Milovan Đilas

[Upravnik]

Милован Ђилас (1911 — 1995) је био српски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар и писац из Црне Горе.

Биографија

Рођен је 4. јуна 1911. године у селу Подбишће код Мојковца. Његов отац Никола био је трговац, а мајка учитељица Имао је и старијег брата Алексу. Школовао се у Колашину и Беранама, где завршава основну школу и гимназију. За време похађања гимназије активно се бавио писањем поезија и песама, запажених од стране ученика и наставника. У то доба прихвата и левичарске идеје.

После завршетка гимназије одлази у Београд где почиње да студира филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а, септембра 1932. године. За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на штампању, писању и растурању пропагандног материјала.

Вршио је пропагандни рад по универзитету и објашњавао студентима циљеве и задатке радничког покрета и илегалне КПЈ. Због тога је неколико пута безуспешно избациван са студија. Крајем 1932. његову активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас априла 1933. године примљен у КПЈ.

За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је ухапсила у августу 1933. године, на пијаци. Милован Ђилас је пребачен у Главњачу где су га испитивали Драги Јовановић и Светозар Вујковић. Није ништа признао, па је био претучен и остављен целу ноћ да без одеће лежи у својој ћелији. Сутрадан му је почело суђење пред Општинским судом града Београда који га је по Закону о заштити државе осудио на пет година затвора.


Робија у Сремској Митровици

За време свог боравка у Сремској Митровици, Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових приповедака, на два џака тоалет-папира јер му није било дозвољено коришћење папира. Такође је превео и Милтонов „Изгубљени рај“, који ће касније бити награђен од стране професора Милоша Ђурића. За време робије написао је роман „Књига о Његошу“

Иследници су га неколико пута затварали у самицу, тражили да открије партијску линију, али нису успели. Милован Ђилас је једне вечери био толико претучен, да ујутру није могао да стоји на ногама. Зато је решио да започене штрајк глађу. Сва јела која би му се сервирала, просипао би и враћао. Крајем 1934. године имао је срчаних проблема, па су га на предлог лекара пребацили у удобнију ћелију и више није био у самицама.

Пуну казну није издржао. Помилован је и из затвора је изашао почетком 1936. године. По изласку из затвора становао је код свог пријатеља са студија на периферији Београда. Наставио је да се бави комунистичком пропагандом.
Рад у Партији до почетка рата

За Милована Ђиласа је чуо и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Он је тада пробао на све начине да се повеже с њим и да искористи његову способност на јачању Партије. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском саветовању у Загребу почетком 1938. године.

На састанку у Загребу, Милован Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање добровољаца за Шпанију. Исте године је био изабран у Централни комитет Комунистичке партије Југославије.

У мају 1939. учествује на Земаљској конференцији у Шмартној Гори као делегат из Србије, а почетком 1940. године Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ.

Радио је у уређивању чланка „За чистоћу и бољшевизацију Партије“, коју је у наставцима писао Тито. Покретао је низ часописа који су фаворизовали КПЈ: „Наша Стварност“, „Содобност“, „Књижевни Савременик“, „Млада Култура“ итд.

За време приступања Тројном пакту и првих народних незадовољства, Тито шаље Ђиласа у Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. У Београду му се придружио и Раде Кончар.

Ђилас се уочи демонстрација састао са Драгољубом Јовановићем, вођом левих земљорадника и рекао му да ће се комунисти без обзира на демонстрације залагати за борбу. Након завршетка демонстрација, послао је своју жену да изнесе Титу рапорт. По доласку Тита у Београд, учествује на састанку Политбироа у Молеровој улици. Првих дана после напада Немачке на СССР, учествује на састанку Агитпропа ЦК за Србију.

[Upravnik]

Народноослободилачка борба

Милован Ђилас учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. године када је одређен за опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренешена изванредна овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана Врховног штаба.

Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом Јовановићем организовао устанак и био је командант Привремене Врховне команде националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак. После сплашњавања Тринаестојулског устанка и саветовања у Столацама, на његово место је упућен Иван Милутиновић, а он је повучен у Врховни штаб, где је имао задужење за пропагнадни рад и учествовао је у уређивању листа „Борба“, у ослобођеном Ужицу.

Заједно са Митром Бакићем дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Двејн Хадсон у Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.

Повлачио се заједно са Врховним штабом према Златибору, па даље у Санџак. Милован Ђилас се пред крај 1941. налазио с Врховним штабом у Санџаку где ради на прикупљању осталих партизанских јединица које су се повлачиле после пада Ужичке Републике. У тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе.

Тек у марту 1942. године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену распламсао партизанско-четнички грађански рат. Момчило Цемовић, који се највише бавио овим периодом Ђиласовог ратовања, сматра да су ЦК КПЈ и Врховни штаб послали Ђиласа да утврди стварно стање и смени одговорне руководиоце, што је он и учинио.

Радио је на уређивању партијског листа „Борба“ која је обновљена у Босанској Крајини, у селу Дринићима. Радио је и на уређивању органа ЦК КПЈ „Пролетера“, израђивао је Билтене Врховног штаба, радио је на радио-станици „Слободна Југославија“, на растурању чланка „Национално питање у Југославији у свјетлости народноослободилачке борбе“ по Црној Гори, Херцеговини и Словенији.

За време операције „Вајс“ и „Шварц“ повлачио се заједно са Врховним штабом. Био је присутан на Мартовским преговорима под лажним именом Милош Марковић.

Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији. На повратку из СССР-а Ђилас је донео Титу златну сабљу, поклон Президијума Врховног Совјета СССР-а. Од маршала Коњева му је донео као дар лични двоглед.

У јесен 1944. Ђилас је заједно са Титом, Кочом Поповићем и Пеком Дапчевићем учествовао у разговорима који су у Београду вођени са шефом совјетске војне мисије у Југославији генералом Корњејевим.

Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о пријатељству и узајамној помоћи Југославије и СССР-а

Новембра 1941. године, у Црној Гори, je погинуо Ђиласов старији брат Алекса (1906 — 1941), који је 1951. године проглашен за народног хероја.
Борба са Информбироом

На отварању Коминформа у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је представљао КПЈ.

Почетком 1948. године Ђилас добија позив из Москве да учествује у неким дискусијама око Албаније. Ђилас одлази из Београда за Москву возом преко Румуније заједно са тадашњим Начелником политичке управе Генералштаба ЈА Светозаром Вукмановићем Темпом и генералом Кочом Поповићем.

Учествовао је у разговорима са Стаљином, Булгањином, Васиљевским и Антоновом. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до марта 1948. године, када се вратио у Београд. Учествовао је на свим седницама Политбироа приликом објављивања компромитујућих писама из Москве и радио је на састављању одговора у име ЦК КПЈ.

По објављивању Резолуције Информбироа у Букурешту, позван је да дође у Централни комитет јер је Радио Праг тада увелико преносио Резолуцију против Комунистичке партије Југославије. На ноћној седници у Белом двору је одређен да напише одговор ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа.

За време борбе са Информбироом, Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и седницама. Радио је на писању чланака у „Политици“ и „Борби“. Почетком 1953. године је изабран за председника Народне скупштине ФНРЈ.

Нова мисао

Милован Ђилас је почео у „Борби“ од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“.

Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатњив последњи Ђиласов чланак под називом „Анатомија једног морала“, где је стао у одбрану глумице Милене Дапчевић, жене Пека Дапчевића, изругивањем жена осталих партијских функционера. Ђилас је тиме отворено напао комунизам као систем, само у увијеној форми.

Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954. године, „Борба“ је објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од Ђиласовог писања. Напоменуто је да су Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су чланци директно противни одлукама VI конгреса СКЈ и да су ништавни за читав политички систем.

Милован Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обуставити даље објављивање својих чланака. Међутим, за то је било касно, јер је Извршни комитет већ најавио сазивање ванредног Пленума где ће се случај Милована Ђиласа наћи на дневном реду. О овом сазивању Ђилас је обавештен на дан заседања.


III ванредни Пленум ЦК СКЈ

У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“.

Пленум је отворио Тито и јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао Савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као уредник „Борбе“ радио на уређивању Ђиласових чланака.

На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу и изјавом да му се "вратила вера у Савез комуниста" и да ће и сам гласати за резолуцију која га осуђује покајнички признао кривицу.

Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство целог Савеза комуниста. Зато је Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ и удаљио га са свих функција у Партији и казнио последњом опоменом.

Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер.

Ђилас 13. јануара 1955. године подноси писмену оставку на дужност председника Народне Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје ново дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.
Поново у Сремској Митровици

Деловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је везано искључиво за писање.

У време почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас у свом интервју 24. октобра 1956. године јавно подржавао револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а 27. новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици. На слободу је пуштен почетком 1958. године.

По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком пропагандом. Тада је завршио и своју књигу „Несавршено друштво“, где је комунизам упоређивао са Моровом утопијом.

Ђилас је 1961. године написао књигу којој је дао наслов „Разговори са Стаљином“. Уз помоћ неких страних дописника успео је да рукопис пошаље издавачкој кући „Harcourt Brace Jovanovich“ у Њујорку, која је објавила ту књигу.

Због свог антикомунистичког деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. године у свом стану, у Палмотићевој улици. 14. маја 1962. изведен је пред Окружни суд и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година.

Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. Ту је добио и тежи напад слепог црева, па је оперисан, а неки су претпостављали да је трован у затвору. За време издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и свакодневно је водио свој дневник. У затвору је завршио своје дело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.

Из затвора је изашао 31. децембра 1966. године.


У иностранству

Након пуштања из затвора, Ђилас је добио једно посебно признање 1967. године. Амерички часопис „National Review“, уврстио га је на своје ступце заједно са познатим антикомунистима.

Средином 1968. године југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и Италију.

Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. године у Београду и писао по новинама о томе. У Лондону је боравио од 4 13. октобра 1968. као гост министра за културу лабуристичке владе Џени Лиa. Из Енглеске је отпутовао у Сједињене Државе. У Америци је боравио око два месеца, углавном на универзитету Принстон као гостујући професор.

Ту му је помагао највише издавач Вилијам Јовановић, који је имао своју издавачку кућу („Harcourt Brace Jovanovich“). Он ће одмах по Ђиласовом доласку почети са штампањем његових књига. У Њујорку је Ђилас 9. децембра 1968. примио награду „Слобода“, који су пре њега између осталих добили Вили Брант, Винстон Черчил, Пабло Казалс и Жан Моне.

Након краћег задржавања у Аустрији и Италији, Ђилас се 12. децембра 1968. поново враћа у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи.

Последњи дани

Милован Ђилас је живео у Београду, у прво време на Дедињу а потом у свом стану у Палмотићевој улици број 8. У Београду се највише дружио са академиком Матијом Бећковићем.

Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег комунисте да се сахрани по црквеним обичајима.

Умро је у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме селу Подбишће, уз црквене обреде.

Милован Ђилас оженио се 1936. Митром Митровићом, доцнијим високим комунистичким функционером, с којом је имао ћерку Вукицу. Од Митре се разводи 1952. кад се жени Штефанијом Барић, с којом следеће године добија сина Алексу.

Ђиласова књига „Нова класа“ је од стране Њујорк Тајмса увршћена у 100 најзначајнијих књига у ХХ. веку, а тираж је износио три милиона примерака.

Осим ових књига, Милован Ђилас је објавио и 4 књиге приповедака и два романа „Црна Гора“(1989) и „Изгубљене битке“(1994), а у рукопису је оставио роман „Свјетови и мостови“. Аутор је и значајне студије „Његош пјесник, владар, владика“ (Београд, 1988).

Ђиласове књиге су биле дуго забрањиване у Југославији и у осталим социјалистичким државама. Анатема је скинута почетком деведесетих, а академик Матија Бећковић је био један од оних који су се залагали да се исправи ова неправда према Ђиласу.

Милован Ђилас је за време затвора лишен Ордена народног хероја, који је добио 27. новембра 1953. Војни суд му је одузео чин генерал-пуковника ЈНА, а Суд части сва одликовања којa је добио као заслуге из рата и то: Орден народног ослобођења, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за храброст и Партизанску споменицу 1941.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8 ... 0%B0%D1%81

[Upravnik]

Aleksa Đilas
HRONOLOGIJA ŽIVOTA I RADA MILOVANA ĐILASA

Beograd, 2011.

Milovan Đilas je bio pesnik, pripovedač, romansijer i prevodilac, publicista i politički mislilac, revolucionar, ratni komandant, državnik i diplomata, disident i politički zatvorenik. U svetu je smatran za jednog od najznačajnijih istočnoveropskih disidenata i kritičara komunističkog sistema. Najcitiraniji je i jedan je od najprevođenijih srpskih i jugoslovenskih autora. Nova klasa, studija u kojoj analizira komunistički poredak i ideologiju, objavljena prvi put u Sjedinjenim Američkim Državama 1957, prevedena je na više desetina jezika u ukupnom tiražu od preko tri miliona primeraka i od ovlašćenog Oksfordskog foruma proglašena 1995. jednom od sto knjiga koje su najviše uticale na kulturu Zapada druge polovine dvadesetog veka (tačnije, od kraja Drugog svetskog rata).

*

Milovan Đilas je rođen 12. juna 1911. u selu Podbišću kod Mojkovca, srez kolašinski u Crnoj Gori, od oca Nikole i majke Vasilije, rođene Radenović. Đilasi vode poreklo od starijeg bratstva Vojinovića iz Župe nikšićke. Nikola Đilas je bio oficir i nosilac Zlatne medalje za hrabrost “Miloš Obilić”. Kao komandantu jednog od crnogorskih odreda koji su štitili odstupnicu srbijanskoj vojsci pri povlačenju 1916, dodeljena mu je Albanska spomenica.

Milovan Đilas je pohađao gimnaziju u Kolašinu i u Beranama. Na Univerzitet u Beogradu (Filozofski fakultet, grupa za jugoslovensku književnost) upisao se 1929. Po dolasku u Beograd piše brojne pesme, priče, književno-kritičke prikaze i kulturno-političke članke i eseje; objavljuje ih u tridesetak jugoslovenskih listova i časopisa. Istovremeno se upušta u političku borbu, naročito protiv diktature kralja Aleksandra I, uvedene 6. januara 1929.

U jesen 1931, jedan je od vođa studentskih demonstracija protiv izbora, s jednom vladinom listom, koje je pripremio predsednik Ministarskog saveta armijski general Petar Živković, istovremeno i nosilac te liste. Priprema i druge javne proteste. U udruženom studentskom pokretu predstavlja komunističku struju, mada je Komunistička partija Jugoslavije bila zabranjena, a zvanične ilegalne partijske organizacije u to vreme nije bilo ni na univerzitetu, a ni u Beogradu.

Uspevao je da izbegne hapšenje do februara 1932. kada ga policija lišava slobode, ali u nedostatku dokaza posle deset dana (15 dana???) biva pušten. Iste godine, u oktobru, postao je član progonjene Komunističke partije i sekretar partijske organizacije Beogradskog univerziteta. Uspostavio je saradnju između studentske organizacije i grupe radnika-komunista. Kada je radnička grupa otkrivena, uhapšen je i on - 23. aprila 1933. Policija ga je mučila da otkrije studentsku organizaciju, ali njeni napori nisi dali rezultata. Đilas je osuđen od Suda za zaštitu države po Zakonu o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi (izglasanog avgusta 1921. u Narodnoj skupštini, prvenstveno radi oduzimanja mandata komunističkim poslanicima) na tri godine strogog zatvora koje je većim delom izdržao u Sremskoj Mitrovici. Izašao je 23. aprila 1936. U sudskom istražnom zatvoru na Adi Ciganliji napisao je zbirku od deset pripovedaka i roman Crna brda. Oba rukopisa su zagubljeni i nikada nisu pronađeni. Isto se dogodilo i sa njegovim beleškama zapisanim za vreme izdržavanja kazne u Sremskoj Mitrovici.

Na slobodi njemu, a nešto kasnije i Aleksandru Rankoviću, pripada vodeća uloga u obnavljanju i širenju partijske organizacije u Srbiji i 1937. Đilas je postao član Pokrajinskog komiteta za Srbiju.

Iste godine, na čelo Komunističke partije Jugoslavije došao je Josip Broz Tito i Đilas postaje član najužeg jugoslovenskog partijskog vođstva - Centralnog komiteta i Politbiroa. Na Petoj zemaljskoj konferenciji (koja je imala značaj kongresa), tajno održanoj u Zagrebu od 19. do 23. oktobra 1940, i formalno je potvrđen kao član Politbiroa (u kome su bili i Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović, Rade Končar, Franc Leskošek, a Josip Broz Tito je bio generalni sekretar). U jugoslovenskom partijskom vođstvu bio je de facto of 1937. do 1954.

[Upravnik]

U vreme Španskog građanskog rata (1936-1939) učestvuje u slanju jugoslovenskih dobrovoljaca, uglavnom komunista, da se bore na strani španske republike protiv fašističke pobunjeničke vojske generala Franka.

Jedan je od glavnih govornika na masovnim demonstracijama 27. marta 1941. u Beogradu protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, odnosno savezu s nacističkom Nemačkom, koji je po nalogu kneza Pavla potpisala nedemokratski izabrana vlada Dragiše Cvetkovića i Vladka Mačeka.

Aprila 1941. Nemačka, Italija i njihovi saveznici porazili su jugoslovensku vojsku i rasparčali Jugoslaviju. Posle napada Nemačke na Sovjetski Savez 22. juna, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije zaključio je da su stvoreni uslovi za oružanu borbu i doneo je 4. jula odluku o podizanju ustanka. Đilas je upućen u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Ustanak koji je predvodio bio je opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista.

Đilas je ostao u Crnoj Gori do novembra, kada odlazi u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu Borba, glavnom partijskom glasilu. Posle odstupanja vrhovnog komandanta Tita i drugih partizanskih vođa u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu.

Tek u martu sledeće godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne komunističke rukovodioce, što je on i učinio.

U toku rata, Đilas je sve vreme član Vrhovnog štaba Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), početkom 1944. dobio je čin general-lajtnanta, a 1949. general-pukovnika.

Godine 1942. bio je urednik Borbe na oslobođenoj teritoriji.

Godine 1943. učestvovao je u pripremi odluka Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobodjenja Jugoslavije (AVNOJ), održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu. Ova jugoslovenska skupština, koju je organizovalo vođstvo partizanskog pokreta, zasnovala je posleratnu Jugoslaviju. AVNOJ je postao vrhovno zakonodavno i izvršno telo Jugoslavije, a buduća posleratna Jugoslavija trebalo je da bude demokratska i federativna država. Đilas je bio i delegat na zasedanju.

Marta 1944, Đilas prvi put posećuje Sovjetski Savez na čelu jugoslovenske vojne misije, a ponovo aprila 1945. kao član delegacije na čijem je čelu bio Tito.

U partizanskom pokretu učestvuje čitava Đilasova porodica i ginu njegov otac Nikola, sestra Dobrana i braća Aleksa i Milivoje. Aleksa je proglašen za narodnog heroja i po njemu nosi ime osnovna škola.

[Upravnik]

Đilas ulazi u Pretsednistvo Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije (prvu jugoslovensku vladu) 1945, najpre kao ministar za Crnu Goru, a zatim kao ministar bez resora (portfelja). Početkom 1953. godine postaje potpredsednik vlade, a krajem iste godine predsednik Savezne narodne skupštine. U vladi se najviše bavio pitanjima prosvete i kulture. Težište njegovog rada i delovanja ipak je u Centralnom komitetu.

Godine 1946. učestvuje na preliminarnoj konferenciji mira u Parizu. Iste godine u martu putuje u Poljsku i Čehoslovačku u delegaciji s Titom na čelu.

Zajedno s Edvardom Kardeljem odlazi septembra 1947. u Poljsku i učestvuje u osnivanju Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija (skraćeno, Informbiroa ili Kominforma). Zamišljen kao savetodavno telo devet evropskih komunističkih partija koje usklađuje njihove delatnosti na osnovu ravnopravnosti, Informbiro se brzo pretvorio u oruđe sovjetske, odnosno Staljinove dominacije i hegemonije i služio je sovjetskim državnim interesima. Do proleća 1948, sedište mu je bilo u Beogradu. Kominform je ukinut 1956. u vreme destaljinizacije u Sovjetskom Savezu.

Đilas je bio na čelu delegacije koja je januara 1948. otputovala u Moskvu sa zadatkom da sa Staljinom i sovjetskom vladom uskladi politiku Jugoslavije i Sovjetskog Saveza prema Albaniji, posebno pitanje ujedinjenja, i dogovori se oko naoružanja i opreme za jugoslovensku armiju.


Na Petom kongresu Komunističke partije Jugoslavije, održanom od 21. do 28. jula 1948. u Beogradu, Đilas je izabran za jednog od sekretara partije; druga dva sekretara bili su Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković, a Tito generalni sekretar.

U septembru 1949. godine Edvard Kardelj, kao ministar spoljnih poslova i Đilas predvode jugoslovensku delegaciju na Četvrtom zasedanju Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku. Sredinom novembra, pred Političkim komitetom Organizacije ujedinjenih nacija Đilas je održao govor protiv sovjetskih političkih i ekonomskih pritisaka na Jugoslaviju, kao i vojnih pretnji. Jugoslavija je tada prvi put pred jednom međunarodnom ustanovom izložila svoje viđenje sukoba sa Staljinovom politikom. I pored sovjetskog protivljenja, Jugoslaviju primaju u Savet bezbednosti. Ovaj diplomatski protivudar Staljinu na međunarodnoj sceni dogodio se u vreme kada se mnogima u Jugoslaviji i svetu činilo da je sovjetski vojni napad na Jugoslaviju samo pitanje dana.

Đilas putuje u Veliku Britaniju 27. januara 1951. i vodi razgovore s Klimentom Atlijem, laburističkim predsednikom vlade, koji priređuje i večeru u njegovu čast, kao i s Vinstonom Čerčilom, u to vreme vođom konzervativne opozicije. Jugoslovensko vođstvo je baš Đilasu stavilo u zadatak da tajno traži vojnu pomoć, zato što je nekoliko meseci ranije bio domaćin laburistima i uspostavio s njima srdačne odnose. Misija je uspešno obavljena.

Kada je 12. aprila 1951. Jugoslaviju posetio Trigve Li, prvi generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Đilas mu je bio domaćin i vodio ga po Jugoslaviji.

Iste godine, 6. novembra počinje, Šesto zasedanje Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija u Parizu. Đilas govori 26. novembra pred Političkim komitetom. U dužem izlaganju iznosi detaljne podatke o sovjetskim pritiscima i vojnim pripremama, ne ulazeći u polemiku i bez političkih i ideoloških kvalifikacija. Svetska štampa ocenjuje govor kao uverljiv i odmeren, a kada je 1. decembra rasprava završena, jugoslovenska žalba dobija podršku velike većine zemalja članica Političkog komiteta.

Na sednici oba veća Savezne narodne skupštine održanoj 14. januara 1953, Josip Broz Tito izabran je za predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije i za predsednika Saveznog izvršnog veća (jugoslovenske vlade). Za potpredsednike SIV-a izabrani su Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Moša Pijade i Aleksandar Ranković.

Đilas predvodi jugoslovensku delegaciju na Prvoj azijskoj socijalističkoj konferenciji koja je počela s radom 15. januara 1953. u Rangunu, glavnom gradu Burme, i u poseti dobre volje samoj Burmi, a zatim Indiji i Pakistanu. Na konferenciji je jugoslovenska delegacija bila jedini predstavnik neke komunističke partije i primljena je s oduševljenjem.

Kao potpredsednik Saveznog izvršnog veća FNRJ, Đilas je predvodio jugoslovensku delegaciju na krunisanje kraljice Elizabete II koje je obavljeno u Londonu 2. juna 1953. U delegaciji su takođe bili državni sekretar za spoljne poslove Koča Popović i načelnik generalštaba Jugoslovenske narodne armije general-pukovnik Peko Dapčević.

Đilas je 25. decembra 1953. jednoglasno izabran za predsednika Savezne narodne skupštine.

[Upravnik]

Milovan Đilas je u partiji bio na raznim dužnostima, ali je najpoznatiji bio kao ideolog i teoretičar. U vreme sukoba izmedju Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, koji je postao otvoren 1948, on je najtemeljnije i najjasnije razvijao ideje o nezavisnosti Jugoslavije i o potrebi demokratizacije jugoslovenske partije i jugoslovenskog društva.

U dužem članku “Problem školstva u borbi za socijalizam u našoj zemlji” (Borba, 3., 4. i 5. januar 1950) protivi se odbacivanju u celini predratnog školskog sistema, zalaže se za smanjenje uloge birokratije i blisku prosvetnu saradnju šest republika, traži povećanje broja klasičnih gimnazija i posvećivanje veće pažnje učenju stranih jezika, smatra da društveno-političke organizacije ne treba da koriste školske zgrade za svoj rad, ističe potrebu slobodne diskusije između profesora i studenata o pitanjima iz društvenih nauka.

U političkom eseju “Savremene teme” (Beograd: “Borba”, 1950), kritikujući sovjetsku politiku prema Jugoslaviji i zemljama Istočnog bloka, Đilas žestoko napada sovjetsku birokratiju i zaključuje da se i u Jugoslaviji deo komunista pretvara u birokrate i prezire narod, i da se tome valja suprotstavljati demokratskim radom s ljudima i socijalističkom zakonitošću.

Na Četvrtom plenumu CK KPJ, održanom početkom 1951, usvojena je rezolucija o teoretskom radu u partiji u kojoj se prihvataju Đilasove ideje o neophodnosti diskusije i borbe mišljenja. Svi članovi partije treba da imaju pravo da slobodno raspravljaju o javno iznetim stavovima drugih članova partije, čak i ako imaju najviše funkcije.

Šesti kongres Komunističke partije Jugoslavije, održan od 2. do 7. novembra 1952. u Zagrebu, prihvata većinu njegovih ideja i one ulaze u program partije. Po mišljenju većine istoričara kongres je bio najviša tačka oslobađanja od krutih teorijskih i praktičnih oblika komunističke vladavine, koji su stvoreni u ratu protiv okupatora, građanskom ratu i revolucionarnom osvajanju vlasti, i u tom smislu najznačajniji događaj u istoriji partije. (Međutim, ono što je Đilas smatrao samo za početak procesa demokratizacije, većina vodećih komunista, a posebno Tito, smatrali su za tačku od koje se ne sme dalje, pa čak i za samo privremeno popuštanje radi otpora Staljinovim pritiscima i zadobijanja podrške Zapada.)

U diskusiji Đilas se između ostalog založio da se ne sme zabranjivati ljudima različitih shvatanja, čak ni “reakcionarnih i antimaterijalističkih”, da objavljuju svoje radove, i da se treba boriti pre svega “političkim i idejnim argumentima”, a ne policijskim i sudskim progonima. Založio se i za toleranciju prema delatnostima crkve i sveštenika.

Na Đilasov predlog, Komunistička partija Jugoslavije menja naziv u Savez komunista Jugoslavije. Najuže partijsko rukovodstvo se sada zvalo Sekretarijat Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i članovi su bili Josip Broz Tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič, Ivan Gošnjak.


Đilas je januara 1953. glavni pokretač antidogmatskog i od partijskog aparata nezavisnog mesečnika Nova misao, posvećenog književnosti, nauci i umetnosti. Izlazio je u 12 000 primeraka i finansirao se isključivo od pretplate. Kada je zabranjen januara 1954. zbog Đilasove političko-dokumentarne proze “Anatomija jednog morala”, u kojoj je opisao zatvorenost, aroganciju i snobizam partijskog “visokog društva”, u njegovom redakcijskom kolegijumu bili su, izmedju ostalih, Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo i Mihajlo Lalić, a sam taj broj časopisa sadržao je odlomak iz Andrićeve Proklete avlije i tekstove Anice Savić Rebac, Borislava Mihajlovića Mihiza, Milana Bogdanovića, Boga Grafenauera.

Nesprovođenje odluka Šestog kongresa i otpori reformama, pojačani posle Drugog plenuma Centralnog komiteta krajem juna 1953, održanog u Titovoj rezidenciji na Brionima (umesto kao što je bilo uobičajeno u službenim prostorijama u Beogradu), postepeno dovode do Đilasovog ideološkog razilaženja s vođstvom partije. Serijom članaka (tačnije, kratkih teorijsko-političkih eseja) objavljivanih u Borbi od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954, Đilas dalje razvija ideje o demokratizaciji jugoslovenskog društva i kritikuje jugoslovensku partijsku birokratiju. Ukazuje na njene materijalne i političke privilegije i njen monopol nad privrednim i duhovnim životom, kao i na stavljanje partije iznad zakona i onemogućavanje demokratskog dijaloga u društvu. Zalaže se za otvoreno i javno sukobljavanje različitih političkih stavova; za reformističku i demokratsku partiju, za dozvoljavanje opozicionih grupa, traži da policija i sudovi štite zakonitost. Njegov je osnovni zaključak da borba za demokratiju treba da bude glavni cilj u razvoju socijalizma.

Članci su izazvali veliko oduševljenje u javnosti, tiraž Borbe skočio je na tri stotine hiljada primeraka u slobodnoj prodaji i u redakciju je stiglo oko trideset hiljada pisama podrške. Dok su se mladi komunisti i intelektualci zanosili Đilasovim vizijama, brojna srednja birokratija je bila nezadovoljna. U samom vrhu partije došlo je do podele, ali je konzervativno krilo s Titom na čelu lako odnelo pobedu.

Na Trećem (vanrednom) plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom 16. i 17. januara 1954. u Beogradu, Tito je optužio Đilasa za “revizionizam”. Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta. Po slobodnoj volji istupio je 19. aprila iz partije.

Zbog intervjua Njujork tajmsu u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.

Sledeće godine 1956, uhapšen je 19. novembra i osuđen 12. decembra na tri godine strogog zatvora zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti, koji je u stvari predstavljao podršku brutalnoj sovjetskoj vojnoj invaziji kojom je ugušena revolucija u Mađarskoj. Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici kao kažnjenik broj 6880 (koji će 28. aprila 1958. biti promenjen u broj 1732), objavljena je u Sjedinjenim Američkim Državama Nova klasa. Đilas je 4. oktobra 1957. izveden pred Okružni sud u Sremskoj Mitrovici i 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora, u zbiru s ranijom kaznom na devet godina.

Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden Narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden Partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.

Đilas je imao i strana odlikovanja: Orden Kutuzova I stepena (Sovjetski Savez), Orden Grunvalda II stepena (Poljska), Medalju viteštva i slobode (Poljska), Orden “9. septembar 1944. godine” I stepena s mačevima” (Bugarska), Orden Reda lava II stepena s krstom 1939 (Čehoslovačka).

Sva tri puta je suđen po članu 118, stav 1, Krivičnog zakona o “neprijateljskoj propagandi”, paragrafom poznatim po tome što se koristio za suzbijanje slobodnog iznošenja mišljenja.

Za Novu klasu dobio je francusku nagradu Prix de la Liberte za 1958. godinu.

Đilas je uslovno pušten iz zatvora 20. januara 1961.

Ponovo je uhapšen 7. aprila 1962. zbog knjige Razgovori sa Staljinom i osuđen 14. maja na pet godina zatvora. Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna osuda bila na kaznu zatvora od trinaest godina. U to vreme Jugoslavija se i pored zvanične politike nesvrstanosti približavala sovjetskom bloku, a Tito žestoko napadao prodor „trulog liberalizma” u partijske redove. (Član 320. Krivičnog zakonika po kome je Đilas suđen za odavanje službenih tajni uveden je 17. marta upravo da bi se njemu sudilo i u svetskoj javnosti dobio je podrugljivi naziv “Lex Djilas”.)

Oslobođen je 31. decembra 1966. bez uslova, osim petogodišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje. Đilas je odbio da se pridržava ove zabrane.

U Titovoj Jugoslaviji, Đilas je izdržao ukupno devet godina zatvora, a sva četiri suđenja su bila in camera (bez prisustva publike i novinara, odnosno tajna). Proveo je ukupno dvadeset i dva meseca u samici, bio je prinuđen da preti štrajkom glađu, ćelija mu nije grejana i temperatura se u zimskim mesecima spuštala ispod nule, duže vremena mu nije bila dozvoljena hartija za pisanje, pa je pisao na toalet papiru, porodici je bilo dozvoljena samo jedna poseta mesečno u trajanju od pola sata. U vrhovima policije i vlasti raspravljalo se o tome da bude ubijen.

Nekoliko godina, otprilike od 1959. do 1962, imao je izuzetno velike psihičke tegobe: osećanje praznine u delovima glave, treperenje po licu i slepoočnicama, opsesivne zastrašujuće misli, nesanicu, strah od ludila. Pošto slične tegobe nije imao nikada ranije u životu, a ove su odjednom i gotovo sasvim nestale, ostala je sumnja da mu je policija tajno davala psihoaktivne supstance ne bi li slomila njegovu volju za otporom. Psihijatar dr Srboljub Stojiljković (koji će kasnije postati redovni profesor i direktor Neuropsihijatrijske klinike Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu) predlagao je Đilasu da se kao put ka izlečenju odrekne svojih političkih ideja, čime je zloupotrebio medicinu u političke svrhe.

Đilas je bio izložen i vansudskim progonima. Policija je prisluškivala njegove telefonske razgovore i ugradila prislušne uređaje u njegov stan, pošta koju je primao i slao pregledana je i ponekad oduzimana, u stanu u zgradi preko puta njegove nekoliko godina je neskriveno dežurala policija, saslušavani su ljudi koji mu dolaze u posetu i prećeno im je. Njega i suprugu pratili su policijski agenti (često neprikriveno radi zastrašivanja onih koji su Đilasa pozdravljali), pokušali su da ga isele iz stana u znatno manji i gori zajedno s bolesnom majkom, suprugom i malim sinom, pozivan je u policiju na razgovore na kojima su mu postavljani ultimatumi i pretilo hapšenjem. I on i članovi njegove porodice dobijali su anonimne pretnje, od kojih su većinu napisali agenti tajne policije.

Mnogi Đilasovi rođaci otpušteni su s posla i na druge načine progonjeni, a advokat Vitomir Đilas, osuđen je u proleće 1977. na trideset meseci zatvora zbog još neposlatog pisma Politici, koje je policija otkrila u njegovom pisaćem stolu, u kome je govorio o potrebi stvarne slobode govora i štampe. Posle izdržane kazne do preranog kraja života radio je kao fabrički radnik.

Titov režim je smatrao Milovana Đilasa za “državnog neprijatelja broj jedan” i nijedan građanin Jugoslavije nije bio toliko napadan i klevetan od najviših partijskih i državnih rukovodilaca. Nazivan je izdajnikom svoje zemlje, neprijateljem, prodanom izdajničkom dušom, unutrašnjim emigrantom, stranim plaćenikom i agentom. Na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, održanom od 22. do 26. aprila 1958. u Ljubljani, Tito Đilasa naziva ludakom, izdajnikom, renegatom, čovekom koji pljuje na dostignuća revolucije.

[Upravnik]

U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, Đilas je dobijao slične nazive i još je dodavano da je “kralj antikomunizma”, “potpaljivač Hladnog rata”, jedan od najopasnijih neprijatelja Sovjetskog Saveza i marioneta u rukama američkih vladajućih krugova.

I posle izlaska iz zatvora bio je nekoliko puta pred hapšenjem i suđenjem, najčešće na Titov predlog. O tome su svedočanstva ostavili između ostalih i Mirko Tepavac, državni skeretar za spoljne poslove, i Lazar Koliševski, vodeći makedonski komunista. Tito je tu “ideju“, valjda da proveri kakve bi bile reakcije na Zapadu, izneo i pred Margaret Tačer, kada ga je posetila decembra 1977. kao šef opozicije. Sasvim u svom stilu procene troškova i dobiti, a i koristeći jezik za koji je s razlogom pretpostavljala da je jedini koji će diktator razumeti, Tačer je Titu rekla da će mu Đilas nanositi više štete ako bude u zatvoru. (Margaret Thatcher, The Path to Power (London: Harper Collins, 1995), 370-1.)

Već 20. marta 1967, Đilas šalje duže pismo Josipu Brozu Titu, obraćajući mu se kao predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i predsedniku Saveza komunista Jugoslavije, u kome ukazuje na opasnost da se sve više, u samoj zemlji, Jugoslavija smatra za veštačku tvorevinu, kritikuje uplitanje ideologije u privredu i neostvarivanju privredne reforme, zalaže se za demokratske reforme i ljudske slobode. Odgovor nije dobio, a iz predsednikovog kabineta mu je poručeno da se predsedniku više ne obraća.

Đilas je davao javnu podršku demokratskim reformama u Čehoslovačkoj pod vođstvom Aleksandera Dubčeka, prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Čehoslovačke. Ovu politiku, koja će u istoriju ući pod nazivom “socijalizam s ljudskim likom” i “praško proleće”, prekinule su države članice Varšavskog ugovora, predvođene Sovjetskim Savezom, koje su vojno okupirale Čehoslovačku u avgustu 1968.

Preplašeni jugoslovenski režim teži da poboljša odnose sa Zapadom i pridobije zapadno javno mnjenje. Đilas dobija pasoš već 9. avgusta. Od 4. do 13. oktobra 1968. boravi u Velikoj Britaniji, objavljuje dva duža članka u Tajmsu i daje televizijski intervju o sovjetskom imperijalizmu kao opasnosti za Jugoslaviju. Drži nekoliko predavanja, uključujući i jedno na Univerzitetu Oksford. Zatim putuje u Sjedinjene Američke Države, gde je od 16. oktobra do 20. novembra bio naučni saradnik i gostujući profesor na Vudrou Vilson školi javnih i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston. U Beograd se vratio 10. decembra.

Kuća slobode mu je 10. novembra dodelila Nagradu slobode za 1969: „herojskom vođi i pobunjeniku – njegov razum i savest okrenuli su ga protiv tiranije”. Na svečanom uručenju 9. decembra u Ruzvelt hotelu u Njujorku govorio je senator Edvard Kenedi. (Kuću slobode osnovala je 1943. Elinor Ruzvelt, supruga predsednika Frenklina Ruzvelta, radi borbe za mir, demokratiju i ljudska prava u Sjedinjenim Američkim Državama i svetu, a Nagradu slobode su, između ostalih, dobili Volter Lipman, Vinston Čerčil, Vili Brant, Žan Mone i Pablo Kasals.)

Đilas je putovao u Beč, na poziv svog austrijskog izdavača Frica Moldena, i u Rim na poziv Italijanske unije za napredak u kulturi (Unione italiana per il progresso della cultura).

S prestankom sovjetske opasnosti, ponovo je počelo zbližavanje sa Sovjetskim Savezom. Tito je zahtevao veći nadzor nad ideologijom i kulturom. Đilasu je oduzet pasoš 3. marta 1970. i njegovi zahtevi da mu se ponovo izda biće nekoliko puta odbijeni. Pasoš je dobio tek 19. januara 1987.

Strane novine i časopisi s Đilasovim člancima i intervjuima redovno su zaplenjivani na granici i građanima kod kojih su pronađeni oduzimani su pasoši. Kada je, na primer, u maju 1969. izašla u Sjedinjenim Američkim Državama Đilasova političko-filozofska studija Nesavršeno društvo: i dalje od „Nove klase”, rešenjem saveznog sekretara za unutrašnje poslove od 3. oktobra 1969, objavljenim u Službenom listu, zabranjeno je njeno unošenje i rasturanje u zemlji. A rešenjem zamenika saveznog sekretara za unutrašnje poslove Draška Jurišića od 29. juna 1981. zabranjeno je unošenje i rasturanje u Jugoslaviji nemačkog, engleskog, francuskog, švedskog i italijanskog izdanja Đilasove memoarske knjige o Titu.

Zajedno s Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom, Josifom Brodskim i drugima Đilas je jedan od pokretača 1974. časopisa Kontinent, posvećenog književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza. Časopis je izlazio u Zapadnoj Evropi na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom, i još nekim evropskim jezicima. Đilas je bio i član međunarodnog redakcionog odbora i povremeni saradnik.

Posle smenjivanja liberalnog partijskog rukovodstva u Srbiji u oktobru 1972, partijski konzervativci često i žestoko napadaju Đilasa kao začetnika „trulog liberalizma” ili „anarho-liberalizma”. Šesti kongres nazivaju „Đilasovim kongresom” i ističu kako je Tito bio protiv njegovih odluka. Režimski novinari redovno napadaju u feljtonima i člancima njegove ideje. Mada u iskrivljenom obliku, one su ipak prepoznatljive, tako da se šira jugoslovenska javnost delimično upoznaje s njegovom borbom za demokratiju.

U Istočnoj Evropi, posebno u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Čehoslovačkoj, Đilasove knjige prošvercovane sa Zapada ili kao samizdati čitaju se u opozicionim krugovima. U Sovjetskom Savezu, kazna za posedovanje Nove klase bila je zatvor od tri godine, a za njeno širenje čak petnaest godina.

Broj političkih zatvorenika u Jugoslaviji znatno se povećava od pada liberala, kao i zabrane knjiga, filmova, naučnih i politikoloških studija. Od svog izlaska iz zatvora Đilas je u člancima i intervjima branio sve ljude u Jugoslaviji progonjene zbog svojih uverenja, ukoliko se nisu zalagali za nasilje. Posebno odlučno odbacivao je svaki oblik terorizma.

U junu 1977, uoči održavanje u Beogradu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), koja je trebalo da doprinese popuštanju napetosti između blokova kroz priznavanje nepovredivosti granica i smanjenje vojnih snaga, kao i da poboljša ekonomsku saradnju i poštovanje ljudskih prava, Đilas daje izjave stranim dopisnicima o teškom stanju ljudskih prava u Jugoslaviji. Savezni sekretar za unutrašnje poslove, general-pukovnik Franjo Herljević javno preti da će sprečiti Đilasove delatnosti.

Tito je dao delimičnu amnestiju političkih osuđenika krajem novembra 1977. da bi ostavio dobar utisak na strane delegate, ali napadi na Đilasa se pojačavaju. Pojavljuje se i knjiga u dva toma od ukupno sedam stotina strana, u tiražu od deset hiljada primeraka, Liberalizam - Od Đilasa do danas (Beograd: Sloboda, 1978), autora Dragana Markovića i Sava Kržavca. Njeni delovi prethodno su bili objavljeni kao feljton u NIN-u.

Đilas pomaže našim književnicima da objavljuju u inostranstvu, naročito u izdavačkoj kući Harkurt Brejs Jovanovič (Harcourt Brace Jovanovich) koja objavljuje njegova dela. Između ostalih izlaze knjige Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, Borislava Pekića, Dušana Radovića.

Septembra 1979. pokrenuo je s Mihajlom Mihajlovim, Dragoljubom Ignjatovićem i Momčilom Selićem prvi jugoslovenski samizdat Časovnik, umnožen na geštetneru, u kome je objavio svoje priče “Rat” i “Gubavac”, ali je ovaj zbornik odmah zabranjen i primerci zaplenjeni, a Đilas od sudije za prekršaje osuđen 15. oktobra na novčanu kaznu.

Prvi od disidenata u zemlji počinje oktobra 1980. otvoreno da sarađuje s Našom reči, srpskim demokratskim mesečnikom koji je izlazio u Londonu i čiji je urednik bio Desimir Tošić, jedan od vođa omladine Demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, a od 1996. potpredsednik Demokratskog centra.

Tito je umro 4. maja 1980, a nije se video izlaz iz političke, ekonomske i društvene krize. Visoki državni i partijski rukovodioci i mediji povećavaju žestinu i učestalost napada na Đilasa, uključujući i zahteve za hapšenjem. Kod dela javnosti raste mržnja prema Đilasu i čak mu prete na ulici.

Kao primer atmosfere tih godina može se uzeti upozorenje aktiva Saveza komunista u zgradi broj 235 u ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu. Pošto je 23. septembra 1980. počela Generalna konferencija UNESKO-a (Organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu pri Ujedinjenim nacijama) u kongresnom centru „Sava”, stanarima se šalje upozorenje da se treba čuvati provokacija. Između ostalog je „uočena Neprijateljska aktivnost Milovana Djilasa i Mihajla Mihajlova od kojih se Djilas nalazi u Beogradu.” Stanarima se preporučuje obazrivost i da sumnjive pojave prijave dežurnom u mesnoj zajednici.

[Upravnik]

Uveče 20. aprila 1984. Služba državne bezbednosti je u velikoj i brižljivo pripremljenoj raciji uhapsila Milovana Đilasa i dvadeset i sedam slušalaca „Slobodnog univerziteta”, koji su se godinama bez tajnosti sastajali u privatnim stanovima. Đilas je trebalo da održi predavanje o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Stan mu je detaljno pretresen i privremeno mu je oduzeto oko pedeset raznih knjiga i kompleta članaka, kao i neki njegovi rukopisi. Ujutro je pušten kući, ali mu je zaprećeno da može biti suđen. Neki od uhapšenih, međutim, tučeni su, neki su kasnije otpušteni s posla, šestorici je suđeno, a tehničar Radomir Radović, borac za nezavisni radnički sindikat, ubijen je ili je izvršio samoubistvo.

Na sastanku članova Opštinskog komiteta Saveza komunista Zvezdare 13. novembra 1984, Milić Mlađenović, u ime dve stotine komunista preduzeća „Kosmaj”, zahteva da nadležni preduzmu potrebne mere protiv Milovana Đilasa, a Zvonimir Radenković, član Opštinskog komiteta, slaže se i dodaje da je „ovom neprijatelju našeg društva mesto na psihijatrijskom odeljenje ili u zatvoru”.

Čak i 1987. dvonedeljnik Intervju (br. 156) biva zabranjen zbog fotografije Milovana Đilasa na naslovnoj strani.

Od 1954. do 1988. Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijedan svoj politički ili literarni tekst, pa čak ni prevod engleskog speva iz sedamnaestog veka - Izgubljeni raj Džona Miltona - na kome je radio tri godine. Časopis Savremenik prihvatio je u leto 1972. da objavi njegovu pripovetku „Gubavac”, ali je zbog javnih političkih pritisaka morao da odustane. Slično se dogodilo i sa studijom Njegoš. Početkom sedamdesetih godina Đilas ju je nudio izdavačkim kućama „Prosveti”, „Obodu” I „Nolitu”, ali bez uspeha. Poslednji put je odbijen 1987. u „Nolitu”. Direktor Miloš Stambolić saopštio je Đilasu da je to jednoglasna odluka redakcije.

Većina Đilasovih dela objavljena je u inostranstvu na više jezika. On je objavio i preko stotinu članaka i eseja u zapadnoevropskim i američkim novinama i časopisima, i dao brojne intervjue zapadnim sredstvima javnog informisanja. Pisao je do kraja života.

Službeni Zapad nikada nije podržavao Đilasa, kao ni druge jugoslovenske disidente. Niti su ga posećivale zapadne diplomate niti je pozivan u zapadne ambasade. Diplomatama je čak bilo naređeno da izbegavaju da odlaze na mesta gde bi slučajno mogli da ga sretnu. Osim nekoliko retkih izuzetaka, njegovo oslobođenje iz zatvora ili ublažavanje zatvorskog režima nisu zahtevali predsednici, premijeri ili ministri zapadnih zemalja. Đilasa je podržavala zapadna liberalna štampa, obrazovaniji i prosvećeniji deo javnog mnjenja demokratskih zemalja, intelektualci leve demokratske orijentacije, međunarodne i nevladine organizacije. U nekim periodima podržavali su ga austrijske, britanske, indijske, norveške i švedske socijal-demokrate, ali gotovo jedino kada su bile u opoziciji, a ne na vlasti, budući da su tada vodile računa prvenstveno o državnim interesima.

U januaru 1990. Nin i Literaturnaja gazeta organizovali su u Moskvi okrugli sto o uzrocima sovjetsko-jugoslovenskog sukoba 1948. Pored Đilasa u jugoslovenskoj grupi bili su književnik Dobrica Ćosić, filozof Svetozar Stojanović, istoričari Andrija Krešić i Branko Petranović.

Osam general-pukovnika i general-potpukovnika u penziji, nosilaca ordena narodnog heroja (Svetozar Vukmanović Tempo, Savo Drljević, Boško Đuričković, Veljko Kovačević, Vojo Kovačević, Gligo Mandić, Vojo Nikolić, Vlado Šćekić) napisali su zahtev da se Đilasu vrate odlikovanja pošto su njegova suđenja i kazne bile zasnovane na ideološkoj, a ne na pravnoj osnovi. Poslali su ga maja 1990. Predsedništvu SFRJ, ali im je njegov član Stipe Šuvar saopštio da je zahtev odbijen. Obratili su se s istim zahtevom 10. oktobra 1992. akademiku Dobrici Ćosiću, predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, ali ponovo bez ikakvih rezultata.

*

Život i rad Milovana Đilasa tema su desetina diplomskih i magistarskih radova, kao i doktorskih disertacija u svetu.

Dobitnik je nekoliko počasnih doktorata, a Akademija humanizma iz Sjedinjenih Američkih Država, dodelila mu je na svom osnivanju 1983. godine titulu Laureata Humanizma (među laureatima su bili Karl Poper, Andrej Saharov, Frensis Krik).

Kod nas je za prevod speva Džona Miltona Izgubljeni raj dobio nagradu “Miloš N. Đurić” za 1989, koju dodeljuje Udruženje prevodilaca Srbije. Roman Crna Gora uvršten je u ediciju dvadeset najznačajnijih crnogorskih romana, a roman Izgubljene bitke bio je u najužem izboru za NIN-ov roman godine 1994.

O njegovim delima pisali su naši ugledni književni kritičari i književnici: Zoran Gavrilović, Vasilije Kalezić, Borislav Mihajlović Mihiz, Nikola Milošević, Predrag Palavestra, Živojin Pavlović, Branko Popović, Milisav Savić, Brana Crnčević i drugi. Mada je za svoj književni rad Đilas dobio velike pohvale, opšte je mišljenje da je vrednovanje ne samo njegovog književnog dela, već i proučavanje njegovog života i rada u celini, tek na početku.

Povodom trogodišnjice smrti Milovana Đilasa nekoliko njegovih prijatelja napisalo je kratak tekst o njegovom životu i radu koji je, da bi mu odalo poštu, potpisalo preko sto uglednih ličnosti: akademika, istoričara, književnika, filozofa, generala, advokata, diplomata, profesora univerziteta, filmskih režisera, publicista, slikara, vajara, poslovnih ljudi, i drugih. Tekst s potpisima objavljen je u većini dnevnih i nedeljnih novina, a komentatori su primetili da su među potpisanima ljudi različitih političkih opredeljenja i stranačkih pripadnosti.

*

Milovan Đilas je od maja 1936. do 27. marta 1952. bio u braku s Mitrom Mitrović (1912-2001), rodom iz Užičke Požege, predratnim komunistom, ministrom prosvete u vladi Narodne republike Srbije i publicistom. S njom je imao kćerku Vukicu (1948-2001), književnog prevodioca. Godine 1952, 11. juna, venčao se sa Štefanijom Barić (1921-1993), rodom iz Zagreba, nosiocem Partizanske spomenice 1941. i mlađim instruktorom Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, do udaje za Đilasa na službi u Ministarstvu inostranih poslova. Iz tog braka je sin Aleksa (rođen 1953), sociolog i publicista.

Milovan Đilas je znao ruski i engleski i držao je govore i predavanja na ovim jezicima; služio se i francuskim. Omiljena razonoda bili su mu razgovori s prijateljima, duge šetnje u prirodi ili beogradskim ulicama, guslanje (znao je napamet mnogo narodnih pesama), pecanje pastrmki.

Milovan Đilas je od maja 1954. stanovao u Palmotićevoj ulici broj 8 u Beogradu. Umro je 20. aprila 1995. i sahranjen je u roditeljskoj grobnici u rodnom selu Podbišću. Opelo su održali pravoslavni sveštenici po želji sina Alekse i pesnika Matije Bećkovića, Đilasovog najbližeg prijatelja, koji je održao i posmrtni govor.

http://milovandjilas.rs/