Zanimljivosti
Re: Zanimljivosti
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Vlada daje SPC milion evra za poreze i doprinose
Vlada Srbije uplatiće iz državnog budžeta milion evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi i taj novac biće prosleđen za poreze i doprinose zaposlenih.
Prema navodima "Blica", odluka je usvojena na sednici Vlade u utorak, a zahtev SPC bio je upućen premijerki Ani Brnabić zbog teške finansijske situacije Crkve.
Uplaćeni novac vodiće se, kako je navedeno, kao dotacija nevladinim organizacijama, prenosi list.
"Patrijaršijska upravna kancelarija SPC u Beogradu obratila se dopisom 16. novembra predsedniku Vlade sa zahtevom za odobrenje sredstava u ukupnom iznosu od milion evra, s obzirom na tešku situaciju i nemogućnost izmirenja prispelih zakonskih obaveza za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za svoje zaposlene, kao i pripadajuće poreze", navedeno je u obrazloženju odluke Vlade, navodi list.
Izdvojeni novac će, kako je predviđeno, uplatiti Generalni sekretarijat Vlade na račun Patrijaršijskog upravnog odbora SPC u Beogradu, a za realizovanje je zaduženo i Ministarstvo finansija, preneo je list.
Vlada Srbije uplatiće iz državnog budžeta milion evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi i taj novac biće prosleđen za poreze i doprinose zaposlenih.
Prema navodima "Blica", odluka je usvojena na sednici Vlade u utorak, a zahtev SPC bio je upućen premijerki Ani Brnabić zbog teške finansijske situacije Crkve.
Uplaćeni novac vodiće se, kako je navedeno, kao dotacija nevladinim organizacijama, prenosi list.
"Patrijaršijska upravna kancelarija SPC u Beogradu obratila se dopisom 16. novembra predsedniku Vlade sa zahtevom za odobrenje sredstava u ukupnom iznosu od milion evra, s obzirom na tešku situaciju i nemogućnost izmirenja prispelih zakonskih obaveza za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje za svoje zaposlene, kao i pripadajuće poreze", navedeno je u obrazloženju odluke Vlade, navodi list.
Izdvojeni novac će, kako je predviđeno, uplatiti Generalni sekretarijat Vlade na račun Patrijaršijskog upravnog odbora SPC u Beogradu, a za realizovanje je zaduženo i Ministarstvo finansija, preneo je list.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Doprinosi za Nj. Sv. Maseratija, Faetonija & Mercedesija
Maserati Quattroporte: 128.344 €
VW Phaeton Exclusive: 95.826 €
Mercedes ML: 60.288 €
Mercedes E-klasse (W-213): 51.285 €
„Dragi Bog je sa nebesa dao zastupniku mu Mercedesa, da on svugde brzo stigne i od Stada pare digne...”
Maserati Quattroporte: 128.344 €
VW Phaeton Exclusive: 95.826 €
Mercedes ML: 60.288 €
Mercedes E-klasse (W-213): 51.285 €
„Dragi Bog je sa nebesa dao zastupniku mu Mercedesa, da on svugde brzo stigne i od Stada pare digne...”
Acriter et Fideliter!
Re: Zanimljivosti
"Reč Bog za mene nije ništa nego izraz i proizvod ljudske slabosti"
Pismo iz 1954. u kojem je Albert Ajnštajn odbacio reč Bog kao "proizvod ljudske slabosti" i u kojem govori o svom jevrejskom identitetu prodato je na aukciji za gotovo 2,9 miliona dolara, objavila je portparolka aukcijske kuće Kristi.
U svom pismu upućenom nemačko-jevrejskom filozofu Eriku Gutkindu Ajnštajn daje potpuno iskreno i ogoljeno mišljenje o veri, nazivajući Bibliju "kolekcijom plemenitih ali ipak primitivnih legendi".
"Reč Bog za mene nije ništa nego izraz i proizvod ljudske slabosti", napisao je fizičar godinu dana pre svoje smrti.
Cena postignuta na aukciji u Njujorku koja je završena za četiri minuta, bila je mnogo viša od procene kuće Kristi, koja se kretala oko 1,5 miliona dolara, preneo je Index.
Ajnštajn je pismo napisao dok je živeo u Prinstonu, u državi Nju Džersi, kao odgovor na Gutkindovu knjigu iz 1952. u kojoj je pisao o jevrejstvu, Izraelu i modernom dobu.
Pismo iz 1954. u kojem je Albert Ajnštajn odbacio reč Bog kao "proizvod ljudske slabosti" i u kojem govori o svom jevrejskom identitetu prodato je na aukciji za gotovo 2,9 miliona dolara, objavila je portparolka aukcijske kuće Kristi.
U svom pismu upućenom nemačko-jevrejskom filozofu Eriku Gutkindu Ajnštajn daje potpuno iskreno i ogoljeno mišljenje o veri, nazivajući Bibliju "kolekcijom plemenitih ali ipak primitivnih legendi".
"Reč Bog za mene nije ništa nego izraz i proizvod ljudske slabosti", napisao je fizičar godinu dana pre svoje smrti.
Cena postignuta na aukciji u Njujorku koja je završena za četiri minuta, bila je mnogo viša od procene kuće Kristi, koja se kretala oko 1,5 miliona dolara, preneo je Index.
Ajnštajn je pismo napisao dok je živeo u Prinstonu, u državi Nju Džersi, kao odgovor na Gutkindovu knjigu iz 1952. u kojoj je pisao o jevrejstvu, Izraelu i modernom dobu.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
ALBANCI TVRDE: Gusle su naš tradicionalni instrument
Ambasadori Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i, kako se navodi, nekih drugih zemalja, podneli su Unesku zajednički zahtev za postizanje konsenzusa o tome da li gusle pripadaju vizantijskoj ili arapskoj kulturi
PRIŠTINA - Nakon što je Unesko odlučio da gusle uvrsti na Reprezentativnu listu nameterijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao deo kulturnog nasleđa Srbije, ambasadori Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i, kako se navodi, nekih drugih zemalja, podneli su toj organizaciji zajednički zahtev za postizanje konsenzusa o tome da li ovaj istrument pripada vizantijskoj ili arapskoj kulturi, piše Koha.
Deklaraciju je u ime svih zemalja predstavio albanski ambasador pri Unesku, Ferit Hodža. Albanci tvrde, piše portal, da su gusle njihov tradicionalni instrument i oni ga zovu lauta.
Tvrdi se, naime, da su Albanija i tzv. Kosovo još pre nekoliko godina pokušali da ovaj muzički instrument registruju u Unesku kao baštinu svog kulturnog nasleđa, ali je taj zahtev odbijen jer Kosovo nije član Uneska.
"Ovaj stari muzički instrument rasprostranjen je širom Dinarske oblasti, od Slovenije do Albanije i dalje, od Rumunije, Bugarske, ali i Makedonije, Hrvatske, BiH. To je albanska lauta. Ali slične pesme pevaju i Sloveni sa instrumentom koji se zove gusle", navodi portal.
Dodaje se da Crnogorci taj instrument kao Srbi nazivaju gusle. Navode i da lautu, za Albance, i gusle za Srbe i Crnogrce, koriste u Rusiji, Češkoj, ali i u Arabiji.
Za Rumune su gusle isto lauta, kao za Albance. "Ali kome pripada ovaj instrument, vizantijskoj ili arapskoj kulturi? Albansko Ministarstvo kulture kaže da je u kontaktu sa crnogorskim, kako bi se i druge zemlje Jugoistočne Evrope uključile u donošenju konsenzusa. Zajednički zahtev ambasadora Albanije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine je zato upućen Unesku", piše ovaj prištinski dnevnik u onlajn izdanju.
Ambasadori Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i, kako se navodi, nekih drugih zemalja, podneli su Unesku zajednički zahtev za postizanje konsenzusa o tome da li gusle pripadaju vizantijskoj ili arapskoj kulturi
PRIŠTINA - Nakon što je Unesko odlučio da gusle uvrsti na Reprezentativnu listu nameterijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao deo kulturnog nasleđa Srbije, ambasadori Albanije, Hrvatske, Crne Gore, BiH i, kako se navodi, nekih drugih zemalja, podneli su toj organizaciji zajednički zahtev za postizanje konsenzusa o tome da li ovaj istrument pripada vizantijskoj ili arapskoj kulturi, piše Koha.
Deklaraciju je u ime svih zemalja predstavio albanski ambasador pri Unesku, Ferit Hodža. Albanci tvrde, piše portal, da su gusle njihov tradicionalni instrument i oni ga zovu lauta.
Tvrdi se, naime, da su Albanija i tzv. Kosovo još pre nekoliko godina pokušali da ovaj muzički instrument registruju u Unesku kao baštinu svog kulturnog nasleđa, ali je taj zahtev odbijen jer Kosovo nije član Uneska.
"Ovaj stari muzički instrument rasprostranjen je širom Dinarske oblasti, od Slovenije do Albanije i dalje, od Rumunije, Bugarske, ali i Makedonije, Hrvatske, BiH. To je albanska lauta. Ali slične pesme pevaju i Sloveni sa instrumentom koji se zove gusle", navodi portal.
Dodaje se da Crnogorci taj instrument kao Srbi nazivaju gusle. Navode i da lautu, za Albance, i gusle za Srbe i Crnogrce, koriste u Rusiji, Češkoj, ali i u Arabiji.
Za Rumune su gusle isto lauta, kao za Albance. "Ali kome pripada ovaj instrument, vizantijskoj ili arapskoj kulturi? Albansko Ministarstvo kulture kaže da je u kontaktu sa crnogorskim, kako bi se i druge zemlje Jugoistočne Evrope uključile u donošenju konsenzusa. Zajednički zahtev ambasadora Albanije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine je zato upućen Unesku", piše ovaj prištinski dnevnik u onlajn izdanju.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Eksperiment koji je uspeo da diskredituje moderne psihijatre
Rozenhanov eksperiment je daleke 1969. doveo u pitanje validnost psihijatrijskih dijagnoza.
Dejvid Rozenhan se sa još sedmoro kolega i studenata, u periodu između 1969. i 1972. godine, dobrovoljno prijavio u osam različitih psihijatrijskih bolnica širom SAD tvrdeći dežurnom psihijatru da čuju glasove. Lažni pacijenti su bili student na postdiplomskim studijama psihologije, tri psihologa, pedijatar, moler, domaćica i psihijatar, kao i sam Dejvid Rozenhan.
Žalili su se samo na "glasove koje čuju". Svi su primljeni i ostali su u bolnicama između 9 i 52 dana, sa dijagnozom paranoidne shizofrenije. Čim su ušli na odeljenje, nastavili su da se normalno ponašaju. Uprkos tome, prepisivani su im lekovi, a osoblje im nije verovalo kada su govorili da im je bolje. Zdravi ljudi su otpušteni sa dijagnozom paranoidne shizofrenije u remisiji. Većini je bilo preporučeno da nastave da piju lekove.
"Lečenje"
Rozenhan i kolege koje su učestvovale u eksperimentu nazvali su ovo iskustvo dehumanizujućim. Sa njima se nije razgovaralo, dnevno su bili u kontaktu sa lekarima i osobljem manje od deset minuta, i gotovo da ih niko nije posećivao.
Prvo što su pseudopacijenti primetili bilo je to da se zapravo tamo nema šta raditi, te su pokušali da svoje vreme provedu u razgovoru sa drugim pacijentima ili osobljem.
Zapazili su i da dnevno u proseku osoblje bolnice provede 6,5 minuta sa pacijentom. Kada bi ih neko od zaposlenih pitao kako se osećaju, odgovorili bi da se osećaju dobro i da više nemaju simptome koje su imali ranije.
Takođe, prema Rozenhanovim instukcijama svakog dana su vodili dnevnik svojih aktivnosti. U početku su to radili sakriveni od očiju osoblja i pacijenata, međutim kada su uvideli da niko ni ne obraća pažnju, svoj dnevnik su vodili javno, čak i u zajedničkom dnevnom boravku gde su bili sa ostalim pacijentima. Osoblje je njihovo vođenje dnevnika okarakterisalo kao deo njihovog psihičkog poremećaja. Jedini koji su primetili da nešto nije kako treba bili su "pravi" pacijenti. Neki su čak tvrdili da su pseudopacijenti novinari ili profesori koji kontrolišu rad bolnice. Govorili su: "Šta ćete vi ovde? Vi niste bolesni, vi ste dobro!"
Volonteri u bolnici nisu bili samo par sati ili nekoliko dana, već sve do trenutka dok im doktori nisu dozvolili da idu. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađes je da im kažes da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam ali mi je bolje’, rekao sam." U svim ustanovama jedva da je bilo nekog interpersonalnog kontakta pacijenata sa osobljem, oni su većinu svog vremena provodili u posebnim,staklom ograđenim prostorijama koje su pseudopacijenti ubrzo prozvali "kavezi".
U proseku bili su tamo 19 dana. Sam Rozenhan je u bolnici proveo nešto manje od dva meseca dok mu nije bilo dozvoljeno da ode. Izjavio je da je jedini način da se izađe iz psihijatrijske bolnice da kažete kako jeste ludi, ali vam je sad bolje.
Sedmoro ih je otpušteno sa dijagnozom da su šizofreničari (tačnije: šizofrenija u remisiji), a jedna osoba sa dijagnozom bipolarnog poremećaja. Osoblje nije otkrilo da je bilo ko od njih lažni pacijent.
Nakon obljavljivanja rezultata u časopisu "Science" januara 1973. pod naslovom "Biti zdrav na nezdravim mestima" izbio je skandal. Rozenhan je tvrdio da su psihijatrijske bolnice skladišta za ljude koje niko ne želi i niko ne razume, i da lekari i osoblje ne smeju da zaborave da njihovi pacijenti nisu samo zbir simptoma već nesrećna ljudska bića.
Drugi deo eksperimenta
Pošto su sada već svi stručni krugovi znali za Rosenhanov prvi eksperiment i njegovu takozvanu "prevaru", ovaj cenjeni naučnik odlučio je da kontaktira vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu njegovog eksperimenta.
Za ovaj eksperiment, Rozenhan je iskoristio poznatu psihijatrijsku bolnicu u kojoj se sprovodila obuka studenata psihijatrije i usavršavanje psihijatara sa zavidnim iskustvom. Ta bolnica je posle objavljivanja rezultata prvog eksperimenta tvrdila da se to kod njih nikada ne bi desilo.
Sa upravom bolnice dogovoreno je da u periodu od tri meseca Rozenhan pošalje nove pseudopacijente, a bolnica će na kraju perioda objaviti spisak onih koje su otkrili.
Na kraju perioda bolnica je saopštila da je među 193 osobe koje su joj se obratile za pomoć otkrila 41 "uljeza", te da sumnja na dodatnih 42 - iako Rozenhan nije poslao nijednog lažnog pacijenta. Svi odbijeni ljudi bili su stvarni pacijenti.
Ovaj deo eksperimenta postao je temelj svim kritikama moderne psihijatrije; uveo je mnoge revolucionarne promene u samom radu ovih ustanova.
Rozenhanov eksperiment je daleke 1969. doveo u pitanje validnost psihijatrijskih dijagnoza.
Dejvid Rozenhan se sa još sedmoro kolega i studenata, u periodu između 1969. i 1972. godine, dobrovoljno prijavio u osam različitih psihijatrijskih bolnica širom SAD tvrdeći dežurnom psihijatru da čuju glasove. Lažni pacijenti su bili student na postdiplomskim studijama psihologije, tri psihologa, pedijatar, moler, domaćica i psihijatar, kao i sam Dejvid Rozenhan.
Žalili su se samo na "glasove koje čuju". Svi su primljeni i ostali su u bolnicama između 9 i 52 dana, sa dijagnozom paranoidne shizofrenije. Čim su ušli na odeljenje, nastavili su da se normalno ponašaju. Uprkos tome, prepisivani su im lekovi, a osoblje im nije verovalo kada su govorili da im je bolje. Zdravi ljudi su otpušteni sa dijagnozom paranoidne shizofrenije u remisiji. Većini je bilo preporučeno da nastave da piju lekove.
"Lečenje"
Rozenhan i kolege koje su učestvovale u eksperimentu nazvali su ovo iskustvo dehumanizujućim. Sa njima se nije razgovaralo, dnevno su bili u kontaktu sa lekarima i osobljem manje od deset minuta, i gotovo da ih niko nije posećivao.
Prvo što su pseudopacijenti primetili bilo je to da se zapravo tamo nema šta raditi, te su pokušali da svoje vreme provedu u razgovoru sa drugim pacijentima ili osobljem.
Zapazili su i da dnevno u proseku osoblje bolnice provede 6,5 minuta sa pacijentom. Kada bi ih neko od zaposlenih pitao kako se osećaju, odgovorili bi da se osećaju dobro i da više nemaju simptome koje su imali ranije.
Takođe, prema Rozenhanovim instukcijama svakog dana su vodili dnevnik svojih aktivnosti. U početku su to radili sakriveni od očiju osoblja i pacijenata, međutim kada su uvideli da niko ni ne obraća pažnju, svoj dnevnik su vodili javno, čak i u zajedničkom dnevnom boravku gde su bili sa ostalim pacijentima. Osoblje je njihovo vođenje dnevnika okarakterisalo kao deo njihovog psihičkog poremećaja. Jedini koji su primetili da nešto nije kako treba bili su "pravi" pacijenti. Neki su čak tvrdili da su pseudopacijenti novinari ili profesori koji kontrolišu rad bolnice. Govorili su: "Šta ćete vi ovde? Vi niste bolesni, vi ste dobro!"
Volonteri u bolnici nisu bili samo par sati ili nekoliko dana, već sve do trenutka dok im doktori nisu dozvolili da idu. Jedan od njih je tu situaciju kasnije opisao na sledeći način: „Rekao sam prijateljima i porodici: izaći ću kad izađem. Biću tamo par dana i doći ću kući. Niko nije ni sanjao da ću ostati skoro dva meseca. Jedini način da izađes je da im kažes da su u pravu. Rekao sam da sam lud. ’Lud sam ali mi je bolje’, rekao sam." U svim ustanovama jedva da je bilo nekog interpersonalnog kontakta pacijenata sa osobljem, oni su većinu svog vremena provodili u posebnim,staklom ograđenim prostorijama koje su pseudopacijenti ubrzo prozvali "kavezi".
U proseku bili su tamo 19 dana. Sam Rozenhan je u bolnici proveo nešto manje od dva meseca dok mu nije bilo dozvoljeno da ode. Izjavio je da je jedini način da se izađe iz psihijatrijske bolnice da kažete kako jeste ludi, ali vam je sad bolje.
Sedmoro ih je otpušteno sa dijagnozom da su šizofreničari (tačnije: šizofrenija u remisiji), a jedna osoba sa dijagnozom bipolarnog poremećaja. Osoblje nije otkrilo da je bilo ko od njih lažni pacijent.
Nakon obljavljivanja rezultata u časopisu "Science" januara 1973. pod naslovom "Biti zdrav na nezdravim mestima" izbio je skandal. Rozenhan je tvrdio da su psihijatrijske bolnice skladišta za ljude koje niko ne želi i niko ne razume, i da lekari i osoblje ne smeju da zaborave da njihovi pacijenti nisu samo zbir simptoma već nesrećna ljudska bića.
Drugi deo eksperimenta
Pošto su sada već svi stručni krugovi znali za Rosenhanov prvi eksperiment i njegovu takozvanu "prevaru", ovaj cenjeni naučnik odlučio je da kontaktira vrlo uglednu kliničko-istraživačku ustanovu i zamolio ih da učestvuju u drugom delu njegovog eksperimenta.
Za ovaj eksperiment, Rozenhan je iskoristio poznatu psihijatrijsku bolnicu u kojoj se sprovodila obuka studenata psihijatrije i usavršavanje psihijatara sa zavidnim iskustvom. Ta bolnica je posle objavljivanja rezultata prvog eksperimenta tvrdila da se to kod njih nikada ne bi desilo.
Sa upravom bolnice dogovoreno je da u periodu od tri meseca Rozenhan pošalje nove pseudopacijente, a bolnica će na kraju perioda objaviti spisak onih koje su otkrili.
Na kraju perioda bolnica je saopštila da je među 193 osobe koje su joj se obratile za pomoć otkrila 41 "uljeza", te da sumnja na dodatnih 42 - iako Rozenhan nije poslao nijednog lažnog pacijenta. Svi odbijeni ljudi bili su stvarni pacijenti.
Ovaj deo eksperimenta postao je temelj svim kritikama moderne psihijatrije; uveo je mnoge revolucionarne promene u samom radu ovih ustanova.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Postoji pleme u Africi gde se datum rođenja deteta ne računa od dana kada je rođeno, niti od trenutka kada je začeto, već od dana kada je dete bilo misao u majčinom umu. I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi ispod drveta, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe na svet.
Čim čuje pesmu tog deteta, žena se vraća muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi je, kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu. Ako dete padne ili povredi koleno, neko ga podigne i otpeva mu njegovu pesmu. Ista stvar se događa i kada dete postigne neki veliki uspeh, kada uđe u pubertet, ali i kada uradi nešto loše – pozovu ga u centar sela, okruže je i pevaju mu njegovu pesmu. Naime, pleme smatra da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju vlastitu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite nešto što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate da odrastate u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim važnim životnim prekretnicama, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu sa vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro.
Izvor: National Geographic
Čim čuje pesmu tog deteta, žena se vraća muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi je, kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu. Ako dete padne ili povredi koleno, neko ga podigne i otpeva mu njegovu pesmu. Ista stvar se događa i kada dete postigne neki veliki uspeh, kada uđe u pubertet, ali i kada uradi nešto loše – pozovu ga u centar sela, okruže je i pevaju mu njegovu pesmu. Naime, pleme smatra da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju vlastitu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite nešto što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate da odrastate u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim važnim životnim prekretnicama, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu sa vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro.
Izvor: National Geographic
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Понимаешь, Товарищ? Эта статья описывает чушь несусветную, именно по английский „New Agey Birth BS”.
Посмотри сюда:
http://aidamanduley.com/2015/03/10/the- ... irth-song/
Натягивать сову на глобус нам здесь не нужно.
Acriter et Fideliter!
Re: Zanimljivosti
Kad pročitam ovakve stvari žao mi je decu koja će da rastu u novom svetu.Njen otac je u vezi sa NJENIM BIVŠIM DEČKOM, a ona želi da donira jajne ćelije kako bi im pomogla da imaju još dece
Beri Druit-Barlou poznat je kao jedan od prvih gej očeva u Velikoj Britaniji i ponovo je u žiži interesovanja, ovaj put ključni razlog je ponuda njegove ćerke.
Druit-Barlou je sa svojim bivšim partnerom Tonijem 1999. godine dobio blizance, zbog čega se smatra prvim registrovanim gej ocem u Velikoj Britaniji.
Poznat je kao prvi gej tata u Velikoj Britaniji, a sada je ponovo dobio dete - i to sa bivšim dečkom svoje ćerke
O njemu se pisalo i pre nekoliko meseci kada su on i njegov partner Skot Hačinson dobili ćerku uz pomoć surogat majka. Priča je zaintrigirala britansku, a i svetsku javnost.
Beri Druit- Barlou i Skot Hačinson nazvali su ćerkicu Valentina Vilou, a srećni tata Beri je na Instagramu objavio video novorođenčeta.
"Dobrodošla na svet, naša prelepa ćerkice Valentina Vilou Druit-Barlou. Rodila se skoro mesec dana ranije, ali je savršena. Blagosloveni smo. Volim te, Skot", napisao je Beri.
Kako je pisao britanski "San", surogat majka je iz San Franciska i ovo je njeno poslednje surogat-majčinstvo. “Želela je to da uradi za Skota i mene”, poručio je ranije Beri koji se svojim partnerom donora jajne ćerlije odabrao na osnovu izgleda, ali i koeficijenta inteligencije.
Zanimljivo je to da su se Beri i Skot verili ovog leta u Hrvatskoj, a da im se na proslavi veridbe pridružila Berijeva 20-godišnja ćerka koja je nekada bila u vezi sa Skotom i koja podržava njihovu vezu. I ne samo to.
"Volim Valentinu i želim da doniram jajne ćelije kako bi tata i Skot imali još dece. Mislim da se tati ta ideja baš ne sviđa jer bi biološki bio i deda tom detetu, dok bi mu Skot bio otac, ali ja želim da im pomognem. Već sam zamrzla svoje ćelije, pa oni samo moraju da prihvate tu ideju", rekla je za magazin "Closer".
Dodala je da je Skota upoznala kada je imala 13 godina, kratko su se zabavljali kad je imala 18 godina. Kada su shvatili da među njima nema hemije, raskinuli su, danas su najbolji prijatelji.
Zanimljivo je da Beri živi u istoj kući sa bivšim i sadašnjim partnerom i decom.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
A ja pak nakon čitanja žalim što je drug Koba umro prerano...
Acriter et Fideliter!
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Julie Ponesse, Professor of Ethics - University of Western Ontario : Integrity of Ethics
Acriter et Fideliter!
Re: Zanimljivosti
O GLUPOSTI (Ditrih Bonhefer)
Pitajući se kako je moguće da skoro čitava nacija podlegne suludim Hitlerovim idejama, Ditrih Bonhefer, nemački borac protiv nacizma, napisao je ovu sjajnu analizu fenomena ljudske gluposti:
Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni.
Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan...
Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad.
Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom.
Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.
Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti.
Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.
Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.
I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.
Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.
Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon.
Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.
Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili.
On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo.
Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.
Pitajući se kako je moguće da skoro čitava nacija podlegne suludim Hitlerovim idejama, Ditrih Bonhefer, nemački borac protiv nacizma, napisao je ovu sjajnu analizu fenomena ljudske gluposti:
Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni.
Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan...
Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad.
Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom.
Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.
Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti.
Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.
Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.
I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.
Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.
Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon.
Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.
Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili.
On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo.
Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5595
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Nein, sehr geehrte Herr Pfarer: Dummheit ist tatsächlich ein Interessensfrage und deshalb so schwierig zu bekämpfen, weil häufig die Dummen sind sehr nette Menschen.
Die stärkste Triebkraft des Menschen im Umgang mit anderen Menschen ist der Eigennutz: Eigennutz zur Befriedigung seiner existentiellen Bedürfnisse, wie Hunger, Durst, Wärme, Sicherheit und zur Erfüllung seiner innigsten Wünsche, wie Liebe, Anerkennung und Lebensfreude. Das Ziel des Menschen als Konsument und als Produzent ist die Befriedigung seines Eigennutzes - der natürliche Eigennutz ist aber gebändigt durch Staatprodukten - Recht und Gesetz - weil der rücksichtslose Eigennutz wird zur Gefahr in Verbindung mit anderen Schwächen des Menschen, wie Faulheit, Neid, Machtgier, Ignoranz und Selbsttäuschung.
Recht und Gesetz sind der Majoritätsprodukten, und hinter sich die brutalere Herrschaft der festgelegtem „Gemeinwohl“ haben. Wer dem politisch festgelegtem „Gemeinwohl“ dient, der ist moralisch gut.
Also vergessen Sie nicht, Herr Pfarer: Christlicher Nächstenliebe in form der „Gemeinwohl“ gehört zum unsere Grundvokabular. Wer dagegen dieses „Gemeinwohl“ hinterfragt, der ist moralisch schlecht. Das erkennbar Schlechte lässt sich abwehren.
Eigennutz und Schwächen des Menschen lassen sich nicht ändern. Wer die Veränderung in den Köpfen fordert und damit mehr als bessere Einsicht meint, will den Neuen Menschen.
Die stärkste Triebkraft des Menschen im Umgang mit anderen Menschen ist der Eigennutz: Eigennutz zur Befriedigung seiner existentiellen Bedürfnisse, wie Hunger, Durst, Wärme, Sicherheit und zur Erfüllung seiner innigsten Wünsche, wie Liebe, Anerkennung und Lebensfreude. Das Ziel des Menschen als Konsument und als Produzent ist die Befriedigung seines Eigennutzes - der natürliche Eigennutz ist aber gebändigt durch Staatprodukten - Recht und Gesetz - weil der rücksichtslose Eigennutz wird zur Gefahr in Verbindung mit anderen Schwächen des Menschen, wie Faulheit, Neid, Machtgier, Ignoranz und Selbsttäuschung.
Recht und Gesetz sind der Majoritätsprodukten, und hinter sich die brutalere Herrschaft der festgelegtem „Gemeinwohl“ haben. Wer dem politisch festgelegtem „Gemeinwohl“ dient, der ist moralisch gut.
Also vergessen Sie nicht, Herr Pfarer: Christlicher Nächstenliebe in form der „Gemeinwohl“ gehört zum unsere Grundvokabular. Wer dagegen dieses „Gemeinwohl“ hinterfragt, der ist moralisch schlecht. Das erkennbar Schlechte lässt sich abwehren.
Eigennutz und Schwächen des Menschen lassen sich nicht ändern. Wer die Veränderung in den Köpfen fordert und damit mehr als bessere Einsicht meint, will den Neuen Menschen.
Acriter et Fideliter!
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 0 gostiju