Vitomir Vito Nikolić

[Upravnik]

Neka me ne bude

Neka me ne bude kad budem prestao da volim,
Jer tada od mene ne bi ostalo ništa..
Možda samo ugarak neki goli,
Od čitavog ovog velikog ognjišta..

[Upravnik]

Z A B O R A V I T I
(Pjesniku B. Petroviću)

Sve zaboraviti
i kafanu
i pjesme
i nesne
SVE
pa opet voljeti
neku Anu
iz prve klupe
petog ce.

Pa opet
sanjati
negdje
uz kišu
gladan
i žedan
go i bos
velike ljude
koji pišu
i žarko željeti
da budeš
TO.

Pa opet
čitati
Rombinsona
i vjerovati
u sve priče
pa opet
biti
divni siromah
koji
sem srca
nema ničeg.

[Upravnik]

("Nedjelja u gradu N")

25. decembar 1966.

Dan posjete

Nikoga! A možda je i bolje? Zapravo, svakako je bolje. Treba se navikavati na samoću. Meni i inače ne preostaje ništa drugo. Zašto insistirati na nekim prijateljstvima. Ne, ne... Nikoga više neću da zovem, ni usmeno, ni pismeno, ni telefonom.
Čekati, mirovati, pomalo raditi, i to je sve.
Da sam ja imao iole dobrog prijatelja, možda danas ne bih morao ni da ležim ovdje.
Ali, šta mogu - ponekad mi se čini da se čovjek može osloniti na prijatelje, pa se zanesem, vjerujem, nadam, a ove nedjelje i četvrtci udaraju po očima kao šamar.
Dosta više iluzija, Vitomire!

[Palma]

[Palma]

Ne vjerujem ovoj noći
izdaće me.
Ako samo sklopim oči,
ako trenem,
prikrašće se,
zaklaće me,
ili će me udaviti omčom mraka.

Ne vjerujem ovoj noći,
crnoj,
gluvoj,
bez koraka.
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom osim sebi
- ne daju mi
bolnice,
bolnice,
brezovici,
bežanijske kose,
kasindoli.
Uzalud se vraćam nekad dragoj slici,
ptici,
nebu,
lišću...
Boli,
boli,
boli...

I krijem se tako krvav
unakažen
u zavjese svoje crne
strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem
ali sve tiše,
tiše,
tiše...

[Upravnik]

Смирите моју руку

Живот,
кап живе на длану,
мали немир
диван
у свом
вјечном несташлуку.

Смирите моју руку,
молим вас,
смирите моју руку
немирну
од среће
што је
кап
још
ту.

[Upravnik]

СТАРАЦ

Уморан већ и мало горак
од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом к'о рубом провалије.

Мало шта види и мало шта чује
сем грозну јеку свога штапа,
како му кораке заглушује
како га с тишином неком стапа.

Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле - он одмара,
људи помисле - старац сања.

[Upravnik]

ИЗМЕЂУ НАС И ПЛАВОГ НЕБА

Између нас и плавог неба
увијек нешто што не треба:
кров, кишобран, шешир, качкета -
увијек нешто што нам смета
да гледамо тај простор чисти
и постанемо такви ИСТИ.


ФОТОГРАФИЈА СА ОСМРТНИЦЕ

Када ли се насмијао
човјек што се јутрос смије
са посмртног свог плаката
к’о да никад умро није.

Је ли знао добри човјек,
је ли мог'о и да слути,
да ће једном с тим смијехом
тако црно осванути.

Каква је то давна срећа
озарила њему лице-
да би му се наругала
јутрос с црне осмртнице.

[Upravnik]

Нека ме не буде

"Нека ме не буде кад будем престао да волим,
Јер тада од мене не би остало ништа..
Можда само угарак неки голи,
Од читавог овог великог огњишта..."


Прољећна асоцијација

Зашто твој мали смијех
не може да се сије
по орањима црним;
да клија и зрије,
да зрни
попут пшенице?

Тада бих на слаповима мојих вена
саградио воденице
и постао млинар вјечито прашњав
од твога смијеха?

[Upravnik]

Све је одвећ тужно

Све је одвећ тужно
да би било ружно,
и то што смо слаби
и лако рањиви,
и то што смо тако
несигурно живи,
и то лисје
које
падат не престаје...
Све је то лијепо,
па какво је да је,
јер друго нам
ништа
не
остаје.

[Upravnik]

Друмови ће пожељет’ лудака

Друмови ће пожељет лудака,
а лудака више бити неће,
вјековима за њима ће плакат’
ојађено небо и дрвеће.

На градове удариће трава
и завести своју страховладу,
сви цвјетови остаће без глава
да би били са травом у складу.

Неће бити тога ко ће смјети
да посумња у све к’о до сада,
попут тешке оморине љети,
свијетом ће владати досада.

И људи ће поћи у повратак,
опчињени минулим стољећем...
Друмови ће пожељет’ лудака,
а лудака више бити неће.

[branko]

[tanja]