Priče iz starog Banata

[branko]

Tri metera somota

- A obaska ne volem kad uvatidu furt istu pesmu da narucivadu, mada platidu ne znam kolko.
- Sta je tebe zotim? Nek se veselidu. Njima lepo, a nama pun šlajpik.
- Ta sta znad kads izopijadu, jal sviro becarac, jal čivutsko vecernje, isti andrak!
- E, viš, nije. Dodje svakim distera njegovo, a zoto smo mi tuna. Tridesete na Vidovdan dobi porucnik Laza Zivkovic unapredjenje, a mi bili “Kod štuke”. Dodje on i oma zove zastal, ajde, kaze, moju pesmu. Koju? “Marsirala kralja Petra garda”! Odsviramo, a on stotku. Jel moz jos jedared? Ajd jos jedared, on opet stotinarku... I tako dvajsedam puti! Jes da mi i kralj Pera i garda izasli iz volje, al uvatimo dve iljade i sedam stotina!
- Ja ne volem “Tri metera somota”.
- A sto? Lepa pesma, vesela.
- Svirali svatove u Margitu, a znas kaki gornjani zaguljeni, furt ti trazidu bas onu sto ne znas! Akoz znas, onak precepi stotinarku, pa jednu polutinu zalepi ti na čelo, a sonom drugom maje, dusa da ti izidje nanos dok je dobiš. A bio tuna neki Sava Josimov, kaze: “Ajte svirci akoz ocete novce da zaradite” i pokaze tolki budjelar, sve same iljadarke. Mi mislili ima domastimo brkove. Pitamo sta gosn Sava izvoljeva, a on kaze: “Tri metera somota”, al pogodba da bide: za svaku strofu sto znamo iljadu, pa kolko isteramo, a pose on da peva i za svaku sto ne znamo iljadu manje. Izvadi oma tolki bunt i mete nastal, nama oči diskočidu! Pocnemo “Tri metera somota, jel te curo sramota...”, a Sava furt vice: “Jos, jos!” Otpevamo jedno dvaestinu, onak on preuzme pa sve neke gornjanske:
“Mutan Tamiš kod mline, sto meteri sirine,
bas se tuna kupo Živa, a nume da pliva!
Aoj Zivo, pa Zivo, jeli smo ti koljivo,
isplivo bi da si mogo, al duboko mlogo.”
Ispadne nakraj da on dodje nama deset iljada. Kaze ne das cigani, nego ceo bunt mete kroz onu rošu u begeš. Mi zahvaljivamo bogzna kako, pitamo jel jos stogod povolji, a on kaze – ne treba. Kad se svatovi razisli, jedva izvadimo novce iz begeša, a ono iljada samo odozgore i odozdole, usredu sve same artije!

Kurmodin Živo

Moja mati rodom iz Ferdina, od Aleksicevi. Imo sam tamonaka deda Živu i baba Djurdjevku, dva ujca i jednu tetku. Za slavu il kad bidu ferije iso samo kod nji da sedim ugosti. Onak mi uja Sava pravio svirajku od zove, davo mi da jašim njinog Mrkova kad idemo na izlaz, a na kandziju mećo nov švigar od po šuva, pa me ucio da pucam šnjime.

Kad polazimo, a baba Sofija mi drzi prediku: “Da si se tamonaka lepo vlado. Da nisam cula da pcujes ko sto umes! Kad sretnes kogod na sokak da kazes lepo ‘ljubim ruke’, mada ga i ne poznas!” Ona mene furt tako vospitavala, nisam jos ni uškolu pošo. S pocetka sam se svima javljo, nekim koje sretnem i tri-cetr puta nadan. A oni kazedu “ziv bio” il “da si ziv i zdrav”. E, pose kad sam malko poraso, onak sam skracivo ko i drugi, pa sam cujes di kazem “... imrukeee”. Opet nisam ko Steva Vrlić sto furt trčo sokakom, ma digod kreno, pa sve ko da tera avto viko: “Drrn, drrn, brrn... odoše kamione za Berlinove!” Sta mu to, očin ga znao, valda vido u Pancevo kad ga otac vodio kod doktora za naocari. E, pa Steva sam’ protrci i kaze “... uke” i sotim je sve kazo.

Ljudi medsobom pozdravljali se svakako, i pomaze Bog, i brojutro i bardan i barvece, a oni sto isli u madzarske skole, mladji, kažedu i serbus i jonapot, al samo sam u Ferdin čuo drukše.

Sedi deda Živa na sokak, prodje Spasa Tintorov pa ce: “Kurmodin Živo!” Deda oma: “Kurmodin Spaso! Vi kec?”, a onaj odgovara: “Tanko, ser gut, pa kaput!” Nista nisam razumo, pa pitam uju sta govoru, a on se smeje: “Ta mani i, govoridu kojesta. Nji nekolko bili soldati u Galiciju, pa bajagi naucili nemecki. Mož da bide ono sto Švabi zaboravili, al ni to kako treba. Pito sam gosn ucitelja, a on kazo da nije “kurmodin” neg “gut morgen” – brojtro! Al ajde ti njima dokaži. Oma vičedu: “Znas ti tvoj nos! Jel si ti bio u Galiciju il mi? Jel tebe cuksfirer egzerciro il je nas?” I onak sta da im i ja kazem neg “kurmodin”.

Kulje i mleka

-Al mati, das sigramo jos malko, dok je za videla.
-Taki da ste unutri il će da bide boja. Ne trired da govorim! Ocete mokri jeftiku duvatite!
-A kako Bajazini svi napolje, i Bodovljevi i Mita Buta i Rada Caran... Samo mi mora...
-Oma! Grom vas spalio!

Mi onak obesimo nosove, pa jedno zadrugo... Ždroncamo u po glasa, al pravo u konk, skidamo grudnjake i izuvamos, pa u veliku sobu.

-Oma te mokre fusakle na furunu das sušidu, na banak i da sedite smirom – naredjiva i dalje mati.

Usobu toplo, furuna nalozena, pas vec u frtalj sata rumenimo ko jabuke petrovače. Tuna vec sedidu deda Toza i komsija Djura i krunidu kukuruz. Deda zapocne klip na rendaču s obe strane, a komsija Djura drzi žuljaru od šapurine u ruke i kruni u kotaricu.

-Otac, ta niste morali naruke, za sta nam stoji onaj krunjač ušupu, da ga je rdja – čantra mati i izlazi u konk, a komsija Djura vice za njom:
-Neka, Jelo, laksije je nama dvojici ovako po starinski. E, da je nekad i rendače bilo, neg šiljak od bagrema pa isterivaj red po red, da zapocnes.
-Mani, nisu joj danas sve koze na broju. Oce da skuva kulju za veceru pa ponestalo projna brasna. Mora da misi da ne da stignem da sameljem kod Notinga u mlinu!
- A vise ne nosis kod Špenglera?
- Nosim kad je na vise. Ne radi na malo, neg uzme ujam pa ti da od vec samlevenog. A snaja oce da je brasno bas od naseg kukuruza. A ujam kod obadva isti.
- Kažedu da Špenglerova melje sitnije, dima bolji kamen, a i ne pali brašno.
- Ama kad nije u suvaču, sve ti to isti andrak – odgovara deda Toza i presiplje okrunjen kukuruz u plekano vedro.
- A vi, jel volete kulje? – pita komsija Djura.
- Volemo – vicemo svi uglas – i kulje i mleka, i sa secerom i sa sirom i s kajmakom i sa mašću i s lukom i s drobinom od čvaraka...
I kad sve izredjamo, nemož pose da docekamo das deda vrati iz mline. Kulju mati skuva za frtalj sata, a mi pojedemo za jos manje.

Sudija, bem te u svirajku

- Ta ni na utrinu, ni kod donje škole, ni di je sade, neg na široki šor.
- Di ti znas kad nisi sigro fuzbal?
- Al sam furt gledo! Oma tuna pored Poštića kucu, mogo sam s pendzera da sam teo. Bile sative, a mreze drzali u švapski dom. Nije bilo ogradjeno, neg sam krečom obelezidu. Kad sigrau nedeljom, okupis sveta onoliko. Izidjedu i udavače pa špaciradu, a cika Marjan prodavo sladoled i jabuke u crven secer.
- Ode baš ravno i trava fina, sitna...
- Ta da šta je, al jedared sigrali protiv Pločice, pa Koja Vurdeljin udari s pumpom od becikla autriktera jel majo opsajd, pa onak sudija ponisti cis go. Pose nise znalo ko koga bije. Onak naredidu da mora das ogradi da publika bide obaška, a ne da stoju oma nuz leniju. E, tuna nije moglo das ogradjiva jel imo put s obe strane. Onak premestidu na izlaz, nuz groblje di je i sade. I ogradidu, al sta vredi, poses opet tukli.
- Sve pantiš.
- Ej, sta je jeda izeo siroma Vlasta Peric dok je opravio tim!
- A sto? Ta bilo tolko dobri igraca?
- Bilo pose, al kad je poco, straota bozja. Podelu se na dve strane, al di fuzbal tuna oma svi na kamaru. Nit si znao sta ko sigra, ni ko koga šopa. Onak nece niko u odbranu, neg svi bi digradu navalu. Neki voleli da pimpladu i prekoviše, a neki oma špicorojku, pa duuu – di stigne. Moj stric Rada mogo da šutne preko onog duda kod Majstorovica i furt s otimo za bekovsku!
- Ta nije valda sav kumst da šutneš?
- Dabom da nije. Bilo pose tuna i dobri igraca: Švaba Bendi, Mita Buta, pa neki Tranda, Bire sigro krilo, Golub Pita umo da tribla opasno i neki Djura, sto bio segrt kod Halupe u gvozdjaru, pa svaku nedelju peške dodje digra, a pose se vrne u Pančevo. A Minda i Jova Bugarin sigrali bosi jel nije bilo kopački za njine noge. I furt imo bar jedan uljav, ko onaj Velinkin, što s tuko za makaršta. A sudija ne svira, on oma vice: “Sudija di gledas, serem ti se usta! Sta ne sviraš enc!” A za penal znao das pobije i sa sudijom i s polak tima. Pose kad gisteradu, onak mu djavo kriv.


Fala bogu, ocu, al ne mogu

Bilo rakija razni, a najvise dudare, zoto jel je i dudova bilo mlogo. Bilo dudinja od svake fele i bele i crne i murgaste i one oltovane, sto dodjedu krupne ko prs. To je mati u dunst mećala. Za rakiju s farba manje gledala, neg samo da bidu zrele i slatke.

Zajutra, cim se pustidu svinje u čordu, majka Lena pocisti sokak, pa s prepne neko od mladji da natrese, a ona onak kupi u plekani lavor, pa pose izručiva u kacu sto stojala pod ambar, a preko nje metnut pokrovac. Kad s napuni i komina prevre, oma nakola, odozgore nekolko snopova ogrizine, pa kod Mate u pecaru.

U to doba, polak sokaka uokolo smrdilo na džibru, al ko je zotim mario. Osobito oni sto s bili redovni oko kazana, da cenidu kako j cija rakija ispala. Najredovniji bio Nika Bućkalov, zvani Opirača. Počo s rakijanjem u mladosti, od muke njegove. Imo maćiju, a das maćije dobre, sto kažedu, u baštu bi se sadile! Novaca za birt nije imo, pa di bi, neg kod Mate u pecaru, dis ne pita ni sto si ni kolko si. Pose mu to preslo u obicaj i kad posto svoj covek. Ko doso, ko ne doso, al Nika uvek tuna. Znao po mirisu dal je komina dobra i kaka ce rakija dizidje. I kad procuri dokle je ljuta i kad je patoka. I akoz je Nika kazo da je tolko gradi, nisi moro da meris!

Zena mu Kosara furt čantrala, i on reko da nije, fala Bogu, ni gladna ni zedna, ni gola ni bosa i das mane njegove glave i gledi svoj poso, dok je dobre volje. Cesce dovodio Dragu armunikaša i tero ga da mu peva:

“Sve se kanem das rakije manem,
Fala Bogu, ocu, al ne mogu!”

il onu drugu:

“Alaj zivim dok zeni ne skrivim,
a kad skrivim, ja jos lepse zivim!”

Jedared odocni malko vise, a Kosara besna nije tela da ga ceka, neg ugasi lampu i legne. Nika udje ukujnu, pa napipa na astal šerpenju s kupusom, a bio zdravo gladan. Zajutra kaze on: “E, Kosara, post ti tvoj, al si onaj kupus za veceru dobro skuvala.” A ona ce: “Ta kaki kupus, vile u tebe, mora da s opiraču pojo! Kad sam vidla di te nema, ja kupus prosula”.



Rekla-kazala

Cim se baba i komsinica Kosa zatvoridu u gostinsku sobu, a mene teradu na sokak das sigram s decama, oma znam kolko sati. Jos kad cujem di govoridu “ju-ju” i krstu se, to mora das strefilo sto nije das sotim naglas pripoveda. Majem se ja tuna, trazim da jem, da bi štagod cuo, al majka onak zapreti s prstom i diću neg na sokak!

Oce i domacini da pricadu otim na sabor, al redje. Zoto momci kads navece okupidu na ćošak, tuna moz da cujes svasta. Išo i ja neki put s mojim bratom od ujca, Jovom Trucom. Kad momci pitadu: “Stas dovo tog kad nume nos dobrise?”, a on bi kazo: “Nek s uci dok je vreme”. Kod Mate na cosak dodjedu momci iz po sela i bide tu svakaki divana, a kade nema sta novoga, onak pevadu.

E, pa, jedared doso na red i popa Mata. Ko, vidle ga zene, kad išle friško zajutra za lebac kod Djure pekara, di ugaće bega niz Gornji sokak, a posle skreno u Tikvicu. Oma poceli da študiradu di je popa mogo dide uštetu i nakraj izidje kod Divne Tolmačeve, udovice. Jeste-nije. Onak jedni ružidu popu, a drugi ga branidu: “Di bi gosn popa, on to ne vole!” A ovi pitadu: “A sta onak trazio tamo koji andrak?”, a oni ne popušćadu: “Ta da je pričesti i da joj malo sveti vodicu!” Al ovi sto ružu, zajedadu dalje: “A sto je bego, das nije stogod uzortiro? Pa onak što ugaće, di mu mantija?” Oni sto branidu, oma kontru: “Dabom das uzortiro da ne odocni na jutrenje, a mantiju skino da moz brze da bega!” Pose svi u smej. Tek ce Toma Krudulj: “Kakogod, Mile Raspop jedva doceko i u pesmu meto:

Aoj, oče Matija, a di ti je mantija?
Će ostaneš i brez brade, na kraju parade?”

“Dobro da nije i popadiju spomeno”, kaze Sima Gluvakov,, “jel pricadu neki da nije popa ugaće sokakom bego. Ko, omorina, pa nemož popadija da spava, neg izisla malo na frišak luft u portu, a tuna baš šeto ucitelj Sima, pa kad gosn popa drekno s pendžera: Sido! onaj oma zagrebo!”

E pa nije ni to! Kazo Rada crkvenjak da jeste bego gosn popa, a sve kriva popadija. Taki masan paprikas opravila za veceru, a popa Mata ješan pa pojo tri tanjira. Potera ga tu noc, neznas kolko puti trco u nuznik, pa od hitnje nije ni imo kade das oblaci, nego onako u nocnu kosulju!

Dve jabuke, tri dunje

Mogla sam das udam za kog sam tela, al nije kako ti oces, neg kakoje sudjeno. Prosio me neki Kreca iz Starčeva. Boze, lep ko upisan, bogat! Skorom da sam pristala, a mati kaze: “Nemoj, Maro, nji je devet ukucu! Ta nite tata davo dučiš šnajderaj da bideš paorka celog veka!”

A pose ispalo da šnajderaj svemu kumovo. Kad sam svrsila šes razredi, kaze Lala (tako zvali oca, a krsteno mu Momir): “Nemam novaca da te posljem u domacicku skolu u Bavanište, al bar ce za šnajderaj da bide!” Onak odem prvo kod baba-Ricike dučim da sijem beli ves. Bilo nas nekoliko, pa od zajutra do navece krojimo, sijemo, otvaramo rupice... Za nekoliko meseci naucim da sijem posteljinu i kosulje, a pose predjem kod Smilje Cengerove dučim snajderaj.

Ostanem tuna dve godine, mloge napustile. Jel polak godine fircaj, otvaraj rupice, prisivaj dugmadi, peri, idi u ducan, a zanat gledis sta majstorica radi, pa sta ukrades, to ti je. Kad kroji, sve nas pošlje nekim poslom, tek da nismo tuna, pa iskroji sve sto ce da sijemo tu nedelju... Sve znam, ne znam kroj. I da me otac u Pancevo kod neke Tobošarove da naucim i to. Zavrsim, masinu nemam, di cu sta cu, i vratim se kod Smilje. Sta uradim posla jedan tal meni, dva njojzi, jedan za masinu i jedan jel je majstorica. Mi u jednu sobu, u drugu njen Velja imo kovacnicu, a ovaj moj sadasnji bio kalfa kod oca. Mladji dve godine, al spadalo, pa ne das mane moje glave. Kad potkivadu konje na sokak, furt zavirivo na pendzer. Mati ga otera, al on opet i tako nas dvoje sludujemo. Pose samo cekamo da Smilja okrene ledja, ode da prestavi rucak il tako stogod, a ja sedim za masinom i zapevam: “Dve jabuke, tri dunje, na ormanu venule”, a on cuje pa oma dotrci na pendzer, pas razgovaramo i ljubimo. Dok nas majstorica jedared ne uvati. Kad je nije strefilo! Pa nema lufta, oma sela na hoklicu. Dam joj vode i secera, a ona ce”
Ju, dete, primaj Boga, sta da kazem tvom ocu i materi?” A ja njojzi: “Nista, imam ja svoj lebac i ne treba niko da mi drzi svecu!” Pose rekla Velji, a onaj oma zove mog Branka i kaze: “Ako se volete, onak se zeni, nemoj tuna da mi pravis komendiju!”

I tako moja Biška ustane jedno jutro, izidje u avliju, čuje negdi svira armunika. Kaze ocu: “Nije svetac, a cujes di sviradu i pevadu, mora da je nečija noćas odbegla”. Dal su oma znali cija, kad usli u moju sobu, a mene nema.



Ako moze oma

- Kojim dobrom, Melo?
- Idi s milim bogom, kako dobro? Neg dopraviš ovo!
- Si skrjala obranicu?
- Nisam ja, neg svekar.
- Svetozar? E, steta, dobro drvo, a i lepa forma.
- Dabom, to jos valjda tvoj pokojni deda Steva opravio. Ja zatekla kad sam dosla kod Uglješini ukucu.
- Pa kako je tako satario?
- Itno se šnjome na Ružu, udari kraj o ciglju i otkrje se.
- Mora das najedio.
- Kaki je uljav, ne treba mu mlogo. Ovu godinu sejo majoran, pa prostro da suši na ciglje u avliju, a Ruža dosla ispolja, pa oma tamonaka. Mislila valda da za nju metuto, sta zna marva beslovesna. On kako izišo iz konka, dovati sta mu prvo doslo podruku. Malo mi sto muku mucim kad treba da pomuzem. Dirni je di oces, samo nemoj za sise vatati, jel tugaljiva na vimenu. Kad ne vežem uz rudu, fartokne se, pa prevrne vedro.
- Mani sad Ruzu, neg sta oćes s obranicom?
- Pa dopraviš, ako može oma.
- Kako dopravim?
- Sta znam kako, meti tutkala. Jel s ti majstor, jel ja?
- Nemož to kako ti misiš. Ne da drzi, jel je sav teret tuna! Tako tutkalo nema!
- Onak nema pomoci? A bas sam se navikla nanju.
- Mož duzmem mustru, pa dopravim istu taku.
- Pa opravi onak, jel kako cu brez obranice navodu? Di je čak Gospin breg! A kad ce da bide gotovo?
- Sta da kazem, velik poso, mala koris. A preksutra mi dolazidu zove taljige, obećo sam. Nemož sad natrag.
- Kolko vidim, sotim si gotov.
- Ima da predjem jos jedared s firnajzom, al mora sutra da teram točkove kod Velje da mete šine.
- E, dok Velja okiva, ti zavrsi obranicu i gotov poso!
- Mora i drvo da nadjem, nemoz to od makar cega!
- Ajde bogati, pun ti verkštet drva. Neg, kad da bide?
- Sutra do podne, al da me ne teras da ti molujem ove mindjušice!
- Mani cvece, sam da bide dobra ko ova sto je bila. A kolko će da košća?
- Tebe nista, al Tozi kazi da mi zovo dodje satljik portogizera iz onog bureta sto za njega ostavio!

Kukuriku kokoda


Izmed Tokini i Belanovi u basticu debo zid, zavr glave. Nekad tuna bila taraba i dera, dok deda Laza nije zido štalu i ambar i napeko ciglje i prekoviše, ponak dićedu šnjome, neg opravidu zid. Sad kad oćedu stogod jedni odrugi, ne izlazidu na sokak, neg vičedu preko zida. Navikli.

- Ej, Biso, dodji malko! – zove Spomenka, a prepela se na male lotre sto stojidu nuzid snjine strane.
- Sta si tela? – pita Bisa i penje se na panj od oraja sto je nuzid sodone strane.
- Dal tvoje kokoske šantadu?
- Ju, daleko bilo! Nista im ne fali, okrom peto da i gazi.
- Gledim juce, ona moja golosijanka sto nosi jaja ko pacja nemož nanoge. Odjutros vabim zivinu, jos dve šantadu. Ne znam sta da misim.
- A nisi Branka pitala?
- Ta sta njega, di se on u zivinu razume?
- Razume se u šantanje.
- Idi s milim Bogom, teraš komendiju...
- Sve cu po redu, al nista nisi od mene cula. Preključe oko podne prigrejalo, ja bas iznela krompir u avliju da preberem, kad cujem tvog Branka di pcuje: “Sta ces tuna, bem ti gazdaricu!” Pogledim preko zida, kokoske kljucadu rasad u basticu, a on se ita na nji ščim je stigo. Valjda digo zaklopaca sa leja das rasad ne potpari potim suncu, a zivina cim vidla zeleno, oma s guvna u basticu.
- Jed ga izo, i njega i papriku. Lepo dosad pazarili kod Jove Bugarina, al ovu godin oce on sam da rasadi i papriku i paradajzle. Će dizidje trired skuplje. Dal znas kolko dao Vaji dopravi ramove i te zaklopce sa stakladima. Nimi ni kazo.
- Ta mani ga, a sta ovaj moj opravio u nedelju? Prijela mu se supa od petla i rinflajš, a zna da neb dana dostanedu kokoske brez petla. Onak nagovori slugu, uvatu ga i napoju s rakijom. Dal je kukuriko siroma? Peva, a ne zna sta peva. Ide, pa sve zanosi pod jedan kraj. Kaze, hajt ti njega u lonac dok je vreme i sta sam mogla? Pose mi sve isprico. Seo zastal pa se smeje, kaze: “Ziva istina, sto svet divani. Dal vidis kako rakija moze da dodje glave!”


Ko sto golub golubici guče


Zimnje doba. Kod Egićevi ukujnu baba Kosara, snaja Smilja i najmladja cerka Negica. Baba s maje oko sporeta, a nji dve vezedu i vodu zenske razgovore.

- Da znas, mati, sto sam vidla lepi šustikli kod Trudi Švorcove. Tako tolke, okrugle dodjedu, bas za natkasne u gostinsku sobu. Pa cvetovi razni, a grane s sve tako preplićedu, oko da ti stane. Šesnajs farbi konca!
- A sta fali ovim sto si trukovala kod Jovanke Bažižine? Mogla si da biras koju si tela, ima iljadu mustri.
- Al kad više za mašinu. Lako njojzi, nogom točak, a gorenaka sam tura pod iglu di treba.
- Sta moz na masinu, moz i naruke! Sta ti gledis na Jovanku, njojzi je šlingeraj poso. Tolke bile kod nje da im pokaziva, pa kolko ima masinu? Nijedna.
- A Nina Pargarova?
- Ne brojidu se ti sto imadu novaca i besnidu.
- Išo joj Baca cak u Sloveniju da dotera masinu.
- Iso i sade im stoji u konk, da pokaze dimadu. A cujem Baca tamonaka u Sloveniju lepo fasovo. Stiglo mu štrofa dve iljade, pričo Gaja podbeležnik.
- Das nije skime potuko? – pita baba Kosara.
- Ta nije, neg ga u jedan ma pritera, pa ušo u nužnik nastanicu, a unutri ko u apateku. Tako sotim bio zadovoljan da s plajvazom na zid napiso: “Nigdi nisam s takim guštom, ko ode!”. Meto i sime i atres i potim ga nadjedu. Na opštinu stiglo.
- E, svasta od njega i od tebe – kore je baba. U moje vreme znalo se sta je red i sta štafir devojacki: tolko peškira vezeni, tolko čaršava, tolko šlifera, tolko jastuka, tolko dunja, i to ne ko ove sade, neg u jednu dodje dvanajs kila novog perja! Moš podnjom za Svetog Savu na utrine spavati.
Bilo i ti vezova razni i šlingeraja, al sve naruke. Ko je ona za masinu znao... A ja, opet, kuvarice najvolela. Istrukujem, izvezem na srpsko platno, operem, uštirkam, pa prepeglam s peglajzom, pa kad okacim na sporet, ja sva sretna. Ko god ti dodje, moz da vidi... On i ona drzidu se zaruke, iznad njini glava ljubu se dva goluba, a dolenaka izvezeno: “Ko sto golub golubici guče, tako i ja volem moje luče!”


A di je zec?


Taj birt, kolko pantim, dvanajst gazdi promeno. I Švabi i Srbi i Čivuti, pa neki propo, neki sobogatio, a najduze drzo Steva Zec. Pricadu, bio prvo kelner negdi na tim moru, pa tamonaka svasta vido. Oma sve promeno, na angro. Dva šanka, dve sale, a u tu veću bile sigranke. Imo ledaru, veliku. Dovezedu uzimu deset-petnajst koli leda s Ponjavice, zatrpadu u slamu, ima pose celo leto.

Avlija velika, svud jasen i lipa sadjeni, pa bide ladovina lepa. Oma on to patoso cigljom, ogradio, meto astale, a na kandelabre noćom visili fenjeri. Tako štagod nisi svud mogo ni u Pancevo da vidis. A kuglanu sto opravio, taka valda ni u Beču nema. Vlada moler, sto čerez keglanja cesce svraco kod Jove Grčića u kafanu, kad vido, oma se preselio kod Steve i furt vidio tuna ko invetar. Kad ga ko trazi, zna se di je.

A Steva tako bio krupan covek, crnomanjast, imo brcice, pa onak furt bela kosulja, leptir masna i crni prsluk, budjelar u zadnji dzep, olovka za uvo, a kasa blok u dzep od kosulje. Pio samo onak kad nabavljo pice, tek da košta. Kocko se nije, al zenske volo jeste. Imo zenu Mandicu, Rvatica bila, opasna, ziva vatra, a i imalo je s koje god si strane teo, al sta vredi kad njemu tudje sladje.

Jedared, na Preobrazenje, svirali Jovanovići iz Deronja, a pevacica bila neka Ruža iz Borče, a i ona fajtana malko. U jedan ma, nema Steve. Sad bio tuna, sad ga nema. Pita Mandica di je, svi se pravu ludi. Kelneri znadu, al ako kažedu ne valja, ako ne kažedu opet ne valja. Gledi di je pevačica, ni nje nema, a ona oma Jošku primaša zagušu: “Di je ona tvoja opajdara?” Joška se preseko: “Ne znam, gazdarice, ovog mi krsta. Seli malo das odmorimo, pa ako smo Cigani i muzikanti i mi imamo dušu. A Ruza sta znam di je. Valda otisla sporadi sebe...” Ona besna, sva se zarumenela, misiš sad ce je trefiti, kad eto ti nji dvoje idedu iz podruma. Ko, bili da sunu vina, a Ruza pošla da mu drzi lampu. Mandica skoci, pa onu za kosu, a Stevu pcuje: “Svinjo svinjska, znam ja sta ti ona drzala i kako ti svetlila!” Steva se brani, smiriva je: “Ta, mani se, sta pravis cirkus, nismo bili u podrum ni pet minuti”. A ona oma: “Znam ja tebe kaki si zec, dosta tebe i minut!”

Jedva je nekako smiridu, al ona oma otera Ruzu i svirce. Pošlju čeze u Starčevo po Marka armunikaša, al otad Steva pevačicu dovo nikad nije.



Mačkare


Ja se sirota bojala mačkara. Unakaradu se pa mi sonim rogovima na vragove ličidu, a tako s i vladadu. Idedu sokakom pa s cirkusiradu. Kad i vidim izdalje, a ja oma begaj u avliju.

A tuna oni dva Ćiribiševi “drzali banku”. Metu onak te maske njine, obučedu bundaš naopako, vežedu klepetušu za pojas, onak opletedu vrengije od slame, tako ko ruka debelo, pa omotadu oko nogu. Jedan bide žena, pa onak bije muza s metlom i svasta mu govori, a tuna bide i djavo pa i pujda.

Jedared, vec sam devojka bila, desi se ostanem med zadnjim na bubac, kad gledim idedu oni dolenaka. Sta ću sade, di ću? Umedu svašta dopravidu, il te poljubu il te uštinedu il kazedu stogod brezobrazno, a bilo i da suknju zadignedu. Na nji podnapite nije niko strogo gledo, al di ce devojka pose od sramote? Predjem zoto oma kod Bate Purkara i kazem: Ja se bojim, sta cu ako me pojuru, neg te molem da me ispratis dokuće. I on pristo.

Većem muški mačkare izigravadu, al bide digod i neka od zena jel devojaka. Premonduri se u musko, pa ko je zna kake cirkuse izvodi. Jel ne znas koja je?

Kad se Steva Kačavenda vrno iz Amerike, kazedu silni se novaca tamonaka natuko i oma zido novu kuću nuz bratovu i uzo oca kod sebe. A jetrve reč po reč, pas oko tog zakačidu. Kosara kaze sta su dedu uzeli, sta mu kod nji falilo i da je to čerez tog da im kapital prepiše! A dok Steva bio u Ameriku, ko mu oca gledo? A Ilinka kazala kako kod nji ima sobu obaška i ne mora svaki dan da je popare, krompir čorbe, valjuške i trene i mleka, neg sta mu duša oće. Jel njima špajz pun mesa, dunsta i kravljeg sira i kajmaka.... “A dal imaš i kravlje balege”, pita Kosa. A Ilinka se onak nabesni pa joj bas svasta kazala.

Dodjedu poklade, Kosa se premonduri u mačkaru, pa s onim muškim odkuće dokuće redom. Kad stigli kod Kačavende, primi i deda Jova, oće da počasti, a oni kažedu da nećedu nista, jel čuli da ta kuća sirota. “Kako – kaze deda – ta puno svega ko oko, snaja naspremala, biće do dogodinu”. I povedu i u špajz da vididu, pa i jos darivo: šunke, slanine i venac luka.

Prodjedu poklade, kad jedan dan Kosa zove jetrvu preko plota: “Ej, Ilinka, preznajem da ti špajz pun koječega. Nema šta nema!” Ilinka oma u špajz, kad ono stoji dolenaka u artiju zamotano, zna se šta, a zna se i ko i kade meto.


KLAJ, KLAJ PA U SINTERAJ

Moj bata Mita neb nikad ucitelj posto da nije deda Sava primeno njegovo vospitanje. Mene skola bas i nije isla, a Mita bio bristar i digod sta cuje sve upanti. Ta i sam ucitelj, gosn Pera, stoput kazo da nema od Mite boljeg djaka. A ko zavrsi cetr razreda, taj je onak u Pavliš svrsio svu skolu. Da, al gosn Pera nije teo da se mane, neg furt oca saleto:”Andro, gre na moju i tvoju dusu, da ne das dete dalje uskolu!” Otac se tuna klimo i ovamo i onamo, od askurdjela bili paori, a škola košća. “Nemam ja ti novaca, gosn Pero. Ajd da ga dam na zanat ako oce, pa i kojekako, al sta da bide kad svrsi te skole?” Al ucitelj tera njegovo:”Ta makar da bide ucitelj ko ja, dima ko da me odmene kad dodje vreme. Sta men fali, imam stan drzavni, dobim drva kolko mi treba nagodinu, nije plata bogzna kaka, al mos opet lepo ziviti. Eto do Vršca po sata oda, tuna gimnazija, tuna uciteljska... Ako treba ce da pisem gosn ministru i prosvetnim vlastima da bide drzavni pitomac”.

I tako bata Mita podje u tu, onak se zvala niža gimnazija. S pocetka bio zdravo dobar i sve ga profesori falili, a udrugo polugodje uvati se s nekim, te fuzbal, te ludorije razne i popusti malko. Cuje to gosn ucitelj i sve oma ocu kazo.

“Aoj, bem mu kolač njegov, ima dubim boga u njega” – viče otac. A deda Sava ne da:”Man se ti, treba drukše šnjima! Ja cu njega da vospitam”. A bilo negdi, bas kukuruz se kopo, dodje on navece Miti:Ti ne dideš zajutra uškolu, neg ces s nama na kopanje”. I kad dejka kaze, nema tuna. A Mita nit volo paoršag nit na poso sviko, ta nije ni vrstu najkraj istero iskočidu mu tolki plikovi. A deda kaze:”Vidis da za paora nisi, uškolu neces i onak nema drugo neg da te damo digod na zanat”.

Proslo dan-dva, kaze deda:”Ajdemote Mito, ja sam vec sve s majstorom utanacio”, i podjedu nji dva za Vrsac. Nista deda ne govori di ga vodi. Prodjedu pekara, prodjedu kovaca, prodjedu snajdera, prodjedu sve redom, vec na drugi kraj stigli, al idedu dalje, klaj, klaj pa u šinteraj! A šinteraj onak drzo neki Grga Novakov, sto bijo vise pijan neg trezan, a imo gadnu narav i furt pcovo “bem ti mrtve!”

“Eto vidis, z ovaj zanat ne treba mlogo dučiš, imas ode i di da spavas, ne moras ni da dolazis kuci. Tuna ce da naucis da vatas kere, da im dereš kožu i da pravis sapun i viksu. Kad izucis, onak mos dimaš tvoj šinteraj i da bideš gazda”.

“Nemoj dejka, molem te ko Boga, ne da bide bolji djak od mene samo das vrnem uškolu” – kuka Mita. I misiš da nije? Sve svrsio s odlikom, a prvu sluzbu dobio u Margitu. Pose dve godine, kad gosn Pera otiso u penziju, prešo u Pavliš.

KARAVAJ

- Zimnje doba, a dan ko prolecni. A štagar sveta bilo da g ispratidu. Lepa sarana, a i smrt lepa. Akoz možda bide lepa. Lego naveče, zdrav prav, a zajutra prestavio se. I lepa staros, osamdes dve. Kaku je narav imo, misio sam dozivece i svi sto.
- Ko to?
- Zvona ga trired oglasila, gosn popa zdravo lepo pričo i hor pevo ko nekad, a nakraj tamburasi otpevali, kako je zaktevo, onu njegovu “Cele noci ladovina”
- Ko to dejka?
- Boža Komendija, krsteno Boza Trnjanac, a od Grgini, to im špicname. Vece spadalo od njeg tesko ko da panti. I zoto nije bilo svatova u koje ga nisu zvali.
- A jel i u tvoje?
- I u moje i tvog oca! Jel obicaj u svatove das nosi karavaj i uzdarje. Pa onak kad prodju ceremonije, negdi naveče, u mladozenjinu kucu tos prikazivlje. I uvek s biro ko to ume dizvede. Izidje na komendiju i sprdnju, al to se znalo pas niko nije štruciro. E zoto Boza bio rodjen.
Stane na oklicu da ga svi vidu, pa mu jedan dodaje kotaricu il paket di je karavaj i dar i on vice:”Ovo dono taj i taj, a dariva tim i tim”. Da, al to nije tako kazo, neg nagaravi il onog ko je dono, il onog kome je, il oboje. U karavaj neko donese peceno prase, neko curku, neko patku, il tako stogod uglavnom za jelo, nakitidu s cvecem, pa kad s prikaže onak metedu sve pred kuma, a pose jedu svi svatovi i reduše. Uzme Boza kotaricu pa ce:”Ovo prase od komsije Vase, domastimo brkove, ova tegla meda i oraji mladozenji da ne obruka komsiluk, oklagija mladi da razvija obge za supu i da ravna muzu ledja das ne izgrbavi! Prija Biserka s dala u velik trošak. Donela peceno pile i tanjir ludajnice. Fala joj sto vodi brigu das ne prejemo, moze da nam skoci pretisak. Gazda Nova birtaš dono dve curke pecene, jedna za mene, i burence piva pancevackog. Pivo moz da popimo, al burence kazo da vrnemo! Za uzdarje dono mladozenji vedro, d oma zajutra ide navodu, a svekrvi veker da zna kolko je sati, da ne budi mladu zdravo rano. Strina Mara i stric Sava obaška voledu kuma, pa ce da dobi od nji patku i nov šarajtov jel mu kesa izgorela sasvime”.

Akoz svatovi bili veliki onak s prikazivlje u nekoliko puti, al Boza uvek tera njegovo. E, sto kazedu bilo nekad da se pripoveda.

A KO APRIKOZNA

E, da sam s ja stogod pito, bio bi tišler, ko majstor Steva, al deda nije teo da cuje. Imali zemlje sedamnajs lanaca i vinograd i ovce i marve onoliko, pa furt pričo:”Otkad se panti, od askurdjela, bili smo paori, i sta nam falilo? Bas ti naso das pišmaniš! Pa kom tolki kapital dostane?”

Volo sam da slusam sta divanu matori ljudi, a osobito kad se skupu uzimu pa citadu naglas junacke pesme ili štogod iz kalendara... I uvek mi bilo krivo kad me mati otera da legnem pa ne cujem kraj.

Zoto sam teo da naucim da citam i pre neg sto podjem uskolu. Noso sam neki stari sanovnik brez korica i furt zapitkivo koje je koje slovo. Neko kaze, neko ne, neki me zadevadu, a najvise mi pomogo majstor Steva. Treca kuca do nase. I kad svi drugi odu na njivu, on mi uvek tuna, radi u verkštet.

- Opet ti, komsija, a jel si zatvorio kapidžik, da mi ne pobegne prase? – pita majstor Steva i ne zaustavlja se neg makljom doteriva levču zutegnutu u tezgu.
- Jesam, majstor-Stevo – kazem ja, iako svi znadu da nije drzo svinje, neg kupovo uranjene na pijace.
- Sta je sad zapelo? – pita i gledi me preko naocara.
- Akoz oces da mi kazes koje je ovo slovo sto ovako stoji raskreceno?
- Tesko ces ti, brate, tako. A sto ti deda ne kupi bukvar neg se zlopatis? De sedi ode n ovo bure.

Onak uzme parce one zute debele artije sto u nju pakujedu jeksere, pa sonom tišljerskom olovkom pise. Ovo ti A ko aprikozna, onda i nacrta aprikoznu, ovo ti B kao bradva, eno nuz tezgu, i nju nacrta, V kao vile, J kao jekser, F kao furuna, H kao hobla... I ispise sva slova i nacrta.

- Da cuvas ovu artiju i dučiš. Kad upantis, da dodjes da te preslisam. A sad ti mene da pomognes. D okreces malko tocilo, istupila mi s dleta za drebank, a treba duradim glavčinu. Stavra Gagin skrjo točak na taljige! I da ti kaze majstor Steva, da ne bides ni tišler ko ja, ni paor ko tvoj deda Toza, neg das drzis knjige. Dobro si počo.

Nucio sam za nedelju dana. Prvo sam srico, a pose tecno, pa nuz dedu i matore i ja naglas cito da slusadu o Marku Kraljevicu i Musi Kesedziji, il’ stogod iz Sanovnika il Kalendara. Kad sam poso kod Bose u prvi razred, vec sam znao bolje neg oni iz cetvrtog, al koja koris? Bilo onako kakoj deda kazo.

POBEGULJA

- Jel, majka, a sto kazedu das ti pobegulja?
- Ko kaze, jed ga izo?
- Komsija Mita. Reko, pitaj babu jel pobegulja.
- Da kazes Miti da gledi svoja posla, a ne da te pujda da govoris makaršta.
- Ta mani Mitu – smeje se deda – neg kazi dedetu jel si pogegulja il nisi.
- Kazi mu ti, spadalo matoro – smeje se i baba.
- Kazi, dejka, kazi – molem ga – a on s i dalje smeje, namigiva mi i kobajagi sapce:”Dašta je neg pobegulja. Pobegla za mene!”
- Prevario me bećar, svašta nalago, a ja prosta, pa mu verovala.
- A, to ce dizvines, uozbilji se deda. Ja sam sve po pravdi kazo. Jel bilo za Mandalinu? Bilo. Jel ti dosla kod tetke ugosti? Dosla. Jel doso ja kod ujca? Doso. Jel bila sigranka u portu? Bila. Jel sam te fino pardoniro i kazo:
“Toza Vrancev iz Starčeva,
otac Kosta, mati Mileva.
Sto imadu meni ostavljadu:
ambar – tikvu nazid obešenu
i čatrlju trskom pokrivenu.”
- Jeste, al nisi kazo da karuce i konji nisu tvoji neg Tose Lackovog, ni das one bronerske čakšire i prusluk sa srebrni dugmadi uzo od kuma Rade! Ja sirota oma mislila bogat, pas švota sa mnom. A igro u kolo ko sam djavo, pa se sve do mene vata. Bio lep, mlad i dopo mi se, ne da kazem. I onak sludujemo da zajutra begamo.
- Jel sam ti na po puta kazo da sam golja? Kazo sam.
- Dabom, kad vec pet sela uokoli znalo da sam odbegla. Di od bruke das vrnem. Otac bi me kroz komin protero.
- Bio zdravo besan, zdravo. Dugo duvo. Ni da cuje. Al kad s rodio Jova, nij izdržo. Prvo poslo Sofiju s povojnicom, a pose i on došo da dariva unuka.
- I nikad ti ruznu rec nije kazo, pose i miraz dao i pomogo kolko je mogo.
- Fala mu i di čuli i di ne čuli. Pokazo da je covek. Jesmo prepatili, al smo i prozivili, fala Bogu. S kraljom s ne bi menjo, manda si i sto puta pobegulja.