Zanimljivosti

[branko]

Film Zafranovića ne žele ni Hrvatska ni Srbija

Ni Hrvatska ni Srbija ne žele moj „Testament“, rekao je poznati jugoslovenski i hrvatski reditelj i scenarista sedamdesetdvogodišnji Lordan Zafranović, koji već godinama živi i radi u Pragu.

NJegovi filmovi „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Večernja zvona”... i dalje izazivaju veliku pažnju, a njegovo ostvarenje „Testament” i posle 22 godine je i dalje zabranjeno za prikazivanje na Hrvatskoj radio-televiziji, piše Blic.

Na konstatraciju da dugo nije radio u Hrvatskoj, Zafranović je rekao da nije zato što je 90. godine imao sukob sa Tuđmanom oko Jasenovca.

"I onda me je Tuđman svrstao u svoju prvu knjigu, svojevrsnu bibliju, početkom rata. Tada me je na pet-šest stranica ocenio kao antihrvatskog autora. Naravno da se to počelo povlačiti dosta žestoko u tim ratnih godinama, tako da sam morao da emigriram. Spasavao sam film „Testament” koji sam završavao i koji je zapravo bio film o ustašama", rekao je on.

To je bilo u vreme kada su u Hrvatsku ustaše stigle iz svih krajeva sveta, najviše iz Kanade i Nemačke, tako da je bilo veoma opasno. Tada sam bio na nekim listama za likvidaciju,
pa sam morao da napustim zemlju, istakao je Zafranović.

NJegov film "Testament” prikazan u svetu, ali ne u Hrvatskoj i u Srbiji.

"Imam utisak da i hrvatske i srpske službe, bez obzira na čarke koje imaju svaki čas, nisu zainteresovane da film prikažu javno ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji. Kao da je to dogovor između ove dve službe", zaključio je Zafranović. i dodao da bi voleo da napravim dokumentarnu seriju o Jugoslaviji.

[branko]

Кинотека прогласила сто српских филмова за културно добро од великог значаја

Југословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских филмова за културно добро од великог значаја, саопштио је директор Југослав Пантелић.

„Југословенска кинотека мора по хитном поступку да приступи процесу рестаурације филмова који су проглашени за културно добро од великог значаја. Тај избор, на који имамо право, али и обавезу као филмски архив Републике Србије, сачинили смо у сарадњи са истакнутим теоретичарима, професорима и критичарима, а обухватили смо период од првог српског играног филма Карађорђе из 1911. до краја 1999. године. Дошли смо до репрезентативне листе која ће нам помоћи у одређивању приоритета за рестаурацију. Циљ је да дела из историје наше кинематографије јавности можемо да прикажемо на квалитетним копијама“, објаснио је Пантелић на завршној годишњој конференцији за новинаре 28. децембра.

На врху листе је, као и приликом више ранијих гласања, Ко то тамо пева. Следе Скупљачи перја, Три, Кад будем мртав и бео, WR – Мистерије организма, Буђење пацова, Маратонци трче почасни круг, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ, Марш на Дрину, Подземље, Јутро, Заседа…

Са ове листе Кинотека ће издвојити филм Карађорђе и предложити да добије статус културног добра од изузетног значаја. Предлог се шаље Министарству културе Србије, а затим Народној скупштини која доноси одлуку.

Кинотека до сада није утврђивала статус добра од великог значаја, а у два наврата је предложила и добила статус изузетног значаја – 1980. године за око 160 кратких документарних филмова и снимака из периода 1904-1945, као и 1991. за целокупни фонд филмске грађе који се тиче српске културе и историје, у којем су била и четири дугометражна играна филма снимљена у Србији пре Другог светског рата. Филм Карађорђе је тек накнадно откривен.

„Нећемо се зауставити на овоме. Организоваћемо и избор за најбоље филмове 21. века. Биће прилике да се поново оцењује и целокупна историја српског фима“, најавио је Пантелић.

Што се тиче активности у у 2016. години, „покренули смо нове програме Филмски маратон и Мој избор, увели дневне пројекције, угостили изложбу о Дејвиду Бовију, што је све наишло на изузетно интересовање публике, док је Архив наставио рестаурације вредног наслеђа, са успехом приредио већ 18. Фестивал нитратног филма… Ипак, предстоји још много посла“, истакао је директор Кинотеке.

„Мада има један од најбогатијих фондова у свету, Југословенска кинотека мора да настави са трагањем за филмском грађом која се тиче наших простора и за материјалима за које знамо да су снимљени, а који се воде као нестали. Нажалост, то се односи и на негативе неких од најзначајнијих филмова српских редитеља, пре свега Александра Саше Петровића – Мајстор и Маргарита, Групни портрет с дамом, Биће скоро пропаст света. Предузимамо све неопходне мере да их пронађемо, кроз сарадњу са другим архивима, али и лабораторијама“, изјавио је Пантелић.

Управник Архива кинотеке Александар Ердељановић истакао је да је у 2016. завршена дигитална рестаурација и пребацивање на филмску траку (у Мађарској филмској лабораторији) шест играних филмова о Првом светском рату, док је 38 документарних филмова скенирано и пребачено на филмску траку (негатив и позитив копије).

Архив је у сарадњи са Словенском кинотеком и Аустријским филмским музејом радио на рестаурацији три филма Карпа Године. Урађена је дигитална рестаурација Пластичног Исуса Лазара Стојановића, два словеначка филма (Срећно Кекец и Довитљиви Кекец), као и рестаурација девет документарних филмова из фонда ЈК и израђен ДВД „Разгледнице старог српског филма – други део“. Три филма из фонда ЈК скенирана су и постављена на сајт EFG 1914.

Са домаћим и страним продуцентима Архив је сарађивао дајући материјале за снимање 15 филмова и ТВ серија: Џејмс Бонд је био Србин, Вере и завере, Ита Рина – звезда која је засенила Холивуд, Тин Ујевић, Историја НДХ, Апокалипса Верден…
Ердељановић је као веома успешан оценио 18. Фестивал нитратног филма, одржан у јуну, на којем је приказано око 60 филмова гостујућих архива.

У оквиру међународне сарадње Кинотека је учествовала на фестивалу архивског филма Бели Столби у Русији, на 72. Конгресу FIAF-а и фестивалу у Болоњи, где је из свог фонда приказала једину копију на свету филма Тровачица из 1916, а на фестивалу у Порденонеу учествовала је са недовршеном рестаурацијом филма Београд, престоница Краљевине Југославије.

„У нашем Архиву такође се налази једина на свету откривена копија филма Где свеће тмурно горе (1920.), коју смо скенирали за Јапанску кинотеку“, навео је Ердељановић само део битних, а јавности мање познатих активности Кинотеке.

Како је додао, Архив је преузео заоставштину сценографа Вељка Деспотовића, а Пантелић је најавио да је у плану велика изложба радова тог веома значајног ствараоца.

Управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић навео је да је током 2016. у Музеју и новој згради приказано око 1.700 филмова на више од 2.100 пројекција.

„Задржали смо успешне и препознатљиве програмске целине – Великани светског филма, Фокус на ауторе, Шок коридор. У циклусу Сећање на… велики програми били су посвећени Драгану Николићу и Бати Живојиновићу, као и другим нашим и страним преминулим филмским уметницима. Увели смо бројне новине и радује нас велики одзив за Филмски маратон, чије су теме до сада биле еротика, екранизације нобеловаца и снег на филму, као и за Мој избор у којем познате филмске и јавне личности праве и образлажу своје листе, испоставило се врло различите“, рекао је Вујовић.

Подсетивши да су уведене и преподневне пројекције, приметио је да је Кинотека постала једини биоскоп у граду који приказује филмове током читавог дана.

„Сарадња са страним културним центрима и амбасадама је већ дуго наша значајна активност, а у 2016. било је више од 25 таквих програма, са скоро 170 премијерних филмова, који иначе никада не би били виђени у Београду. Посебно запажена била су гостовања норвешке редитељке Ање Брејен са више мастер класова, аутора из Ирана у време Сајма књига, делегације за Фестивал италијанског филма, као и из Филмског архива Кине ради циклуса кинеских класика, док смо програм савременог кинеског филма приказали у склопу самита министарстава културе Кине и 16 земаља централне и источне Европе и посете кинеског председника Србији“, нагласио је Вујовић.

Изложба која је обележила ову годину била је посвећена Дејвиду Бовију, са фотографијама Брајана Рашића, рекао је Вујовић, помињући и изложбу Архива Кинотеке „Плави анђели филмског платна“ (за Ноћ музеја), изложбу фотографија са снимања Специјалног васпитања Горана Марковића, изложбу слика Миће Поповића…

Као нове програме за 2017. годину најавио је Нему среду и Документарни четвртак, јер су те форме на репертоару биле запостављене, а фондови Кинотеке имају и у тим областима доста тога да понуде.

Кинотека ће у јануару представити свој нови часопис, месечник у тиражу од 2.000 примерака, који је произашао из досадашњег, такође месечног, програмског каталога.

Пантелић је изјавио да ће 2017. година у Кинотеци бити посвећена великом, а заборављеном српском глумцу Светиславу Ивану Петровићу. Већ у јануару биће приказана ретроспектива његових филмова, следе изложба слика инспирисана њиме, музички програм и други садржаји.

На питање како оцењује своју прву годину на месту директора Југословенске кинотеке, Пантелић је одговорио да је нашао себе у тој кући која му је била блиска од самог почетка каријере и бављења филмом.

„Имао сам помоћ професионалаца унутар куће. Све што смо најавили, то смо и урадили. Ипак, ово је посао који се никада не завршава, а тако је у свакој кинотеци у свету. Увек има још нешто што треба прегледати, поправити, афирмисати, обезбедити још неки филм, рестаурисати још неки снимак… То све није лако, али је велико задовољство“, изјавио је Пантелић.

[branko]

DESETI "KUSTENDORF": Zlatno jaje putuje u Jerusalim

Deseti "Kustendorf" u znaku talentovanih mladih autora iz sveta: Pobednik Mihael Alalu sa filmom “Trn”.Dolazak kod Emira Kusturice je nagrada sama po sebi - ističu nagrađeni

ZA dvadeset dvoje mladih autora iz celog sveta, večeras je bilo vreme za strepnju, uzbuđenje i radost, prestižne nagrade festivala "Kustendorf" Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje, našle su se u rukama troje najtalentovanijih: pobednik je Mihael Alalu iz Jerusalima sa filmom “Trn”, dok su drugu i treću nagradu osvojili Tone Otili iz Danske za “Lulu u stvarnom životu”i Mateo Gariljo iz Švajcarske za ostvarenje “Niz grlo”.

Osnivač “Kustendorfa” je dodelio i nagradu za najpoetičniji film i ona je pripala Nikolaju Todorovu za ostvarenje “Pre sna”. Specijalno festivalsko priznanje pripalo je filmu “Tišina” reditelja Ali Ašgari i Farmuš Samadi, dok je se priznanje za najbolju fotografiju našlo u rukama Andree Maiki za film “Prvi”.

- Izdvojio bih još filmove Saše Karanovića “Oj Krajino” i “Smrzavanje” Nelisije Lou – rekao je Kusturica tokom svečanosti u “Prokletoj avliji”, nakon čega je usledilo zatvaranje 10. izdanja prestižnog festivala.

Možda su sve velike priče već ispričane, ali se, po rečima koselektora filmske smotre Marka Milosavljevića, tražio specifičan, autorski pogled na svet, a među 500 pristiglih filmova odabrani su i prikazani oni koji su ove domete dostigli.
- Za proteklih 10 godina festival je pohodilo oko 200 mladih autora. Oni su širili priču o "Kustendorfu" i ona je sada svetska. Događa se nešto neobično, sve je više mladih koji u svet filma ulaze, a ne pohađaju filmske škole, baš kao na počecima ove umetnosti. Tematski filmovi su šaroliki i uglavnom prate društvene tokove - kaže Milosavljević. - Njima i ostvarenim autorima festival donosi, kao što Gordan Mihić reče, duh među sabraćom, to je neprocenjivo vredno filmsko bratstvo.

Nova iskustva, poznanstva, uzbuđenje i mogućnost da vide gde su među drugima, sve to je ovih dana privilegija najtalentovanijih mladih autora iz Bugarske, Danske, Izraela, Irana, Libana, Mađarske, Moldavije, Nepala, Portugalije, Rusije, Singapura, Republike Srpske, Srbije, Ukrajine, Hongkonga, Crne Gore, Čilea, Švajcarske i sa Filipina.

- Uzbuđen sam, ali sam dolazak kod Emira Kusturice je nagrada po sebi, i to će vam potvrditi svaki učesnik. Ja dolazim iz Švajcarske, tamo ima novca, ali neetablirani autor dokumentaraca ni tamo ne može živeti od svog posla - objašnjava Mateo Gariljo (30), autor filma "Niz grlo", o tapkarošu ulaznica za čuvenu "Marakanu" u Buenos Ajresu.

Ukrajinka Hana Džalali, reditelj, i njen suprug iz Irana, direktor fotografije Mejnudin Džalali, na "Kustendorfu" su s filmom "Posle", pričom o haosu koji iza sebe ostavlja smrt jednog člana porodice.

- Ja sam dokumentarista i stvaranje kratkog igranog filma za mene je bilo potpuna novina. Sada planiram da u Teheranu snimim film o ženi koja je ostala bez supruga i bori se za život sina obolelog od raka - kaže Hana. - Iskustva sa "Kustendorfa" su takva da nam se ne odlazi iz Srbije.

DOBA DIGITALNOG FILMA

- DIGITALNA tehnologija je omogućila dve stvari. Prva je da danas svako može da snimi film. Druga je da svako može da shvati da nije lako snimiti dobar film. Tako je profesija filmskog režisera postala prominentnija - poručio je mladim stvaraocima reditelj Anti Jokinen, autor filma "Cvetovi zla", jednog od najboljih na ovogodišnjem "Kustendorfu", a radionice su držali i Emir Kusturica, Gordan Mihić, Lav Dijaz, Viržini Efira, Liu Đije, Džang Jang...

[branko]

[branko]

Osedela u trenutku: Priča Rahele Ferari

Rahelu generacije pamte po ulogama u “Kamiondžijama”, “Davitelju protiv davitelja”, "Tesnoj koži", “Skupljačima perja”, “Nacionalnoj klasi”, “Tangu argentinu”.

Bela Rohel Frajnd rođena je 1911. godine u Zemunu u siromašnoj jevrejskoj porodici. U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu je počela da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931-32. godine. Pre Drugog svetskog rata pamte se njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova. Godinu dana se usavršavala u Budimpešti i posle toga je angažovana u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem.

Za vreme rata nije glumila. Bežala je od Gestapoa, jer je odbila da nosi žutu traku kojom su obeležavali Jevreje. Zbog toga se krila po palankama oko Beograda i stalno je menjala mesto prebivališta kako bi zavarala trag gestapovcima. Dok je boravila u periferijskoj udžerici kod Magde, sitne nepismene ženice, naišla je racija. Dok su zlotvori lupali na vrata, Rahela se pogledala u ogledalo i videla je da je u trenutku osedela. U trenutku kada se lažno predstavila kao Ruža i kada je trebalo da preda legitimaciju, u kuću joj je uletela komšinica Smiljka sa rečima: “Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu.” Ferarijeva pre nego što je počela da trči glavom bez obzira, smelo obratila gestapovcima: “Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana.” Ona je jedina preživela rat u porodici Frajnd.

Od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1947. bila je prvakinja tog pozorišta. U privatnom životu su je pamtili kao omiljenu suprugu, majku, komšinicu.

Jako je volela Žarka Lauševića. “Mi stalno pravimo kerefeke”, govorila je o njemu i sebi. I dalje se prepričava anegdota kad je Žarko dobio sina. Nazvao je Rahelu u pola noći da joj javi srećnu vest. Ona ga je izgrdila što je zove u sitne sate, a on je odgovorio: “Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.”

Na obali Dunava u Grockoj svojim je rukama izgradila kuću, kosila travu, sadila voće, orala. Jednom je čak kupila 500 pilića.

U jednom od poslednjih intervjua je rekla: "Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“.

Umrla je 1994. godine u Beogradu, a sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Grobnicu deli sa kolegom Stevom Žigonom.

[branko]

Legenda Holivuda iz Nikšića

Hroničari filma, koji podsećaju na stogodišnjicu rođenja i dvadesetogodišnjicu smrti slavnog američkog glumca Roberta Mičama, ne propuštaju da napomenu da je on "najslavniji Crnogorac sedme umetnosti", oživljavajući stare priče da ova legenda Holivuda vodi poreklo sa ovih strana, da mu je otac rodom iz Banjana, u današnjoj opštini Nikšić.

Ne nude pri tom nikakve konkretne i nove dokaze, a Mičama opisuju kao "kršnog, sirovog i pravičnog", da je u karakteru i moralu do kraja života, sve do iznenadne smrti u osamdesetoj godini života, 1997, ostao "buntovni mladić", "arogantan i sarkastičan", čovek koji "nikada nije prestao da ne govori istinu i kritikuje američku politiku i kapitalizam kao sistem", da je bio i ostao velika filmska zvezda koju je lansirao Holivud, no zvezda koja nikad nije prestala da kritikuje tu moćnu "filmsku fabriku", koja je s prezirom govorila o njoj i nikad se nije povinovala niti prihvatila njene kanone.

Upravo u tom Mičamovom vrletnom karakteru i ćudljivoj naravi, tvrdoglavost i nepokoru, mnogi traže njegove brđanske, crnogorske gene. U Banjanima, u Đurđevom Dolu, atar sela Smrduša na tromeđi sadašnjih mesnih zajednica Trubjela, Vilusi i Velimlje, međutim, živi šezdesetogišnji Dragiša Mićunović, koji već decenijama, od prvog pomena da je Robert Mičam možda poreklom sa tih strana, uporno traga, slaže kockice i nastoji da dokaže da je legendarni glumac zaista odatle, njegov brat, sin njegovog najstarijeg strica Gavrila - Gaja Mićunovića.

Istorijska Smrduša
Prema legendi, pa i po nekim zapisima, ovdje je nekad neko presreo nekakvu osvajačku i zulumćarsku vojsku, rastjerao je potukao po ovim kamenitim grabinama. To se, po tim izvorima, navodno dogodilo na mjestu zvanom Borak, gdje je danas drevno mjesno groblja sa brojnim stećcima i nekropolama, a vezuje se za humskog vojvodu Vlatka Vukovića Kosaču, koji je, kao što je poznato, 1388. godine, godinu uoči Kosovske bitker, kod Bileće potukao moćnu tursku ordiju. Kako je bilo ljeto i kako nije imao ko da zakopa leševe koji su ostali na bojištu, ubrzo je počeo da se širi nesnosan smrad da se zadugo nije moglo proči karavanskim drumom koji je tuda vodio od Nikšića ka Bileći i rebinju i dalje ka Dubrovniku i Mostaru na jednoj i Sarajevu na drugoj. Tako je ovo selo od tada dobilo i do danas zadržalo ime Smrduša.
Koščati bistroum, koji je punih 26 godina, kao rukovalac na građevinskim mašinama prolamao klance i nedohode i pravio puteve u besputima, otvarao vidike u nevidima, pošto je i njegovo građevinsko preduzeće "Crna Gora" iz Nikšića, kao i tolika druga u vremenima tobožnjih neophodnih i "revolucionarnih" tranzicija i privatizacija otišlo na doboš i u propast, prije dvanaest godina se sa suprugom Stanojkom vratio u rodni kraj, otvorio rodnu kuću u Đurđevom Dolu i zakovinao buljuk od pedesetak ovaca, krdo od deset krava i solidan uljanik - košnice, vele, ne valja brojiti...

Od tada, osim što je postao ugledni i imućni domaćin i sav se posvetio knjizi - pročitao je dela više od 170 pisaca, domaćih i stranih, nekih, poput Njegoša, Andrića, Getea, Dostojevskog, Dučića... i celokupna dela - naučio je da se služi i snalazi i na internetu.

Dok govori o piscima i knjigama koje je pročitao, pa i u razgovoru o svakidašnjim stvarima, Dragiša Mićunović često citira misli, poruke i poduke iz njih ili odrecituje po koji stih.
Na pitanje kako u tim godinama može tako dobro da pamti i čuva od zaborava toliko citata, on šaljivo odgovara: Pa ako je moj brat Robert mogao godišnje da snima po dva-tri filma i napamet uči toliko uloga, mora da ja po tome ličim na njega...

Tajna odneta u grob
Tako je, u početku i uz pomoć prijatelja, onih koji su u tome bili veštiji od njega, krenuo da odgoneta i tu veliku tajnu, zagonetku koju je još daleke 1962. godine u grob poneo njegov stric Gajo:

- Nekada je ovdje u Đurđevom Dolu - počinje svoju ispovest Dragiša Mićunović - bilo petnaestak kuća, odnosno živjelo oko sto stanovnika, od kojih je bilo pedeset i petoro đece. Od njih pedeset petoro, kad su se 1946. godine odavde raselili i otišli u Vojvodinu, polovina je stekla fakultetske diplome, pozavršavala velike škole i doprla velikih položaja i činova, što samo potvrđuje kako je taj izdanak odavde bistar i sposoban.

A samo na Skadar 1912. godine iz ovog zaseoka je otišlo 26 vojnika, uglavnom momaka. Eto, moj đed je otišao na Skadar sa četiri pristasala sina! Moj otac i tri strica, svi sem najstarijeg Gaja koji je otišao u Ameriku 1907. i ostao tamo sve do 1924. godine.

[branko]

Nemanjići, druga epizoda

Autor teksta:

Draža Petrović

Bilo je to jedno jedino jedinstveno veče bez predsednika. Potpuno neobično veče filovano petardama i ruskom salatom. Srbija je pronašla svoj mir čekajući zasluženu porciju Ace Lukasa.

Već oko 20 sati i 30 minuta negde u nepreglednim dolinama Tvitera i beskrajnim prostranstvima Fejsbuka začuo se urlik: "Ovo je neizdrživo! Katastrofa! Sve ovo mi plaćamo iz svog džepa!"

-Skuplje od jelke, a dijalog netranasparentan! Čak i jelka ima bolju dikciju!

-Kakav je ovo dorćolski akcenat!? Pa Dorćol je otkriven dva veka kasnije, a akcenat tek kad je osnovan Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu!

-Diletantizam!

-On je u svakom kadru, ne mogu da verujem! A nigde nema opozicije! Nema čak ni Šešelja!

-Kasting kao da je pravio Filip Višnjić u saradnji sa Marijanom Rističevićem!

-Ljudi, nešto moramo da preduzmemo... - napisao je neko u bespućima Tvitera.

KOLUMNE DRAŽE PETROVIĆA:
Godišnje nagrade Najnaprednjak za 2017. godinu
Felerični gradonačelnik i rokfelerična jelka
Najevropljanin koji se sipa u traktor
Ne diraj Lava dok zasmejava AV-a
I te večeri oko ponoći, Srbija je konačno krenula u rušenje dinastije Nemanjić. Već posle prve epizode. Jer, kao što lepo kaže naš narod: "Kad već ne možemo da srušimo Vučića, bar možemo Nemanjiće".

Međutim, nikoga na svetu ne treba rušiti samo zbog jedne epizode, pa vam ekskluzivno otkrivamo sadržaj druge epizode, daleko kvalitetnije.

#####Scenario za drugu epizodu serije "Nemanjići, rađanje kraljevine".

STEFAN NEMANJA (sedi na prestolu, u rukama drži isprintane tvitove na hamer papiru, jer u to vreme nije bilo kompjutera): Evo vidite, ovde piše da prva epizoda liči na uzbekistanski pornić... Oni su rađanje srpske istorije uporedili sa porno filmom iz Uzbekistana! Hulje! To ih je sve Mišković organizovao da pišu po Tviteru...

NEKI GLUMAC (kleči u desnom uglu ekrana tako da skoro ispada iz kadra na šustiklu): Gospodaru, ja mislim da ne treba potceniti ni Đilasovu ulogu!

STEFAN NEMANJA (sedi na prestolu, na brzinu lista scenario): Ja sam čitao samo moje replike, nije valjda da i Đilas ima neku ulogu! Otkud Đilas negde između 1165. i 1168. godine? Pa on se rodio negde 1967! To je malo nelogično! Zovite mi scenaristu!

JOŠ NEKI GLUMAC (prolazi kroz kadar sa isukanim mačem): Oni pokušavaju da se ubace u svaku poru našeg društva, pa i u "Nemanjiće"!

STEFAN NEMANJA (bije scenaristu topuzom): Ko ti, bre, dade plajvaz u ruke! Jesi rekao da će od opozicije u seriji da budu samo moja braća! Šta će opozicija, naročito Đilas, u prajm tajmu na Javnom servisu?

NEKI GLUMAC (ispao iz ugla ekrana, ali se njegov glas čuje iz OFF-a): Gospodaru, poštedite tog čoveka, ja sam mislio na Đilasovu ulogu u onoj hajci na Tviteru. Što kaže naš narod: Gde je Mišković, tu je i Đilas!

DVA GLUMCA (stoje iza Stefana Nemanje i čitaju Informer): Gospodaru, oni hoće da obesmisle sve, pa i onu scenu kad vi sedite u pećini 25 minuta i gledate kroz prozor!

STEFAN NEMANJA (opet lista scenario): Ta je antologijska! A je l' ima ona scena kad ja u Briselu tri sata spavam na podu?

SCENARISTA (uključuje laptop, nešto kuca): To ću da ubacim u trećem serijalu, on se emituje tek za dve godine!

DRAGAN BUJOŠEVIĆ (stalno upada u kadar): Dobro, to ćemo da dogovorimo još na sledećoj sednici Upravnog odbora. Možda snimimo treći serijal i pre drugog, zbog dinamike! Serija mora da bude dinamičnija!

STEFAN NEMANJA (iz kese vadi neke slike): Pun mi je ćup hejtera! Evo, neka vide gledaoci... Ovako je Stari Ras izgledao pre prve epizode. Ruševine, pacovi, zmije, igle i narkomani, nije bilo jedino kustosa. A pogledajte Stari Ras, moju prestonicu, u prvoj epizodi! Sve obnovljeno, nigde ruševina, izgleda bolje nego u moje vreme! Pozivam građane Srbije da obiđu Stari Ras i lično se uvere da smo na dobrom putu! Da radimo i gradimo!

REDITELJ (šapuće nešto na uvo Stefanu Nemanji): To je kompjuterska animacija! Preskupo je da obnavljamo Stari Ras samo zbog serije, pa smo angažovali stručnjake koji mogu da obnove i Atlantidu! Radili su scenografiju i za "Pirate sa Kariba"!

STEFAN NEMANJA (obraća se direktno u kameru): Ispravka! Pozivam građane Srbije da zbog štednje ne potežu čak do Starog Rasa, nego da ga obiđu pomoću aplikacije Google Street View, i uvere se da smo na dobrom putu, da radimo i gradimo! I da svi mi izgledamo daleko bolje od "Pirata sa Kariba"!

NEKI GLUMAC: Živeo Stefan Nemanja!

SVI: Živeo!

STEFAN NEMANJA (pogledom prati neki helikopter čiji zvuk nadjačava dijalog. Obraća se onoj dvojici koji stoje u dubini totala i čitaju Informer): Proverite, gde ide, šta radi ovaj helikopter!

REDITELJ (šapuće nešto na uvo Stefanu Nemanji): Pravite se da ne vidite helikopter, zato što u to vreme nije bilo helikoptera! Opet će da nas zezaju oni hejteri!

STEFAN NEMANJA (ljutito): A je l' bilo orlova?

SCENARISTA (oduševljen): Bilo je orlova! Ajd' da ponovimo ovo!

STEFAN NEMANJA (pogledom prati neki helikopter čiji zvuk nadjačava dijalog. Obraća se onoj dvojici koji stoje u dubini totala i čitaju Informer): Proverite, gde ide, šta radi onaj orao!

ONA DVOJICA (zbunjeni): Kako da proverimo!? Prvo, to nije orao, to je helikopter! A drugo, orao živi na vrh onog brda tamo! Ko će da se penje da ga pita gde ide, šta radi!

STEFAN NEMANJA (zagledan u daljinu): A na vrh kog brda? Ne vidim nijedno brdo!

REDITELJ (šapuće mu na uvo): To brdo ćemo posle da ubacimo kompjuterskom animacijom. Videće se na televiziji, ali sad ga ne vidimo!

STEFAN NEMANJA (vadi neke slike iz kese): Pogledajte, sada trenutno tamo nema brda, ali zahvaljući našoj mudroj politici kompjuterske animacije, i brdo ćemo da izgradimo za tri meseca! Možda i za dva!

NEKI NOVINAR: Ali, gospodine Stefane, brdo niko ne može da izgradi! Kako ćete brdo da izgradite, ne preterujte?

STEFAN NEMANJA (ljutito): Jeste vi sa američke televizije?

REDITELJ (obraća se scenaristi): Ovo nije baš istorijski autentično... Kako je Stefan Nemanja mogao da zna za Ameriku?

SCENARISTA: Ajd promeniću na brzinu taj deo!

STEFAN NEMANJA (uzima papir od scenariste): Jeste vi sa vizantijske televizije?

KRAJ DRUGE EPIZODE. NASTAVIĆE SE...

[branko]

Komentar Branislava Nušića o filmovima za odrasle najbolje opisuje srpski moral

Pre tačno 80 godina umro je Branislav Nušić, srpski književnik, komediograf, pisac drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji. Zbog načina pisanja trebalo bi da ga smatramo našim savremenikom više nego pretkom, a za ovog nadarenog pisca vezuje se interesantna anegdota.
Napisao je oko 100 dramskih dela, uglavnom komedija. Najpoznatije su: "Ožalošćena porodica", "Gospođa ministarka", "Svet", "Narodni poslanik", "Sumnjivo lice"... Rođen je u pravoslavnoj cincarskoj porodici Ljubice i Đorđa Nuše, u Beogradu kao Alkibijad Nuša.

Među mnogim značajnim događajima iz njegovog impresivnog života i stvaralaštva izdvojićemo anegdotu iz 1908. godine.

Prvi "filmovi za odraslu gospodu" punili su u kasne sate bioskope na Kalemegdanu početkom 20. veka kao da je na repertoaru "Sumnjivo lice". U jednom od takvih bioskopskih pozorišta zaista se našlo Nušićevo sumnjivo lice, i to među publikom.

Čuveni pisac i novinar je nakon tog iskustva objavio kolumnu 9. februara 1908. godine koju je naslovio "U bioskopskom pozorištu". Mnogi smatraju da je to bila prva prava kritika pikantnih filmova i slika, kako ih je Nušić nazivao. Prenosimo tu kolumnu:

"Pre neki dan je u bioskopskom pozorištu davana jedna serija pikantnih slika, na koje je na plakatama stajalo: 'Samo za odrasle'. Kako ja sebe smatram za prilično odraslog, razume se da sam i ja bio na toj predstavi. Nisu me toliko interesovale same slike.

Nisam ja dakle išao tamo zbog slika, već zbog publike. Hteo sam svojim rođenim očima da vidim ko je to u Beogradu koji ima pik na pikanterije. Seo sam za jedan sto i odmerio odmah svoju okolinu. S leve moje strane sedela je jedna osigurana udovica iz unutrašnjosti. Nije ona bila toliko osigurana time što su oko nje sedela tri gospodina koji su po vratovima ličila na prava utvrđenja, bolja od onih što ih je bosanska vlada podigla oko Sarajeva, već po tome što je na četrdeset dana od smrti svoga muža došla u Beograd da primi sumu na koju se njen muž osigurao. Zamislite sad kako je ona tužna lica morala posmatrati one pikantne slike, ni samo je osiguranje nije moglo da uteši.

- Ubio ti Bog i to osiguranje - razmišljala je udovica u sebi srčući čaj sa limunom - kad i pored para ostajem neosigurana.

S desne moje strane sedela je jedna mlada i mladoženja, venčani tek pre nedelju dana. Njih sam čak i prisluškivao. On joj je na uvo objašnjavao svaku sliku. Razume se, ona se sirota, tek od nedelju dana, od dana venčanja, smatra kao 'odrasla'...

I slušao sam njegova objašnjenja, nije joj šaputao više od dve reči za svaku sliku. Pojavi se tek muška slika u takvoj i takvoj pozi i čini to i to, a sve dršćući, a on joj šane: Kao ja! Pa se onda pojavi ženska slika i počnje dršćući da se otkopčava, a on joj šapne: Kao ti! Pa onda dršću, dršću, dršću obe slike i dršćući padnu jedna drugoj u zagrljaj, i zato što kinematograf dršće, ne mogu vazda da nađu jedno drugom usta, a on joj na to šapne: 'Kao mi'.

Za trećim stolom, odmah za mojim leđima, sedi jedan pop. Šta će pop tu, gospode Bože moj? Da je odrastao, odrastao je. To mu se ne može osporiti, ali da l’ on ovakvu predstavu smatra kao neku vrstu bdenja ili je došao valjda samo zato da bi se imao na šta zgaditi?

I onda sam još pažljivije posmatrao. Ponašao se odista kako mu pozivu i dolikuje.

Čim se na platnu pojavi kakva ženska i počne svlačiti odelo sa sebe, on obori oči i traži pogledom onu udovicu sa osiguranjem ne bi li im se sreli pogledi. Siguran sam kad ovaj pop ode kući da će prvo okaditi postelju tamnjanom pa očitati onu molitvu kojom se rasteruje groznica pa leći da bi se rano, za jutrenje, probudio.

U blizini moga stola sedeo je i jedan gospodin koji mi je jedan put pisao jedno dugo i opširno pismo. On mi je u tom pismu zamerio zašto po gde kad u mojim feljtonima pretrčim granicu te ih zamastim i po kojom pikanterijom.

Taj gospodin ostao pri svome strogo moralnom gledištu, u toliko pre, što je on otac porodice. Sreo sam ga za tim, jednom prilikom na Bulevaru, sedi sa jednom pevačicom i slatko razgovara. Prišao sam mu i rekao: 'Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako'.

Ali nije samo njemu. Bilo ih je i vazdan drugih tamo. Vazdan 'odraslih'. Bilo je očeva koji su za večerom poučavali decu svoju i zamerili im ovo i ono i požurili da gledaju slike za ‚odrasle‘. Sedam večeri nisi mogao dobiti mesto u bioskopskom pozorištu, od majaka i očeva, od sestara i braće, od profesora i popova i od svih ostalih koji o moralu tako strogo sude. Došlo mi da stanem na binu pa da kažem: 'Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako'."

[branko]

Bura zbog izjave Ristovskog, ko je pomogao snimanje filma?

Kako se dobija novac za snimanje filma u Srbiji? U javnosti je buru podigla izjava glumca Lazara Ristovskog, koji je rekao da je predsednik države primorao javni servis da finansira njegovog "Kralja Petra". Da li je po sredi zloupotreba službenog položaja, vraćanje duga iz predizborne kampanje ili - nešto treće?

Za direktora RTS to pitanje se ne postavlja - pritisaka, kaže, nije bilo, a sve je dogovoreno mnogo ranije.

To što se reditelj ljudima na setu obraća sa "vojsko", nije čudno, jer su, umesto statista, na snimanju filma "Kralj Petar Prvi" bili angažovani profesionalni vojnici. Država je, kaže autor projekta Lazar Ristovski, u potpunosti stala iza njegovog ostvarenja - do mere da su pojedine opštine unapred kupovale karte za nedovršeni film, a da je za ostatak od 2,3 miliona evra, koliko je snimanje koštalo, sam predsednik morao da pritisne javni servis.

"Prve pare koje je ovaj projekat dobio, dobio je na konkursu - legalno. Male pare. S tim parama se nije mogao završiti ovaj projekat. Kad kažem "podrška gospodina Vučića" - nije on sad došao pa mi dao pare, dva miliona da snimim film, nego je u razgovorima s RTS-om došlo dotle da RTS mora da stane iza toga. Dakle, kada je RTS stao iza toga, kao državna kuća koja ima budžet za to, onda je taj projekat počeo da biva izvestan", rekao je glumac Lazar Ristovski.

Lazar Ristovski odbacuje navode da je novac dobio jer je prošle godine javno podržao Vučića u kampanji za predsedničke izbore.

Međutim, da li je svog političkog ljubimca poslednjom izjavom zapravo optužio za zloupotrebu službenog položaja? Upravo to smatraju u Transparentnosti, zbog čega su se obratili Višem javnom i Tužilaštvu za organizovani kriminal. Transparentnost Srbija zatražila je od tužilaštva informacije da li su nešto preduzeli povodom izjave Lazara Ristovskog, jer smatraju da se iz nje može razumeti da RTS ne donosi odluke na osnovu umetničkih i drugih kriterijuma, već pod uticajem predsednika države, koji za to nije nadležan.

Iz RTS-a odlučan demanti. Dragan Bujošević za N1 kaže da je dogovor u vezi sa filmom i serijom postignut još pre nego što je Vučić došao na vlast, a on u fotelju generalnog direktora javnog servisa.

"Zatekao sam scenario koji je RTS otkupio i dogovore scenariste Milovana Vitezovića i Lazara Ristovskog, koji su imali i poseban ugovor za film. Logično je da serija bude emitovana u 2018. godini i da time obeležimo 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Preporučujem vam da pitate Ristovskog šta je želeo da kaže. Znate, neki glumci su bolji kada izgovaraju tuđe tekstove", kaže generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević.

Ristovskog, pak, nismo mogli da pitamo za pojašnjenje, jer se trenutno nalazi na Krfu. Pre nego što je otišao na odmor, najavio je da će mu uloga kralja Petra biti poslednja u karijeri, jer planira povlačenje sa scene.

[branko]

Ove zanimljivosti iz sveta filma sigurno niste znali

Da li vam je poznato kako je nastala čuvena replika Roberta de Nira "You talkin' to me?" ili koji reditelj je morao da dokaže na sudu da glumci filma nisu zaista mrtvi? Znate li šta je "Vilhemov vrisak" i koga je udario grom na snimanju? Otkrivamo vam odgovore na ova pitanja, kao i malo poznate detalje iz sveta filmografije.

Jedna od kultnih replika Roberta de Nira iz filma Taksi (1976) "Meni se obraćaš?" (You talkin’ to me?) zapravo je bila njegova improvizacija na osnovu jedne rečenice iz scenarija u kojoj samo stoji: "Bikl se obraća sebi u ogledalu".

Arnold Švarceneger je plaćen 21.429 dolara za svaku od 700 reči koje je izgovorio u filmu "Terminator 2: Sudnji dan".

Vigo Mortensen nije imao nameru da glumi u "Gospodaru prstenova" dok njegov sin nije počeo da ga moli da to učini.

Za potrebe snimanja scena sa kokainom, Leonardo Dikaprio i Džona Hil su šmrkali izmrvljene tablete vitamina B. Hilov organizam nije dobro reagovao na to pa je poznati glumac dobio bronhitis i morao je da bude hospitalizovan.

Stiven Spilberg je 2002. godine završio fakultet, a kao konačan filmski rad predao je film "Šindlerova lista" (1993).

Džima Kavizela je udario grom dok je bio na krstu za vreme snimanja filma "Stradanje Isusovo".

Reditelj filma "Kanibal Holokaust“ pred sudom je morao da dokaže da su glumci živi i da nisu ubijeni prilikom snimanja.

Iako popularni mit kaže da je Marlon Brando stavljao u svoje obraze pamučnu vatu kako bi održao čuveni govor Vita Korleonea iz "Kuma", on je to zapravo uradio samo za audiciju. Pre nego što je snimanje počelo, zubar mu je napravio neku vrstu navlake koja mu je omogućila da postigne tačno to što je radio i na audiciji.

Maska iz američkog horor filma "Vrisak" inspirisana je slikom "Krik" Edvarda Munka.

"Gospodar prstenova: Povratak kralja" osvojio je 11 Oskara u svih 11 kategorija za koje je bio nominovan.

1939. godine 1.400 glumica je prošlo kroz audiciju za ulogu Skarlet O’Hare u filmu "Prohujalo sa vihorom", da bi konačno ulogu dobila Vivijen Li.

U filmu "Petparačke priče" svi časovnici pokazuju 4:20.

Kako bi bila što uverljivija u filmu "Dnevnik Bridžit Džouns", Rene Zelveger se ugojila oko 12 kilograma i odlučila je da radi mesec dana u jednoj izdavačkoj kuči. Ona je promenila ime i akcenat da je neko ne bi prepoznao, ali je ipak držala sliku svog tadašnjeg dečka Džima Kerija na svom kancelarijskom stolu. Ljudi u kompaniji su je zbog ovoga gledali sa čuđenjem.

Rusi su napravili filmsku verziju "Hobita" još davne 1985. godine i dostupna je na Jutjubu

Volt Dizni nije dozvoljavao Alfredu Hičkoku da snima u Diznilendu zbog njegovog filma "Psiho".

Maska koju nosi ubica Majkl Majers u filmu "Noć veštica" (1978) nije prvobitni dizajn odeljenja zaduženog za kostime. Da bi uštedeli novac oni su kupili postojeći kostim vredan svega dva dolara - masku kapetana Kirka iz Zvezdanih staza i obojili je u belo. Tako da Majkl Majers zapravo nosi lice Vilijama Šatnera.

Stenli Kjubrik, poznat po svom perfekcionizmu i ponavljanju scena, snimio je kadar krvave poplave hodnika ozloglašenog hotela iz filma "Isijavanje" iz ''samo'' tri pokušaja. Sve bi bilo razumlivo da za postavku ove scene nije bilo potrebno devet dana. Svaki put kada bi krv jurnula niz hodnik, Kjubrik se žalio da ''nije dovoljno krvava''. Na kraju, za pomenuta tri pokušaja, Kjubrik je utrošio godinu dana snimanja.

Dart Vejder se u orginalnim "Zvezdanim ratovima" pojavljuje samo 12 minuta.

"Slagalica strave", američki horor film, snimljen je za 18 dana.

Vilhemov vrisak je zvučni efekat upotrebljen u više od 200 filmova od 1951. godine. Identitet osobe koja je snimila taj vrisak nikad nije otkriven.

Za snimanje filma "Transformersi: Tamna strana meseca" uništena su 532 automobila.

[branko]

Odabran je najgori film svih vremena i verovatno ste ga gledali

Posetioci stranice "Ranker" odlučili su da je "Sumrak" najgori film svih vremena. Film iz 2008. godine iz kojeg se izrodilo i nekoliko nastavaka bio je hit među tinejdžerskom populacijom, ali čini se da nije baš oduševio šire mase pa je nešto više od 30 hiljada glasača, koliko ih je učestvovalo u anketi, odlučilo da kinematografija nije izrodila ništa gore od filmske priče o vampiru koji se zaljubi u "običnu" devojku.

Inače, Sumrak saga je filmska adaptacija knjige Stefani Mejer. Glavne uloge imaju Robert Patison i Kristen Stjuart koji su nakon te vampirske priče postali planetarno popularni.

Drugo mesto zauzeo je film "Gigli" s Dženifer Lopez i Benom Aflekom u glavnim ulogama, a treći je "Betman i Robin" iz 1997. godine s Džordžom Klunijem i Arnoldom Švarcenegerom. Četvrto mesto zauzeo je "Gliter" s Marajom Keri, a peto "Battlefield Earth" sa Džonom Travoltom.

[branko]

Premijera "Dnevnika Diane Budisavljević" rasplakala i oduševila gledaoce: Pred publikom i glavni akteri koji o svojoj sudbini svedoče u filmu

Potresna igrano-dokumentarna drama o srpskoj deci koju je iz ustaških logora spasavala Diana Budisavljević

VIŠEMINUTNIM stajaćim ovacijama, i sa mnogo emocija, suza i oduševljenja, prepuna gledališta "Kombank dvorane" ispratila su sinoć tri premijerne beogradske projekcije hrvatskog filma "Dnevnik Diane Budisavljević", rediteljke Dane Budisavljević, najznačajnijeg ostvarenja u regionalnoj produkciji 2019.

Premijeru potresne igrano-dokumentarne drame o srpskoj deci koju je iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata spasavala Diana Budisavljević uveličalo je i učinilo još dirljivijom prisustvo glavnih aktera tih događaja - Nade Vlaisavljević, Milorada Jandrića i Živka Zelenbrza, koji o svojoj sudbini svedoče u filmu.

Pojavljivanje na sceni nekadašnje "Dianine dece", danas već ljudi na izmaku života, u kojima su zauvek ostali usađeni bol, patnja, strah, i strašna sećanja na ustaške logore i nestanak njihovih porodica, izazvalo je nezapamćenu buru emocija. Čitavo gledalište, uz uzvike "bravo", ustalo je da se pokloni ovim izuzetnim ljudima, koji su preživeli zahvaljujući Dianinoj akciji, ali su ostali obeleženi golgotom i ustaškim zločinima.

- Nikome od nas nije bilo lako govoriti šta smo sve preživeli, i za mene je ovo učešće u filmu bila prilika da se posthumno zahvalim Diani Budisavljević u ime sve dece koju je spasla iz ustaških logora - izjavila je Nada Vlaisavljević.

Ona je kao sedmogodišnja devojčica iz Bihaća boravila u logorima Loborgrad i Gornja Rijeka, a onda, zahvaljujući Diani Budisavljević, u Zavodu za odgoj gluvoneme dece u Zagrebu, zajedno sa majkom, braćom i sestrom. Oca su joj ubile ustaše.

- Nije nam bilo lako, ali preživeli smo, a divna rediteljka Dana Budisavljević otrgla je od istorijskog skrivanja i zaborava jednu istinitu priču - rekla je Nada, ističući i zahvalnost beogradskoj publici koja ih je tako toplo dočekala.

Živko Zelenbrz ni danas ne zna datum i mesto svog rođenja, ni ko su mu roditelji, a spasen je u akciji Diane Budisavljević tako što je iz logora odveden u Zavod za odgoj gluvoneme dece u zagrebačkoj Ilici, odakle je usvojen 1942, kada je otprilike imao četiri godine. On je svoju radost zbog beogradske premijere pokazao pesmom o Beogradu koju je otpevao na sceni, što je publika nagradila posebnim aplauzima.

- Beograd ste svi vi, i presretni smo što smo ovde sa vama. Verujemo da ste došli iskrenog srca, a ovaj film je maestralno delo, iako je možda sukob interesa da ja govorim o tome, pošto u njemu učestvujem. Dana je uspela da ispriča jednu strašnu priču o zločinu koju smo doživeli i da nikoga ne optužuje za to, što znači da svi zajedno moramo da se borimo da se takvo zlo nikada više ne ponovi. Pozivam vas da svedočite o miru i ljubavi među ljudima - rekao je Zelenbrz.

Milorad Jandrić danas ima 88 godina, a rodom je iz sela Čitluk u Bosni i Hercegovini. U ustaškom pokolju 1941. izgubio je 12 članova porodice i uništena je sva imovina Jandrića, a preživelo je petoro dece koja u tom trenutku nisu bila kod kuće, jer su čuvala stoku. Tada su ustaše, kako svedoči za "Novosti", zaklale njegovu sestru od strica, bebu koja je imala samo tri meseca. U najstrašniji logor, Staru Gradišku, odveden je posle kozarske ofanzive, kao desetogodišnje dete, a potom je prebačen u logor Jastrebarsko. Ali, kako ističe, logori su ceo jedan vek, kojeg se najradije ne bi sećao, a zahvaljujući Diani i njenoj akciji udomljen je u selu Hlebine, kod porodice Sabolić.

- Marija i Jisip su bili tako divni prema meni da sam govorio da je ona moja druga majka, posle majke koju sam izgubio, a svih ovih decenija nisam znao da je moje udomljenje organizovala Diana. Diana je za mene nešto najveće što se može zamisliti, čak sam razmišljao da kažem da ona bude element i simbol humanosti - kada se kaže Diana, da to podrazumeva humanost. Upustiti se u takvu borbu spasavanja srpske dece, u ustaškoj državi, rizikujući sopstvenu porodicu i decu, neverovatan je podvig, i zaista sam presrećan što je Dana Budisavljević sa svojom ekipom uspela da snimi ovaj film i obelodani jednu tešku i istinitu dramu. Dana je godine provela u istraživanju ove humanitarne akcije uz pomoć ekipe koja je uložila sve ono što zna, i svima čestitam na ovom filmu, i onima koji su ga radili i publici koja ga gleda. Želim da ova priča danas ispričana ne ode u zaborav, i molim sve one koji su gledali ovaj film o Diani da tu priču prenose, da govore i drugima o njoj, jer je ona istinita i ne sme da se zaboravi.

O svom doživljaju beogradske premijere Milorad ima samo reči hvale.

- Jako sam srećan, i na neki način ponosan, i oduševljen sam odazivom beogradske publike koja nas je nagradila takvom toplinom i aplauzima. Posle svake premijere, a bili smo divno primljeni i u Puli i Zagrebu, osećam da ova priča neće umreti - kaže Milorad, ističući da je u Beogradu poslednji put bio sa prijateljima, aprila ove godine.

- Išli smo da obiđemo Titov grob i grob patrijarha Pavla u manastiru u Rakovici, i to nam je bilo veliko zadovoljstvo. Nadam se da ću imati toliko vremena u životu da makar još jednom dođem u Beograd.

S ogromnim oduševljenjem pozdravljena je i rediteljka Dana Budisavljević, koja je posle više od 70 godina istorijskog mraka iznela istinu o podvigu jedne izuzetne žene, koja je u doba Nezavisne Države Hrvatske spasla od smrti u logoru i zbrinula više od 10.000 srpske dece, što se ubraja u najobimniju humanitarnu akciju tokom Drugog svetskog rata. Film na kojem je radila gotovo deset godina osvojio je četiri glavne Zlatne arene i nagradu publike na ovogodišnjem festivalu u Puli, a Dana je stigla u Beograd sa festivala u Kotbusu, na kojem je "Dnevnik Diane Budisavljević" osvojio nagradu za najbolje ostvarenje.

Beogradska premijera je, kako je istakla, i za nju bio veliki događaj.

- Hvala vam svima u ime cele ekipe što ste došli u ovako velikom broju da pogledate naš film. Hvala na predivnom aplauzu i vrlo emitivnoj reakciji. Retka je prilika da čujete preživele svedoke ustaških zločina, jer je njima najteže da o tome govore. Oni su svedoci toga koliko je Diana učinila za svu srpsku decu, a svi oni imaju različite živote i svako ima svoju priču. Ovi ljudi svedoče da je život pobedio smrt, i da je dobro pobedilo zlo - izjavila je rediteljka, praćena ovacijama publike.

Posle tri sinoćne rasprodate projekcije na festivalu "Slobodna zona", u okviru kojeg je prikazan "Dnevnik Diane Budisavljević", Dana Budisavljević će svoj film predstaviti večeras i na svečanoj premijeri u Novom Sadu, a od 14. novembra ova istorijska epopeja, snimljena u hrvatsko-slovenačko-srpskoj koprodukciji, počeće da se prikazuje u bioskopima širom Srbije.

ŽIVOT IPAK POBEĐUJE

SA oduševljenjem i ovacijama ispraćena je celokupna glumačka i autorska ekipa filma - Mirjana Karanović, Tihomir Stanić, producentkinje Snežana van Hauvelingen i Miljenka Čogelj... Kako je istakla Mirjana Karanović, koja igra sestru Dianinog supruga, ona smatra da svi ljudi na prostoru nekadašnje Jugoslavije treba da razgovaraju, i da umetnici svojim delima mnogo mogu da im pomognu da taj razgovor započne. - Ovaj film, zapravo, slavi život, i to je ono što je veličanstveno, jer je pored svih zločina život ipak pobedio.

KULTURNI I DRUŠTVENI DOGAĐAJ: NA PREMIJERI I AMBASADORI

NA glavnoj projekciji, premijeri "Dnevnika Diane Budisavljević" prisustvovali su ambasador Hrvatske u Srbiji Gordan Bakota, ambasador Nemačke Tomas Šib, mnogobrojni predstavnici diplomatskog kora u Beogradu, predstavnici Udruženja logoraša Srbije i Muzeja genocida Srbije, predstavnici Filmskog centra Srbije, kao i druge ličnosti iz našeg javnog života.

[branko]

Povodom 40 godina od premijere filma "Majstori, majstori!" priređena izložba fotografija sa snimanja, projekcija filma i razgovor sa filmskom ekipom u Dvorani Kulturnog centra Beograda

Kako Rahela Ferari nije dobila ulogu Keve?

Kako je to snimati film bez novca, provesti 18 noći sa Zoranom Radmilovićem, zašto je Bogdan Diklić jedva preživeo snimanje i zašto je Goran Marković mag za glumce, otkrila je ekipa prvog i poslednjeg filma u kome Pavle Vuisić plače.

U pitanju je film „Majstori, majstori!“, povodom čije je 40-godišnjice u Kulturnom centru Beograda Maja Medić priredila izložbu fotografija sa snimanja, a, osim otvaranja izložbe, te večeri je u Dvorani Kulturnog centra projektovan ovaj legendarni film, nakon čega je održan i razgovor sa autorskom i glumačkom ekipom istog. Interesovanje je bilo toliko da je publika i stajala u sali.

– Nismo dobili te pare u početku, ali ja bih platio samo da prisustvujem – kazao je Bogdan Diklić objašnjavajući da je jedva preživeo jer nije smeo da se smeje tokom snimanja scena i da se često pretvarao u gledaoca jer je uživao u izvođenju svojih kolega. On je i kazao da je to je prvi film u kome Pavle Vuisić plače.

– Niko nije dobio ni dinara honorara, a okupili su se najbolji glumci tog trenutka, i svi su nekako ušli u to da se zabavljaju – rekao je i Goran Marković, podsetivši da film tada nije naišao na neko naročito dopadanje. Kritika ga je ignorisala, ali je film uprkos tome stekao publiku. „Majstori, majstori!“ je, prema njegovim rečima, nastao slučajno jer je grupa mlađih ljudi htela da napravi nešto što nije konvencionalno, kako bi se odlepila od državnih, velikih, producenata.

– Ovo što je Goran rekao da smo došli da se zabavimo nije tačno, ja sam duboko, iz prikrajka, priželjkivala jednog Gorana Markovića. Olivera (Marković) i ja smo dobile uloge, ali očigledno nam to nije bilo dosta. Pa smo mi izmislile priču – prisetila se Mira Banjac i ispričala kako su tu priču izvele pred rediteljem. – Vozimo, vozimo, vozimo… Marković ćuti, pusti nas do kraja i na kraju kaže: „Hvala lepo, moje dame, al’ to u nekom drugom filmu.“ Film se zove „Majstori, majstori“, ali, nažalost, velikih majstora poput Pavla Vuisića i Zorana Radmilovića više nema – rekla je Mira Banjac a publika je to odobrila aplauzom.

– Zamislite 18 noći sa Zoranom Radmilovićem… Nikad više ni u jednom filmu nije bila takva atmosfera. Sa Pajom Vuisićem sam mogla da ćutim, to je takvo dostignuće da ne možete zamisliti. On je bio čovek koji, ako pristane da govori, vrlo prijatno razgovara, ali ćutati sa njim, to je tek najlepše na svetu – evocirala je uspomene Tanja Bošković.

A da nema glumca koji bi Gorana odbio, jer je on mag, smatra Snežana Nikšić, koja se prisetila kolektivnog sastanka koji su pre snimanja filma održali, kako bi između sebe raspodelili honorar.

– Nikada ni pre ni posle tako nešto se nije dogodilo, ali je pravda bila zadovoljena. Napravili smo listu honorara i svi bili zadovoljni, a sad, da li će te pare ikada stići i da li će se uopšte film snimiti, to je druga priča – osvrnula se Nikšić na na komičnu situaciju koja je prethodila snimanju, a njena koleginica Dobrila Ćirković je kazala da su scene između Olivere i Zorana bile studije glume, kao i izvođenje Berčeka. Ovaj film je, prema njenim rečima, „film glumačkih kreacija“.

– Pavle Vuisić nije hteo da igra u početku – kazao je Marković i ispričao anegdotu u kojoj je molio Vuisića da igra, a on je rekao: „nemoj, neću više da igram“. „Zašto?“, upitao ga je Marković, „Pa, sramota me“, odgovorio je on.

– Stvarno je rekao tu rečenicu, „sramota me je da glumim“, čovek od sedamdeset i nešto godina… To nikada neću da zaboravim. Onda sam ga ja skuvao – kazao je Marković, a Nikšić je dodala kako je jedne večeri tokom snimanja sedela sa Vuisićem i setila se kako su razgovarali. „Od sad ću samo da snimam domaće filmove“, kazao je Paja, a ja ga pitam: „A što, Pajo?“ – „Jer sam siguran da neću da sretnem onog Smokija i Batu.“

– Ja igram u svom maturskom odelu. Mama me vodila u Zagreb i to je moje matursko odelo koje sam tada obukao drugi put i više nikad, a ona akten-tašna, sirota moja majka, ona je meni za rođendan nju poklonila. Sad, ja i akten-tašna… eto, poslužila je… Hemijska olovka sa kojom sam pisao, žao mi je što sam je izgubio, olovka je kojom mi je Fabijan Šovagović dao autogram. Ona je za mene bila relikvija – prisetio se Diklić. On je primetio da je bitno istaći čija je podela Keva, čistačica kojoj priređuju ispraćaj u penziju u filmu i kako je dobila ulogu, a Marković je odgovorio da je bio u velikoj dilemi kome da da ulogu. Zvao je veliku glumicu Rahelu Ferari i razgovarao sa njom, ali da ostvarenje ne bi bilo „artificijelno“, ulogu je dobila Smilja Zdravković, čistačica u Narodnom pozorištu.

– Rahela mi do kraja nije oprostila. Mislim da me je do smrti mučila. Kad god bismo se videli, ona bi mi rekla „Gorane, ja bih Vam to bolje odigrala“ – rekao je Marković. On je povodom „mistifikacija“ – komplimenata da dobro radi sa glumcima, podsetio da su njegovi roditelji glumci (Rade i Olivera Marković), da je odrastao sa glumcima i da ih voli.

– Rano sam shvatio da mi je zadatak da budem publika. Film se snima mašinom koja je bezosećajna, glumci nemaju gledalište, a imaju potrebu da imaju nekog iza kamere kome veruju i ko ih voli. Od koga se odbija to što rade. Sebe sam istrenirao da budem dobra publika – kazao je Marković, a Diklić se povodom toga našalio: „Samo se seti kako smo te sklanjali u ‘Nacionalnoj klasi’ jer je tvoj smeh upadao u ton.“ Marković je u Dubrovniku upoznao glumicu Semku Sokolović Bertok tako što ih je ona „odrala“ u remiju, zato što je, prema njegovim rečima, „bila prekriveni profesionalni kockar, velemajstor i beskrajno šarmantna“. Za glumca Miodraga Andrića – LJubu Moljca, kazao je da je bio jedna prefinjena duša. Marković je ispričao anegdotu sa snimanja u kojoj je LJuba Moljac prebledeo od straha od visine i odbio da se penje.

– Morali smo da ukopamo kameru u zemlju da bi izgledalo kao da je on visoko, a bio je možda pola metra od zemlje – kazao je Marković, a Diklić je dodao: „E baš tu smo se Pepi i ja divno zabavili, od LJubinog straha… i kad su one karike u jednom trenutku popustile – kad je mislio da gine, Pepi Laković se doslovno srušio na strunjače i uhvatio se za stomak, i ja zajedno sa njim.“

Citati replika iz ovog filma praćeni su smehom i aplauzom, a Marković je povodom njih ispričao da je prilikom operacije kuka ležao u sobi sam, dok nije došao lekar da ga obavesti da će, na samo jedno popodne, društvo da mu pravi glumac Sergej Trifunović.

– On je došao i ostao ne zna se koliko i nikako nije hteo da ode. Tada mi je glumio celokupne „Majstore“, apsolutno sve uloge iz filma – požalio se u šali reditelj Goran Marković. Film „Majstori, majstori“ biće digitalno rekonstruisan i u septembru prikazan u Jugoslovenskoj kinoteci.

Piće za majstore

– Ovaj film nikada nije video autor pesme „Majstori, majstori“ Aleksandar Sekulić. Upoznao sam ga kao mlad reditelj, jer sam snimao neke pesnike. On je bio jako teatralan, pa sam ga ja pitao: „Aco, da li bi ti hteo da staneš nasred Terazija i recituješ ‘Majstori, majstori’, rekao je „Važi“. Stavili smo ga nasred Terazija, saobraćaj je išao, a on se drao „Majstori, majstori“ i pred kraj rekao – „a piće, gde je piće?“- setio se Goran Marković svog poznanstva sa pesnikom Sekulićem, čiju pesmu u filmu maestralno izvodi glumac Aleksandar Berček i po kojoj film nosi ime.

[branko]

[branko]

OVE SCENE IZ MUĆKI SE SIGURNO SEĆATE! E ona je proglašena za NAJBOLJI momenta u istoriji TELEVIZIJE!

Scena u kojoj Delboj Troter u legendarnoj seriji "Mućke" (Only Fools and Horses) propada kroz otvoreni šank izglasana je za najbolji trenutak u istoriji televizije.

Radi se o sceni iz epizode "Yuppy Love" u kojoj se Del (Dejvid Džejson) i Triger (Rodžer Lojd Pek) dive dvema devojkama, a u pokušaju da ih osvoji svojim kul pristupom, Del ne primećuje da je neko podigao dasku na šanku iza njega i, dok pokušava da se nasloni na njega, propada u prazno.

Drugo mesto u anketi kompanije Virgin Media, u kojoj je učestvovalo 2.000 Britanaca, zauzela je audicija Suzan Bojl u šouu "Britain's Got Talent", a treće scena iz britanske serije "East Enders" u kojoj lik Den Vots svojoj supruzi Endži predaje papire za razvod.

Na listi se takođe našao trenutak u kojem se saznaje ko je ubio Džej Ara u seriji "Dalas", susret Dejvida Atenboroua s planinskim gorilama i scena iz poslednje sezone "Prijatelja" u kojoj Rejčel napušta avion kako bi se vratila Rosu.

[branko]

Znali smo da je Gidra sjajan glumac, ali ne i da je bio totalni car

Nije praznik ako se bar na tri televizije ne reprizira "Žikina dinastija" ili neki deo "Ludih godina", pa svi gunđamo al zastanemo da ispratimo bar neku od kultnih replika koje izgovara Dragoljub Gidra Bojanić. Kakv je to lik bio! A posle priče njegove ćerke shvatićete da je bio ljudina od čoveka.
Jelena Bojanić u razgovoru za "Nedeljnik", a povodom snimanja novog filma o "dinastiji Pavlović" pričala je svom ocu. Otkrila je koliko je teško detnjstvo imao kada mu je majka, dokje još bio mali, preminula od tuberkoloze, a potom su mu uhaspili oca po završetku rata.

''Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi”, ispričala je Jelena Bojanić za "Nedeljnik".

Gidra je međutim pokazao veliki talenat za glumu, pa je još kao klinac igrao za Kragujevačko pozorište. Posle tri godine, glumci Kragujevačkog pozorišta su skupili pare, kupili mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji gde je upoznao Rašu Plaovića koji mu je sredio da spava u ostavi za čistače u zgradi Akademije jer bi inače ostao na ulici.

Na pitanje da li se njen otac plašio da će ga na kraju pamtiti samo po ulozi u "Žikinoj dinastiji" Jelena kaže da nije i dodaje da svako u karijeri ima tezge koje postanu najpopularniji deo karijere, ali ne i jedini.

“Kako je to uzelo maha, stizali su sa svakim novim nastavkom sve manji i manji scenariji. Oni su improvizovali na snimanjima. Ti filmovi podsećaju ljude na neko lepo vreme i konektuju ih s prošlošću. To nema veze s tim da li je to dobra ili loša komedija, ni da li je tezga ili improvizacija, već je samo nostalgija za nekim vremenom”, kaže Jelena Bojanić.


Domaće filmadžije udarile po sentimentu: snima se nastavak Žikine dinastije i film o Tomi Zdravkoviću

A u jednom od tih nastavaka tog filma pojavljuje se mladi Nikola Kojo, koji se setio snimanja jedne epizode sa Gidrom.

"Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.

"Šta čekaš? Ulazi", kaže mi svojim šumadijskim akcentom, koga se nije nikada odrekao.

Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali. Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima - klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra”, opisuje Nikola Kojo a poznato je i da su se vikendom kod Gidre i njegove supruge na ručku okupljali mladi glumci koje je podržavao. Jedan od njih bio je i Žarko Laušević...

Gidra je znao šta će se desiti sa zemljom kada se pojavio Milošević. Njegova ćerka Jelena Bojanić je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Njen otac se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.

"U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18-19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike", navela je njegova ćerka.

Izvor: Noizz.rs

[branko]

Maštoviti scenarista "Mućki"

Džon Saliven je u školi bio mangup. Već sa dvanaest godina je prodavao drugim učenicima svoje ideje za opravdanja. Škola ga nije previše zanimala. Dolazak u školu novog mladog nastavnika književnosti Džima Troversa i drugačiji pristup u kome se trudio da književnost ne izgleda usijeno akademski, kod Džona je probudila ljubav prema pisanju. Trovers je primetio da Džon drugačije razmišlja od druge dece. „Zadao sam razredu da napiše esej“, priseća se nastavnik, „rekao sam im“: Imate trke na hipodromu, napišite mi kratku priču s bilo kog aspekta. Recimo, neko je kladioničar ili možda neko polaganje opklade. I svi su to uradili. Osim Džona Salivena. On je napisao iz ugla konja, koji učestvuje u trci, što sam smatrao apsolutno fascinantnim“.
Ipak školu je napustio sa 15 godina, što je bilo uobičajno u radničkim porodicama, radio je kao kurir u novinskoj agenciji, prao je polovne automobile, prodavao je stvari na pijaci i raznosio gajbe piva. Na predlog druga Sandersa, koji je radio sa njim u pivari -„zabavni smo, treba da pišemo priče i šaljemo BBC-ju,“ pristao je da im pošalje neke svoje ideje. Odmah je kupio staru pisaću mašinu u lokalnom šopu „Kovčeg s blagom“. Priče su redom odbijane, ali Salivena je barem pisanje spaslo da ne pije previše piva. Razočaran konstantnim odbijanjima, prihvatio je posao vodoinstalatera, ali je ubrzo shvatio da je pogrešio jer je pravio ogromne poplave. Na televizijsku zgradu BBC-ja gledao je kao na zamak koji treba osvojiti. Ukapirao je da treba tamo da se zaposli na bilo kom mestu, kako bi lakše poturio svoje ideje. Ubrzo je dobio posao na odeljenju za rekvizite.A zatim je uspeo da napiše par skečeva za televizijski šou, da bi za samo godinu dana rada na televiziji, postao scenarista sitkoma „Stanovnik Smit“, Nakon nekoliko uspešnih projekata, usledile su „Mućke“. Gledanost je bila vrlo skromna, najgledaniji sitkom je imao 10 miliona više gledalaca. Entuzijazam je opao i posle tri sezone, svi su se složili da je serija morala da ostavi veći utisak, a Džonu je saopšteno da piše novi projekat. A onda se iznenada desio štrajk tehničara na televiziji, program se nečim morao popuniti, pa su pustili Mućke, gledanost se značajno povećala u letnjem periodu. Džon je bio sa porodicom na moru i već je imao novi projekat, kad su mu saopštili da priprema novu sezonu.

[branko]

CIA I PENTAGON “REŽIRALI” 800 FILMOVA: Oskarovac Oliver Stoun u intervjuu za Izvestija, o Americi i Rusiji

Branko Vlahović - stalni dopisnik iz Moskve

U AMERICI vlada histerično nepoverenje prema Rusiji i klevetnički odnos prema Putinu. To je veoma žalosno, jer bismo mogli biti partneri. Smešno je gledati koliko novca SAD troše da bi se zaštitili od Rusije. To je prosto vrhunac gluposti - rekao je slavni američki režiser Oliver Stoun, u intervjuu moskovskom dnevniku "Izvestija".

Trostruki oskarovac poručio je da je često snimao filmove koji su išli protiv opštih tendencija Holivuda. Podsetio je da je 2012. napravio dokumentarni serijal "Neispričana istorija SAD" i da je Holivud naravno bio nezadovoljan, jer "oni ne žele da se pokazuje prava istorija, posebno kad se kritikuje Amerika".

- Vi možda ne znate da CIA i Pentagon imaju svoja predstavništva u Holivudu i tamo imaju vrlo jak uticaj. Ljudi se njima obraćaju za savete. Više od 800 filmova i oko 500 televizijskih serijala napravljeno je oslanjajući se na stavove CIA i Pentagona. I Rusiju oni vide kao protivnika. Tako da ne mogu reći da pravljenje filma o Putinu nije imalo nikakve posledice na mene. Kad sam se poslednji put video sa Putinom, on me je pitao: "Jeste li vi spremni na to što će vas mrzeti?" Nadam se da će se promeniti situacija posle izbora. Ali ako bude "resetovanje" kao u vreme Baraka Obame, to neće nikuda dovesti - rekao je Stoun i dodao da je Obama doprineo rušenju Libije i podržavao krivu stranu u Siriji.

Trostruki dobitnik Oskara govorio je i o utisku koji je predsednik Rusije ostavio na njega prilikom snimanja dokumentarca "Razgovori s Putinom", reakciji publike u Americi i Evropi:

- Da napravim film o Putinu, četiri puta sam dolazio u Rusiju. Ne govorim ruski i koristio sam prevodioca. Ali predsednik Putin je na mene ostavio utisak otvorenog čoveka. On je vrlo precizno izlagao svoje misli. Bio je spokojan, kao profesionalni šahista.

Stoun ističe da je najjači utisak na njega ostavilo kad je Putin govorio o osećaju duga pred ruskim narodom.

- On je pravi sin Rusije, ja sam to osetio - tvrdi veliki režiser. - Putin mi je pričao o mnogo čemu. On je znao da je veoma teško objasniti rusku poziciju ljudima na Zapadu. Zato su se oni sa prezrenjem smejali kad su ga slušali.

Na pitanje je li zadovoljan reakcijom publike na ovaj film, Stoun je rekao su ga u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, kao i u Rusiji, prihvatili dobro, a da Amerikanci i nisu posebno hteli da ga gledaju. Samo je, po njegovim rečima, "nekima od pametnih ljudi taj film bio zanimljiv, jer čak i ako ne vole Putina, hteli su da ga shvate i upoznaju se sa njegovom pozicijom". Do tada, objasnio je, ljudi nisu imali realnu informaciju, jer u vestima nisu govorili istinu o tome šta stvarno govori Putin.

- Njega su nepravilno citirali, ili su prosto vadili reči iz konteksta. I to je bilo sramotno. Putin vrlo logično izlaže poziciju Rusije. Bio sam razočaran kako je primljen film. Pokušao sam da pomognem, da nekako izmenim situaciju. Ali Amerikanci se drže žestoke pozicije. Strah vlada njima - zaključio je Stoun.

[branko]

BEZ GEJEVA I CRNACA NEMA VIŠE OSKARA: Novi zvanični standardi američke filmske akademije

Ana Popadić

AMERIČKA filmska akademija objavila je nova pravila o izboru dobitnika Oskara u glavnoj kategoriji, za najbolji film, a koja će stupiti na snagu 2024. godine.
Novi standardi su vrlo precizni i propisuju da za najbolji film može biti nominovan samo onaj koji u svojoj ekipi, među glumcima ili u tehničkom i autorskom delu, ima pripadnike manjinskih ili ugroženih društvenih grupa, poput LGBT populacije, crnaca, žena, manjina...

Očekivano, odluka Akademije pokrenula je lavinu na društvenim mrežama i onih koji brane ova pravila i onih koji ih nazivaju "terorom političke korektnosti". Bez obzira na to što se standardi odnose samo za kategoriju za najbolje ostvarenje, jasno je da se film pravi sa ambicijama da se nađe među nominovanima za Oskar, u bilo kojoj kategoriji.

Od 2024. filmovi će, po novim pravilima, morati da ispune dva od četiri standarda. Prvi se odnosi na prisustvo manjina i ugroženih društvenih grupa među glumačkim ekipama, a producenti će morati da ispune jedan od tri uslova: (1) glavnu ili važniju sporednu ulogu trebalo bi da igra predstavnik manjine ili ugrožene društvene grupe; (2) najmanje 30 odsto glumačke ekipe u preostalim ulogama moraju biti žene ili pripadnici LGBT populacije, rasne ili etničke manjine; (3) osnovna ili neka od glavnih narativnih linija filma mora biti usmerena ka pomenutim manjinskim grupama.

SAMOUBISTVO UMETNIČKOG FILMA

TEORETIČAR filma Božidar Zečević ocenjuje da se "posle velike i burne istorije Oskar primiče svom faktičkom kraju".
- Pišući o Oskaru prošle godine nazvao sam ga "mazohistom", jer već dugo ushićeno nagrađuje i hvali sve suprotno od onoga što bi trebalo da jeste. Sada Američka akademija kodifikuje političku korektnost i propisuje je kao sankciju, čime poziva na skandalozno samoubistvo umetničkog filma. Ludački "antitrampizam" holivudskog establišmenta pretvara se tako u nasilje nad profesijom i teror politike nad slobodom stvaralaštva. Ako se zaista ostvari mahnita ideja njegovih mentora sa Oskarom će prekinuti sav slobodni svet. Možda je tako i najbolje: sasvim ga ignorisati bilo bi jedino ispravno. Što se mene lično tiče, to neće biti teško.
- Demokrate koje kontrolišu Holivud zahtevaju promenu pravilnika Oskara. To više nije izbor za "najbolji film" već za "najbolji politički korektan film" - poručio je na svom tviter-nalogu Ričard Grenel, specijalni izaslanik za Kosovo, privremeni šef svih američkih tajnih službi i tako pokrenuo lavinu komentara. Kao veliki pobornik za prava homoseksualaca, Grenel se nadovezao na polemiku poručivši: "Pomisao da gejevi nisu dovoljno zastupljeni u Holivudu je zaista smešna".

Drugi standard su slična pravila o zastupljenosti manjina i za autorski i tehnički deo ekipe, pa će se, tako, i reditelji, scenaristi, direktori fotografije, kompozitori, scenografi, montažeri... birati u skladu sa zahtevanim procentom žena, gejeva, crnaca, Latinoamerikanaca.

"Bezumlje", kratko se na "Tviteru" oglasio i poznati glumac DŽejms Vuds. Drugi korisnik se na ovo nadovezao komentarom: "Po novim pravilima 'Gospodar prstenova' ne bi bio dostojan Oskara, jer nije dovoljno inkluzivan."

PROPAST HOLIVUDA

Novi pravilnik Akademije stiže posle talasa optužbi da ova institucija forsira belce i haštaga #OscarSoWhite (Oskar je previše beo), kojim su ugrožene grupe godinama unazad zasipale društvene mreže, već posle spiska nominovanih za Oskar. Akademija je najpre počela sa osvežavanjem svog članstva, uvodeći više žena, gejeva, crnaca i pripadnika manjinskih zajednica u ovu instituciju, a sada je otišla mnogo dalje.

- Želimo da filmovi reflektuju različitost naše publike - poručuju iz Akademije, dok se na društvenim mrežema već govori o "propasti filma".
Treći standard Akademije odnosi se na deo ekipe koja se bavi marketingom, promocijom i distribucijom, dok se četvrti tiče obaveznog "plaćenog stažiranja" za pripadnike manjinskih grupa u tehničkom i produkcionom delu.

Nova pravila izazvala su revolt i kod samih pripadnika "ugroženih" manjina, poput žena, pa su se pojedine glumice osetile "uvređenim".

- Svim srcem sam za različitost i inkluziju, ali sam apsolutno protiv dirigovanih procenata žena i manjina u bilo kom poslu - poručila je Kirsti Eli.

Međutim, ima i drugačijih mišljenja, onih koji tvrde da treći i četvrti standard nude "olakšavajuću okolnost" za mnoge i da ih je lako ispuniti. Na primeru Skorsezeovog "Irca", čija je glumačka i tehnička ekipa daleko od propisanih pravila, poznavaoci filma podsećaju da "Irac" ima zaposlene žene na rukovodećim pozicijama u produkciji, kao i da je "Netfliksov" marketinški i organizacioni tim poznat po različitosti.

[branko]

SVEDOČENJE PAJE VUISIĆA O KUSTURICI!

Paja Vuisić je tog dana posebno želeo da govori o reditelju Emiru Kusturici. Otkrio je mnoge stvari koje je malo ko znao o slavnom reditelju.

U Muzeju kinoteke u Kosovskoj 11, od 6. do 9. septembra biće prikazan izbor filmova Pavla Vusića, svrstanih hronološki od 1967. kada je snimio „Bokseri idu u raj“, u režiji Branka Ćelovića, do „Sutona“ (1982) Gorana Paskaljevića.

Na programu su i neizostavni „Ko to tamo peva“ (1980) Slobodana Šijana, „Paja i Jare kamiondžije“ (1973) Mila Đukanovića, „Događaj“ (1969) Vatroslava Mimice, za koji je Vuisić dobio nagradu Car Konstantin na festivalu u Nišu…

Sve ovo upriličeno je povodom 95 godina od rođenja slavnog srpskog i jugoslovenskog glumca.

Podsećanja radi, u jednom od retkih intervjua koje je dao, Paja je najviše želeo da priča o reditelju Emiru Kusturici. Razgovor je upriličen one godine kada je film "Sećaš li se Doli Bel" bio prikazan na filmskom festivalu u Puli.

"Eto vidiš, o njemu, o tom malom Kusturici, ‘oću da ti pričam. Ajd’ sad iskoristi pa napiši nešto za novine šta ja mislim o tom detetu", rekao je Vusić i nastavio:

"Ja sam ti tog malog Kusturicu video negde kad je imao 14 godina. Kao i svaki klinac, on je blenuo. Naše viđenje je bilo u Sarajevu, a kasnije sam još nekoliko puta bio i obilazio noćne lokale, koji čak i ne postoje, sa njegovim ocem. Jednog dana pozvaše me iz Sutjeska filma, da snimam kod nekog Kusturice. Čuš, Kusturica? Bile su doduše dve-tri telefonske intervencije i ja odem u Sarajevo. Pogledam jednog momka, ćutljivog, hladnog, znaš, koji mi kaže - Je l’ čika Pajo, jes’ ti ovo pročitao?

- Nisam, sinko!

- Neka i nisi, jebi ga! Al’, pozdravio te babo. Znaš ti mog babe? On meni rek’o da ćeš ti igrati u mom filmu.

I normalno, ja onda pristanem. I odigram tetka. Njegov babo, moj ahbab i prijatelj, brinuo se o tom filmu više nego i sam Emir", ispričao je tada Paja Vuisić.

Rekao je kako je "taj mali Kusturice jedan divan, sladak dečko", prenosi P.U.L.S.E.

"Ja, na primer, nikad nisam doživeo da dođem i odem s nekog snimanja, a da me neko tako dočeka. Taj Kusturica, taj mali fini dečak, da zajebemo sve njegove kvalitete (a takav čovek mora da ih ima) e, on je uvek naša’ vremena, pa makar ja odlazio ili dolazio u ponoć ili rano jutro, da dođe da me sačeka i isprati, ne zato što sam ja prijatelj njegovog babe, nego zato što je to jedan dečak koji je tako vaspitan, koji zna šta je red", rekao je Paja hvaleći Kustu i dodaje:

"Eto, to je tako, pa iako se tu i tamo pričalo, kako je on u vreme studija u Češkoj samo halalio neke stvari, uličarske. Niko iz njegove mahale nije verovao da će on postati nešto. Eto, on je post’o, ne nešto, nego jedna, ja mislim značajna ličnost jugoslovenskog filma, koja će od danas pa nadalje, ako može to tako da se kaže, da sjaji, da blješti i sigurno će uvek biti u vrhu jugoslovenskog filma, što u stvari, njemu nije ni teško, jer ta jugokonkurenca, njemu, ukoliko mu se dopusti da se razmahne, neće biti ni do kolena."