Zanimljivosti
Re: Zanimljivosti
"Jesi li to ti, ludo?" Ovo su poslednje reči ruskih pisaca
Lav Tolstoj je pridavao veliki značaj poslednjim rečima genija. On je u svom dnevniku napisao: „Reč na samrti je posebno značajna!".
Sajt „Ruske reči” objavio je poslednje izjave nekih velikih ruskih pisaca, među kojima su Čehov, Dostojevski, Gogolj, a koje vam prenosimo.
„Neki leptirovi su već počeli da lete“
Nobelovac Vladimir Nabokov se bavio entomologijom i imao je kolekciju leptirova. Piščev sin Dmitrij je ispričao kako se opraštao od oca pred njegovu smrti, i kako su se Nabokovljeve oči tada napunile suzama. „Upitah ga zašto, a on reče da su pojedini leptirovi već verovatno počeli da lete...“.
„ Ich sterbe! (Umirem). Odavno nisam pio šampanjac!“
Pisac i lekar Anton Čehov umro je od tuberkuloze u nemačkoj banji Badenvajler. Po staroj nemačkoj tradiciji, doktor koji svome kolegi postavi kobnu dijagnozu, tj. konstatuje da će uskoro umreti, daje mu da popije šampanjac. Poslednje reči je Čehov uputio svom lekaru.
„Rusija me je pojela kao glupa krmača sopstveno prase“
Pesnik simbolizma Aleksandar Blok teško se razboleo u proleće 1921. godine. To je bila posledica gladovanja u godinama građanskog rata i preopterećenja nervnog sistema, između ostalog i zbog toga što ruska inteligencija nije prihvatila njegovu revolucionarnu poemu „Dvanaestorica“. Pisac Maksim Gorki, narodni komesar Anatolij Lunačarski i svi pesnikovi prijatelji pokušavali su da izdejstvuju dozvolu Bloku za lečenje u inostranstvu, jer mu je Politbiro boljševičke partije to zabranio. Blok je umro upravo onog dana kada mu je bio gotov pasoš i overena dozvola za izlazak iz zemlje.
„Sve mislim da čovek treba na vreme da umre. Bože, kako je Majakovski bio u pravu! Zakasnio sam sa umiranjem. Treba umreti na vreme“.
Sovjetski pisac Mihail Zoščenko, majstor kratkih priča, bio je neverovatno popularan tokom 1920-ih i 1930-ih. On je podneo kritiku i gonjenja vlasti, doživeo je i siromaštvo, i da ga iznevere poznati književnici. Kada je isključen iz udruženja pisaca, Zoščenko odlazi u vikend-kuću gde provodi poslednje godine života. Danas za njega kažu da je ruski Kafka, jer je razumeo metafiziku sovjetske svakodnevice.
„Jesi li to ti, ludo?“
Mihail Saltikov-Ščedrin bio je poznat po svome nepoštednom humoru i satiri. Priča se da je on dočekao sopstvenu smrt pitanjem „Jesi li to ti, ludo?“
„Voleo sam te i nikada te nisam izneverio, čak ni u mislima“.
Te reči je na samrti rekao pisac Fjodor Dostojevski svojoj ženi Ani. Tokom bračnog života oni su se rastajali ponekad samo na nekoliko dana. Ana je bila i njegova žena, i pomoćnica u pisanju. Ona je prepisivala rukopise, bavila se izdavaštvom i štampanjem knjiga, pa čak je pomogla mužu da pobedi kockarsku strast.
„Kako je teško kad ne možeš da nađeš reč da iskažeš misao“
Te reči je izgovorio pesnik Fjodor Tjutčev, čiji stihovi spadaju u remek-dela ruske poezije, a pojedini među njima se mogu naći u svim školskim hrestomatijama iz ruske književnosti. Mnogi Tjutčevljevi stihovi, pa čak i čitave strofe, danas su aforizmi.
„Neću da pucam u ovu budalu!“
Na dvoboju između pesnika Mihaila Ljermontova i Nikolaja Martinova, posle znaka koji je dao sekundant niko nije opalio, tako da je ovaj uzviknuo: „Pucajte, ili ja prekidam dvoboj!“ Ljermontov je na to mirno odgovorio: „Neću da pucam u ovu budalu!“ Te reči su iznervirale Martinova i on je opalio, a zatim mu je odmah pritrčao videvši da je Ljermontov pao, i uzviknuo: „Mišo, oprosti mi!“ Međutim, Ljermontov je već bio mrtav.
„Volim istinu“
Kada je grof Lav Tolstoj napunio 83 godine odlučio je da raskrsti sa uređenim i komfornim životom na svom imanju Jasna Poljana. U pratnji ćerke i kućnog lekara otputovao je inkognito u vagonu treće klase. Na putu se prehladio i dobio upalu pluća. Kada je već bio u bunilu, rekao je: „Volim istinu“.
„Merdevine!“
Motiv merdevina je jedna od najvećih zagonetki pisca Nikolaja Gogolja. Još kao dečak, mali Kolja je čuo od bake priču o merdevinama („lestvici“) po kojima se ljudske duše penju na nebo. Ta predstava se u različitim varijacijama često sreće na stranicama Gogoljevih dela. Po rečima očevidaca, poslednje što je pisac rekao bio je uzvik: „Merdevine, dajte brže merdevine!“
Lav Tolstoj je pridavao veliki značaj poslednjim rečima genija. On je u svom dnevniku napisao: „Reč na samrti je posebno značajna!".
Sajt „Ruske reči” objavio je poslednje izjave nekih velikih ruskih pisaca, među kojima su Čehov, Dostojevski, Gogolj, a koje vam prenosimo.
„Neki leptirovi su već počeli da lete“
Nobelovac Vladimir Nabokov se bavio entomologijom i imao je kolekciju leptirova. Piščev sin Dmitrij je ispričao kako se opraštao od oca pred njegovu smrti, i kako su se Nabokovljeve oči tada napunile suzama. „Upitah ga zašto, a on reče da su pojedini leptirovi već verovatno počeli da lete...“.
„ Ich sterbe! (Umirem). Odavno nisam pio šampanjac!“
Pisac i lekar Anton Čehov umro je od tuberkuloze u nemačkoj banji Badenvajler. Po staroj nemačkoj tradiciji, doktor koji svome kolegi postavi kobnu dijagnozu, tj. konstatuje da će uskoro umreti, daje mu da popije šampanjac. Poslednje reči je Čehov uputio svom lekaru.
„Rusija me je pojela kao glupa krmača sopstveno prase“
Pesnik simbolizma Aleksandar Blok teško se razboleo u proleće 1921. godine. To je bila posledica gladovanja u godinama građanskog rata i preopterećenja nervnog sistema, između ostalog i zbog toga što ruska inteligencija nije prihvatila njegovu revolucionarnu poemu „Dvanaestorica“. Pisac Maksim Gorki, narodni komesar Anatolij Lunačarski i svi pesnikovi prijatelji pokušavali su da izdejstvuju dozvolu Bloku za lečenje u inostranstvu, jer mu je Politbiro boljševičke partije to zabranio. Blok je umro upravo onog dana kada mu je bio gotov pasoš i overena dozvola za izlazak iz zemlje.
„Sve mislim da čovek treba na vreme da umre. Bože, kako je Majakovski bio u pravu! Zakasnio sam sa umiranjem. Treba umreti na vreme“.
Sovjetski pisac Mihail Zoščenko, majstor kratkih priča, bio je neverovatno popularan tokom 1920-ih i 1930-ih. On je podneo kritiku i gonjenja vlasti, doživeo je i siromaštvo, i da ga iznevere poznati književnici. Kada je isključen iz udruženja pisaca, Zoščenko odlazi u vikend-kuću gde provodi poslednje godine života. Danas za njega kažu da je ruski Kafka, jer je razumeo metafiziku sovjetske svakodnevice.
„Jesi li to ti, ludo?“
Mihail Saltikov-Ščedrin bio je poznat po svome nepoštednom humoru i satiri. Priča se da je on dočekao sopstvenu smrt pitanjem „Jesi li to ti, ludo?“
„Voleo sam te i nikada te nisam izneverio, čak ni u mislima“.
Te reči je na samrti rekao pisac Fjodor Dostojevski svojoj ženi Ani. Tokom bračnog života oni su se rastajali ponekad samo na nekoliko dana. Ana je bila i njegova žena, i pomoćnica u pisanju. Ona je prepisivala rukopise, bavila se izdavaštvom i štampanjem knjiga, pa čak je pomogla mužu da pobedi kockarsku strast.
„Kako je teško kad ne možeš da nađeš reč da iskažeš misao“
Te reči je izgovorio pesnik Fjodor Tjutčev, čiji stihovi spadaju u remek-dela ruske poezije, a pojedini među njima se mogu naći u svim školskim hrestomatijama iz ruske književnosti. Mnogi Tjutčevljevi stihovi, pa čak i čitave strofe, danas su aforizmi.
„Neću da pucam u ovu budalu!“
Na dvoboju između pesnika Mihaila Ljermontova i Nikolaja Martinova, posle znaka koji je dao sekundant niko nije opalio, tako da je ovaj uzviknuo: „Pucajte, ili ja prekidam dvoboj!“ Ljermontov je na to mirno odgovorio: „Neću da pucam u ovu budalu!“ Te reči su iznervirale Martinova i on je opalio, a zatim mu je odmah pritrčao videvši da je Ljermontov pao, i uzviknuo: „Mišo, oprosti mi!“ Međutim, Ljermontov je već bio mrtav.
„Volim istinu“
Kada je grof Lav Tolstoj napunio 83 godine odlučio je da raskrsti sa uređenim i komfornim životom na svom imanju Jasna Poljana. U pratnji ćerke i kućnog lekara otputovao je inkognito u vagonu treće klase. Na putu se prehladio i dobio upalu pluća. Kada je već bio u bunilu, rekao je: „Volim istinu“.
„Merdevine!“
Motiv merdevina je jedna od najvećih zagonetki pisca Nikolaja Gogolja. Još kao dečak, mali Kolja je čuo od bake priču o merdevinama („lestvici“) po kojima se ljudske duše penju na nebo. Ta predstava se u različitim varijacijama često sreće na stranicama Gogoljevih dela. Po rečima očevidaca, poslednje što je pisac rekao bio je uzvik: „Merdevine, dajte brže merdevine!“
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Kako je Mika Antić pesmom platio porez
Upravi Novog Sada pesma "Pehar" postala je mnogo vrednija od poreza koji pesnik nije platio
Miroslav Mika Antić, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, večiti mokrinski dečak, slikar i reditelj, deci nije poklanjao pesme nego su to bila "pisma svakome od vas". Prema njegovim rečima, živeo je bar osam života i sve je to mogao zato što je bio novinar, pa je tako novosadskoj poreskoj upravi poklonio je pesmu "Pehar" napisanu na formularu za prijavu poreza.
"Pesnik i novinar Miroslav Antić ni ovog januara, kada se podnose poreske prijave, nije u stanju da izračuna svoje prošlogodišnje prihode. Razlog je Antićeva 'večita svađa sa računom', koja se proteže - kako on veli - još iz osnovne škole. Jednostavno, on ne zna koliko su mu bili prihodi u prošloj godini, a tvrdi da su, ipak, bili takvi da bi trebalo da plati porez. Umesto novca, on je novosadskoj opštini, odnosno Novom Sadu, poklonio pesmu 'Pehar'", pisalo je na prijavi koju je poslao svom gradu.
Skoro pa je nemoguće pronaći osobu koja ne zna bar nekoliko stihova "Plavog čuperka", jedne od Mikinih najpoznatijih pesama. Ljubitelji poezije pamte ga po stihovima uz koje su generacije odrastale, a upravi Novog Sada pesma "Pehar" postala je mnogo vrednija od poreza koji pesnik nije platio, objavljeno je na sajtu Lagune.
Upravi Novog Sada pesma "Pehar" postala je mnogo vrednija od poreza koji pesnik nije platio
Miroslav Mika Antić, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, večiti mokrinski dečak, slikar i reditelj, deci nije poklanjao pesme nego su to bila "pisma svakome od vas". Prema njegovim rečima, živeo je bar osam života i sve je to mogao zato što je bio novinar, pa je tako novosadskoj poreskoj upravi poklonio je pesmu "Pehar" napisanu na formularu za prijavu poreza.
"Pesnik i novinar Miroslav Antić ni ovog januara, kada se podnose poreske prijave, nije u stanju da izračuna svoje prošlogodišnje prihode. Razlog je Antićeva 'večita svađa sa računom', koja se proteže - kako on veli - još iz osnovne škole. Jednostavno, on ne zna koliko su mu bili prihodi u prošloj godini, a tvrdi da su, ipak, bili takvi da bi trebalo da plati porez. Umesto novca, on je novosadskoj opštini, odnosno Novom Sadu, poklonio pesmu 'Pehar'", pisalo je na prijavi koju je poslao svom gradu.
Skoro pa je nemoguće pronaći osobu koja ne zna bar nekoliko stihova "Plavog čuperka", jedne od Mikinih najpoznatijih pesama. Ljubitelji poezije pamte ga po stihovima uz koje su generacije odrastale, a upravi Novog Sada pesma "Pehar" postala je mnogo vrednija od poreza koji pesnik nije platio, objavljeno je na sajtu Lagune.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
UDOVICE 10 ČUVENIH KNJIŽEVNIKA POVERILE
Kiš umirao pored Kapora, Pekić ga ožalio u kafani
Udovice 10 čuvenih književnika poverile su se Aleksandru Đuričiću u knjizi "Čuvarkuće". Davičo pušio po 100 cigareta dnevno i bio strastveni lovac, Oklopčić zviždao ženi ispod prozora
OSKAR Davičo je voleo oružje, navijao za Partizan, pušio po 100 cigareta dnevno, ali najveća strast bio mu je - lov. On i supruga Branka stanovali su na Voždovcu. Davičo bi iz lova doneo zeca, odrao ga, a Branka ga ostavila u plavoj šerpi na terasi, da prenoći. Kad ujutro, eto ti komšinice. Poranila: "Jao, dobar dan, izvinite, stanujem ispod, s vaše terase kaplje krv." A Branka će na to hladnokrvno: "Sve je u redu. Ubila sam muža, sad ću da sklonim leš."
Ovo je samo jedna od mnogobrojnih anegdota iz života ovog, ali i devet drugih pisaca, čije je životne krokije sumirao Aleksandar Đuričić u knjizi "Čuvarkuće - Udovice pisaca". Iz razgovora sa suprugama Borislava Pekića, Milana Oklopdžića, Milorada Pavića, Antonija Isakovića, Mome Kapora, Daviča, Đorđa Lebovića, Libera Markonija, Petra Krdua i Mirka Kovača, ali i iz intimnih dnevnika, prepiske, razgovora sa prijateljima, objavljenih knjiga i neobjavljenih spisa, Đuričić je istakao sentimentalno putovanje kroz njihove, često međusobno isprepletane, živote i ljubavi.
Ali i kroz jedno vreme, kada se kod Kapora išlo na dimljena rebarca kroz zajedničko dvorište u kom se suši veš, kad je Antonije Isaković satima stajao ispod prozora prelepe Leposave Milanin i nemo je gledao kroz krošnju lipe, a Mika Oklop zviždukom zvao buduću ženu Branu na malo džeza ili čašu vina kod "Grka" ili "Madere". Udovica Mirka Kovača prvi put se poverila baš Đuričiću od kada su Kovačevi otišli, devedesetih godina, iz Srbije, a Leposavi Milanin bila je to poslednja ispovest - godinu i po kasnije upokojila se.
- Svim ovim ženama, mojim saputnicama na dvogodišnjem putovanju kroz život jugoslovenskih književnika, zajedničke crte su borbenost i istrajnost da nastave da žive sa svojim najvećim ljubavima i posle njihove smrti - kaže Đuričić za "Novosti". - Dirljiv je taj njihov prkos da sačuvaju dela svojih muževa na književnoj vetrometini koja sada vlada. Svaka od njih je, naravno, priča za sebe, ali neke spajaju suze: skoro reka je izlivena dok je Ana Krdu govorila o tome kako je njen Puiu (tako je zvala svog Petrua) patio kada je Književna opština Vršac izbačena iz Sterijine kuće, a Ksenija Marković je prolila potok sećajući se kako se Libero Markoni borio sa vetrenjačama i boemijom, pre nego što je pod nerazjašnjenim okolnostima pronađen mrtav na stepeništu zgrade u kojoj je imao atelje.
Ljiljana Pekić posle Borislavljeve smrti nije umela da hoda sama, spasle su je kasete na kojima je snimao svoje beleške, koje nikada pre toga nije čula. Slobodana Matić i sada, četiri godine posle odlaska Mirka Kovača, kada gleda neki film, počne da komentariše sa njim. To im je bila omiljena igra. A onda se šokira kada shvati da ipak nije pored nje.
- Ove hrabre žene povezuje i specifična vrsta ljutnje, osećaj da su pisci, njihovi muževi, skrajnuti, na neki način bačeni - kaže Đuričić. - Branka Davičo, dok je vršljala po Oketovoj biblioteci, nije mogla da sakrije čuđenje što sada nema u knjižarama njegovih dela, a zadivilo me je to što je svim našim razgovorima prisustvovao njen sadašnji muž, i sve slušao otvorenih usta, kao da prvi put čuje. A tek koliko se šokirala Zlata Jakovljević kada sam je pozvao da pričamo o čuvenom dramskom piscu Đorđu Leboviću, scenaristi filmova "Valter brani Sarajevo" i "Partizanska eskadrila", jer nije verovala da to još nekog interesuje. Leposava Milanin me je nasmejala do suza kada je pričala kako čaršija bruji da Antonije Isaković ima "najlepšu i najgluplju ženu".
Poseban doživljaj, primećuje, bio je sa ženom tvorca čuvenog romana "CA blues" Mike Oklopa, Branom Simonović, dok su nekoliko meseci vodili prepisku tokom njenog putovanja od Kalifornije do Kanade. Nikada se nisu sreli, čak ni videli na skajpu, samo mu je na kraju poslala mejl: "Aleksandre, mi se već poznajemo, ostalo je još samo da se rukujemo."
Malo je onih koji danas znaju da su se Kapor i Danilo Kiš družili, a još manje kako je izgledao njihov poslednji susret, u bolnici "Kiri", u Parizu, u kojoj je Kiš umirao. Njihove supruge Ljilja i Paskal stajale su u hodniku. Kada su ostali sami, Kapor je zapalio cigaretu. Kiš, strastveni pušač, sada prikovan za aparate, oteo mu je cigaretu, snažno povukao dim i vratio uz reči: "Ne boj se. Rak pluća nije prelazan." A onda se nasmejao: "Moraš da prestaneš da pušiš, da bi pred smrt mogao da zapališ još jednu."
Sećanje na jednog od najprevođenijih srpskih pisaca Milorada Pavića sačuvala je njegova supruga Jasmina Mihajlović. Ona je Đuričiću poverila da je pisac pred smrt živeo u tetkinom stanu, jer je u toj zgradi postojao lift, a u njegovoj nije. Kad bi zazvonio telefon i uključila se sekretarica, govorio je da mu se javljao pokojni pesnik Raša Livada, sa onoga sveta, i poručivao da napiše priču. Prošle godine u tom stanu je prespavala Jasmina. Nekoliko puta je zazvonio telefon i neko je ćutao. Zapitala se da li se to njoj možda javlja pokojni muž, kao što se njemu javljao Raša.
I Ljiljana Pekić pominje Kiša. Kada je umro, 1989. godine, Pekić je, neutešan, 14 sati proveo po kafanama. Na kraju je završio u Klubu književnika, gde mu je prišao Jakov Grobarov: "Sram te bilo, umesto da ti umreš a ne Kiš, kog sam toliko voleo." Pekić mu je bez razmišljanja uzvratio: "Dragi Jašo, ja sam već odavno mrtav, samo ti to ne znaš."
Libera Markonija su jednom priveli u Savezni komitet omladine na saslušanje jer je kao urednik "Našeg vesnika", prvi, 1954. godine, objavio "Stražilovo" Miloša Crnjanskog. Kada je počeo da im recituje pesmu, išamarali su ga, rekli mu da se gubi i da više nije urednik. Od sreće je skakao po Tašmajdanu i vikao: "Da nikad, nikad više ne budem urednik." Posle je vrebao Crnjanskog i jednog dana mu se javio na ulici. Mrzovoljni Crnjanski mu je rekao: "Znam za Vas, Slobodane, sad je trenutak da me provedete Vašom Čuburom."
ŠEF MALE TRUPE
PRE neko veče, kada je pročitala knjigu, Jasmina Mihajlović mi je napisala: " Vi ste sada šef male ali odvažne trupe - Udovice pisaca - pazite šta radite. Potez je na Vama", priča Đuričić.
BOBINE REČENICE
MIRKO Kovač je dugo radio na svakoj rečenici, sve dok ne bude bukvalno isklesana, ali je posle toga brzo zaboravljao. Dešavalo se da Božo Koprivica citira neke Mirkove rečenice, a ovaj ga belo gleda, dok Boba odmah zna iz koje su knjige. "Izgleda da je sve ovo Boba pisala," dobacio bi Koprivica.
Kiš umirao pored Kapora, Pekić ga ožalio u kafani
Udovice 10 čuvenih književnika poverile su se Aleksandru Đuričiću u knjizi "Čuvarkuće". Davičo pušio po 100 cigareta dnevno i bio strastveni lovac, Oklopčić zviždao ženi ispod prozora
OSKAR Davičo je voleo oružje, navijao za Partizan, pušio po 100 cigareta dnevno, ali najveća strast bio mu je - lov. On i supruga Branka stanovali su na Voždovcu. Davičo bi iz lova doneo zeca, odrao ga, a Branka ga ostavila u plavoj šerpi na terasi, da prenoći. Kad ujutro, eto ti komšinice. Poranila: "Jao, dobar dan, izvinite, stanujem ispod, s vaše terase kaplje krv." A Branka će na to hladnokrvno: "Sve je u redu. Ubila sam muža, sad ću da sklonim leš."
Ovo je samo jedna od mnogobrojnih anegdota iz života ovog, ali i devet drugih pisaca, čije je životne krokije sumirao Aleksandar Đuričić u knjizi "Čuvarkuće - Udovice pisaca". Iz razgovora sa suprugama Borislava Pekića, Milana Oklopdžića, Milorada Pavića, Antonija Isakovića, Mome Kapora, Daviča, Đorđa Lebovića, Libera Markonija, Petra Krdua i Mirka Kovača, ali i iz intimnih dnevnika, prepiske, razgovora sa prijateljima, objavljenih knjiga i neobjavljenih spisa, Đuričić je istakao sentimentalno putovanje kroz njihove, često međusobno isprepletane, živote i ljubavi.
Ali i kroz jedno vreme, kada se kod Kapora išlo na dimljena rebarca kroz zajedničko dvorište u kom se suši veš, kad je Antonije Isaković satima stajao ispod prozora prelepe Leposave Milanin i nemo je gledao kroz krošnju lipe, a Mika Oklop zviždukom zvao buduću ženu Branu na malo džeza ili čašu vina kod "Grka" ili "Madere". Udovica Mirka Kovača prvi put se poverila baš Đuričiću od kada su Kovačevi otišli, devedesetih godina, iz Srbije, a Leposavi Milanin bila je to poslednja ispovest - godinu i po kasnije upokojila se.
- Svim ovim ženama, mojim saputnicama na dvogodišnjem putovanju kroz život jugoslovenskih književnika, zajedničke crte su borbenost i istrajnost da nastave da žive sa svojim najvećim ljubavima i posle njihove smrti - kaže Đuričić za "Novosti". - Dirljiv je taj njihov prkos da sačuvaju dela svojih muževa na književnoj vetrometini koja sada vlada. Svaka od njih je, naravno, priča za sebe, ali neke spajaju suze: skoro reka je izlivena dok je Ana Krdu govorila o tome kako je njen Puiu (tako je zvala svog Petrua) patio kada je Književna opština Vršac izbačena iz Sterijine kuće, a Ksenija Marković je prolila potok sećajući se kako se Libero Markoni borio sa vetrenjačama i boemijom, pre nego što je pod nerazjašnjenim okolnostima pronađen mrtav na stepeništu zgrade u kojoj je imao atelje.
Ljiljana Pekić posle Borislavljeve smrti nije umela da hoda sama, spasle su je kasete na kojima je snimao svoje beleške, koje nikada pre toga nije čula. Slobodana Matić i sada, četiri godine posle odlaska Mirka Kovača, kada gleda neki film, počne da komentariše sa njim. To im je bila omiljena igra. A onda se šokira kada shvati da ipak nije pored nje.
- Ove hrabre žene povezuje i specifična vrsta ljutnje, osećaj da su pisci, njihovi muževi, skrajnuti, na neki način bačeni - kaže Đuričić. - Branka Davičo, dok je vršljala po Oketovoj biblioteci, nije mogla da sakrije čuđenje što sada nema u knjižarama njegovih dela, a zadivilo me je to što je svim našim razgovorima prisustvovao njen sadašnji muž, i sve slušao otvorenih usta, kao da prvi put čuje. A tek koliko se šokirala Zlata Jakovljević kada sam je pozvao da pričamo o čuvenom dramskom piscu Đorđu Leboviću, scenaristi filmova "Valter brani Sarajevo" i "Partizanska eskadrila", jer nije verovala da to još nekog interesuje. Leposava Milanin me je nasmejala do suza kada je pričala kako čaršija bruji da Antonije Isaković ima "najlepšu i najgluplju ženu".
Poseban doživljaj, primećuje, bio je sa ženom tvorca čuvenog romana "CA blues" Mike Oklopa, Branom Simonović, dok su nekoliko meseci vodili prepisku tokom njenog putovanja od Kalifornije do Kanade. Nikada se nisu sreli, čak ni videli na skajpu, samo mu je na kraju poslala mejl: "Aleksandre, mi se već poznajemo, ostalo je još samo da se rukujemo."
Malo je onih koji danas znaju da su se Kapor i Danilo Kiš družili, a još manje kako je izgledao njihov poslednji susret, u bolnici "Kiri", u Parizu, u kojoj je Kiš umirao. Njihove supruge Ljilja i Paskal stajale su u hodniku. Kada su ostali sami, Kapor je zapalio cigaretu. Kiš, strastveni pušač, sada prikovan za aparate, oteo mu je cigaretu, snažno povukao dim i vratio uz reči: "Ne boj se. Rak pluća nije prelazan." A onda se nasmejao: "Moraš da prestaneš da pušiš, da bi pred smrt mogao da zapališ još jednu."
Sećanje na jednog od najprevođenijih srpskih pisaca Milorada Pavića sačuvala je njegova supruga Jasmina Mihajlović. Ona je Đuričiću poverila da je pisac pred smrt živeo u tetkinom stanu, jer je u toj zgradi postojao lift, a u njegovoj nije. Kad bi zazvonio telefon i uključila se sekretarica, govorio je da mu se javljao pokojni pesnik Raša Livada, sa onoga sveta, i poručivao da napiše priču. Prošle godine u tom stanu je prespavala Jasmina. Nekoliko puta je zazvonio telefon i neko je ćutao. Zapitala se da li se to njoj možda javlja pokojni muž, kao što se njemu javljao Raša.
I Ljiljana Pekić pominje Kiša. Kada je umro, 1989. godine, Pekić je, neutešan, 14 sati proveo po kafanama. Na kraju je završio u Klubu književnika, gde mu je prišao Jakov Grobarov: "Sram te bilo, umesto da ti umreš a ne Kiš, kog sam toliko voleo." Pekić mu je bez razmišljanja uzvratio: "Dragi Jašo, ja sam već odavno mrtav, samo ti to ne znaš."
Libera Markonija su jednom priveli u Savezni komitet omladine na saslušanje jer je kao urednik "Našeg vesnika", prvi, 1954. godine, objavio "Stražilovo" Miloša Crnjanskog. Kada je počeo da im recituje pesmu, išamarali su ga, rekli mu da se gubi i da više nije urednik. Od sreće je skakao po Tašmajdanu i vikao: "Da nikad, nikad više ne budem urednik." Posle je vrebao Crnjanskog i jednog dana mu se javio na ulici. Mrzovoljni Crnjanski mu je rekao: "Znam za Vas, Slobodane, sad je trenutak da me provedete Vašom Čuburom."
ŠEF MALE TRUPE
PRE neko veče, kada je pročitala knjigu, Jasmina Mihajlović mi je napisala: " Vi ste sada šef male ali odvažne trupe - Udovice pisaca - pazite šta radite. Potez je na Vama", priča Đuričić.
BOBINE REČENICE
MIRKO Kovač je dugo radio na svakoj rečenici, sve dok ne bude bukvalno isklesana, ali je posle toga brzo zaboravljao. Dešavalo se da Božo Koprivica citira neke Mirkove rečenice, a ovaj ga belo gleda, dok Boba odmah zna iz koje su knjige. "Izgleda da je sve ovo Boba pisala," dobacio bi Koprivica.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Srpski političari su povodom Svetskog dana poezije objavili pesme u beogradskoj štampi
Ivica Dačić: NAIĐE VREME
Pobediti se. To može samo čovek među ljudima.
Naiđe vreme
Kad je mržnja jača od ljubavi.
Kad je dobrota slabost nečija, a ne vrlina.
Kad mrzeti bližnjega svog postane zapovest.
Kad je vuk vuku čovek.
Kad pomisliš da Bog ne bi stvorio ovakav svet.
Kad si uplašen kakvog bi Boga čovek stvorio
po svom liku.
Naiđe vreme.
Tomislav Nikolić: BEŽIM
Osvrnem se oko sebe,
pa šutnem opali list.
Bože, videće me neko i pomisliti svašta.
Reći će, vidi,
poslanik, pa nije čist,
svakome danas rađa božija bašta.
Rasim Ljajić: PRVA LJUBAV
Prva ljubav, to se pamti,
neka druga više voli,
al' ljubavi prave nema,
dok pomalo ne zaboli.
Naš je život more tuge,
zato živi kako možeš,
što je bilo, više neće.
Igor Mirović: OGLEDALO
Odraz treperi iz zemlje, kamena
Litica miluje vodopad i stremi
Srcu tvorca svake nove kapi
Veliki gospodin Milenijum
Pocepao je lice čovečnosti
Ti si kod, ja sam lozinka,
Bez očiju, bez usana, bez mesa!
P.S:
Već odavno ne pročitah
ništa bolje na web-portalu,
te ostadoh skroz zatečen
uz poetsku ovu družinu malu.
Tu je Pjesnik do Pjesnika,
sve sam Poeta do Poete,
za ovakova lirska djela
treba žiri da sazovete!
Da ih ovakove može čuti -
ta vaskrsla bi njemu duša,
pružio bi tad im ruku sam
Rade Tomov sa Njeguša!
Ivica Dačić: NAIĐE VREME
Pobediti se. To može samo čovek među ljudima.
Naiđe vreme
Kad je mržnja jača od ljubavi.
Kad je dobrota slabost nečija, a ne vrlina.
Kad mrzeti bližnjega svog postane zapovest.
Kad je vuk vuku čovek.
Kad pomisliš da Bog ne bi stvorio ovakav svet.
Kad si uplašen kakvog bi Boga čovek stvorio
po svom liku.
Naiđe vreme.
Tomislav Nikolić: BEŽIM
Osvrnem se oko sebe,
pa šutnem opali list.
Bože, videće me neko i pomisliti svašta.
Reći će, vidi,
poslanik, pa nije čist,
svakome danas rađa božija bašta.
Rasim Ljajić: PRVA LJUBAV
Prva ljubav, to se pamti,
neka druga više voli,
al' ljubavi prave nema,
dok pomalo ne zaboli.
Naš je život more tuge,
zato živi kako možeš,
što je bilo, više neće.
Igor Mirović: OGLEDALO
Odraz treperi iz zemlje, kamena
Litica miluje vodopad i stremi
Srcu tvorca svake nove kapi
Veliki gospodin Milenijum
Pocepao je lice čovečnosti
Ti si kod, ja sam lozinka,
Bez očiju, bez usana, bez mesa!
P.S:
Već odavno ne pročitah
ništa bolje na web-portalu,
te ostadoh skroz zatečen
uz poetsku ovu družinu malu.
Tu je Pjesnik do Pjesnika,
sve sam Poeta do Poete,
za ovakova lirska djela
treba žiri da sazovete!
Da ih ovakove može čuti -
ta vaskrsla bi njemu duša,
pružio bi tad im ruku sam
Rade Tomov sa Njeguša!
Acriter et Fideliter!
Re: Zanimljivosti
Ali Toma je neprevaziđen. Bože, uzmi me!
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
Vaistinu! Tomislav „Stiropor Mahatma” Nikolić ima u sebi neku... poetsku snagu. Stoga, samo za Tebe, evo i njegovog punog poetskog sočinjenija:
Uživaj!
Uživaj!
Acriter et Fideliter!
Re: Zanimljivosti
"I nebo mi se smeje! - baš je pogodio.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Hrvati ponovo prevode Bibliju
Na novom hrvatskom prevodu radi se već par godina a mogao bi da bude završen do 2020. godine
Hrvatska će dobiti novi prevod Biblije koji će biti namenjen pre svega mladima, a izrada novog prevoda je u završnoj fazi.
To je za hrvatski Globus potvrdio jedan od 25 urednika koji rade na tom projektu Boris Bek.
"Mi želimo da to bude tekst koji će i mladima biti razumljiv i koji će podstaći ljude da o njemu razmišljaju. Taj jezik će biti ozbiljan i dostojanstven, nipošto ne kolokvijalan, ali u svakom slučaju - moderan i savremen. U njemu neće biti arhaizama. Uostalom, Novi zavet su napisali ribari, za obične ljude, a ne akademici", rekao je Bek.
On je ocenio da je pogrešno kada se jezik Biblije namerno postaruje i takav pristup nazvao kičom.
"Ovaj naš prevod Bibliju ne želi da mistifikuje, pa da deluje uzvišenije - Biblija je već sama po sebi dovoljno uzvišena", rekao je Bek koji je u timu redaktor za stil.
Na novom hrvatskom prevodu radi se već par godina a mogao bi da bude završen do 2020. godine.
foto Ap
Globus prenosi da bi neke od izmena po novom prevodu mogle da budu "Božji sin" umesto "Sin Božji", "Svetu duh" umsto "Duh sveti", "Gospodin" umesto "Jahve"...
Nosioci projekta su Hrvatsko biblijsko društvo i Ujedinjena biblijska društva iz Londona.
Na novom hrvatskom prevodu radi se već par godina a mogao bi da bude završen do 2020. godine
Hrvatska će dobiti novi prevod Biblije koji će biti namenjen pre svega mladima, a izrada novog prevoda je u završnoj fazi.
To je za hrvatski Globus potvrdio jedan od 25 urednika koji rade na tom projektu Boris Bek.
"Mi želimo da to bude tekst koji će i mladima biti razumljiv i koji će podstaći ljude da o njemu razmišljaju. Taj jezik će biti ozbiljan i dostojanstven, nipošto ne kolokvijalan, ali u svakom slučaju - moderan i savremen. U njemu neće biti arhaizama. Uostalom, Novi zavet su napisali ribari, za obične ljude, a ne akademici", rekao je Bek.
On je ocenio da je pogrešno kada se jezik Biblije namerno postaruje i takav pristup nazvao kičom.
"Ovaj naš prevod Bibliju ne želi da mistifikuje, pa da deluje uzvišenije - Biblija je već sama po sebi dovoljno uzvišena", rekao je Bek koji je u timu redaktor za stil.
Na novom hrvatskom prevodu radi se već par godina a mogao bi da bude završen do 2020. godine.
foto Ap
Globus prenosi da bi neke od izmena po novom prevodu mogle da budu "Božji sin" umesto "Sin Božji", "Svetu duh" umsto "Duh sveti", "Gospodin" umesto "Jahve"...
Nosioci projekta su Hrvatsko biblijsko društvo i Ujedinjena biblijska društva iz Londona.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Zamke na putu jednog kritičara
Aleksandar Gatalica
Pisati kritike klizav je i osetljiv posao koji zahteva pre svega moralnu osobu i veliko poznavanje umetničkih prilika. Nekoliko zamki stoje pred kritičarem i mnogi od onih koji kritikuju neretko upadnu u njih.
Najpre, mnogo koja umetnička kritika je "teorijske prirode". To znači da učenjem estetike umetnosti i teorije umetničkog čina (što je poželjno) kritičar dođe do zaključka da je saznao šta je to "najveća umetnost" (što, međutim, nije poželjno).
Takav kritičar pred dnevnu umetnost izlazi kao da sa sobom nosi Prokrustovu postelju i ponaša se kao da je u grčkom mitu: što pretiče saseca, što je kratko nateže. Rezultat takvog držanja je da kritičar-teoretičar uvek pronađe svoje miljenike.
Kako prepoznati takvog kritičara?
Ukoliko kritičar godinama o jednom umetniku bez razlike piše samo glorije, već ima razloga za sumnju, jer će pažljiv čitalac lako primetiti neutemeljenu „kritičarsku radost" što je pronašao svog "idealnog" umetnika.
Idealni umetnik ipak ne postoji.
Umetnost je, to znaju svi umetnici, klizav teren i ma koliko se iskustvom nadomešćivala neizvesnost stvaranja, umetničko delo na kraju uvek "ispada" ili ovako ili onako. Kritičari zato ne bi trebalo da imaju svoje miljenike, ali koji bi ih zakonski akt (ukoliko nema sukoba interesa) u tome mogao ograničiti?
No, nije to najgore. Regrutovanje kritičara iz redova neuspešnih umetnika najpogubnije je po dnevnu kritiku. Nije teško pogoditi da će kritičar u početku tragati i čak ceniti sve ono što sam nije mogao da uradi, ali da će ga vremenom mizantropija njegovih poznijih godina naterati da žigoše i prezire sve one koji mogu da urade ono što on nije uspeo.
Takav umetnički valorizator postaje kritičar-osvetnik i u blato baca sve one koji se koriste izrazom koji on nije uspeo da razvije. Kod kritičara-osvetnika ne prolaze mnogo bolje ni oni koji se služe novatorskim sredstvima o kojima on nije mogao ni da sanja, ali to nas uvodi u poslednju zamku u koju upadaju kritičari.
Kritičar je, naime, samo čovek. Stasava na jednom umetničkom poretku i na partenonu umetničkih ideja koji se tokom vremena preispituje i neretko napušta. Kada kritičar nije u stanju da shvati promene u svojoj umetnosti, on s razlogom počinje da bude sumnjičav prema svemu novom i neobičnom i pretvara se u kritičara-starinara.
Takav kritičar ceni samo svoje ispisnike, "romantično vreme stasavanja na ovim ili onim mestima" i "čestitu umetnost" kojoj je došao kraj.
Tu treba obratiti pažnju i na sledeće: ni umetnost nije imuna na pogrešan razvoj i često se dešava da kritičar pravilno primeti krivi put, ali on, ukoliko ne želi da se upiše u starinare, i taj razvoj mora da oceni kao neumitan i saobrazan vremenu u kojem živi. Treba da kaže da je svet otišao "do đavola", ali ako "do đavola" pošalje i sveukupnu umetnost, onda njegove kritike postaju predvidljive.
Šta zbog toga ostaje na kraju za pravog kritičara? Zna se – otvorene oči, uši i glava. Umetnici ne vole stroge kritičare i vrlo su osetljivi i na najblaže kvalifikative. Ali umetnik koji je dobio i dobru i lošu kritiku od istog kritičara bar zna da on to zaista misli i kada piše o njemu rđavo i kada ga kuje u zvezde.
Takvo otvoreno držanje, međutim, ne može da uredi nijedan zakon. Zato se kritičari neguju i pošto su po pravilu sami pred umetničkim činom koji nastaje u trenutku kad oni moraju da ga ocene, preostaje im jedino da se oslone na unutrašnji moral u sebi.
Tako stižemo do vere. Svaki kritičar mora biti vernik, zato što mora verovati u umetnost.
Aleksandar Gatalica
Pisati kritike klizav je i osetljiv posao koji zahteva pre svega moralnu osobu i veliko poznavanje umetničkih prilika. Nekoliko zamki stoje pred kritičarem i mnogi od onih koji kritikuju neretko upadnu u njih.
Najpre, mnogo koja umetnička kritika je "teorijske prirode". To znači da učenjem estetike umetnosti i teorije umetničkog čina (što je poželjno) kritičar dođe do zaključka da je saznao šta je to "najveća umetnost" (što, međutim, nije poželjno).
Takav kritičar pred dnevnu umetnost izlazi kao da sa sobom nosi Prokrustovu postelju i ponaša se kao da je u grčkom mitu: što pretiče saseca, što je kratko nateže. Rezultat takvog držanja je da kritičar-teoretičar uvek pronađe svoje miljenike.
Kako prepoznati takvog kritičara?
Ukoliko kritičar godinama o jednom umetniku bez razlike piše samo glorije, već ima razloga za sumnju, jer će pažljiv čitalac lako primetiti neutemeljenu „kritičarsku radost" što je pronašao svog "idealnog" umetnika.
Idealni umetnik ipak ne postoji.
Umetnost je, to znaju svi umetnici, klizav teren i ma koliko se iskustvom nadomešćivala neizvesnost stvaranja, umetničko delo na kraju uvek "ispada" ili ovako ili onako. Kritičari zato ne bi trebalo da imaju svoje miljenike, ali koji bi ih zakonski akt (ukoliko nema sukoba interesa) u tome mogao ograničiti?
No, nije to najgore. Regrutovanje kritičara iz redova neuspešnih umetnika najpogubnije je po dnevnu kritiku. Nije teško pogoditi da će kritičar u početku tragati i čak ceniti sve ono što sam nije mogao da uradi, ali da će ga vremenom mizantropija njegovih poznijih godina naterati da žigoše i prezire sve one koji mogu da urade ono što on nije uspeo.
Takav umetnički valorizator postaje kritičar-osvetnik i u blato baca sve one koji se koriste izrazom koji on nije uspeo da razvije. Kod kritičara-osvetnika ne prolaze mnogo bolje ni oni koji se služe novatorskim sredstvima o kojima on nije mogao ni da sanja, ali to nas uvodi u poslednju zamku u koju upadaju kritičari.
Kritičar je, naime, samo čovek. Stasava na jednom umetničkom poretku i na partenonu umetničkih ideja koji se tokom vremena preispituje i neretko napušta. Kada kritičar nije u stanju da shvati promene u svojoj umetnosti, on s razlogom počinje da bude sumnjičav prema svemu novom i neobičnom i pretvara se u kritičara-starinara.
Takav kritičar ceni samo svoje ispisnike, "romantično vreme stasavanja na ovim ili onim mestima" i "čestitu umetnost" kojoj je došao kraj.
Tu treba obratiti pažnju i na sledeće: ni umetnost nije imuna na pogrešan razvoj i često se dešava da kritičar pravilno primeti krivi put, ali on, ukoliko ne želi da se upiše u starinare, i taj razvoj mora da oceni kao neumitan i saobrazan vremenu u kojem živi. Treba da kaže da je svet otišao "do đavola", ali ako "do đavola" pošalje i sveukupnu umetnost, onda njegove kritike postaju predvidljive.
Šta zbog toga ostaje na kraju za pravog kritičara? Zna se – otvorene oči, uši i glava. Umetnici ne vole stroge kritičare i vrlo su osetljivi i na najblaže kvalifikative. Ali umetnik koji je dobio i dobru i lošu kritiku od istog kritičara bar zna da on to zaista misli i kada piše o njemu rđavo i kada ga kuje u zvezde.
Takvo otvoreno držanje, međutim, ne može da uredi nijedan zakon. Zato se kritičari neguju i pošto su po pravilu sami pred umetničkim činom koji nastaje u trenutku kad oni moraju da ga ocene, preostaje im jedino da se oslone na unutrašnji moral u sebi.
Tako stižemo do vere. Svaki kritičar mora biti vernik, zato što mora verovati u umetnost.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Handke proglašen personom non grata u Sarajevu
Handke proglašen personom non grata u SarajevuIzvor: REUTERS/Christian Hartmann
Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Peter Handke proglašen je personom non grata u Kantonu Sarajevo.
Ovu odluku koju su inicirali poslanici Stranke demokratske akcije (SDA), jednoglasno je na sednici donela Skupština Kantona Sarajevo.
Severna Makedonija se priključila bojkotu ceremonije dodele Nobela Handkeu
U deklaraciji o tome se osuđuje dodeljivanje Nobelove nagrade, kako je navedeno, "negatoru genocida u Srebrenici".
U deklaraciji je navedeno da je "završna faza genocida upravo negiranje genocida", i konstatuje da je "dobitnik Nobelove nagrade za književnost u svojim javnim istupima za vreme agresije na BiH javno podržavao velikosrpski režim, sa ratnim zločincem Slobodanom Miloševićem na čelu".
U deklaraciji piše da Handke "ni danas ne menja svoje stavove, već ide korak dalje, pa najavljuje svoj dolazak u BiH i posetu majkama iz Kravice i okoline Srebrenice".
Poslanici Skupštine Kantona Sarajevo su dodelu Nobelove nagrade Handkeu ocenili kao "novu uvredu žrtava", uz ocenu da bi njegova poseta BiH i Sarajevu izazvala "dodatno poniženje žrtava velikosrpske agresije".
Handke proglašen personom non grata u SarajevuIzvor: REUTERS/Christian Hartmann
Dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Peter Handke proglašen je personom non grata u Kantonu Sarajevo.
Ovu odluku koju su inicirali poslanici Stranke demokratske akcije (SDA), jednoglasno je na sednici donela Skupština Kantona Sarajevo.
Severna Makedonija se priključila bojkotu ceremonije dodele Nobela Handkeu
U deklaraciji o tome se osuđuje dodeljivanje Nobelove nagrade, kako je navedeno, "negatoru genocida u Srebrenici".
U deklaraciji je navedeno da je "završna faza genocida upravo negiranje genocida", i konstatuje da je "dobitnik Nobelove nagrade za književnost u svojim javnim istupima za vreme agresije na BiH javno podržavao velikosrpski režim, sa ratnim zločincem Slobodanom Miloševićem na čelu".
U deklaraciji piše da Handke "ni danas ne menja svoje stavove, već ide korak dalje, pa najavljuje svoj dolazak u BiH i posetu majkama iz Kravice i okoline Srebrenice".
Poslanici Skupštine Kantona Sarajevo su dodelu Nobelove nagrade Handkeu ocenili kao "novu uvredu žrtava", uz ocenu da bi njegova poseta BiH i Sarajevu izazvala "dodatno poniženje žrtava velikosrpske agresije".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Dizni je ublažio horor koji krije originalna priča o Uspavanoj lepotici
Mnoge originalne verzije omiljenih dječijih bajki poprilično su drugačije od onoga kako ih mi znamo i obiluju nasiljem i okrutnošću. Takva je i priča o Uspavanoj ljepotici koja između ostalog, pominje i jedan od najužasnijih ljudskih zločina – silovanje.
Uspavana ljepotica je žrtva i priča je puna grozomornih detalja!
Bajka koja se danas priča djeci ide ovako – princeza Aurora, nakon što se ubode na iglu vretena koje je začarala zla kraljica, padne u san dug sto godina koji jedino poljubac princa koji je iskreno voli može da prekine.
Princ na bijelom konju se, naravno, pojavi, pobijedi sve prepreke na putu do svoje voljene, ubije zlu kraljicu, poljubi princezu, probudi je i onda oni žive srećno do kraja života.
U originalnoj verziji koju je u XVII veku zapisao italijanski pisac Đambatista Bazile, kraj je znatno drugačiji! Nema kletve, niti zle kraljice, nema princa, a ni naročito srećnog kraja. Aurora padne u začarani san zbog proročanstva i ostane uspavana 100 godina tako da svi zaborave na nju.
Vijek kasnije, jedan kralj slučajno nailazi na zapusteli dvorac i u kuli pronalazi usnulu djevojku. Očaran njenom ljepotom odluči da je siluje ili, kako priča eksplicitno kaže da “uživa u prvim plodovima ljubavi”. Nakon što završi, vraća se u svoje kraljevstvo.
Devet mjeseci kasnije, i dalje u snu, Aurora rađa dva sina. Jednoga dana, san prekida jedno od njene djece kada isisa trn iz njenog prsta koji je prouzrokovao san. Aurora se budi samo da bi saznala da je postala majka dvoje djece.
Nakon nekog vremena, kralj odlučuje da želi da vidi Auroru opet. Vraća se u dvorac, samo da bi je zatekao probuđenu i sa blizancima. Otkriva joj ko je i između njih se rađa ljubav.
Kralj je spalio sopstvenu ženu
Postoji samo jedan problem koji stoji na putu srećnom paru – kralj je već oženjen!
Jednom kada kraljica sazna za muževljevu aferu, smišlja strašnu osvetu. Šalje sluge kod Aurore koji je ubjeđuju da pošalje djecu na dvor jer kralj želi da ih vidi. Umjesto toga, kraljica dječake odvodi kod kuvara, naređuje mu da ih ubije i od njih skuva jelo koje će kralj jesti te večeri. Kuvar umjesto toga sakrije djecu, a ispeče dva jagnjeta.
Nakon što je ubijeđena da se otarasila djece, kraljica poziva i Auroru na dvor gdje planira da je spali kao vješticu. Međutim, kralj saznaje za ovaj plan, spasava Uspavanu ljepoticu i umjesto toga na lomači spaljuje sopstvenu ženu.
Kuvar zatim otkriva da su djeca sve vrijeme bila kod njega, Aurora i kralj se vjenčavaju i žive srećno do kraja života.
Kao i mnoge druge priče iz tog vremena, ova verzija nosi moralizatorske pouke ali je, složićete se, prilično neprikladna za priču pred spavanje.
Mnoge originalne verzije omiljenih dječijih bajki poprilično su drugačije od onoga kako ih mi znamo i obiluju nasiljem i okrutnošću. Takva je i priča o Uspavanoj ljepotici koja između ostalog, pominje i jedan od najužasnijih ljudskih zločina – silovanje.
Uspavana ljepotica je žrtva i priča je puna grozomornih detalja!
Bajka koja se danas priča djeci ide ovako – princeza Aurora, nakon što se ubode na iglu vretena koje je začarala zla kraljica, padne u san dug sto godina koji jedino poljubac princa koji je iskreno voli može da prekine.
Princ na bijelom konju se, naravno, pojavi, pobijedi sve prepreke na putu do svoje voljene, ubije zlu kraljicu, poljubi princezu, probudi je i onda oni žive srećno do kraja života.
U originalnoj verziji koju je u XVII veku zapisao italijanski pisac Đambatista Bazile, kraj je znatno drugačiji! Nema kletve, niti zle kraljice, nema princa, a ni naročito srećnog kraja. Aurora padne u začarani san zbog proročanstva i ostane uspavana 100 godina tako da svi zaborave na nju.
Vijek kasnije, jedan kralj slučajno nailazi na zapusteli dvorac i u kuli pronalazi usnulu djevojku. Očaran njenom ljepotom odluči da je siluje ili, kako priča eksplicitno kaže da “uživa u prvim plodovima ljubavi”. Nakon što završi, vraća se u svoje kraljevstvo.
Devet mjeseci kasnije, i dalje u snu, Aurora rađa dva sina. Jednoga dana, san prekida jedno od njene djece kada isisa trn iz njenog prsta koji je prouzrokovao san. Aurora se budi samo da bi saznala da je postala majka dvoje djece.
Nakon nekog vremena, kralj odlučuje da želi da vidi Auroru opet. Vraća se u dvorac, samo da bi je zatekao probuđenu i sa blizancima. Otkriva joj ko je i između njih se rađa ljubav.
Kralj je spalio sopstvenu ženu
Postoji samo jedan problem koji stoji na putu srećnom paru – kralj je već oženjen!
Jednom kada kraljica sazna za muževljevu aferu, smišlja strašnu osvetu. Šalje sluge kod Aurore koji je ubjeđuju da pošalje djecu na dvor jer kralj želi da ih vidi. Umjesto toga, kraljica dječake odvodi kod kuvara, naređuje mu da ih ubije i od njih skuva jelo koje će kralj jesti te večeri. Kuvar umjesto toga sakrije djecu, a ispeče dva jagnjeta.
Nakon što je ubijeđena da se otarasila djece, kraljica poziva i Auroru na dvor gdje planira da je spali kao vješticu. Međutim, kralj saznaje za ovaj plan, spasava Uspavanu ljepoticu i umjesto toga na lomači spaljuje sopstvenu ženu.
Kuvar zatim otkriva da su djeca sve vrijeme bila kod njega, Aurora i kralj se vjenčavaju i žive srećno do kraja života.
Kao i mnoge druge priče iz tog vremena, ova verzija nosi moralizatorske pouke ali je, složićete se, prilično neprikladna za priču pred spavanje.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Mnogi pisci i pesnici su u jednom period svog života pod pristiskom stvarnosti, ne retko i političke, spalili ili uništili neka svoja dela. Poznato je da je Gogolj u neći između 11 i 12 februara 1852. godine spalio drugi tom roman-poeme „Mrtve duše“. Isto je uradio i Puškin. On je čak svoja dva dela spalio. Prvo je to uradio sa poemom „Razbojnici“, a potom je uništio desetu glavu poeme u stihu „Evgenije Onjegin“ u kojoj je pisao o „dekabristima“. Ana Ahmatova je svoje stihove i poeme takođe uništavala. Slično je sa svojim rukopisima postupao i Osip Mandeljštam. Ovoj čudnoj plejadi pisaca i poeta treba svkako dodati i Bulgakova koji je 1930. godine spalio, uništio prvu verziju romana „Majstor i Margarita“. Neki ostaci prve verzije romana su ipak sačuvani. Interesantno je da je engleski pesnik Dante Gabriel Rosseti u grob žene položio svesku u kojoj su bil iispisani stihovi pesama. Nakon sedam godina od ženine smrti, Rosseti je odlučio da pesme objavi, zbog čega je morao da otkopa grob. Kasnije je poeta zbog toga gorko zažalio. Robert Luis Stivenson je uništio prvu verziju priče o doktor Džekilu i mister Hajdu. Nakon što je uništio prvu verziju romana, Stivenson je za tri dana napisao drugu verziju. Smatra se da je Franc Kafka čak 90% svojih rukopisa uništio. Tako npr. jedan od značajnijih romana XX veka „Proces“ je štampan tek nakon Kafkine smrti i to samo zato što je Kafka rukopis ostavio svom drugu Maksu Brodu koji je, kada je delo pročitao, shvatio o kakvom se kvalitetu radi.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Pismo Umberta Eka unuku: Dragi moj, uskoro ćeš postati idiot!
Pismo Umberta Eka svom unuku srednjoškolcu je nešto što bi svaki roditelj trebalo da pročita. Eko se kroz ovo pismo zapravo obraća svim mladim ljudima, govori o tome zašto je danas, u kompjuterskoj eri, izuzetno važno obogatiti svoju memoriju i negovati sećanje.
Drago moje unuče,
Ne bih želeo da ovo pismo zvuči previše poučno, da ti pričam o ljubavi prema komšijama, domovini, čovečanstvu i slično. Ne bi ti ovo ni slušao (već si punoletan, a ja sam prestar), jer se sistem vrednosti toliko promenio da moje preporuke možda nisu ni odgovarajuće.
Dakle, želim da ti dam samo jedan savet koji ti može biti od koristi sada kada koristiš pametne telefone. Neću ti reći da ne koristiš telefon iz straha da ne zazvučim kao glupi starac. I sam koristim mobilni.
Želeo bih da razgovaram o bolesti koja je pogodila tvoju generaciju i onu pre tebe, koja već studira na univerzitetima. Govorim o gubitku pamćenja.
Istina je da ako želite da znate ko je Karlo Veliki ili gde je Kuala Lumpur, samo kliknete na dugme i odmah sve saznate sa Interneta. Uradite to kada vam je potrebno, a onda tu vest sačuvate, ako vam zatreba za školu, recimo. Loša vest je da shvatanje da računar može u bilo kom trenutku odgovoriti na vaše pitanje, odvraća vas od ideje da nešto zapamtite.
Ovaj fenomen se može uporediti na sledeći način: saznanje da autobusom ili automobilom možete uvek da idete iz jedne ulice u drugu, osoba odlučuje da više ne hoda. Ali ako prestanete da hodate, pretvorićete se u osobu koja je prisiljena da se kreće u invalidskim kolicima.
Oh, znam da se baviš sportom i da znaš kako da nabilduješ telo, ali nazad na mozak.
Mozak je poput mišića na nogama. Ako prestaneš da vežbaš, postaće mlitav i pretvorićeš se u idiota. Pored toga, svi rizikujemo da razvijemo Alchajmera u starosti, a jedan od načina da izbegnemo ovu nevolju je treniranje pamćenja.
Ovo je moj recept. Svako jutro nauči kratku pesmicu, kao što smo na to bili prinuđeni kada smo bili deca. Možeš da zakažeš takmičenje sa prijateljima. Ako ne voliš poeziju, onda zapamti sastav fudbalskog tima, ali moraš znati igrače ne samo onog tima za koji navijaš, već i igrače drugih timova, kao i njihove prethodne kompozicije.
Takmičite se u sećanju naslova knjiga koje ste pročitali. Da li se tvoji prijatelji sećaju kako su se zvali mušketiri iz filma i knjige “Tri musketara”?
Ako ne želite da čitate knjigu Tri musketara (onda ne znate šta gubite), igrajte sličnu igru sa knjigom koju ste pročitali.
Izgleda kao igra, ali i jeste to igra, ali videćete kako vam je glava ispunjena likovima, pričama i svim vrstama uspomena.
Zapitajte se zašto se računar nekad nazivao elektronskim mozgom. To je zato što je zamišljen po modelu našeg mozga, s tim što je naš mozak daleko moćniji i bolji.
Mozak je računar koji je uvek uz vas, njegove mogućnosti se proširuju kao rezultat vežbanja, dok vaš računar gubi brzinu nakon duže upotrebe i treba ga zameniti već nakon par godina. A vaš mozak vas neće izdati i do 90 godina, a sa 90 godina, ako ga vežbate, pamtiće više nego što se sećate sada. Takođe, besplatno!
Zatim postoji istorijsko sećanje, koje nije povezano sa činjenicom tvog života ili sa onim što si pročitao. Ona čuva one događaje koji su se dogodili pre tvog rođenja, prenosi Stil.
Danas, kad idete u bioskop, morate doći na početak filma. Kada film počne, kao da vas sve vreme vode za ruku, objašnjavajući šta se događa. U moje vreme u biskop ste mogli da uđete bilo kada, čak i usred filma. Mnogi događaji su se već dogodili pre vašeg dolaska i vi ste morali brzo da “pohvatate konce”. Ako bi vam se film svideo, mogli ste da ga gledate ponovo. Rodio sam se u vreme kada je bilo važno da znam i razumem to što se dogodilo pre mene. To je bilo neophodno kako bih bolje razumeo događaje danas.
Danas bi škola trebalo da vas uči da pamtite šta se dogodilo pre vašeg rođenja, ali nisam video da to čini kako treba. Razne ankete pokazuju da današnja omladina, čak i univerzitetska, rođena 1990. godine, ne zna, a možda i ne želi da zna šta se dogodilo 1980. godine, kamoli šta se dogodilo pre 50 godina.
Uzmite u obzir da pamćenje možete trenirati ne samo uz pomoć knjiga i časopisa, već i uz pomoć Interneta.
Internet je koristan i za istraživanje istorije, ne samo za ćaskanje sa društvom. Kako su dinosaursi izumrli? Kako se zvao predak bika? Pre stotinu godina više je bilo tigrova nego danas, zašto? Ko je bio drugi papa u istoriji? Kada je stvoren Miki Maus?
Mogao bih da ova pitanja nižem beskonačno i sve bi to bile sjajne teme za istraživanje. Sve ovo se mora zapamtiti. Doći će dan i ostarićeš, ako sve ovo saznaš i upamtiš, osećaćeš se kao da živiš hiljadu godina.
A tvoji prijatelji koji ne istražuju, ne čitaju i ne pamte, živeće samo jedan mali, kratki, bedni život.
Pismo Umberta Eka svom unuku srednjoškolcu je nešto što bi svaki roditelj trebalo da pročita. Eko se kroz ovo pismo zapravo obraća svim mladim ljudima, govori o tome zašto je danas, u kompjuterskoj eri, izuzetno važno obogatiti svoju memoriju i negovati sećanje.
Drago moje unuče,
Ne bih želeo da ovo pismo zvuči previše poučno, da ti pričam o ljubavi prema komšijama, domovini, čovečanstvu i slično. Ne bi ti ovo ni slušao (već si punoletan, a ja sam prestar), jer se sistem vrednosti toliko promenio da moje preporuke možda nisu ni odgovarajuće.
Dakle, želim da ti dam samo jedan savet koji ti može biti od koristi sada kada koristiš pametne telefone. Neću ti reći da ne koristiš telefon iz straha da ne zazvučim kao glupi starac. I sam koristim mobilni.
Želeo bih da razgovaram o bolesti koja je pogodila tvoju generaciju i onu pre tebe, koja već studira na univerzitetima. Govorim o gubitku pamćenja.
Istina je da ako želite da znate ko je Karlo Veliki ili gde je Kuala Lumpur, samo kliknete na dugme i odmah sve saznate sa Interneta. Uradite to kada vam je potrebno, a onda tu vest sačuvate, ako vam zatreba za školu, recimo. Loša vest je da shvatanje da računar može u bilo kom trenutku odgovoriti na vaše pitanje, odvraća vas od ideje da nešto zapamtite.
Ovaj fenomen se može uporediti na sledeći način: saznanje da autobusom ili automobilom možete uvek da idete iz jedne ulice u drugu, osoba odlučuje da više ne hoda. Ali ako prestanete da hodate, pretvorićete se u osobu koja je prisiljena da se kreće u invalidskim kolicima.
Oh, znam da se baviš sportom i da znaš kako da nabilduješ telo, ali nazad na mozak.
Mozak je poput mišića na nogama. Ako prestaneš da vežbaš, postaće mlitav i pretvorićeš se u idiota. Pored toga, svi rizikujemo da razvijemo Alchajmera u starosti, a jedan od načina da izbegnemo ovu nevolju je treniranje pamćenja.
Ovo je moj recept. Svako jutro nauči kratku pesmicu, kao što smo na to bili prinuđeni kada smo bili deca. Možeš da zakažeš takmičenje sa prijateljima. Ako ne voliš poeziju, onda zapamti sastav fudbalskog tima, ali moraš znati igrače ne samo onog tima za koji navijaš, već i igrače drugih timova, kao i njihove prethodne kompozicije.
Takmičite se u sećanju naslova knjiga koje ste pročitali. Da li se tvoji prijatelji sećaju kako su se zvali mušketiri iz filma i knjige “Tri musketara”?
Ako ne želite da čitate knjigu Tri musketara (onda ne znate šta gubite), igrajte sličnu igru sa knjigom koju ste pročitali.
Izgleda kao igra, ali i jeste to igra, ali videćete kako vam je glava ispunjena likovima, pričama i svim vrstama uspomena.
Zapitajte se zašto se računar nekad nazivao elektronskim mozgom. To je zato što je zamišljen po modelu našeg mozga, s tim što je naš mozak daleko moćniji i bolji.
Mozak je računar koji je uvek uz vas, njegove mogućnosti se proširuju kao rezultat vežbanja, dok vaš računar gubi brzinu nakon duže upotrebe i treba ga zameniti već nakon par godina. A vaš mozak vas neće izdati i do 90 godina, a sa 90 godina, ako ga vežbate, pamtiće više nego što se sećate sada. Takođe, besplatno!
Zatim postoji istorijsko sećanje, koje nije povezano sa činjenicom tvog života ili sa onim što si pročitao. Ona čuva one događaje koji su se dogodili pre tvog rođenja, prenosi Stil.
Danas, kad idete u bioskop, morate doći na početak filma. Kada film počne, kao da vas sve vreme vode za ruku, objašnjavajući šta se događa. U moje vreme u biskop ste mogli da uđete bilo kada, čak i usred filma. Mnogi događaji su se već dogodili pre vašeg dolaska i vi ste morali brzo da “pohvatate konce”. Ako bi vam se film svideo, mogli ste da ga gledate ponovo. Rodio sam se u vreme kada je bilo važno da znam i razumem to što se dogodilo pre mene. To je bilo neophodno kako bih bolje razumeo događaje danas.
Danas bi škola trebalo da vas uči da pamtite šta se dogodilo pre vašeg rođenja, ali nisam video da to čini kako treba. Razne ankete pokazuju da današnja omladina, čak i univerzitetska, rođena 1990. godine, ne zna, a možda i ne želi da zna šta se dogodilo 1980. godine, kamoli šta se dogodilo pre 50 godina.
Uzmite u obzir da pamćenje možete trenirati ne samo uz pomoć knjiga i časopisa, već i uz pomoć Interneta.
Internet je koristan i za istraživanje istorije, ne samo za ćaskanje sa društvom. Kako su dinosaursi izumrli? Kako se zvao predak bika? Pre stotinu godina više je bilo tigrova nego danas, zašto? Ko je bio drugi papa u istoriji? Kada je stvoren Miki Maus?
Mogao bih da ova pitanja nižem beskonačno i sve bi to bile sjajne teme za istraživanje. Sve ovo se mora zapamtiti. Doći će dan i ostarićeš, ako sve ovo saznaš i upamtiš, osećaćeš se kao da živiš hiljadu godina.
A tvoji prijatelji koji ne istražuju, ne čitaju i ne pamte, živeće samo jedan mali, kratki, bedni život.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
NIKADA NEĆU BITI SLOBODAN
ČUVENI pisac i pesnik Hajnrih Čarls Bukovski, koji je voleo da se bavi durštvenim temama i uticaju ekonomije na naše živote, nije bio ljubitelj radnog vremena od 9 do 17h, najblaže rečeno.
Pre nego što je, već na pragu 50-ih, postao pisac, Bukovski je radio slabo plaćene uslužne poslove, sastavljao kraj s krajem i sve više tonuo u alkoholizam. Pisanjem se bavio s vremena na vreme, radeći kao novinar u časopisu koji je držala njegova žena, ali i ti kratki pamfleti bili su dovoljni da 1969. izdavač Džon Martin otvori Bukovskom vrata u svet profesionalnog pisanja.
Martin je u nedoslednom piscu, koji je više od 12 godina proveo radeći u pošti, video "novog Volta Vitmana" i želeo je da na prvom mestu objavljuje njegova dela.
Ubeđen u genijalnost Bukovskog, ponudio je da mu plaća 100 dolara do kraja njegovog života, ako pristane da ostavi svoj tadašnji posao i počne da se pisanjem bavi puno radno vreme. Bukovski je odmah prihvatio ponudu. U to vreme bilo mu je već 49, a samo nekoliko nedelja nakon što je objavio svoj prvi roman "Pošta", Martin ga je zaposlio kao pisca.
Knjiga, koja se delom oslanjala na iskustvo koje je Bukovski stekao radeći u pošti, govori o antiheroju, zameniku poštaru Henriju Kinaskom, barskoj mušici i ciniku koji opstaje kroz piće i žene, a njegov život vredi veoma malo.
"Pošta" je bila važna odstupnica za karijeru Bukovskog koja je otada počela da cveta. Ali gorak ukus na život koji je proveo radeći slabo plaćene poslove, ostao je još dugo nakon toga. Punih 15 godina od objave "Pošte", Bukovski je pisao Martinu o ovome.
Njegovo pismo pročitajte u celosti:
"Dragi Džone,
Hvala ti za dobro pismo. Ne mislim da boli, nekada, setiti se kako smo došli dovde. Ti znaš odakle sam ja došao. Čak i ljudi koji pokušavaju da o tome pišu ili snime filmove, ne odrade dobar posao. To zovu "od 9 do 17h". Ali to nikada nije od 9 do 17h: na tim mestima nema slobodnog vremana za ručak, a mnogi poslodavci od tebe traže da ne ručaš ako hoćeš da zadržiš posao. Tu je i PREKOVREMENI RAD. Knjige nikada ne predstave prekovremeni rad na pravi način, a ako se žališ zbog toga, tu je druga budala da zauzme tvoje mesto.
Znaš moje staro uverenje: "Ropstvo nikada nije ukinuto, samo je prošireno da uključi sve boje".
A ono što zaista boli su ljudi čija se čovečnost postojano smanjuje dok se bore da zadrže neželjene poslove, jer strahuju da je alternativa gora. Ljudi se prosto prazne. Oni su tela puna straha i poslušnog uma. Boje napuštaju njihove oči. Njihovi glasovi postaju ružni. I tela. I kosa. I nokti. I cipele. Sve.
Kao mlad čovek nisam mogao da verujem da ljudi mogu da žrtvuju svoj život takvim uslovima. Ni sada, kad sam star, u to ne mogu da poverujem. Zbog čega to rade? Seksa? TV-a? Automobila i mesečnih rata? Ili dece? Dece koja će samo odrasti da urade to isto?
Nekada davno, dok sam kao mlad čovek šetao od posla do posla, bio sam dovoljno lud da govorim svojim kolegama: "Hej, shvatate li da šef može doći svakog trena i sve nas otpustiti?".
Samo bi me pogledali. Govorio sam o nečemu što oni nisu želeli ni da puste u svoj um.
Sada je u industrijskom sektoru mnogo otuštenih ljudi (čeličane su mrtve, a došlo je i do tehničkih promena na drugim radnim mestima). Lica stotina hiljada otpuštenih su zabezeknuta:
"Dao sam im 35 godina..."
"Nije pravedno..."
"Ne znam šta da radim..."
Nikada robove ne plate dovoljno da oni mogu da se oslobode, samo toliko da ostanu živi i vrate se nazad na posao. Mogao sam da sve to vidim. Kako oni nisu? Pretpostavljam da je i klupa u parku bila dovoljno dobra ili da je biti barska mušica bilo dovoljno dobro. Kada će me već do toga doterati, zašto ne bih stigao prvi? Zašto čekati?
Pisao sam sa gađenjem protiv svega toga, bilo je olaškanje izbaciti sve to s*anje iz mog sistema. A sada kada sam tu gde jesam, tzv. profesionalni pisac, nakon prvih 50 godina svog života saznajem da tu postoje druge ogavštine koje prevazilaze sistem.
Sećam se da je jednom, dok sam radio u nekoj kompaniji sijalica, jedan od kolega rekao: "Nikada neću biti slobodan".
Šef je prolazio tuda (zvao se Mori) i tako se slatko zasmejao, uživajući u činjenici da je ovaj čovek zarobljen do kraja života.
Tako da mi je sreća što sam konačno uspeo da pobegnem od takvih mesta, ma koliko da je vremena trebalo, donela izvesnu radost, veselu vedrinu čuda. I sada pišem iz svog mladog uma i starog tela, u trenutku kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi svoju karijeru, ali s obzirom da sam počeo tako kasno, dugujem sebi da nastavim, i kada reči počnu da posrću, i kada mi uz stepenice bude potrebna pomoć, i kada više ne budem mogao da razlikujem drozda od spajalice, osećam da će se nešto u meni i dalje sećati (bez obzira na to koliko odmaknem) da sam prošao kroz ubistvo, i haos, i kuluk, da bih barem mogao da na velikodušan način umrem.
Čini se da je dostojno postignuće ako u potpunosti ne protraćiš svoj život, barem meni.
Tvoj prijatelj,
Henk".
ČUVENI pisac i pesnik Hajnrih Čarls Bukovski, koji je voleo da se bavi durštvenim temama i uticaju ekonomije na naše živote, nije bio ljubitelj radnog vremena od 9 do 17h, najblaže rečeno.
Pre nego što je, već na pragu 50-ih, postao pisac, Bukovski je radio slabo plaćene uslužne poslove, sastavljao kraj s krajem i sve više tonuo u alkoholizam. Pisanjem se bavio s vremena na vreme, radeći kao novinar u časopisu koji je držala njegova žena, ali i ti kratki pamfleti bili su dovoljni da 1969. izdavač Džon Martin otvori Bukovskom vrata u svet profesionalnog pisanja.
Martin je u nedoslednom piscu, koji je više od 12 godina proveo radeći u pošti, video "novog Volta Vitmana" i želeo je da na prvom mestu objavljuje njegova dela.
Ubeđen u genijalnost Bukovskog, ponudio je da mu plaća 100 dolara do kraja njegovog života, ako pristane da ostavi svoj tadašnji posao i počne da se pisanjem bavi puno radno vreme. Bukovski je odmah prihvatio ponudu. U to vreme bilo mu je već 49, a samo nekoliko nedelja nakon što je objavio svoj prvi roman "Pošta", Martin ga je zaposlio kao pisca.
Knjiga, koja se delom oslanjala na iskustvo koje je Bukovski stekao radeći u pošti, govori o antiheroju, zameniku poštaru Henriju Kinaskom, barskoj mušici i ciniku koji opstaje kroz piće i žene, a njegov život vredi veoma malo.
"Pošta" je bila važna odstupnica za karijeru Bukovskog koja je otada počela da cveta. Ali gorak ukus na život koji je proveo radeći slabo plaćene poslove, ostao je još dugo nakon toga. Punih 15 godina od objave "Pošte", Bukovski je pisao Martinu o ovome.
Njegovo pismo pročitajte u celosti:
"Dragi Džone,
Hvala ti za dobro pismo. Ne mislim da boli, nekada, setiti se kako smo došli dovde. Ti znaš odakle sam ja došao. Čak i ljudi koji pokušavaju da o tome pišu ili snime filmove, ne odrade dobar posao. To zovu "od 9 do 17h". Ali to nikada nije od 9 do 17h: na tim mestima nema slobodnog vremana za ručak, a mnogi poslodavci od tebe traže da ne ručaš ako hoćeš da zadržiš posao. Tu je i PREKOVREMENI RAD. Knjige nikada ne predstave prekovremeni rad na pravi način, a ako se žališ zbog toga, tu je druga budala da zauzme tvoje mesto.
Znaš moje staro uverenje: "Ropstvo nikada nije ukinuto, samo je prošireno da uključi sve boje".
A ono što zaista boli su ljudi čija se čovečnost postojano smanjuje dok se bore da zadrže neželjene poslove, jer strahuju da je alternativa gora. Ljudi se prosto prazne. Oni su tela puna straha i poslušnog uma. Boje napuštaju njihove oči. Njihovi glasovi postaju ružni. I tela. I kosa. I nokti. I cipele. Sve.
Kao mlad čovek nisam mogao da verujem da ljudi mogu da žrtvuju svoj život takvim uslovima. Ni sada, kad sam star, u to ne mogu da poverujem. Zbog čega to rade? Seksa? TV-a? Automobila i mesečnih rata? Ili dece? Dece koja će samo odrasti da urade to isto?
Nekada davno, dok sam kao mlad čovek šetao od posla do posla, bio sam dovoljno lud da govorim svojim kolegama: "Hej, shvatate li da šef može doći svakog trena i sve nas otpustiti?".
Samo bi me pogledali. Govorio sam o nečemu što oni nisu želeli ni da puste u svoj um.
Sada je u industrijskom sektoru mnogo otuštenih ljudi (čeličane su mrtve, a došlo je i do tehničkih promena na drugim radnim mestima). Lica stotina hiljada otpuštenih su zabezeknuta:
"Dao sam im 35 godina..."
"Nije pravedno..."
"Ne znam šta da radim..."
Nikada robove ne plate dovoljno da oni mogu da se oslobode, samo toliko da ostanu živi i vrate se nazad na posao. Mogao sam da sve to vidim. Kako oni nisu? Pretpostavljam da je i klupa u parku bila dovoljno dobra ili da je biti barska mušica bilo dovoljno dobro. Kada će me već do toga doterati, zašto ne bih stigao prvi? Zašto čekati?
Pisao sam sa gađenjem protiv svega toga, bilo je olaškanje izbaciti sve to s*anje iz mog sistema. A sada kada sam tu gde jesam, tzv. profesionalni pisac, nakon prvih 50 godina svog života saznajem da tu postoje druge ogavštine koje prevazilaze sistem.
Sećam se da je jednom, dok sam radio u nekoj kompaniji sijalica, jedan od kolega rekao: "Nikada neću biti slobodan".
Šef je prolazio tuda (zvao se Mori) i tako se slatko zasmejao, uživajući u činjenici da je ovaj čovek zarobljen do kraja života.
Tako da mi je sreća što sam konačno uspeo da pobegnem od takvih mesta, ma koliko da je vremena trebalo, donela izvesnu radost, veselu vedrinu čuda. I sada pišem iz svog mladog uma i starog tela, u trenutku kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi svoju karijeru, ali s obzirom da sam počeo tako kasno, dugujem sebi da nastavim, i kada reči počnu da posrću, i kada mi uz stepenice bude potrebna pomoć, i kada više ne budem mogao da razlikujem drozda od spajalice, osećam da će se nešto u meni i dalje sećati (bez obzira na to koliko odmaknem) da sam prošao kroz ubistvo, i haos, i kuluk, da bih barem mogao da na velikodušan način umrem.
Čini se da je dostojno postignuće ako u potpunosti ne protraćiš svoj život, barem meni.
Tvoj prijatelj,
Henk".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Ernest Hemingvej se jednom prilikom kladio da može da napiše najkraću dirljivu priču na svetu. Dobio je opkladu: «Na prodaju: dečje cipelice. Nikad nošene». Od tada mnogi pokušavaju da ponove njegov eksperiment i od 6 reči sastave celovitu priču koja bi mogla dirnuti i začuditi čitaoca (prevod može imati koju reč više ili manje).
Neznanci. Prijatelji. Najbolji prijatelji. Ljubavnici. Neznanci.
«Pogrešili ste broj», – odgovori poznat glas.
Dragi putnici, sada vam se ne obraća kapetan.
Sreo sam srodnu dušu. Ona nije.
Prodajem padobran: nije otvaran, pomalo uflekan.
Naša zlatna svadba. Sto za jednu osobu.
Danas sam se ponovo predstavio svojoj majci.
Putnik je i dalje davao signale. Zemlja nije.
Doneo sam ruže kući. Ključ nije odgovarao.
Mama me je naučila da se brijem.
Na razbijenoj šoferšajbni je pisalo "Mladenci".
Naša spavaća soba. Dva glasa. Kucam.
Skočio sam, a onda sam se predomislio.
Odraz u ogledalu mi je upravo namignuo.
Izvini, vojniče, cipele prodajemo samo u paru.
Hrani na flašicu ubicu svoje žene.
Maštao je da odraste. Odrastao je. Izgubio je maštu.
Hirurg spašava pacijenta. Pacijent zahvaljuje Bogu.
Neznanci. Prijatelji. Najbolji prijatelji. Ljubavnici. Neznanci.
«Pogrešili ste broj», – odgovori poznat glas.
Dragi putnici, sada vam se ne obraća kapetan.
Sreo sam srodnu dušu. Ona nije.
Prodajem padobran: nije otvaran, pomalo uflekan.
Naša zlatna svadba. Sto za jednu osobu.
Danas sam se ponovo predstavio svojoj majci.
Putnik je i dalje davao signale. Zemlja nije.
Doneo sam ruže kući. Ključ nije odgovarao.
Mama me je naučila da se brijem.
Na razbijenoj šoferšajbni je pisalo "Mladenci".
Naša spavaća soba. Dva glasa. Kucam.
Skočio sam, a onda sam se predomislio.
Odraz u ogledalu mi je upravo namignuo.
Izvini, vojniče, cipele prodajemo samo u paru.
Hrani na flašicu ubicu svoje žene.
Maštao je da odraste. Odrastao je. Izgubio je maštu.
Hirurg spašava pacijenta. Pacijent zahvaljuje Bogu.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Re: Zanimljivosti
Deset najčuvenijih uvodnih rečenica u istoriji književnosti:
1. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ - Lav Tolstoj, Ana Karenjina
2. „Bio je vedar i hladan aprilski dan; na časovnicima je izbijalo trinaest“ - Džordž Orvel, 1984
3. „Danas je umrla mama. Ili možda juče. Ne znam.“ - Alber Kami, Stranac
4. "Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.” – Gabrijel Garsija Markes, Sto godina samoće
5. „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari.“ – Džerom Dejvid Selindžer, Lovac u žitu
6. „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“ – Franc Kafka, Preobražaj
7. „Sva deca, osim jednog deteta, rastu.“ – Džejms Metju Bari, Petar Pan
8. „Ja sam bolestan čovek… Zao čovek.“ – Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja
9. „Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lolita.“ – Vladimir Nabokov, Lolita
10. „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ – Čarls Dikens, Priča o dva grada
1. „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ - Lav Tolstoj, Ana Karenjina
2. „Bio je vedar i hladan aprilski dan; na časovnicima je izbijalo trinaest“ - Džordž Orvel, 1984
3. „Danas je umrla mama. Ili možda juče. Ne znam.“ - Alber Kami, Stranac
4. "Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.” – Gabrijel Garsija Markes, Sto godina samoće
5. „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari.“ – Džerom Dejvid Selindžer, Lovac u žitu
6. „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“ – Franc Kafka, Preobražaj
7. „Sva deca, osim jednog deteta, rastu.“ – Džejms Metju Bari, Petar Pan
8. „Ja sam bolestan čovek… Zao čovek.“ – Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja
9. „Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja. Lolita: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lolita.“ – Vladimir Nabokov, Lolita
10. „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.“ – Čarls Dikens, Priča o dva grada
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
- Bibliotekar
- Globalni moderator
- Postovi: 5591
- Pridružio se: 09 Dec 2010, 04:41
- Lokacija: Senta
Re: Zanimljivosti
GRUBLJA STRANA PRIČE: HEMINGVEJ ZA KAKVOG NISTE ZNALI
Više od pedeset godina nakon smrti, Ernest Hemingvej (1899-1961) i dalje je sveprisutan u svetskoj književnosti. U svetu se godišnje proda preko 7.000 njegovih dela. Od 27 romana i više od 50 kratkih priča koje je objavio, nekoliko se smatra remek-delima američke književnosti. Ipak, čak su i Hemingvejeva najbolja dela tek blede slike u odnosu na njegov život. Hemingvejeva lična priča zvuči poput legende: osvojio je i Pulicera i Nobela, medalju Bronzana zvezda koju američka vojska dodeljuje za hrabrost, a bio je i sjajan u lovu, ribolovu, boksu, zaljubljenik u borbe bikova i vrstan ratni izveštač.
Na početku treba reći da Hemingvej nije bio ni džentlmen, ni dobar otac, ni dobar primer “idealnog muškarca”, i nećemo se truditi da ulepšamo priču. Ipak, ove njegove mane predstavljaju enigmu i podstiču maštu: Hemingvejev život bio je pun velikih avantura, o kakvim sanjaju mnogi dečaci i muškarci.
Hemingvej kao sportista
Kao aktivni ljubitelj prirode, Hemingvej je podjednako vremena proveo čekajući lavove u lovu, skriven u afričku travu, i kristareći Atlantikom kroz Golfsku struju, u lovu na marlin i tunu. Kao mali je naučio da rukuje pištoljem, počeo je da lovi kao mladić: od fazana, preko lova na patke na američkom zapadu, do velikih safarija u Istočnoj Africi. Na afričkom kontinentu, Hemingvej je lovio sa P.H. Persivalom, vodičem koji je na safarijima pratio američkog predsednika Teodora Tedija Ruzvelta. Safariji su za Hemingveja bili izvor neverovatnog uzbuđenja, a evo šta je zapisao pred svoj drugi safari 1954. godine:
“Povratak u Afriku, posle toliko vremena, izaziva u meni uzbuđenje kao prva avantura. Volim Afriku i to je moj drugi dom, i svaki čovek, bez obzira na to gde je rođen, oseća isto kada ide na mesto gde treba da bude”.
–Papa Hemingvej
Na svom drugom safariju, Hemingvej se pokazao kao izuzetan lovac, toliko da ga je lokalni policajski narednik zadužio za četvrt u kojoj je Hemingvej živeo, proglasivši ga počasnim rendžerom za lovišta. Hemingveju se dopao ovaj posao i, na molbu lokalnih farmera, proveo je dosta vremena pomažući lokalnom stanovništvu da reši problem sa napadima lavova i slonova.
Ipak, najveći lovački uspeh Hemingvej je ostvario u ribolovu: sa palube broda Pilar, Hemingvej je upecao najvećeg marlina ulovljenog do 1935, teškog 533 kilograma.
Čini se da su za Hemingveja uspeh sa štapom i udicom bili značajniji od njegovih književnih uspeha. U intervjuu pre nekoliko godina, Hemingvejev sin ispričao je da su najsrećniji dani njegovog oca bili oni koje je provodio na palubi broda koji je Hemingvej napravio sopstvenim rukama, krstareći golfskom strujom i tragajući za marlinima. Tokom godina koje je proveo na Karibima, Hemingvej je uspeo da pobedi na svakom zvaničnom turniru u pecanju na Ki Vestu, Biminima i Havani, na razočaranje lokalaca.
Hemingvej kao bokser
Hemingvej se od detinjstva bavio boksom i neko vreme bio je uspešan bokser-amater. Posle jedne od svojih pobeda na turniru u pecanju na Biminima, lokalni pecaroši razljutili su se zbog Hemingvejeve sposobnosti da peca bolje nego što oni, koji pecaju čitavog života. Uvidevši priliku da spoji svoje strasti, Hemingvej je ponudio lokalcima priliku da osvoje izgubljeni novac. Pravila su bila jednostavna: ako pobede Hemingveja u tri boks-runde, novac je njihov. Prvi Hemingvejev protivnik, čovek za kojeg su lokalci tvrdili da “može da ponese klavir na glavi”, izdržao je samo minut i po pre nego što ga je tridesetpetogodišnji Hemingvej preborio. Ostala tri protivnika doživela su sličnu sudbinu.
Hemingvejeva ljubav prema boksu možda se nije bogzna kako uklapala uz njegove druge strasti, ali bio je ponosni vlasnik bokserskog ringa u dvorištu svoje kuće u Ki Vestu, odmah pored bazena, za sparing za gostima. Kada nije pisao, Hemingvej je boksovao, a čak je i sudio mečeve u lokalnoj areni. Jednom prilikom je bio sudja tokom meča gde je jedan protivnik brutalno tukao drugog. Svaki put kada bi bokser bio oboren, ponovo bi ustao da dobije još batina. Kada je pomislio da je dosta, menadžer boksera, “Šajn” (Shine) Forbs, ubacio je peškir u ring. Zamislite njegovo iznenađenje kada je sudija (Hemingvej) uzeo peškir i izbacio ga iz ringa! Šajn je još dvaput pokušao da okonča meč ubacivanjem peškira, a nakon poslednjeg pokušaja, sudija mu je bacio peškir nazad u lice, na šta je Šajn pobesneo. Popeo se u ring i zabio pesnicu sudiji, efektno završivši meč. Kasnije te večeri, Šajn je saznao da sudija kojeg je udario nije bio niko drugi do Ernest Hemingvej, lokalna legenda i međunarodno priznati pisac. Šajn je postiđeno otišao kod Hemingveja kući da mu se izvini, gde je dočekao nasmejani Hemingvej koji je, bez zle krvi zbog udarca, pozvao Šajna i njegove prijatelje da dođu na sparing kod Hemingveja. Tako su počeli da, posle sparinga na žurkama koje je Hemingvej organizovao, prikupljaju novac za mlade boksere u jednom šeširu.
Hemingvejeva ljubav prema sportu prenela se i na njegov književni svet. Bio je poznat po svojim analogijama sa boksom koje je pravio kada je davao intervjue, kao i po tome što je u Parizu pokušao da nauči pesnika Ezru Paunda da boksuje. Nekoliko Hemingvejevih kratkih priča odražava ljubav prema sportu, uključujući kratke priče Fifty Grand i The Battler.
Hemingvej kao lovac na nacističke podmornice
Da, dobro ste pročitali. Na skoro čitavu jednu godinu tokom Drugog svetskog rata, Ernest Hemingvej je pretvorio svoj ribarski brod Pilar u brod za lov na nacistističke podmorice. U dogovoru sa ogrankom mornaričke obaveštajne jedinice SAD-a sa bazom u Havani, Hemingvej je napunio Pilar teškom artiljerijom i malim komadima oružja, tako da je sve delovalo kao da se sprema za obično ribarsko putovanje. U Pilar su se ukrcali prijatelji zainteresovani da budu deo misije i krenuli sa dnevnim patrolama u vodama Kube. Cilj je bio da brod izgleda kao obična ribarska barka, da bi nacistička podmornica izronila i pokušala da se iskca na barci. Američka mornarica je redovno koristila ovu taktiku, a ovakve barke nazivale su se Q-brodovi. Kada bi nacistička podmornica izronila, Q-brodovi bi ubrzo dohvatili svoje skriveno oružje i pokušali da potope podmornicu. Na kraju je FBI preuzeo rad sa kontraobaveštajcima na Karibima, a Pilar i njena posada nikada nisu ispalili nijedan metak na neprijateljsku podmornicu. Ipak, bila je to još jedna avantura.
Hemingvej kao ratni heroj
Kao mladić, Hemingvej je služio pri Crvenom krstu na italijanskom frontu tokom Prvog svetskog rata. Prvobitno je želeo da se priključi vojsci, ali zbog njegovog oslabljenog vida to nije bilo moguće. Počeo je da radi kao vozač ambulantnih kola u Crvenom krstu, a ubrzo je ranjen. Dok je vozio čokoladu i cigarete vojnicima na frontu, pogodilo ga je topovsko đule, od kojeg mu je u nozi ostalo oko 2000 sitnih šrapnela i uništilo mu koleno. Uprkos teškoj povredi, Hemingvej je uspeo da izvuče iz kola povređenog vojnika, nabivši cigarete u svoju ranu u pokušaju da zaustavi krvarenje. Zbog hrabrosti koju je pokazao tog dana, Hemingveja je italijanska vlada odlikovala srebrnom medaljom za vojne zasluge.
Mnogo godina posle Prvog svetskog rata, nakon lova na nacističke podmornice, Hemingvej je ponovo posetio Evropu da bi pratio Drugi svetski rat kao izveštač. Priključio se britanskoj Kraljevskoj aviaciji (RAF) i pratio bombardovanja i premeštanja divizija kroz Evropu tokom najtežih borbi. Bio je svedok Dana-D iz aviona i zabeležio je mnoge ratne strahote. Hemingvej je preuzeo i aktivnu ulogu tokom rata o kojem je došao da piše, pa je direktno prekršio Ženevsku konvenciju. Jednom se prišunjao podrumu za koji se znalo da je pun nemačkih SS-ovaca, pa je bacio granatu, a nadalje se aktivno uključio u ratna dejstva. U halabuci rata Hemingvej je, navodno, uspeo da formira sopstvenu jedinicu, koja je na neobjašnjiv način uvek raspolagala dobrom zalihom alkohola. Kako je pričao sam Hemingvej, on je sa svojom jedinicom prvi ušao u oslobođeni Pariz, od kada su zauzeli Hotel Ric, i što je najvažnije – preuzeli bar hotela od Nemaca – prošao je čitav jedan dan pre nego što su saveznici preuzeli ceo grad. Istraga nakon rata utvrdila je da je Hemingvej prekršio pravila izveštavanja u ratu, uključujući napuštanje civilne uniforme i preuzimanje uniforme poručnika u kojoj je predvodio grupu vojnika u borbu. Takođe je optužen za posedovanje vojnog naoružanja, koje je držao u svojoj sobi, uključujući anti-topovske granate i nemačke bazuke (tip puške, prim. prev). Hemingvejev odgovor na ove optužbe bio je da su titule koje su mu dodeljene u ratu bile znak čiste ljubaznosti.
“Na kraju krajeva, svako u Novoj Engleskoj ko je posedovao brod automatski je postao kapetan, a svi mi iz Kentakija smo poručnici po rođenju”.
Po pitanju oružja koje je držao u sobi, tvrdio je da ga čuva “da trupama bude pri ruci”. Nekoliko Hemingvejevih prijatelja sa visokim vojnim činovima svedočilo je u njegovu korist. Do kraja istrage, ne samo da je oslobođen svih optužbi, nego mu je dodeljena Bronzana zvezda za hrabrost u ratnom izveštavanju. Poručnik Bak /“Buck”/ Lanham, Hemingvejev blizak prijatelj, zapisao je:
“On (Hemingvej) je bez sumnje jedan od najhrabrijih ljudi koje sam ikada upoznao. Nije znao šta je strah”.
Hemingvej kao legenda
Hemingvejeva životna iskustva poslužila su mu kao materijal za njegov književni rad, a puno događaja iz njegovog života može se pronaći u fikciji koju je pisao. Muškarci u njegovim pričama imaju i crtu Hemingvejevog mačizma, i njegove skrivene bolove, ali uvek prikazane kroz ležerno ponašanje u napetim situacijama. Kao što je sam Hemingvej govorio:
“U odlascima tamo gde moraš da ideš, kad radiš ono što moraš da radiš i gledaš ono što moraš da vidiš, prigušuješ i zatupljuješ intrument kojim pišeš. Ipak, ja bih ga radije savio i zatupio, nego da ga ponovo stavim na panj i prekujem u ispravan oblik sa kamenom za ravnanje stavljenim preko, i znao da imam nešto o čemu mogu da pišem, nego čuvao nešto sjajno, svetlucavo o čemu ne mogu ništa da kažem, glatko i nauljeno, ali u ormaru, i da ga ne koristim”.
– Prvih 49 priča, predgovor
Hemingvejevi kritičari su za njegova života pokušali da ga prikažu kao preterano mačo muškarca, tvrdeći da u javnosti Hemingvej stalno nešto glumata. Kada čitate njegova dela, ali i biografije koje su o Hemingveju napisali njegovi bliski prijatelji, postaje jasno da Hemingvej nije glumatao. Bio je, možda, jedan od najiskrenijih ljudi koji su ikada živeli. Živeo je onako kako je želeo, nikad ne propuštajući prilike i nikad ne odustajući od svojih strasti. Verovatno ga je najbolje opisala glumica Marlen Ditrih, bliska prijateljica, koja je jednom Hemingvejevom biografu rekla:
“Verovatno je najfantastičnija stvar u vezi s Ernestom bilo to, što je našao vremena da radi stvari o kojima većina muškaraca samo sanja. Imao je hrabrost, inicijativu, vreme, sreću da putuje, da svari sve to, da piše, da sve to stvori, na neki način. U njemu se dešavala tiha smena godišnjih doba, svako od njih je prvo ostavilo traga spolja, a onda se spustilo unutra i ponovo se pojavilo s nekakvom ritmičnošću, sveže i s obnovljenim poletom.”
Više od pedeset godina nakon smrti, Ernest Hemingvej (1899-1961) i dalje je sveprisutan u svetskoj književnosti. U svetu se godišnje proda preko 7.000 njegovih dela. Od 27 romana i više od 50 kratkih priča koje je objavio, nekoliko se smatra remek-delima američke književnosti. Ipak, čak su i Hemingvejeva najbolja dela tek blede slike u odnosu na njegov život. Hemingvejeva lična priča zvuči poput legende: osvojio je i Pulicera i Nobela, medalju Bronzana zvezda koju američka vojska dodeljuje za hrabrost, a bio je i sjajan u lovu, ribolovu, boksu, zaljubljenik u borbe bikova i vrstan ratni izveštač.
Na početku treba reći da Hemingvej nije bio ni džentlmen, ni dobar otac, ni dobar primer “idealnog muškarca”, i nećemo se truditi da ulepšamo priču. Ipak, ove njegove mane predstavljaju enigmu i podstiču maštu: Hemingvejev život bio je pun velikih avantura, o kakvim sanjaju mnogi dečaci i muškarci.
Hemingvej kao sportista
Kao aktivni ljubitelj prirode, Hemingvej je podjednako vremena proveo čekajući lavove u lovu, skriven u afričku travu, i kristareći Atlantikom kroz Golfsku struju, u lovu na marlin i tunu. Kao mali je naučio da rukuje pištoljem, počeo je da lovi kao mladić: od fazana, preko lova na patke na američkom zapadu, do velikih safarija u Istočnoj Africi. Na afričkom kontinentu, Hemingvej je lovio sa P.H. Persivalom, vodičem koji je na safarijima pratio američkog predsednika Teodora Tedija Ruzvelta. Safariji su za Hemingveja bili izvor neverovatnog uzbuđenja, a evo šta je zapisao pred svoj drugi safari 1954. godine:
“Povratak u Afriku, posle toliko vremena, izaziva u meni uzbuđenje kao prva avantura. Volim Afriku i to je moj drugi dom, i svaki čovek, bez obzira na to gde je rođen, oseća isto kada ide na mesto gde treba da bude”.
–Papa Hemingvej
Na svom drugom safariju, Hemingvej se pokazao kao izuzetan lovac, toliko da ga je lokalni policajski narednik zadužio za četvrt u kojoj je Hemingvej živeo, proglasivši ga počasnim rendžerom za lovišta. Hemingveju se dopao ovaj posao i, na molbu lokalnih farmera, proveo je dosta vremena pomažući lokalnom stanovništvu da reši problem sa napadima lavova i slonova.
Ipak, najveći lovački uspeh Hemingvej je ostvario u ribolovu: sa palube broda Pilar, Hemingvej je upecao najvećeg marlina ulovljenog do 1935, teškog 533 kilograma.
Čini se da su za Hemingveja uspeh sa štapom i udicom bili značajniji od njegovih književnih uspeha. U intervjuu pre nekoliko godina, Hemingvejev sin ispričao je da su najsrećniji dani njegovog oca bili oni koje je provodio na palubi broda koji je Hemingvej napravio sopstvenim rukama, krstareći golfskom strujom i tragajući za marlinima. Tokom godina koje je proveo na Karibima, Hemingvej je uspeo da pobedi na svakom zvaničnom turniru u pecanju na Ki Vestu, Biminima i Havani, na razočaranje lokalaca.
Hemingvej kao bokser
Hemingvej se od detinjstva bavio boksom i neko vreme bio je uspešan bokser-amater. Posle jedne od svojih pobeda na turniru u pecanju na Biminima, lokalni pecaroši razljutili su se zbog Hemingvejeve sposobnosti da peca bolje nego što oni, koji pecaju čitavog života. Uvidevši priliku da spoji svoje strasti, Hemingvej je ponudio lokalcima priliku da osvoje izgubljeni novac. Pravila su bila jednostavna: ako pobede Hemingveja u tri boks-runde, novac je njihov. Prvi Hemingvejev protivnik, čovek za kojeg su lokalci tvrdili da “može da ponese klavir na glavi”, izdržao je samo minut i po pre nego što ga je tridesetpetogodišnji Hemingvej preborio. Ostala tri protivnika doživela su sličnu sudbinu.
Hemingvejeva ljubav prema boksu možda se nije bogzna kako uklapala uz njegove druge strasti, ali bio je ponosni vlasnik bokserskog ringa u dvorištu svoje kuće u Ki Vestu, odmah pored bazena, za sparing za gostima. Kada nije pisao, Hemingvej je boksovao, a čak je i sudio mečeve u lokalnoj areni. Jednom prilikom je bio sudja tokom meča gde je jedan protivnik brutalno tukao drugog. Svaki put kada bi bokser bio oboren, ponovo bi ustao da dobije još batina. Kada je pomislio da je dosta, menadžer boksera, “Šajn” (Shine) Forbs, ubacio je peškir u ring. Zamislite njegovo iznenađenje kada je sudija (Hemingvej) uzeo peškir i izbacio ga iz ringa! Šajn je još dvaput pokušao da okonča meč ubacivanjem peškira, a nakon poslednjeg pokušaja, sudija mu je bacio peškir nazad u lice, na šta je Šajn pobesneo. Popeo se u ring i zabio pesnicu sudiji, efektno završivši meč. Kasnije te večeri, Šajn je saznao da sudija kojeg je udario nije bio niko drugi do Ernest Hemingvej, lokalna legenda i međunarodno priznati pisac. Šajn je postiđeno otišao kod Hemingveja kući da mu se izvini, gde je dočekao nasmejani Hemingvej koji je, bez zle krvi zbog udarca, pozvao Šajna i njegove prijatelje da dođu na sparing kod Hemingveja. Tako su počeli da, posle sparinga na žurkama koje je Hemingvej organizovao, prikupljaju novac za mlade boksere u jednom šeširu.
Hemingvejeva ljubav prema sportu prenela se i na njegov književni svet. Bio je poznat po svojim analogijama sa boksom koje je pravio kada je davao intervjue, kao i po tome što je u Parizu pokušao da nauči pesnika Ezru Paunda da boksuje. Nekoliko Hemingvejevih kratkih priča odražava ljubav prema sportu, uključujući kratke priče Fifty Grand i The Battler.
Hemingvej kao lovac na nacističke podmornice
Da, dobro ste pročitali. Na skoro čitavu jednu godinu tokom Drugog svetskog rata, Ernest Hemingvej je pretvorio svoj ribarski brod Pilar u brod za lov na nacistističke podmorice. U dogovoru sa ogrankom mornaričke obaveštajne jedinice SAD-a sa bazom u Havani, Hemingvej je napunio Pilar teškom artiljerijom i malim komadima oružja, tako da je sve delovalo kao da se sprema za obično ribarsko putovanje. U Pilar su se ukrcali prijatelji zainteresovani da budu deo misije i krenuli sa dnevnim patrolama u vodama Kube. Cilj je bio da brod izgleda kao obična ribarska barka, da bi nacistička podmornica izronila i pokušala da se iskca na barci. Američka mornarica je redovno koristila ovu taktiku, a ovakve barke nazivale su se Q-brodovi. Kada bi nacistička podmornica izronila, Q-brodovi bi ubrzo dohvatili svoje skriveno oružje i pokušali da potope podmornicu. Na kraju je FBI preuzeo rad sa kontraobaveštajcima na Karibima, a Pilar i njena posada nikada nisu ispalili nijedan metak na neprijateljsku podmornicu. Ipak, bila je to još jedna avantura.
Hemingvej kao ratni heroj
Kao mladić, Hemingvej je služio pri Crvenom krstu na italijanskom frontu tokom Prvog svetskog rata. Prvobitno je želeo da se priključi vojsci, ali zbog njegovog oslabljenog vida to nije bilo moguće. Počeo je da radi kao vozač ambulantnih kola u Crvenom krstu, a ubrzo je ranjen. Dok je vozio čokoladu i cigarete vojnicima na frontu, pogodilo ga je topovsko đule, od kojeg mu je u nozi ostalo oko 2000 sitnih šrapnela i uništilo mu koleno. Uprkos teškoj povredi, Hemingvej je uspeo da izvuče iz kola povređenog vojnika, nabivši cigarete u svoju ranu u pokušaju da zaustavi krvarenje. Zbog hrabrosti koju je pokazao tog dana, Hemingveja je italijanska vlada odlikovala srebrnom medaljom za vojne zasluge.
Mnogo godina posle Prvog svetskog rata, nakon lova na nacističke podmornice, Hemingvej je ponovo posetio Evropu da bi pratio Drugi svetski rat kao izveštač. Priključio se britanskoj Kraljevskoj aviaciji (RAF) i pratio bombardovanja i premeštanja divizija kroz Evropu tokom najtežih borbi. Bio je svedok Dana-D iz aviona i zabeležio je mnoge ratne strahote. Hemingvej je preuzeo i aktivnu ulogu tokom rata o kojem je došao da piše, pa je direktno prekršio Ženevsku konvenciju. Jednom se prišunjao podrumu za koji se znalo da je pun nemačkih SS-ovaca, pa je bacio granatu, a nadalje se aktivno uključio u ratna dejstva. U halabuci rata Hemingvej je, navodno, uspeo da formira sopstvenu jedinicu, koja je na neobjašnjiv način uvek raspolagala dobrom zalihom alkohola. Kako je pričao sam Hemingvej, on je sa svojom jedinicom prvi ušao u oslobođeni Pariz, od kada su zauzeli Hotel Ric, i što je najvažnije – preuzeli bar hotela od Nemaca – prošao je čitav jedan dan pre nego što su saveznici preuzeli ceo grad. Istraga nakon rata utvrdila je da je Hemingvej prekršio pravila izveštavanja u ratu, uključujući napuštanje civilne uniforme i preuzimanje uniforme poručnika u kojoj je predvodio grupu vojnika u borbu. Takođe je optužen za posedovanje vojnog naoružanja, koje je držao u svojoj sobi, uključujući anti-topovske granate i nemačke bazuke (tip puške, prim. prev). Hemingvejev odgovor na ove optužbe bio je da su titule koje su mu dodeljene u ratu bile znak čiste ljubaznosti.
“Na kraju krajeva, svako u Novoj Engleskoj ko je posedovao brod automatski je postao kapetan, a svi mi iz Kentakija smo poručnici po rođenju”.
Po pitanju oružja koje je držao u sobi, tvrdio je da ga čuva “da trupama bude pri ruci”. Nekoliko Hemingvejevih prijatelja sa visokim vojnim činovima svedočilo je u njegovu korist. Do kraja istrage, ne samo da je oslobođen svih optužbi, nego mu je dodeljena Bronzana zvezda za hrabrost u ratnom izveštavanju. Poručnik Bak /“Buck”/ Lanham, Hemingvejev blizak prijatelj, zapisao je:
“On (Hemingvej) je bez sumnje jedan od najhrabrijih ljudi koje sam ikada upoznao. Nije znao šta je strah”.
Hemingvej kao legenda
Hemingvejeva životna iskustva poslužila su mu kao materijal za njegov književni rad, a puno događaja iz njegovog života može se pronaći u fikciji koju je pisao. Muškarci u njegovim pričama imaju i crtu Hemingvejevog mačizma, i njegove skrivene bolove, ali uvek prikazane kroz ležerno ponašanje u napetim situacijama. Kao što je sam Hemingvej govorio:
“U odlascima tamo gde moraš da ideš, kad radiš ono što moraš da radiš i gledaš ono što moraš da vidiš, prigušuješ i zatupljuješ intrument kojim pišeš. Ipak, ja bih ga radije savio i zatupio, nego da ga ponovo stavim na panj i prekujem u ispravan oblik sa kamenom za ravnanje stavljenim preko, i znao da imam nešto o čemu mogu da pišem, nego čuvao nešto sjajno, svetlucavo o čemu ne mogu ništa da kažem, glatko i nauljeno, ali u ormaru, i da ga ne koristim”.
– Prvih 49 priča, predgovor
Hemingvejevi kritičari su za njegova života pokušali da ga prikažu kao preterano mačo muškarca, tvrdeći da u javnosti Hemingvej stalno nešto glumata. Kada čitate njegova dela, ali i biografije koje su o Hemingveju napisali njegovi bliski prijatelji, postaje jasno da Hemingvej nije glumatao. Bio je, možda, jedan od najiskrenijih ljudi koji su ikada živeli. Živeo je onako kako je želeo, nikad ne propuštajući prilike i nikad ne odustajući od svojih strasti. Verovatno ga je najbolje opisala glumica Marlen Ditrih, bliska prijateljica, koja je jednom Hemingvejevom biografu rekla:
“Verovatno je najfantastičnija stvar u vezi s Ernestom bilo to, što je našao vremena da radi stvari o kojima većina muškaraca samo sanja. Imao je hrabrost, inicijativu, vreme, sreću da putuje, da svari sve to, da piše, da sve to stvori, na neki način. U njemu se dešavala tiha smena godišnjih doba, svako od njih je prvo ostavilo traga spolja, a onda se spustilo unutra i ponovo se pojavilo s nekakvom ritmičnošću, sveže i s obnovljenim poletom.”
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Ko je OnLine
Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost