Najlepši stihovi
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Najlepši stihovi
PJER ŽAN DE BERANŽE: Poslanički izveštaj
Gospodo birači, vama treba dati
Izveštaj o mome poslaničkom radu,
Stoga vam sad želim svima pokazati,
Šta činih za zemlju, za kralja i vladu.
Sve je dobro, divno, prođite se briga –
Gledajte me samo! Meni, bogme, stiga!
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Imajući trbuh večito na umu,
Sedeo sam uvek blizu ministara.
Sve je to s računom i po sporazumu,
Jer se vlada s nama uvek dogovara.
Pomislite samo kakav sam vam poš’o –
A gledajte sada kakav sam vam doš’o!
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Desi se, pa neki na ministre viče,
A to njih po kadšto veoma razljuti,
I onda im treba da se ko razviče,
Te protivnik najzad tad mora da ućuti.
I ja sam se svagda derao i vik’o –
Često sam promukao, kol’ko sam urlik’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Kad sam protiv štampe u skupštini bio,
To je bilo zato što mi je rečeno;
A ako sam kadgod dobre pohvalio,
To mi je unapred bilo dopušteno.
Uvek sam po volji vladi udešav’o,
Pa sam čas „protiv”, a časom „za” glas dav’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Nikad nisam dao, da se sudi kome,
Ako dvoru nije najpravije bilo;
Vik’o sam, „da sad nije vreme tome”
Te se na „red dnevni” odmah prelazilo.
U kraljevo ime često sam se der’o –
Tako sam i neke iz zemlje proter’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Gled’o sam, da vlasti cilja ne promaše,
Pa sam od njih za to i nagradu prim’o;
Glas’o sam za strance kao i za naše –
Ja protiv stranaca ništa nisam im’o.
„Pričuvajmo dobro prijatelje svoje!”
To mi je načelo i pravilo moje.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Radnje jesu stale, nije lako nikom,
Al’ vi ćete opet mirno porez dati,
Makar se sav narod opasao likom,
Treba da se strancu i gospodi plati.
Vremena su loša, rđavo je stanje,
Al’ bogme nek’ narod jede malo manje.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Ja sam proš’o dobro, a to mi je glavno,
Kraljev sam poslanik – ja sam sada sila:
Dva sam svoja brata namestio davno,
I tri su mi sina već službu dobila.
A na ručak zvat sam i za dogodine –
Zvalo me je dosad više od stotine.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Izvor: „S francuskoga Parnasa : prevodi Vladimira M. Jovanovića”. - Srpska književna zadruga, Beograd ; 1893. - str. 16-18.
Gospodo birači, vama treba dati
Izveštaj o mome poslaničkom radu,
Stoga vam sad želim svima pokazati,
Šta činih za zemlju, za kralja i vladu.
Sve je dobro, divno, prođite se briga –
Gledajte me samo! Meni, bogme, stiga!
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Imajući trbuh večito na umu,
Sedeo sam uvek blizu ministara.
Sve je to s računom i po sporazumu,
Jer se vlada s nama uvek dogovara.
Pomislite samo kakav sam vam poš’o –
A gledajte sada kakav sam vam doš’o!
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Desi se, pa neki na ministre viče,
A to njih po kadšto veoma razljuti,
I onda im treba da se ko razviče,
Te protivnik najzad tad mora da ućuti.
I ja sam se svagda derao i vik’o –
Često sam promukao, kol’ko sam urlik’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Kad sam protiv štampe u skupštini bio,
To je bilo zato što mi je rečeno;
A ako sam kadgod dobre pohvalio,
To mi je unapred bilo dopušteno.
Uvek sam po volji vladi udešav’o,
Pa sam čas „protiv”, a časom „za” glas dav’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Nikad nisam dao, da se sudi kome,
Ako dvoru nije najpravije bilo;
Vik’o sam, „da sad nije vreme tome”
Te se na „red dnevni” odmah prelazilo.
U kraljevo ime često sam se der’o –
Tako sam i neke iz zemlje proter’o.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Gled’o sam, da vlasti cilja ne promaše,
Pa sam od njih za to i nagradu prim’o;
Glas’o sam za strance kao i za naše –
Ja protiv stranaca ništa nisam im’o.
„Pričuvajmo dobro prijatelje svoje!”
To mi je načelo i pravilo moje.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Radnje jesu stale, nije lako nikom,
Al’ vi ćete opet mirno porez dati,
Makar se sav narod opasao likom,
Treba da se strancu i gospodi plati.
Vremena su loša, rđavo je stanje,
Al’ bogme nek’ narod jede malo manje.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Ja sam proš’o dobro, a to mi je glavno,
Kraljev sam poslanik – ja sam sada sila:
Dva sam svoja brata namestio davno,
I tri su mi sina već službu dobila.
A na ručak zvat sam i za dogodine –
Zvalo me je dosad više od stotine.
E, što sam se častio,
E, što sam se gostio
Kod naše gospode, naših ministara,
E, to je za priču; e, to vredi para!
Izvor: „S francuskoga Parnasa : prevodi Vladimira M. Jovanovića”. - Srpska književna zadruga, Beograd ; 1893. - str. 16-18.
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
RABINDRANAT TAGORE - GRADINAR
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti
imam reći;ali se ne usudjujem, strahujući da bi
mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu
svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti
imam reći; ali se ne usudjujem, strahujući da bi
mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim
suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usudjujem, strahujući
da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada
saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne
usudjujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam
svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne
usudjujem, strahujući da bi mogla otkriti moj
kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo
u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je
moj bol večito svež.
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti
imam reći;ali se ne usudjujem, strahujući da bi
mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu
svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti
imam reći; ali se ne usudjujem, strahujući da bi
mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim
suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usudjujem, strahujući
da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada
saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne
usudjujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam
svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne
usudjujem, strahujući da bi mogla otkriti moj
kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo
u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je
moj bol večito svež.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
MIHAJ EMINESKU: Glosa
Vreme ide i dolazi,
Sve je novo i sve staro,
Šta je dobro, šta zlo, pazi,
Pitaj se, razmisli malo;
Ne plaši se i ne nadaj,
Šta je val, k’o val prolazi,
Zov il’ mamac ti ne gledaj,
Hladnokrvno svuda gazi.
Mnogo šta pored nas prohuji,
Ko da obujmi sve pogledom?
Mnogo toga u uhu bruji,
Ko će sve da sluša redom?
Al’ se ti ne izdvoji i tim
Samog sebe iznalazi,
Dok sa žuborenjem taštim
Vreme ide i dolazi.
Ni jezičak da ne nagnu svoj
Hladne misli terazije
Prema sekundi prolaznoj
Što s’ u masci sreće krije
I iz smrti joj nastaje
Pa trenut se održi samo;
Za onog ko ih poznaje,
Sve je novo i sve staro.
Ko pozorišna predstava
Nek’ svet ti liči tako:
Da četvoro izigrava
Neko, poznaćeš ga lako;
Da plače il’ se važan čini,
Ti u kutu, u se slazi
I u njegovoj veštini
Šta je dobro, šta zlo, pazi.
Budućnost – prošlost pristaju
K’o dve strane istog lista,
Svemu početak je na kraju
Za sve kojima je pamet čista.
Prošlo il’ što ćemo imati,
Sve bi u sadašnjost stalo,
O taštini njinoj samo
Pitaj se, razmisli malo.
Jer sredstvima istovetnim
Podložna su sva stvorenja
I s vremenom stoletnjim
Veselo se s tužnim menja;
Isti komad, drugi kostimi,
Druga usta ton isti taj,
I tol’ko puta varan s tim,
Ne plaši se i ne nadaj.
Ne padaj ti kad podlaci
K uspehu si krče pute,
Preći ćete preprednjaci
Da na čelu utisnute
Imaš zvezde; al’ ne tuguj,
Tući će se na istoj stazi,
Ti sa njima ne druguj,
Što je val, k’o val prolazi.
I pesmom neke sirene
Svet baca svetlosti mrežu;
Da glumce smeni sa scene
Moliće te u metežu.
Po strani ti moraš ići,
Prevariti ti se ne daj
Il’ s pravoga puta sići,
Zov il’ mamac ti ne gledaj.
Ako te dirnu, ti s’ odmiči,
Da savete im ne dadeš –
Ako te psuju, što postići
Možeš kad im meru znadeš?
Nek’ svaki šta hoće kaže,
Nek u svet ma ko prolazi,
Da ti ništa nije draže,
Hladnokrvno svuda gazi.
Izvor: „Ka zvezdi – izabrane pesme”. – Priredio i preveo Radu Flora. – Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin” ; Zrenjanin, 1983 (str. 44 – 45)
Vreme ide i dolazi,
Sve je novo i sve staro,
Šta je dobro, šta zlo, pazi,
Pitaj se, razmisli malo;
Ne plaši se i ne nadaj,
Šta je val, k’o val prolazi,
Zov il’ mamac ti ne gledaj,
Hladnokrvno svuda gazi.
Mnogo šta pored nas prohuji,
Ko da obujmi sve pogledom?
Mnogo toga u uhu bruji,
Ko će sve da sluša redom?
Al’ se ti ne izdvoji i tim
Samog sebe iznalazi,
Dok sa žuborenjem taštim
Vreme ide i dolazi.
Ni jezičak da ne nagnu svoj
Hladne misli terazije
Prema sekundi prolaznoj
Što s’ u masci sreće krije
I iz smrti joj nastaje
Pa trenut se održi samo;
Za onog ko ih poznaje,
Sve je novo i sve staro.
Ko pozorišna predstava
Nek’ svet ti liči tako:
Da četvoro izigrava
Neko, poznaćeš ga lako;
Da plače il’ se važan čini,
Ti u kutu, u se slazi
I u njegovoj veštini
Šta je dobro, šta zlo, pazi.
Budućnost – prošlost pristaju
K’o dve strane istog lista,
Svemu početak je na kraju
Za sve kojima je pamet čista.
Prošlo il’ što ćemo imati,
Sve bi u sadašnjost stalo,
O taštini njinoj samo
Pitaj se, razmisli malo.
Jer sredstvima istovetnim
Podložna su sva stvorenja
I s vremenom stoletnjim
Veselo se s tužnim menja;
Isti komad, drugi kostimi,
Druga usta ton isti taj,
I tol’ko puta varan s tim,
Ne plaši se i ne nadaj.
Ne padaj ti kad podlaci
K uspehu si krče pute,
Preći ćete preprednjaci
Da na čelu utisnute
Imaš zvezde; al’ ne tuguj,
Tući će se na istoj stazi,
Ti sa njima ne druguj,
Što je val, k’o val prolazi.
I pesmom neke sirene
Svet baca svetlosti mrežu;
Da glumce smeni sa scene
Moliće te u metežu.
Po strani ti moraš ići,
Prevariti ti se ne daj
Il’ s pravoga puta sići,
Zov il’ mamac ti ne gledaj.
Ako te dirnu, ti s’ odmiči,
Da savete im ne dadeš –
Ako te psuju, što postići
Možeš kad im meru znadeš?
Nek’ svaki šta hoće kaže,
Nek u svet ma ko prolazi,
Da ti ništa nije draže,
Hladnokrvno svuda gazi.
Izvor: „Ka zvezdi – izabrane pesme”. – Priredio i preveo Radu Flora. – Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin” ; Zrenjanin, 1983 (str. 44 – 45)
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Oprostajno pismo G.G.Markesa - ZALJUBLJEN U LJUBAV
Kad bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih kazivao sve šta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio ne po onome što vrede,
već po onome što znače,
spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih očiju,
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge kad govore,
i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu,
ostavljajući otkrivenim ne samo telo,
već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu
i čekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe nijedan jedini dan
a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca
da su mi najbliži
i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.
Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa
starošću
već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u naćinu
savladavanja litica.
Shvatio sam da kad tek rođeno dete
stegne svojom malom šakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na žalost početi da umirem.
Kad bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih kazivao sve šta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio ne po onome što vrede,
već po onome što znače,
spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih očiju,
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge kad govore,
i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu,
ostavljajući otkrivenim ne samo telo,
već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu
i čekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe nijedan jedini dan
a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca
da su mi najbliži
i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.
Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa
starošću
već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u naćinu
savladavanja litica.
Shvatio sam da kad tek rođeno dete
stegne svojom malom šakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na žalost početi da umirem.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
GABOR OLAH: Jedan grad
Ovde se sve svinje za tov biraju,
Kraljevski krmače tuste se i šire,
Ovde i anđeli tek čardaše sviraju,
Iz džepa prinčeva duvankese vire.
Vaj, tu se rodih. Tu na mene pade
Najpustijega neba plavet otrcana,
Ovde u podbrežju pisah pesme, jade,
Tu me i unemi nemost sugrađana.
A kada umrem – oh, mudro će se svađat’
Seljaci sa gospodom o nasleđu mome.
Nad raku će kamen težak mi usadit’
I u njoj o tovu tek snit ću svemoćnome.
Izvor: „Zlatna knjiga mađarske poezije”. – Sastavio i preveo Enver Čolaković . – Nakladni zavod Matice hrvatske ; Zagreb, 1978 (str. 240)
Ovde se sve svinje za tov biraju,
Kraljevski krmače tuste se i šire,
Ovde i anđeli tek čardaše sviraju,
Iz džepa prinčeva duvankese vire.
Vaj, tu se rodih. Tu na mene pade
Najpustijega neba plavet otrcana,
Ovde u podbrežju pisah pesme, jade,
Tu me i unemi nemost sugrađana.
A kada umrem – oh, mudro će se svađat’
Seljaci sa gospodom o nasleđu mome.
Nad raku će kamen težak mi usadit’
I u njoj o tovu tek snit ću svemoćnome.
Izvor: „Zlatna knjiga mađarske poezije”. – Sastavio i preveo Enver Čolaković . – Nakladni zavod Matice hrvatske ; Zagreb, 1978 (str. 240)
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Đe reče Japan
Matija Bećković
Đe reče Japan
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi trebalo pametnije
Ponekad i drugog čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.
Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To me i zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
Ali šta misle i znaju drugi
Znam koliko oni.
Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.
Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.
Po godinu sam sebe nagovarao
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga i borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.
Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću.
Tobož slušam pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne goni nego ja hoću.
Niko samnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikog sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skroz zavapijo
Ne mogu više
I iskoračio preko vrata
Preko kojih ćeš iskoračiti i ti.
Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Pojednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A ond pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Ka bor osamnik
E to drvo je junak
I čoek je čoek
Ako može sam.
Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimni glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovce.
Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.
Matija Bećković
Đe reče Japan
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi trebalo pametnije
Ponekad i drugog čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.
Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To me i zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
Ali šta misle i znaju drugi
Znam koliko oni.
Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.
Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.
Po godinu sam sebe nagovarao
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga i borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.
Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću.
Tobož slušam pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne goni nego ja hoću.
Niko samnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikog sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skroz zavapijo
Ne mogu više
I iskoračio preko vrata
Preko kojih ćeš iskoračiti i ti.
Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Pojednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A ond pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Ka bor osamnik
E to drvo je junak
I čoek je čoek
Ako može sam.
Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimni glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovce.
Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši stihovi
Epilog – Mika Antić
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovde kod mene
Dani imaju opori ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovde kod mene
Dani imaju opori ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože - do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Najlepši stihovi
АNTONIO MAČADO: Sinoć sanjah dok sam spio
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Izvor što je žuborio
imađah u srcu ja.
Mlazu skriti, rekoh ovo:
Zašto meni stiže sad,
o, života vrelo novo,
s kojeg ne pih ja nikad?
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Da košnicu bejah svio
u dubini srca ja.
I rojevi zlatnih pčela
stvarahu, uz žubor tih,
sladak med i saća bela
od starih mi gorčina svih.
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Jarkog sunca plamen mio
kako mi u srcu sja.
Beše vrelo k’o crveni
razgoreli ugljen sam,
beše sunce pošto meni
vid zaslepi blistav plam.
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Da to Gospod sâm je bio
što nosih ga u srcu ja.
Sinoć snih da videh Boga,
da sam s njime govorio;
I snih da Bog slušaše me...
Zatim sanjah da sam snio.
Izvor: „Španska lirika - dva zlatna veka”. – Izbor, prepev i predgovor Vladete R. Košutića. – Prosveta ; Beograd, 1963 (str. 169)
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Izvor što je žuborio
imađah u srcu ja.
Mlazu skriti, rekoh ovo:
Zašto meni stiže sad,
o, života vrelo novo,
s kojeg ne pih ja nikad?
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Da košnicu bejah svio
u dubini srca ja.
I rojevi zlatnih pčela
stvarahu, uz žubor tih,
sladak med i saća bela
od starih mi gorčina svih.
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Jarkog sunca plamen mio
kako mi u srcu sja.
Beše vrelo k’o crveni
razgoreli ugljen sam,
beše sunce pošto meni
vid zaslepi blistav plam.
Sinoć sanjah dok sam spio,
o, blažena varka ta!
Da to Gospod sâm je bio
što nosih ga u srcu ja.
Sinoć snih da videh Boga,
da sam s njime govorio;
I snih da Bog slušaše me...
Zatim sanjah da sam snio.
Izvor: „Španska lirika - dva zlatna veka”. – Izbor, prepev i predgovor Vladete R. Košutića. – Prosveta ; Beograd, 1963 (str. 169)
Acriter et Fideliter!
Re: Najlepši stihovi
Miroslav Antić: MALILINI
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe.
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćeš se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i još lepših - barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta ce meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.
Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaćeš moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
Baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.
Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.
Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta ću bez tebe.
Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,
- udaćeš se za nekog
dok se vratim, nesrećo.
Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.
Ima takvih u ciganskom rodu
i još lepših - barem hiljadu.
Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta ce meni braća,
pa da se u tebe zaljube.
Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.
A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!
Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.
Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.
Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.
Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaćeš moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.
Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.
Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.
Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
Baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.
Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.
Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!
Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Re: Najlepši stihovi
Sad će ona avetinja uživo da ti odrecituje...
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši stihovi
SLOVO O LJUBAVI -Desanka Maksimović
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
NAŠA TAJNA-Deasanka Maksimović
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazveždje žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazveždje žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći nijedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
ULICA GORKIH JAGODA- Ratko Petrović
....
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
....
Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj! 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
Ljubavna pesma - Jovan Dučić
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći vise nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt suncani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći vise nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt suncani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
Poslije ljubavi - Arsen Dedić
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
Kada mi nedostaješ – Mika Antić
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega…
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ…
Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega…
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ…
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
Kroj-Miroslav Antić
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
''Ko nije plovio,ko nije brodio,ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo.''-Mika Antić
Re: Najlepši stihovi
Trojka - S. Jesenjin
Vrti se ludo snežna bura,
poljima tuđu trojku gura.
U trojci juri tuđa mladost.
Gde mi je sreća? Gde mi je radost?
Mećava sve je odnela snove,
na nekoj trojci luđoj od ove.
Vrti se ludo snežna bura,
poljima tuđu trojku gura.
U trojci juri tuđa mladost.
Gde mi je sreća? Gde mi je radost?
Mećava sve je odnela snove,
na nekoj trojci luđoj od ove.
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Re: Najlepši stihovi
Moja omiljena
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Najlepši stihovi
BALADA
Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?
Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,
Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bio je razmak samo - pola pedlja.
Miroslav Mika Antic
Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?
Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,
Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bio je razmak samo - pola pedlja.
Miroslav Mika Antic
Zivim u sapatu iza kulisa.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju