Kratke priče

[Bibliotekar]

LEŠEK KOLAKOVSKI: Bog ili Relativnost milosrđa

Ova je pričica vrlo kratka i jednostavna; sadrži samo osnov, pitanje i naravoučenije.

OSNOV: Psalmopevac veli o Bogu (Ps. 136. 10. 15) Koji probi Misir u prvencima njegovijem; jer je do vijeka milost njegova. A Faraona i vojsku njegovu vrže u more crveno; jer je do vijeka milost njegova.

PITANJE: Šta misle Egipćani i Faraon o milosrđu Boga?

NARAVOUČENIJE: Milosrđe i dobročinstvo ne mogu da budu namenjeni svima. Kad upotrebaljavamo te reči, dodajmo uvek: za koga. A kad činimo dobra dela narodima, pitajmo ih, takođe, šta o tome misle. Primer je Egipat.

Lešek Kolakovski: „Ključ nebeski - Razgovori sa Đavolom”, Beograd : BIGZ. - 1990, str. 30.

[Palma]

Nemoj čekati

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: "Hm, hm…" Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: "Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život."
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
"Ti nećeš umreti!"
"Zašto?" upita ona jedva čujnim glasom.
"Zato jer si mi potrebna!"
"A zašto mi to ranije nisi rekao?"

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: "Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna." Možda i zna, ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja. Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: "Ja sam, želim ti reći da te volim."
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: "Trebam te! Volim te, volim, volim te..."
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

[Palma]

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego što je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego što je postojala priroda, postojala sam prije nego što je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo što nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u šume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udišete.

Volim da dođem iznenada, kada se ne nadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moć govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da često izgovarate nesuvisle rečenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smejete kao deca, volim da sštate livadama i berete retko cveće.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene priče izmišljate kojima ni jedna bajka ravna nije.

Ali sam tužna kada me se bojite.

Tukli ste me, mučili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i žednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali večne kiše i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se širim i razvijam, govorili ste čak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strašne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljačkali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdržala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrećnu, da vas ne rastužim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Šunjala sam se kao mio lopov oko vaših srca, omekšivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se neće moći nikada više ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da ćete večno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na večno ćutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vaše hramove. Primpremite sudove duše svoje da vam ih napunim radošću i veseljem. Ja ću biti vaša molitva, ja ću biti vaš vid kada ne vidite, ja ću biti vaš sluh kada ne čujete, ja ću vas nahraniti kada ogladnite, ja ću vas napojiti kada ožednite. Ja ću biti vaša svetlost u mraku, ja ću biti put po kojem ćete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i biću tu.

[Palma]

A gde ti je osmeh? - savremena priča za ozbiljne ljude

Visoko negdje u planinama nalazilo se jedno udaljeno gluvo selo. Gluvo, ne zato što su stanovnici tog sela bili zaista gluvi, već zato što su bili gluvi za ostatak svijeta.

Ljudi u tom selu živjeli su kao jedinstvena porodica. Mladi su poštovali starije, muževi su cijenili supruge.

U njihovom govoru nisu postojale riječi kao: uvreda, vlasništvo, mržnja, tuga, sujeta, bol, pohlepa, zavist, licemjerje…zato što u njihovim životima nije postojalo ništa što bi se moglo nazvati tim riječima. Stanovnici tog sela rađali su se sa osmijehom, i od prvog do posljednjeg dana njihovih života, sa usana im nije silazio taj široki osmijeh.

Muževi su im bili muževni, a žene – ženstvene. Djeca su pomagala odraslima u domaćinstvu, igrali se i zabavljali, verali se visoko po drveću, brali gorke plodove, plivali u planinskom potoku. Odrasli su ih učili jeziku ptica, životinja i biljaka, tako da su djeca naučila jako mnogo od njih. I skoro svi zakoni prirode bili su im poznati.

I stari i mladi, živjeli su u harmoniji sa Prirodom. Naveče bi se svi okupili oko vatre i slali svoje osmijehe zvijezdama. Svako bi izabrao svoju zvijezdu na nebu i pričao sa njom. Od zvijezda su naučili o zakonima Svemira i o životima u drugim svjetovima. I tako je to bilo kod njih od kad su znali za sebe.

Jednog dana u selu se pojavi neki strani čovjek i reče:
- Ja sam učitelj.

Svi se ljudi obradovaše pridošlici. I nemalo zatim, povjeriše mu svoju djecu sa nadom da će im djeca naučiti važnije zakone od onih koje su do tada naučili od Prirode i Svemira.

Učitelj je započeo sa svojim učenjem. No kako je vrijeme teklo, svi su počeli primjećivati kako su se djeca počela polako mijenjati, kao da su bila zamijenjena sa nekom drugom djecom. Postala su u početku razdražljiva, a nakon toga se među njima pojavila i zloba, sve su se češće svađala međusobno i uzimala stvari jedni od drugih. Naučili su se ismijavanju, lažnim i lukavim osmijesima. Sa njihovih lica kao da su bili izbrisani prijašnji osmijesi, na koje su svi u selu bili navikli.

Ljudi nisu znali da li je to dobro, jer sama riječ ‘loše’ nije ni postojala kod njih. Imali su povjerenja u učitelja i iskreno su vjerovali da su to nova znanja i umijeća koja im je učitelj donio iz drugog dijela svijeta.

Prošlo je nekoliko godina. Djeca su narasla, a život u tom dalekom, planinskom selu, sasvim se promijenio. Ljudi su zauzeli zemlju, ogradili je i nazvali je svojim vlasništvom. Postali su nepovjerljivi i predostrožni jedni prema drugima. Zaboravili su za jezik ptica, životinja i biljaka. Svako od njih izgubio je svoju zvijezdu na nebu.

Pored toga u njihovim domovima su se pojavili televizori, kompjuteri, mobilni telefoni, iznikle auto-garaže. Ljudi su izgubili svoje široke osmijehe, ali su zato zadobili cinične kikote.

A učitelj, koji još uvijek nije naučio da se smije, posmatrao je sve to sa ponosom i pomislio: U ZABAČENOM PLANINSKOM SELU NAJZAD SAM USPIO DA PRIKLJUČIM OVE DIVLJAKE MODERNOJ CIVILIZACIJI.

Šalva Amonašvili

[Palma]

Mojim prijateljicama

Mlada supruga je sela na fotelju jednog vrelog dana, pijući ledeni čaj u poseti svojoj majci . Dok su pričale o životu, o braku, o odgovornostima u životu i obavezama zrelih ljudi, majka je zamišljeno prodrmala kockice leda u časi i onda jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.
"Nemoj zaboraviti svoje prijateljice", rekla je dok su se listici čaja polako smirivali na dnu šoljica. "One će ti biti sve važnije, kako budes postajala starija. Koliko god budeš volela svog muža, koliko god budeš volela svoju decu, one će ti biti potrebne. Sjeti se da povremeno odeš negde sa njima, da radiš nešto s njima. I zapamti da tvoje prijateljice nisu samo prijateljice, one su tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Biće ti potrebne druge žene. Ženama su uvek potrebne druge žene."

"Kakav blesav savet", pomislila je mlada žena . "Zar se nisam upravo venčala? Zar nisam upravo zakoračila u svet parova? Ja sam udata žena, odrasla, nisam neka mlada devojka kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i porodica koju ćemo mi stvoriti svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život učinim smislenim."

Ali ona je poslušala svoju majku; nastavila je održavati kontakt sa svojim prijateljicama i tako sve više svake godine . Kako su godine prolazile, jedna za drugom, ona je polako počela shvatati da je njena mama ustvari znala tačno šta je pričala. Kako vreme i priroda stvaraju promene i misterije u životu svake žene, prijateljice ostaju oslonac za nju.

Nakon 40-ak godina življenja u ovom svetu evo šta je naučila:

Vreme prolazi.
Život se dešava.
Distanca razdvaja.
Deca odrastaju.
Ljubav bledi.
Srca se slamaju.
Karijere se završavaju.
Poslovi dođu i prođu.
Roditelji umru.
Kolege zaborave usluge.
Muškarci ne zovu onda kad su rekli da hoce.
Ali prijateljice ostaju tu, koliko god vremena i milja bile daleko od tebe.

Prijateljica nikada nije toliko daleko da ne može biti tu kad je potrebna. Kad budeš morala hodati tim usamljenim putem i kad budeš morala hodati sama, tvoje prijateljice će biti tu sa strane tog puta navijajući za tebe, moleći se za tebe, trudeći se za tebe, intervenirajući u tvoje ime i čekajući te na kraju puta širom otvorenih ruku. Nekada će one čak i prekršiti pravila i hodati pored tebe. Ili će uleteti i izneti te sa puta. Moje prijateljice blagoslove moj zivot!

Svet ne bi bio isti bez njih, ne bih ni ja. Kad smo započele ovu avanturu zvanu ženskost, nismo imale pojma o neverovatnim radostima i tugama koje su nas čekale. Niti smo znale koliko ćemo biti potrebne jedna drugoj. Svakog dana smo potrebne jedna drugoj i dalje...

[Bibliotekar]

DANIL IVANOVIČ HARMS: Kako sam se rodio

Sada ću vam ispričati kako sam se rodio, kako sam rastao i kako sam pokazao prve znake genijalnosti. Rodio sam se dvaput. Dogodilo se to ovako.

Moj tata oženio se mojom mamom 1902. godine, ali moji roditelji su me doneli na svet tek krajem 1905, zato što je tata želeo da se njegovo dete rodi na Novu godinu. Tata je izračunao da začeće mora da se dogodi 1. aprila i tek je toga dana prišao mami sa predlogom da me začnu.

Prvi put tata je, dakle, prišao mami 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno čekala taj trenutak i strašno se obradovala. Ali, kao što se može videti, tata je bio veoma veseo, nije izdržao i rekao je mami: „April-li-li!”

Mama se strašno uvredila i toga dana nije dozvolila tati da joj se konstruktivno približi. Trebalo je čekati sledeću godinu.
Godine 1904, 1. aprila, tata je opet prišao mami s predlogom da me začnu. Ali, pamteći prošlogodišnji slučaj, mama je rekla da ne želi da je tata opet dovede u glupu situaciju, i ponovo mu nije dozvolila da joj se približi. Koliko god da je tata besneo, ništa nije pomoglo.

I tek nakon godinu dana tati je uspelo da ubedi mamu i začne me.

Prema tome, moje začeće dogodilo se 1. aprila 1905. godine.

Međutim, svi tatini planovi su pali u vodu, jer sam bio nedonošče i rodio se četiri meseca ranije. Tata se tako razbesneo da se babica koja me je prihvatila zabunila i počela da me gura tamo odakle sam tek izašao. Jedan naš poznanik, student Vojno-medicinske akademije, koji je tome prisustvovao, izjavio je da neće uspeti da me uguraju nazad. Međutim, ne obazirući se na njegove reči, žurno su me gurali tamo gde ne treba.

Onda je nastala strašna panika.

Porodilja viče: „Dajte mi moje dete!” Odgovaraju joj: „Vaše dete je u vama.” „Kako?” – viče porodilja. „Kako može da bude u meni kada sam ga malopre rodila!” „Ali,” – kažu porodilji – „možda ste pogrešili?” „Kako pogrešila!” – urla porodilja. „Zar ja mogu da pogrešim? Svojim sam očima videla dete, malopre je ležalo na čaršavu!” „To je tačno” – kažu porodilji. „Ali možda je negde otpuzalo.” Jednom rečju, ni sami ne znaju šta da joj kažu.

A porodilja viče, traži svoje dete.

Pozvali su iskusnog lekara. On je pregledao porodilju, raširio ruke, ali je ipak shvatio o čemu se radi, pa joj je dao veliku dozu gorke soli. Porodilju je to proteralo i tako sam po drugi put došao na svet.

Onda se tata opet razbesneo. To – kaže – nije moguće nazvati rođenjem. To – kaže – nije čovek, to je napola embrion i treba ga ugurati nazad ili staviti u inkubator.

I tako su me stavili u inkubator.

U inkubatoru sam odsedeo četiri meseca. Ali to je već druga priča.

„Moderna svetska mini-priča: priredili Snežana Brajović, Milisav Savić”, Beograd : Prosveta. – 1993, str. 22-23.

[Palma]

Bajka o časti

U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše. Lutаli godinаmа po rаzličitim krаjevimа trаžeći mesto zа svoj dom. Kаd dođoše do Velike Reke, rešiše dа tu i ostаnu. Podigoše svoje kuće, nаprаviše svoje selo, i izrаdiše veliko, brojno i zdrаvo potomstvo. Izаbrаše sebi i krаljа po imenu Rаzum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tаko nаstаde nаrod. Beše nаdаleko poznаt po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vreme je prolаzilo. Život im beše bogаt. Ali sve što je dobro, privuče i zаvidne ljude. Iz vrlo udаljenih krаjevа, gde su vlаdаle neslogа i mržnjа, а krаljicа im bilа Zаvist, krenuše dа nаpаdаju ovаj nаrod. Rušili su im kuće, otimаli decu, pаlili knjige …

No, nаrod beše hrаbаr i neustrаšiv. Zаto Zаvist reši dа ubije Rаzum. Tаko i bi. Nаrod ostа bez krаljа te odluči dа vlаst pripаdne njegovoj ženi. Onа se zvаlа Čаst. Imаlа je kćerku Slobodu i sinа Život. I umesto dа bez rаzumа nаrod propаdne, oni su sа Čаsti postаli još jаči. Čаst je vlаdаlа pošteno i dostojаnstveno. Bilа je skromnа, iskrenа i prаvednа. Kćerkа joj je u svemu pomаgаlа. Slobodа je bilа nаjlepšа devojkа nа svetu i voljenа u nаrodu.

Zаvist, već besnа, pokušа dа ubije i Čаst, аli bez uspehа. Zаtim pokušа dа otme Slobodu, аli je i onа bilа neuhvаtljivа. Nаrod ih je dobro čuvаo, bаš kаo što se čuvа nаjveći zаvet predаkа. No, Zаvist nije mirovаlа. Trаžilа je put do zlа. Tаko nаgovori Život dа se odrekne mаjke i sestre dobijаjući zа uzvrаt obećаnje – večnu slаvu i vlаst. Život je poverovаo. Nа prevаru zаtvori Čаst i Slobodu u kutiju zаborаvа. Postаde krаlj. Nаrod se uplаši novog krаljа jer Život bez Čаsti i Slobode je Život sа strаhom. Tаdа su istinа i nаdа dаleko, а tugа i zlo prve komšije. Zаvist je imаlа kćerku Lаž kojа se po nаgovoru mаjke udа zа krаljа. Uz nju Život postаde još suroviji, а nаrod nesrećniji. Život i Lаž dobiše kćerku Prevаru i sinа Zаborаvа.

Dođoše još crnji dаni. Nаrod je propаdаo svаkim dаnom sve više. Od rаzumnog, čаsnog i slobodnog, ostаde sаmo prevаreni nаrod. I – zаborаvljen.

Ne prođe mnogo, а Zаvist odluči dа ode odаtle jer više nije imаlа nа čemu dа im zаvidi. Sа njom odoše i kćerkа Lаž i unukа Prevаrа jer im je, ovаkаv kаkаv je, Život dosаdio. Kаd je krаlj ostаo sаm, sа sinom Zаborаvom, oseti neizmernu tugu i pokаjаnje zа ono što je učinio svom nаrodu, te pаde u postelju. Sin se sаžаli nаd svojim ocem te odluči dа nаđe kutiju zаborаvа. Nije je bilo teško nаći.

Bilа je nа putu, zаborаvljenа. Obrаdovаo se, аli ju je uzаlud pokušаvаo dа otvori. Sedeo je tužаn dаnimа pored očeve postelje nаdаjući se dа će nekim čudom ozdrаviti.

Jednog dаnа vide gа mаli dečаk zlаtne kose i upitа gа:

“Poznаješ li ti Čаst i Slobodu?“

“Ne, jа sаm se rodio posle njih,“ odgovori Zаborаv, „аli ih poznаje moj otаc Život.“

“Slušаj me dobro,“ reče zlаtokosi, „аko želiš dа Život ozdrаvi, morаš ispuniti tri zаdаtkа-želje. Tаko će se kutijа zаborаvа otvoriti.“

- Prvа željа: Učini dа Život zаuvek zаborаvi nа Zаvist, Lаž i Prevаru.

- Drugа željа: Vrаti nаrodu Čаst i Slobodu!

-Trećа željа: Ne dozvoli dа jezik tvog nаrodа pаdne u zаborаv!

Zаborаv sve tаko učini, pа se Život iznovа probudi. Uz njegа su i Čаst i Slobodа živeli dugo i srećno. Žive i dаnаs аli ih trebа čuvаti od kutije zаborаvа”

Nikola Borovčanin, 6/1 OŠ “Vasa Čarapić” ,Beli Potok kod Beograda”
Ovaj rad dobio Veliku Nagradu Svetosavskog književnog Konkursa ove godine.

[Palma]

Bruno Ferrero: ZALEĐENO JEZERO

Dva su se mala prijatelja klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan. Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.
Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode. Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?”
Uto se oglasio neki starac:
“Ja znam kako je uspeo!”
“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.
Starac je odgovorio:
“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”

[Palma]

Paulo Coelho: ALKEMIČAR

Neki trgovac pošalje svog sina da nauči Tajnu Sreće kod najmudrijeg od svih ljudi. Momak je četrdeset dana hodao pustinjom, dok nije došao do lijepa dvorca, navrh neke planine. Tamo je živio Mudrac kojega je tražio.
Umjesto da se susretne s tim svetim čovjekom, naš junak uđe u dvoranu u kojoj je sve vrvjelo. Trgovci su ulazili i izlazili, razgovaralo se u svim kutovima, malen je orkestar svirao nježne melodije, a na bogatu su stolu bila ponuđena najslasnija jela iz toga kraja. Mudrac je razgovarao sa svima, te je momak morao dva sata čekati dok ne bude primljen.
Mudrac je pažljivo saslušao povode za momkov posjet, no reče da u tom trenutku nema vremena objasniti mu Tajnu Sreće. Posavjetuje momka da prošeta palačom i vrati se za dva sata.
- Htio bih te, međutim, nešto zamoliti - završi Mudrac, pružajući momku čajnu žličicu u koju kapne dvije kapi ulja. - Dok budeš hodao, drži ovu žličicu tako da se ulje ne prolije.
Momak tako krene gore i dolje po stubištima i dvoranama u palači, ne skrećući pogleda sa žličice. Nakon dva sata, vrati se k Mudracu.
- Onda - upita Mudrac - jesi li vidio perzijske sagove u mojoj blagovaonici? Jesi li vidio vrt za koji je Meštar svih vrtlara deset godina utrošio da ga odnjeguje? Jesi li primijetio lijepe pergamente u mojoj knjižnici?
Dječak postiđen, prizna da nije ništa od toga vidio. Jedina mu je briga bila da ne prolije kapi ulja što mu ih je Mudrac bio povjerio.
- No onda se vrati i upoznaj čuda moga svijeta - reče Mudrac. - Ne možeš vjerovati nekome čiju kuću ne poznaješ.
Nešto umiren, momak uzme žličicu i ponovo krene u šetnju palačom, ovaj put obraćajući pažnju na sve umjetnine koje su visjele sa stropa i bile na zidovima. Vidio je vrtove, okolne planine, nježno cvijeće, uočio tankoćutnost s kojom je svakoj umjetnini izabrano mjesto. Kad se ponovo našao pred Mudracem, potanko ispripovjedi sve što je bio vidio.
- A gdje su ti one dvije kapi što sam ti ih povjerio?
Gledajući žličicu, momak shvati da ih je bio prolio.
- To je dakle jedini savjet koji imam za te - reče najveći Mudrac među Mudracima. - Tajna sreće sastoji se u tome da gledaš sva čuda svijeta, a da pritom ne zaboraviš na dvije kapi ulja u žličici."

[Palma]

Pismo Bogu

Čovek je radio u pošti, a posao mu je bio da sortira pisma čije adrese su bile nejasne. Jednoga dana u ruke mu dođe pismo koje je drhtavom rukom bilo upućeno Bogu. On pomisli: Bolje da ja ovo otvorim da vidim o čemu se radi.

Otvori pismo, a u njemu piše:

"Dragi Bože, ja sam 83 godine stara udovica i živim od vrlo male penzije. Juče mi je neko ukrao tašnu. U njoj sam imala još samo 10.000 dinara, koje sam čuvala do iduće penzije.

Iduće nedelje je Dan Majki, na koji sam pozvala nekoliko prijatelja. Bez tog novca ne mogu da kupim hranu. Nemam porodicu da bih se nekom obratila za pomoć i ti si dragi Bože moja jedina i poslednja nada."

Radnik u pošti se jako rastužio čitajući pismo ove starice i pokazao je svojim kolegama. Svi su se rastužili i rešili da sakupe nešto novca i pošalju starici. Sakupe 9600 dinara i pošalju.

Radnici u pošti su baš imali lep osećaj zbog ovog dobrog dela. Prodje Dan Majki i gle posle nekoliko dana evo opet pisma napisanog Bogu.

A u njemu piše:

"Dragi Bože, kako se ikada mogu dovoljno zahvaliti za tvoju pomoć? Zahvaljujući tvom dobročinstvu bila sam u mogućnosti da napravim lepu večeru za svoje prijatelje kojima sam ispričala o tvom dobrom delu. Samo da te obavestim da je u pismu falilo 400 dinara. Nemam sumnje da su to uzele one lopuže iz Pošte!

[Palma]

Vesna Krmpotić: OGLEDALCE

Samo je jedno jedino ogledalo pokazivalo nemoguće: lice te žene kad je bila mlada i lijepa. Sva su druga ogledala uzvraćala sadašnjim likom, odnosno, licem naborane kože i otromboljenih vrećica ispod očiju: izgledom umora i zlovolje.
Žena je to otkrila slučajno, baš u vrijeme svoje najžešće ljutnje na sebe i svijet. Ogledalo je bilo ogledalce, džepno, i možda bi ga bila bacila, da joj se pogled čudnom nehotičnošću nije našao u njemu. Iz ogledalca je zasvjetlucalo lice otprije četrdesetak godina, nevino i nasmijano, lice djevojke, koja je upravo dobila kitu ruža.
Žena je buljila u ogledalce, ne vjerujući očima. Stavila je naočale. Donijela povećalo. Što god je činila, lice iz mladosti odolijevalo je sadašnjici, nelijepoj i ozlojeđenoj.
Žena sa zahvalnošću privije ogledalce na srce.
"Ti si mi jedini prijatelj", prošapće. "Jedino me ti vidiš takvu kakva jesam".
I poljubi ga, poljupcem koji je čekao četrdesetak godina da se nekomu daruje.
Spavala je s njim. Noću bi se budila, palila svjetiljku, provjeravala je li lice još uvijek u ogledalcu. Bilo je. Plašila se pokazati tu čaroliju drugima, da njihov pogled ne bi naudio ogledalcu.
Što se više u njemu ogledavala, to se boljom i vedrijom osjećala. Prestadoše glavobolje i grudobolje. Odoše nekud žuljevi i šuljevi, otpadoše bradavice, udobriše se na nožnim prstima zanoktice. Stigne joj pismo od ujaka iz dalekoga svijeta. Stigne joj vijest da joj se mirovina povećala.
Kad bi joj obično ogledalo u kupaoni javilo nešto kao" hej, ovo si t"i, ona bi mu smjesta pokazivala sebe u ogledalcu i odvraćala: "Šipak, ovo sam ja"! Svaki puta sve uvjerenija da je tako.
I tko zna dokle bi se ovako stiglo, da ženi jednoga dana ogledalce nije palo na tvrd pod, i prepuklo na dva dijela i još pokoju krhotinu. Plačući ga je skupljala, sastavljala, lijepila. Našla je sve komadiće, osim jednoga. Za njim je zavirivala u sve kutke, pretraživala sve pukotine, ali komadića nigdje. Po nesreći, bio je to baš onaj komad u kojemu bi ona bila nastavila svoj put prema mladosti. Jer u ostalim dijelovima ogledalca slika se od udarca promijenila, vratila se sadašnjici.
Žena je danima plakala. Nekako je znala da je onaj komadić sačuvao njezinu mladoliku sliku. A sva je druga ogledala u stanu zastrla, dok je ono najveće u kupaoni razbila.
Grudobolja i glavobolja nasrnuše opet. Šuljevi, žuljevi. Zanoktice, bradavice. Iz mirovinskoga ureda javiše da su se onomad zabunili: nema povišice. Od svih tih potresa, ženi stade slabiti vid, naročito u lijevomu oku. Preko lijevoga se spusti tamni zastor. Kad je konačno posjetila liječnika, ovaj joj sa zaprepaštenjem objavi da joj se u oku zaglavio sitan komadić zrcala.
Žena se presenetila, a potom se nasmijala mladenačkim smijehom, kao djevojka, koja je upravo primila kitu ruža.
"Dođite sutra da ga izvadimo", kazao je liječnik, malo začuđen ženinim ponašanjem. i dodao:
" Naprosto je nevjerojatno da ste cijelo vrijeme tu krhotinu nosili u oku i da niste... "
Nije došla liječniku ni sutra, ni prekosutra. Na lijevomu se oku podigao zastor, oko je namignulo, i nastavilo gledati kao i prije. Kod kuće je žena oslobodila sva ogledala. U svakomu je bila mlada i lijepa.
Ljepota je u oku onoga tko gleda.

[Bibliotekar]

Dino Bucati: PSEĆA ZAGONETKA

Kada mene, psa, izvode u šetnju, ispred one velike palate sa kipovima, vitražima, kulama i kupolama, na obližnjem trgu često viđam neku vrstu crnih kola, veoma lepih, s mnogo drangulija, kako stoje ispred kapije. Okolo je gomila sveta. Iznenada, kroz kapiju izlaze četvorica ljudi noseći na remenima jednu dugačku kutiju bez natpisa. I ta kutija je takođe vrlo lepa, bogato ukrašena. A svetina posmatra dok je ona četvorica veoma oprezno natovaruju u prekrasna kola. Šta li bi moglo biti unutra? Napregnuta pažnja prisutnih, skupocenost opreme, svečanost trenutka – sve to navodi na pomisao da kutija sadrži nešto od izuzetne vrednosti, retke i dragocene đakonije, u svakom slučaju stvari za jelo, jer čime bi se inače mogla objasniti tolika parada. Zatim, dok tajanstveni predmet polažu u kola, zapažam da se neki od prisutnih, naročito žene, vrlo često prosto guše u jecajima. Gledajući kako onu kutiju odnose, najproždrljiviji se toliko ražaloste da ne uspevaju da zadrže suze.
Eto, to su zaključci na koje nas navodi običan zdrav razum. Ali ljudi su strašno čudna stvorenja. Pa sad ti pokušaj da dokučiš kog đavola zatvaraju u te čarobne sanduke i zašto dopuštaju da im neko to odnese ispred nosa. Plaču kao kiša, a neće prstom da mrdnu da spreče odlazak. Čudan neki svet!

„Moderna svetska mini-priča: priredili Snežana Brajović, Milisav Savić”, Beograd : Prosveta. – 1993, str. 43-44.

[Palma]

Jelena Milošević: POZITIVAN PAR

Njihov je brak bio kao i u većine. Zaljubljenost u početku, interes u sredini i neprijateljstvo do kraja.
Decu su imali, baš kao i većina dvoje, ova su odrasla, pa otišla svojim putem.

Jednog dana on je saznao da je pozitivan. Sledećeg dana znala je i ona. Prvo su pružali otpor verovanju, zatim su pali u očajanje kao u bunar, tražeći u njemu krivca prenosioca najnegativnije pozitivnosti koju su mogli da očekuju. Međutim, sve su to bila neverstava, ona što ih je činila većina– sitna, usputna, stanična – nije im se moglo ući u trag.

Odustali su od daljeg traženja. Potom su zaćutali i ćutali su iscrpno i dugo, namereni da ćuteći izgovore svoje poslednje reči, ali onda su, umesto poslednjih, jednog jutra izgovorili prve.

Ona je rekla– oprosti, a on– kajem se.

Od tada pričaju, doduše ne baš stalno, jer deo tog vremena što je preostalo, isključivo vode ljubav.

Kratka priča iz zbirke najboljih kratkih priča IK Alma za 2009-u godinu – „Kuće u vazduhu”

[Palma]

Paulo Koeljo: ZAHIR -Najlepši grožđe

Jednoga jutra, neki seljak zakuca snažno na kapiju manastira. Kad mu brat vratar otvori, seljak mu dade jedan prekrasan grozd.
- Dragi brate, ovo je najlepše grožđe iz mog vinograda. Došao sam da ti ga predam na dar.
- Hvala ti! Odmah ću ga odneti igumanu koji će se obradovati tvom poklonu.
- Ne! Ja sam ga doneo tebi.
- Meni? Ali ja ne zaslužujem tako lep dar prirode.
- Kad god sam kucao na ova vrata, ti si mi otvarao. Kad mi je bila potrebna pomoć, pošto mi je suša uništila berbu, ti si mi svakoga dana davao komad hleba i čašu vina. Želim da ti ovaj grozd donese malo ljubavi sunca, lepote kiša i čuda Božijega.

Kaludjer vratar uze grozd, stavi ga preda se i celo jutro mu se divljaše: zaista je bio lep. Zato je odlučio da ga pokloni igumanu koji ga je uvek bodrio mudrim rečima. Iguman se silno obradovao grožđu, ali se setio da jedan kaludjer u manastiru leži bolestan i pomislio: „Daću njemu ovaj grozd. Ko zna, možda će uneti malo radosti u njegov život“.

Ali grožđe se nije dugo zadržalo ni u ćeliji bolesnog brata koji je razmišljao: „brat kuvar se toliko brine o meni, daje mi da jedem samo najbolje. Siguran sam da bi ga ovo silno obradovalo“. Kad se brat kuvar pojavio sa grožđem, bolesnik mu predade grožđe.
-Ovo je za tebe. Pošto si stalno u dodiru sa plodovima koje nam priroda daruje, znaćeš već šta da radiš s ovim Božijim delom.

Brat kuvar je bio očaran lepotom grozda i ukaza svom pomoćniku na njegovo savršenstvo. Zrna grožđa su bila toliko savršena da niko to neće umeti bolje da ceni od brata sakristana, kome je poveren na čuvanje. Presveti sakrament, i koga su mnogi u manastiru smatrali svecem.

Brat sakristan je, pak, sa svoje strane, poklonio grožđe najmladjem iskušeniku, kako bi ovaj mogao da shvati da se Božje delo ogleda i u najsitnijim pojedinostima Stvaranja. Kad ga je iskušenik primio, njegovo se srce ispunilo Slavom Božijom, jer još nikad nije video tako divan grozd. Istog časa, setio se svog dolaska u manastir i osobe koja mu je otvorila vrata; taj čin mu je omogućio da danas živi u zajednici ljudi koji umeju da cene vrednost čuda. I zato je, pre nego što je pala noć, odneo grozd bratu vrataru.
- Jedi i uživaj. Ti si ovde gotovo uvek sam i ovo će ti groždje činiti dobro.

Brat vratar je shvatio da je taj dar bio zaista namenjen njemu i pojeo je u slast ceo grozd, uživajući u svakom zrnu, a onda je srećan utonuo u san. Na taj način, krug se zatvorio; krug sreće i radosti, koji se uvek širi oko onih koji su u dodiru s energijom ljubavi.

[Palma]

Ivica i Marica – savremena srpska politička bajka

Ivica i Marica u šumi evropskih propisa ili kako je Ivica želeo čokoladu



Ivica i Marica su bili dobra deca siromašnog grobara Tome, miljenici njihovog strica Borisa. Bojeći se gladi i nestašica na tržištu mleka, njihova maćeha Jula nagovori njihovog oca, grobara Tomu, da se reše dece na taj način što će ih spakovati i odvesti u Evropsku šumu propisa i tamo ostaviti da pregovaraju o budućnosti života i planu pridruživanja.

Ivica i Marica su nekako saznali za taj pakleni plan razdvajanja sela Srbije i zaseoka Kosovo, te se dogovore da bacaju žute zvezdice na plavom putu i tako nađu nazad put do kuće koja se nalazila u već pominjanom selu zvanom Srbija. Tako i bi, te se njih dvoje srećno vratiše kući sa službenog puta. Ali iskusni grobar Toma reši da ih po drugi put ostavi u evropskoj šumi, te njih dvoje ne imavši vremena da sakupe žute zvezdice i sitne novce, poneše sa sobom samo mrvice hleba Sava kako bi obeležili put nazad do sela. Nažalost gladne životinje iz njihovog sela Srbija pojedoše mrvice i Ivica i Marica ostadoše u izgubljeni u evropskoj šumi propisa.

Tako lutajući u šumi propisa i pravila, odjednom naiđoše na veliku i lepu kuću napravljenu od crne čokolade sa 27 ekstrakta, sa šećernim prozorima u roze staklu, i onako izgladneli počeše da jedu kuću. Glad je glad, i ko te pita sme li se ili ne sme. Utom izađe iz kuće stara žena i pozva ih da uđu, rekavši im da će da napravi pravu pristupnu gozbu i otvoriti fondove za njih.

Međutim to beše stara i zla veštica Evropa koja je napravila kuću od čokolade da bi namamila balkansku naivnu decu, uhvatila ih i pojela. Veštica Evropa dakle, zatvori Ivicu kako bi ga utovila i potom spremila ručak od njega za sve pare, a Maricu pretvori u služavku. Ivicu je terala da jede do iznemoglosti, što njemu nije teško padalo a Marica je morala da čisti i sprema po ceo dan, što je njoj teško padalo.

Kad je veštica Evropa odlučila da je Ivica dovoljno debeo kako bi od njega bio jedan lep novogodišnji ručak, založi jugoistiočnu rernu u kojoj je nameravala da ga ispeče. Nedugo zatim, reče Marici da se popne u jugoistočnu rernu i da vidi da li je spremna za pečenje pakta o stabilnosti. Međutim, lukava i balkanski prepredena Marica reče da ne može da dohvati rernu, te na prevaru dovede vešticu Evropu i natera je da ona uđe u jugoistočnu rernu. Kad je veštica zagazila u jugoistočnu rernu, Marica hitro zatvori vratašca i zabravi ih, onako sa tri čvora, kako veštica ne bi mogla da izađe. Oslobodi brata Ivicu te zajedno sa pristupnim fondovima i kreditima pobegoše iz veštičine kuće, a veštica osta večito goriti u grčkoj vatri.

[Palma]

Spenser Džonson: POKLON



“…Postoje samo dvije stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti.”

Starac je nastavio: “Vidjećeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono što ti misliš da je Prošlost. Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću” - obećao je starac.

Mladić reče: “Znači, svaki put kada osjetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje.”

“Da”, – odgovorio je starac.

“Vrijeme za učenje”, još jednom je to potvrđivao, “jeste svako vrijeme kada želiš da učiniš Sadašnjost boljom od Prošlosti. Kada si uznemiren, ili imaš bilo kakva druga negativna osjećanja o Prošlosti koja se miješaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vrijeme da pogledaš u Prošlost i naučiš nešto iz nje.”

Mladić je upitao: “Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osjećam nešto negativno?”

Starac spremno odgovori: “Jer tada možeš da iskoristiš svoja osjećanja da te nečemu nauče.”

“I kako to da uradim?” – odvrati mladić.

Starac je odgovorio: “Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije što možeš:

1. Šta se zaista desilo u prošlosti?
2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga? i
3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?”

[Palma]

Starost

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktualnim događajima.
Odjednom unuk upita dedu:

- Deda, koliko ti imaš godina?

Deda odgovori:

- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnoga aparata, kontaktnih leća i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskog zraka. Nisu još izumili klimatske uređaje, mašine za veš i sušenje (veš su jednostavno prali i obesili sušiti na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici bili su tata i mama.
Reč "gay" bila je poštovanja vrijedna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. O lezbejkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.

Rođen sam pre kompjutera, paralelnoga studiranja i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice.
Kada je u moje vrijeme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili ustupiti joj mesto (sedište). Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli za nju kupiti kartu i doneli joj.

Muškarci su hodali ivicom stepeništa, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtač.

U moje vreme devičanstvo nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodici i čistoću za svoje muževe.
Naš život je bio određen s 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu i bio je ispunjen plodnim suživotom s bližnjima i odgovornoj slobodi.

Naučili su nas razlikovati dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posljedice.
Za brzu hranu smo mislili da je namijenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i
prijateljicama.

Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s nepoznatima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobitelu da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, nismo znali za kompjutere, laptopove.
Notebook je bila beležnica.

Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, satovi, kućni aparati, nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već
govorimo o strojevima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio -budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo.
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo.

Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza - cut ili McDonald's niti za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi.

Novi automobil je koštao 1.000 $, ali ko je imao toliko para?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili posljednji koji su bili uvereni da ženi treba muž da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?

- E, deda.. Više od 200 godina!? Odgovori unuk.

- Ne, dragi moj, samo šezdeset!

[Palma]

Jelena St. Mirić: KAMEN

Zaboravila je da se zove Marfina – uvek je padala na onu stranu sebe gde je najmekanija.
Zaboravila je da je život balončić sapunice, da su balončići snovi, da su snovi, snovi duše.
Zaboravila je da odredjenim površinama unutrašnjosti treba postaviti granice; da je nemoguće moguće.
Da može lako o zemlju tresnuti, ne otvori li padobran na vreme u njenim brojnom letovima dana, zato joj nos krvari, a sa lica joj se sliva blato.
Zaboravila je koliko je teško poleteti kad na kičmi nosi pršljenove od stena;
da će bilo ko teško shvatiti kako joj je to poletanje uspevalo – veoma retko, ali je ipak uspevalo. Zaboravila je da je i ona sama, tu svoju čudnu moć, s mukom uspevala razlučiti.
Zaboravila je da dubina nečijeg pogleda,
može oslepeti; po koži ogrebotine ili jezu ostaviti; da se u njoj može lako zalutati. Da reč može kratere praviti; da će iz kratera lava poteći i sve pred sobom spržiti.
Zaboravila je ledene zadahe rečica, jer ih je naivno, dečije pokušavala preskočiti, ne verujući da je kamenje u njima oblo i klizavo.
Zaboravila je da se unutrašnja sazveždja drugih, teško mogu protumačiti, pravilno shvatiti.
Zaboravila je sebi skratiti krila, da ih drugi ne bi skraćivali;
da je iz drugog veka; da je nekim čudom dospela u ovaj, zato često gleda filmove sa scenografijom XVII, XVIII veka.
Zaboravila je da od ljudi ne treba ništa očekivati, da bi se možda dobilo nešto – toplo i ljudsko, a sve zbog – moguće opijenosti srećom.
Zaboravila je da u grlu nosi velike mozaike, koje je njen život grubo, nepažljivo u njega ubacivao.
Zaboravila je da oduzima, ali je znala sabirati: Ona plus Vreme plus Neko, jednako je Nemoguće, jer vreme je vreme, a ljudi su samo ljudi; imaće vremena za nju kad ona ne bude imala ni mogućnost vremena za njih i obrnuto.
Zaboravila je mnogo, mnogo bitnih stvari.
Jedino nije zaboravila sačuvati u srcu one titrave, svetlucave trenutke, kad sati nisu kamenje, a čovek nije Kamen.

[Dreamer]

KO SAM JA?

"Ko sam ja?" – upita mladić starca.
"Ti si ono što ti misliš." – odgovori starac. – "Objasniću ti jednom pričom."
Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.
"To su tata i mama." – misli nevino dete.
"To su ljubavnici." – misli čovek pokvarene mašte.
"To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina." – misli čovek koji živi sam.
"To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao." – misli čovek pohlepan za novcem.
"To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata." – misli žena nežne duše.
"To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta." – misli čovek ožalošćen zbog smrti svoje kćeri.
"To su zaljubljeni." – misli devojka koja sanja o ljubavi.
"To su dvojica koji se bore na smrt." – misli ubica.
"Ko zna zašto se grle?" – misli uskogrudi čovek.
"Kako je lepo videti dve osobe koje se grle." – misli plemenit čovek.
"Svako misli", – zaključi starac – "zavisno od toga ko je on."
Pronikni u svoje misli: one ti najviše mogu reći o tome ko si ti.

nepoznati autor

[Bibliotekar]

Majkl Nikol Jagulanas: PRIČA O VELIKOJ ŠUMI KOJU JE ZAHVATIO POŽAR

Strašna vatra je gorela i besnela.

Sve životinje su se bojale i pobegle su iz svojih domova. Slon i tigar, dabar i medved, svi su bežali, dok su ptice nad njima letele u panici.

Okupili su se svi na ivici šume i gledali. Sve životinje su bile tu, sem jedne.

Samo Dukdukdija, mali kolibri, nije hteo da napusti šumu. Dukdukdija je brzo odleteo do potoka. Kljunom je zahvatio jednu kap vode. Dukdukdija je doleteo nazad i prosuo vodu na vatru.

Ponovo je odleteo do potoka, doneo još jednu kap i nastavio tako – tamo-amo, tamo-amo.

Druge životinje su gledale kako malo telo kolibrija leti uprkos ogromnom požaru i strahovale su. Dozivale su malog kolibrija i upozoravale ga na opasnost od dima i toplote.

„Šta bih ja mogao da učinim?” – jecao je zec. „Vatra je previše vrela.”
„Ima previše dima!” – zavijao je vuk.
„Izgoreće mi krila! Moj kljun je premali!” – hukala je sova.

Ali mali kolibri nije odustajao. Leteo je do potoka i nazad, uzimao vodu i prosipao je, kap po kap, na šumu u požaru. Konačno, veliki medved je rekao: „Mali Dukdukdija, šta to radiš?” Ne zastajući, Dukdukdija je pogledao dole na sve životinje.

Rekao je: „Činim ono što mogu.”