Vesti

[branko]

Filip David dobitnik NIN-ove nagrade

Dobitnik 61. NIN-ove književne nagrade za 2014. godinu je Filip David za knjigu "Kuća sećanja i zaborava" koju je objavila "Laguna", saopštio je danas petočlani žiri.



Filip David

Žiri za dodelu Ninove nagrade za roman objavljen 2014. godine, u sastavu Vladislava Gordić Petković (predsednica), Jasmina Vrbavac, Mihajlo Pantić, Božo Koprivica i Mića Vujičić danas je doneo odluku da je dobitnik prestižnog književnog prizanja Filip David za knjigu "Kuća sećanja i zaborava".

- Želeo bih da se zahvalim gospodinu Papiću iz izdavačke kuće "Laguna" koja je objavila moju knjigu. Uredniku Igoru Marojeviću koji je prvi čitao moj rukopis i pomogao mi da izbacim suvišno, a dodam ono što treba da se doda. Zahvaljujem se i Dejanu Mihajloviću koji se potrudio da knjiga izađe na vreme. Posebnu zahvalnost dugujem žiriju i prisustvo ogromnog broja ljudi na konferenciji za medije svedoči da je NIN-ova nagrada i dalje važna pre svega za knjige. Nije dobra za zdravlje pisca jer od trenutka kada se objavi širi izbor pa sve dok ne bude poznat laureat tenzije rastu. Tih mesec dana pisac čije je delo u širem izboru uopšte ne može da radi. Ipak čitaoci su ti koji određuju vrednost knjige. Na kraju zahvaljujem i pokrovitelju koji je omogućio da se ova nagrada dodeli - izjavio je Filip David nakon proglašenja pobednika

Glasovi žirija: 4:1
Za nagrađeni roman glasali su Vladislava Gordić Petković, Jasmina Vrbavac, Božo Koprivica i Mića Vujičić, dok je Mihailo Pantić glasao za roman Ota Horvata “Sabo je stao”.

Obrazloženje žirija
“Roman Filipa Davida 'Kuća sećanja i zaborava' je sugestivna studija zla - zla u istoriji, zla u čoveku - koja sučeljava četiri životne priče Jevreja stradalnika i njihovih porodica u potresnom svedočenju sačinjenom od dnevnika, pisama i snoviđenja. U ovom skladno komponovanom romanu sreću se san i java, patnja i želja, stvarnost i mogućnost, mitsko i mistično, document i fikcija. Sećanje je predstavljeno i kao neizbežnost i kao misija a jezik kao mogući način da se sačuvamo od zla: ‘Trebalo bi izmisliti neki novi jezik, čist, neokaljan, koji bi imao jasnoću, dubinu, snagu, koji bi bio sposoban da izrazi prava osećanja. Takav jezik, precizan i snažan, predstavljao bi najjaču odbranu od zla.’
Roman Filipa Davida je umetnički dosledan, precizno osmišljenj i superiorno napisan roman egzistencijalne jeze, roman o čoveku protiv koga deluju nemerljive sile smeštene u sferi nejezika, roman koji upečatljivo preispituje smrt, zlo i sudbinu al ii pamćenje kao silu koja sve nadilazi.”

U najužoj konkurenciji bili su i Oto Horvat "Sabo je stao" (Kulturni centar Novog Sada) i David Albahari "Životinjsko caerstvo" (Čarobna knjiga, Beograd).

- Česetitam Filipu. Mogu sada da kažem da Vladislava Gordić i ja izlazimo posle četiri godine iz žirija. Dve godine je bilo pet romana u užem izboru, jedne šest a ove tri. Velika mi je čast što sam bio u žiriju ove godine. Sva tri romana su odlična. Sva tri preporučujem. Filipov roman priča o ljudima i porodicama koje je rasturio Drugi svetski rat u dva nivoa. Jedno oko posmatra kako su prošli ti ljudi, a drugo se bavi demonologijom, fantastikom, mistikom...Glasao sam za Davidov roman jer je bogat i vešto napisan - istakao je Mića Vujačić.

Svečana dodela nagrade biće održana 26. januara.

O knjizi "Kuća sećanja i zaborava"
Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog pogroma.

Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila. Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na Kuću sećanja i zaborava.

U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.
Biografija

Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, odakle je odstranjen zbog učešća u organizovanju Nezavisnog sindikata. Napisao je više TV drama, filmskih scenarija (Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Ko to tamo peva, Bure baruta…). Objavio tri knjige pripovedaka: Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom, Princ vatre, roman Hodočasnici neba i zemlje, knjige eseja Fragmenti iz mračnih vremena i Jesmo li čudovišta, Svetovi u haosu. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio Knjigu pisama 1992-1995. Pripovetke i roman su između ostalih dobili nagrade: Nagradu Mladosti, Milan Rakić, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za najbolju knjigu godine, te Andrićevu nagradu. Knjige su mu prevođene na više jezika, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Redovni profesor dramaturgije na FDU u Beogradu.

[branko]

Pronadjeni posmrtni ostaci Migela de Servantesa

MADRID, 17. marta 2015. (Beta-AFP/AP) - Posmrtni ostaci najvećeg španskog književnika, Migela de Servantesa, pronadjeni su ispod jedne crkve u centru Madrida, posle godinu dana istraživanja te lokacije, izjavio je u utorak šef naučnog tima Fransisko Esberi.

"Posle detaljnih analiza, smatramo da se medju pronalascima ispod sadašnje crkve Svete Trojice nalaze i delovi posmrtnih ostataka Migela de Servantesa", rekao je Esberi na konferenciji za novinare.

Istraživači su došli do tog zaključka analizirajući tragove pronadjene ispod crkve i uporedjujući ih s nalazima antropologa i arheologa. Ti tragovi treba još da budu podrvrgnuti genetskoj analizi.

"Još ne postoji genetska identifikacija posmrtnih ostataka", izjavio je arheolog Almudena Garsia-Rubio i dodao da su svi naučnici na terenu uvereni da medju raznim pronadjenim fragmentima postoje i oni koji su pripadali čuvenom književniku.

[branko]

IZDAVAČI LJUTI NA MINISTARSTVO U biblioteke idu Kežman, Mateus, Suzana Mančić...

Na listi knjiga koje je otkupilo Ministarstvo kulture našla su se velika književna dela, ali i knjige Suzane Mančić, Mateje Kežmana, Mateusa...

Ministarstvo kulture i informisanja objavilo je u utorak zvanične podatke o otkupu knjiga za javne biblioteke. Na konkurs se prijavilo 238 izdavača, Komisija za otkup je izdvojila određeni broj naslova (vidi okvir), a na kraju su sa te liste bibliotekari birali. Za mnoge izdavače neprijatno iznenađenje bila je lista koju je sastavila komisija.

“Akademska knjiga” Iz Novog Sada je među prvima reagovala zbog izostavljanja njihovih šest naslova, među kojima su autobiografski roman Matjea Lendona o prijateljstvu sa Mišelom Fukoom, delo redovnog člana SANU Zorana Kovačevića, kanadskog filozofa i psihologa Pola Tagarda i jednog od najpoznatijih savremenih lakanovskih psihoanalitičara Masima Rekalkatija.

Ko je uskraćen?

- Smatramo da je ovim izborom Komisija uskratila mogućnost bibliotekama da odaberu najvažnija izdanja iz humanističkih nauka, a istovremeno je onemogućila budućim naučnicima i široj publici da prate savremenu teoretsku misao. A otkupljene su knjige “zvezda” kao što su Suzana Mančić, Mateja Kežman, Marija Šerifović, Lotar Mateus, Dejan Lučić... - kaže Bora Babić, direktorka “Akademske knjige”.

Pismo ministru

Ova izdavačka kuća u pismu upućenom ministru kulture Ivanu Tasovcu predlagala je da se raspiše novi konkurs za otkup knjiga i izabere nova komisija. Odgovor iz Vlajkovićeve glasio je da ministarstvo nema uticaj na donošenje odluka stručnih komisija.

Predsednik Komisije za otkup knjiga, kolumnista “Blica” Milan Vlajčić, kaže da je to telo ponudilo mogućnost izbora bibliotekarima i da ono ne donosi konačnu odluku.

Čemu elitizam

- Vodili smo se principom demokratičnosti, smatrali smo da treba zadovoljiti različita interesovanja i ukuse, težili smo tome da pokrijemo različite žanrove. Sve to podrazumeva napraviti i određene kompromise, ali svakako ne na uštrb kvaliteta i prelaženja granica dobrog ukusa. Iako je iznos ove godine nešto manji, možemo biti zadovoljni što je budžet za otkup 100 miliona dinara i što su biblioteke bile u mogućnosti da nabave naslove koje prethodnih godina nisu bile u prilici. Znate, ne može se nametati elitistički ukus. Ako bismo malo prelistali, na primer, autobiografija Kežmana je zanimljiva. Zaboravljamo i da u većini gradova Srbije ne postoje knjižare, ugašene su baš kao što su ugašeni i bioskopi - kaže Vlajčić.

Za izdavače sa kojima smo razgovarali sistem otkupa u kome niko ne preuzima odgovornost nije dobar, a predlažu da rad komisije traje tokom cele godine.

- Državni otkup knjiga bi trebalo da bude instrument kulturne politike i on kakav god da jeste predstavlja otvorenu poruku države o kulturnim vrednostima koje zastupa. Ukoliko zastupa ozbiljnu kulturnu vrednost, onda predmet otkupa ne mogu biti komercijalni naslovi, ne mogu biti knjige koje ne zadovoljavaju kritiku stručnu, naučnu, umetničku, vrednosnu... - smatra Gojko Božović, glavni urednik i direktor “Arhipelaga”.

Hamović: Da li je neko dodavao knjige na listu?

Pored Milana Vlajčića, Komisiju za otkup knjiga čine i dr Jerko Denegri, dr Aleksandar Belić, dr Miroslav Perišić, dr Veljko Brborić, dr Miloš Ković, dr Jovan Ljuštanović

Zoran Hamović, predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, traži od komisije da javno potvrdi legitimnost liste, ali i stručno obrazloženje za izbor.

[branko]

Filipu Davidu nagrada "Meša Selimović"

Nagradu "Meša Selimović" za najbolji roman objavljen u 2014. godini na 15. Međunarodnim književnim susretima "Cum grano salis" dobio je srpski književnik Filip David za roman "Kuća sećanja i zaborava", prenosi RTS.

Nagarada "Meša Selimović" dodeljuje se za najbolji roman objavljen u 2014. godini na jezičkom govornom prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije, navodi se u saopštenju Lagune.

Odluku o laureatu nagrade "Meša Selimović" doneo je žiri u sastavu akademik Enes Karić, predsednik žirija, i članovi Julijana Matanović, Milorad Popović, Hadžem Hajdarević i Vladimir Arsenić.

Najbolji roman, kako navodi RTS, nije izglasan jednoglasno - Davidov roman, koji je objavljen u izdanju "Lagune" dobio je tri glasa, dok je dva dobio roman "Devet" Andreja Nikolaidisa.

U užem izboru za nagradu bili su i romani Dževada Karahasana "Utjeha noćnog neba" (Profil, Zagreb), Damira Karakaša "Blue moon" (Sandorf, Zagreb) i Ivice Prtenjače "Brdo" (VBZ, Zagreb)

Autoru najboljeg romana Filipu Davidu uručena je skulptura Pero i mastionica, te novčana nagrada od 7.000 konvertibilnih maraka.

Roman "Kuća sećanja i zaborava" dobitnik je i NIN-ove nagrade za 2014. godinu.

[branko]

„Иследник“ је роман српског књижевника Драгана Великића из 2015. године. Роман приповеда о средовечном писцу и његовим покушајима да реконструише, расветли и разуме живот своје недавно преминуле мајке. Радња се одиграва на просторима Србије, Хрватске и Мађарске, односно у средњоевропском миљеу познатим из Великићевих претходних књижевних остварења

Књижевна критика је топло дочекала роман. У књижевном приказу за недељник Време Теофил Панчић га је сумирао речима: Иследник је узбудљив, моћан роман књижевне и животне дозрелости. Срђан Тешин, у приказу објављеном у Недељнику, хвалио је композицију дела, истичући да нема читаоца који неће себе уткати у овај роман, јер „Иследник“ говори о ономе о чему бисмо радије ћутали. Књига је награђена Кочићевим пером, Златним сунцокретом, као и НИН-овом наградом за најбољи роман из 2015, са образложењем жирија да је „Иследник” сугестивна и слојевито исприповедана прича о условљености појединца сложеним егзистенцијалним околностима на које се не може рационално утицати. Ово је Великићева друга Нин-ова награда (Прву је добио за „Руски прозор“ 2007) и тиме је постао, након Добрице Ћосића и Живојина Павловића, трећи књижевник коме је награда додељена двапут.

[branko]

Pronađene još tri Glišićeve priče?

Neprocenjivi dokumenti stigli na adresu udruženja za kulturu "Adligat"; "Ugledni broj", "Božićna pripovetka" i "Sos mašina lebec"

UKOLIKO se ispostavi da su ovo zaista neobjavljene pripovetke Milovana Glišića, to će biti književna i muzejska "sedmica" - kaže, za "Novosti", Viktor Lazić, predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat".

Od antikvara Filipa Tomaševića "Adligat" je na poklon primio deo novopronađene zaostavštine velikog srpskog pisca Milovana Glišića (1847-1908) u kojoj se nalazi nekoliko pripovedaka u rukopisu, dokumenta u vezi sa Narodnim pozorištem i Srpskom književnom zadrugom.

- Ubeđen sam da su ovo neobjavljene pripovetke - kaže Lazić. - Trebalo bi to i stručnjaci da potvrde, pa ćemo ih najverovatnije dati nekome u SANU na procenu. Dosta Glišićevih dela je objavljeno u periodici, ali vrlo je retko naići na rukopise i to će biti značajno za srpsku književnost.

Lazić pažljivo, sa zaštitnim rukavicama na rukama, prevrće listove. Na požutelom papiru ukazuju se nazivi nedatiranih pripovedaka "Ugledni broj", "Božićna pripovetka" sa podnaslovom "Običan događaj sa srpskim književnikom" i "Sos mašina lebec" koju krasi podnaslov "Furundžijska muka". Dokumenta koja je Filip Tomašević pronašao i neko vreme čuvao sadrže različite rukopise.

- Pripovetke i neke zapisnike jeste pisao Glišić i naš arhivar je skoro sto odsto siguran da je reč o njegovom rukopisu. Potpisi na najmanje četiri mesta to potvrđuju - objašnjava Lazić.

- Bilo koji dokument o Narodnom pozorištu iz perioda 1895. ili 1896. godine je neprocenjiv, a ovde na primer imamo pismo ministra baš iz 1896. Upravi Narodnog pozorišta - ukazuje Lazić. - Velik broj dokumenata govori o finansijskim mukama Srpske književne zadruge iz 1906. godine. Tako da vidite koliko se malo stvari menjaju na polju kulture.

U otkrivanju tajni poklona antikvara Filipa Tomaševića biće posla i za istoričare umetnosti, koji bi se mogli pozabaviti originalnim nacrtima za ikonostas Pravoslavne crkve u Češkoj koju su 1920. godine ponovo osnovali srpski monasi. Crkva je, što je vrlo malo poznato, prvih godina bila u nadležnosti Srpske pravoslavne crkve, a skice za ikonostas prve crkve u Pragu potpisao je Sveto Vuković.

PISMA IZ PRVOG SVETSKOG RATA

UDRUŽENjU "Adligat" donirana je i gipsana statua žene koja čita, dokumentacija manastira Fenek sa potpisom patrijarha Germana, nekoliko dokumenata i pisama srpskog poslanstva u Švajcarskoj iz Prvog svetskog rata, kao i dokumenti iz arhive Srđana Price, novinara i diplomate SFRJ.

[branko]

Nesvakidašnja izdanja: Intimno ponašanje Dezmonda Morisa

Nekako ispada da svakih četvrt veka "Intimno ponašanje", neobična knjiga Dezmonda Morisa, iznenada vaskrsava u Srbiji. Videćemo da za to odista ima dobrih razloga! Nadamo se samo da na sledeće izdanje nećemo morati da čekamo čak do 2030. da li je svojevrsni etički oksimoron stručno pisati o nečemu javno, raspredati o tome i na sva zvona obznanjivati šta smo tako dumajući dokonali, kada je to još u naslovu okarakterisano kao intimno, bilo bi samo po sebi zanimljiva tema - da nema još sočnijih povoda.

Sadržaj? Poneki autori, pogotovo kompjuterskih priručnika, naslove poglavlja umeju da zakukulje i zamumulje, pa kada tražite u Sadržaju ono što vam je praktično potrebno, po autorovom nazivu glave ne možete ni da naslutite šta je njena tema. No, bato, ovde nema dvoumica!

Kao i u samom osnovnom tekstu, Dezmond Moris (Desmond Morris), koji je svetski poznat po svojoj knjizi "Goli majmun", ali i "Otkrivanju čoveka", te delima o životinjama (na primer, o mački), kojima, pa čak i u svojoj autobiografiji, povlači manje ili više suptilnu paralelu između životinja i ljudi (ponekad doslovnu i otvorenu - ponekad alegorijsku), jasan je toliko da još u vreme nastanka 1970/71. nije mogao da bude eksplicitniji: "Koreni intime", "Pozivi na seksualnu intimnost", pa onda, normalno - "Seksualna intimnost". Potom se sve širi i kontekstualizuje u "Socijalnu intimu", da bi se naglo suzilo, što na "Specijalizovanu intimnost" - što na oblast supstitucije, na "Zamene za intimnost". To ide sve do razmatranja "Intime s objektom" (oho-ho!), "Samo-intimnosti" i "Povratka intimnosti". Na kraju je i korisna Bibliografija, s popisom referentnih dela na engleskom, od Darvinovog iz 1873. do Hajmovog iz 1971. Nažalost, nema novijih naslova!

"Posao policajca nije da dodiruje ljude, ali je njemu dopušteno da to čini sa mnogo više slobode nego drugima", pored ostalog lucidno zapaža Dezmond. "Za većinu ljudskih bića maksimum privlačnosti dojki biće u času kada te dve polulopte dostignu svoju najpotpuniju isturenost pre nego što postanu tako velike da počnu sa padom nadole. To i objašnjava dilemu fotografa Playboya-a...", veli ovaj marljivi i pedantni izučavalac, pa dodaje: "svaka žena bi trebalo da razvije svoj sopstveni masturbatorski stil, i da je važno odvojiti više sati sedmično kako bi novi responzivni šablon postao stabilan". Ima tu i vazda drugih refleksija i korisnih uputstava...

A naš čestiti, odocneli narodni prosvetitelj čika Vasa Pelagić zadržao se na instrukcijama tipa: "Na putu treba malo jesti i puno paziti da ne nazebeš"! E, moj Vaso...

Usput, triput pogađajte zašto se, u stvari, "učenicima i vojnicima često naređuje da vade ruke iz džepova"!

Akribični teoretičar navodi nužne i dovoljne, ali i poželjne mere u ovom smislu važnih ženskih i muških organa i drugih njihovih atributa (grudi, struk, zadnjica...) za, je li, njihove moguće valjane interakcije. Bogu hvala, dužine i širine su u centimetrima, a ne inčima iako je pisac Englez, pa se ne udara mnogo na mušku sujetu i samopouzdanje...

Ima li išta prirodnije nego da se studenti bave ovom temom?! Ergo, beogradski Studentski izdavački centar (SIC) joj se zdušno posvetio 1990. Treba li naglašavati i da je izdanje planulo?! Na svu sreću, ne kao mnoga druge studentske publikacije koje su do tada bile cenzurisane, isečene na froncle i, nekad spaljene u komunalnoj toplani - nekad od strane pragmatičnijih dušebrižnika hladnijih glava reciklirane. Tek da se hartija ne baca i da se prašume sačuvaju! A šta se stvarno događa u tim prašumama - to već nije u nadležnosti cenzure!

Ali, ne lezi vraže, i vazda duhovne hrane, dubokih uvida i samospoznaje željne Nišlije ovo delo su otkrile posle 25 godina! Na svu sreću, u odličnom prevodu istih osoba (Anđelka Cvijić i Zlata Kijurina), koje su svoj prevod u međuvremenu još i malo doterale.

Najiskrenije, ovo je knjiga nastala pre skoro pola veka, ali nas i sada nemilosrdno a objektivno suočava sa nama samima. Njoj ni danas nema mnogo šta da se doda. Uostalom, oba izdanja su, bez obzira na razmak, u osnovi potpuno identična.

I tako, mi, vapijući glasovi u sve većoj pustinji alijenacije oko nas, plediramo za hitno reizdavanje ove očigledno ultimativne knjige!

[branko]

Tridesetominutne ovacije za anasmbl predstave "Olimp"

Završena dvadesetčetvorosatna predstava na Bitefu

- „Uzmi moć nazad i uživaj u sopstvenoj tragediji. Diši, samo diši i zamisli nešto novo“, ovim rečima završena je dvadesetčetvorosatna predstava „Olimp“ kojom je u subotu uveče počeo 51. Bitef.

Nakon neverovatnog pozorišnog spektakla oduševljena publika u prepunom Sava centru pozdravila je izvođače ovacijama dugim 30 minuta. Gotovo u ekstazi, čuli su se povici „Bravo, bravo“. Glumci su desetak puta izlazili da se poklone tapšući publici koja je zajedno sa njima iskusila ovo epsko putovanje.

Ali iako 30 minuta dug aplauz zaista zvuči neverovatno, ipak to nije bilo dovoljno za sav trud i intenzivni rad koji je ansambl Jana Fabra uložio u ovu predstavu. Isto je osetila i publika, tapšući i nakon što su se svetla upalila, a glumci konačno otišli da se odmore. Ovakvo oduševljenje može se pre uporediti sa osećajem nakon nekog muzičkog koncerta, nego pozorišne predstave. Takvav je bio i ceo događaj, sa sve narukvicama za ulazak i krevetima za spavanje i lejzibegovima za odmaranje, ali i publikom koja kao da je posle toliko sati htela još.

Takve su bile i prava i poslednja scena u kojima kao na rejvovima glumci igraju do sopstvenih granica mogućnosti, uvodeći i na kraju izvodeći publiku iz sveta Dionizijskih svečanosti, koje su i bile inspiracija belgijskom umetniku Janu Fabru da osmisli ovu dugu predstavu.

Od prve velike scene u kojoj vidimo glumce obučeni u belo kako igraju dok sa njih počinju da padaju komadići živog mesa, kože… dok im niz noge i ruke curi krv… bilo je jasno šta će se narednih 24 sata odvijati. Čak 28 glumaca, igrača, performera bukvalno su pustili svoju krv, suze i znoj na Velikoj sceni Sava centra.

Testirajući sopstvene granice izdržljivosti (i fizičke i psihičke), oni su se skinuli do gole kože, ali se i ogolili u svoj svojoj ljudskosti ispred publike. Oni su na sceni igrali, preskakali konopac, tukli se, boli se, farbali bojama, pili, jeli, doživljavali erekcije, spavali...

Ponajmanje su glumili junake grčkih tragedija, kojima je cela predstava posvećena. Edip, Antigona, Medeja, Agamemnom, Hektor, Hakaba, Odisej, Ajant... bili su tu samo da bi ukazali u kojoj se tragediji trenutno nalazimo. Scene iz Eshilovih, Sofoklovih i Euripidovih tragedija smenjivale su se gotovo bez ikakvog reda, ali uvek prikazujući ljudsku patnju, bol, izdanju, nepravdu, želju za osvetom...

S druge strane, svakog trenutka na sceni dominirala je vizuelnost Jana Fabra. Svaka pojava glumaca, scenografija, kostimi bili su deo veće slike. Kilogrami svinjskog mesa, sa sve iznutricama (srcem, bubrezima, jetrom, jezicima), dva litra prava životinjske krvi i ko zna koliko litara lažne, stotine raznobojnog cveća, kilogrami šarenih konfeta, desetine komada belih čaršava, specijalni biljni jogurti za mazanje po telu... - sve to se našlo na Velikoj sceni Sava centra u slavu grčke tragedije. Uz to glumci koji mazohistički prenose Fabrove ideje kako bi stvorili ovaj vizualno-spektakularni fizički teatar.

S druge strane bine, publika je sve to pratila. Tek nakon prva tri sata počeli su da izlaze iz sale na pauzu i odmor. Većina sedišta nije se praznila tokom 24 sata. Neki su spavali u holu Sava centra, neki odlazili do kuće, da bi se kasnije vraćali, sve vreme gledajući predstavu na TV ekranima (uz prenos Radio-televizije Srbije), neki dremali u svojim stolicama u sali… Ali to je i bila želja Jana Fabra, da publika pređe granicu razuma i analitičkog razmišljanja i uđe u drugi svet polusvesti iz koga će pratiti predstavu. U mometima mira na sceni, poetične rečenice su uspavljivale i pozivale na zajedničko snevanje. Tom onirizmu iliti epskom tripovanju, kako glasi ovogodišnji slogan Bitefa, doprinosili su i muzika i koreografija koje su publiku vodile korak bliže stanju nalik “dionizijskog ludila”. Zlatni bog, odnosno glumac koji predstavlja Dionisa, pozvao je publiku na završetku predstave da ponesu delić tog ludila sa sobom jer nema kraja. Doći do tog ludila, kako kaže, tek je početak.

Beogradsku publiku na dalje Bitefovo epsko putovanje narednih dana vodi slovenački reditelj Jernej Lorenci i to prvo kroz svet Biblije, a zatim i srpske narodne poezije, sa svojim predstavama „Biblija, pokušaj prvi“ i „Carstvo nebesko“.

Олимп-споменик људској издржљивости који иритира и буди

БЕОГРАД: Двадесетчетворичасовна представа “Олимп: У славу култа трагедије” Јана Фабра, која је почела у суботу у 18.00 часова, ближи се великом финалу, велика сала Сава Центра и даље је пуна, а утисци позоришних стваралаца позитивни.

Такође, публика је својом издржљивошћу и реакцијама премашила очекивања представника Битеф фестивала.

“Публика је пребацила моја очекивања”, каже уметнички директор Иван Меденица, и наводи да је била мала излазност посетилаца након прва два-три сата представе, када се обично позоришни комади завршавају.

Он је рекао Танјугу да се око поноћи успоставио ритам који представа “Олимп” имала свуда где је играна, људи су улазили и излазили, током ноћи сала је била попуњена до половине и створила се синергија између глумаца и гледалаца.

“Нарочито је било узбудљиво од 21.30 до 00.30 сати зато што је публика буквално дисала са извођачима током психофизички веома захтевних сцена. Публика је без даха пратила и подржавала женске пируете које су трајале до изнемоглости извођача. Има фасцинантна сцена када глумица која игра Касандру врти косом 45 минута и доводи извођачицу до транса, а публика је реаговала страшном подршком”, истиче Меденица. Он је приметио интензивнију реакцију публике у Београду него у Антверпену где је претходно гледао “Олимп”.

Драмска списатељица Олга Димитријевић наизменично прати представу у сали и занимљиво кадрирање у директном преносу РТС-а и каже да се више рационално бави представом него што има емотивну реакцију.

”То силно изгарање на сцени, ванредне физичке способности, довођење себе преко свих крајњих граница може се ставити у паралелу са свима нама који успевамо да пливамо у свету у коме се од нас тражи да радимо преко својих могућности и граница, да дајемо све од себе и преко онога што можемо”, приметила је Димитријевић.

Глумица Маја Изетбеговић погледала је јуче 10 сати представе, отишла кући, наспавала се и вратила да погледа још четири-пет сати.

“Јединствено искуство. Не верујем да ћу доживети икад више тако нешто да је театар свеприсутан током целог дана и да цео дана планирамо у односу на представу”, рекла је Изетбеговић Тањугу, истичући визуелност представе и невероватну енергију глумаца.

“Не могу да се надивим тој посвећености, ентузијазму са којом извођачи улазе у представу и играју све време”, додала је она.

Драматург Жељко Хубач преноси утиске колега из иностранства да “уз толики медијски догађај који смо добили, некако фокусирали културу тамо где нисмо навикли да она постоји”.

“Цео тај феномен је нешто што је вредно озбиљног поштовања и скидам капу селектору и екипи из Битефа што су успели да све то ураде на овај начин и просто помислим да је некима стало како делује позоришна култура у Србији”, рекао је Хубач, коме је најупечатљиви део представе “Баханткиње”.

Хрватска глумица Ксенија Прохаска присетила се да је последњи пут била на Битефу са представом “Филомена Мартурано” Хрватског народног казалишта (Ријека), у режији Јагоша Марковића.

“Ја волим живети на сцени, а у овој представи глумци су заиста живели на сцени. Врло сам конзервативна па ми је тешко преживети неке ствари. Неке ствари су ми тешке, ја волим бити присутна на сцени и причати својом душом. Ови људи причају са огромном страшћу, једном махнитошћу, трансом који ја препознајем. Ово је сасвим другачији театар који ме иритира, љути, понижава, ствара одбојност и који ме буди и мислим да је то био главни циљ представе”, истакла је Прохаска.

“Нисам могла отићи са представе. Драго ми је да је Битеф моћан и да је театар присутан”, додала је она.

Драмска списатељица Миња Богавац оцењује да “Олимп” представља врсту споменика људској издржљивости.

“С једне стране гледамо невероватну издржљиовост извођача, а с друге стране смо ми. Њихова издржљивост је физичка, а наша је психичка. Треба издржати 24 сата, много је садржаја, али када на крају вратите све на план идеје, теме, видите да је у питању прича о издржљивости митова, који и даље чине основу наше цивилизације”, оценила је Богавац.

Она каже да нам представа сугерише и да је човечанство много издржљивије, отпорније у свакој својој структури него што смо мислили и да је “Олимп” занимљив догађај посматрајући са социјалног становишта.

“Ставили сте позоришну публику у условност рејв журке, а с друге стране је занимљив директан пренос који читаву Србију укључује у Битеф. Када сам читала коментаре на Твитеру, стекла сам утисак да се појавио онај жар првих издања Битефа када су се људи много спорили и када су постојала различита мишљења о Битефу и драго ми је што је фестивал вратио овом представом ту врсту традиције”, рекла је Богавац.

Публика је, преме њеним речима, први пут стављена у један хибридни жанр - између журке и представе и људи су се различито носили са тим.

“Чудно је срести уважене професоре, старије људе у фоајеу Сава Центра у четири ујутру након што целе ноћи нису спавали и по разговорима се види да је све отишло под тај третам времена које је сада измењено”, приметила је Богавац.

Десетоминутним стојећим овацијама публика је у скоро пуној сали Сава Центра поздравила ансамбл 24-часовне представе “Олимп: У славу кула трагедије” прослављеног белгијског редитеља Јана Фабра.

Спектакуларним плесом свих 27 извођача прекривених бојом, завршена је представа која је почела у суботу у 18 сати и без престанка трајала 24 сата.

Брз ритам и плес извођча публика је на ногама пратила аплаузом, а пре гашења светла на сцени, четири глумице без одеће поручиле су: “Оставите се моћи, уживајте у сопственој трагедији. Диши, само диши и замисли нешто ново”.

Уследиле су десетоминитне овације и чинило се да публика и даље није уморна те је враћала извођаче на сцену више пута.

Једна од посетитељки се окренула ка Фабру који је представу пратио из последњег реда са својом техничком екипом и рекла “Хвала”.

Представници Битеф фестивала су добијали честитке за реализацију до сада најзахтевније продукције, а чули су се и коментрари “после овога не морам више ништа да гледам”.

Представа се заснива на целокупној грчкој митологији из Хомерових епова и трагедија Есхила, Софокла и Еурипида, а извођачи су током 24 часа превазилазили све границе своје физичке издржљивости.

Најазахтевније сцене, које су трајале до изнемоглости извођача, доводећи их до транса, публика је бодрила гласним аплаузом.

Сала је била полупуна и током ноћи, а захваљуцјухи телевизијском преносу, Битеф је овога пута био доступан људима широм Србије.

Гола тела, оргије, крвави злочини, славље Дионизија, сукоб са боговима, хероизам, све је то чинило јединствен спектакл “Олимп”, у коме је Фабр објединио низ жанрова.

Позоришни ствараоци, који су пратили представу, истичу да је “Олимп” “споменик људској издржљивости”, театар који ”иритира, љути, понижава, ствара одбојност и који буди”, “повратак позоришту”, у коме извођачи са огромном страшћу, махнитошћу играју и изазивају дивљење.

“Олимп”, који је по оцени појединих критичара променио историју савременог театра, свечано је отворио 51. Битеф фестивал.

Београдску публику до 30. септембра на “Епском путовању” очекује још пет представа - “Библија, први покушај” и “Царство небеско” Јернеја Лоренција, “Снег” и “Истребљење” Ерсана Мондтага и “(Са)слушање” Амира Резе Кухестанија.

BITEF: Euforija na vrhu "Olimpa"

Stajaćim ovacijama završeno maratonsko izvođenje Fabrove predstave koja je počela još juče. Pred publikom Bitefa smenjivali su se raskošni prizori

OSTAVI se moći i uživaj u sopstvenoj tragediji. Diši samo diši i oseti nešto novo. Uz ove poslednje reči upućene sa scene, neponovljivim euforičnim aplauzom publika 51. BITEF-a nagradila je izvođenje belgijske predstave "Olimp, u slavu kulta tragedije" Jana Fabra - za ovaj jedinstven doživljaj ali i nadljudsku izdržljivost, disciplinu, veštinu, ekspresiju, vrhunski artizam.

Veliki pljesak, od kojeg su najmanje pola sata brideli dlanovi oduševljenih gledalaca Sava centra, najiskrenija je nagrada publike posle 24-časovnog spektakla na sceni. Aplauz je počeo još tokom poslednje slike (oko 17.40) i trajao više od 35 minuta. Jer, "Olimp" je jedan od onih vanserijskih događaja koji će svakom ko mu je prisustvovao, izvesno, ostati u trajnom sećanju.

A prisustvovao je raskošnoj dionizijskoj svečanosti na čijoj su trpezi bili ponuđeni svi umetnički darovi: klasični teatar, balet, savremeni ples, opera, performans. Tragična svevremenost antičkih tema i odnosa, prepoznatljivo u našem vremenu, posledica je nepromenljivosti ljudskog karaktera, a s njim i čovekove sudbine u celokupnom civilizacijskom traganju. U 14 Fabrovih majstorskih slika smenjivale su se scene brutalnog nasilja sa poetskim prizorima, rat i mir, žrtva i osveta, anđeosko i demonsko...

Iako se publika našla pred fizički iznurujućim doživljajem, teško je bilo odabrati trenutak za pauzu i predah. Jer kao na platnu, slike i emocije su se prelivale jedna u drugu u bogatom spektru svih boja i tonova. Dvadesetsedmoro glumaca u tri navrata nakratko je "odspavalo" na sceni, ali je i taj prizor polegnutih tela bio poseban teatarski utisak. Umor, kako onih na pozornici tako i onih u gledalištu, koliko je oduzeo toliko je i "dodao" ovom umetničkom iskustvu, uvodeći ih u neku vrstu transa i lakog pijanstva. Spavanje u pauzama u foajeu Sava centra, dremanje u sedištima, jedenje na brzinu s nogu ili jutarnje pranje zuba u toaletu - sve je ono što će ovo iskustvo činiti jedinstvenim doživljajem.

ZBOG zahtevnosti i napora izvođača ova predstava se ne izvodi često. Pre Beograda, koji se našao među izabranima, "Olimp" je gostovao u Berlinu, Jerusalimu, Atini, Avinjonu i Parizu. Svuda je, kao i večeras kod nas, ekipa za jedinstven doživljaj nagrađivana dugim stajaćim ovacijama.

[Bibliotekar]

Subotom se svaka greška prašta...



Sibolikom bremeniti fragment iz predstave „Olimp : u slavu kulta tragedije” Jana Fabra

P.S: Zarad predupređenja moguće teatarske intoksifikacije, preporučljivo je brižljivo uklanjanje tjelesne pogani u dramskih aktera dobrim klozet-papirom. Čistiti samo u pravcu od sprijeda unatrag! Perineum se u 24 časa mora nadsve dobro oprati najmanje dva puta.

[branko]

Ovo je slika i prilika našeg prosečnog Srbina. Nažalost. Apropo, postavio sam ovo na pogrešnom mestu.

[Bibliotekar]

Ne, nije. Slika i prilika Prosečnog Srbina je оvo:



Srpskom Simbolikom bremeniti fragment iz predstave „Olimp : u slavu kulta tragedije” Jana Fabra

Dakako, navedena multiznakovita predstava krcata je i simbolikom koja je dedifikovana Srpkinjama.

[branko]

Vidiš kako znaš.

[Bibliotekar]

Naravno. Čitao sam Kraft-Ebingovu Psychopathia Sexualis još pre 29 godina.



Simbolički fragment „Habitus normalis - mediocris in omnia genitalia, clitoris preumque non multum irritatur” iz predstave „Olimp : u slavu kulta tragedije” Jana Fabra

Aprorpo: da li bi kupio ulaznicu za ovu tzv. predstavu svojoj majci, uz preporuku da je pogleda?

[branko]

Ne, jer ne bi razumela. Ne koristi net kao 99% posto ljudi, ne gleda pornjavu kao 99% ljudi, ne gleda rijalitije, ne čita 50 nijansi sive, ne razmišlja na taj način. Tebi bih, svakako, preporučio. U osnovi svega, iako ja se ne bih služio takvim stvarima u predstavi, je licemerje. Ovo gledamo na svakom ćošku, u svakoj prilici, u svakom pogledu čitav dan, a kad vidimo na sceni, eeeeeeeeeeeeeeeeeeee onda je to sramota.

[Bibliotekar]

Zaista mi je drago zbog toga. Razvejava mi strah da si u jeseni svoga života nenadano postao zagovornik genitalnog fetišizma u Teatru.

Rastužuje me, doduše, Tvoja naopaka širokogrudost spram Minornoga Mene, budući da mi, iz meni nepoznatih razloga, preporučuješ pod krinkom Teatra zakrabuljeni pad u vrtlog pornografije kao prikrivenog oblika zabave, koji – uz mnoge druge – predstavlja faktički povez preko očiju užurbanih pripadnika društva lažnog izobilja, koji pak ljudsku vrstu - dugoročno posmatrano - vodi u neminovnu katastrofu.

Nepojmljiva mi je, naime, činjenica da mi predlažeš motrenje otvorenog šepurenja skaradnosti po negdašnjim hramovima Kulture, u kojima Umetnost danas svojim oreolom uzvišenosti obavija gnusobu i gadost, dajući im status revolucionarnog otkrovenja. A sve u znaku uvreženog, ali faktički potpuno neosnovanog verovanja, da je bestidna skaradnost zapravo bporba protiv licemerja. Masivni ovovremeni prodor skaradnog u ljudske živote zapravo je povezan sa maloumnim, no iskrenim i upravo zbog toga žalosnim, aktivizmom pripadnika ekonomski ugrožene niže srednje klase u srednjim godinama života. Navedenoj društvenoj grupi zajednička je snažna, gotovo očajnička želja sa poistovećivanjem sa svime što je „napredno”. Svako podozrenje prema faktičkom sadržaju novih kulturnih pojava smatra se besmislenim i „reeakcionarnim”. „Budućnost” za njene pripadnike predstavlja puki udaljeni svetionik, dok je „prošlost” samo dugotrajno probijanje kroz mrak ka sadašnjosti. Najveća vrlina za ovu društvenu grupu stoga je trpeljivost – trpeljivost prema bilo kakvoj društvenoj izopačenosti.

Da, pod terorom društvene vrline tolerancije spram skaradnog Umetnost je osuđena da naposletku svojim plaštom ogrne gnusobu i gadost. Jer niko ne može da ospori naučno utemeljenu neurološku činjenicu da prizori homoseksualnog anilinktusa, egzibicionističkog landaranja falusima u ritmu Teodorakisovih besmrtnih taktova, vulvalnog reniflerstva i ostalih, na svakom ćošku i u doba Interneta čak nedostupnih oblika parafilije, imaju uticaja na naše nervne završetke i na naš cerebrum kao osnov konstrukta realnog sveta.

Na temelju takvih kvazi-estetičkih merila, te njihovom doslednom primenom, koncentracioni logor u Aušvicu bi trebalo uvrstiti među istinska umetnička dostignuća. Problem je, naravno, u tome što za taj definitivni delicemerizatorski estetsko-oslobodilački korak savremeni Teatar ipak nema muda. Strahuje da bi od Licemera možda ipak dobio po pichqi. A to bi bolelo.

[branko]

Možda ja i ne znam da artikulišem svoje viđenje ove predstave. Ja sam odgledao dobrih deset sati i ove scene nisam video, što znači da su sporadične. S jedne strane shvatam želju režisera da nas otrgne od savremene jurnjave, da nas bar za 24 sata spoji, što u vremenu enormne otuđenosti i nije lako, da nama kaže da "dišemo, slobodno dišemo i zamislimo nešto novo", da nam ukaže na sve bahanalije savremenog života... i još mnogo toga. S druge strane ja se ne bih koristio tim sredstvima kao što su eksplicitne porno scene, jednostavno, to nije moj pozorišni jezik. Jedino sam siguran da bih voleo tebe da vidim u sceni sa sirtakijem.

[Bibliotekar]

Odgledao si SAMO 10 sati predstave koje je imala nameru da Te „spoji” sa (nedefinisano amorfnim !) „drugima” tokom 24 sata? Čoveče, pa urnisao si celu rediteljsku zamisao! Koja evidentno svojim sadržajem nije bila korespodentna sa tvojim psihofizičkim jastvom, koje je odbacilo njenu intenciju. Naravno, greška nije do Tebe. Greška je u totalno nebuloznoj koncepciji ovog tzv. pozorišnog dela...

Za razliku od Tebe, grčki gledaoci su bili konsternirani „sirtakijem”, ističući da se uvrežena verovanja o javnim orgijama antičkog doba ne temelje na utvrđenim činjenicama. U drevnoj Grčkoj seksualne prostote nisu premašivale Aristofanove napomene o javnim ženama! Bez osporavanja postojanja privatnih orgija prepunih razvratnosti i skaradnosti, javne seksualne predstave u antičkom teatru nisu postojale! Sam Solon je zabranio prve javne kuće kako bi Atinjane zaštitio od razvrata. No ispitivanje faktičkog stanja stvari i edifikacija posredstvom umetničke refleksije nikada nije predstavljala odliku teatra spektakla, koji promovisanjem neznanja zapravo doprinosi daljem zaglupljivanju puka.

Apropo: jesi li tokom perioda Tvoje participacije u predstavi možda video ovu scenu?



Da li po Tvom mišljenju prikazana scena prikazuje situaciju koja kao svoj krajnji cilj ima izazivanje orgazma? Znaš, u tom slučaju je u pitanju čisto pornografsko pozorište koje je svoju premijeru imalo u francuskim javnim kućama XVIII veka, imavši za cilj da posredstvom odgovarajućih grupnih ili pojedinačnih prizora prikaže ponudu kuće mušterijama, budeći u njima potrebne robne apetite.

A što se pak moje pojave u sceni sa „sirtakijem” tiče, moraću da Te razočaram: moj kredo teatarskog angažmana nikada nije bio i nikada neće biti svodljiv na koncept „dosegnuti Istinu znači razmrdati genitalije”.

[branko]

Ma ja to zbog gledateljki, da vide čime naše pozorište raspolaže. Nisam ni mogao da se "spojim" sa ostalima jer sam gledao predstavu preko TV-a. A ovu scenu nisam video. Ruku na srce, ti izvlačiš samo one scene koje su baš raskalašne, ili ovu koja pornografska, bilo je još dosta scena koje nisu bile takve. Verovatno te slike nećemo videti. Šta ćeš. Što bi rekao Patrijarh Pavle: "Svako vidi šta želi!"

[Bibliotekar]

S rukom na srcu - zašto se praviš blesav kada to zapravo nisi? Kompletna nazovi pozorišna predstava dugogodišnjeg notornog kulturnog provokatora Jana Fabra je koncipirana kao halucinatorna Dionizijska super-orgija, u kojoj se neprekidno i kontinuirano smenjuju scene koitusa, masturbiranja, luperkalija, egzibicionizma, metroragije, koprolalije i drugih oblika psihopatije!



Scena klitoralne stimulacije u predstavi „Olimp : u slavu kulta tragedije” Jana Fabra

Želiš li možda još znakovitih fragmenata iz nazovi pozorišne predstave, ili Ti je ovo dovoljno za sticanje uvida u faktičku sadržinu iste? I znaj da su sve te s Tvoje strane čudesno neopservirane emanacije seksualne psihopatologije, koje je pod krinkom diseminacije teatarske kulture emitovala državna televizija Republike Srbije, izazvale odjek i u Velikoj Britaniji, budući da je jedan Daily Mail pre tri dana našao za shodno da anonsira vest da su u Srbiji falusi javno prikazani na državnoj televiziji:

http://www.dailymail.co.uk/news/article ... V-day.html

Svet je, za razliku od Tebe, posredstvom televizije video faktičku sadržinu predstave, pri čemu je ma i jedan jedini pornografski segment iste bio sasvim dovoljan za implementaciju čl 185. Krivičnog zakona RS, budući da je evidentno bila prikazana ili javnim izlaganjem ili na drugi način učinjena dostupnim pornografska sadržina.

Apropo: U Ruskoj Federaciji odgovorna osoba bila bi pored novčane kazne u iznosu od zarađene plate ili drugog prihoda dotične osobe za period od jedne do dve godine, bila dodatno kažnjena i prinudnim radom u trajanju do dve godine.



U duhu one klasicističke, po očuvanje Civilizacije esencijalne maksime: Libertas est potestas faciendi id quod iure licet!

[branko]

A vidim da potežemo Šopenhauera. To se uvek radi kad nema argumenata.



Da ponovim: "Svako vidi šta želi!"