Najlepši stihovi
Re: Najlepši stihovi
Miroslav Antić: VOJVODINA
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Re: Najlepši stihovi
Tode Nikoletić: NEMA VIŠE TITA
Od nesloge i nevere
Juga ode,
Podigli smo barijere
zbog slobode.
Svako sada gazdu ima
Da ga pita,
A živimo u lancima
Od kredita.
Uživamo svi na rate
I uz stranke
Nema posla, nema plate,
Za opanke..
Pljunuli smo petokraku
I na bune.
Sad živimo svi u mraku
Za tajkune.
Svi bi hteli da se gode
Ispod žita,
A miševi kolo vode,
Nema Tita.
Generale izvozimo
Vrlo mlade,
Sve se više ponosimo-
Gej parade.
Od fašista vrvi kugla
I Končita,
Došlo vreme opšteg rugla.
Nema Tita.
Nema Tita, nema nade,
Ni drugova,
Vladari su tuđe vlade
Zbog dugova.
Što je naše više nije
Jao tuge!
Dobili smo despotije
- Nema Juge!
Sad gledamo limuzine
Guzičara,
Nema više otadžbine,
Komunjara.
Srušili smo dane slavne
Ko amebe,
Poništili partizane,
Al i sebe.
I umesto da nas čeka
Naše more,
Mi idemo svakog leta
Na izbore.
I biramo iz kaljuge,
Klan bandita.
Nema više naše Juge.
Nema druga Tita.
Od nesloge i nevere
Juga ode,
Podigli smo barijere
zbog slobode.
Svako sada gazdu ima
Da ga pita,
A živimo u lancima
Od kredita.
Uživamo svi na rate
I uz stranke
Nema posla, nema plate,
Za opanke..
Pljunuli smo petokraku
I na bune.
Sad živimo svi u mraku
Za tajkune.
Svi bi hteli da se gode
Ispod žita,
A miševi kolo vode,
Nema Tita.
Generale izvozimo
Vrlo mlade,
Sve se više ponosimo-
Gej parade.
Od fašista vrvi kugla
I Končita,
Došlo vreme opšteg rugla.
Nema Tita.
Nema Tita, nema nade,
Ni drugova,
Vladari su tuđe vlade
Zbog dugova.
Što je naše više nije
Jao tuge!
Dobili smo despotije
- Nema Juge!
Sad gledamo limuzine
Guzičara,
Nema više otadžbine,
Komunjara.
Srušili smo dane slavne
Ko amebe,
Poništili partizane,
Al i sebe.
I umesto da nas čeka
Naše more,
Mi idemo svakog leta
Na izbore.
I biramo iz kaljuge,
Klan bandita.
Nema više naše Juge.
Nema druga Tita.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Ernst Gol: MOLITVA
Ti, moje čežnje golub belog pera,
Ti, cvetni venac zbranih lepota,
Ti, majski dan, mom istoku vera,
Sjaj i svetlo stazi mog života,
Tih devojačkih haljina skute
Kvariti neće prašina sveta,
Nit odore muške da pomute
To prečisto lice deteta.
Ti si, zvezdo, s neba stigla ovog
Hladnu noć blagosliljaš nama.
Na nebo, zvezdo, krećeš ponovo,
Ako se tvoje spasenje slama.
Spokoj si, moja krajnja sreća
U toj bučnoj gunguli što vri,
I sve što mislim i osećam,
Tobom će biti čisto kao ti!
Izvor: „Antologija nemačkog ukletog pesništva XIX i XX veka” / Bojan Belić. - Beograd : Paideia, 2013, str. 103.
Ti, moje čežnje golub belog pera,
Ti, cvetni venac zbranih lepota,
Ti, majski dan, mom istoku vera,
Sjaj i svetlo stazi mog života,
Tih devojačkih haljina skute
Kvariti neće prašina sveta,
Nit odore muške da pomute
To prečisto lice deteta.
Ti si, zvezdo, s neba stigla ovog
Hladnu noć blagosliljaš nama.
Na nebo, zvezdo, krećeš ponovo,
Ako se tvoje spasenje slama.
Spokoj si, moja krajnja sreća
U toj bučnoj gunguli što vri,
I sve što mislim i osećam,
Tobom će biti čisto kao ti!
Izvor: „Antologija nemačkog ukletog pesništva XIX i XX veka” / Bojan Belić. - Beograd : Paideia, 2013, str. 103.
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Hajnrih Hajne: I MI SMO BILI DECA
Dete moje, i mi smo deca,
nemirni dečačići bili,
krili smo se u kokošinjac
i u stog slame zavlačili.
Znao bi svaki od nas da se
kukurikanjem, skriven, javi,
tako da ljudi pomišljahu
da se to čuju petli pravi.
Sanduke bismo, u dvorištu,
vrećama mekim oblagali,
čineći od njih skupe kuće
i tu otmeno stanovali.
Komšijskoj mački kao dami
koja nam čini čast vizitom
mi smo se klanjali ponizno
i laskali joj, s merom, pri tom.
O njenom zdravlju i bavljenju
razgovor učtiv smo vodili,
pri čemu bismo i o našem
skromno po reč-dve prozborili.
Poput odraslih, katkad bismo
raspravljali s puno volje,
tvrdeći da u vremenima
starim, našim, sve beše bolje.
Da je na svetu vere manje,
i sve je ređa ljubav, vernost,
kako je danas kafa skupa
i kako novac gubi vrednost...
Nevina dečja igra prođe,
nestaje sve k’o dim i pena –
i poverenje i čast i ljubav
i novac i svet i vremena.
Izvor: „Pesme zauvek” ; izabrao i prepevao Laza Lazić. - Smederevo : Arka, 2011, str. 48-49.
Dete moje, i mi smo deca,
nemirni dečačići bili,
krili smo se u kokošinjac
i u stog slame zavlačili.
Znao bi svaki od nas da se
kukurikanjem, skriven, javi,
tako da ljudi pomišljahu
da se to čuju petli pravi.
Sanduke bismo, u dvorištu,
vrećama mekim oblagali,
čineći od njih skupe kuće
i tu otmeno stanovali.
Komšijskoj mački kao dami
koja nam čini čast vizitom
mi smo se klanjali ponizno
i laskali joj, s merom, pri tom.
O njenom zdravlju i bavljenju
razgovor učtiv smo vodili,
pri čemu bismo i o našem
skromno po reč-dve prozborili.
Poput odraslih, katkad bismo
raspravljali s puno volje,
tvrdeći da u vremenima
starim, našim, sve beše bolje.
Da je na svetu vere manje,
i sve je ređa ljubav, vernost,
kako je danas kafa skupa
i kako novac gubi vrednost...
Nevina dečja igra prođe,
nestaje sve k’o dim i pena –
i poverenje i čast i ljubav
i novac i svet i vremena.
Izvor: „Pesme zauvek” ; izabrao i prepevao Laza Lazić. - Smederevo : Arka, 2011, str. 48-49.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Volt Vitmen: O KAPETANE, MOJ KAPETANE
O kapetane moj! Naš prođe strašni put;
Dobili smo šta smo hteli, nesta talas ljut.
Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;
Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.
Al' srce! Srce! Srce! O!
Teče krv k'o crven med,
Na palubi gde kapetan
Leži hladan, bled.
O kapetane moj! Sad ustaj, počuj zvona zvuk;
Zastava za tebe je, za tebe trube huk,
Za tebe cveće, ukrasi, obale su pune sve;
Mnogi ljudi došli su, svi oni zovu te.
Kapetane, oče moj,
Sad ustaj, to je red;
Jer san je to da na palubi
Ležiš hladan, bled.
Kapetan ne odgovara, tih je otac moj,
Ne oseća moju ruku, nema damar svoj.
A brod je na sigurnome, njegov prođe put;
On dobitnik je, pobednik, on pređe talas ljut.
Hajd' obale, zvon'te zvona,
A u srcu led;
Na palubi moj kapetan
Leži hladan, bled.
O kapetane moj! Naš prođe strašni put;
Dobili smo šta smo hteli, nesta talas ljut.
Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;
Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.
Al' srce! Srce! Srce! O!
Teče krv k'o crven med,
Na palubi gde kapetan
Leži hladan, bled.
O kapetane moj! Sad ustaj, počuj zvona zvuk;
Zastava za tebe je, za tebe trube huk,
Za tebe cveće, ukrasi, obale su pune sve;
Mnogi ljudi došli su, svi oni zovu te.
Kapetane, oče moj,
Sad ustaj, to je red;
Jer san je to da na palubi
Ležiš hladan, bled.
Kapetan ne odgovara, tih je otac moj,
Ne oseća moju ruku, nema damar svoj.
A brod je na sigurnome, njegov prođe put;
On dobitnik je, pobednik, on pređe talas ljut.
Hajd' obale, zvon'te zvona,
A u srcu led;
Na palubi moj kapetan
Leži hladan, bled.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Re: Najlepši stihovi
Aleksandar Sergejevič Puškin
SUŽANJ
Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''
SUŽANJ
Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja - nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ''Hajd' vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!''
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Hajnrih Hajne: KAD ŽENA TE IZDA
Kad žena te izda, ti na drugu tad
Upravi pogled svoj smeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i – seli!
I jezero modro ćeš naći. Kô krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplači onde sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al’ kada se popneš na kameni vrh
Nad tobom kliktaće orô.
Sam bićeš kô orô, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznaćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.
Izvor: „Ram za tvoje srce” / Srbislav Milenković. - Beograd : Evro-Giunti, 2010, str. 249.
Kad žena te izda, ti na drugu tad
Upravi pogled svoj smeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i – seli!
I jezero modro ćeš naći. Kô krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplači onde sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al’ kada se popneš na kameni vrh
Nad tobom kliktaće orô.
Sam bićeš kô orô, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznaćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.
Izvor: „Ram za tvoje srce” / Srbislav Milenković. - Beograd : Evro-Giunti, 2010, str. 249.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Stevan Raičković: KNJIGE
Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.
Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.
I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.
Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!
Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.
Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.
I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.
Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Žil Laforg: PAKAO
Kad pogledam nebo, samotnička ljutnja
što ne mogu taknut azur ravnodušni
što nada mnom večno vlada tajna mutna
što mi samo nemoć ostaje i ćutnja,
izgnanička ljutnja u srcu me guši!
Kad mislim na prošlost, i na istoriju,
na tu kosturnicu gde su vêci pleva,
oh! turobne tuge senke me pokriju
i ja mrzim sreću, jer bolje od sviju
shvatam beznadežnost budućih rajeva!
Kad vidim Budućnost, čovek starog kova
sišuć bedno vime ovog tužnog Globa
što pod mrtvim suncem ispod lednog krova
nestaće bez traga u tmini vekova,
obuzme me očaj, strah, bol i tegoba.
Kad posmatram kako ide brat za bratom
mravinjak odnesen preko gluvog neba
pred tim mnoštvom gde je svak samo atom,
pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom,
mučnina me hvata i srce koleba!
Al’ sit svega u dno sebe silaz dubim,
i pred Idealom, što gorčinu zrca,
vodim to nečisto Biće koje ljubim,
što grca i kune, svladano zlom grubim,
val gađenja starog pređe mi vrh srca.
Al’ pošto muzika još uvek mi leva
svoj opijum moćni, njom blažim svoj nemir.
Tad, sklopivši oči, moj duh sluša, sneva.
U bezbroj zvukova biće se razleva
i sve samo san je, i čovek i svemir.
Izvor: „Moderno svetsko pesništvo” / Raša Livada. - Beograd : Prosveta, 1983, str. 59-60.
Kad pogledam nebo, samotnička ljutnja
što ne mogu taknut azur ravnodušni
što nada mnom večno vlada tajna mutna
što mi samo nemoć ostaje i ćutnja,
izgnanička ljutnja u srcu me guši!
Kad mislim na prošlost, i na istoriju,
na tu kosturnicu gde su vêci pleva,
oh! turobne tuge senke me pokriju
i ja mrzim sreću, jer bolje od sviju
shvatam beznadežnost budućih rajeva!
Kad vidim Budućnost, čovek starog kova
sišuć bedno vime ovog tužnog Globa
što pod mrtvim suncem ispod lednog krova
nestaće bez traga u tmini vekova,
obuzme me očaj, strah, bol i tegoba.
Kad posmatram kako ide brat za bratom
mravinjak odnesen preko gluvog neba
pred tim mnoštvom gde je svak samo atom,
pred tim bogovima, tom bedom, tim blatom,
mučnina me hvata i srce koleba!
Al’ sit svega u dno sebe silaz dubim,
i pred Idealom, što gorčinu zrca,
vodim to nečisto Biće koje ljubim,
što grca i kune, svladano zlom grubim,
val gađenja starog pređe mi vrh srca.
Al’ pošto muzika još uvek mi leva
svoj opijum moćni, njom blažim svoj nemir.
Tad, sklopivši oči, moj duh sluša, sneva.
U bezbroj zvukova biće se razleva
i sve samo san je, i čovek i svemir.
Izvor: „Moderno svetsko pesništvo” / Raša Livada. - Beograd : Prosveta, 1983, str. 59-60.
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Vilijam Šekspir: Sonet LXVI
Vapijem za smrću, jer me smori jad:
Što vidim pravu zaslužnost u bedi,
I bednu ništavnost u raskoši sad,
I prevarenu vernost kako bledi,
I čast ukazanu nedostojnom nje,
Probludničeno devičanstvo divno,
I osramoćeno savršeno sve,
Moć od nemoćnih porušenu kivno,
Vlašću ućutkanog onog koji zna,
Ludost što ima nadzor nad veštinom,
Dobro zarobljeno i u službi zla,
I svu iskrenost zvanu glupim činom.
Umro bih odmah smoren od tih zala
Kad mi ljubav još ne bi ostala.
Izvor: „Šekspirovi soneti” - Vilijam Šekspir, Beograd : Jugoslavijapublik – 1995, str. 76
Vapijem za smrću, jer me smori jad:
Što vidim pravu zaslužnost u bedi,
I bednu ništavnost u raskoši sad,
I prevarenu vernost kako bledi,
I čast ukazanu nedostojnom nje,
Probludničeno devičanstvo divno,
I osramoćeno savršeno sve,
Moć od nemoćnih porušenu kivno,
Vlašću ućutkanog onog koji zna,
Ludost što ima nadzor nad veštinom,
Dobro zarobljeno i u službi zla,
I svu iskrenost zvanu glupim činom.
Umro bih odmah smoren od tih zala
Kad mi ljubav još ne bi ostala.
Izvor: „Šekspirovi soneti” - Vilijam Šekspir, Beograd : Jugoslavijapublik – 1995, str. 76
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Sergej Jesenjin: KAČALOVLJEVOM PSU
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći.
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Oprosti, mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da živet nije lako
i da na svetu često dobro nije.
Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.
Baš đavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć', ko drug pijan, eto,
grliš ga i ljubiš bezmerno.
Mili moj Džimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al' najtužnija, reci, među njima
da slučajno nije kada dolazila?
Doći će ona, kunem ti se, prisan,
i kad uperiš u nju svoje zene,
za sve što sam kriv i za šta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Takve šape niko neće naći.
Hajde da lajemo na tišinu mi
baš kada će plav mesec izaći.
Za sreću, Džimi, daj mi šapu ti.
Oprosti, mili, ne liži se tako.
Shvati bar ono što je najprostije.
Ne znaš ti da živet nije lako
i da na svetu često dobro nije.
Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.
Baš đavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trčiš lakoverno.
I ne pitajuć', ko drug pijan, eto,
grliš ga i ljubiš bezmerno.
Mili moj Džimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al' najtužnija, reci, među njima
da slučajno nije kada dolazila?
Doći će ona, kunem ti se, prisan,
i kad uperiš u nju svoje zene,
za sve što sam kriv i za šta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Ljubomir Simović: RUGALICA O VINU
Ako su gospodi Grcima i Latinima
spremali gozbe s ovakvim vinima,
kraljevi naši, kukavci nam sinji,
dosta su ih i poštovali Latini!
Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši!
Da ga pije, povratilo bi i more!
E, ako smo s ovim u proševine išli,
lepe smo neveste dovodili u dvore!
Pa zar ovim da se posvete Dečani?
Ovim bi se i ale i guje plašile!
Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani?
Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, Kralju Vukašine?
Pobogu! Pa zar je ovo vino za patrijarha?
Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Pijem, pa razumem Kraljevića Marka
što pola pije, a pola Šarcu daje!
Ovo je vino zaseda u mraku!
Žaba u ustima, kandža u stomaku!
Nije ti ovo ni radost siromahu,
a kamoli caru, a kamoli junaku!
Ako smo ovo pred Kosovo pili,
kako smo mogli – dobro smo i prošli!
Bolje da su nam brade osmudili
no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
Bolje je i guja da pljune u lice! Bolje
i šlem s više rupa nego u svirali!
Ako smo od ovog uzimali pričest,
dosta smo milosti Božje i imali!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi,
znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Ne može niko ko naši vinari
od boljega grožđa gore vino!
Izvor: „Antologija boemske poezije” / priredio Ratko Čolaković. – Beograd : Interpress, 2011, str. 112 – 113.
Ako su gospodi Grcima i Latinima
spremali gozbe s ovakvim vinima,
kraljevi naši, kukavci nam sinji,
dosta su ih i poštovali Latini!
Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši!
Da ga pije, povratilo bi i more!
E, ako smo s ovim u proševine išli,
lepe smo neveste dovodili u dvore!
Pa zar ovim da se posvete Dečani?
Ovim bi se i ale i guje plašile!
Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani?
Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, Kralju Vukašine?
Pobogu! Pa zar je ovo vino za patrijarha?
Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Pijem, pa razumem Kraljevića Marka
što pola pije, a pola Šarcu daje!
Ovo je vino zaseda u mraku!
Žaba u ustima, kandža u stomaku!
Nije ti ovo ni radost siromahu,
a kamoli caru, a kamoli junaku!
Ako smo ovo pred Kosovo pili,
kako smo mogli – dobro smo i prošli!
Bolje da su nam brade osmudili
no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
Bolje je i guja da pljune u lice! Bolje
i šlem s više rupa nego u svirali!
Ako smo od ovog uzimali pričest,
dosta smo milosti Božje i imali!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi,
znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Ne može niko ko naši vinari
od boljega grožđa gore vino!
Izvor: „Antologija boemske poezije” / priredio Ratko Čolaković. – Beograd : Interpress, 2011, str. 112 – 113.
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Vojislav Ilić: MASKENBAL NA RUDNIKU
I kod nas ovamo masken-bal se gradi,
Pozvati su stari, pozvati su mladi –
I odbor je sklopljen. I već ovih dana
Pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
Jer on je određen da predstavlja cara:
Imaće na grud’ma orden zlatnog runa,
Ali mu na glavi neće biti kruna –
Nego, mesto krune, čakov ili kapa;
Odbornici biće gomila strapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri.
Medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
Predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
Od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
Sam načelnik prist’o da predstavlja svinju.
Jedna lepa gospa, ali dosta stara,
Nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo,
Svaki svoga „faha” da se drži strogo:
Tako smo pozvali i jednog seljaka,
Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
Da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
Ta nek dođe seljak u svome odelu.
Eto, to je program, neka svako vidi:
Pišite nam Srbi, kako vam se svidi?
Izvor: „Poezija” / priredili Božo Delibašić, Radoman Perković i Nedeljko Mijušković. – Beograd : Književna zajednica „Petar Kočić”, 1972, str. 194.
I kod nas ovamo masken-bal se gradi,
Pozvati su stari, pozvati su mladi –
I odbor je sklopljen. I već ovih dana
Pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
Jer on je određen da predstavlja cara:
Imaće na grud’ma orden zlatnog runa,
Ali mu na glavi neće biti kruna –
Nego, mesto krune, čakov ili kapa;
Odbornici biće gomila strapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri.
Medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
Predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
Od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
Sam načelnik prist’o da predstavlja svinju.
Jedna lepa gospa, ali dosta stara,
Nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo,
Svaki svoga „faha” da se drži strogo:
Tako smo pozvali i jednog seljaka,
Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
Da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
Ta nek dođe seljak u svome odelu.
Eto, to je program, neka svako vidi:
Pišite nam Srbi, kako vam se svidi?
Izvor: „Poezija” / priredili Božo Delibašić, Radoman Perković i Nedeljko Mijušković. – Beograd : Književna zajednica „Petar Kočić”, 1972, str. 194.
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Jelisaveta Bagrjana: NIKO TE NIJE ZAMENIO
Niko te odavde zameniti neće:
Prazna je tvoja stolica, tvoj kut.
I u knjizi mi niko ne okreće
Strane – nedočitane ovaj put.
U letnje veče – nikoga uz mene
Da s praga gleda zvezdani ekran.
I nikog da se zadivljeno prene –
Na buket, još u rano jutro bran.
Kad drhtim, nema ko da mi ogrne
Sada u topli šal ramena ta.
U žezi – s vodom vitoškom što trne
Nikoga nežno čašu da mi dâ.
Opet godina za godinom mine
I smenjuju se sezone kraj nas.
Viju se bure, ruše se lavine
I grane krši čas plod, a sneg čas...
I vidnog, da u domu opomene,
Ničeg do tebe u čas svekolik –
Nit kakve stvari tvoje omiljene,
Niti u ramu na zidu tvoj lik.
Ogrćeš me tim zrakom što se vije,
U mojoj krvi tvoje bilo vri –
Niko te ovde zamenio nije,
U kući, gde još i ne uđe ti.
Izvor: „Ram za tvoje srce” / izabrao i priredio Srbislav Milenković. - Beograd : Evro-Giunti, 2010, str. 334-335.
Niko te odavde zameniti neće:
Prazna je tvoja stolica, tvoj kut.
I u knjizi mi niko ne okreće
Strane – nedočitane ovaj put.
U letnje veče – nikoga uz mene
Da s praga gleda zvezdani ekran.
I nikog da se zadivljeno prene –
Na buket, još u rano jutro bran.
Kad drhtim, nema ko da mi ogrne
Sada u topli šal ramena ta.
U žezi – s vodom vitoškom što trne
Nikoga nežno čašu da mi dâ.
Opet godina za godinom mine
I smenjuju se sezone kraj nas.
Viju se bure, ruše se lavine
I grane krši čas plod, a sneg čas...
I vidnog, da u domu opomene,
Ničeg do tebe u čas svekolik –
Nit kakve stvari tvoje omiljene,
Niti u ramu na zidu tvoj lik.
Ogrćeš me tim zrakom što se vije,
U mojoj krvi tvoje bilo vri –
Niko te ovde zamenio nije,
U kući, gde još i ne uđe ti.
Izvor: „Ram za tvoje srce” / izabrao i priredio Srbislav Milenković. - Beograd : Evro-Giunti, 2010, str. 334-335.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Djordje Balasevic
Uspavanka za decaka
Pricace ti jednom mozda
kako sam ja bio sto-sta
pile moje, pace moje malo
mudrovace badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo
Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg' ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
videli su oni iz prikrajka
Al' ti slutis otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveca
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku
Pricace ti, kojekakvi
zloba se k'o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci
Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjas vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu
Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k'o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam vise, Boze prosti
dal' da strepim
il' da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno vec
Jer znam da sanjas rimovanja
krike i tisinu nemu
ti si bio svugde
u mom' svemu
pile moje, pace moje malo
lavce moje
Uspavanka za decaka
Pricace ti jednom mozda
kako sam ja bio sto-sta
pile moje, pace moje malo
mudrovace badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo
Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg' ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
videli su oni iz prikrajka
Al' ti slutis otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveca
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku
Pricace ti, kojekakvi
zloba se k'o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci
Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjas vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu
Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k'o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom
Ne znam vise, Boze prosti
dal' da strepim
il' da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno vec
Jer znam da sanjas rimovanja
krike i tisinu nemu
ti si bio svugde
u mom' svemu
pile moje, pace moje malo
lavce moje
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Arsen Dedić: BALADA O PROLAZNOSTI
Kad lutali smo svijetom
k’o raspršeno sjeme,
govorili smo sebi -
to je za neko vrijeme.
I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo: „Kopno”
dok gledali smo vodu.
Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći,
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.
Postavljali smo stvari,
al’ opet ne za dugo.
Za sva smo mjesta rekli -
odredit ćemo drugo.
Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet -
to nije ona prava.
Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.
Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
al’ mislili smo - to je
tek privremeno stanje.
Kad gubili smo život
govorili smo: „Neka”
i vjerovali čvrsto
da pravi tek nas čeka.
Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli.
Tek počeli smo nešto,
a drugo već smo bili.
I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.
U započetoj priči,
u ljubavi bez traga,
jer svakoj smo se kući
približili do praga.
U privremenom redu
nekorištenih stvari
ni osjetili nismo
da sami smo i stari.
Dok vjerovali još smo
da samo put se mijenja,
mi rekli smo si zbogom
govoreć do viđenja.
Izvor: „Strofe uz strune” / izabrao Radomir Košanin. - Kragujevac : Grafostil, 2001, str. 246-251.
Kad lutali smo svijetom
k’o raspršeno sjeme,
govorili smo sebi -
to je za neko vrijeme.
I ne znajući da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo: „Kopno”
dok gledali smo vodu.
Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći,
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.
Postavljali smo stvari,
al’ opet ne za dugo.
Za sva smo mjesta rekli -
odredit ćemo drugo.
Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet -
to nije ona prava.
Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.
Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
al’ mislili smo - to je
tek privremeno stanje.
Kad gubili smo život
govorili smo: „Neka”
i vjerovali čvrsto
da pravi tek nas čeka.
Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli.
Tek počeli smo nešto,
a drugo već smo bili.
I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.
U započetoj priči,
u ljubavi bez traga,
jer svakoj smo se kući
približili do praga.
U privremenom redu
nekorištenih stvari
ni osjetili nismo
da sami smo i stari.
Dok vjerovali još smo
da samo put se mijenja,
mi rekli smo si zbogom
govoreć do viđenja.
Izvor: „Strofe uz strune” / izabrao Radomir Košanin. - Kragujevac : Grafostil, 2001, str. 246-251.
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
Aleksandar Aleksandrovič Blok: PRIJATELJIMA
Jedan drugom tajni smo dušmani,
zavidljivi, tuđi, u zlokobi,
a kako bi mogli i živeti,
i raditi, ako ne u zlobi?
Šta se može? Pa svako se trudi
da beščasti sopstven dom i slavu,
zidovi su otrovom škropljeni,
nigde mesta da prikloniš glavu!
Pa šta! Veru straćivši u sreću,
ludimo od smeha što nas plaši
i gledamo, pjani, s ulice,
gde se ruše i domovi naši!
Izdavši u životu, drugarstvu,
praznih reči rastočne prinove,
šta se može! Mi krčimo stazu
za daleke, za naše sinove!
Kad za plotom, u koprivi gustoj
strunu jadne kosti, pod osojem,
nekakav okasneli istorik
zapisaće važno delo svoje...
I samo će namučiti, proklet,
ni krivu, ni dužnu decu građom –
godinama rođenja i smrti
i citata sakaćenih krađom.
Tužne li sudbine – tako složno,
tako mučno – živeti-varati,
i postati dragulj za docenta,
kritičare mlađahne stvarati...
Zariti se pod taj sveži korov,
zaboravom, snom skriti misao!
Ućutite, prokletnice, knjige!
Ja vas nikad nisam ni pisao!
Izvor: „Antologija ruske poezije XX veka : srebrni vek I” / priredio Vladimir Jagličić. – Sremski Karlovci : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2015, str. 580-581.
Jedan drugom tajni smo dušmani,
zavidljivi, tuđi, u zlokobi,
a kako bi mogli i živeti,
i raditi, ako ne u zlobi?
Šta se može? Pa svako se trudi
da beščasti sopstven dom i slavu,
zidovi su otrovom škropljeni,
nigde mesta da prikloniš glavu!
Pa šta! Veru straćivši u sreću,
ludimo od smeha što nas plaši
i gledamo, pjani, s ulice,
gde se ruše i domovi naši!
Izdavši u životu, drugarstvu,
praznih reči rastočne prinove,
šta se može! Mi krčimo stazu
za daleke, za naše sinove!
Kad za plotom, u koprivi gustoj
strunu jadne kosti, pod osojem,
nekakav okasneli istorik
zapisaće važno delo svoje...
I samo će namučiti, proklet,
ni krivu, ni dužnu decu građom –
godinama rođenja i smrti
i citata sakaćenih krađom.
Tužne li sudbine – tako složno,
tako mučno – živeti-varati,
i postati dragulj za docenta,
kritičare mlađahne stvarati...
Zariti se pod taj sveži korov,
zaboravom, snom skriti misao!
Ućutite, prokletnice, knjige!
Ja vas nikad nisam ni pisao!
Izvor: „Antologija ruske poezije XX veka : srebrni vek I” / priredio Vladimir Jagličić. – Sremski Karlovci : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2015, str. 580-581.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Bertolt Breht
ČUO SAM DA NEĆETE NIŠTA DA UČITE
Čuo sam da nećete ništa da učite,
Iz toga zaključujem: milioneri ste.
Budućnost vam je obezbeđena – ona je
Pred vama u sjaju. Vaši su se roditelji
Postarali da vam se noge
Ne spotaknu o kamen. Onda i ne moraš
Ništa učiti. Kakav si
Takav i ostani.
A ako bi i bilo teškoća, jer su vremena,
Kako sam čuo, ipak nesigurna,
Imaš svoje vođe, koji će ti tačno reći
Šta treba da radiš da vam bude dobro.
Oni su to napabirčili kod onih
Što znaju istine
Koje vrede za sva vremena
I recepte koji uvek pomažu.
Gde su toliki za tebe,
Ne moraš ni prstom da mrdneš.
Naravno, kad bi bilo drukčije,
Morao bi da učiš.
ČUO SAM DA NEĆETE NIŠTA DA UČITE
Čuo sam da nećete ništa da učite,
Iz toga zaključujem: milioneri ste.
Budućnost vam je obezbeđena – ona je
Pred vama u sjaju. Vaši su se roditelji
Postarali da vam se noge
Ne spotaknu o kamen. Onda i ne moraš
Ništa učiti. Kakav si
Takav i ostani.
A ako bi i bilo teškoća, jer su vremena,
Kako sam čuo, ipak nesigurna,
Imaš svoje vođe, koji će ti tačno reći
Šta treba da radiš da vam bude dobro.
Oni su to napabirčili kod onih
Što znaju istine
Koje vrede za sva vremena
I recepte koji uvek pomažu.
Gde su toliki za tebe,
Ne moraš ni prstom da mrdneš.
Naravno, kad bi bilo drukčije,
Morao bi da učiš.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši stihovi
ĆAMIL SIJARIĆ
“DOĐE NAŠ RATNIK IZ RATA U GRČKOJ”
Dođe naš ratnik iz rata u Grčkoj
I donese grčku tepsiju i po tijelu
rane
Žene mu rekoše da mu tepsija
Iz Grčke ne valja, jer je plitka.
Mi mu rekosmo da mu ni rane
Iz Grčke ne valjaju, jer su plitke.
Rekosmo mu:
Mi bismo ti kod kuće zadali dublje
Rane.
“DOĐE NAŠ RATNIK IZ RATA U GRČKOJ”
Dođe naš ratnik iz rata u Grčkoj
I donese grčku tepsiju i po tijelu
rane
Žene mu rekoše da mu tepsija
Iz Grčke ne valja, jer je plitka.
Mi mu rekosmo da mu ni rane
Iz Grčke ne valjaju, jer su plitke.
Rekosmo mu:
Mi bismo ti kod kuće zadali dublje
Rane.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši stihovi
ROĐENIMA POSLE NAS - Bertolt Breht
Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.
Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?
Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)
Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.
Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!
Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.
Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?
Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)
Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.
Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju