Kritike

Korisnikov avatar
Sirius
Postovi: 4
Pridružio se: 11 Dec 2010, 09:52
Lokacija: Gde živim? I ja se pitam...

Re: Kritike

Post od Sirius »

DOBRO TEMPEROVAN KOMAD, ILI: DUPLO DNO NA GLUMAČKI NAČIN

Od ’’Seoba’’ Miloša Crnjanskog, najvećeg romanopisca na našem jeziku, do danas mnogi pisci su pokušavali da progovore o vekovnim lutanjima srpskoga naroda. Stradanje, trpljenje i izdržljivost tog nažilavijeg dela slovenstva može se nazvati Pasijom po seobama, gigantskom istorijskom freskom koja još nije oslikana i na kojoj svaka nova generacija prepozna sebe. Od ’’Pesni na insurekciju Serbijanov’’ do ’’Korešpodencije’’ smestile su se asocijacije Vase Rešpekta, Šamike Kirića, Malčike, Isakoviča; putovale su dereglijama, čezama, vlakovima bez voznog reda, traktorima...Kako su putovale, tako su se taložile tuge i neumitnosti, ali i svakodnevne životne brige, a valjalo je živeti, dohodovati, jer jedan je život pa makar bio daleko od Majčice Srbije.
Samo tako veliki mislilac kakav je Pekić mogao je filigranskom istranščanošču da spoji srpski duh, jetkost, inat i žilavost sa još žilavijim cincarskim, moskopoljskim instinktom svojih junaka, pripadnika jednog od brojnih naciona koji su kreirali ono što mi danas obeležavamo prilično maglovitim pojmom srpstvo, pa i srbijanstvo. Zahvaljujući njegovoj erudiciji i dramaturškoj veštini, preko scene nam defiluju pitoreskni likovi koje bi poželeo svaki flamanski portretista jer ne bi morao mnogo da radi na dovršavanju. Koliko god su se mnogi veliki srpski stvaraoci trudili da oslikaju, dramatizuju ili ekranizuju ’’Seobe’’ i pri tom redovno lomili i ruke i zube (bez obzira na autorsku veličinu, umeće i ambiciju), toliko bi se ’’Korešpodencija’’ lako u svakoj postavci privukla ansamblu i ansambl njoj, a svi zajedno prodrli bi do gledaoca gotovo neprimetno. U tu pekićevsku magiju s lakoćom su se uključili i naši jučerašnji gosti, kamerna scena ’’Miroslav Antić’’ Senta. Oni su se prvi put juče sreli sa našim gradom i našom publikom i rekao bih da je to bila ljubav na prvi pogled. Prefinjenim rafirmanom iskusnog, zrelog pozorišta, repliku po repliku, scenu po scenu osvajali su punu salu požarevačkog Centra za kulturu. Prvo što je publika mogla da vidi bila je vrlo jednostavna, stilizovana scenografija u kojoj su dominirali kirovsko-cincarski simboli – ormar iz koga svašta može da izađe, i solidna škrinja , simbol svega što oslikava njihov život , uključujući i duplo dno. Takvom scenom lako i gipko kretali su se izvanredno kostimirani glumci. Ako bi se ovaj festival bavio ocenjivanjem predstava u celini, kao drugi klasični festivali, onda bi ova predstava s lakoćom bila proglašena najboljom u dosadašnjem toku festivala. Jedan od presudnih delova te sjajne celine svakako je bila i kostimografija; uspešno izvedena ’’epoha’’ nije bila samo stilski verna. I pogled iz najveće blizine (netipičan za pozorišnu vizuru) pokazivao je zanatsku veštinu i umeće koji su od ovih kostima načinili prave odevne predmete, a glumcima omogućili da kompletiraju svoj habitus i ovom važnom, likovnom komponentom.
Posebnu vrednost ove dramatizacije čine izvanredni dijalozi , tekst koji se s pažnjom i znatiželjom čita i bez dramske postavke. Reditelj i ansambl bili su spremni za to iskušenje, pa je scenskom govoru posvećena izuzetna pažnja. Najveći deo ansambla odlično i razgovetno se čuo u sali koja je mnogim pozorištima i glumcima bila podmukla zamka svojom širinom i dubinom. Posebno se to odnosi na glavne aktere koji su intonaciju i dikcijske vrednosti svojih replika dovodili do perfekcije. Žiri je , naravno, rekao svoje, ali bez previše obrazlaganja, a meni će to biti dozvoljeno da na svoj način protumačim. Nagradu za slikovito predsavljanje svoga lika dobila je Mirjana Savin, za ulogu Milice Njegovan. Ako bih mogao da je uporedim sa prvim najbližim poznatim pandanom, to bi svakako bila Brehtova majka Hrabrost; njena, srpska verzija čuvene izreke da je ’’muškarac glava porodice, ali da je žena vrat koji okreće tu glavu’’ u potpunosti je došla do izražaja. Zbog čega je ona , do poslednjeg trenutka, u očima žirija i publike bila kandidat za priznanje večeri? Stoga što je u prvom delu predstave kada se , sportski rečeno, lomi rezultat a borba za pažnju publike nalazi u najvažnijoj i najkritičnijoj fazi, ona je ta koja je ubedljivo vodila igru, delila šlagforte, uzvraćala na vreme i neverovatnom količinom energije vladala scenom. Publika je to nagradila i prvim aplauzom na otvorenoj sceni.
Kako je onda uspelo Slavoljubu Matiću da ’’za recku’’ nadmaši svoju sjajnu koleginicu ? Rekao bih da je to bilo na obostrano zadovoljstvo jer je kreacija Matićeva ne samo njegova lična, glumačka zasluga i veština, već i rezultat nesebičnog davanja celog ansambala. U maniru dobro skrojenog pozorišta, oni su kolegijalno i pravoremeno davali svoj doprinos celoj predstavi, a onda – kako kome Talija pomogne. Nije samo Talija bila ta koja je pomagala: muzika je bila primerena situaciji i kao retko kada, poznate, ’’izlizane’’ melodije, ponovo su dobile na aktuelnosti i dinamičnosti u korespodenciji sa ansamblom. Inače, ima nas koji Matića pamtimo sa prvog i jedinog Bambulafesta 1991. godine , preteče Glumačkih svečanosti, kada je sa onom legendardnom generacijom kikinđanskog narodnog pozorišta, predvođenom fenomenalnim Branislavom Šibulom, nastupao u Fejodovim ''Preljubnicima''.
Kada bih kao dežurni namćor hteo da nađem falinku ovom komadu, morao bih mnogo više da se potrudim nego što sam to do sada radio. Jasno je da je ovaj ansambl najveće iskušenje imao pod svojim nogama – a to je scena Doma kulture koja je veća od mnogih sala u našoj zemlji. Korak više ovde, korak – dva više tamo i deo energije pretočen u tempo potražio je od ansambla napor koji ga je umalo savladao pri samom kraju predstave. Na sreću, efektna bavura Juliške sa neobičnim svetlosnim efektom stroboskopa (van epohe, ali funkcionalnim), pomogli su ansamblu da svoju predstavu, kao jedan veliki, moćan i solidan brod lagano privede uz dok, nežno ga dodirnuvši.
Cela predstava je ostavila utisak umivenosti , doteranosti i pedanterije. Reditelju od iskusnog ansambla nije bilo teško da traži ono što je u zanatu najvažnije – preciznu igru i pametno ispunjavanje zadataka. Muzičari bi to nazvali ’’dobro temperovan komad’’. Mnogo toga je u ovoj predstavi punoj zamki moglo da krene naopako jer se ovo pozorište odlučilo na najrizičniji put – put vrhunskog, beskompromisnog bavljenja pozorištem – od epizode do glavne uloge, od efekata do kostima; od rekvizite do scenografije. U tome im je pomogao i cincarski duh koji je kružio iznad one volšebne kutije. Kao što samo Cincari znaju vrednost i značaj duplog dna, tako je i ovaj ansambl umeo da nam pokaže tu veštinu: taman kad bi publika pomislila da je sve rečeno, neko od glumaca bi otvorio i taj drugi poklopac i duplo dno bi učinilo svoje – iz kutije koja je bila sve, samo ne Pandorina, opet bi ravnomerno i pravoremeno stizale pozorišne magije i prikazanja, pucali bičevi i sevale strasti, ječao grohotan smeh i zazebla diskretna pretnja.
Iz male vojvođanske varoši stiglo nam je i kratko vreme bilo naš gost pozorište kojim bi se podičili mnogi veći gradovi, pa i naš. Burni i iskreni aplauzi publike rekli su svoje, a meni preostaje da u svoje ime kažem: nadam se da ćemo ih ponovo, što pre videti – u čast i slavu glumačkog poziva.
Pozorište postoji već 27 vekova. Ni jedna društvena formacija, država ili sistem ne postoji, bez prekida, toliko dugo.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

Izveštaj sa zonske smotre u Novom Bečeju

u delu koji se tiče nas


Diplome za 5 najboljih glumačkih ostvarenja:

Gordana Nikolić, KS «Miroslav Antić» Senta za ulogu Jelisavete u predstavi «Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera»; Gordana Nikolić u maniru iskusne glumice donosi lik Jelisavete, gubitnice sa životnih margina. U svoju glumu ona unosi dozu sete, ali i neophodne komike i to sa merom, bez prenaglašenosti koja često ubija komiku, i time, zajedno sa svojim partnerom, takođe odličnim Branislavom Unginovićem, daje ton čitavoj predstavi.

Viktor Unginović, KS «M. Antić» za ulogu u predstavi «Don Žuan se vraća iz rata»; mladi Unginović odmerenim glumačkim sredstvima interpretira lik Don Žuana, povratnika iz rata izgubljenih iluzija. Njegova gluma se može učiniti «ravnom», ali upravo takva, suptilna, izvedba dočarava svu prazninu koja zjapi iz ovog lika, kao i ono zrnce ljudskosti koje je u njemu preostalo.

Diploma najboljem scenografu:

Branko Vučetić za scenografiju predstave «Don Žuan se vraća iz rata» KS «Miroslav Antić» Senta; naoko jednostavna, ali krajnje funkcionalna scenografija sačinjena od kubova koji u zavisnosti od radnje menjaju svoju «ulogu». Oni, takođe, menjaju i svoj značenjski kod, čime bivaju deo metafora koje predstava iskazuje.

Diplome za dve nabolje epizodne uloge:

Jovana Vejnović epizoda u predstavi «Don Žuan se vraća iz rata» KS «Miroslav Antić» Senta; ona glumački zrelo, sigurno donosi sva četiri poverena joj lika, i svakom od njih daje specifičnu boju, bez ponavljanja. U plejadi ženskih likova u ovoj predstavi, Jovanina kreacija se izdvaja kao najupečatljivija.


PREDLOZI ZA NAKNADNU SELEKCIJU

«Don Žuan se vraća iz rata» KS «M. Antić» Senta u režiji Branka Vučetića; predstava, takođe, dobro tempirana i, pre svega, rediteljski znalačko postavljena. Uz ovo, njenom kvalitetu doprinosi i likovnost. Ako se ovoj predstavi nešto može zameriti, to je neujednačena gluma, što može biti razumljivo, s obzirom na mladost najvećeg dela ansambla.

FETRA Jaša Tomić:

«Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera» KS «M. Antić» Senta; predstava znalački režirana, dobrog tempo-ritma, duhovita. Kvalitet predstavi daje i nekoliko odličnih glumačkih kreacija (Gordana Nikolić, Branislav Unginović, Mirjana Savin).


Selektor - Goran Ibrajter
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

IZVESTAJ O RADU

Selektora 56. Medjunarodnog festivala scenskog stvaralastva za decu i mlade-Majske igre, Becej 2013.



U skladu sa propozicijama takmicenja na Festivalu scenskog stvaralastva za decu i mlade u Beceju 2013. godine, kao selektor Festivala imenovana od clanova Organizacionog odbora, clanovima Odbora, predstavnicima sredstava javnog informisanja i svim zainteresovanima, podnosim ovaj Izvestaj.
U daljem tekstu osvrnucu se na kvalitet ponudjenih predstava, sa posebnim akcentom na predstave koje su ove godine usle u takmicarski program Majskih igara.
Opsti je utisak da su deca i mladi i danas najosetljiviji i stoga najranjiviji, ali i najkreativniji i najpoletniji deo naseg drustva i da je pozoriste i bavljenje scenskom delatnoscu uopste, ne samo razbibriga nego nasusna potreba mladog coveka, jedino mesto na kom se mogu reci neke vazne stvari o odrastanju, o specificnoj tezini, ali i lepoti zivota mladih ljudi danas i ovde. Zadivljuje ne samo bogatstvo tema nego i raznovrsnost i dubina, ozbiljnost u pristupu obrade tih tema, zanrovska sarolikost ponudjenih scenskih radova i bogatstvo i raznolikost izrazajnih stilova, narocito kad je rec o predstavama slicnog tematskog sadrzaja.
Medju radovima u selekciji scenskog stvaralastva za decu jos uvek dominira potreba za bajkom, za pripovedanjem kao opstim okvirom u kojem se moze mnogo toga lepog, pametnog, ljupkog, korisnog, cesto tuznog, ali i smesnog, duhovitog, humornog, cak i komicnog izreci o nama samima, o porodici, skoli, prijateljima, nastavnicima, literaturi, vedrini, sreci, ljubavi, o strahovima, masti i snovima...podjednako izreci koliko i otplesati, otpevati ili na neki peti il i deseti nacin iskazati i izraziti na sceni.Mogucnosti su,ako je suditi po prispelim radovima, nebrojive i gotovo neiscrpne!

.......

U selekciji scenskog stvaralastva za mlade dominiraju intimisticke teme,tamnijeg raspolozenja i naravno zrelijeg pogleda na zivot i scijalno okruzenje.Pitanje odrastanja, porodicnih, cesto konfliktnih odnosa izmedju roditelja i dece, brace i sestara kao i potreba da se sagledaju koreni sukoba, da se oni izglade i da se odnosi ponovo vrate na onaj nivo pre konflikta,kada smo se voleli,brinuli jedni o drugima,bili pazljivi i puni ljubavi, uporno prate mladog coveka na putu njegovog sazrevanja mobilisuci njegov aktivizam i sav kreativni potencijal ne bi li ponovo pronasao jednom izgubljenu vedrinu. Za glavni takmicarski program u ovoj selekciji odabrala sam pet predstava i predlazem da se prikazu ovim redom:
1. ,,KOCOPERITIS IZVESNE DAME U PUBERTETU’’, Lj. Ostojic; Mjuzikl, Muzicka skola ,,Isidor Bajic’’, Novi Sad;
2. ,,U SRCU PTICE’, Vlada Dimovski; Kamerna scena ,,M. Antic’’, Senta;
3. ,,HALJINA ZA RINGISPIL’’, Olga Simic; Produkcija ,,Ogledalo’’, Centar za inicijative u kulturi Novi Sad;
4. ,,POBESNELI PRINC’’, H. Mankel; Dramski studio ,,Doma Omladine’’, Kragujevac;
5. ,,BAL PROSJAKA’’, B. Breht-V. Havel; Dramska grupa ,,Ćoše'', Obrenovac

Obrazlazem ovaj izbor sledecim argumentima:
.....

Slika sveta koju nam nudi predstava ,,U SRCU PTICE’’, narocito sveta odraslih, duboko potresa i dovodi nas do iskrene zapitanosti kuda ide nasa porodica, kuda idemo svi mi, kuda ide ovaj bucni, bahati svet bez ljubavi, bez paznje i stisanosti. Predstava izvanredne jednostavnosti, ciste scenografije, lepog ritma u nizanju fragmenata iz zivota jednog pametnog i osetljivog deteta na pragu mladosti, izvanredna upotreba lutke, crteza i atraktivnih rekvizita iz scene u scenu iznenadjuje i odusevljava gledaoca, budi i odrzava budnom njegovu paznju tokom citave predstave. Makar se na momente i videla naivna i pojednostavljena slika odraslih i makar stanja i emocije bile ponegde i glumacki prenaglasene, one su ovde tako dobro, takve i bas takve, stale u opstu sliku jednog duboko poljuljanog i zbunjenog sveta u kojem odrasta jedno pametno, usamljeno i zapitano dete.

To je,dakle, selekcija koju potpisujem, ali ne garantujem da ce ona u celini biti prikazana pred publikom Majskih igara u Beceju. Ostavljam Organizatoru da sam proceni da li je moguce izvesti je u celini i onim redom kako sam u Izvestaju navela. Napominjem da selekcija nije zbir pojedinacnih predstava, vec celovit sistem, arhitektonika posebne vrste koja daje presek tematskih, zanrovskih i stilskih karakteristika veceg dela ovogodisnje pozorisne produkcije za decu i mlade. Volela bih kada bi u jednom danu jedna za drugom, druga i treca predstava iz selekcije za decu bile prikazane pred publikom Majskih igara, jer su slicne po ideji, a potpuno razlicite u realizaciji, po izvodjackom stilu. Mislim da ce to poredjenje biti zanimljivo i za publiku, kao sto je bilo za meni kao selektora.


S postovanjem,
Gordana Djurdjevic-Dimic
Novi Sad, 14.5.2013.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Re: Kritike

Post od tanja »

Veoma lepo, radujem se da će deca igrati u Bečeju i uživati! Sve najbolje! :ymhug:
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

Dobismo na mejl sledeću poruku posle gostovanja "Ispovesti Dmitrija Karamazova" u Zrenjaninu.
Možda ovo nije karakterističan način ali ja sam se odlučio na takav korak.
Na to me je navela vaša predstava Ispovest Dmitrija Karamazova koju sam u
nedelju odgledao u zrenjaninskom pozorištu. Iskreno uživao sam u vašoj
predstavi i ne samo da sam uživao već sam sa nje izašao pun pozitivnih
utisaka. Stekao sam utisak da su i drugi koji su gledali predstavu sličnog
utiska.

Hvala vam što ste mi pružili mogućnost da u punom sjaju čujem Dostojevskog.
Što sam imao priliku da uživam i sjajnoj glumi vašeg glumca. Hvala vam na
pedesetak minuta pozorišnog užitka.

Veliki pozdrav iz Zrenjanina
Miki
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
tanja
Postovi: 401
Pridružio se: 08 Dec 2010, 13:15
Lokacija: Senta

Re: Kritike

Post od tanja »

:ymapplause:
The only difference between a good day and a bad day is your attitude.
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
Postovi: 2370
Pridružio se: 07 Dec 2010, 23:54
Kontakt:

Re: Kritike

Post od Upravnik »

РЕЧ НА ПРВИ ПОГЛЕД

УБИ ГА ПРЕЈАКА ЛАЖ

/ Или: Похлепа до последњег даха/

Бранислав НУШИЋ: ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА; режија: Дејан Цицмиловић; извођење ансамбла Камерне сцене „Мирослав Антић“ Сента

Пише: Давид КЕЦМАН ДАКО

Првим призором у представи „Ожалошћена породица“ која стиже са сенћанске Камерне сцене „Мирослав Антић“ бива и озбиљан наговештај / предзнак свему што следи и што ће се све време, све до последњег Агатоновог даха и пада иметка/лове с неба, одликовати засебношћу каква је могућа режијом глумца/редитеља, али и професора глуме (као доцент предаје на Факултету уметности у Косовској Митровици) Дејана Цицмиловића: знатно друкчији, динамичнији, рекли бисмо и ововременији приступ класици уз примену различитих редитељских, не само позоришних исксутава, једнако својих колико и других. Групни портрет ожалошћених лицем окренутих према отвореном гробу „милог им покојника Мате“, хорски, добро синхронизовани, вероватно дуго практиковани обред испраћаја „нанадокнадивог губитка“, све са солистичким лелеком нарицаљки и уједначеном кореографијом, речима / болу на правом месту и у право време примерној/одговарајућој гестикулацији. Сценски призор као аудиовизуелна надоградња оног што се може ишчитати/слутњом најпре осетити а потом и видети читањем између редова Нушићеве комедије нарави „Ожалошћена породица“.
И тако, све у добрим, најпре засебно избрушених, па у једну целину од различитих жанрова сливених фрагмената, траје игра током које се, све слој по слој, разобличава подлост, лицемерје, грамзивост, ниске страсти, страсни доживљај у поседовању туђег добра. Јер, све што те, иначе, потпуно различите типове у тиму који се зове ожалошћена породица чини блиским јесте свима својствена нужност да се на овакав начин избаве из вртлога властитог зла: сродни у немоћи да друкчије (без украденог, отетог, туђом муком стеченог) преживе и да буду, бар на трен, срећни, задовољни и собом и светом у коме се свако од њих сналази како зна и чиме може. Дакако, нису за жаљење колико за подсмех и извргавање руглу, а у поставци Дејана Цицмиловића сваки од актера бива и под маском од једноличног белила разазнат по засебности, типској јединствености. Сем двоје младих, који су непрестано мимо, или наспрам лешинарског Агатоновог црног за игру Post mortem ванредно увежбаног јата, без вампирске маске страхотних свим мастима премазаних створења „од онога света“, наследница је имања, искрено тужна, али и одлучна Даница (Слободица Филиповић) и њен адвокат др Петровића (Никола Булатовић). Време прошло (кроз ликове са заједничком/истоветном маском) и време будуће(без маске), надати се и боље, јер зраче искреношћу, непристајењем на датост.
Иако нам је углавном добро знан редитељски концепт Дејана Цицмиловића, чијим је редителским личним печатом обележен репертоар неколико аматерских позоришта у Србији, са креацијма које су последњих година у самом врху и чести су финалисти на Фестивалу аматерских позоришта у Кули, ваља признати и пријатну затечениост/изненађење оним што нам овом поставком напросто дарује сенћански ансамбл којег чине глумци од неспорног дара и великог искуства. Било која улога да им је дата, свеједно да ли она централна или епизодна, они играју један за другог. Агатон у тумачењу Бранислава Унгиновића човек је с душом у носу, бескичмењак, сав у знаку расклиманог упитника, али тако вешт у пресамићавању, подилажењу, покварености, похлепности, манипулацији, страсном, ђавољем успињању до жељеног циља, по цену свега, па и по цену властитог живота. Будући спреман да свом циљу све подреди, Цицмиловићев/Унгиновићев Агатон, како га крајем игре види овај редитељ, као последњи адут користи највећу и најтежу од свих других лажи: тобожње (?) гласно признање да му је млади адвокат Петровић, будући женик и поседник покојноковог великог иметка, ванрбрачни син. Лаж до последњег даха, или затварање само једног у нису концентричних кругова који настају бацањем камичка на површ свеједно да ли велике воде која тече или мртваје, све са воњем лешине на коју се после обазривог лета / хода устремљује црно јато добро организованих „хигијенича“? Питање (за)дато гледаоцу на одгонетање.
Ово је ванредно успела ансамбл-представа. Јединствени Агатон у тумачењу Бранислава Унгиновића, у свему му потпорна, одлучна, стамена супруга/живитна диригенткиња Симка (Љубица Романдић), тако добро остварен лик с душом лисца Танасија (Љубомир Борђошки) и (надати се само на сцени) зле у похлепи му назајажљиве жене-горопаднице Виде (Гордана Николић), која заједно са Гином (Тамара Вукашиновић) и удовицом Сарком (Сања Димић) чини тројство сасвим довољно да се схвати шта је то што се зове Пакао.
Похвале глумцима Душану Блажићу (Прока Пурић), Гере Јожефу (Мића Станимировић), Слободици Филиповић (Даница) и Николи Булатовићу (адвокат др Пeтровић). Такође за метафоричну сценографију и музику.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

РЕЧ НА ПРВИ ПОГЛЕД

РЕЧ КАО СВЕТИОНИК У МАГЛИ

/Или: Ако (и)кад Срби прогледају/

Вида Огњеновић: „Је ли било кнежеве вечере“; режија: Дејан Цицмиловић; извођење Камерне сцене „Мирослав Антић“ Сента

Пише: Давид КЕЦМАН ДАКО



Током минулих тридесет година, ансамбл Камерне сцене „Мирослав Антић“ у Сенти, овенчан, иначе, многим наградама на престижним смотрама аметерског позоришног стваралаштва, често се хватао у коштац и са највећим изазовима и слови за једну од најугледнијих аматерских дружина не само у Србији него и знатно шире. Драма Виде Огњеновић „Ја ли било кнежеве вечере“ један је од тавих изазова/подухвата који захтева најпре редитеља који мисли и дела својом главом и „на своју руку“ и ангажман врсног глумачког ансамбла који има довољно смелости, поткрепљене, наравно, знањем, даровитошћу, искуством, али и са мудрошћу да се у целости посвети сценском оживотворењу најпре оног што произилази из самог драмског дела, своје улоге у њему, а све усклађено са захтевима редитељског концепта. Уз све то и жељу/наум да представа не буде „препис“, или само „допис“ већ виђеног, него друкчија, па као да је први пут.
Готово све то се и догодило и сенћанском поставком ове драме са елеменетима комичног, а што је својствено драмама Виде Огњеновић („писац на граници комедиографије“, како је то својевремено запазио њен друг из студентских дана Јован Ћирилов), драме чији је садржај (припрема свечаности поводом 500. годишњице од одржавања митске и песмом епском овенчане Кнежеве вечере и Боја на Косову), свечаности коју паралелно и свако на свој начин организују угледни новинари, чланови уредништва листа „Застава“ на челу са Јашом Томићем (1856-1922), и Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња). И све је на сцени у знаку осветљавања двеју крајности у српском менталитету: приврженост заслепљујућем миту и „варакањима“, илузијама, утешитељским легендама/илузијама о слави и моћи на правди Бога поразом на Косову распршених, а што је обиљем у српској јуначкој песми за „вјек и у вјеков дато“ и чему ваља безрезервно веровати, само тиме се најпре у свему руководити (линија у лику Јаше Томића и његових верних сарадника-истомишљеника, и тежња за критичким, рационалном, што је могуће објективнијимм сагледавањем свега оног по народ од судбинског значаја, било да је реч о славној прошлости, или о тегобној стварности, поготово за Србе-Швабе, који након ко зна све којих и каквих све сеоба насељених у Војводини, на „туђој земљи“, између два царства, оног „маџарског“, увек туђег и немилог, и српског „тако близу а тако далеког“, чак „с оне стране“, преко Дунава“. И увек у застрашујућој дилеми којем се царству, кад и како, с' ким и по којој цени ваља приволети, земаљском или небеском.
Таква драма и таква амосфера, са мозаичним и сценски добро оствареним животно стварносно снажним призорима који су све саме крајности, увек између озбиљности и комичности, саткане час од мудрости (чије је оличење у лику Илариона Руварца, у изванредном тумачењу Бранислава Унгиновића, а час и од глупости; од истине која је у науци и, на другој туробно смешној страни. од намерних обмана, од провидног политиканства Јаше Томића, у тумачењу Радована Зупца, и од начина мишљења и призора делања патриотске, малограђанске дружбе). Крајем представе и сцена све од горчине, од језиве страве, кад српско племе невољом изнова окупљено у бежанији једри/плови скелом дунавском у немости, у очају загледано у ону тачку и у онај крст одакле допире спасоносни бруј звона из манастира Гргетег, где столује мудрост духовника-архимандрита и великог историчара бистрог, недогматског, а за оно времја и јеретичког погледа, часног Илариона Руварца (1832-1905). Прати их закаснели ехо његових гласно и на време изговрених мисли/уверења:- Историја је збирка истина о једном народу, а не гајдашка прдаљка... Ако се од народне песме тражи да замени Историју као науку, онда је то гомила глупости... Паметан народ тражи паметног вођу! Политика сужава памет..!
Редитељ Дејан Цицмиловић је скраћивањем (а могло је и више, још смелије) текста драме творио мoзаичну сценску игру која настаје сликама из (при)сећања Јаше Томића док чами у затвору и још увек се пита да ли је било Кнежеве вечере, али оне по његовој замисли. И да ли се о томе у народу још увек прича? Ако јесте, онда му није жао ни да умре, а за цену жртве, личне и колективне, „родољуб не пита“.
Велика, ансамбл-представа где је сваком актеру, па и (условно речено) споредним лику посвећена достојна пажња, али и представа у којој умеће глумаца којима су поверене главне улоге (уз Бранислава Унгиновића, осим у лику Илариона ту је и ефектна епизода, лик Светозара Милетића), Радован Зубац, Љубиша Борђошки (Господин Михајловић), Душан Блажић (Лаза Дунђерски), Гордана Николић, изванредно остварена улога Госпође Амалије) и Мирјана Савин (Госпођа Гаванска, добра партија), чини ову представу креацијом за незаборав. Да, и уверљиво остварени епизодни ликови у тумачењу Бладимира Цигановића, Мариа Мачка, Мирослава Авдаловића, Гере Јожефа, Љубице Романдић, младе и веома талентоване Драгане Лазић, те Милице Ристовић, Миљане Томаш, Тамаре Вукашиновић и Дениса Вујичића.
Наоко једноставна, али добро смишљена сценографија све у функцији остваривања асоцијативних сценских призора, оног што измиче речима, што је печат трена при ходу путањом између сневаног и једино могућег. Између трептаја утешно-варљивог мита и хода теснацем, процепом између две несавладиве, донебне литице.
И након завршетка представе сећањем призор од белих једара и пловидба вечних сеобника. Над њима крст у руци мудрог Илариона Руварца, чија им реч истине у невољи може бити најпоузданији светионик у све гушћој магли. Ако (и)кад Срби прогледају. Јер, „ево и век прође, а ми на почетку“.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

Izveštaj selekcije za smotru vojvođanskih pozorišta

KC „Miroslav Antić“ Senta
Magdalena Fridrih Gregorova DORA
Odlična predstava. Pre svega treba pohvaliti glumački ansambl koji ovu dosta zahtevnu dramu o ličnim frustracijama i pojedinačnom nezadovoljstvu pojedinca u maloj sredini, igra sa puno emotivnog i misaonog predavanja da ni u jednom trenutku ne dozvoljava publici da posumnja u verizam njihovih ispovesti. Svedena i nenametljiva režija, kao i pojednostavljena scenografija doprinose pozitivnom utisku o predstavi. Ocena odličan 5.

Predrag Momčilović
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

Pozorišni Klub Gest

"U petak smo u Domu kulture u Sečnju imali priliku da pogledamo predstavu „Dora“ u izvođenju KC „Miroslav Antić“ iz Sente. U pitanju je drama Magdalene Fridrih Gregorove koja akcenat stavlja, ne na ono što akteri rade na sceni, nego na ono što se u njima odigrava. Takve su drame oduvek izazov za reditelje i glumački izuzetno zahtevne, ali su se amateri iz Sente uspešno izborili sa svim zamkama takvog testa i pred malobrojnom publikom odigrali jednu dobru predstavu.
Već od prve slike, dok Dora i Adela ulaze na scenu posle sahrane, shvatamo da će cela priča biti obojena nekim tamnim tonovima. Reditelj je, ne samo u toj slici, već u celoj predstavi, držao glumce u polumraku, ponekad možda i previše, dok je jedina prava svetlost dolazila odnekud sa strane, kao da sija za nekog drugog, a ne za njih, ljude čije sudbine upravo gledamo. Ima u ovoj postavci nešto od one Čehovljevske sumorne atmosfere oličene u nezadovoljstvu životom i suživotom, nedovoljnosti malog čoveka da se izbori sa sopstvenom promašenošću, nemoćan da se izdigne iznad postojećeg miljea, da prestane bauljati u polumraku provincije. U par navrata je „mrak“ između scena predugo trajao, što je razbijalo koherentnost, te malo uticalo na kompletan utisak.
Glumci su delovali ubedljivo i sjajno su izneli likove koji se bore sa svojim demonima i strastima tražeći odgovore na pitanja koja čak ne moraju ni biti izgovorena, ali se neprestano nameću. Rešenja, međutim, nema. Kad se čovek nađe u situaciji iz koje ne vidi izlaz, često se obraća bogu, ali ovde je bogu okrenuo leđa čak i sveštenik. Beznađe se prosto preliva sa scene, kao da stvara to jezero kraj koga su dvoje mladih u zagraljaju."
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritike

Post od branko »

РЕЧ НА ПРВИ ПОГЛЕД

КАД САМО СЕБЕ, СЕБЕ НЕМАМ

Магдалена Фридрих Грегорова: Дора; режија: Бранко Вучетић; Камерна сцена „Мирослав Антић“, Сента

Пише: Давид КЕЦМАН ДАКО

Не само прича чији се тешка, мрачна, туробна, животна садржајност може доживети (и поставком на Камерној сцени „Мирослав Антић“ у Сенти тако се и доживљава) као директни одраз актуелности у времену кад смо и сами пред трајном упитношћу како преживети сву ту растућу пустињу свуд око нас, отићи следом путоказа властите наде или остати окован безнађем, кукавичлуком, немогућношћу за налажење довољно снаге неопходне за лет до свог сна, до своје среће, „Дора“ Магдалене Фридрих Грегове само је једна у низу драма класичног концепта које постављају питање смисла, било да је реч о вери у Бога, у људе уопште, а тек у своје ближње. Надасве , питање смисаоности вере у љубав, оне љубави којом се отврају путеви избављења, а не бега једнако од другог као и од себе самог. Љубав у којој је и светлост којом је назначен проход лавиринтом згуснуте таме и која је снага, она неизцрпна, довољна, сасвим довољна да се човек одупре властитој немоћи, паду у понор од свих најпонорнији: до на дно самог себе, до оног где ни један трачак светлости не досеже.
Садржајем вишеслојна (прича о малим, сиромашним, у нечем тотално промашеним, од свих остављеним, бесперспекивним људима који живе тамо негде где је извесно само нестајање), ова драма доиста нуди више могућности, више праваца којим би могло да се иде, а све у зависности од тога како је „прочитана“, чиме је редитељски поступак највише изазван. Дакако, и у зависности од тога до чега жели да се стигне. До психолошке драме, или приче о љубави и то оне, просто да човек и не поверује после свега што се и како у причи / сценом збива, приче о љубави са срећним завршетком.
Редитељ Бранко Вучетић се определио, и на тој основи је сценски оживотворио, за сценску причу о тегобном, али, ипак, о путу до среће. Томе је, тој причи о љубави као исходишту из физичког, из простора где је све у расулу, у распаду, све склоно паду, сурвавању, нестајању, као и исходишту из оног психолошког безизлаза, све у овој представи и подређено. Све је видљиво, најпре у свим ломним поступцима Доре (Изабела Шантић), насловног лика, у трену кад се за њу може рећи „ти ниси више дете“. Њен сложени психолошки профил редитељ гради фрагментарним сценама којима предочава оно суштинско у њеном односу/ понашању најпре према брижној сестри Адели (изванредно остварена улога Гордане Николић), према Криштову (у тумачењу искусног Радована Зупца), човеку моћног стаса и гласа, али и са душом предатора, оног иза којег остаје пустош и лом; према нежном Мареку (Владимир Цигановић), у њу без остатка загледаног толико да му се чини, у то збиља и верује, да су му сви снови остварљиви, јер и саме звезде су му са Дором на дохват руке; напокон и Дорин однос према Богу у кога не верују, а њена сестра Адела у њега се највише узда.
Причи о љубави и о срећи и све друго је у овој представи подређено: Читањем/сценским поставарењем акценат је стављен на оно што више потенцира нарацију о Дориној потрази за сигурнијим ослонцем о другог кад већ нема вере у Бога, јер њега „оптужује“ за рани губитак родитељске љубави, неспремна или одлучна у томе да у свему послуша сестру која јој замeњењује мајку. Не налази га у свом вршњаку јер и сам је без довољно снаге да се „избави из те рупе“ у простору од свих остављеног. Привид среће и снагу за слободан лет, лет у свим правцима, стиче након што је постала жртвом физички само снажног мушкарца који би само да узима а за себе казује „ја сам нула“, али по губљењу и тог варљивог ослона, следи, неминовно, пут до ивице амбиса који је, чим смо у немоћи и у невери, увек ту негде, посред нас. Исказујући оно суштинско у личној драми, у свом удесном животу, Дора свештетнику (зналачки одиграна улога Бранислава Унгиновића) казују: - Само себе, себе немам! Следи и мудра поука, она занавекна: - Ако желиш да нађеш истину, мораш иистину и да тражиш. А истина је у љубави!
Доиста, тешко је од мучне, депрсивне, до крајности тугом и поразима испуњене драме о очајницима, о безнадежницима остварити истинуту, животно уверљиву, ововременом гледлишту допадљиву представу. У времену без Бога, ни емоција нема шансе да „промени свет“. Утисак је да је редитељ Бранко Вучетић причом о љубави, а не психолошком, стварносном драмом о људима који падају у свим правцима, осветлио само један од тунела у лавиринту од свих најтајанственијих, а зове се људска душа. Ансамбл-представа, а доминатна улога Аделе, у тумачењу Гордане Николић. Захвљујући понајвише њој - могућ и ослон за пут у незаборав у аналима Камерне сцене „Мирослав Антић“, у Сенти.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju