Film koji preporučujete

[branko]

Ti si stvarno rođen za ove forume. Kad te čovek ne zna, pomislio bi ...

[Bibliotekar]

... da sam u najmanju ruku Vinsent Kenbi:

[branko]

... Zelig.

[Bibliotekar]

... no, no, no - just a Grumpy Old Man:



P.S: Morning, Dickhead.

[branko]

E, to je film. Nešto da i ti naučiš.

[branko]

"Dogman" italijanski film Matea Garonea. Tih, plašljiv, mali čovek, u svakom smislu reči, koji brine o psima, živi svoj život. No, kako je i narkodiler upada u nevolje. Biva ekskomuniciran iz zajednice i pokušava da se u nju vrati čineći nešto što niko nije smeo. Dobar film, dobar i glavni glumac Marčelo Fonte.

[Bibliotekar]

Kanche



Чудеса! Дворцы! Tанцы! Принцессы! Танки!

[branko]

"Viceroy's House" ili "Kuća kraljevog namesnika" britanski film režiserke Gurinder Čade. Ako volite istoriju i želite da vidite kako izgleda spoljna politika velikih sila, kako onda tako i danas, obevezno pogledajte.

[branko]

"In Search of Fellini" ili "U potrazi za Felinijem" u režiji Tejrona Lekstona. Lep film o onima koji su izgubljeni za realnost, koji žive u snovima. "Izgubljenima" režiser poručuje da sve i svako ima svoju svrhu na ovom svetu i da ponekad otputuješ jako daleko da bi shvatio da je sreća tik uz tebe. Upečatljiva Ksenija Solo, nova Đulijeta Masina.

[branko]

“Capernaum” ili “Kapernaum” libanski film Nadin Labaki. Neverovatno. Opstanak. Beda, najviše moralna. Zverinjak. Deca u glavnim ulogama. Prosto je fascinantno kako imate posle par minuta utisak da gledate dokumentarni film, po glumi, po kadrovima, po fotografiji. Može se svesti sve u jednu rečenicu neke devojčice koja kaže da želi da ode van zemlje, jer u drugim zemljama deca umiru prirodnom smrću, ili u jednoj slici gde dečaka (fenomenalnog Zain Al Rafea) vidimo da se jedan jedini put osmehne na filmu, a to je kad se slika za pasoš. Uf!

[branko]

Hrabar poljski film "Kler" od Vojteka Smarzovskog o izopačenosti, kriminalu, licemerju u sveštenstvu i crkvi.

[branko]

“Werk ohne autor” ili “Ne skretati pogled” nemački film autora Florijana Henkela fon Donersmarka. Sjajna priča, odličan film. Film o sistemu i individui. Svaki sistem bio on nacistički, soc-realistički ili kapitalistički ne trpi drugačije mišljenje, stav. Normalno, kapitalistički sistem to kamuflira i daje neku posebnost individui, odnosno osobi koja drugačije misli, samo onda ako ona ne može da ugrozi načelo da je samo profit važan, a ti misli šta hoćeš. I to se radi tako što se podilazi najnižim čovečjim porivima (U se, na se i poda se) i ljudi prestanu da obraćaju pažnju na neke druge vrednosti, jer su blaženi u svom blatu, brlogu i govnima u kojim žive, za koja žive i koja žele. U svim sistemima je bitno da drugo mišljenje nema odjeka na narod, odnosno na glasače. Ni u jednom sistemu pojedinac nije bitan, jedino što je konstanta u sistemu da umeš da se prilagodiš njemu. U filmu se govori i da “Samo umetnik može ljudima da vrati osećaj slobode.”, da treba “Tragati za istinom. Ne skretati pogled pred njom.”, “Otkriti ko si.”... Ukratko, jedan od boljih filmova u poslednje vreme. Duže vreme. Verovatno sam ovim pisanijem odbio mnoge da gledaju film, ali šta ću...

[Bibliotekar]

Ta šta kažete, Herr von Donnersmarck? „Samo umetnik može ljudima da vrati osećaj slobode.” Opet taj Vaš tipični nemački ekspresionizam iz davnih dvadesetih godina prohujaloga veka... Jedino što je Murnau onomad za manje od tri sata bio u stanju da kaže to isto što i Vi. I to mnogo suptilinije, bez oslanjanja na zloupotrebu klavira i pepeljare... A istini za volju Pjero Manconi je još 1961. bio umetnički hrabriji od tog Vašeg profesora van Vertena i njegovog okačenog paradajza kao paradigme kreativne umetničke slobode, koju većina edukovanijih poklonika Umetnosti teško može da proguta. Gospodin Manconi je bar onako otvoreno radikalno kenjao u konzervu ne bi li ubedio svet u nužnost redefinisanja smisla Umetnosti. Naravno, prokleta inseparabilna racionalnost ljudskog bića i nadalje podsvesno sugeriše da je Umetničko Govno, makar i transponovano, u suštini i nadalje samo govno, a ne Faberžeovo jajce. No takvi retro-kreativni izleti poput Vašeg su dopustivi u vremenima u kojima, generalno, manjka umetničkog dara za opserviranje neopaženog, a koji bi transponovanjem te vazda skučene egzistencijalne realnosti obezbedio prostor za ma i ograničenu personalnu slobodu duha.

I nije da takvih tema nema, gospodine Donersmark! Vaša matična domovina i njena prebogata istorija, na primer, pružaju uistinu obilje adekvatnih tema. Vi se njih, avaj, niste latili, ali vaša ostrvska koleginica po kameri gđa Ama Asante jeste, praveći neočekivano inovativni film „Gde se ruke dodiruju” koji - u krajnjoj instanci - više govri o limitima kreativne slobode danas negoli Vaše trosatno putovanje po već viđenim artističkim predelima jučerašnjice. Na nož današnjeg, politički ultrakorektnog, samo na rečima permisivnog, kulturnog establišmenta dočekana semi-klasična romantična ratna drama, gotovo standardna priča o iskrenoj ljubavi dvoje mladih u društvenoj sredini koja dotičnu ljubav ne odobrava, pretvorila se u društvenu vivisekciju savremenog kulturnog prosedea. Zaista, doći na ideju o prikazivanju lične ljubavne priče jedne crne tinejdžerke afro-nemačkog porekla i državljanstva (otac Senegalac, majka Nemica!) i mladog, gorljivog belog arijevskog pripadnika Hitlerove omladine čiji je otac pride i prominentni SS oficir, dovodi uzuse današnje kvaziuviđavne permisivnosti do granice pucanja!



Znate, videti danas, nakon dugog niza standardizovanih sineastičkih naklapanja na večno dosadne teme, jedan film koji po prvi put hrabro obrađuje jednu do sada apsolutno neopserviranu istorijsku temu (Nemački Crnci u II svetskom ratu), uz istinski unikatnu vizuru koja naprosto gura prst u oko prosvećenom kvazihumanitarnom liberalnom establišmentu, predstavlja - ako ništa drugo - a ono istinski nesvakidašnji ugođaj.

Rediteljska vizura o crnoj devojci koja grli belog mladića sa svastikom na rukavu košulje predstavlja naprosto oličenje nesvakidašnje i inovativne filmske hrabrosti, koja će, premda opterećena objektivno postojećim manjkavostima u narativnom prosedeu, garantovano staviti na iskušenje mnogu gledalačku dušu.



Ako ništa drugo, baš zbog toga ovaj film vredi i pogledati.

[Bibliotekar]

JOJO RABBIT

[branko]

Prema svecu i tropar.

[Bibliotekar]

[branko]

"The public" režija, scenario i glavni lik Emilio Estevez. Možda ideja o borbi za pravedniji svet nije umrla, to nam poručuje ovaj film i to baš iz Amerike i to baš iz javne biblioteke kao, simbolično, mesto znanja.