Hvala na odgovoru i ukazanoj mi počasti, dragaj dušo moja. Nadovezujući se na njega, pokušaću da direktno ukažem na probleme koji su već sada evidentni, a polazeći od onog drugog dela Tvog posta - onog u kojem je sadržana upitnost spram nepoštovanja
Zakona o bibliotečkoj delatnosti. Čini mi se da će odgovor biti korisno ilustrativan.
Vidiš, osnovni je problem u tom žalosnom zamešateljstvu počivao u obilju totalno aljkavom legislativom omogućenih evazivnih pravnih rešenja, koja su i tada baš kao i sada bila uslovljena političkim voluntarizmom nastalim iz proste i prizemne političke trgovine. Pređašnji
Zakon o bibliotečkoj delatnosti bio je, naime, donet 26. maja 1994. (Sl. glasnik RS br. 34/94) i u svom Čl. 4 je izrekom utvrdio i sledeće:
„Druge organizacije mogu obavljati bibliotečku delatnost pod uslovom da imaju organizacionu jedinicu za obavljanje te delatnosti upisanu u registar biblioteka.”
U pravnom smislu to je bilo sasvim dovoljno da Biblioteka nikada ne bude izdvojena kao posebna ustanova. Zakon je, uistinu, obavezivao opštinu da osnuje biblioteku radi zadovoljenja potreba građana, ali je problem nastalo usled kolizije izvornih odredbi
Zakona o bibliotečkoj delatnosti i onih u
Zakonu o javnim službama, pa je kao kompromisno rešenje bio uveden i pomenuti član. Status ustanove bio je, naime, regulisan i odredbama
Zakona o javnim službama, čiji je pak sastavni deo činio i subsidijarni
Pravilnik o načinu utvrđivanja obima sredstava za vršenje poslova u opštinama i gradovima (Sl. glasnik RS br. 31/94), a koji je zarad obezbeđenja praktičnih finansijskih ušteda u budžetu opština (koje, kao i Republika, vazda kubure sa novcem!) dozvolio da zarad finansijske efikasnosti opštine biblioteka može da ostane i u okviru drugih organizacija, ako se time omogućuje finansijska ušteda u budžetu, a koja je pak od koristi i po Republiku.
Uvek se moglo, naime, lako dokazati da će ušteda po budžet biti veća ako ne postoje zasebne stručne službe u osamostaljenim ustanovama (pravna služba, računovodstvo, čistačice, itd.), te je to i iskorišćeno od strane političkih struktura (kako onih državnih, tako i od strane nacionalnih) jer je svako mogao dobro da prođe. Država da uštedi koju paru, a nacionalni reprezenti da preko nominalne uštede proguraju puzeći kulturni aparthejd u kojem je njihova lukrativna liderska pozicija neprikosnovena i zajemčena.
I znaš šta je najlepše? To što je prethodno političko-legislativni stav kodifikovan i u najnovijem
Zakonu o bibliotečko-informativnoj delatnosti koji je na snazi od 24. I 2012, a koji u Čl. 12 St. 3 izrekom kaže:
„Biblioteke se mogu obrazovati i kao organizacione jedinice drugih ustanova, organizacija, udruženja i drugih pravnih lica, ako ispunjavaju propisane uslove.”
Ende.
Mogu ja imati moje mišljenje o tome i, štaviše, logički do besvesti dokazivati da postojećim rešenjem
Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina bez odobrenja g. Tamaša Korheca i njegove političke stranke sa mononacionalnim predznakom niko pod milim bogom ne može da postane direktor Kulturno-obrazovnog centra, odnosno rukovodilac bibliotečkog odeljenja istog, pa makar da se zove i
Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic. Mogu isto tako i da dokazujem da se ni postojećim većinskim političkim strukturama u lokalu to takođe ne dopada – i to kako onima sa mononacionalnim predznakom (politička centrala Nacionalnog saveta preferira ljude koji nisu iz lokalne podružnice dotične stranke), tako i onim drugima (nacionalni savet ne dopušta da bilo koja osoba koja ne pripada, ili koja pak nije bliska partiji koja kontroliše većinski mononacionalni korpus dospe na rukovodeću poziciju, bez obzira na postojanje stručnosti). Sve je to irelevantno, usled rezultata političke trgovine na visokom republičkom nivou, kojom je zarad kupovine političke podrške korpusa nacionalnih manjina i sledstvenog pozicioniranja kao vlasti dopuštena ultimna majorizacija od strane jedne mononacionalne političke grupacije, čiji jedini kvalitet predstavlja nacionalna reprezentura kao profesija. Koju mnogi štedro koriste.
Znaš, ja sam koliko protekle nedelje o ovome jasno i glasno raspravljao na sednici Odborničke grupe DS u Senti. Svi su se složili da sam u pravu. Apsolutno svi, uključujući i članove stranke koji su po nacionalnosti Mađari, a koji su otvoreno rekli da je tozakonsko rešenje ordinarna glupost koju je napravio politički vrh naše vlastite stranke, a koji je, figurativno rečeno, zarad kile mesa zaklao vola. Ali su isto tako otvoreno rekli i da ne postoji način da se to prevaziđe, jer se ne može nivo već stečenih manjinskih prava naknadno sužavati. Od toga bi se smesta napravila internacionalizacija odnosnog pitanja, u kojoj bi većinski politički organizovani mononacionalci od komarca napravili slona. Ako ne veruješ meni, pitaj Bojana Pajtića, koji takođe za sve ovo već odavno zna. I to ne samo od mene.
I šta sada? Da se ovo sve kaže u lokalnom parlamentu? Nema problema. Iskazivanje mišljenja je potpuno slobodno. Reći će se, a onda će skupštinska većina preći ćutke preko toga, iz raznorodnih konformističkih razloga. Novca, karijere, popularnosti... itd. Da se alarmiraju sredstva javnog informisanja? Može, nema problema. No nakon jednog ili dva članka sve će pasti u zaborav pod prilivom novih tegoba dana. Da se priopći neoficijelno
Našem Zetu Seržu (
Bramercu)? Nema problema – čovek je vrlo uljudan, sretoh ga baš večeras, uljudno smo si uzajamno klimnuli glavama, siguran sam da će sa interesovanjem saslušati elaboriranu, naučno utemeljenu prezentaciju. Ali on će zasigurno uz ono uljudno, blago snebivanje, reći da predmetna materija nije u njegovoj nadležnosti, premda će jamačno biti voljan da neformalno kolegama sa evropskih pravnih foruma kaže koju o jednom juridički neuobičajenom sistemskom rešenju. No ni njegove kolege neće zvanično učiniti ništa, jerbo Više Briselske Eurointegrativne Direktive nalažu ignorisanje ili čak zabašurivanje takvog slučaja. Nije politički oportuno, a može da šteti i karijeri, dok u današnje vreme gotovo niko više nije toliko lud da rizikuje lukrativnu egzistenciju zarad pravne esencije. Druga su vremena.
Istinski mi se čini da bi možda najbolje bilo insistirati na uspostavljanju
Srpskog manjinskog nacionalnog saveta u svim onim opštinama gde su Srbi faktička nacionalna manjina, a sa pravom suspenzivnog veta na upravna rešenja. Bilo bi u skladu sa juridički već utemeljenim korpusom sredstava manjinske zaštite, a dovelo bi i do prestanka konstantne majorizacije većinske manjine stvaranjem svojevrsne pat-pozicije. U kojoj bi istinska saradnja i uzajamno uvažavanje svih činilaca jedne društvene zajednice morali da budu respektovani.
O posledicama toga rešenja na međunarodno-pravnom planu ne bih dalje evaluirao. Bojim se da bi donelo više negativnih nego pozitivnih stvari. Ali šta drugo da se radi kada Evropa i žuđeni prosperitet po svaku cenu i nadalje nemaju alternativu?
