Najlepši stihovi

[Bibliotekar]

Igor Mojsejevič Irtenjev: SVAKOG JUTRA PEVAC DREČI

Svakog jutra pevac dreči,
Bolje bi bilo da spi.
Kakve reći želi reči
Svojim otegnutim „i”?

Svak da treba da se budi -
Hoće li da kaže on -
Purpurna Eoja rudi,
Boršču nalik joj je ton.

Stanovništvo celo pati
Kad ga probude u cik,
Kokota bi svak da smlati -
Da utiša njegov krik.

Svekoliku radost koju
Morfej daje nam u snu -
Ko bi dao za Eoju?
Ma nek’ ide ona u ...

Šta će nama petlov mesidž,
Kome nije jasno - vest?
Bolje ostaj tam gde si,
Svet je takav kakav jest.

Leg je važan, gde se drema,
Jastuk pride - to je to,
Za ideal mesta nema,
Jedino za švedski sto.

Svet stabilnošću se diči,
Isti sad je kao pre:
Piši, sviraj, kukuriči -
Jednako je uvek sve.

Izvor: „Izabrane pesme” / Igor Mojsejevič Irtenjev. – Beograd : Paideia, 2014, str. 58-59.

[Bibliotekar]

Mahadevi Varma: POGLEDAJ

Poklonila je zvezde nebu
mudrosti tvoje trunka mala,
tamu je srebrom optočila
a danu odoru zlatnu dala.

Iz suze tvoje blagosti, večno
samilosti će se reka liti,
i slične njojzi naći nećeš -
niti je bilo, nit’ će je biti.

Obilja tvoga, kapljica jedna
šume je, ploda i ’tice mati.
Mrština jedne obrve tvoje
ognju će sve to zaveštati.

Ali ni trunka nestati ne sme,
jer s njom nestaće i svet smesta.
Mračna je i grešna ljudska staza,
ali pesma na njoj ne presta.

Pogledaj kako u ljudskoj duši
dobro i zlo se večito glože.
Priđi i pogledaj trunku svoju
u svoj veličini i bedi, Bože!

Izvor: „Antologija svetske duhovne lirike” / priređivači Vladeta Košutić, Vladimir Madić. - Beograd : Soulfood Publishing, 2018, str. 221.

[branko]

Miroslav Krleža

Khevenhiller

Nigdar još ni bilo pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kakgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, takje i tak bude bilo.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi, z
repom podvinutim kakti kusa biti.

Kmet ne zna zakaj tak baš mora biti,
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.

Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni nebu da kmet gladen nebu,
kajti nigdar nebu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.

A kmetu je sejeno jel krepa totu,
tam il v katedrale v Zagrebu,
gda drugog spomenka na grebu mu nebu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.

[Bibliotekar]

Jene Heltai: POBEDA

Duša mi nekad-nekad šapne:
Zaslužih bolje da mi kapne
I lepše ime da bi sjalo
I više ljubavi, bar malo.

Ljubavi više, slave išta…
Ne boli što ne osta ništa,
Ne boli što svim snima svojim
Na razvalinama sam stojim.

Ne boli što ništa ne postigoh.
Što se do sreće ne podigoh.
Patnje i boli koje snaže
Tužne su, ali lepše, draže.

Ako je patnja srca moga
Jeku našla tek u jednoga,
Plaka li, hvala stiha snazi,
Šta mi tad mogu svi porazi!

I ako jedna beše žena
Ljubavlju na tren zanesena
U mene, tad me sad ne bole
Sve one koje me ne vole.

Tek jednom pesmom nek sam slavljen,
Jedan cjelov nezaboravljen,
Ma kako sitan trag im osta
Za pobedu su uprav’ dosta.

Izvor: „Zlatna knjiga mađarske poezije”. – Sastavio i preveo Enver Čolaković . – Nakladni zavod Matice hrvatske : Zagreb, 1978, str. 212

[Bibliotekar]

Kristina Kraheljska: USPAVANKA O ZAKOPANOM ORUŽJU

Tužna reka, Mesec u njoj pliva,
Tamne ruke spuste u nju ruže,
Spavaj dete, ništa se ne odaziva,
U grobovima spava zakopano oružje.

Tužna reka, usnula je šuma zasenjena,
Srebrene zvezde pale su u širok kanal.
Negde u poljima gde šuma je maglena,
Pomno dremucka zakopani arsenal.

Tužna reka, Mesec u nju zine
Tamna noć, nad vodom magle kruže,
Spavaj dete, spavaj vojnički sine,
Već uskoro probudićemo oružje.

Izvor: „100 savremenih poljskih pesnika”. - Izbor, prevod i pogovor Gžegož Latušinski - Mali Nemo : Pančevo, 2019, str. 36

[branko]

Nije ti lako.

[Bibliotekar]

Ljubomir Simović: JEREMIJA

Nit jesen leči, nit rana srasta,
Pola veka satrulo je u slobodi.
Neko čudno vreme za Srbe nasta,
I ko može sad neće da se rodi.

Đavoli su se satvorili u muve,
Nema toga na šta sleteti neće.
Žive su nas izjedale buve,
od Kosova nismo upalili sveće.

S mišem u srcu gacali po mraku,
Čvrsto rešili da nema Boga.
Pola veka skrivali se u budžaku
Stalno misleći - ko će koga.

Red je da odanemo, reći će neko,
Krst časni opet sija sa nebesa.
Stra’ me, kad poteče med i mleko
Da će neki i dalje hteti mesa.

Izvor: „Muzini vetrovi : tandarologija”. - Priredio Miodrag Raičević - KOV : Vršac, 2019, str. 121.

[branko]

Đe u tebe miš u srcu i stra' od mesa? 'Ajde, molim te.

[Bibliotekar]

Milo Kralj: STARCI U TETRAPAKU

Sjede u parku, kašlju, motaju škije sporo,
Opljunu, pa zalijepe, merak se produžava.
Uveče, TV obavezno, s dubokom meta-borom,
Koja nekud klisne čim čiča naumi da spava.

Često uhvati sebe kako šapuće čujno: Prvi!
Teška misao za čovjeka koga više da i nema.
Penzija je nešto što mora da se mic-mic mrvi,
Danima, štedeć, i da se uz to što više drijema.

Prdne u snu ponekad (tako daju oduška muci),
Što taloži se u duši, pa i dok sjede na klupi,
U parku, na svakidašnjoj penzionerskoj žurci,
Gde se malo igra fircik, a mnogo više tupi.

Izvor: „Muzini vetrovi : tandarologija”. - Priredio Miodrag Raičević - KOV : Vršac, 2019, str. 175.