Trijumf bez slave - priča o mirnom i povučenom špijunu-amateru koji je svojim angažmanom izmenio svet
Godina 1969. bližila se svom kraju. U bioskopima širom Evrope upravo je počeo da se prikazuje film „
U službi njenog veličanstva” o avanturama tajnog agenta Džemsa Bonda, koji je bio sniman u Švajcarskoj sa Džordžom Lazenbijem u glavnoj ulozi, kada je samu Švajcarsku, a ubrzo potom i ceo svet, zaprepastila jedna od najvećih špijunskih afera svih vremena.
Njen glavni protagonista predstavljao je potpunu suprotnost filmskog portreta uspešnog tajnog agenta. Četrdeset trogodišnji Alfred Frauenkneht bio je, naime, sušta suprotnost popularnim predstavama o špijunima i obaveštajcima: bio je primer mirnog i povučenog građanina, čestitog i uzoritog službenika koji se marljivošću i dugogodišnjim samopregornim zalaganjem od mašinskog tehničara uzdigao do uglednog položaja prokuriste jedne od najrenomiranijih svetskih kompanija u oblasti mašinogradnje, motoristike i industrijskog inženjeringa, a koji je uz to bio i veran suprug i aktivni humanitarni radnik u lokalnoj zajednici.
Alfred Frauenkneht
No Alfred Frauenkneht se pokazao i kao genijalni tajni agent koji je bez pomoći i saveta profesionalaca sa ma koje strane i bez ikakve specijalističke obuke u istoriju špijunaže upisao jednu od najfantastičmijih špijunskih operacija svih vremena. A da stvar bude još intrigantnija, motiv za njegovu špijunsku delatnost bio je u svojoj osnovi suštastveno idealiastički plemenit - zasnovan na težnji da se obezbedi preživljavanje jevrejske države, Izraela, i samog jevrejskog naroda.
Neverovatna i neprevaziđena špijunska karijera Alfreda Frauenknehta zapravo je predstavljala sticaj društveno-istorijskih okolnosti. Juna 1967. u tzv.
Šestodnevnom ratu Izrael je briljantnom vojnom operacijom iznenadio na zemlji kompletno ratno vazduhoplovstvo Egipta, obezbedivši na samom početku sukoba prevlast u vazduhu, te osiguravši time i izuzetno uspešno dejstvo izraelskih kopnenih trupa. Ipak, perfektno isplanirani preventivni udar i sledstveni trijumfalni „pustinjski blickrig” ostavili su teške materijalne posledice na izraelsko ratno vazduhoplovstvo (IAF), čiju su okosnicu činili izvrsni avioni
Miraž III C, proizvod renomirane francuske kompanije „Daso”, a koji su pak nabavljeni iz Francuske 1962. godine.
Daso Miraž III CJ u sastavu Izraelskog ratnog vazduhoplovstva
Izrael je, međutim, počev od te godine, a zaključno sa okončanjem Šestodnevnog rata, iz različitih uzroka izgubio ukupno 31 avion ovog tipa, tako da je nakon rata raspolagao sa svega 45 mašina, pri čemu je preostali resurs rada avionskih motora kod postojećih letelica takođe bio na izmaku. Izrael se nadao da će gubitke uspeti da popuni kupovinom najnovijih aviona
Miraž V-J opremljenih novim, snažnijim i ujedno ekonomičnijim motorom tipa
SNECMA Atar 9 C u vrednosti od 50 miliona dolara, pri čemu će deo novopribavljenih mlaznih motora moći da u svojstvu zamenskog agregata bude korišćen i na već postojećiim avionima.
No stvari nisu išle onako kako je bilo planirano. Izuzetno zabrinut za odnose Francuske sa arapskim državama, predsednik Francuske Šarl de Gol je 3. maja 1967. stavio embargo na dalje izraelske nabavke oružja u Francuskoj, pri čemu su već plaćeni avioni tipa
Miraž V ostali u Francuskoj, te bili preuzeti od strane francuskog ratnog vazduhoplovstva i uvršteni u njegove operativne jedinice. Izrael se našao u istinski nezavidnoj situaciji: zaplenjene avione je trebalo nekako nadoknaditi, ali to je izgledalo nemoguće. Iako je Izraelska vazduhoplovna industrija bila u stanju da samostalno proizvede trupove aviona, proizvodnja mlaznih avionskih motora tipa SNECMA bila je van moći raspoloživih produkciono-tehničkih kapaciteta.
Reklamni anons za izvrsni francuski turbomlazni motor SNECMA Atar 9
U toj situaciji izraelska tzajna služba „MOSAD” dobila je zadatak da posredstvom svoje agenture pokuša nekako da pribavi neophodne tehničke planove i nacrte za proizvodnju motora
Atar 9-C, a zarad pokretanja njegove smostalne proizvodnje u Izraelu. Naravno, krucijalno pitanje je ostalo nerešeno: odakle da se dotični planovi nabave? Francuski pogoni kompanije SNECMA u Mezijeru, Bijankuru i Parizu bili su izuzetno čuvani i sledstveno tome objektivno nedostupni. U obzir su dolazili samo malobrojni pogoni van Francuske u kojima su se dotični francuski mlazni motori proizvodili na osnovu licence, a jedan od najpoznatijih predstavljala je čuvena švajcarska kompanija
Sulcer A. D. u Vinterturu, koja je licencno već proizvodila motor
SNECMA Atar 9-C za lovce
Miraž III S koji su odabrani za švajcarsko ratno vazduhoplovstvo.
Miraž III S švajcarskog ratnog vazduhoplovstva
Oficijelni izraelski dopis upućen kompaniji
Sulcer sa molbom za razmatranje mogućnosti ostvarivanja tehničke saradnje u oblasti produkcije motora
Atar 9 rukovodioci dotične kompanije su odbili, ali su ipak dali odobrenje za službenu posetu zvanične izraelske delegacije Vinterturu, a koja bi u pratnji glavnog prokuriste firme, Alfreda Frauenknehta, posetila proizvodne pogone radi „razgovora o tehničkim pitanjima u vezi sa motorima”, pošto su Švajcarci ostavili otvorenom eventualnu mogućnost za isporuke u Švajcarskoj proizvedenih rezervnih delova za dotične mlazne motore Izraelu.
Primopredaja dvosede varijante Miraža III S švajcarskog ratnog vazduhoplovstva
Kao i mnogi Švajcarci iz njegove generacije, Alfred Frauenkneht se divio neprijateljskim okruženjem opkoljenoj, u borbi 1948. nastaloj jevrejskoj državi, koja se, baš kao i Švajcarska, održala isključivo zahvaljujući samopožrtvovanoj dobrovoljačkoj armiji milicijskog tipa. Poseta bivšem koncentracionom logoru Dahau snažno ga je potresla i dodatno osnažila u uverenju da se tragedija poput holokausta nipošto ne sme iznova dozvoliti.
Kada je nakon završetka službene posete izraelske delegacije pogonima kompanije u Vinterturu 3. maja 1968. u večernjim satima Frauenkneht privatno večerao u ciriškom hotelu „Ambasador” sa njenim članovima, izraelski vojni ataše, pukovnik Nehemija Kain, otvoreno ga je zamolio da neslužbeno preda planove za proizvodnju vitalnih motora Izraelu. Švajcarski inženjer je zatražio vreme za razmišljanje i nakon 10 dana, nakon što je svestrano razmotrio sve pojedinosti i varijante potencijalnog prebacivanja više od tri tone konstrukcionih nacrta, tehničkih planova i pratećih dokumenata, lično stupio u kontakt sa pukovnikom kako bi ličnim angažmanom sprečio novi „Aušvic u pustinji”.
Slučaj je hteo da je upravo tada kompanija
Sulcer počela da prelazi na mikrofilmovanje planova i dokumenata kao na sredstvo za njihovo trajno pohranjivanje. Kao čovek zadužen, pored ostalog, u firmi i za uništavanje papirnatih planova posle njihovog presnimavanja na mikrofilm, on je sastavio plan koji je izazvao divljenje. Budući da je lično poznavao Ala Švimera, predsednika Izraelske vazduhoplovne industrije, znao je da je on sposoban da sa svojim ljudima napravi i avion i motor. Ali je znao i to da bi mu za to trebale godine: nakon same konstrukcije pogonskog agregata potrebno je, naime, nabaviti i odgovarajuće mašine, te adekvatno opremiti fabrike koje će ga proizvoditi. Kada bi Izraelci imali sve planove, računajući i one za konstrukciju neophodnih mašina, to bi im uveliko skratilo put. Osim toga, na takvim mašinama mogli bi da prave i rezervne delove koji su im toliko nedostajali za avione koje su već imali.
Turbomlazni motor SNECMA Atar 9 C sa forsažnom komorom koji se licencno proizvodio u pogonima kompanije Sulcer A. D. u Vinterturu
Za svoju uslugu Frauenkneht je zatražio samo 200.000 dolara. To je, kako je sam izjavio, bilo isključivo osiguranje - novac mu je bio potreban da bi egzistencijalno obezbedio svoju voljenu suprugu ukoliko on tokom operacije bude uhvaćen. Upozorio je Izraelce da će operacija biti veoma delikatna - količina planova je bila tolika da se njima mogao napuniti ceo železnički vagon. Izraelci su bez reči prihvatili. Znali su, kao i Švajcarac, da je on komotno mogao da zatraži i dvadeset miliona dolara, pa čak i više. I morali bi da mu pronađu taj novac. Planovi su vredeli zlata koliko su teški, i sva tri čoveka u malom noćnom lokalu u Cirihu znali su za to.
Oprezni Frauenkneht nije ništa rekao o načinu na koji namerava da vodi operaciju. Njegovi posetioci morali su da mu poklone svoje potpuno poverenje. Dogovorili su se da ugovorena suma bude isplaćena neodređenog dana u budućnosti, „kada sve bude gotovo“. Inženjer nije tražio nikakav avans. Izraelci su kasnije pričali da se Švajcarac ponašao tako protokolarno, kao da će u svakom trenutku izvaditi iz džepa formalni ugovor sastavljen u skladu sa najboljim poslovnim uzansama.
Zahvaljujući svom dubokom razumevanju švajcarskog mentaliteta, Frauenkneht je plan sačinio tako da nijedan od njegovih sugrađana nikada nije posumnjao da u švajcarskom sistemu obezbeđenja postoji rupa. Kako je kasnije otkrila policija, to je bila čista, elegantna i jednostavna podvala. „Niko nije mogao ni da zamisli da ću ja, Alfred Frauenkneht, biti presudna karika u špijunskom lancu“.
Za početak Frauenkneht je svojim službenicima i švajcarskoj vojnoj službi bezbednosti prećutao da je pod lažnim imenom iznajmio jednu garažu sa posebnim ulazom u Vinterturu, sasvim blizu trase kojom je svakoga četvrtka išao kamionet marke
Fiat, noseći planove na spaljivanje. Odlazeći prema gradskoj toplani, vozilo sa dokumentima ulazilo je u garažu. Tamo, iza zatvorenih vrata, kutije sa planovima brzo su istovarivane, a druge kutije zauzimale su njihovo mesto. Alfred Frauenkneht je jednostavno od proizvođača naručio komplet kutija u duplikatu. Jedan komplet otišao je u fabriku, a drugi u iznajmljenu garažu.
Nekoliko nedelja pre početka operacije, inženjer i njegov rođak Jozef, inače profesionalni vozač, počeli su sa ozbiljnim treninzima. Na koncu su se tako usavršili da im je za pretovar kamioneta trebalo manje od pet minuta.
Znajući mentalitet švajcarskih službenika, Frauenkneht je bio apsolutno siguran da inspektor koji prisustvuje istovaru kamioneta i izručivanju dokumenata u peć za spaljivanje ni u jednom trenutku neće ni pokušati da ta dokumenta i čita. Uostalom, to je bilo zabranjeno, jer su sva dokumenta u svom zaglavlju imala oznaku „strogo poverljivo”. Uloga inspektora bila je u tome da se kutije sa planovima pod nadzorom ubacuju u peć koja funkcioniše na tačno određenoj temperaturi koja osigurava uništavanje planova. To je dotični revnosno i činio.
Bila je velika sreća za Izraelce što inspektor nije obraćao pažnju na sama dokumenta koja je spaljivao. To, istina, jesu bili tehnički planovi, ali ne planovi za motor
Miraža. Frauenkneht je na vreme nabavio odgovarajuću količinu starih papira u Bernu. U tamošnjem Saveznom birou za patente bilo je, naime, moguće jeftino kupiti dokumenta koja više od 50 godina leže na skladištu. Službenici Biroa za patente bili su srećni da prodaju gomilu starih papira nepoznatom čoveku koji se jednog dana dovezao u kamionetu marke
Fiat.
On im je objasnio da trguje starom hartijom i da svoje kupovine uvek plaća u gotovom. „Prostor je kao i vreme, gospodine” - rekao mu odobrovoljeni službenik Biroa za patente. „Prostor je novac. A mi slobodnog prostora za dalje pohranjivanje dokumenata uskoro više ne bismo imali. Eto zašto vam ustupamo ove papire po tako niskoj ceni”.
Subotom ujutro Frauenkneht i njegov rođak diskretno su se nalazili u iznajmljenoj garaži. Radili su brzo i u tišini, pripremajući prvo kutije za pretovar. Zatim bi u kamionet ponovo natovarili prave planove za
Miraž, donete u četvrtak, i odvezli bi se do pedesetak kilometara udaljenog gradića Kajzeraugst na Rajni.
Ovo mesto, na granici Švajcarske i tadašnje Zapadne Nemačke, bilo je uvek preplavljeno turistima koji dolaze da vide ostatke negdašnje znamenite rimske naseobine. Tako je prisustvo dva stranca bilo potpuno neprimetno - iako su dolazili svake nedelje. Kamionet je ulazio u tamošnje skladište švajcarske firme za proizvodnju tekućih traka „Rocinger i kompanija” koje je bilo smešteno na periferiji gradića. Smeštaj ovog skladišta u industrijskoj zoni grada garantovao je da odlasci i dolasci kamioneta neće biti primećeni.
Ključeve skladišta Frauenknehtu je predao 32-godišnji čovek koji se predstavljao kao Hans Štreker. Rođen u Berlinu, Štreker je radio za jednu transportnu agenciju u Rajnfeldenu već oko godinu dana, a njegovo zalaganje toliko se dopalo poslodavcima, da su u njega imali potpuno poverenje. Nisu znali da je zapravo agent istočnonemačke obaveštajne službe zadužen za saradnju sa Izraelom.
Poznavali su ga i cenili takođe i carinici, i to kako švajcarski tako i nemački. Njegov posao bio je da priprema prelazak kamiona firme „Rocinger” A. D. u kojoj je radio dugi niz godina preko Rajne, kao i da se bavi svim potrebnim administrativnim formalnostima vezanim za prevoz tereta preko granice.
Vredni i uvek ljubazni službenik Štreker bio je vazda spreman da olakša posao carinicima, radeći ponekad i deo njihovih poslova. Znao je da bude velikodušan i redovno im je plaćao pivo u pograničnim bistroima. Niko ga nikada nije video da se nervira zbog administrativnih komplikacija i zakašnjenja, a bio je uvek spreman da svojim prijateljima carinicima čini sitne usluge prelazeći iz Švajcarske u Nemačku i nazad.
Ako je ikada neki tajni agent ozbiljno pripremao svoj teren, bio je to major Hans Štreker iz Berlina. Dva čoveka iz Vintertura istovarili bi svojih 50 kilograma dokumenata u skladištu pre podne. Odatle bi otišli u obližnji restoran da popiju zasluženo pivo. Frauenkneht bi potražio Štrekerov pogled s druge strane okruglog šanka i lagano bi mu klimnuo glavom.
Štreker bi mirno završio svoje pivo, otišao pravo u skladište i napunio prtljažnik svog
Mercedesa 250 S. Odatle bi krenuo pravo na nemačku granicu.
Mercedes sa registarskom tablicom 5AK LU 702 bio je tako poznat da su ga carinici i policajci pozdravljali mahanjem ruke i prijateljskim osmesima. Bez ikakve kontrole Štreker je mirno prelazio granicu.
Obrevši se u Saveznoj Republici Nemačkoj, Štreker je ubrzavao u pravcu Štutgarta. Pred ulazom u grad napuštao je auto-put i skretao ka malom aerodromu Poltringen na kome su štutgartski bogataši držali svoje privatne avione. U roku od nekoliko minuta, nova serija planova za
Miraž našla bi se u maloj dvomotornoj
Cesni sa italijanskom registracijom. Avion bi smesta uzleteo u pravcu Brindizija. Tamo su dokumenta prenošena u tovarni prostor redovnog aviona izraelske državne vazduhoplovne kompanije „El Al” i u nedelju ujutro dragocena dokumenta nalazila su se na aerodromu Tel Aviva.
Izraelci su planove čekali sa tolikim nestrpljenjem, da je dolazak aviona uvek očekivao vojni automobil sa upaljenim motorom.
Prva pošiljka Alfreda Frauenknehta stigla je u Izrael 5. oktobra 1968. Nedelju za nedeljom operacija se odvijala sa tačnošću švajcarskog časovnika. Da bi se izvela do kraja bilo je potrebno dvanaest meseci.
Međutim, dok je sa svojim rođakom te subote pijuckao konjak, Frauenkneht nije znao da upravo u tom trenutku Štreker po prvi put ima nepriliku. Dva vlasnika kompanije u kojoj je bio zaposlen, Karl i Hans Rocinger, bili su anonimno upozoreni da svake subote pre podne jedan privatni automobil utovaruje nekakve kutije u njihovom skladištu. Tog jutra, dok su Frauenkneht i njegov rođak pijuckali konjak u obližnjem bifeu, a Štreker pak mirno tovario dokumenta u skladištu u gepek, braća Racinger su se - sumnjajući na kradljivce - nenadano pojavila na vratima.
Štreker je zalupio poklopac
Mercedesovog prtljažnika, uskočio u automobil i uz škripu guma izleteo iz skladišta. Malo je falilo da pregazi svoje poslodavce. Veoma iznenađeni ovakvim ponašanjem, vlasnici firme „Rocinger“ počeli su da pregledaju skladište. Tamo su našli poslednju kutiju koju Štreker nije stigao da utovari u prtljažnik i odlučili da je otvore. Na njihovo ogromno iznenađenje kutija je bila puna planova označenih crnim pečatom: „Strogo poverljivo. Vlasništvo Švajcarskog ministarstva odbrane.”
Braća su otrčala u najbliži policijski komesarijat. U roku od nekoliko sati objavljena je opšta poternica za Hansom Štrekerom. Ali, u tom trenutku je mali avion
Cesna već preletao Alpe u pravcu juga.
Švajcarskim kontraobaveštajcima pod rukovodstvom pukovnika Alberta Bahmana trebalo je 72 časa da dođu do Alfreda Frauenknehta. Čim se našao pred njima, on im je mirno predložio pogodbu: ako švajcarske vlasti prihvate njegove uslove, on nikome neće reći ni reč o celoj ovoj aferi. Ne ženirajući se, dodao je: „Gospodo, spreman sam čak da podnesem tu sramotu da pred ljudima koji me poznaju budem osuđen i zatvoren kao kradljivac. Kao što možete da zamislite, Francuzi će pobesneti. Ali ako se ova afera pročuje, ja ću biti primoran da otkrijem da su planovi
Miraža otišli u Izrael, a francuska vlada napraviće od toga tešku političku krizu. Vi znate kakvi su Francuzi.”
Švajcarci su odbili pogodbu. Zakon je zakon. Frauenkneht je odsedeo u zatvoru 18 meseci, bez optužnice i bez suđenja. S njim je lepo postupano, imao je čak i televizor u ćeliji. Aprila 1971. izveden je konačno pred Savezni sud u Lozani i osuđen na četiri i po godine zatvora zbog krivičnog dela industrijske špijunaže i vojnoobaveštajne delatnosti u korist druge države. Sud se pokazao relativno blag, jer je sam inženjer za krađu 200.000 dokumenata očekivao kaznu od 20 godina. Od 847.846 franaka koje je MOSAD direktno uplatio na njegov bankovni račun zaplenjeno je i oduzeto 682.000 franaka. Frauenkneht je ujedno osuđen i na plaćanje troškova sudskog procesa u iznosu od 7.500 franaka.
Alfred Frauenkneht na suđenju pred Saveznim sudom u Lozani
Svoje kažnjeničke dane provodio je kao uzoran zatvorenik i zatvorski bibliotekar u KZ Regensdorf. Oktobra iste godine, dok je čitao u zatvorskoj biblioteci, pogled mu je pao na članak o probnim letovima novog izraelskog aviona. Zahvaljujući detaljima koje je našao u novinama, Fraunenkneht se uverio da se radi o avionu čije je planove on tako marljivo otpremio iz Vintertura za Tel Aviv. Samo godinu dana kasnije avion će svojim efektivnim učešćem u Jom Kipurskom ratu, tokom kojeg je oborio preko 100 protivničkih aviona, u zajednici sa novim motorima opremljenim
Miražima III usloviti i značajnu promenu do tada postojećeg svetskog poretka.
Miraž III CJ 117 eskadrile IAF
Nakon izlaska iz zatvora Alfred Frauenkneht je započeo samostalnu karijeru pronalazača, dobivši 4 patenta za svoje izume. U brojnim intervjuima koje je dao za mnoge svetske novinske agencije i listove, konstantno je ponavljao da je imao moralnu obavezu da nakon rata pomogne narodu Izraela, uprkos tome što sam nije Jevrej.
Umro je od posledica srčanog udara 8. januara 1991. u Adorfu u 64. godini života.