Remek-dela arhitekture

[Bibliotekar]

Otkako je čovek naučio da misli i sistematski vlada silama i materijalima ovoga sveta, arhitektura – ta tako očevidna, a opet tako počesto od strane ljudskih očiju neopažena, za puku datost držana i ne previše vrednovana stvaralačka umetnost, orijentisana vazda spram estetski transponovanog uređenja drevnih i elementarnih ljudskih potreba - predstavlja jednu od najvrednijih artefakata delovanja organizovane ljudske zajednice.

Njena fascinantna i duga istorija, istorija ljudskom rukom preduzetog prostornog uobličenja, pripada nebrojenim pređašnjim generacijama, ali njena misao svežinom svog upliva na svaku ljudsku jedinku i nadalje fascinira svojom oblikovnom snagom, svojim neprekidnim tvorenjem, svojom snagom preobražaja izgleda i sadržine celokupnog ljudskim pregnućem uređenog, očovečenog sveta, najdirektnijim stvaranjem Novog i formiranjem Čoveka.

Arhitektura u svojoj biti predstavlja puko umeće izgradnje građevina u cilju stvaranja organizovanih i uređenih unutrašnjih prostora namenjenih najrazličitijim potrebama čovekovog života i njegove aktivnosti. Ona je u svojoj biti stvaralaštvo u kojem se ogledaju ideje i emocije, težnje i čuvstva jedne određene epohe društvenog razvoja na određenom tlu i unutar jedne društvene celine, ona predstavlja kreativni umetnički odraz specifično spoznate objektivne životne stvarnosti, potreba za skloništem i zaklonom pred neumitnim i čoveku počesto nenaklonjenim elementima prirode, zahteva egzistencije koji su spoznati, podmireni i rešeni na podlozi društvenih ideja i subjektivnih stvaralačkih kvaliteta, a koje je pak intenzivirano uvek napredujućim dometima stvaralačke ljudske imaginacije i lične aurorske moći interpretiranja onih vazda suprotstavljenih zahteva koje životna stvarnost postavlja pred sve ljudske jedinke, te tako i pred nas.

I upravo se zato, u duhu istine ovekovečene besmrtnom sentencom genijalnog engleskog književnika, slikara, zanatlije i arhitekte Vilijema Morisa, mi „...nikada ne smemo otuđiti od arhitekture dogod pripadamo civilizaciji, jer arhitektura obuhvata sve izmene i prilagođavanja koja ljudski duh vrši za zemljinom tlu svuda gde žive ljudi. O našim interesima u oblasti arhitekture ne može se brinuti samo mala grupa za to stručnih ljudi. Ne mogu samo oni da za nas traže, pronalaze i izgrašuju sredinu u kojoj treba da živimo. To je dužnost sviju nas. Svako od nas mora da bdi nad skladom pejzaža i da ga čuva. To je obaveza svih nas, svakog prema sopstvenim stremljenjima i snagama.”

To je i razlog, poštovane dame i gospodo, da na ovom mestu prikažemo, ne prepustimo zaboravu i iskažemo svoju ljubav i poštovanje spram te ogromne i svakome ljudskom oku dostupne Umetnosti i njenih besmrtnih ostvarenja. Ona to u potpunosti i zaslužuje.

[Bibliotekar]

FRENKLIN LOJD RAJT: Kuća na vodopadu

Sedamdeset i pet godina zadivljujućeg, neustrašivog, poborničkog, inovativnog i neprekidnog rada, obnavljanog iz godine u godinu snažnim i originalnim stvaralaštvom, vajale su plemeniti lik arhitekte Frenklina Lojda Rajta. Ovaj uistinu poštovanja dostojan patrijarh moderne arhitektonske misli načinom svoga rada, snagom svoje uobrazilje i celokupnim životnim delom pretstavljao je pojavu koja nije imala premca u celokupnoj istoriji arhitekture. U toku svog devedeset i dve godine dugog života on ne samo što je umeo da održi korak sa razvojem života i ogromnim usponom materijalne kulture sveta, već i da naprednim shvatanjem arhitektonskih problema stalno ide ispred svoga vremena i svoje domovine – Sjedinjenih Američkih Država – postajući čovekom svesvetske širine i značaja, osobom koja je odlučno uticala na razvoj savremenog shvatanja arhitekture širom sveta.

No ako je veličinu i značaj jedne ličnosti i njenih kretaivnih kvaliteta ikada mogao da sublimiše jedan jedini projekat iz njenog celokupnog stvaralačkog opusa, onda je projekat porodične kuće na vodopadu nazvane „Fallingwater”, podignute 1936. za Edgara Dž. Kaufmana na mestu zvanom Medveđi potok (50 km od Pitsburga u Pensilvaniji) ostao trajno svedočanstvo o neograničenoj tvoračkoj snazi arhitekte koji je u pogledu savlađivanja kinetičkih i statičkih elemenata jedne krajnje romantične divljine – voda, stene, zelenilo, nebo – i savremenog građevinskog materijala pokazao blistavu umešnost za njihovo uklapanje u sastav jedne unikatne kompozicije, u kojoj zgrada i priroda čine nedeljivu celinu i jedinstven, neponovljiv pejzaž.



Kuća na vodopadu (Medveđi potok, Pensilvanija – 1936)

Vrhunac stvaralaštva na području porodičnih stambenih zgrada predstavlja objekat čija je zamisao toliko neobična i takvog stepena da za nju treba odati priznanje ne samo arhitekti-stvaraocu već i samom vlasniku koji je omogućio izvođenje takve gradnje, a koja je koštala 155.000 ondašnjih dolara (cca 2,5 miliona dolara po današnjim cenama). No u poređenju sa dostignućima postignutim ovom građevinom čovečanstvo je zaista jeftino došlo do jednog stvaralačkog saznanja koje sa uspehom može biti primenjeno bilo gde. Saznanja da snaga uobrazilje jeste kadra da oslobodi čoveka od robovanja društvenom šematizmu, koje svako iskreno ljudsko nastojanje može da ukoči čineći čoveka jalovim. Smatrajući de je kontakt čoveka sa prirodom esencijalan za njegovo rasterećeno stvaralaštvo, za egzistenciju koja bi sama po sebi trebala da bude u isti mah i stvaralačka i relaksirajuća, Rajt se nije libio svojevrsne hrabrosti da sprovodeći potok kroz samu kuću dopusti njenim ukućanima da sa lebdeće terase u dnevnoj sobi iskuse uronjavanje ili puko posmatranje čari životvornog vodotoka čija se spoljnja huka tek poput prigušenoga šapata čula kraj masivnog kamina koji je predstavljao centar kuće i okupljanja porodice. Bilo bi pogrešno pomisliti da ova zgrada predstavljala tek puka refleksiju Rusoovske želje za solipsističkim okretanjem leđa stvarnom životu. Naprotiv, Rajt je smatrao da čovek jedino usred prirode može da rešava svaki pred njega postavljen problem na najnapredniji način i da zapravo potvrđuje savremenu civilizaciju čije nedostatke i greške može da ispravi samo jedna istinski očovečena arhitektura. Arhitektura u kojoj 350 kvadratnih metara dnevne sobe sa bibliotekom i staklenom zid-zavesom prema vazda se menjajućoj šumi ne predstavljaju opulentno rasipništvo, već preko potrebni integrišući faktor porodične privatnosti, sa mogućnošću za punu kreativnu osamu individue.



Fallingwater - dokaz da stanbene zgrada XX veka ne treba da bude iskićeni prilog XVIII veka u kojem će jedan na brzu ruku obogaćeni građanin nastojati da kupi tradiciju kao gotovu stvar, praveći bednu mešavinu krajnje neukusnog izgleda

U ovom Rajtovom vrhovnom podvigu ujedinjeno je sve što su razni pravci i arhitetektonski prilazi sadržavali pojedinačno pri rešavanju arhitektonskih problema. Delo je ekspresionističko, jer svoju izražajnu snagu crpi iznutra, iz dubine jedne vizije. Ono je impresionističko po utiscima svake i najmanje pojedinosti sredine i po slikovitosti upotrebljenog materijala. Delo je apstraktno po formama, koje je mogao stvoriti samo odličan poznavalac materijala, konstrukcija, njihove otpornosti i zakonitosti. Delo je naturalističko jer uvlači sve delove sredine i okolne prirode u sastav kompozicije i primenjuje lokalni kameni materijal prirodno, u njegovom iskonskom sklopu. Delo je kubističko po oblicima izvesnih delova građevinske plastike uprošćenih do najveće moguće mere. Čista arhitektonska masa, tačnost linearnih oblika, odnos punog i praznog govori o usklađenosti kubističkih elemenata kompozicije. Delo je funkcionalističko po organizaciji i korisnosti prostorija i svih pristupnih delova zgrade i njene neposredne okoline. Delo je purističko zbog čistunstva upotrebljenih sredstava (kamen, drvo, staklo, čelik, beton) i načina njihovog uklapanja u kompozicionu celinu. Ono je konstruktivističko jer svesno ističe ono što nosi i ono što je nošeno.

Delo je za pračoveka kao i za čoveka budućnosti. Od pećinskih motiva do neoplastički sastavljenih slika ima obilje savremenih motiva od kojih se sastoji jedan savremeni interijer. Ono je dinamično po ekstatičnoj pokrenutosti građevinskih masa, zidnih platna, igri punog i praznog, vođenju linija i instrumentaciji zidnih masa, vode, vegetacije, stena i neba. Ono je klasično po veličanstvenosti utiska i dostojanstvu svoje pojave. Ono je optimistička, vedra, bezornamentalna arhitektura, ali ujedno i ornament sam po sebi koji se doima kao prirodni izdanak svoje okoline, prividni plod organske kristalizacije prirodnih morfoloških procesa. Delo zrači golemom prostornom energijom kroz koju zrače svojom prodornošću talasi unutrašnjeg ljudskog kretanja, bitisanja lišenog opterećujućih balasta kakofonične urbane svakodnevice i egzistencije ispunjene kreativnim smislom poimanja očovečene prirode. Delo je inspirativni životni eliksir u kojem građevina postaje gotovo sredstvo muzikalnosti ostvarene povezanošću objekta i prirode, eksterijera i interijera kao materijalnog vida „zamrznte muzike”. To zaista jeste jedno od 28 mesta na ovoj planeti koje koje bi svako zarad poimanja potencijalne lepote i sklada ljudskog života trebao da poseti pre nego što napusti ovaj svet.

[branko]

Odlična tema!

[Upravnik]

Koliko je i da li je glavni grad Brazila, Brazilija, remek delo arhitekture, ne znam, ali je taj grad građen planski i sa određenom namerom.
Odluka za izmeštanje prestonice Brazila u unutrašnjost zemlje je doneta 1891. Mesto za izgradnju je određeno 1922. u blizini grada Planaltina. Naredbu za izgradnju Brazilije dao je predsednik Juselino Kubiček 1956 godine. U to vreme je područje grada bila divljina. Grad su u formi aviona dizajnirali urbanista Lusio Košta i arhitekt Oskar Nimajer, legenda modernizma. Grad je izgrađen do 1960 godine. Glavna modernistička zdanja Brazilije su zgrada Parlamenta Brazila na „Trgu tri vlasti“, gradska Katedrala, Kubičekov most, televizijski toranj (218 m), palate predsednika i ministarstava. UNESKO je 1987. Braziliju stavio na listu svetske baštine.



Muzej



Katedrala



Kongres

Arhitekta Lusio Košta rekao je 1968. o Braziliji: „Sve je monumentalno, ljudsko, jednostavno, grandiozno, asketsko u čistoći formi, redukovano na ono najneophodnije.“
Međutim, Oskar Nimajer je kasnije priznao: „Ovaj eksperiment nije bio uspešan.“



Palata lukova



Most ''Juselinio Kubiček''

Brazilija je izgrađena na centralnoj visoravni Brazila na 1.158 m nadmorske visine. Grad je udaljen od ostalih velikih gradova Brazila, kao što su Sao Paulo (872 km), Rio de Žaneiro (930 km), Resife (1.653 km) i Belem (1600 km). Nalazi se u tropskoj klimatskoj zoni sa prosečnom godišnjom temperaturom od 20,7 stepeni i 1.555 milimetara padavina godišnje. Kišna sezona traje od oktobra do aprila.

Sam grad Brazilija je sa oko 200.000 stanovnika tek treći najveći grad Saveznog distrikta. Većina stanovnika živi u predgrađima i obližnjim gradovima. Od 36.000 stanovnika 1950, njihov broj se povećao 36 puta do 2005. (2,3 miliona).
Planovi razvoja industrije nisu se ostvarili, tako da postoji visoka stopa nezaposlenosti. Uz to se nadovezao problem narkomanije, alkoholizma i kriminala u predgrađima.
Izgradnja gradskog metroa je trajala od 1992-2001. Međunarodni aerodrom u Braziliji (Aeroporto Internacional de Brasília - Presidente Juscelino Kubitschek, skraćenica: BSB) je u 2006. koristilo 9,7 miliona putnika.



Vrhovni sud



Šoping centar



TV toranj

Korišćeni podaci Wikipedije

[Bibliotekar]

Brazilija je isključivo remek-delo plodno jalovog paternalističkog, aksonometrijski velikopoteznog mega-urbanizma političke provenijencije, sa par markantnih neo-platonički koncipiranih i sa priličnom dozom na šematizovano-idelističkom vjeruju tipa ne-zalazi-u-naš-svet-ako-ne-znaš-geometriju baziranih artefakata konstruktivističkog sveta. Sa sveprisutnim armirano-betonskim sistemom nosećeg skeleta. Prednosti tog pristupa? Efektna jeftinoća! Obilje popunjenih prostornih koridora sa kosturima koji dozvoljavaju bezbroj kombinacija u unutrašnjem raspoređivanju prostorija i obilno korišćenje fasada za iluminaciju jedne grandiozne ideje. Da - tu su i ravni krovovi. „Domino” sistem, koji ne zna za povezanost sa okolišem. Štaviše, isto mu je mrsko. Generalno, ideja koja je porođena još 1914. Čovek se pita gde su li se samo u međuvremenu dele onolike arhitektonske spoznaje stečene u peripatetičnom Bauhausovskom Desauu...

Da se ne razumemo pogrešno – Brazilija ima kvalitetne arhitektonske objekte (prvenstveno mislim na Katedralu koju je Nimajer projektovao u obliku krune), ali osnovni problem sa Brazilijom (a ne sa pojedinim uistinu vrednim i oblikovno originalnim arhitektonskim objektima u njoj!) jeste što je u suštini u njenom slučaju političko-ekonomska intencija porodila neadaptiranu metropolu u savani. Metropolu čiji je iskreni i dobronamerni inicijalni arhitektonski idealizam ubilo neporecivo suštastvo spoja ekonomije i podneblja, koje ponajbolje opisuje stari srpski narodni stih „tri livade, tri livade, nigde ’lada nema”. Pogledajte samo, molim Vas kako idealni grad (upotpunjen nakon 40 godina dodatnim građevinama!) izgleda 2008 (slika je možda preširoka - na desnoj strani se vidi i taj novi šoping-centar koji je prethodno g. Upravnik postavio!):



Savana sa usijanim betonom – remek-delo urbanističke koncepcije

Zamislite samo kako je to izgledalo šezdesetih, kada od te jadne - što spontano izrasle, što pak naknadno ljudskom rukom dodate - vegetacije nije bilo ni traga:



Pogled od palate Planalto ka palati Kongresa na Trgu tri vlasti

Užas! Na puškomet ni ubogoga drvceta! Jao stanovnicima kada zvezda upeče! Naročito u septembru, tada kada je tamo najtoplije. Vodite, naime, računa i o tome da beton dodatno akumulira toplotu. A Vi, recimo, kao narodni predstavnik krenete da odlučujete na polzu narodnu ka Kongresu koji isijava sve u šesnaest...



Kule-blizanci Palate kongresa

Ima mozak da Vam provri! Oni nesrećnici po ministarstvima ima da polude, ako im, ne daj bože, otkažu klima-uređaji:



Zgrade ministarstava u Braziliji tokom sedamdesetih

Valjda su za 50 godina ta nejaka drvca porasla. Do tada – snađite se, službenici mili (vas oko 15000!). Mesta će biti, o tome ne brinite!



Blokovi ministarstva u gradnji

Suštastvena lepota lamela povučenih u poprečnom pravcu od pročelja do začelja, normalizovanih po istoj šemi - podužni hodnik. Mašala! Ako je i od moderne – mnogo je! Zaista se čudom ne mogu načuditi kako je Oskar Nimajer, koji se zakleo da „...nikada ne treba ponovo upsati u do sada uobičajni banalni način građenja!” mogao da dopusti takvu negligentnu aritektonsku dehumanizaciju Čoveka! Shvatam u potpunosti socijalnu potrebu - javila se nužnost za preseljenjem dela stanovništva i ekonomskih aktivnosti s obale u unutrašnjost kopna. To je u redu. Shvatam i to da je pusta visoravan u državi Gojas nudila alokativno-resursne prednosti. Znam i to da je istorijski ideja o tome da se glavni grad izmesti u unutrašnjost zemlje porođena još 1825, a da je plan u celini prihvaćen još 1892. i kao političko zaveštanje dobijen u obavezujuće nasledstvo. Ali mi nije jasno kako ceo grad može da bude baziran na autoputu - 6km dugom i 350 m širokom glavnom bulevaru duž koje počivaju vladine zgrade (pet puta širi od avenije Šanzelize u Parizu!) koji preseca lučna stambena osovina u kojoj su načičkani stambeni blokovi sa prodavnicama, školama, crkvama i muzejima, pozorištima, bankama, hotelima, bolnicama i rekreativnim terenima, koji su jedino dostupni – automobilom! Razdaljine jednostavno nisu podešene za čoveka i njegovu nogu, a o problemu uzurpacije izvorno rekreativnih prostora i zelenih površina za potrebe alokacije parkirališta da se i ne govori. Saobraćaj je planiran kao brz i divergentan (automobilski, železnički, avionski), ali nikakav napor nije učinjen da se iskoristi mogućnost (kada se već kreće od gole ledine!) da se isti integriše u jedan istinski efikasan sistem javnog transporta, koji bi uz to bio i energetski efikasan. To se uvidelo tek naknadno, pa je tako posle 30 godina dovršen i metro. Dobro, makar je bilo naknadne pameti...

Zaista me ne čudi što je Džon Dos Pasos ovaj grad nazvao „Pompejom okrenutom naopačke”. Drugi su govorili o retorti, o metropoli – crtaćoj tabli, o gradu nade... Ali, na sreću projektanata, čovek je prilagodljivo biće. Zato su se pod pritiskom ekonomskih tegoba Brazilijanci nekako već navikli na svoj još uvek nedovršeni grad.

Drugima to već dugi niz godina baš i ne polazi za rukom.

[Bibliotekar]

Opera u Sidneju ili Metafore i kodovi istinske Moderne

Ljudi uvek posmatraju građevine poredeći ih sa drugima, ili sa nekim sličnim objektima – ukratko, poštovane dame i gospodo, posmatraju ih kao metafore. I što je jedna građevina neuobičajenija, tim će je više ljudi metaforički porediti sa onim što je njima poznato. Jedini ozbiljni problem u interpretiranju jedne metafore nastaje onda kada je delo toliko polivalentno da nadrasta uobičajene interpretativne klišee. U tim relativno retkim, ali ipak postojećim slučajevima, nastaju unikalna, višeznačna dela, koja uravnotežuju konfliktne kodove percepcije i interpretacije moderne arhitekture, čiji je datum oficijelne smrti prethodio iskupljeničkoj pojavi zgrade koja je uzdigla modernu na pijedestal dostojanstva.

Jer Moderna je u arhitekturi zvanično i kompletno izdahnula bez prava na oproštaj pod udarima nemilosrdnih kritika renomiranih akademskih kritičara poput gospođe Džejn Džejkobs, na dan 15. jula 1972. godine u 15.32 h, kada su ozloglašene modernističke zgrade Pruitt-Igo-a u Sent Luisu doživele konačan pad pod udarom dinamita. Uprkos činjenici da su bile projektovane na najprogresivnijim idealima CIAM-a i dobile nagradu Američkog instituta arhitekata 1951. Činjenica da je samo godinu dana docnije dovršena zgrada Sidnejske opere otkrila svu veličinu Moderne ukazuje, međutim, na još jednu neophodnu, a počesto prenebregnutu stavku svake arhitekture, pa tako i Modernizma – potrebe za postojanjem imaginacije, snova, sklonosti ka ekspresivnom i prilične doze tvrdoglavosti kod arhitekte koji delo projektuje.

Dobrom arhitekti je, naime, često najneophodnija upravo tvrdoglavost, po mogućstvu spojena sa izuzetnom sposobnošću ubeđivanja drugih – jer, nije dovoljno imati samo lepe, pa čak i dobre zamisli, već je potrebno isto tako, ako ne možda još i više, u njima i istrajati i ostvariti ih uprkos stalnom, neumitnom i istinski iscrpljujućem procesu društvenog prilagođavanja kojem je podvrgnut svaki projekat i svako umetničko delo.



Zgrada sidnejske Opere – istinsko remek-delo moderne arhitekture

Ako je, na nesreću, zamisao umetnika još i nova i na prvi pogled teško ostvariva, gotovo na granici objektivno postojećih tehničkih mogućnosti, nije teško zamisliti kroz kakav odijum on i njegovo delo moraju da prođu. Da bi se suočio sa njim i nadvladao ga on mora biti ili nepopravljivi sanjar, ili bezmerno uveren u ispravnost svoje zamisli. Mora posedovati umeće neotklonjivog istrajavanja. A to je, na sreću čovečanstva, bio slučaj sa Dancem Jernom Utsonom, najbriljantnijim studentom takvih velikana arhitekture kao što su Alvar Alto i Gunar Asplund, nadahnutim post-diplomcem koji se usavršavao kod vrhunskih stvaralaca savremene arhitekture poput Le Korbizjea, Frenklina Lojda Rajta i Ludviga Mijesa van de Roea. Čoveka koji je pročitavši u štampi javni konkurs za izgradnju zgrade opere u Sidneju, ne časeći ni časa otišao na lice mesta, razgledao položaj i projektovao zgradu koja je imala i svojih mana, ali koja je svojom unikalnom smelošću vizije oduševila žiri i pobedila. Utson nije znao da je konkursnom pobedom iz 1957. otpočeo agonalnu borbu koja će potrajati bezmalo dve decenije i biti ispunjena burnim događanjima, naglim preokretima, žučnim raspravama, saopštenjima, svađama, pomirenjima, odlascima i vraćanjima, a sve zarad gradnje dela koje je postalo arhitektonski simbol Australije i izazov tehničkim mogućnostima arhitektonske izvedbe.

Sve je počelo sredinom pedesetih godina, gotovo slučajno i nadasve nevino. Tadašnji laburistički ministar australijske pokrajine Novi Južni Vels, čiji je glavni grad Sidnej, Džon Džozef Kahil, čovek širokih pogleda i velike lične kulture, koji je imao za ličnog prijatelja Judžina Gosensa, direktora Sidnejskog simfonijskog orkestra – slavnog ansambla koji nije imao adekvatnu zgradu. Gosensove žalopojke uticale su na Kahila, koji je uplivisao na vladu, te je ona raspisala konkurs za idejni projekat zgrade sa dve sale kapaciteta 3000 – 3500 mesta i 1100 mesta, koje bi omogućile izvedbu svih muzičkih dela, pozorišnu salu sa 750 mesta i eksperimentalni tatar sa 400 mesta, kao i bisokop sa 750 mesta – kulturni kompleks za više od 6000 ljudi! Nagrada je bila 11 500 američkih dolara i pravo na izvođenje radova, što je vredelo mnogo više.

Nakon što je žiri pregledao 233 projekta pristiglih iz svih krajeva sveta, odlučio se, na nagovor Era Saarinena, za Utsonovo rešenje. Svoj izbor je žiri obrazložio time da se temelji zgrade skladno uklapaju u celinu uskog stenovitog rta Benelong u gradskoj luci, da je unutrašnji raspored srećno rešen i vizuelno nadopunjen pokrićem neestetskog i asimetričnog oblika pozornice i gledališta harmoničnom i atraktivnom krovnom konstrukcijom, da je ostvareno jedinstvo arhitektonskog izraza – posebno odnosa krovne konstrukcije iznad pozornice i ostalog dela zgrade, kao i ekonomičnost gradnje.

Pokazaće se da je peta tačka bila jedna od najvećih zabluda u istoriji arhitekture.

No prethodne tačke bile su neoborive. Zaista, lokalitet nove Opere je bio izuzetno privlačan – malo, stenovito poluostrvo usred luke, koje je međutim, nametalo i velike probleme. Raspoloživ prostor bio je proračunat do u centimetar, te je jedan deo zgrade usled nedovoljnih dimenzija lokaliteta morao biti izgrađen nad vodom. Osim toga, građevina je po konkursnom uslovu trebala da bude uočljiva odasvud, pa i iz vazduha. To je već u samom početku isključivalo rešenje tradicionalnog tipa. U svim pozorištima se parteru, širokom i niskom prostoru namenjenom gledaocima, mora prilagoditi pozornica. Pošto se na njoj moraju smestiti dekor i tehnika, pozornica, silom prilika, biva sužena i veoma visoka. Otuda i neestetski, disproporcionalni izgled pozorišne zglade sa arhitektonskog stanovišta. Pomenuti nedostatak se obično ne primećuje sa spoljne strane jer je parter zaklonjen pročeljem zgrade, a nesrazmerno veliki prostor za tehniku ostaje u unutrašnjosti prikriven okolnim zgradama. U Sidneju baš to nije bilo izvodljivo, budući da se ogromna „kutija” pozornice videla sa svih strana, pošto je morala da bude smeštena u sredini građevine.



Vertikalni presek „jedara” koja prekrivaju teatar – harmonična konstrukcija koja natkriljuje neestetske i asimetrične oblike pozornice

Utsonov projekat je bio sjajan i rešavao je savršeno ovaj objektivni problem. Osnova zgrade trebalo je da predstavlja jedinstven blok u kojem bi bile smeštene sve pomoćne i službene prostorije, zapravo onaj nereprezentativni deo celine. Iznad te niske i široke osnove zamišljena su „jedra” u obliku trouglova koji se u parovima oslanjaju jedni na druge. „Jedra” se uzdižu jedno iza drugog, obrazujući iznad poluostrva fantastičnu džinovsku lepezu, tačnije dve – iznad veće i manje sale. Centralna i najveća od ovih struktura sa lakoćom bi prekrila visoku pozornicu čiji bi prostor, baš kao i prostor gledališta, bili rešeni bez upadljivog i disproporcionalnog visinskog prelaza i bez funkcionalnih kompromisa. Elegantno i besprekorno rešenje, jednostavno u biti, a raskošno u krajnjem izgledu.

Nesvakidašnjošću svog izgleda i naoko nepremostivim tehničkim teškoćama projekat je odmah izazvao čitavu bujicu komentara, mišljenja, sudova, polemika, primedbi, suprotstavljanja, ispravki, demantija i optužbi, uključujući i inventivno maliciozne izlive jetkog metaforičnog kriticizma. Obilje metaforičkih odgovora u javnosti varirao je od krila ptice u letu, preko belih morskih školjki, belih jedara koja brode po sidnejskoj luci, do kornjača koje vode ljubav, seobraćajne nesreće bez preživelih, ili pak riba koje proždiru jedna drugu i skupa časnih sestara u kapuljačama. No ingeniozna tehnološka podloga građevine koja je predstavljala inženjerski artizam po sebi opažen je tek od strane malobrojnih stručnjaka.



Inventivna i jetka malicioznost stručne kritike – karikatura Utsonovog dela koju su osmislili i publikovali u dnevnoj štampi studenti arhitekture

Prvobitni projekat nije posedovao geometrijsku i izražajnu jednostavnost dela koje je prigotovljeno posle višegodišnjih radova i izmena. Osobito je teško bilo izvesti „jedra” onako kako su bila zamišljena. Kada se nakon pobede na konkursu Utson obratio inženjeru Oveu Arupu sa molbom da mu izradi tehnički proračun svodova, ovaj mu je odgovorio da zahteva od njega matematičku nemogućnost – oblik veoma tankih a napregnutih betonskih obloga „jedara” nije se mogao podvesti ni pod jedan matematički obrazac jer je bio veoma slobodno zamišljen! Bilo je, donekle, istine u rečima kritičara da projekat predstavlja fantazmagoriju, a ne realno izvedivi objekat. Izgledalo je da je arhitekta isuviše iskoračio ispred tehnoloških mogućnosti svoga vremena.

I upravo je tu došla do izražaja stvarna vrednost sanjara. Suočen s problemom da da preciznu geometrijsku definiciju „jedara”, a da istovremeno ne izneveri prvobitnu postavku, Utson je u zajednici sa Arupom istrajno razrađivao jedno rešenje za drugim, sve dok nije došao do definitivnog odgovora: niza nagnutih trouglova izvučenih iz odsečaka lopte promera 75 metara, trouglova koji ne bi bili izrađeni iz jednog komada, već sastavljeni od montažnih elemenata od prenapregnutog betona u obliku elongiranog latiničnog „V” i spojenih u parovima tako da obrazuju velike lukove. Svako „jedro” bi zapravo predstavljalo veliku trodimenzionalnu lepezu, a elementi u obliku slova „V” bi predstavljali „šipke” lepeze sa nervaturom od prenapregnutog armiranog betona i obložene belim švedskim hagens pločicama, pored kojih su montirane ploče od vibro-betona pričvršćene za ljušturu pokrivača. Pročelje „jedara” zatvoreno je staklenim pločama koje imaju dvostruku funkciju – osvetljavanje unutrašnjosti zgrade i olakšavanje vertikalne strukture fasade.

Romantična zamisao iz pedesetih pretvorila se tako u besprekorni tehnički jezik šezdesetih. San je bio na putu da postane java, ali i prava noćna mora za vladu Novog Južnog Velsa. Predračun iz 1957. koji je iznosio 7 miliona dolara rastao je vrtoglavom brzinom: 1960. cifra je ispravljena na 10 miliona, 1962. na 25, 1964. na 35, 1965. na 50 miliona, da bi do 1973. narasla na konačnih 120 miliona dolara – sedamnaest puta više od proračunske vrednosti, sa svim propratnim i vrlo lako zamislivim političko-ekonomsko-društvenim zamešateljstvima, sa obiljem objektivnih procenitelja, koji su do u detalje analizirali koliko se škola i bolnica moglo izgraditi tim novcem, a na teret sirotih poreskih obveznika.

A da li je to sve vredelo truda? Van svake sumnje! Slično letu čoveka na mesec, ili izgradnji Ajfelove kule, Sidnejska opera je dokazala da su naša civilizacija i naše vreme, slično negdašnjima, kadri da od arhitekture ne zahtevaju samo ispunjenje praktičnih potreba, već i realizaciju vazda prisutne potrebe za simbolikom i vizuelnom identifikacijom mesta.

Onih vrednosti koje se nikada neće moći nabaviti u ma kojem supermarketu.

[Bibliotekar]

Atomijum ili O zaveštanju zaboravljenog Futurizma

Ima građevina, poštovane dame i gospodo, koje su stvorene da bi postale simboli vremena. No retko se dešava da građevina koja je izvorno konstruisana da postane simbol svoga vremena i podneblja postane ujedno i simbol za čitavo čovečanstvo, nadrastajući vreme i prostor u kojem je nastala. A upravo jednu takvu građevinu predstavlja jedinstveni arhitektonski objekat, koji je po izvornoj nameni trebao da bude puki privremeni izložbeni objekat Svetske izložbe koja je održana u Briselu 1958. – usred jednog razdoblja koje je ostalo zauvek zapamćeno kao doba razdraganog optimizma, nepoljuljane vere u progres i snažnog pouzdanja u ljudskim intelektom oformljivu budućnost.

Arhitektura toga doba koja je oličavala pomenute vrednosti, međutim, postala je žrtvom pošasti ljudskog privikavanja na veličajno. Gete je onomad rekao da je najveće od svih čuda to što nam čuda postaju tako svakodnevna. I zaista, čini se da je zapanjujući projekat belgijskog inženjera Andrea Vaterkejna, koji je predložio da arhitektonski simbol međunarodnog sajmišta kod Lekenerskog dvorskog parka u prestonici Belgije bude apsolutno unikalna konstrukcija koja predstavlja 165 milijardi puta uvećanu rekonstrukciju devetoatomnog alfa-kristala gvožđa, postao žalosnom žrtvom ljudske mogućnosti poimanja. Jer preduslov za prepoznavanje vrednosti ove jedinstvene građevine jeste postojanje odgovora na pitanje o sposobnosti čoveka današnjice da se divi sposobnostima svoga uma i svojih ruku.

Obrazlažući pred stručnom komisijom sastavljenom od 27 arhitekata svoj predlog daleke 1954, Andre Vaterkejn je hrabro izjavio da ništa ne uobličava ljudski napredak u očima čovečanstva XX veka jasnije od pokoravanja atoma ljudskoj volji, a da potpuno nove, netradicionalne tehnike izgradnje objekta garantuju da će izvedba predloženog konstruktivnog rešenja za belgijski nacionalni paviljon na predstojećoj svetskoj izložbi predstavljati neosporivu manifestaciju tehnoloških sposobnosti čoveka i garant ekonomske uspešnosti celokupnog poduhvata. Argumenti su bili neoborivi, pa je tako i doneta odluka da se podigne 112 metarsko zdanje koje je u potpunosti bilo izrađeno od netradicionalnih materijala – čelika, aluminijuma, stakla i plastike – materijala koji i dan-danas u najvećem broju slučajeva predstavljaju tek puke konstruktivne komponente tzv. savremenih arhitektonskih ostvarenja.



Atomijum – hrabra i unikalna građevina sagrađena povodom izložbe Expo-58

Svojevrsna ironija sudbine počiva u činjenici da građevinsko ostvarenje koje je trebalo da eksploatiše nove konstruktivne slobode i oličava napredak građevinske tehnike u potrezi za arhitektonskim jezikom budućnosti uopšte nije trebalo da traje duže od 6 meseci! Vizuelno i tehnički izuzetno upečatljivo ostvarenje, načinjeno od 9 sfera prečnika 20 metara povezanih sa 20 konekcionih cevi-tunela promera 3 metra, čija dužina varira od 29 do 23 metra, a koje su pak stabilisane sa svega 3 spoljna potpornja, te baznog paviljona u prizemlju čiji promer iznosi 26 metara, bilo je predodređeno da bude rastavljeno i uklonjeno čim i poslednji od procenjenih 42 miliona posetilaca prve Svetske izložbe nakon 1939 – izložbe World Expo 58 - odu svojim kućama. Ali Atomijum je ostavio tako fenomenalan utisak na sve posetioce i građane Brisela, da je vlada Belgije odlučila da ga zadrži zauvek, budući da je u javnoj anketi devet srebrnastih kugli Atomijuma potisnulo sa rang-liste popularnsoti čak i do tada neprikosnovenu znamenitost, prvog građanina Brisela, Manekena Pisa.

Iako je građevina trebala da predstavlja simbol naučno-tehnološkog progresa, njena izgradnja nije protekla bez trzavica. Tradicionalno školovani građevinski inženjeri Gradskog veća Brisela nikako nisu mogli da poveruju da će zgrada te veličine biti stabilna bez dubokih temelja, a isto tako nisu bili kadri da otklone svoje sumnje da će građevina moći da se odupre potencijalnim vremenskim nepogodama sa vetrovima orkanske snage, koji ponekad sa obala Atlantika prodiru do belgijske prestonice. Strpljivo i opetovano inženjer Vaterkejn je dokazivao da duboki fundamenti nisu potrebni zgradi koja zahvaljujući primeni eloksiranog aluminijuma debljine svega 2 mm kao nosećeg elementa oplate teži svega 2400 tona! Svaka kugla bila je, naime, načinjena od čeličnog skeleta sa 9 velikih čeličnih kružnica-svornjaka debljine 406 mm, uzajamno povezanih čeličnim gredama T-profila (zarad kompenzacije različitih koeficijenata termičkog širenja čelika i aluminijuma i iz njih proističućih strukturalnih naprezanja) na koji su zavrtnjima pričvršćivani prefabrikovani sferično-trougaoni (zaobljeni) aluminijumski sendvič-paneli (osnovica svakog od njih je sastavljena od valjane aluminijumske legure Peraluman 15, sa spoljnim slojevima od visoko elektrolitički polirane, antikorozivne aluminijumske obloge Reflektal, koja obezbeđuje ujedno i dobru termičku izolaciju), njih 48 za svaku sferu, pri čemu su oni pak pojedničano bili sastavljeni od 15 manjih, takođe zaobljenih trougaonih panela spajanih sintetičkom kardan-gumom.

Zarad dočaravanja kretanja elektrona po atomskim ljuskama, svaka kugla je opremljena halogenim svetiljkama kružnog profila, koje su u pravilnim razmacima od po 152,4 cm postavljene duž 9 velikih kružnica i aktivirane rotacionim prekidačem sa klizećom kotvom. To je noću davalo izuzetno upečatljiv utisak pulsirajućeg kretanja, a ujedno je činio i konstrukciju dovoljno uočljivom za letelice.



I danas opčinjavajuće fantastična igra svetala Atomijuma, koja dočarava kretanje elektrona po orbitalama

Imajući u vidu činjenicu da je protok ljudi kroz zdanje projektno intenzivan, za grejanje i rashlađivanje Atomijuma bila su odabrana i paralalno primenjena dva odvojena sistema. Prijemni paviljon u prizemlju i osnovna, donja sfera, bili su kondicionirani (zagrevani ili hlađeni, po potrebi) posredstvom sistema toplotne pumpe i cirkulacionih ventilatora, dok su druge sfere kondicionirane i ventilirane posebnim termoelektričnim sistemom (baziranim na Peltijeovom efektu), bez motora i kompresora.

Spojne tunel-cevi su bičle načinjene od bešavnog čeličnog tjubinga, čija je pak debljina, u zavisnosti od nosećeg opterećenja, varirala od 6 do 12 mm. Pomoću pet pari pokretnih stepenica (među njima su još i dan-danas najduže pokretne stepenice u Evropi!), kao i putem običnih stepenica koje prolaze kroz cevi obezbeđen je ulazak u kugle, koje su imale i imaju 2 ili 3 nivoa, a u kojima su istavljene tematske izložbe posvećene nauci i tehnici, dok je kroz centralnu cev sproveden brzi lift, koji brzinom od 5 m/sec odvozi posetioce direktno u glavnu atrakciju Atomijuma – okrugli, udobni restoran sa 250 mesta i vidikovcem na 102 metru, odakle se pruža prekrasan pogled na ceo grad.

Stabilnost Atomijuma obezbeđena je trima čeličnim potpornjima, od kojih je svaki težak 100 tona, a sastavljen od dva kraka težine 39 tona koji su spojeni zavarenim čeličnim krosbar-poprečnicama i fundirani hidrauličnim makarama, na dubinu od 2,7 metara, što pruža otpornost zgrade prema eventualnim vetrovima brzine od 200 km/h.

Obnova ovog izvanrednog zdanja izvršena je 2006, kada su detaljno provereni svi delovi konstrukcije i izvršeni potrebni zahvati kako bi ovaj izvanredni objekat, koji sam privlači više od milion posetilaca godišnje, ostao netaknut i za potonje generacije. No potrebno je naglasiti da je uza svu tehničku izuzetnost priča o Atomijumu zapravo priča o ljubavi koju su negdašnji, a kako se čini i sadašnji Belgijanci imali i imaju prema izuzetnoj strukturi, ostvarenju koje simboliše intelektualno shvatanje koje je nekada, u davno prošlim a opet tako bliskim vremenima, nastojalo da poveže estetsku smelost sa tehničkom perfekcijom, stvarajući objekat koji je ujedno i neobičan i nezaboravan, koji poseduje kvalitet uzdizanja nadahnuća i pospešenja kreativnosti u svakom ljudskom biću koje se udostoji da ga pogleda.

Ovaj modernistički totem XX veka, koji nije niti kula niti piramida, koji nije ni sfera ni kvadrat, koji je u biti još uvek neka usamljena sredokraća između odavno žuđenog spoja skulpture i arhitekture, predstavljajući relikt prošlosti koji je zapanjujuće futurističan, ostaje objekat, mesto i prostor Utopije, simbol koji je nemoguće podvrgnuti ma kakvom vidu danas tako omiljenih klasifikacija.

Posmatrajući ga i danas, nakon više od pola veka od njegovog nastanka, moramo i nehotice da se divimo tom otelovljenju budućnosti i transcendirajućeg humanističkog univerzalizma. Ali posmatrajući ga mi i danas ostajemo bez odgovora na to i danas tako bolno aktuelno pitanje koje je svojom egzistencijom ovaj objekat sasuo u lice čovečanstva još davne 1958. godine, a koje glasi: Ako je naše danas ono sutra što je bilo juče, kakva je to budućnost u kojoj mi nameravamo da živimo i na čemu mi to nameravamo da ustanovljavamo našu sutrašnju sreću?

Atomijum i g. Andre Vaterkejn dali su svoj odgovor na njega. No problem je u tome što smo mi danas još odviše mučaljivi.

[Palma]

Arhitektura = Skulptura


Novi muzej skulptura u Meksiku

Avangardna forma ovog muzeja je drastičan iskorak u odnosu na standarde forme dosadašnjih objekata slične namene. Arhitektonski tim LAR+Fernando Romero isprojektovao je muzej skulptura, kao svojevrsnu skulpturu u najmnogoljudnijem gradu na svetu. Fasada ovog muzeja, u Meksiko Sitiju, izrađena je od posebne vrste betona koji propušta, a ujedno i filtrira, određenu količinu svetlosti, što se u enterijeru odražava na otvorenost i lakoću prostora.

[Palma]

Kao svemirski brod: Nova zgrada Epla

Vlasti kalifornijskog gradića Kupertina objavile su najnovije nacrte projekta sedišta kompanije Epl, najvrednije firme na svetu, koje bi trebalo da bude sagrađeno do 2015. godine.



Vlasti Kupertina kažu da pre odobrenja projekta moraju da razmotre ekološki uticaj koji će imati "Epl kampus 2", kako mu je zvaničan naziv, mada je u javnosti već kršten imenima "Leteći tanjir" i "Svemirski brod" zbog karakterističnog izgleda. Veruje se da problema neće biti, jer ko bi pri zdravoj svesti u svom gradu rekao ne ovakvom čudu kompanije koja ima više novca nego cela vlada Sjedinjenih Država?

- Nema šanse da odbijemo - izjavio je Gilbert Vong, gradonačelnik Kupertina, posle sastanka sa šefom Epla Stivom Džobsom.



Evo kako će u brojkama izgledati Eplov "Leteći tanjir":

- kampus će se prostirati na više od 700.000 kvadrata,
- imaće više od 260.000 kvadrata poslovnog prostora (kao tri "Delta sitija"),
- auditorijum za Eplove promocije moći će da ugosti 1.000 ljudi,
- istraživački centar će se prostirati na 28.000 kvadratnih metara,
- biće dom za 12.000 zaposlenih.

I sve to u gradu koji ima samo 58.000 stanovnika!
"Svemirski brod" će, takođe, imati fitnes centar za zaposlene, podzemni parking i vlastitu elektranu za napajanje električnom energijom, jer ništa u Kupertinu nije dovoljno veliko da ugasi žeđ za energijom Eplovog kampusa.

[Palma]

Jedinstveni i čudesni Gaudi

Jedan do najpoznatijih arhitekata na svetu Antonio Gaudi od Barselone je, još za života, načinio večnu galeriju svoje umetnosti - zauvek je promenio lice Barselone.

Najveća inspiracija mu je bilo more. Za njega je boja bila svetlost i, bez obzira na to da li je koristio čistu ili u prelaznim tonovima, zlato ili srebro, aspekt i ton su bili jednako važni kao i kvalitet i trajnost. U njegovom umetničkom radu nema simetrije, a nema ni apsolutne identičnosti, baš kao u prirodi.

Njegova čarobna dela godišnje privlače milione turista iz celog sveta, a kruna Gaudijevog rada čudesna Sagrada familija postala je simbol Barselone i crkva koju godišnje poseti oko 2,5 miliona turista. Sva Gaudijeva arhitektonska dela su u Barseloni, a među najpoznatijim su park Guelj, Kasa Batljo, Kasa Mila i već pomenuta Sagrada familija.



Kasa Batljo
U periodu između 1905. i 1907. godine projektovao je Kasu Batljo, među stanovnicima Barselone poznatiju kao Kuća od kostiju. Projektovana je kao porodična kuća, a veliki deo fasade je prekriven mozaicima napravljenim od polomljenih keramičkih pločica. Krov je lučan i podseća na leđa zmaja, pošto je ova imaginarna životinja jedan od simbola Gaudijeve arhitekture. Osim što ju je projektovao u celosti, Gaudi je radio i nameštaj koji se u zgradi nalazi. Zgradom se prolazi kroz hodnike koji vode u podvodni svet. Prozori se uvijaju kao da su od tečnosti koja se izliva, a zgradu drže čvrste slonove noge ili kosti izvesnog podvodnog bića. Prav kuća iz bajke!



Sagrada familija
Gaudijeva Sagrada familija se nalazi na drugom mestu po posećenosti u svetu. Gradi se bezmalo 130 godina, a pouzdano se zna da će svečano otvaranje biti 2026. godine, kada se navršava 100 godina od smrti Antonija Gaudija. Crkva je rađena po ugledu na gotičke crkve, ali se na njoj jasno vidi Gaudijev pečat. Zanimljivo je da je ovakvo eksperimentisanje sa svetom građevinom dozvolila katolička crkva. Iako naizgled bogohulnik, Gaudi je bio veliki vernik, a svojom popularnošću kao arhitekta pridobio je naklonost katoličke crkve.



Park Guelj
Jedno od najčuvenijih dela ovog arhitekte jeste park Guelj, u Barseloni. Sličnog nema nigde na svetu! Podignut u više nivoa, pošumljen mediteranskim borovima koji se suprotstavljaju palmama, a nijedan Gaudijev stub u ovom parku nije postavljen pod uglom od 90 stepeni. Po podu platoa, njegovom celom dužinom vijuga beskonačna klupa obložena lomljenim pločicama. Centralno mesto u parku predstavlja fontana u obliku guštera, koja je postala simbol Barselone i jedna od najvećih svetskih turističkih atrakcija.



Kasa Mila
Kasa Mila, poznatija kao La Pedrera, izgrađena je između 1906. i 1912. godine u modernističkom stilu po narudžbini bračnog para Mila. Gospođa Mila je toliko bila užasnuta zgradom da se nije usuđivala da izađe na njen balkon ne sanjajući da će ova zgrada privlačiti milione turista i umetnika iz celog sveta. Kuća zapravo podseća na morske talase jer se horizontalno talasa, dok kovano gvožđe na balkonima ima oblik morskih algi. Kasa Mila se i danas koristi kao stambena zgrada. Stanovnici Barselone su je nazvali La Pedrera - kamenolom.

Kako je Gaudi proterao tramvaje
Antonio Gaudi je najpoznatiji katalonski arhitekta. Rođen je 25. juna 1852. godine u Reusu. Stradao je pod točkovima tramvaja 7. juna 1926. godine. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova, taksisti su odbili da ga voze u bolnicu. Niko nije prepoznao poznatog španskog arhitektu. Prijatelji su ga pronašli sledećeg dana u bolnici za siromašne. Umro je tri dana kasnije, 10. juna, ožaljen od cele Barselone, a iz tog razloga tramvaji su povučeni s ulica grada. Uz dozvolu pape i državnih vlasti, sahranjen je u porti crkve Sagrada familija, kojoj je posvetio 43 godine života.

[Palma]

Most koji ne vodi nikuda?!

Sudeći po ovoj fotografiji Norvežani su iz nekog razloga napravili most koji ne vodi nigde.



Kada se nađe pred ovakvim prizorom, svaki vozač trebalo bi da okrene kola i vrati se nazad. Ali, time bi napavio grešku. Radi se samo o optičkoj varci.

Norveški putari izgradili su pravo čudo na zapadnoj obali. Storseisandet most ima tako oštre krivine i veliki uspon, da deluje kao da vodi u provaliju.



Zato je i postao glavna zvezda mnogih TV reklama. Nalazi se na autoputu izgrađenom još 2005. godine, a u međuvremenu je postao turistička atrakcija.

[Palma]

Most na odmotavanje!?

Da, naslov ovog teksta bukvalno to i znači. Pred vama su fotografije ovog idealnog rešenja za postavljanje mosta. Jednog momenta je savršena skulptura, a već sledećeg mosta koji spaja ono što voda razdvaja.

Ovaj most, na prvi pogled izgleda kao i svaki drugi. Most se proteže preko Velikog kanala u londonskoj četvrti Paddington Basin, a njegov minimalistički dizajn se može činiti običnim i dosadnim. Međutim, jednom sedmično, ovaj most koji je poznat pod nazivom kotrljajući most "radi" nešto zaista neverovatno.



Naime, ovaj most se svakog petka, bukvalno, uvija. Sastoji se od osam delova trouglastog oblika koji su šarkama pričvršćeni za tlo. U vertikalnim stubovima ograde mosta skriveni su klipovi. Ovi klipovi omogućavaju mostu da se umotava i odmotava po potrebi. Ovo je jedini most te vrste na svetu.

U toku nedelje, most služi u svrhe kao i svi drugi: da preko njega prelaze pešaci. Ipak, s obzirom da se nalazi na kanalu kojim plove brodovi, ova dvanaestometarska "grdosija" se, poput neke gusenice, sklupča i ostaje na jednoj strani kanala.

Iako koncept pokretnih mostova nije neka velika novina, ovaj most i dalje ostaje jedini, ove vrste, na svetu. Dizajnirao ga je, 2004. godine, britanski dizajner Thomas Heatherwick.
Most je dobio mnogobrojne nagrade za dizajn i postao je zaštitni znak Paddington Basina.

[Palma]

U Tokiju otvoren najviši TV toranj na svetu, napravljen da izdrži snažne zemljotrese

Najviši televizijski toranj na svetu "Tokyo Sky Tree" danas je otvoren za novinare, dok će zvanična ceremonija otvaranja biti održana 22. maja.

Inženjeri tvrde da ne postoji opasnost u slučaju zemljotresa pošto je toranj izgrađen tako da izdrži i veoma jak zemljotres.
"Tokyo Sky Tree" izgrađen je pomoću najnaprednije japanske tehnologije. On neće pasti”, rekao je zamenik direktora uprave Jošihito Imamura.

Ovu nebesku kulu od 634 metra visine danas je prvi put posetilo oko 1.000 domaćih i stranih novinara. Kada bude otvoren za javnost 22. maja, glavna atrakcija na tornju će biti dve platforme za posmatranje okoline na 350 i 450 metara nad gradom.
„Kada se popnete ovde bićete u mogućnosti da vidite ceo region Tokija”, rekao je Imamura i dodao da se s tornja vidi i zakrivljenje Zemlje.





Novinarima je pokazana i unutrašnjost glavnog stuba gde se nalazi 2.500 stepenica koje spajaju vrh tornja sa tlom.
„Kada se dogodi zemljotres, centralni stub od betona i spoljne strukture od čeličnih cevi se njišu u suprotnom pravcu zbog razlike u težini”, objasnio je predstavnik Šo Tojošima.

„To znači da oni mogu da apsorbuju 50 procenata energije koja bi pogodila toranj”, naveo je on.
Od kada je katastrofalni zemljotres zadesio Japan marta prošle godine, oblast Tokija pogađaju u proseku 1,5 potresa dnevno i mnogi u tom gusto naseljenom gradu strahuju da bi mogao uskoro da ih pogodi i jedan razarajući potres.

„Tokijsko nebesko drvo” je više od 600 metara visoke Kanton kule u kineskom gradu Guangdžou i 553-metra visokog CN tornja u Torontu.
Od ovog drugog po visini tornja u svetu viši je samo Burdž Kalifa u Dubajiju sa impresivnih 828 metara visine.

[Palma]

Deset prelepih zgrada inspirisanih poznatim knjigama

Mnoge knjige koje smo čitali u različitim periodima života menjaju nas i utiču na različite aspekte našeg života – na naše odluke, proširuju naš kulturni život, a uz neku vrstu specifične “nege” utiču i na naš psihički život. Knjige su oduvek bile inspiracija raznim umetnicima, pa tako ni arhitekte nisu ostale ravnodušne, te su inspirisane posebnim delima napravili neke od najlepših zgrada na svetu. Bilo da su inspirisani pojedinim romanima, pričama ili čitavim opusom nekog pisca moramo im priznati da su odlično odradili posao. Pred vama je deset najlepših zgrada koje su nastale upravo inspirisane nekim poznatim delima.

“The Knut Hamsun Center”, inspirisan delima Knuta Hamsuna

Zdanje inspirisano fikcijom Knuta Hamsuna

“Hamsunsenteret”, kako glasi originalan naziv ovog zdanja, predstavlja muzej i edukacioni centar smešten u Hamaroju u severnoj Norveškoj. Ovu zgradu je projektovao arhitekta Stiven Hol (Steven Holl) inspirisan prirodom i pejzažem Hamaroja, kao i opusom norveškog književnika Knuta Hamsuna (Knut Hamsun), naročito ranim radovima – romanom “Glad” (Sult) i novelom “Misterije” (Mysterier). Lepota ovog zdanja ogleda se i u mnogobrojnim nacionalnim i internacionalnim arhitektonskim nagradama koje je Stiven dobio. Izgradnja ”The Knut Hamsun Center”-a završena je 4. avgusta 2009. godine, na stopedesetogodišnjicu Hamsunovog rođenja, a za posetioce je otvorena u junu naredne godine.

“The Hobbit Motel”, inspirisan Tolkinovim “Hobitom”

Osećajte se kao u filmu "Gospodar prstenova"

Dovoljno je reći Hobit i svi već dobro znaju o kome se radi. Posle knjige, uskoro će se pojaviti i film, a verni obožavatelji imaju priliku da posete i odsednu u hobitskom motelu. Prvi svetski “Hobit” motel, pod nazivom ”The Hobbit Motel”, otvoren je u “Woodlyn Park”-u na Novom Zelandu.

“Hotel Tres Sants”, inspirisan Kalvinovim delom “Nevidljivi gradovi”

Nevidljivi gradovi

Na španskom ostrvu Menorka nalazi se ovaj mali hotel izrađen po nacrtu lokalnog arhitekte Fernanda Pons Vidala (Fernando Pons Vidal) i italijanske dizajnerke Kjare Fabijani (Chiara Fabiani). Napravljen je kako bi evocirao na Kalvinove klasične priče o izmišljenim gradovima koje je pronašao Marko Polo (Marco Polo). Svaka od osam gostinskih soba projektovana je tako da prikazuje različite gradove i to veoma dosledno.

“El Castell”, inspirisan Kafkinim “Zamkom”

Baš kao iz Kafkine mašte

Ova zgrada je podignuta 1968. godine, a projektovao ju je Rikardo Bofilj (Ricardo Bofill) kao omaž velikom Francu Kafki (Franz Kafka). Uticaj Kafkinog dela je prepoznatljiv u svim tim teškim kockama i konfuznim ulazima. Čak i sam naziv zgrade na katalonskom znači “Zamak”, poput ovog poznatog Kafkinog romana.

“Lichtenstein Castle”, inspirisan novelom “Lihtenštajn” Vilhelma Haufa

Poput dvorca iz bajke

Iako izgleda kao da je mogao biti inspirisan mnogobrojnim slavnim srednjovekovnim pričama, ovaj dvorac je u stvari napravljen kao omaž jednoj određenoj priči. Godine 1840. vojvoda Vilhelm Urlih (Duke Wilhelm of Urach), inspirisan tada popularnom istorijskom romansom “Lihtenštajn: Romantična saga iz istorije Virtemberga” (Lichtenstein: Romantische Sage aus der wuerttembergischen Geschichte) nemačkog pisca Vilhelma Haufa (Wilhelm Hauff), naručio je da se sagradi dvorac na ruševinama antičkog uporišta vitezova iz Lihtenštajna. Sam dvorac je projektovan od strane arhitekte Karla Hajdelofa (Carl Alexander Heideloff).

Kuća na Martinim vinogradima, inspirisana “Mobi Dikom”

Tako jednostavno, a očaravajuće

Arhitekta Stiven Hol, čije umeće ste mogli da vidite kod prvog zdanja koje smo vam predstavili, projektovao je kuću na ostrvu Martini vinogradi inspirisan dobro poznatom knjigom “Mobi Dik” (Moby Dick) Hermana Melvila (Herman Melville). U ovoj knjizi, Melvil opisuje indijansko pleme koje je živelo na ostrvu i kada bi pronašli skelet kita od njega bi pravili kuće, prevlačeći je suvom kožom. Inspirisan upravo tim postupkom, Hol je kuću napravio na konstrukciji koja je izdignuta iznad krajolika. Drveni nosači su poput “kostiju” kita koje drže celu konstrukciju, a fenomenalan pogled se pruža na okean.

Blasova kuća, inspirisana poezijom Luisa Sernude

Da ne poželiš da odeš odavde

Godine 1999. profesor književnosti Fransisko de Blas (Francisco de Blas) angažovao je španskog arhitektu Alberta Baesa (Alberto Campo Baeza) da mu napravi dom u Sevilji, u Madridu. Tom prilikom Fransisko mu je tutnuo u ruke kopije svih pesama Luisa Sernude (Luis Cernuda) koje je želeo da mu budu inspiracija prilikom projektovanja. Sernudin opus je prožet temama snova, slobode, kao i kontrastom između unutrašnjeg i spoljašnjeg života, a sigurno je da se sve te teme mogu videti na ovom zdanju.

“Walden”, inspirisan delom “Valden” Henrija Dejvida Toroa

Minijaturno, a funkcionalno

Dizajnirana od strane Nilsa Murmena (Nils Holger Moormann), poznatog dizajnera nameštaja, ova jedinstvena prenosna baštenska ostava inspirisana je jednostavnim životom u delu Henrija Toroa (Henry David Thoreau) “Valden: ili život u šumi” (Walden: Or, Life in the Woods). Vlasnici vrtova mogu u ovoj ostavi da čuvaju različite alate, kao što su lopate, grabulje ili kolica. Postoji i kabina za sedenje u prizemlju, ali i na višem nivou, pa posetioci mogu da biraju gde im se više dopada. Nezaobilazan roštilj je tu, kao i ostava za drva. Neobično, ali funkcionalno, zar ne?

“Villa Peet (The Rabbit House)”, inspirisana Kerolovom “Alisom u Zemlji čuda”

Ravne linije i bela boja - jednostavno i moderno

Ova minimalistička kuća u Lelistadu u Holandiji dizajnirana od strane amsterdamskog studija “Klink” nije prvo što očekujete da vidite kada vam neko spomene da je inspirisana šarenim svetom Kerolove (Lewis Caroll) “Alise u Zemlji čuda” (Alice’s Adventures in Wonderland). Međutim, prema arhitektama, ceo koncept je bio mnogo složeniji. Vila “Peet” dizajnirana je kao niz kontrastnih prostora koji nam prikazuju osećaj ulaska u novi svet kroz zečiju rupu.

“The Museum of Innocence”, inspirisan Pamukovim delom “Muzej nevinosti”

Sasvim obična zgrada... A da li je?

U Pamukovom (Orhan Pamuk) romanu “Muzej nevinosti” (The Museum of Innocence) radnja se vrti oko Kemala koji se zaljubljuje u devojku Fusun. U tragičnom nizu događaja, on postaje opsednut i sakuplja svaku stvar koju ona dodirne. Nakon što ga je ostavila, kupuje kuću njene porodice, počinje da je popunjava stvarima koje je sakupio i pretvara u muzej. Pamuk je u Istambulu stvorio isti muzej kao iz knjige, predstavljajući sećanja iz knjige isprepletane sa svojim. Fantastična je zbirka 4,213 opušaka cigareta koje je popušila Fusun zalepljeni na platnu koje prekriva ceo zid. Sam Pamuk je rekao da muzej nije ilustracija romana, niti je roman objašnjenje muzeja. Oni se duboko prepliću i predstavljaju njega samog, reči i objekte unutar njega.
(Autor teksta: Lola Radivojević)

[Palma]

144 godina posle početka izgradnje

Pogledajte kako će izgledati Sagrada familia kad bude završena 2026!

Koofondacija koja finansira izgradnju objavila je video koji prikazuje finalni izgled bazilike po zamisli Gaudija

Ako se nastavi tempom kojim smo radili do sada uspećemo", rekao je Žordi Fauli, arhitekta zadužen za projekat najpoznatije katedrale Sagrada Familia u Barseloni, čija izgradnja treba da bude završena 2026. godine.
Izgradnja najčuvenije hrišćanske bazilike počela je 1882. Već sledeće godine projekat je preuzeo Gaudi, koji je radikalno transformisao dizajn sa svojim prepoznatljivim uticajem gotike i krivolinijskim stilom.

Koofondacija koja finansira izgradnju sada je objavila video koji prikazuje kako će izgledati katedrala kada se završi 2026. godine. Kombinujući helikopterski snimak sa kompjuterskom animacijom vidi se bazilika Sagrada Familia u fazama izgradnje. Šiljaste kupole rastu u visinu, dok je Gaudi zamislio glavni ulaz u crkvu koji se materijalizuje "ni iz čega".

Tri miliona turista godišnje poseti Sagradu Familiu. Ulaz košta 25 evra i tim novcem se, uz donatore, finansira izgradnja.

[Palma]

Plac Mutianiu Veliki zid, Peking - Kina

[Palma]

Baion Temple kompleks, Siem Reap - Kambodža