Branislav Nedić - Deda Mrazova kočija

[branko]

Branislav Nedić

Deda Mrazova kočija

Novogodišnja predstava

LICA:

Miloš
Mića
Prva devojčicavila
Druga devojčicavila
Treća devojčicavila
Deda Mraz

( Na sceni se nalaze nekoliko sunđera u obliku lopti, koje se koriste za sedenje. Miloš, ide nervozno, očigledno se dosađujući. NJegove tri drugarice sede na sunđerima, igraju se lutkama. Pored njih sa strane sedi Milošev mlađi drug, Mića, nosi naočare, zadubljen u čitanje knjige. Miloš povremeno zadirkuje devojčice, otimajući im lutke i flomastere. Mići udara čvrge, ovaj ga ne primećuje. Očigledno niko neće sa njim da se igra. Seda na sredinu scene.)
MILOŠ:
Oooo, kako je dosadno! Ostao je još čitav dan do Nove godine, a nikako da prođe. Mnogo mi je dosadno. Prosto ne znam šta da radim. I svi mi stalno dosađuju. Majka mi stalno priča: Uči, uči, uči! A mene stalno mrzi, mrzi, mrzi! Ja bih voleo da se celog života samo igram. Ali i tu ima jedan problem. Gotovo svi moji drugovi uče preko dana, pa nemam sa kim da se igram. Evo, na primer, moj drug, Mića!
(Okreće se Mića, i dalje čita knjigu.)
MILOŠ:
(Nastavlja)
On stalno uči. Mićo, šta radiš?
(Mića podigne glavu, pogleda ga.)
MIĆA:
Učim.
(Nastavi da čita.)
MILOŠ:
Šta sam vam rekao. Dosta je bilo!
(Otme mu knjigu iz ruke, Mića izvadi iz džepa drugu, mirno nastavi da čita. Miloš mu iznerviran, baci nazad knjigu, uvidevši da mu je šala propala. Na drugoj strani, devojčice pričaju.)
DRUGA:
Ja sam poželela za Novu godinu, tri lutke, i jednu suknju.
PRVA:
A ja brdo čokolada.
TREĆA:
A ja nove patike i vokmen.
(Prilazi im Miloš, sluša ih.)
MILOŠ:
Ma šta mi sve napričaste... A meni je malopre deda Mraz javio, da za vas ove godine nema poklona!
PRVA:
Dosadan si!
DRUGA:
Dosadan si!
TREĆA:
Dosadan si!
(Okreće se Mića.)
MIĆA:
A, ko je dosadan?
MILOŠ:
Ja sam.
(Devojke mu u međuvremenu vežu pertle. Miloš krene, padne koliko je dug. Devojčice se smeju, pobegnu. On ostane da leži na podu. Mića mu prilazi, pokazuje mu nešto u knjizi, ne primećuje novonastalu situaciju.)
MIĆA:
Miloše, znaš li ti zašto je leti toplije nego zimi?
MILOŠ:
Zato što je zimi hladnije nego leti.
MIĆA:
Mislim da grešiš. Vidiš...
(Ustaje.)
MILOŠ:
Ne interesuje me.
(Mića se pomirljivo povuče, Miloš opet krene da šeta.)
MILOŠ:
Užasno je dosadno. Užasno. A, znate li šta bih ja voleo da budem kad odrastem. Voleo bih da budem... deda Mraz! On najviše uživa. Preko cele godine ništa ne radi, može da ide na letovanje, da se igra sa eskimima, da se vozi kočijama i hiljadu drugih lepih stvari. E, jedino kad dođe Nova godina, taj jedan dan radi. Podeli deci poklone i gotovo! E, to je bogovski posao.
MIĆA:
A gde deda Mraz nabavlja poklone?
MILOŠ:
Kako gde... u supermarketu, valjda.
MIĆA:
Nije tačno.
MILOŠ:
Ti ćeš da mi kažeš. Valjda znam.
MIĆA:
Nije tačno.
MILOŠ:
Jeste i zbogom. Spava mi se. Kada se probudim, već će biti Nova godina.
(Legne da spava, Mića pogleda okolo, pa i on prilegne. Hrkanje. Odjednom, novine padnu na Miću. Ustaje otvara ih, čita, budi Miloša.)
MIĆA:
Miloše, Miloše!
MILOŠ:
(Budi se)
A, šta... budan sam. Gde mi je poklon?
MIĆA:
Ove godine, nema poklona!
MILOŠ:
Kako nema?
MIĆA:
Evo, piše u novinama...
MILOŠ:
Daj da vidim... (Otima mu novine, čita.) "Tri maskirane ženske osobe otele deda Mrazovu kočiju..."
MIĆA:
A kako se zna da su ženske, ako su bile maskirane?
MILOŠ:
(Ironično)
Bile su našminkane.
MIĆA:
Aha...ali...
MILOŠ:
Ćuti... (Nastavlja.) "... otele deda Mrazovu kočiju, punu poklona i paketića za decu! Ispred kafane u koju je deda Mraz za trenutak ušao, nije bilo puno sveta..."
MIĆA:
A da li dedine kočije imaju alarm?
MILOŠ:
Pa, ne znam...ne verujem...
MIĆA:
Ni ja.
MILOŠ:
(Čita dalje)
"...deda Mraz izražava žaljenje, što će sva deca sveta ostati bez poklona". Mićo, to je strašno. Nećemo dobiti poklone i, i... moramo pronaći kočiju. Pokupi te tvoje knjige, krećemo.
MIĆA:
Razumem. U knjigama leži odgovor, na sve naše probleme! Idemo da nađemo kočiju!
MILOŠ:
Mićo, zasjala je i naša srećna zvezda, a naše je samo da je pratimo....i uhvatimo!
(Izlaze. Pojavljuje se kočija i tri viledevojčice. Igraju oko kočije, vesele.)
PRVA:
Joj, koliko poklona, koliko poklona, koliko poklona!
DRUGA:
Nikom ništa ne dam!
TREĆA:
Sve je naše!
PRVA:
Joj, koliko lutkica, čokoladica, igrica...
DRUGA:
Balonića, ukrasa, loptica...
TREĆA:
Krpica, bombonica i žvakica!
PRVA:
Vile, sestre moje, od danas mi biramo kome dajemo poklone!
DRUGA:
Nikom ništa ne dam!
TREĆA:
Davaćemo samo lošoj deci!
PRVA:
Joj, nije loša ideja!
DRUGA:
Ja nikom ne bih dala!
TREĆA:
Kad si bezveze!
PRVA:
Baš si bezveze!
DRUGA:
E, ja sam sad ljuta!
TREĆA:
Ja sam slatka!
PRVA:
Ja sam kisela!
(Smeju se, igraju kolo. Odjednom se zaustave.)
PRVA:
Joj, neko dolazi!
DRUGA:
Rekla si da je ovo sklonište sigurno!
TREĆA:
Nisam znala...
(Sakriju se, pokriju kočiju. Ulaze Miloš i Mića. Odeveni kao detektivi, Miloš nosi lupu, gleda u pod dok ide, Mića čita knjigu.)
MIĆA:
Još tri koraka desno...dva napred...tri unazad... tu smo!
MILOŠ:
Gde smo?
MIĆA:
U skloništu šumskih vila.
MILOŠ:
Otkud znaš da je to ovde?
MIĆA:
Tako piše u knjigama.
MILOŠ:
Jeste, evo ne možemo da se probijemo od šumskih vila, 'ajde vile, sklonite se, da prođemo...
(Okreće se prema Mići, zadirkujući ga. Iza njega se pojavljuju devojčice, Mića pokazuje prstom na njih.)
MILOŠ:
Šta je sad?
(Okreće se, ugleda ih, uplaši se skoči Mići u naručje.)
MILOŠ:
Aaaa!
Vile se smeju, Miloš silazi, dogovara se sa Mićom.)
MIĆA:
A šta ćemo sad da radimo?
MILOŠ:
Ne znam. A da ih bijemo, pa da im uzmemo kočiju?
MIĆA:
A šta ako nam vrate. Vidi ona, ima ruku k'o lopata!
PRVA:
Joj, što su smešni!
DRUGA:
Šta sad da im radimo?
TREĆA:
Biće zabavno!
MILOŠ:
Nećete nas uplašiti. Ko ste vi?
DRUGA:
Mi smo šumske vile
TREĆA:
I možemo vas u kamen pretvoriti.
PRVA:
Joj!
MIĆA:
Joj!
MILOŠ:
Mi smo došli po kočiju! Predajte nam je milom, ili ćemo upotrebiti silom!
MIĆA:
(Šapne mu)
Silu.
MILOŠ:
Silu! Znam.
(Vile se smeju, upere ruke u njega, zalede ga. Miloš ne mrda, ali može da priča.)
PRVA:
Hajde, upotrebi, joj, "silom"!
DRUGA:
Vidi ga kako je strašan!
TREĆA:
Ah, umirem od straha!
MILOŠ:
Mićo, zaledio sam se.
MIĆA:
Primetio sam.
MILOŠ:
Piše li šta u tvojim knjigama o ovakvim situacijama?
MIĆA:
Sekunde su u pitanju. Evo ga: "Da bi pobedio vile, moraš ih nadmudriti..." To je to!
(Gleda u knjigu, vile se spremaju da ga zalede. Mića isturi knjigu.)
TREĆA:
Spremi se da mu se pridružiš!
MIĆA:
Neće moći! Vaše vradžbine ne pomažu ništa protiv znanja!
PRVA:
Joj, što je glup!
DRUGA:
Ali je sladak!
TREĆA:
Da ga čujemo!
MIĆA:
Predlažem da se igramo pitalica. Neka nam svaka postavi po jedno pitanje; ako odgovorimo na sva tri, puštate nas na slobodu i dajete nam kočije.
TREĆA:
A ako ne odgovorite?
MIĆA:
Ostajemo vaše sluge, do kraja života!
VILE:
Super! Može!
MILOŠ:
Ti nisi normalan!
PRVA:
Joj, ja ću prva! Znam jednu koju niko ne zna! Slušaj: Puna škola đaka, ni otkuda vrata! Joj, to niko ne zna!
MILOŠ:
Mićo, hajde ti...
MIĆA:
Puna škola đaka, ni otkuda vrata... lubenica!
PRVA:
Tačno! Jooooj!
DRUGA:
Ništa ne znaš. To je svako znao. Slušaj dečko: Kaži ti nama, šta je najbrže na svetu?
MILOŠ:
Zec!
MIĆA:
Nije zec. Najbrže na svetu... misao!
PRVA:
Je li tačno?
DRUGA:
Aha.
TREĆA:
Dobro , to si znao. Poslednje pitanje: Šta je to: ujutru ide na četri noge, u podne na dve, a uveče na tri?
MIĆA:
Znam! Čovek! Kao dete ide četvoronoške, kad odraste na dve noge, a kad ostari pomaže se štapom! Pobedili smo!
(Miloš se odmrzava, vile pokunjene.)
MIĆA:
Još jednom se pokazalo da je znanje, čovekovo najveće bogatstvo!
MILOŠ:
Šta je bilo, vile? Sa nama ste mislile da se nosite, a? Jaki smo mi za vas! Hajde, bežite, dok se nismo stvarno naljutili!
(Vile istrče sa scene. Miloš grli Miću.)
MILOŠ:
E, sad još samo da nađemo deda Mraza...
MIĆA:
Moramo ga dozvati.
MILOŠ:
Kako?
MIĆA:
Najbolje bi bilo da ga dozovemo pesmom. Hoćemo li zajedno?
MILOŠ:
Važi!
(Pevaju pesmu "Deda Mraz", pojavljuje se deda Mraz.)
MILOŠ:
O, zdravo deda, kako si? Evo vraćamo ti kočiju posle duge i teške borbe sa zlim vilama!
MIĆA:
Da...
DEDA MRAZ:
Hvala vam dečaci! Vi ste stvarno zaslužili vaše novogodišnje paketiće. Svakome dajem po jedan komplet ovih zanimljivih knjiga sa obavezom da ih sve pročitate!
MIĆA:
Super!
MILOŠ:
O, ne... šta će mi knjige...
MIĆA:
Daj meni!
MILOŠ:
Stani...kad bolje razmislim, zadržaću ih. I pročitati.
DEDA MRAZ:
Tako je, deco!
(Miloš i Mića zevnu, prilegnu; devojke ulaze i one legnu. Deda Mraz provoza kočije do proscenijuma.)
DEDA MRAZ:
A možda su oni sve ovo sanjali... mada, ovi pokloni su stvarni!
(Na "pokloni", svi poskaču, uzvikujući.)
SVI:
Pokloni? Ura, pokloni...
DEDA MRAZ:
Pokloni čekaju svu dobru decu!
MILOŠ:
Čim otpevamo još jednom pesmu o deda Mrazu!
(Svi zajedno pevaju song "Deda Mraze".)