Nataša Ilić - Istočno od sunca i zapadno od meseca

[branko]

Nataša Ilić

Istočno od sunca i zapadno od meseca

Po motivima norveške narodne bajke

LICA:

OTAC
MAJKA
KĆER
SIN I
SIN II
BELI MEDVED – KRALJEVIĆ
STARICA I
STARICA II
STARICA III
ISTOČNI VETAR
ZAPADNI VETAR
SEVERNI VETAR
JUŽNI VETAR
ZLA TROLOVKA
DUGONOSA PRINCEZA – TROL









SCENA I

(Siromašna koliba. U njoj otac, zabavljen drvodeljstvom, majka koja kuva i
oskudno odevena deca oko ognjišta. Ćerka krpi odeću za braću. Napolju
besni nevreme. Majka otvara fioke i posude, ali sve je prazno. Gleda
nemoćno u muža.)

MAJKA: Ničega više nema u kući. Sve je prazno. Nemam šta da dam deci.
OTAC: Sutra ću otići u šumu. Možda ću pronaći plodove ili uloviti nešto.
SIN I: Mama, ja sam gladan!
SIN II: I ja sam gladan. Krče mi creva. Od juče ništa nismo jeli.
MAJKA (pronašla je jedan krompir, pa ga seče na sitne komade):
Strpite se još samo malo. Uskoro će čorba biti gotova, pa ćete se najesti.
(Čuje se prvo slabo, pa sve jače kucanje.)
KĆER: Tata, neko kuca.
MAJKA: Ko li je to po ovakvom nevremenu?
OTAC: Ko je to?
BELI MEDVED: Otvorite, molim vas.
(Otac otvara vrata. Ugleda medveda i zatvori vrata.)
OTAC: To je medved!
MAJKA: Šta pričaš gluposti! Medved, a govori!
OTAC: Ma medved je, kad ti kažem.
BELI MEDVED (Spolja): Molim te, pusti me unutra. Gladan sam i promrzao.
KĆER: Tata, pusti ga. Vidi kako je hladno napolju.
OTAC: Udji, ogrej se pored ognjišta.
BELI MEDVED: Mnogo ti hvala.
(Medved se greje kraj vatre.)
OTAC: Nažalost, nemamo šta da ti ponudimo za jelo. Samo malo prazne čorbe.
BELI MEDVED: Hvala. Vidim da si dobar i plemenit čovek.
MAJKA: I siromašan!
BELI MEDVED: U znak zahvalnosti, učiniću te isto toliko bogatim koliko si
sad siromašan...
MAJKA: Kako? Kako?!
BELI MEDVED: ... ako mi daš svoju kćer za ženu.
OTAC: To ne dolazi u obzir! Kako devojka da podje za medveda?
MAJKA (Tiho mužu): Zašto da ne, ako će nas to učiniti bogatim? Zamisli
samo kako ćemo živeti! Uvek siti, svega u izobilju, divna odeća... Pa
misli malo i na svoju drugu decu!
DECA: Neka ide, neka ide!
OTAC: O tome će, ipak, moja kći sama odlučiti.
MAJKA (ćerki): Razmisli, mila. Pa i tebi će biti bolje. Nećeš više morati
da rintaš i gladuješ. Imaćeš divne haljine... Svi ćemo živeti u bogatstvu.
KĆER: Dobro, idem sa medvedom.
OTAC: Razmisli još jednom. Ipak je on medved.
KĆER: Odlučila sam. Zarad dobra moje braće i vas, mojih roditelja, udaću
se za njega.
(Kćer se oprašta sa braćom i roditeljima.)
KĆER: Zbogom! Čuvajte se!
(medvedu) Hajdemo!
SVI: Zbogom! Zbogom!




SCENA II

(Devojka I medved idu kroz šumu, a potom stižu do njegovog boravišta.)

MEDVED: Je li te strah?
DEVOJKA: Nije.
MEDVED: Samo se čvrsto drži za moje krzno. Šuma je ovde najgušća.
DEVOJKA: Kuda me vodiš?
MEDVED: Uskoro stižemo. Evo nas.
(Devojka razgleda prostor.)
MEDVED: Ne boj se, neću ti ništa nažao učiniti. Ovde ćeš imati sve što
poželiš. A sad se odmori. Sigurno si se umorila od puta.
(Beli medved izlazi, devojka leže u krevet. Kad zaspi, ulazi mladić i leže
u njen krevet. Ljubi je. Mrak.)




SCENA III

(Dan. Beli medved ulazi i budi devojku.)

MEDVED: Ja sada moram da idem. Vratiću se večeras.

(Medved odlazi, devojka tumara naokolo. Menja se svetlo, pada mrak. Ona
leže i kad zaspi, ulazi mladić i leže u krevet. Ljubi je. Ona se budi i
grli ga. Mrak.)




SCENA IV

(Dan. Devojka sedi, medved ulazi.)

MEDVED: Ja sada moram da idem.
DEVOJKA:Kuda to odlaziš svakoga jutra? Nema te ni danju ni noću.
MEDVED: To ne mogu da ti kažem. Reci, treba li ti nešto?
DEVOJKA: Ne, hvala, ne treba mi ništa. Ovde imam sve što poželim.
MEDVED: Ipak,tako si tužna i ćutljiva. Zašto si nesrećna?
DEVOJKA: Ovde sam već nekoliko meseci, a stalno sam sama. Nedostaju mi
moja braća i roditelji. Često mislim na njih. Volela bih da ih vidim.
Usamljena sam ovde.
MEDVED: Ne tuguj zbog toga! Slobodno idi da ih vidiš.
DEVOJKA: Stvarno mogu da idem?
MEDVED: Naravno! Spremi se i ponesi im poklone. Ja ću ti pokazati put.
DEVOJKA: O, hvala ti, beli medvede! (Devojka ga grli.)
MEDVED: Obećaj mi samo jedno: obećaj da nećeš razgovarati nasamo s majkom
kada stigneš kući. Ona će sigurno pokušavati, ali ti ne smeš pristati, jer
ćeš nas oboje učiniti nesrećnim.
DEVOJKA: Obećavam!
MEDVED: Dobro. Onda, hajdemo!




SCENA V

(Devojka stiže u kuću svojih bogatih roditelja. Sada su svi dobro obučeni
i kuća je bolje sredjena. Deca se igraju, majka i otac su zabavljeni
poslovima. Čuje se kucanje na vratima. Otac otvori i vidi kćer.)

KĆER: Dobar dan, oče!
OTAC: O, pa to si ti, kćeri moja! Dodji da te vidim! Kako si nam nedostajala!
SIN I: Stigla je naša sestrica!
SIN ii: Koliko te dugo nismo videli!
KĆER: Dečaci, kako ste porasli... (grle se)
MAJKA: Lepotice moja! Kako divno izgledaš!
KĆER: Kako ste mi strašno nedostajali!
OTAC: Sedi, pričaj nam o sebi. Kako živiš?
KĆER: Ne mogu da se požalim. Beli medved je dobar prema meni. Imam sve što
poželim.
MAJKA: I vidi se. Pogledaj samo tu haljinu. Izgledaš kao kraljica!
KĆER: A vi? Kako ste vi?
OTAC: Zahvaljujući tebi, sada imamo sve što nam treba.
MAJKA: Živimo u takvom blagostanju, da nam bolje biti ne može.
OTAC: Ne možemo ti izreći svu našu zahvalnost za ono što si učinila za nas
i svoju braću!
MAJKA: Nego, kćeri, volela bih da malo nasamo popričamo...
KĆER: Nema potrebe, majko. O svemu možemo da razgovaramo ovde, pred svima.
MAJKA: Dobro, kako hoćeš. Oh, ja se smela pa ni da te poslužim. Dečaci,
idite igrajte se napolju, a ti, mužu, donesi vina iz podruma da se naša
kćer okrepi od puta.
(Svi izlaze i njih dve ostaju same.)
MAJKA: Reci mi sada, kakav je medved prema tebi?
KĆER: Dobar je i dobro mi je sa njim.
MAJKA: Majku ne možeš da prevariš. Vidim da nisi srećna i da nešto nije u
redu.
KĆER: Po ceo dan sam sama. Belog medveda nikada nema. A kada padne noć, u
moju postelju dolazi mladić koga nikada nisam videla, jer nestane pre nego
što svane. Volela bih da znam ko je on.
MAJKA: Jao, kćeri, pa to je neka čarolija! Tu su trolovi umešali svoje
prste! Nego, slušaj me dobro. Uzmi sveću i kad mladić zaspi, osvetli mu
lice. Samo pazi da nijedna kap voska ne padne na njegovu košulju.
Poslušaj moj savet i saznaćeš ko je on.




SCENA VI

(Medved sam u svom domu. Ulazi devojka.)

MEDVED: Stigla si, lepotice. Bilo je pusto bez tebe. Kako su ti roditelji?
DEVOJKA: Svi su dobro. Srećna sam što sam ih videla.
MEDVED: Jesi li umorna?
DEVOJKA: Jesam. Put je bio dug i naporan.
MEDVED: Hajde lezi, odmori se. Ja idem.
(Medved podje, pa se seti i vrati se.)
MEDVED: Da li je tvoja majka pokušala da razgovara nasamo sa tobom?
DEVOJKA: Jeste, ali sam ja odbila.
MEDVED: Ne zaboravi, poslušaš li majčin savet, oboje ćeš nas učiniti
nesrećnim. Spavaj sad. Laku noć.
(Devojka legne i napravi se da spava. U postelju ulazi mladić. Kad on
zaspi, ona ga osvetli svećom, gleda ga, miluje i počinje da ga ljubi.
Nekoliko kapi voska padne na njega i on se budi.)
MLADIĆ: Oh, šta si to učinila? Zašto si poslušala majčin savet? Bićemo
zauvek nesrećni.
DEVOJKA: Oprosti mi, oprosti, nisasm htela!
MLADIĆ: Sada je sve gotovo!
DEVOJKA: Kako?
MLADIĆ: Ja sam kraljević. Zla trolovka me je začarala da danju budem
medved, a noću čovek. Da si samo izdržala godinu dana, bio bih spasen.
Ovako, moram da odem u dvor koji se nalazi istočno od Sunca i zapadno od
Meseca. Tamo živi zla trolovka sa svojom kćerkom, Dugonosom princezom,
kojom ću morati da se oženim.
DEVOJKA: Oh, jadna ja, šta sam učinila! Šta sada da radim?
MLADIĆ: Ništa se ne može učiniti. Ja moram da idem.
DEVOJKA: Reci mi barem kako da te nadjem?
MLADIĆ (odlazeći): Dvorac se nalazi istočno od Sunca i zapadno od Meseca!
Ali, nema puta koji vodi do tamo!
DEVOJKA (plačući): Ja ću ga naći, ljubavi moja! Naći ću ga!




SCENA VII

(Devojka putuje i traži mladića. Scena može da se reši samo kroz pokret i
muziku, bez teksta. Stiže do starice koja se igra zlatnom jabukom.)

DEVOJKA: Dobar dan, dobra ženo!
STARICA I: Dobar dan, devojko. Kakvim dobrom?
DEVOJKA: Oh, da je dobro, nije. Tražim put do zamka u kome je zatočen moj
dragi.
STARICA I: A gde se nalazi taj zamak?
DEVOJKA: Istočno od Sunca i zapadno od Meseca.
STARICA I: O, pa ti si devojka kojom je hteo da se oženi začarani kraljević!
DEVOJKA: Da, to sam ja. A odakle ti to znaš?
STARICA I: Priču o začaranom kraljeviću ovde svako zna.
DEVOJKA: Mnogo sam pogrešila što ga nisam poslušala. Čarolija bi uskoro
nestala. Ovako, ne znam kuda da krenem i gde da ga tražim...
STARICA I: Ne plači, devojko. Nažalost, ja ne znam put do zamka, ali ga
možda moja susetka zna. Nastavi dalje i doći ćeš do nje. A ja ću ti dati
ovu zlatnu jabuku. Može ti zatrebati.
DEVOJKA: Hvala ti, mnogo, dobra ženo.
STARICA I: Srećno, devojko! Nadam se da ćeš naći svog kraljevića!

(Devojka nastavlja put i stiže do druge starice koja ima zlatno motovilo.)

DEVOJKA: Dobra ženo, molim te za pomoć.
STARICA II: Kaži, devojko, kako ti mogu pomoći?
DEVOJKA: Pokaži mi put koji vodi do zamka koji se nalazi istočno od Sunca
i zapadno od Meseca. Tražim svog začaranog kraljevića.
STARICA II: Oh, devojko, ja ti ne mogu pokazati put, jer ne znam gde je.
Samo ti mogu pokloniti zlatno vreteno. Može ti zatrebati.
DEVOJKA: Ali, ja ne znam kuda da krenem.
STARICA II: Možda će moja susetka znati. Samo nastavi dalje.
DEVOJKA: Hvala ti mnogo, dobra ženo!
STARICA II: Zbogom! Neka te sreća prati!

(Devojka stiže do treće starice koja ima zlatnu preslicu.)

DEVOJKA: Dobar dan, majko.
STARICA III: Dobar dan, devojko.
DEVOJKA: Majko, treba mi pomoć.
STARICA III: Sve znam o tebi. Ali, ne mogu ti pomoći jer ne znam gde je put.
DEVOJKA: Oh, šta sad da radim? Kuda da krenem? Kako da nadjem svoju ljubav?
STARICA III: Možda će znati Istočni vetar. Samo nastavi dalje i stići ćeš
do njega.
DEVOJKA: Hvala ti, hvala.
STARICA III: Ah, da. Evo, ponesi ovu zlatnu preslicu. Može ti zatrebati. I
ne gubi nadu.




SCENA VIII

(Devojka nastavlja put. Odjednom, počinje da duva vetar.)

DEVOJKA: Istočni vetre, Istočni vetre, pomozi mi!
ISTOČNI VETAR: Kako da ti pomognem, devojko?
DEVOJKA: Odnesi me do mog začaranog kraljevića u zamak koji se nalazi
istočno od Sunca i zapadno od Meseca!
ISTOČNI VETAR: Čuo sam za taj zamak, ali nikad nisam tako daleko duvao!
Ali, mogu te odneti do mog brata, Zapadnog vetra. On je jači od mene, pa
će ti možda on pomoći! Sedi mi na ledja i čvrsto se drži!
(Vetar nosi devojku. Pojavljuje se i Zapadni vetar.)
ISTOČNI VETAR: Brate, nosim devojku koja traži zamak istočno od Sunca i
zapadno od Meseca. Možeš li je odneti do tamo?
ZAPADNI VETAR: Nikada nisam tako daleko duvao. Ali naš brat, Južni vetar
jeste. Odneću je do njega.
DEVOJKA: Hvala ti, Istočni vetre!
ZAPADNI VETAR: Čvrsto se drži!
(Zapadni vetar nosi devojku do Južnjaka.)
JUŽNI VETAR: Koga mi to nosiš, brate?
ZAPADNI VETAR: Devojku koja traga za svojim kraljevićem.
Odnesi je u zamak istočno od Sunca i zapadno od Meseca!
JUŽNI VETAR: U svom životu ja sam daleko dopirao, ali do te daljine nikada
nisam dohujao! Ali naš brat, Severac, sigurno jeste. On je najstariji i
najjači medju nama. Odneću je do njega!
(Južni vetra nosi devojku do strašnog Severnog vetra. Oluja.)

SEVERNI VETAR: Ko je to? Šta tražite ovde?
JUŽNI VETRA: Zar se tako dočekuju gosti? To sam ja, tvoj mladji brat,
Južnjak. A ovo je devojka kojom se hteo oženiti začarani kraljević. On je
zatočen u zamku istočno od Sunca i zapadno od Meseca. Znaš li gde je to?
SEVERNI VETAR: O, da, znam gde je taj zamak. Samo jednom sam donde oduvao
jedan jasikin list. Ali, put je bio tako zamoran, da posle danima nisam
mogao ni da pirnem, a kamoli da duvam snažno.
DEVOJKA: Molim te, silni vetre, odnesi me tamo! To samo ti možeš!
SEVERNI VETAR: Dobro, pokušaću. Ako se ne plašiš.
DEVOJKA: Ničega se ne plašim! Moram da stignem do tog zamka i pronadjem
svoju ljubav.
SEVERNI VETAR: Dobro, onda krećemo!
DEVOJKA: Hvala vam, vetrovi! Mnogo vam hvala!
(Strašan vetar nosi devojku dalje. Mrak.)




SCENA IX

(Devojka leži ispred nepoznatog zamka. Budi se i shvata da je stigla.)

DEVOJKA: Ovo mora da je zamak u kome je zatočen moj dragi. Kako da saznam
gde je i dodjem do njega? Eno neke devojke, pitaću nju.
Dobar dan, devojko. Možeš li mi reći gde sam?
DUGONOSA PRINCEZA: Ovo je kraljevstvo moje majke, trolovske čarobnice, a
ja nisam „devojka“, nego njena kći, Dugonosa princeza.
DEVOJKA: Oh, oprosti, princezo.
DUGONOSA PRINCEZA: A ko si ti smrtnice i šta tražiš ovde?
DEVOJKA: Tražim kraljevića koji tu živi.
DUGONOSA PRINCEZA: Tražiš kraljevića? E pa, on je moj. Ja ću se udati za
njega.
DEVOJKA: Molim te, pusti me samo da ga vidim!
DUGONOSA PRINCEZA: Ne dolazi u obzir! (ugleda jabuku) Mada, ako mi ponudiš
nešto za uzvrat...
DEVOJKA: Kaži, šta želiš?
DUGONOSA PRINCEZA: Pustiću te, ako mi daš tu divnu zlatnu jabuku. Udajem
se za tri dana. Biće to poklon za mog mladoženju.
DEVOJKA: Tvoja je!
DUGONOSA PRINCEZA: Sačekaj malo, da te najavim. (Sama)
Ha, ha, ha! Kako je glupa! Misli da bih je pustila kod kraljevića! Pre
nego što udje, baciću čini na njega. Zaspaće tako da ga ništa ne može
probuditi.
(Dugonosa princeza ulazi u sobu i baca čini na kraljevića. On zaspi kao
mrtav.)
DUGONOSA PRINCEZA: Evo, sad mozeš da udješ!
(Ulazi devojka koja pokušava da ga probudi.)
DEVOJKA:Evo me , konačno, kod mog dragog. A on spava. Probudi se, dragi
moj. Probudi se, stigla sam, pronašla sam te, molim te probudi se!
Kraljeviću moj, ljubavi moja, probudi se!
(Ulazi Dugonosa princeza.)
DUGONOSA PRINCEZA: Vidiš da te ne čuje. Ne možeš ga probuditi. Odlazi
sada! Dopustila sam ti da ga vidiš, a sada odlazi!
DEVOJKA: Molim te, dozvoli mi da ostanem još malo.
DUGONOSA PRINCEZA: Gubi se! On je moj!

(Devojka odlazi plačući, a Dugonosa princeza skida čini sa kraljevića. On
se budi.)

KRALJEVIĆ: Kako sam sanjao čudan san. Sanjao sam devojku kojom sam hteo da
se oženim. Kao, pronašla je put dovde i pokušava da me probudi, a ja
spavam, kao mrtav. Gde li je ona sad? Da li me se još seća? Da li me traži?
Eh, pusti snovi...




SCENA X

(Devojka opet ispred zamka. Nailazi Dugonosa princeza.)

DUGONOSA PRINCEZA: Ti si još uvek ovde? Nisi odustala?
DEVOJKA: Molim te, pusti me ponovo da ga vidim.
DUGONOSA PRINCEZA: Pa, ne znam... Ako budeš imala nešto lepo da mi
ponudiš, možda ću te i pustiti...
DEVOJKA: Kaži šta želiš.
DUGONOSA PRINCEZA: Moja svadba je za dva dana. Vidim, imaš zlatno vreteno.
Hoću njega, da bi moje sluge imale na čemu da motaju najfinije niti za
moju venčanu haljinu.
DEVOJKA: Uzmi ga, tvoje je!
DUGONOSA PRINCEZA: Hahaha! Evo, sad ću te pustiti da udješ!
(Dugonosa princeza ponovo baci čini na mladića koji zaspi kao mrtav. Ulazi
devojka.)
DEVOJKA: Probudi se, ljubavi moja! To sam ja! Dugo sam putovala i pronašla
sam te, a sad ne mogu da te probudim! Probudi se, molim te!
(Ulazi Dugonosa princeza.)
DUGONOSA PRINCEZA: Tvoje vreme je isteklo! Odlazi sada!

(Kad devojka ode, budi se mladić.)

KRALJEVIĆ: Opet sam je sanjao. Bila je tako stvarna. Pokušavala je da me
probudi. Skoro da mogu da osetim njen dodir i njen miris. Eh, gde li je
ona sada?

SCENA XI

(Devojka sama ispred zamka, doziva Dugonosu princezu.)

DEVOJKA: Princezo, princezo!
DUGONOSA PRINCEZA: Šta sada hoćeš?
DEVOJKA: Sutra se udaješ. Imaš zlatnu jabuku i zlatno motovilo. Daću ti i
zlatnu preslicu da tvoje sluge imaju na čemu da ispredu najlepše niti za
venčanu košulju tvog mladoženje.
DUGONOSA PRINCEZA: Šta tražiš za uzvrat?
DEVOJKA: Da ga vidim poslednji put. Da me pustiš da se oprostim sa njim.
DUGONOSA PRINCEZA: Hajde, ulazi!
(Ponovo baci čini na mladića.)
DEVOJKA: Dragi, najdraži, probudi se! Tako sam te dugo tražila. Sutra se
ženiš drugom, a ja ne mogu da te probudim. Zašto si me zaboravio? Probudi se!
(On ne reaguje, ona odustaje.)
Seti me se bar kad ugledaš kapljicu voska na svojoj košulji... Zbogom,
ljubavi moja.
(Devojka odlazi.)




SCENA XII

(Trolovi prave veliko slavlje u čast venčanja Dugonose princeze i kraljevića.)
ZLA TROLOVKA: Dragi gosti, hvala vam što se okupili da prisustvujete
venčanju moje jedinice, moje lepotice i ovog kraljevića. Kao što znate,
moja kći ne samo da je lepa, plemenita i bogata, već je i pametna i
vredna, tako da je ovaj mladić pravi srećnik. Uz to, moje zlato daruje
izabranika srca svog ovom zlatnom jabukom! Pijmo u njihovo zdravlje! Živeli!
KRALJEVIĆ: Hvala na divnom daru. I mada ne sumnjam u vaše reči, zamolio
bih da moja nevesta pokaže pred svima kako je vredna. Evo, imam jednu
divnu košulju koju mnogo volim i koju bih hteo da obučem za venčanje, ali
na njoj postoji mrlja od voska. A ja sam se zavetovao da ću se oženiti
onom koja tu mrlju uspe da opere.
ZLA TROLOVKA: O, pa šta je to za moju ćerku! Hajde kćeri, operi tu mrlju,
nek svi vide kako si vredna!
(Dugonosa princeza pokušava da je opere, ali mrlja postaje sve veća i
veća. Gosti se smeju.)
ZLA TROLOVKA: Pusti mene, ja ću, ti ništa ne znaš!
(Zla trolovka pere, ali mrlja je sve veća. Uključuju se i drugi trolovi.)
ZLA TROLOVKA: Ma šta je ovo? Ovo je neka prevara! Mrlja ne može da se
skine. Nema toga ko je može oprati!
DEVOJKA (izlazi iz mase): Dozvolite meni da ja pokušam.
ZLA TROLOVKA: Moja kći i ja, najveće ovdašnje čarobnice, ne možemo, a ti,
obična smrtnica, misliš da ćeš moći? Ha, ha! Hajde, da te vidimo, bednice!
(Devojka pere košulju i mrlje nestaju.)
KRALJEVIĆ: To si ti, ljubavi moja. Uspela si da me nadješ! Ti ćeš biti
moja žena!
DUGONOSA PRINCEZA: A, ne! Ti si moj! Upotrebiću sve svoje čarolije da je
uništim!
(Dugonosa princeza pokušava da baci čini, ali se ništa ne dešava.)
ZLA TROLOVKA: Ni to ne umeš! Glupačo! Ja ću baciti čini!
( Ne uspeva ni trolovki.)
Izgubila sam svoju moć! Šta se ovo dogodilo? Izgubila sam svoju moć!
Upomoć! Nestajem! Nestajem!
(Svi trolovi nestaju. Ostaju kraljević i devojka u zagrljaju.)
DEVOJKA: Svi trolovi su nestali...
KRALJEVIĆ(devojci): I sve čini su nestale jer si me iskreno volela i
istrajavala u svojoj ljubavi...
DEVOJKA: Zlo se jedino i može pobediti iskrenom i pravom ljubavlju.
KRALJEVIĆ: Ljubavi moja...
(Ljube se. Mrak.)