Tode Nikoletić - Siromašni Romeo

[branko]

TODE NIKOLETIĆ

SIROMAŠNI ROMEO

LICA:

JULIJA
VIĆENCO
GROFICA
GROF
ŽIZELA
GROF ĐORĐINO
BARON SALVATORE
GROF PAPAGALO
BARON MARČELO DE NIKO
MUZIKANT



VIĆENCO:

U slavnom gradu Verona, živeše nekada ona.

(Princeza razređuje ruže. Na trenutak stane zamišljena pa nastavi.)

Bistra ko bistri potok u gori, vrela ko vatra kad se razgori. Vitka ko jasika rana . Lepa ko svetlost najlepšeg dana. I još lepša za nijansu.
Tri godine je vezla i čekala dragog da bane. Tri godine je čekala šansu da ispred nje princ stane sa buketom ruža. Tri godine je čekala muža.
(Princeza uzdahnu)

Sto puta se ubola i vidala svoje rane. Hiljadu uzdaha Ah, je rekla,
Duša mlada je od čežnje pekla. U suzama čekala noć, u suzama pratila dan, о dragom princu svom snila je najlepši san. Al princ niti da bane, al princ niti slovo B da bekne. Srce joj je gorilo poput rane. Niko pred nju da klekne. Oooooo!

JULIJETA:
Oooooo, zašto nema Zmaja da me spasi iz ovog očaja.
VIĆENCO:
Uuuuuuu...
JULIJETA:
Uuuuuzmi me tamo mrkla.
VIĆENCO:
Eeeeeeee....
JULIJETA:
Eeee, zašto ti nisam mlada crkla.
VIĆENCO:
Aaaaaaa....



JULIJETA:
Ama, umukni već jednom , Vićenco nesrećo jedna! Vidiš da sam nesrećna i da patim. Hoćeš li da te za glavu skratim!?
VIĆENCO:
Nemojte glavu, gospodarice. Skratite me za nokte. Skratite mi obrve...evo možete brkove...
JULIJETA:
Jezik ću ja tebi skratiti, baksuze. Vidiš da sam nesrećna i tužna.
VIĆENCO:
A kad si tužna onda si ružna.
JULIJETA:
Vićenco!
VIĆENCO:
Niste ružni , Vaša visosti. Malo vam se šminka razmazala.
JULIJETA:
Učini nešto, Vićenco.
VIĆENCO:
Evo, Vaša visosti. (Pravi kolut napred, pravi grimase)
JULIJETA:
Budalaština. Umeš li ti nešto bolje?
VIĆENCO:
Umem da imitiram ćurku. Gledajte. Pućpuru. Pućpuru. Pa prase. Grok grok, grok!
JULIJETA:
Samo mi prase sada treba. Vićenco, prestani da se izmotavaš. Meni treba nešto za srce! Bleso blesava vidiš da sva gorim! Ko mora naprosto morim. Ovde me boli, ovde i ovde. ( pipa se za stomak)
VIĆENCO:
Hoćete li princes krofnu!
JULIJETA:
Nisam rekla da me stomak boli, već srce, Vićenco! Srce koje niko ne voli. Učini nešto, baksuze dok mi nisu krenule suze!
VIĆENCO!
To je bar lako Vaša visosti..
(Uzima gitaru i peva )
Kad je Julijeta tužna,
Suze joj ko kiša kaplju,
pa je kao žaba ružna
koja čeka gladnu čaplju!

O, Julijeta,
Ti si moja meta.
O, Julijeta,
Ljubav moja cveta
...
Jel dobro? Hoćeš da nastavim?



JULIJETA:
A hoćeš li da te ovom stolicom sastavim? Napolje! Napolje! Smesta! Hoćeš li da mi srce pukne. Zar nije dosta što me grofica, a moja mama, želi udati za onog koga ne volim? Za onog nadmenog grofa Đorđina.
VIĆENCO:
A šta fali Đorđu, moliću lepo? Je li visok?
JULIJETA:
Jeste!
VIĆENCO:
Je li bogat?
JULIJETA:
Jeste.
VIĆENCO:
Je li lep? Jeste!
JULIJA:
Nije.
VIĆENCO:
Je li nosat?

JULIJA:
Jeste!
VIĆENCO:
Pa dobro, nema nos kao ja, ali da je otmen, pristojan i pedantan, to ne možete poreći.
On uvek stavi ruku kad zeva. I...i... i otvra usta kada peva.
JULIJETA:
Marš tamo, baksuze jedan! (gađa ga sa ružom)

Ulazi Žizela.



ŽIZELA:
Opet se mlada grofica srdi. Pa nije vas valjda ovaj nesrećnik Vićenco ponovo naljutio?

JULIJETA:
Ne spominji mi ga, Žizela. Toliko mi ide na živce da će mi svakog trena pući. Čim mi spomene onog dosadnog grofa Marka De Đorđina, dobijem napad histerije. Gledaj sva se tresem, mila moja. A ti znaš da se neću na silu udati.
ŽIZELA:
Bogami, ja bih se odmah udala za njega. Bogat, a visok.
JULIJETA:
Udaj se.
ŽIZELA:
Eh, kad bi hteo. Ko će mene ovaku sirotu.
VIĆENCO:
( Vidi i sluša) Ja!
JULIJETA:
Vićenco!
ŽIZELA:
Gubi se baksuze! Pre bih se otrovala nego pošla za te.

VIĆENCO:
Evo idem. Odlazim.
ŽIZELA:
A kakvog bi htela moja gospodarica.
JULIJETA:
(zamišlja ga) Paaaa, da ima lepe oči. Zelene, na primer. Da je zabavan. Da ume da se ljubi.
ŽIZELA:
Ju! Da se ljubi!
JULIJETA:
Dugo. Da sva zadrhtim u zagrljaju i da mi žmarci krenu kroz noge, telo, kroz krv, da mi srce poraste od dragosti i miline...
VIĆENCO:
Ko moje! Meni je srce naraslo ko testo od kvasca!
ŽIZELA:
Vidi ovog prasca!
JULIJETA:
E, sad je dosta. Ovo je prevršilo svaku meru. Evo ti gilipteru bezobzirni. ( gađa ga jastukom.)
ŽIZELA:
Gubi se, baksuze jedan! (izviruje i proverava da li je otišao)
JULIJA:
Jel otišao?
ŽIZELA:
Ode. A šta kažete, gospodarice za onog novog barona što je nedavno došao?
JULIJA:
Novog!?
ŽIZELA:
Nise čuli?
JULIJA:
Ne. Pričaj Žizela, pretvorila sam se u uvo.( Vićenco sluša)
ŽIZELA:
Mlad, otmen, naočit. Ima bujnu kovrdžavu kosu. Lepe brkove. Tuniku od najfinije angolske kože. Dug mač okovan safirima. A osim toga ume da svira na gitari. Romantičan je i vrlo zabavan. Priča se da je bogat...
JULIJA:
Ugovori mi sastanak.
( odlaze)


Grofova odaja:

GROFICA:
Ćero! Ćero! Opet je nema. Evo, već sam se uzbudila. Krv će mi proključati zbog nje! Ćero!

JULIJA:
Pardon mama! Ovde sam.

GROFICA:
Opet se smucaš sa onom brbljivom Žizelom. Samo dangubiš, a vreme ti je za udaju. Umesto da se učiš manirima i grofovskim poslovima, ti po ceo dan provodiš u šetnji i hvataš tamo neka zjala. Ja sam u tvojim godinama umela da sviram na klaviru. Latinski sam govorila tečno već sa deset godina. Ej, deset godina! A ti, ti traćiš vreme sa onom kaćiperkom koja bi sada morala biti u vešeraju! Kornelo! Kornelo! Pobogu gde je tvoj otac grof, a moj nesretni muž!? Korneloo!
GROF:
Evo, evo! Nisam gluv čujem te dobro.
GROFICA:
Korenelo, naredi tvojoj kćerki da se smesta uda.
GROF:
Da se uda? Da ti nisi jela bunike? Za koga da se uda!?
GROFICA:
Za nekog od grofova i barona. Organizovaćemo dvorski bal pod maskama pa neka odabere nekog bogatog i naočitog.

GROF:
Kako da odabere ako su pod maskama? To je kao da bira mačku u džaku.
GROFICA:
Ne brini se ti za mačku. Važno je da uhvatimo onu sa debelim pedigreom.
GROF:
Draga, pa valjda je logično da Julijeta sama odabere kojeg će mačka. Mislim muža.
GROFICA:
Ona da izabere!? Ma idi, molim te! Ta bi izabrala, da je po njenom, nekog slepca bez prebijenog krajcera. A možda se ne bi nikad ni udala. Sva sreća da sam mislila na sve i pripremila pozivnice za bal. Pozvaćemo sve viđene grofove iz okruga. Grofa Đorđina, Grofa Papagala. Barona Salvatora. Markiza Đuzepea. Ne smemo gubiti vreme. Moramo sve organizovati. Vićenco! Vićenco! Gde je ta budala!?
Vićenco!
VIĆENCO:
Zvali ste me, vaša visosti.
GROFICA:
Vićenco odnesi ova pozivna pisma grofovima na ove adrese.
VIĆENCO:
Biće kako vi naredite gospodarice. A jel mogu zato dobiti dve tri parice?
GROFICA:
Briši tamo baksuze. Hranimo te bambadava. Jedeš više od tri lava.
Miči mi se sa očiju!
VIĆENCO:
Jedem manje od mrava.
GROFICA:
Još si tu? Mužu moj, naredi da ga izbičuju!
GROF:
Bolje je da ga nahranimo i da mu damo platu.

GROFICA:
Uh, ništa od tebe. Sreća pa sam Julijeti odabrala pravog muškarca.
GROF:
Koga?
GROFICA:
Đorđina!
JULIJA:
Đorđina!? Neću!
GROFICA:
Eto, eto šta mi radi! Jogunica! Jao, opet mi je pritisak skočio!
(seda i hladi se lepezom)
GROF:
Zašto se jediš bez potrebe. Neka uzme onog koga voli.
GROFICA:
Ma nemoj! Pa da prođe kao ja. Ako se ja pitam, a pitam se. Udaće se za Đorđina.
JULIJA:
Ali mama?
ŽIZELA:
Želi li gospoda čaj?
GROFICA:
Od tebe mi ne treba ništa. Gubi se u vešeraj i ne ometaj, inače nećeš dobiti platu!
ŽIZELA:
Platu!? Pa ja već tri godine ne dobijam platu.
GROFICA:
Da , ali jedeš besplatno.
ŽIZELA:
Jedan obrok.
GROFICA:
Jedan, ali za tri osobe. Kornelo, smesta joj reci da se gubi i da nešto korisno radi. Vikni, Kornero, šta bleneš?
GROF:
Hoću dušo. Žizela, zlato moje, budite ljubazni i otiđite da sredite veš kako stara grofica naređuje.
ŽIZELA:
Hoću gospodaru.
GROFICA:
Stara!? Stara! Ko je star?
GROF:
Hteo sam reći, mudra...
GROFICA:
Ih, i ti si mi za vladara. Žizela srce... Žizela zlato... Ne daj bože da nam ovo siroto dete bude na tebe.
Ćero dušo, Ti ćeš se udati za pravog muškarca, a ne mekušca. Tebi treba čvrsta ruka. A tu ruku ima grof Đorđino. Sve će tvoja mama srediti. Samo slušaj svoju mamu. Nemoj pogrešiti kao ja.
JULIJA:
Ali mama! Tata je dobar.
GROFICA:
Dobar. Dobar. Predobar. Mekušac. Ne ume da vlada. Njega sve sluge vole, a ne može tako. Mora da ga se boje. Poštovanje se stiče strahopoštovanjem.
GROF:
Pusti dete. Ona će sama odabrati sebi budućeg muža.
GROFICA:
Moliiim!? Sama! Je li? Pa da upadne u zamku kao ja? A ne! Grof Đorđino je prava prilika. Znaš da smo pred bankrotom. Treba platiti ove nesrećne sluge, a nemamo ni krajcera.
JULIJETA:
Mama, uz dužno poštovanje, ja njega ne volim.
GROFICA;
I ne treba da ga voliš. Šta će ti ljubav. Ja sam se udala iz ljubavi i vidi.
VIĆENCO:
Klanjam se milostiva. Želite li nešto popiti. (pauza) Nema ništa.

GROFICA:
Donesi nam dve čaše vode.
VIĆENCO:
Hoćete li sa ledom ili?
GROFICA:
Sa ledom.
VIŽENCO:
Nema leda.
GROFICA:
Onda bez leda. Požuri!
VIĆENCO:
Nema čaša!
GROFICA:
Kako nema?
VIĆENCO:
Nema. Poslednju je Julija razbila kad me gađala.
GROFICA:
Šteta ako te promašila.
VIĆENCO:
Da, šteta. Mene je promašila, a razbila je vaš portret.
GROFICA:
Ovaj je lud. Marš tamo!
ŽIZELA:
Oprostite molim, stigao je grof Đorđino, da ga pustim unutra.
GROFICA:
Đorđino! Brzo, Sredi se malo. Popravi frizuru. Zategni krinolinu.
JULIJA:
Jao, samo nam on treba.
GROFICA:
Šta si se udrvenio? Dočekaj mladog grofa. Mrdni se malo!
GROF:
Evo, idem. Samo vičeš.
VIĆRNCO:
Da donesem tri čaja?

GROFICA:
Ovaj je još živ. Ako se ne izgubiš za minut, davim!
VIĆENCO:
Idem, idem...

(Zvono)

GROFICA:
Daaaaa,
( Ulazi grof. Visok, pantalone kratke, zalizana kosa, neskladno obučen.)
ĐORĐO: (obraća se piskavim glasom)
Ljubim ruke gospodarice i poštovana grofice. Klanjam se gospodaru. Moja ljubaznost lepa Julijeto. Moj naklon mladi gospodine...
VIČENCO:
( pruža mu ruku i Đorđino mu je ljubi)
ĐORĐO:
Vi ste sigurno brat.
ĐORĐO:
Ne ja sam teča, vaša visosti.
ĐORĐO:
Teča! Đulijetin teča!
ĐORĐO:
Neee. Mama grofice...
GROFICA:
Vićenco!(Ljuta pokazuje mu da se udalji.) Oh, vrlo ste ljubazni mladi gospodaru. Izvolite, sedite. Dragi šta stojiš. Povedi našeg gosta, neka sedne do Julijete.
ĐORĐO:
Izvolite mlada gospojice, ove gladijole sam ubrao dole. Slažu vam se sa enterijerom.
VIĆENCO:
Šta mladi grof želi da srkne? Pa da što pre crkne.

ĐORĐO:
Ceđeni sok od grejpfruta.
VIĆENCO:
Nema grejpfruta. Želi li grof da vam iscedim nešto drugo?
GROF:
Ananas!
VIĆENCO:
Ne za nas! Za vas!
GROFICA:
Vićenco!Donesi bilo šta! Biće najbolje da vas ostavimo same. Odosmo da pripremimo nešto za zakusku. Danas smo spremili punjenu gusku. Jel tako dragi?
GROF:
Gusku?
VIĆENCO:
Da. Iscedili smo vam gusku.
GROFICA:
Vićenco! Ajde, požuri!
GROF:
Odoše. Tako su uljudni. Pogotovu teča gospođe grofice.
Ne čini li vam se da je mlad za teču?
JULIJA:
Ah, da. Znate, on se prevremeno rodio. Deset godina ranije.
GROF:
Vidi se. A vi ste se rodili da budete moja ljubav. Dopao sam vam se na prvi pogled. A koliko smem da primetim i vi mene vrlo zavodljivo merkate. Nevaljalice jedna.
JULIJA:
Pa ne znam, mislim da vam se čini. Ja sam, poštovani grofe, malo razroka. Gledajte. Bojim se da nisam prilika za vas.
( gleda razroko)
GROF:
Ne smeta. I ja imam problema sa hrkanjem. Znate, neka ostane u poverenju, hrčem ko konj. ( hrče)

JULIJA:
Da, ali ja imam jednu nogu kraću. Gledajte. Sva se tresem kad hodam. (hoda i pokazuje mu)
GROF:
To nije ništa naspram mojih malja. Pogledaj lepa Julijo. Dlakav sam ko majmun. ( Pokazuje malje na nogama)

JULIJA:
Ja štucam.
GROG:
Ja imam vetrove.
JULIJA:
Ja se ne kupam redovno.
GROF;
Ni ja.
JULIJA:
Meni se oseća iz usta.
GROF:
A tek meni. Priđi da te poljubim, smrdo moja!
VIĆENCO:
Može sok?
GROF:
Kasnije tečo. Gde smo ono stali? Ah, kod ljubljenja.
JULIJA:
Nemojte molim vas. Ne umem da se ljubim.
GROF:
Ja ću te naučiti, ljubo moja. Napući svoje sočne usne.
JULIJA:
Molim?
GROF:
Ovako. ( pruža jezik)
VIĆENCO:
A da ti ja napućim čaj. Poslužite se pre poljupca. Izvolite golupčići. ( prosipa na grofa) Oh, pardon. Moja nesmotrenost.

GROF:
Ti...ti... ti trapavi jarče! Vidi šta si uradio!? Uflekao si mi helanke i žaket. Grdiće me mama.
JULIJA:
Žao mi je grofe zbog ove male nesmotrenosti. Primite moje duboko saučešće. Sram te bilo tečo!
GROF:
Slažem se. Stidite se tečo.
JULIJA:
Hajdemo da uklonimo fleku.
VIĆENCO:
Uklonite ga celog.
GROF:
Odoh, i da znaš Džuli, ljut sam. Otkažite pečenu gusku. A ovog baksuza od teče ne želim sledeći put videti. Zbogom!
JULIJETA:
Hvala ti Vićenco! Zaslužio si poljubac.
VIĆENCO:
Ljubi!
JULIJA:
Hoću, ali drugi put.
GROFICA:
Gde je grof Đorđino?
VIĆENCO:
Otišao je da zameni helanke. Upiškio se malo...mislim mnogo!
JULIJA:
Vićenco, gubi se u svoju odaju! Hitno je morao na put. Izvinio se i pozdravio vas.
GROFICA:
Šteta. Ali, upravo se najavio grof Papagalo!
VIĆENCO:
( Izviruje) Papagalo! Da nije mnogo malo?
GROFICA:
Ovoga ću udaviti. Definitivno!

VIĆENCO:
Otišao sam!
JULIJETA:
Mama, ali ja ne želim da se udam, a pogotovu za tog Papagala!
GROFICA:
Moraš. Neko nas mora spasiti od bankrota.
JULIJETA:
Ali ja ne želim brak.
GROFICA:
Naviknućeš se. ( Zvono) Evo ga! Budi ljubazna.
VIĆENCO:
Vaša visosti, stigao je grof Papagaj. Da ga pustim ili zadavim, ovaj zadivim.
GROFICA:
Neka uđe.
VIĆENCO:
Papagajček, upadaj!
PAPAGALO:
(Zalizana kosa. Tanki brkovi, naocale sa velikom dioptrijom, velike cipele)
Ljubim ruke prelepa princezo! ( Ljubi grofici ruku) Pretpostavio sam da ste lepi i zgodni, ali da ste toliko to nisam ni u snu zamišljao.
GROFICA:
Oh! Polaskana sam.
PAPAGALO:
Gospođa je sigurno vaša mama. Moj naklon mamice. A ovo je tata. Moj klimoglav, papa.
VIĆENCO:
Papa! Da , da, pa paaaaa. ( Otvara mu vrata)
GROFICA:
Izvinite grofe Papagalo. Došlo je do zabune, ja sam mama, a ovo je Julijeta.


PAPAGALO:
Julijeta! ( ljubi ruku Vićencu) Tako vam je ruka topla i nežna. Kao da milujem umilnu ptičicu.
VIĆENCO:
Ptičica je čačkala nos.
JULIJETA:
Mama, pa ovaj je ćorav.
GROFICA:
Ćero moja, svi su oni ćoravi. Pssst.
VIĆENCO:
(Piskavim glasom) Je li grof za neku cugu?
PAPAGALO:
Da, ljupka princezo. Iz vaših ruku bih otrov pio.
VIĆENCO:
Jel! Nemoj dva put reći.
GROFICA:
Vićenco, donesi grofu ceđenu narandžu.
VIĆENCO:
Odoh da je iscedim ako je uhvatim.
GROFICA:
A vi grofe, smestite se pored Julijete. Izvinjavam se, odoh po bajadere dok vi proćaskate.
PAPAGALO:
( Seda pored Julije)

Vau, vau!
JULIJA:
Molim!?
PAPAGALO:
Vau, vau vau...
JULIJA:
Ne razumem!
PAPAGALO:
Igramo se. Ti si maca, ja sam kuca. I sada će kuca da se igra žmurke sa macom.
JULIJA:
Ne volim kuce.
PAPAGALO:
Hajde hajde...igramo se ćora bake. Ja brojim ti se kriješ. Jedan, dva tri, četiri... i tako dalje.
JULIJA:
Bolje da se sakrijem.
PAPAGALO:
Ko se nije sakrio magarac bio. Gde si maco? U-huuu!
Sada ce kuca da te luca!
VIĆENCO:
( Prilazi i gleda.)
PAPAGALO:
Kaži mrnjao! Mačkiceeee!
VIĆENCO:
Mrnjaoooooooo!
PAPAGALO:
Tu si, pudlice!( Hvata ga i pipa)
Tu si, mače moje! Zašto ti je tako veliko čelo?
VIĆENCO:
To mi je na ujku!
PAPAGALO:
Zašto su ti tako široka ramena?
VIĆENCO:
To mi je na tetku.
PAPAGALO:
Zašto su ti tako velike ruke?
VIĆENCO:
A, to! To mi je od cepanja drva.
PAPAGALO:
Čekaj! Ko si ti, maco?
VIĆENCO:
Lav! Kuče moje malo slatko!
PAPAGALO:
Lav! A je li lav prgav?
VIĆENCO:
Jeste, kuco. I sada će lav da pojede kucu, ako nema ništa protiv maca.
PAPAGALO:
Maco, kaži mu da se smiri. Maco,molim te, kaži nešto.
JULIJA:
Mjao!
PAPAGALO:
Odbi! Iš! Beži tamo! ( beži)

[branko]

VIĆENCO:
Eto, oterali smo i džukca. Sada sam zaslužio pusu. (Namešta obraz)
GROFICA:
Zaslužio si ti toljagu. Gubi se u kuhinju! Vidi ti njega! Poderanko jedan. Nije ti mesto među uglednima i plemenite krvi. A gde je naš uvaženi gost?
JULIJA:
Otišao je da ulovi macu.
GROFICA:
Macu? Svašta! A baš mi je bio simpatičan. Julo, dušo, ako neko dođe pozovi me. Biću u svečanoj dvorani. Moramo se dobro pripremiti za bal i tvoju udaju.
JULIJA:
Dobro mama.
ŽIZELA:
Psssst.... Jesi li sama?
JULIJA:
Sama sam.
ŽIZELA:
Jel bio grof, Papagalo?
(Julija klima glavom)
I? Kakav je?



JULIJA:
Ko pudlica. Samo kevce i kidiše sa lanca. Ovaj je još gori od grofa Đorđina. Maco, kuco... Mogu misliti na šta liči sledeći. Jadna li sam ja u svojoj nesreći.
ŽIZELA:
Ne sekiraj se gospodarice. Sve će se dobro završiti, videćeš. Srce uvek bira pravi put. Novi baron će ti se dopasti. Čula sam iz poverljivih usta da se najavio.
JULIJA:
Nisi mi si rekla se zove?
ŽIZELA:
Marčelo De Niko.
JULIJA:
Marčelo! Dopada mi se ime. Marčelo, tako je uzbudljivo i vrelo!
Gledaj, drhti mi telo.
ŽIZELA:
(Pipa joj čelo)
A groznica ti je upalila čelo.
JULIJA:
Idem da obučem najlepšu haljinu. Javi kad dođe.
ŽIZELA:
Hoću gospodarice. I, stavi onaj ruž da se upeca tvoj budući muž!
( Smeju se)
Eh, ona će se udati, a ja? Ko će mene ovakvu sirotu?
VIĆENCO:
Ja, dušo moja. Svaka zakrpa ima svoj konac. Svaki poklopac ima svoj lonac
ŽIZELA:
Beži tamo zavodniče. Ne verujem u tvoje priče.
VIĆENCO:
A šta mi fali, molim lepo? Jesam li lep? Jesam! Jesam li zgodan? Jesam! Jesam li nežan? Neizbežan? Jesam!
ŽIZELA:
Prazne priče sve jedna na drugu liče. Odbi zavodniče!

VIĆENCO:
Priđi ovamo Žizela! Osećam da si slatka ko karamela!
ŽIZELA:
Beži tamo, nevaljalče!
( Zvono se oglašava. Žizela trči prema vratima) neko dolazi! Ah, Baron Salvatore!
VIĆENCO:
Neka uđe princezo Đulijeto.
ŽIZELA:
Molim?
VIĆENCO:
Kažem, neka uđe, grof će ga dočekati sa zadovoljstvom!
ŽIZELA:
Aaaa, shvatam šta hoćeš reći, gospodine grofe.
ŽIZELA:
( Otvara vrata i dočekuje barona)
Izvolite, izvolite...
SALVATORE:
O, koga to moje oči vide. Lepa Julijeta! Ljubim ruke. Koliko vidim, tu je i tata. Moj naklon gospodine tata.
VIĆENCO:
Moj naklon cenjeni barone... barone...?
SALVATORE:
Salvatore! Salvatore, gospodine.
VIĆENCO:
Daaaa, Salvatore! Izvolite, sedite. A kojim dobrom, lepi barone?
SALVATORE:
Pa vi ne znate?
VIĆENCO:
Podseti me, nešto sam danas zaboravan.
SALVATORE:
Došao sam da uzmem ruku vaše kćeri.
ŽIZELA:
Samo ruku?

SALVATORE:
Uzeću i ruku i nogu, i miraz i sve.
VIĆENCO:
Da nije malo mnogo?
SALVATORE:
Nije. Po dogovoru sa groficom uzimam princezu, dvorac, dvesta hektara šume, njive i ostale nekretnine i pokretnine.
VIĆENCO:
A poslugu?
SALVATORE:
Njih ćemo otpustiti. Pogotovu onog smušenog slugu Vićenca i brbljivu Žizel. Znate i sami, oni tako dobro nerviraju groficu da jedva čeka da ih se reši.
ŽIZEL:
Brbljiva Žizel.
SALVATORE:
Jeste. I ne samo brbljiva već je i bezobrazna. Torokuša, kokoška... Stalno traži platu. Još je gora ona budala od sluge, Vićenco! On će prvi da leti.
VIĆENCO:
Budala kažeš?
SALVATORE:
Budaletina. Bukvan! Bedevija!
V IĆENCO:
Auuuu. Baš ti hvala, Salvatore.
SALVATORE:
A gde je mama grofica.
VIĆENCO:
Mama? Vi ne znate.
SALVATORE:
Ne! A šta?
VIĆENCO:
Oh, gospođa grofica, a moja supruga je preminula.
SALVATORE:
Mislite, na mrtvo.
VIĆENCO:
Pandrknula skroz i sasvim. Julijeta je sada siročeeee. Dođi svome tatici nesrećnice mala.
SALVATORE:
( Plače) A bila je tako mlada i krupnaaaa. Srce mi se cepa. Primite moje saučešće tata. Juli....

JULIJA:
Žizel, kako mi stoji haljina? Šta se dogodilo Vićenco!? Žizel, zašto plačete?
SALVATORE:
Vićenco! Žizel!? Čekajte... vi ste...
JULIJA:
S kim imam čast?
SALVATORE:
Sa budalom! Ode mast u propast! Pardon, molim! Žurim!( Beži)
JULIJA:
Šta mu bi?
VIĆENCO:
Budala jedna.
ŽIZEL:
Torokuša!
JULIJA:
Šta kažete? Kako mi stoji haljina?
VIĆENCO:
Odelo ne čini čoveka.
JULIJA:
Vićenco, ovo nije odelo već haljina.
ŽIZEL:
Prelepa je vaša visosti. Baron će pasti na kolena.
VIĆENCO:
Baron! Koji sad pa baron?
ŽIZELA:
Da mi to nismo malo ljubomorni?

VIĆENCO:
Ja! Na koga? Na tamo nekog barona. Ih, pa ja na svakom prstu imam po deset devojaka. Plus prsti od nogu.
JULIJETA:
Ko se može u tebe zaljubiti? Samo brbljaš i smišljaš podvale. Komedijašu jedan. Osim toga, ti si siromašan, a moja mama juri bogataša.
VIĆENCO:
Pa ko se udaje, ti ili mama?
JULIJETA:
Ja ću izabrati onog ko je neodoljiv.
VIĆENCO:
Taj sam! Šarm je moje drugo ime.
ŽIZEL:
Lepše bi ti stojalo Sarma!
JULIJETA:
I to od kupusa.
VIĆENCO:
Neka neka... Doće maca na vratanca. Doće cica na kolica.
( Odlazi)
JULIJETA:
A, da nismo malo preterale, Žizel?
ŽIZEL:
Sve mi se čini, gospodarice da je on zaljubljen u vas.
JULIJA:
Nisam primetila.
ŽIZEL:
A, i vi njega nekako čudno gledate.
JULIJA:
Pa mi se samo svađamo.
ŽIZEL:
Kako kaže ona narodna „Ko se svađa, taj se voli“

( Ulaze grofica i grof)

GROFICA:
Opet se došaptavate, a bal će uskoro. Žizel, smesta se vuci u kuhinju i vidi da li je hrana spremna. A, ti Julija, naredi poslugi da obuku svečane uniforme.
JULIJA:
Kako vi kažete mama.
GROFICA:
Najzad ćemo udati našu jedinicu. Najbogatiji grofovi i baroni dolaze na bal. Budi ljubazan prema svima.
GROF:
Da draga.
GROFICA:
Jesi li spremio za nas maske?
GROF:
Da draga.
GROFICA:
A, lažni nakit?
GROF:
Da draga.
GROFICA:
I najbolji orkestar?
GROF:
Da draga.
GROFICA:
Umeš li ti išta pametno reći osim, da draga?
GROF:
Da draga.
ŽIZEL:
Poštovana grofice, došao je orkestar. Da ga pustim?
GROFICA:
Da, draga. Ovaj , može. Neka uđu.
( Ulazi samo jedan muzikant sa harmonikom)
Šta je ovo? Gde su ostali?


GROF:
Pa, draga moja, imali smo para samo za jednog. Ali svira ko lud. Pokaži grofici šta je prava muzika.
MUZIKANT:
Hoću gazda.
( Svira nešto neumesno)
GROFICA:
Majko moja šta je ovo?
MUZIKANT:
Kancona di pjaca Pontoroso. Stav dva, a mol.
GROFICA:
Al ga odmolova.
ŽIZEL:
Stigli su prvi gosti da ih pustim.
GROFICA:
Da draga. Neka uđu. Dragi stavi masku.
( Ulaze Đorđino i Salvatore pod maskama)
SALVATORE:
Moj naklon, grofice...grofe...
ĐORĐINO:
Ljubim ruke, grofice. Moj naklon poštovani grofe.
GROFICA:
Ako smem primetiti vaše maske su divne. Veoma kreativan rad.
ĐORĐINO:
I vaša je predivna. Pogotovu gospodinu grofu lepo stoji.
SALVATORE:
Skoro da vas nismo prepoznali.
GROF:
Hvala, Salvatore. Hvala Đorđino. Ni vas niko neće prepoznati.
ŽIZEL:
Stigli su ostali gosti, vaša visosti.
GROFICA:
Pa pusti ih neka uđu! O, bože!
( Ulaze grof Papagalo i još dvojica sa njim)

PAPAGALO:
Klanjam se duboko, cenjena grofice...grofe.
GROFICA:
Uđite. Izvolite...Poslužite se... zadovoljstvo nam je što ste večeras sa nama. Dragi preuzmi naše goste da ja dočekam ostale.
GROF:
Da, draga. Ne brini, prepusti barona Papagala u moje ruke.

ŽIZEL:
( Pušta ostale goste. Ulaze dame, a za njima novi baron)
GROFICA:
Drage moje, vaše krinoline su očaravajuće!
DAME:
Hvala. Hvala... i vaša frizura je perfektna.
BARON DE NIKO:
Dozvolite, grofice. Ljubim ruku.
GROFICA:
Oh. Polaskana sam. Vi ste sigurno novi tajanstveni baron?
DE NIKO:
Tako kažu glasine. Retke su prilike da prisustvujem ovako raskošnim balovima, jer, kao što znate, briga o Notingemskoj palati nalaže stalnu posvećenost. A o bankama da i ne govorim.
GROFICA:
Da. Da. Razumem vas potpuno. Toliki novac, zlato, imanje...
Izvolite, barone, raskomotite se.
DE NIKO:
A, gde je ljupka princeza i kakva su pravila na balu?
GROFICA:
Uskoro stiže, poštovani barone. Znate, ovo joj je prva udaja pa ima tremu. A pravila su jednostavna. Ona će izabrati svog budućeg muža kad krene bal. Koja maska joj se najviše dopadne, taj srećnik će skinuti masku i otkriti svoj identitet.
DE NIKO:
Jasno. Nadam se da će princeza primetiti moju skromnu masku od zlata i da ću biti taj srećnik koji će je usrećiti u mojoj palati sa dvestotine slugu, sa dvadeset kupatila, svečanim salonima i pozlaćenim inventarom.
GROFICA:
Hoće sigurno. Ima ona nos.
ŽIZEL:
Poštovane dame i gospodo, njeno veličanstvo princeza Julija!
( svi aplaudiraju.)
GROFICA:
E, pa draga gospodo vreme je da počne bal. Kao što znate, moja mezimica je stasala za udaju i po našem drevnom običaju ona će izabrati svog muža tako što će pobedniku skinuti masku nakon plesa.
Dragi, da li je sve spremno za bal?
GROF:
Da draga!
GROFICA:
Proglašavam bal otvorenim. Orkestar!
( Dame staju na jednu stranu, a baroni na drugu i počinju plesati. U toku plesa se menjaju i zagledaju. Princeza ide od ruku do ruku. Svaki put kada dođe do grofice, grofica joj signalizira koga da uzme)
GROFICA:
Uzmi barona sa zlatnom maskom.
( Ples traje i najednom staje)
Gotovo. Princeza je odabrala. Da vidimo kome se posrećilo i ko će biti njen budući muž?
JULIJA:
( Gleda maske. Zastaje, obilazi grofove.)
GROFICA:
Dušo, jesi li odabrala?
JULIJA:
Da! Neka to bude...neka bude...
VIĆENCO:
Ja!
PAPAGALO:
Ja!
SALVATORE:
Uzmi mene!
ĐORĐINO:
Izaberi mene!
JULIJA:
Neka bude... neka budu dve maske pa ću posle sledećeg plesa odlučiti koja je prava.... Neka budu u polufinalu zlatna maska i plava maska.
GROFICA:
Molim, Neka ples ponovo krene.
( Dva barona plešu sa princezom, povremeno se menjaju. Otimaju, u jednom trenutku jedan sa drugim plešpe i guraju se.)
ZLATNA MASKA:
Ne guraj me šonjo!
PLAVA MASKA:
Marš tamo smlato!
ZLATNA MASKA:
Nemaš šanse pored mene, princeza je već izabrala!
PLAVA MASKA:
Njeno srce bira, a ne mama!
GROFICA:
Muzika stop! Da vidimo ko je pobedio. Ćero dušo odaberi po svojoj meri. ( Pokazuje prstom zlatnu masku)
JULIJA:
Neka to bude konačno, plava maska!
SVI:
Uraaaa!
ZLATNA MASKA:
Neće moći ove noći! Vadi mač huljo Montekijska! ( Baca mu rukavicu)
SVI: Uzdah.
PLAVA MASKA:
Moj mač je spreman! Niko ne sme da mi preti, ružni Kapoleti!

GROF:
Neka meč počne! Allez! ( mačuju se i izgovaraju nazive udaraca)
( mačuju se.)
ZLATNA MASKA:
Evo ti jedna riposta!
PLAVA MASKA:
Tvoja riposta je prosta! Šta kažeš za ovu rimesu?
ZLATNA MASKA:
Nije loše, al nije na mestu. Evo ti dupla riposta!
PLAVA MASKA:
A evo tebi za kraj jedan tuš!
( Baron pada ranjen)
GROF:
Haaalte! Borba je gotova. Imamo konačno pobednika. Pobedila je plava maska!
(Svi: Uraaa!)
GROFICA:
Skandal! ( Podiže barona) Oprostite plemeniti Barone, da li vas je jako ubo ovaj siledžija?
BARON:
Ubode me i ostavi bol u srcu mome. Umreću za koji tren, a ne naljubih se usana vaše kćeri. A , da li se vi možda razvodite?
GROFICA:
GROF:
Julo, dušo, budi ljubazna pa ovom hrabrom junaku skini masku.
JULIJA:
Hoću tata.
( Skida mu polako masku)
Vićencoooo!
VIĆENCO:
Julija!
JULIJA:
Vićenco, mili moj!
VIĆENCO:
Julija, ljubavi moja!
GROFICA:
Strašno! Držite me pašću u nesvest. Dole je tvrdo.
GROF:
Da vidimo ko se krije ispod zlatne maske. Skidaj!
DE NIKO: (Skida masku)
PAPAGALO:
De Niko! Čuveni prevarant!
SALVATORE:
Dolijao si zlotvore!
ĐORĐINO:
Držite me! Skratiću ga za glavu!
DE NIKO:
Čekajte! Ako smo kod prevaranata, onda je vreme da otkrijemo najvećeg.
SVI:
Kako! Molim!?
DE NIKO:
Da dragi moji. Ja sam sitan prevarant u odnosu na vašeg slugu, Vićenca.
GROFICA:
Sumnjiv mi je od početka. Radi za džabe od kad je došao u službu kod nas.
Pričaj, grofe.
DE NIKO:
Vi, poštovana grofice i uvaženi grofe mislite da je, dotični Vićenco Vićenco.
JULIJA:
Šta ovaj trabunja.
DE NIKO:
Polako, Julija dušo. Polako...
GROF:
Nastavi, gospodine, De Ništa.
DE NIKO:
De Niko, grofe. Dakle, gde sam stao. Aha! E, pa, dragi moji, vaš siromašni Vićenco uopšte nije Vićenco!
SVI:
Skandal! Štaaa! Kako!?
BAON:
Hoću reći... Nije siromašni Vićenco.
GROFICA:
Kako sad pa nije siromašan?
DE NIKO:
Naprotiv, vrlo je bogat.
VIĆENCO:
Skratiću ga za glavu. ( Komešanje)
GROFICA:
Stani, Vićenco. Vrati mač u koricu! Pričaj golube.
DE NIKO:
Kao što rekoh nije siromašan. Naprotiv, vrlo je bogat.
JULIJA:
I šta je tu loše?
DE NIKO:
Loše je što on uopšte nije Vićenco.
GROF:
Mooolim!*
GROFICA:
Pa dobro sad, ako je baš bogat i ne mora se zvati Vićenco.
DE NIKO:
Ne mora, cenjena grofice. Ali zlo je što se zove Romeo i što je Monteki!
GROFICA:
Padam!
ŽIZEL:
Brzo vode!
SALVATORE:
Može li konjak?
GROFICA:
Može. Dupli.
GROF:
Ako je sve to istina, šta imaš reći u svoju odbranu.
VIĆENCO:
Istina je poštovani grofe. Sve je istina. Zovem se Romeo i Monteki sam. Obesite me. Bacite na giljotinu. Spreman sam zbog Julije sve patnje da izdržim. Volim je. Hoću da mi bude žena.
SVI:
Auuu.
GROFICA:
Ne dolazi u obzir! Nije nju majka rodila da bude nevesta najvećih neprijatelja našeg plemstva.
VIĆENCO:
Ako je tako, sudbo moja prokleta, nema mi druge nego da popijem ovaj otrov.
Zbogom ljubo moja nesuđena. Zbogom. ( Pije)
GROF:
Nemoj! Romeo!
JULIJA:
Dragi! Ljubavi moja otvori oči. Romeo! Romeo!
( Komešanje)
PAPAGALO:
Ne vredi, pandrkno je.
JULIJA:
Ubila si ga! Ti! Ti!...
GROFICA:
Ćero, oprosti svojoj majci. Nisam htela da se ovako završi.
JULIJA:
( Grli je) Mamaaaaa...
GROFICA:
Kad bih mogla da ga oživim, sve bih mu oprostila. Nikad ne bih bila prepreka vašem braku. Praštaj, mila moja. Praštaj svojoj majci.
VIĆENCO:
Rekoste li nikad?
DE NIKO:
Aaaaaa! Vampir! Ljudi, povampirio se! Beži! ( Svi beže)
JULIJA:
Marš tamo!
DE NIKO:
Molim?
ŽIZEL:
Rekla ti je, marš tamo!
VIĆENCO:
Julija!
JULIJA:
Romeo!
VIĆENCO:
Julija!
JULIJA:
Romeo!
VIĆENCO:
Julija!
JULIJA:
Romeo!
GROFICA:
Čekaj malo. Zaustavite tu ljubavnu seansu i objasni mi kako to da je maločas mrtav, a sada živ?
VIĆENCO:
A to! Mislite na otrov.
GROFICA:
Da! Mislim na otrov.
VIĆENCO:
Oprostite grofice, umesto otrova sipao sam sok od višanja. Malo samo.
GROFICA:
Malo! A da te ja malo obesim.
JULIJA:
Mama!
GROFICA:
Mislim , obesim Juliji oko vrta.
VIĆENCO:
Može, ali posle svadbe.
JULIJA:
Mama je rekla odmah. Prema tome!
GROFICA:
Grli!
VIĆENCO:
Sramota je.
GROF:
Grli i ćuti.
GROFICA:
Eto. I to smo sredili. A sada zete da vidimo o kakvom blagu je reč.
GROF:
Slavlje može da počne.
ŽIZEL:
Čekajte! Ne može još!
SVI:
Zašto?
ŽIZEL:
Hoću i ja da se udam?
GROFICA:
Za koga?
ŽIZEL:
Za mog harmonikaša.
MUZIKANT:
Za mene? Pa dobro, šta da se radi. Neka bude! Kad nema para neka bude ljubavi!

( vesela muzika, svi igraju)


K R A J