundu i Jolandu su sigurno pojeli trolovi.
LIZA: Ko zna! Možda i nisu. One su toliko zle i opake, da su se trolovi verovatno u njih zaljubili. Mislim da su se udale za trolove.
JOZEFINA: Ipak je sve ovo užasno.
Žagor.
JETA MELER: (Sa Gertrudom) Zar je zaslužila jadna, mala Ederlanda toliko nevolja?
GERTRUDA: Zaslužila ih sigurno nije, ali su je nevolje naterale na podvige kojima je osvojila sreću za ceo život.
Žagor.
ALEKSANDER: (Sa Ulom Prest) Da su njene sestre bile manje opake i zle Ederlandin život bi krenuo sasvim drugim putem.
ULA PREST: Verujem da bi ona svojom dobrotom, treprljivošću i vrednoćom osvojila sreću kako god da joj je život krenuo.
Žagor. Stina Johmunzen, Olaf Junior, i baka Matilda se sreću ispred rampe, dok se ostali i dalje kreću po sceni, razgovaraju među sobom, jedu. Deca započinju da se igraju.
STINA JOHMUNZEN: (Baka Matildi) A stvarno, šta je bilo dalje sa malom Ederlandom?
MATILDA: Posle? Pa kao i u svakoj bajci, živela je srećno mnogo godina i izrodila deset divnih kđeri.
Zaintersovane razgovorom prilaze Jozefina i Margareta.
JOZEFINA: I to je sve?
MATILDA: Pa, predanje kaže da je jednog dana, kada je bila već sasvim stara, sela u čamac i otisnula se na more da poseti ostrvo trolova i da vidi šta je bilo sa njenim sestrama.
MARGARETA: Zašto?
MATILDA: Sigurno ju je mučila savest. Kažu da se celog života molila Bogu za oproštaj grehova svojih i njihovih.
OLAF JUNIOR: Da li se vratila? Šta je bilo sa sestrama?
MATILDA: Ne znam. Predanje o tome ništa ne kaže. Naši preci su nam ostavili da nagađamo i da domaštavamo.
Razgovor postaje življi. Reči se opet gube u opštem žagoru. Dok je razgovor još razgovetan Spušta se polako velika zavesa ali tako da ostaje utisak, kao da iza spuštene zavese porodica Petersen i dalje slavi Božić.

Saveti reditelju: Jezik trolova namerno nisam izopačavala da ne bi postao sasvim nerazumljiv. Glumci sami treba da nađu poseban izgovor. Pastir je zarobljenik trolova. Mogao bi da bude crnac, ali i neki Švaba. U svakom slučaju, za njega je danski, strani jezik. Knjiga Karin Mihaelis: Bibi – doživljaji jedne devojčice, sa 120 slika Hedvige Kolin i Bibi, Beograd 1939. meni je poslužila kao izvor i inspiracija. Preporučujem je i reditelju, a posebno scenografu jer je puna danske istorije, geografije, etnografske građe i slika (kuće, nošnja, posuđe i sl.) Stare kuće u Danskoj, na pr. veoma su niske, tako da je normalno da se Ederlanda penje na krov. Tema za lutka igru je poznata danska bajka Ederlanda koja može da se nađe u zbirkama danskih bajki, kod nas na pr. Danske bajke, Narodna knjiga, Biseri 13, Beograd 1962. Tema je razrađena, “domaštana” a postupci su objašnjeni tako da deluju manje surovo. Preporučujem reditelju da je pročita.