Umrla je glumačka legenda Žan Pol Belmondo
Zvezda „Novog talasa” i internacionalne filmske scene, glumac Žan Pol Belmondo, umro je danas mirno u svom domu u 88 godini života.
Smrt jedne od najeminentnijih ličnosti francuskog filma duboko je potresla Francusku. Predsednik republike, Emanuel Makron, u svom prvom reagovanju na ovu vest izjavio je da je Francuska „izgubila svoje nacionalno blago”.
Glumac kestenjaste kose, robusne građe i slomljenoga nosa, najšarmantniji i najmuževniji ružni lepotan francuske kinematografije koji se proslavio kako svojim ulogama, tako i odbijanjem dublera u opasnim akcionim scenama koje je snimao, odbijanjem da primi nagradu
Cezar (francuski ekvivalent
Oskara), ali i odbijanjem da završi dugogodišnju karijeru velikog zavodnika, ostao je jedna od poslednjih filmskih zvezda svetskog formata, jedan od najomiljenijih i najpopularnijih glumaca i u godinama kada je prestao da snima i taj svoj status zadržao sve do danas.
Upravo zbog toga od Belmonda, tog večitog mladića pokretnih slika, ali i vlastitog života, danas se sa velikom tugom oprašta svetska kulturna javnost.
Otelovljujući tokom niza decenija likove nonšalantnih životnih antiheroja - čvrstih momaka sa žovijalnim pristupom životu koji su, ukoliko zatreba, kadri da koriste pesnice, no koji preferiraju da sa strane posmatraju gde ih to život život ili intrigantna žena mogu odvesti. Žan Pol Belmodno se tokom svoje karijere koja je potrajala šest decenija i obuhvatila oko 90 filmova najodomaćenije osećao u ulogama šarmantnih odmetnika, emotivnih i u suštini poštenih buntovnika bez razloga, postavši jedna od najpopularnijih ličnosti evropskog i svetskog filma.
Žan Pol Belmondo rođen je 9. aprila 1933. u tipično sitnoburžoaskom pariskom predgrađu Neili. Njegov otac Pol bio je renomirani skulptor. dok je njegova majka, Sara Rejno-Rišar bila slikarka. Kao mladić on je briljirao u brojnim sportovima i učestvovao u nebrojenim avanturama, no ujedno i u malo čemu drugom. Njegov čuveni slomljeni nos zapravo je predstavljao rezultat tuče u školskom dvorištu, a ne okršaja u bokserskom ringu. Nakon kraće karijere boksera lake kategorije na vreme je shvatio da ne poseduje onu unutrašnju disciplinu koja je neophodna za sportsku karijeru. Jedino drugo interesovanje iskazivao je prema filmu. Odrastajući bio je fasciniran naizgled nezahtevnom harizmom tada popularnih glumaca poput Mišela Simona i Morisa Žuvea.
Upravo zbog toga je i doneo odluku da se upiše u školu glume, rekavši da u glumi - kao i u boksu - oseća zadovoljstvo zbog toga što publika obraća pažnju na individualnog protagonistu. Nakon diplomiranja na Nacionalnom konzervatorijumu dramskih umetnosti 1956, u okviru kojeg je stekao majstorstvo impersonacije, radio je po brojnim manjim pozorištima u regionu ostvarivši i par epizodnih filmskih uloga.
Slučaj je hteo da se pri tome susretne i radi zajedno sa Žan-Likom Godarom na kratkom filmu koji nije bio komercijalno prikazivan, no koji je bio viđen od strane filmskih poslenika. Među onima koji su u mladom anonimusu opazili originalni dar za glumu bio je i režiser Klod Šabrol, koji mu je poverio ulogu u svom trileru „Leda” iz 1959. nakon što je drugi glumac zbog bolesti bio prinuđen da odbije ulogu. Godar je u međuvremenu obezbedio finansijska sredstva za svoj prvi dugometražni film i 1960. započeo snimanje filma „Do poslednjeg daha”, u kojem je Belmondu poverio ulogu sitnog gangstera Mišela, dok mu je partnerka bila američka glumica Džin Siberg, kojoj je ovaj film takođe doneo svetsku slavu. Film je na festivalu u Berlinu dobio nagradu Srebrni medved za najbolju režiju, a samo u francuskim bioskopima imao je oko dva i po miliona gledalaca. Ostalo je istorija.
Belmondo je u Godaru pronašao srodnu dušu koja, slično njemu, ima spontani pristup filmu snimanom uz ograničeni budžet, sa ručnom kamerom koja likove sverakursno prati po ulicama velegrada, sa scenarijem koji se dopisuje u hodu, „skačućim” rezovima i ironičnim spojem slika i dijaloga. Godarov pristup filmu bio je, baš kao i Belmondov, u suštini minimalistički. „Kada sam prihvatio ulogu”, rekao je Belmondo u jednom intervjuu, „dao mi je tri mala lista hartije na kojima je pisalo:
Napušta Marsej. Krade automobil. Želi ponovo da spava sa devojkom. Ona ne želi. Na kraju on ili gine ili odlazi – o tome još treba doneti odluku.”
Dodao je da je bio uspokojen filmom koji je gotovo u potpunosti zavisio od improvizacije. „Ako mi kažu egzaktno kako sve treba da uradim ja postajem krut i osećam se nelagodno.”
Belmondo je, uz Godara, sarađivao i sa drugim najuticajnijim rediteljima francuskog Novog talasa – igrao je u filmovima Luja Mala, Kloda Šabrola, Žan-Pjera Melvila, Fransoa Trifoa i - poput Alena Delona, s kojim su ga tih godina neprestano upoređivali - postao je ključni predstavnik jedne izuzetne generacije filmskih stvaralaca kojoj se divio čitav svet.
Snimio je 90 filmova, među kojima su i remek dela poput dela „Profesionalac”, „Borsalino”, „Ćoćara”, „Čovek iz Rija”, „Moderato Kantabile”, „Ludi Pjer”, „Žena je žena”, „Sirena sa Misisipija”, „Afera Staviski”, „As asova”… Publika, od koje je dobio nadimak
Bebel, obožavala ga je u likovima šarmantnih autsajdera, propalica, gangstera, korumpiranih policajaca i zavodnika, a poslednji film u karijeri u kojem je igrao glavnu ulogu, „Nepoznati u kući”, snimio je 1992. godine.
Šampionsku „titulu” osvojio je tek pre jedanaest godina, kada se francuska kinematografija konačno odužila svom velikanu – na Kanskom festivalu je dobio
Zlatnu palmu za životno delo.
„Moje životno delo, pre svega, su moje ljubavi, žene koje sam voleo, moja deca i unuci, i to što sam uvek imao snage da se zaljubim”, govorio je tada velikan, koji je za brojne generacije širom sveta ostao simbol mladosti, šarma i životne avanture.
Žan Pol Belmondo bio je dva puta u braku, ponajpre sa Elodi Konstanten, a potom sa Natali Tardivel. Oba braka okončana su razvodima. Dugo godina bio je u emotivnoj vezi sa Ursulom Andres koju je upoznao 1965. na snimanju filma „Do ušiju”, kao i sa italijanskom glumicom Laurom Antoneli. Za sobom je ostavio troje dece – kćeri Floransu i Stelu, kao i sina Pola.
