Grčka mitologija

Grčka mitologija

Postod branko » 15 Jan 2011, 20:20

Adonis

(Grč. Adonis, lat. Adonis - sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire)

Niko od ljudi, čak ni od bogova mu nije bio ravan lepotom, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je k Adonisu na zemlju i iz ljubavi prema njemu počela da se zanima i za lov kome se on strasno odavao, štaviše i sama mu je pomagala da lovi divljač. Naravno, samo onu pitomu, jer se zveri ne obaziru na lepotu pa je uništavaju nemilosrdno i ravnodušno. Uvek mu je stavljala na srce da ne lovi divlje zveri: dovoljno je biti odvažan prema plašljivima - prema hrabrima opasno je biti hrabar. Adonisu je muževnost branila da posluša takve savete. Kada ga je Afrodita jednom prilikom ostavila samog, Adonis je pošao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena životinja ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kad je Afrodita za to saznala, obuzela ju je beskrajna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Zamolila ga je da joj dragog vrati makar i na kratko. Najviši bog se nad njom sažalio i zamolio Hada, boga podzemnog sveta, da u proleće Adonisa pusti iz svog mračnog carstva na zemlju. I tako Adonis samo pola godine ostaje u podzemnom svetu, a pola godine živi na zemlji s Afroditom. Priroda se tada raduje, oblači u zelenilo i cveće, jer se Adonis vratio, a obuzima je tuga kad on s jeseni ponovo odlazi u carstvo sena.

Afrodita

(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)

Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.

Ahil

(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)

Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.

Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Prerušeni u trgovce Odisej i Diomed ušli su Likomedovu palatu i pred kraljevim kćerima rasprostrli svoju robu. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci. Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je, doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom. Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.

Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.

Amazonke

Očigledno propadaju mitu, iako grčki istoričari govore o njima kao o istorijskom narodu. U opisima njihove društvene organizacije, koje često daju s pojedinostima vrednim pažnje, moguće je pratiti tragove matrijarhalnog uređenja. "Amazonke su bile narod" sažima mišljenje o njima Diodor Sicilski u 1. veku p.n.e. "kojim su vladale žene. Njihov način života vrlo se razlikovao od našeg. Žene su se obučavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojničke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu. Ali svu vlast u javnom životu držale bi u svojim rukama. Muškarci su vodili domaćinstvo, kako to u našem društvu čine udate žene".

Ime im je, navodno, bilo izvedeno od reči "amazos", tj. "besprse", jer su sebi, prema nekim verzijama mita, u mladosti spaljivale jednu dojku da im ne smeta pri zatezanju luka. Glavno oružje bile su im sekire. Vladar im je uvek bila kraljica. Kao i muškarci, ratovale su često, a u hrabrosti nisu zaostajale za njima.

Grčki junaci su često dolazili u dodir s Amazonkama. Uz retke izuzetke, najčešće u ratu. Prvi se protiv njih borio junak Belerofont kada su upale u Likiju, i nagnao ih u bekstvo. Protiv njihove kraljice Hipolite krenuo je u ratni pohod i junak Herkul. Atinski kralj Tezej, koji ga je pratio, doveo je kući kao robinju zapovednicu njihove vojske, Antiopu, i njome se oženio. Njene drugarice su došle da je oslobode, ali se Antiopa zaljubila u Tezeja, branila s njim Atinu i u borbi poginula. Amazonke su s Grcima poslednji put ukrstile oružje u trojanskom ratu. Njihova kraljica Pentezileja je došla u pomoć opsednutoj Troji i pala u dvoboju s ahejskim junakom Ahilom. Grci su Amazonkama izručili Pentezilejino mrtvo telo, ali su se one zauzvrat zaklele da više nikada naće ratovati protiv Grka. Svoju zakletvu su održale i u mitovima je ostalo samo sećanje na njih.

Grci su smatrali da su Amazonke utemeljile brojne maloazijske gradove, koji su danas većinom u ruševinama. Među malobrojne izuzetke se ubraja Smirna (današnji turski Izmir). Ime Amazonki preneseno je, čudnim sticajem okolnosti, i u Novi svet. Kad se 1541. godine Francisko Orelano, kapetan konkvistadora Gonzalesa Pizaroa zaputio tokom najveće južnoameričke reke da dovede pomoć svojoj desetkovanoj armiji, naišao je na njenom ušću na indijanska plemena čije su poglavice bile žene. Pod uticajem antičke literature, reku na čijim obalama su vladale žene nazvao je Amazonom.

Andromeda

S Persejem se upoznala u čudnim okolnostima: bespomoćno prikovana za stenu na morskoj obali, gde je po nju trebalo da dođe morska neman Ketos. Ketosa je u Kefejevo kraljevstvo poslao bog mora Posejdon da osveti uvredu svojih kćeri i unuka, koje je Kasiopeja uvredila time što je tvrdila da je lepša od svih morskih nimfi zajedno. Neman je uništavala podanike Kefejevog kraljevstva, a svaka borba protiv nje bila je uzaludna. Kefej se za pomoć obratio Amonovom proročištu u Libiji, gde je dobio savet kako da spasi zemlju. To je moglo da se postigne jedino žrtvovanjem vlastite kćeri. Kad je za to doznao narod, prisilio je kralja da posluša savet proročišta. Tako je Kefej prepustio Andromedu na milost i nemilost nemani. Ali sudbina joj nije odredila da umre: baš u trenutku kad joj se neman približavala, pojavio se Persej.

Mladi junak je u Kefejevu zemlju došao s ostrva Gorgona, gde je ubio ne manje opasnu neman Meduzu. Kad je video šta Andromedu očekuje, bez kolebanja je izjavio da će je spasiti ako je dobije za ženu. Andromeda i njeni roditelji su to radosno prihvatili i Persej se pripremio za borbu: pričvrstio je na noge krilate sandale koje su mu omogućile da leti i opasao zakrivljen čarobni mač koji mu je osiguravao pobedu u svakoj borbi. I pored takvog naoružanja i velike Persejeve hrabrosti, borba je dugo bila neodlučena. Razume se, neman nije htela da se odrekne plena, a još manje života. Na kraju, sreća se okrenula na Persejevu stranu: teško ranjeni Ketos se uspuzao na obalu da u samrtnom grču proždere Andromedu, ali ga je Persej dotukao. Andromeda je bila spašena i ubrzo posle toga u Kefejevom domu se slavila svadba.

Međutim, pošto je pre toga Andromeda bila verena za Kefejevog brata Fineja, došlo je do spora. Kada je bila u smrtnoj opasnosti Finej nije ni prstom maknuo da je spasi, a sad je vrlo uporno tražio svoje pravo. Upao je s naoružanim ljudima u svadbenu dvoranu, nazvao Perseja kradljivcem nevesta i zatražio da mu Andromedu odmah vrati. Uzalud mu je Kefej objašnjavao da je pravo na Andromedu izgubio onda kada je pristao da ona bude žrtvovana, a uzalud je i Persej branio svoj opravdani zahtev. Finej je svojim pratiocima naredio da silom otmu Andromedu, a sam je kopljem nasrnuo na Perseja. Kad je Persej video da ne može da se odbrani, pozvao je svoje prijatelje da odvrate pogled i iz torbe izvukao glavu Meduze koja je bila tako strašna da se pri pogledu na nju svako skamenio. Finej i njegovi ljudi pretvorili su se u kamene kipove.

Nakon venčanja, Andromeda je s Persejem otišla na ostrvo Serif, gde je živela njegova majka Danaja, a zatim u Arg, gde je Persej postao kralj. Tamo mu je rodila mnogo potomaka, koji su postali znamenite ličnosti grčkih mitova: Persa, Alkeja, Elektriona, Stenela, Mestora, Elija i Gorgofonu. Njen praunuk je bio i junak Herkul. Nakon smrti bogovi su Andromedu preneli na nebo. Ona i danas sja na noćnom nebeskom svodu zajedno sa svojim mužem Persejem i svojim roditeljima Kefejem i Kasiopejom.

Apolon

Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.

Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.

Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)

U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.

Ares

Grci su stvorili jednog boga za rat vođen mudro, zato i pobednički, a drugog za rat vođen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kći Atena, a drugog Ares.

Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u većini slučajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni poklič, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Naličje te ljubavi prema ratu (ili njena logična dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi sprečavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, već odavno bacio u mračni Tartar.

Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim mačem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svađe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratničkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i čas je pomagao jednu, a čas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašću, morao je da se povuče neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Čak mu se dogodilo da podlegne smrtnom čoveku. Uz Ateninu pomoć pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, vođa Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jaučući je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su ga lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inače, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnički grub, što je, naravno, privlačilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kćer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.

Argonauti

Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.

Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.

Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.

Zapovednik lađe bio je Jason, njen kibernet (kako se tada nazivao kormilar) snažni Tifije, a dužnost "radarista" preuzeo je junak Linkej, koji je imao tako bistar vid oštar pogled da je video ne samo kroz vodu nego i kroz drvo i kamen. Ostali junaci su veslali, a ritam im je davao Orfej svojom pesmom i sviranjem na liri.

Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.

Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.

Nastavljajući plovidbu, Argonauti su prispeli do obale Mizije (koja je ležala na istočnoj obali Propontide i nije, dakle, bila podudarna s istorijskom Mizijom). Tu ih je snašao težak gubitak. Tamošnje nimfe otele su im Herkulovog mladog prijatelja Hilu. Herkul i Polifem pošli su u potragu za njim, odlučivši da se neće vratiti na lađu dok ga ne nađu. Kako ga nisu našli, nisu se ni vratili. Zbog toga je Jason morao da nastavi pohod bez njih. (Herkul je otišao u Lidiju, a Polifem se trajno nastanio u nedalekoj zemlji Halibljana, gde je utemeljio grad Kios). Do večeri su Argonauti doplovili nadomak obala Bitinije, zemlje na krajnjem severu Propontide, iza koje se već prostiralo Negostoljubivo (današnje Crno) more. Stanovnici su ih tamo dočekali neprijateljski. Bili su to divlji Bebrici, kojima je vladao kralj Amik, ratoborni nasilnik i hvalisavac. Tvrdio je da je najbolji borac na svetu pa bi svakog stranca terao na borbu kako bi mu to i dokazao i u borbi ga ubio. Po svom običaju izazvao je Argonaute da između sebe izaberu najjačeg koji bi s njim odmerio snagu. Javio se Polideuk, slavni borac, koji mu je nakon nemilosrdne borbe strašnim udarcem razbio lobanju. Bebrici su se na to bacili na Argonaute da osvete kraljevu smrt, ali borba nije dugo trajala. Nakon velikih gubitaka Bebrici su se povukli u planine.

Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.

Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.

Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.

Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.

Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.

Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.

Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.

Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.

Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.

Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo, a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.

Arijadna

"Arijadnina nit" spominje se do dana današnjeg. Tako se naziva spasonosno sredstvo koje omogućava snalaženje u zamršenim situacijama i njihov razrešavanje. Tu nit (zapravo klupko konca) dala je Arijadna atinskom junaku Tezeju kad je doplovio na Krit da ubije Minotaura u knososkom Lavirintu. Ulazeći u Lavirint, Tezej je trebalo da odmotava klupko, a nakon što ubije Minotaura da se, prateći odmotanu nit, vrati iz spleta hodnika do izlaza. Ali osim klupka konca Arijadna je Tezeju za borbu s Minotaurom dala i mač. Za rešenje teškog zadatka uputstvo nije dovoljno. Treba imati i sredstvo, ali i sposobnosti i odvažnosti, što se kod junaka podrazumeva.

Tezej je došao na Krit tako što se dobrovoljno javio kao jedan od sedmorice mladića koje je svakih devet godina, zajedno sa sedam devojaka, atinski kralj Egej morao da šalje kritskom kralju Minosu kao kaznu što mu je za vreme Atinskih igara ubio sina Androgeja (iz zavisti što je pobedio domaće takmičare). Te žrtve čekala je strašna sudbina: Minos ih je prepuštao polubiku-polučoveku Minotauru da ih rastrgne i pojede. Atinske mladiće i devojke mogla je od sprsi da spase samo smrt čudovišnog Minotaura i zato je Tezej odlučio da ga ubije. Uz pomoć Arijadne, koja se u njega zaljubila čim je došao na Krit, to mu je pošlo za rukom.

Ali ubiti Minotaura zaista nije bilo lako. Tezej i Arijadna s pravom su se bojali Minosove osvete i zato su brže-bolje sa spašenim devojkama i mladićima pobegli s Krita. Pod punim jedrima plovili su sve do ostrva Naksa, gde su prenoćili. U snu se Arijadni javio bog Dionis i naredio joj da ostane na Naksu jer namerava da se njom oženi. Uzalud se branila, a uzalud se opirao i Tezej, koji je nameravao da je povede u Atinu i uzme za ženu. Volja boga se morala poštovati. Duboko ožalošćen Tezej je nastavio plovidbu u Atinu. U žalosti zbog gubitka Arijadne zaboravio je da zameni crna jedra svoje lađe belim, koja je trebalo već iz daljine da kralju Egeju oglase uspešan povratak. Arijadna je postala Dionisova žena, a Tezej se nakon nekog vremena oženio njenom mlađom sestrom Fedrom i to nesrećno.

Arijadnin brak s Dionisom takođe je bio nesrećan. Kada se žena uda za muškarca iz višeg roda, uglavnom dobija gospodara, a ne muža. Tugujući za Tezejem, izmučila se do smrti. Na kraju se nad njom sažalila boginja Artemida i usmrtila je strelom. Bogovi su je preneli na nebo i odredili joj mesto blizu sazvežđa Zmije.

Artemida

Bila je sestra boga svetla i sunca Apolona i prema najstarijim kazivanjima rodila se na ostrvu Delosu. Njena majka Leta našla je tu utočište u begu pred zmajem Pitonom, koji ju je progonio po celom svetu da je ubije po zapovesti ljubomorne Zevsove žene Here. Delos je tada još bio ploveće ostrvo koje su nosile morske struje i okretali morski vrtlozi, ali čim je na njega stupila Leta, s morskog dna su izronile dve stene i zagradile mu put, kao i Pitonu. Tu je, na gori Kint, Leta rodila blizance Artemidu i Apolona. Prema drugoj verziji, rodila ih je u gaju Ortigiji u Efesu. U njegovoj blizini Grci su podigli Artemidin hram, koji je postao jedno od "sedam čuda sveta".

Bez obzira na to koja je verzija tačna, Artemida je, očigledno, boginja maloazijskog porekla. Već su Hetiti poštovali boginju lova Rutamiš, a Liđani i boginju Aritmu, kojoj su bili posvećeni košuta i jelen. Artemidin kult se u najstarije doba proširio celim grčkim svetom, a posle i rimskim. Prvobitno su je poštovali kao boginju prirode koja vlada svim živim stvorenjima. Kako je Artemidin brat bio bog sunca, ona je postala boginja meseca, a kao boginja prirode postala je i boginja njene plodnosti. Bila je zaštitnica šuma, lugova, livada i polja, a i svega što danas nazivamo proizvodnjom biljnih kultura. Kao boginja plodnosti u svom delokrugu je imala i porođaj. Tako je, čim se rodila, svojoj majci Leti pomogla pri porođaju brata Apolona. Artemida je bila i boginja lekovitih izvora. Mogla je na ljude da pošalje ludilo, oduzetost ili smrt. Jedna je od retkih boginja koja se nikad nije udavala. Od samog početka pa sve do nestanka svog kulta ostala je devičanska boginja. Od najstarijih vremena pripisivali su joj strast za lovom. Umetnici su je prikazivali s lukom i strelom, u društvu raznih životinja (lava, tigra, labuda ili jelena). Kako su lov i rat nekada bili u tesnoj vezi, u nekim krajevima je Artemida postala boginja rata. U Sparti su joj, navodno, u davna vremena prinosili i ljudske žrtve, a posle su pred njenim kipom šibali spartanske mladiće, što je bila priprema za patnje koje su ih očekivale u ratu. Kao boginju meseca ponekad su je izjednačavali s boginjom Selenom, a njenog brata Apolona s bogom sunca Heliosom.

Glavno Artemidino zanimanje bio je lov. Lovila je sama ili u društvu nižih bogova i nimfi. Kad bi se zasitila lova, odlazila bi svom bratu u Delfe i plesala tamo s Haritama ili pevala s muzama.

Iz mitova znamo za nekoliko njenih uplitanja u sudbine ljudi, koja nam odaju ženu pre tvrdog nego milostivog srca. Mikenskom kralju Agamemnonu, na primer, nije mogla da oprosti što joj je ubio košutu, i zbog toga mu je gotovo onemogućila odlazak pod Troju. Umirila se čim joj je kralj kao žrtvu prineo svoju kćer Ifigeniju. Okrutno je kaznila tebanskog lovca Akteona kad ju je jednom zgodom, sasvim slučajno, video nagu. Pretvorila ga je u jelena i naredila njegovim psima da ga rastrgnu. Kad je kalidonski kralj Enej jednom zaboravio da joj prinese žrtvu, poslala je u njegovu zemlju ogromnog vepra, koji je uništavao letinu i ubijao ljude. Da bi ga ubili, morali su da se udruže svi kalidonski junaci, na čelu s Enejevim sinom Meleagrom. Artemida je, pričalo se, iz ljubomore ubila i slavnog lovca Oriona. Poznata je njena osveta tebanskoj kraljici Niobi, koja je uvredila njenu majku: ubila joj je svih sedam kćeri. Bilo je slučajeva da se umilostivi izvinjenjem ili prinošenjem žrtve. Od njenog gneva se, na primer, spasao Herkul, koji je ulovio njenu omiljenu kirinejsku košutu.

Mada njena lepota nije bila lepota dostojanstvene i mudre Atene, ni lepota strastvene Afrodite, niti lepota uzvišene boginje, kakvom se isticala Hera, Artemida je za Grke ipak bila ideal ženske lepote

Atena

O Ateninom rođenju iz starih mitova saznajemo malo. Homer kaže samo toliko da je rođena od Zevsa, bez majke. Prema Hesiodu, rodio ju je Zevs iz svoje glave, pošto je pojeo boginju razuma Metidu, kako bi je sprečio da rodi kćerku koja bi ga, prema proročanstvu, premašila u mudrosti, i sina koji bi ga nadjačao snagom i svrgnuo s prestola. Još mlađi mitovi kažu čak i to kako je Zevs rodio Atenu. Kad je pojeo Metidu, toliko ga je zabolela glava da je pomislio da će mu se rasprsnuti. Zbog toga je pozvao boga Hefesta (prema drugoj verziji boga Hermesa, pa titana Prometeja) da mu sekirom raskoli glavu. Čim je Hefest to učinio, iskočila je iz Zevsove glave sjajna boginja u punoj ratnoj opremi - Palada Atena.

Prema mitološkoj simbolici Atena je, dakle, bila utelovljenje Zevsove snage i mudrosti. Vladar bogova i ljudi nju je voleo više nego ostale svoje kćeri. Razgovarao je s njom kao sa svojim mislima, nikad pred njom ništa nije tajio i uvek bi udovoljio svakoj njenoj molbi. Atena je bila svesna te Zevsove naklonosti. Neprekidno je bila u njegovoj blizini, nikada nije poželela drugog boga ili muškarca i nikada se nije udavala, iako je bila prelepa i uzvišena. Ostala je Devičanska Atena - Athena Parthenos.

Zbog svog porekla i Zevsove ljubavi Atena je postala jedna od najmoćnijih boginja grčkog panteona. Od najstarijih vremena bila je pre svega boginja rata, što je proisticalo iz njene funkcije zaštitnika od neprijatelja. Za rat je, doduše, bio merodavan Zevsov sin Ares, ali Ateni to nije smetalo. Ares je, tačnije rečeno, bio bog jarosnog rata i bitaka, a ona je bila boginja mudro, promišljeno vođenog rata koji se uvek završava pobedom, što se za Aresove ratove ne bi moglo reći. Kao boginju rata Grci su je poštovali pod imenom Athena Enoplos (Naoružana Atena) ili Athena Promahos (Atena koja poziva u boj). Kao boginju pobedničkog rata nazivali su je Atena Nike (Atena Pobednica).

Atena je od početka do kraja antičkog sveta bila zaštitnica Grka, posebno Atinjana, koji su joj bili najmiliji. Kao Palada Atena štitila je, osim Atine, gradove koji su u hramovima imali njene posvećene kipove, tzv. paladijume. Dokle god je paladijum bio u gradu, grad je bio neosvojiv. Takav paladijum u svom gradu su imali i Trojanci. Da bi osvojili Troju, Ahejci su morali da ga ukradu i odnesu, što je pošlo za rukom Odiseju i Diomedu. Kao što je to činila u ratu, Atena je štitila Grke i njihove gradove i u miru. Bila je zaštitnica skupštine i prava, brinula se za decu i bolesnike, donosila ljudima blagostanje. Njena pomoć neretko je bila vrlo konkretna. Atinjanima je, na primer, darovala maslinu i postala utemeljivač jedne od najvažnijih grana grčke poljoprivrede - do danas jedne od najvažnijih. Osim toga, Atena je bila boginja umetnosti i zanatstva (te dve reči Grci nisu razlikovali - rad vajara, klesara i obućara označavali su istom rečju "tekhne", veština). Naučila je žene pletenju i tkanju, muškarce kovačkom zanatstvu, zlatarstvu i bojadisanju. Pomagala je i graditeljima hramova i lađa. U zamenu za svoju pomoć i zaštitu tražila je poštovanje i prinošenje žrtava, što je bilo pravo svakog boga. Nepoštovanje i uvrede je kažnjavala, ali se mogla umilostiviti pre nego ostale boginje.

U živote bogova i ljudi Atena se uplitala često i delotvorno, pri čemu je svaki njen potez vodio do ishoda kakav je sama želela. S bogom mora Posejdonom sukobila se radi vladanja nad Atikom i Atinom. Pred savetom bogova, koji je za sudiju odredio prvog atinskog kralja Kekropa, taj spor je dobila jer je darovanjem masline osigurala sebi Kekropovu naklonost. Kad ju je trojanski kraljević Paris uvredio, tj. kad joj u svađi s boginjama Herom i Afroditom nije priznao prvenstvo u lepoti, osvetila mu se tako što je pomogla Ahejcima da pobede nad Trojom. Kad se njen poštovalac Diomed u bici na trojanskoj zaravni našao u smrtnoj opasnosti, sama je zauzela mesto vozača njegovih bojnih kola i naterala u beg svog brata Aresa. Pomogla je itačkom kralju Odiseju da se, nakon zauzimanja Troje, protiv volje boga mora Posejdona vrati u otadžbinu. Pomagala je i Odisejevom sinu Telemahu, Agamemnonovom sinu Orestu, a uz druge junake i Belerofontu i Perseju. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoć je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.

Atlas

Po njemu se naziva stenoviti predeo dug dve hiljade kilometara u severozapadnoj Africi u koji se Atlas, navodno, pretvorio posle smrti; zatim, okean koji oplakuje zapadne obale njegove nekadašnje zemlje; geografski ili zvezdani atlas; jedna od najvećih mrlja na istočnom delu planete Merkur; ostrvo koje je nastalo u mašti filozofa Platona, a koji su mnogi istraživači uzalud tražili (neki često i "otkrivali"), nazvan Atlantis ili Atlantida.

Atlas je učestvovao u neuspeloj pobuni titana protiv olimpskih bogova. Kao jedan od poraženih, Atlas, prema Zevsovoj presudi, mora za kaznu zauvek da nosi veliku težinu nebeskog svoda, odnosno stubova na kojima počiva. Samo jednom mu se pružila prilika da se oslobodi tereta, kad je u njegovu zemlju došao Herkul da mikenskom kralju Euristeju donese zlatne jabuke sa stabla koje su čuvale Atlasove kćeri Hesperide. Atlas se susretljivo ponudio da sam ubere jabuke ako Herkul umesto njega pridrži za to vreme nebeski svod. Herkul je znao da jabuke čuva nesavladiv zmaj koji nikad ne spava i zato je prihvatio Atlasov predlog. Atlas je doneo jabuke i opet se ljubazno ponudio da ih odnese u Mikenu. Svakako, za Herkula je to bilo očigledno lukavstvo. Naoko je prihvatio ljubaznu ponudu, ali je zamolio titana da na trenutak pridrži nebeski svod dok on sebi od trave napravi podlogu za rame jer ga ogroman teret bolno pritiska. Kad ga je Atlas odmenio, Herkul mu je zahvalio na ljubaznosti, uzeo zlatne jabuke i ubrzo s njima nestao. Atlas je svoj teret morao da nosi do svoje smrti, ali nije ga se oslobodio ni nakon nje.

Život je, uostalom, izgubio prilično neslavno. Budući da zbog starog proročanstva nije verovao strancima, nije pustio u zemlju ni junaka Perseja, koji je tim putem hteo da se vrati sa ostrva Gorgona, gde je ubio čudovište Meduzu. Štaviše, uvredio je Perseja izjavom da je njegovo hvalisanje Meduzinim ubistvom bogohulna laž. Persej mu je kao dokaz da govori istinu pokazao odsečenu Meduzinu glavu koja je bila tako strašna da se svako ko bi je pogledao skamenio. Tako se i div Atlas pretvorio u kamenu planinu, a njegova se glava i danas gubi u plavetnilu neba čiji će svod morati da drži do kraja sveta.

Dedal

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovek koji se sa zemlje uzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju uspešno spustio. Njegov pronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasenio sve što je Dedal do tada izumeo, između ostalog polugu i svrdlo. Njegov uspešni let bacio je u zaborav gotovo sva ostala njegova dela - uostalom nipošto na štetu njegove slave.

Prema grčkim mitovima, odnosno njihovim sačuvanim verzijama iz novijeg vremena, Dedal nije bio u svemu pozitivan junak. Svaki smrtnik istovremeno je i dobar i zao, iako ne podjednako, a ni najveća genijalnost ne isključuje ljudske slabosti. To važi i za Dedala. Njegove statue su bile kao žive, konji su rzali pred njegovim slikama kao da u njima vide žive pripadnike svoje vrste, a ljudi su ga poštovali gotovo kao boga. Ali kad je Dedal primetio da je njegov nećak Talos još nadareniji od njega, nije hteo da se s tim pomiri i sunovratio je Talosa sa strme stene atinskog Akropolja. Neko ga je video dok je ukopavao njegov leš, pa ga je atinski narodni sud, uprkos Dedalovoj umetnosti i njegovim zaslugama, osudio na smrt.

Ali bogovi štite umetnike i opraštaju im čak i kad krše temeljne ljudske zakone.Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice i omogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Krit. Tamo mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohoda protiv Atine. I nije mu samo pružio utočište nego je naručio i nekoliko poslova primerenih Dedalovim sposobnostima.

Minosova žena Pasifaja je, dok je kralj bio odsutan, počinila preljubu sa svetim belim bikom i rodila čudovište, pola bika - pola čoveka. Minos je to sa svojom ženom raščistio po kratkom postupku, ali njenom nesrećnom potomku nije hteo da naškodi. Dete, najzad, nije krivo za pad svoje majke. Ali Minos je odlučio da sakrije Minotaura od ljudskih pogleda i jezika, a rešenje tog problema poverio je Dedalu. Nakon temeljnog proučavanja kraljevog zahteva Dedal je predložio da se u glavnom gradu Knososu sagradi ogromna građevina, Lavirint. Minotaur će moći mirno da živi u njegovom središtu, napolje neće moći, a svako ko uđe unutra, neće naći izlaz. Minos se saglasio i Dedal je svoju nameru sproveo u delo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam čuda sveta.

Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu novi posao, pa još jedan, a kad je Dedal sve završio, predložio je nešto što bismo danas nazvali doživotnom penzijom. Hteo je da se tako osigura da Dedal neće otkriti tajnu Lavirinta ili sagraditi sličnu građevinu. Ali Dedal je, umesto sigurnosti koju pruža dobra penzija, davao prednost slobodi i odbio je kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratio zabranom da napusti Krit.

Obala je bila pod jakom stražom, na moru su gospodarili Minosovi brodovi. Dedal je s Ikarom dugo razmišljao kako da pobegnu s Krita, a onda mu je pala na um velika zamisao: Minos može da zatvori sve morske i kopnene puteve, vazdušno prostranstvo ostaje slobodno - odleteće s ostrva kao ptice. To je u ono vreme bila dosta smela misao. Pre njega nijedan smrtnik nije leteo. Nekada je to neko pokušao u Mesopotamiji, ali Dedal za to nije znao. Još genijalniji je bio način na koji je Dedal svoju zamisao sproveo u stvarnost. Od ptičjeg perja izradio je dva para krila, slepivši pojedina pera voskom, a zatim se, praćen Ikarom, odvažno vinuo u visine. Cilj mu je bila Atina.

U mitovima je smer Dedalovog i Ikarovog leta tačno naznačen. Iz Knososa poleteli su na sever prema ostrvu Parosu, a zatim naglo skrenuli na severoistok. Dedal je, po svoj prilici, tek tada postao svestan onoga što je u tuđini potisnula čežnja za otadžbinom: u Atini ga je čekala smrtna kazna. Ali uskoro se dogodilo nešto gore nego što je, bar za oca, gubitak sopstvenog života. Uprkos Dedalovom upozorenju Ikar je, u svom mladenačkom oduševljenju, uzleteo previsoko, sunce je rastopilo vosak kojim su bila slepljena pera njegovih krila, mladić se survao u more i udavio. Nesrećni Dedal promenio je tada smer leta i poput leptira odleteo za svetlom Sunca na zapadu. Posle hiljadu kilometara leta srećno je doleteo na Siciliju i tamo zatražio utočište kod kralja Kokala.

Kokal je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenu palatu koju je ukrasio statuama i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji i od Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao begunca. Kokal se nije usuđivao da odbije Minosov zahtev jer je kritska mornarica tada bila najjača na svetu, ali nije nameravao da ga ispuni. Predložio je da se nastali spor reši diplomatskim putem. Minos se zaputi na Siciliju, a da bi njegovi argumenti dobili na težini, poveo je kao pratnju celokupnu svoju ratnu mornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da odrešene ruke. U kraljevoj kupaonici vešto je montirao tajni cevovod, zagrejao vodu u kotlovima, i kad je Minos, po svom običaju, došao uveče da se okupa, pustio je na njega kipuću vodu. Kokal je krio ubistvo kritskog kralja, ali su Atinjani ipak doznali za Dedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu ranije počinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kome je, nakon mnogo godina, ispunjenih radom na njegovom proširenju i ukrašavanju, umro srećan i spokojan.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Grčka mitologija

Postod branko » 15 Jan 2011, 20:23

Demetra

Kad se rodila stigla ju je ista sudbina kao i njene sestre Hestiju i Heru i brata Hada i Posejdona: njen otac Kron ju je, u strahu od moguće pobune, progutao. Ali Demetra je, kao božansko biće i dalje živela u njegovoj utrobi i dočekala dan kad ju je oslobodio Zevs, njen najmlađi brat, koji je izmakao sudbini svoje sabraće tako što ga je majka krišom rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs svrgnuo Krona i proglasio se najvišim bogom, uzeo je Demetru na Olimp i pri podeli funkcija među bogovima poverio joj brigu za plodnost zemlje. Da ta plodnost ne bi bila uzaludna, Demetra je naučila ljude da obrađuju zemlju i postala tako ne samo osnivačica zemljoradnje već i novog načina života u stalnim naseobinama, koji je zamenio dotadašnje nomadsko stočarstvo i lov. Dala je ljudima zakone kojih su morali da se pridržavaju u novim životnim okolnostima.

Iako je Demetra darovala spokojan i tih život, sama dugo nije uspela da postigne takav život. Sa ne tako značajnim bogom, ili polubogom, Jasionom imala je sina Pluta, koji je postao bog bogatstva i uzrok njenog velikog bola. Kad je, naime, Zevs doznao za Plutovo rođenje, ubio je Jasiona munjom jer je pre toga uzalud nastojao da zadobije Demetrinu naklonost. Nakon toga Demetra nije odolela Zevsovom navaljivanju i rodila mu je kćer Persefonu, koja je nakon kratke radosti svojoj majci nanela novu patnju i bol.

Kad se Persefona igrala sa nimfama na cvetnim livadama Nise, otvorila se pred njom zemlja, iz ponora se pojavio bog podzemnog sveta Had, ščepao je i nestao sa njom u bezdanu. Demetra je čula očajni krik svoje kćeri i poletela u pomoć, ali od Persefone više nije bilo ni traga. Devet dana je Demetra lutala svetom bez jela i pića, tražeći kćerku, dok joj na kraju Helios, sveznajući bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Na to je nesrećna majka pošla na Olimp i odlučno zatražila od Zevsa da kao najviši bog preduzme nešto u vezi s Hadovim nasilnim činom i vrati joj kćer. Ali Zevs nije mogao da učini gotovo ništa jer se Had u međuvremenu bio oženio Persefonom i da joj da proba zrna od jezgra šipka, a kad je neko u podzemnom svetu nešto okusio, nije više mogao da se vrati na zemlju. Demetra je na to napustila Olimp, zatvorila se u svoj hram u Eleuzini i na svet poslala neplodnost koja je imala katastrofalne posledice ne samo za ljude nego i za bogove. Ljudi su, naime, prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ga je rešio kompromisom. Prisilio je Hada na obavezu da dve trećine godine pusti Persefonu na svet, gde će živeti sa svojom majkom, a Demetra je opet morala da pristane na to da Persefona trećinu godine živi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Tako se i dogodilo: kad seljak s jeseni položi seme u zemlju, Persefona odlazi u carstvo mrtvih, a rastužena Demetra prirodi oduzima plodnost. Ali kad se u proleće njena kći opet vrati na zemlju, majka je pozdravlja cvećem i zelenilom, u koje se priroda ponovo oblači.

Prvi čovek kog je Demetra podučila kako da uzgaja bilje bio je Triptolem, sin eleuzinskog kralja Keleja. Demetra je to učinila iz zahvalnosti što su je Triptolemovi roditelji u njenoj dubokoj tuzi za Persefonom lepo primili u svojoj palati, iako nisu ni slutili da ugošćuju boginju.

Darovala je Triptolemu zrnevlje žita i naučila ga kako da ore zemlju. Po njenoj naredbi Triptolem je širio svoje umeće po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, Demetra je nameravala da daruje besmrtnost, ali kad je njegova majka Metanira zatekla boginju kako kali dečaka nad vatrom, užasnuta je kriknula, a prestrašena Demetra ga je ispustila u vatru i Demofont je izgoreo. Nakon Demetrinog odlaska, kralj Kelej je dao da se u njenu čast u Eleuzini sagradi veličanstveno svetilište, koje je posle toga postalo središte njenog kulta.

Dionis

Rodio se u Tebi, mada se mestom njegovog rođenja smatraju i Naksos, Krit, Elida, Teos i Eleutera. Pitanje njegovog porekla i u drugom smislu je dosta zamršeno. Kad je trebalo da dođe na svet, ljubomorna Zevsova žena Hera odlučila je da ga ubije. Posetila je Semelu u liku stare dadilje i nagovorila je da zamoli Zevsa da joj se barem jednom pokaže u svoj svojoj moći i veličanstvenosti. Najviši bog je u svom samoljublju ispunio Semelinu želju i prikazao joj se u sjaju svojih munja, praćen tutnjavom gromova. Dogodilo se upravo ono što je Hera želela: jedna munja je zapalila tebansku kraljevsku palatu, a plamen je uhvatio i Semelu, koja je u smrtnom strahu rodila nedonošče. Ali, umešao se Zevs. Svoju ljubavnicu je, doduše, prepustio njenoj sudbini, ali je oko svog sina podigao zid gustog bršljana koji ga je sačuvao od plamena. Kad se vatra stišala, izvukao je dete iz skrovišta i zašio ga u svoju butinu da se do kraja razvije. Kad se Dionis "po drugi put rodio", Zevs ga je predao bogu Hermesu da brine o njemu.

Hermes nije bio oženjen, a kako je kao glasnik bogova neprekidno bio na putu, nije imao vremena da odgaja mladog Dionisa, pa ga je predao Semelinoj sestri Ini, ženi orhomenskog kralja Atamanta. Kad je Hera doznala da su Ina i Atamant prihvatili Dionisa, poslala je na Atamanta ludilo, ne bi li u nastupu besa ubio dečaka. Kralj je, međutim, poubijao samo svoju decu i ženu, jer se u poslednji čas umešao Hermes i Dionisa spasio od smrti. Odneo ga je u jednu dolinu planinskog venca Nisa i poverio ga nimfama, koje su ga sakrile u duboku pećinu s ulazom zaraslim u vinovu lozu, i odgajale ga uprkos svim Herinim podvalama i zamkama. Tu je Dionis prvi put probao vino kojim je zatim opijao sebe, svoje starateljke i svoje pratioce silene i satire. Otud je Dionis doneo ljudima prve sadnice vinove loze. Dao ih je, u znak zahvalnosti za gostoljubivost, atinskom pastiru Ikariju i naučio ga da od grožđa napravi napitak, a sam je zatim Zevsovom voljom postao bog tog napitka.

Glas o Dionisovom rođenju i njegovom opojnom napitku ljudi su primili s podvojenim osećanjima. Jedni su se odmah s oduševljenjem predali njegovom kultu, a drugi su mu se odlučno suprotstavili. Trački kralj Likurg pokušao je, na primer, udarcima korbača da istera Dionisa iz svoje zemlje, kao i njegove poštovatelje i družbenike i zbog toga je bio kažnjen slepilom i naprasnom smrću. Tebanski kralj Pentej mrzeo je Dionisa zbog toga što je svojom veselošću i druželjubivošću odvraćao misli ljudi od tako važnih stvari kao što su rat, samopregor, odricanje, žrtve za višu stvar i tome slično. (Naravno, za to je skupo platio). U Argu su se opet njegovom kultu suprotstavljale žene, na čelu s kraljevim kćerima. Dionis je njihovu hladnu trezvenost pretvorio u mahnitost pa su počele da se međusobno ubijaju. Na svojim putovanjima Dionis je susretao ne samo svoje stare, zaklete neprijatelje nego i one sasvim slučajne, i teško je reći koji su mu zadali više neprilika. Jednom zgodom su ga zarobili tirenski gusari misleći da je sin nekog kralja, od kojeg su se nadali bogatoj otkupnini. Ali Dionis je raskinuo okove, pretvorio se u lava i učinio da gusarska lađa u tren oka zaraste u gustu lozu, tako da su gusari u panici poskakali u more gde su se pretvorili u delfine (osim kormilara, koji ih je jedini molio da puste Dionisa na slobodu). Najzad, ljudi su priznali Dionisa kao moćnog boga, a njegovom daru, vinu, odaju se sve do danas.

Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije. Sve su to bili i ostali darovi koje nije moguće ičim platiti, samo pod uslovm da se pri odavanju poštovanja Dionisu pridržavamo stare izreke: "meden agan" - "ničega previše".

Dioskuri

Rodili su se kao blizanci, ali su ipak bili samo polubraća. Kastorov otac je bio spartanski kralj Tindarej, Polideukov Zevs, a majka im je bila Tindarejeva žena Leda. Imali su dve sestre: Helenu koja je, kao i Polideuk, bila Zevsova, i Klitemnestru koja je bila Tindarejeva kćerka. Braća su se isticala hrabrošću, snagom i odvažnošću, uvek su se borili rame uz rame, a kao i svojim junačkim delima proslavili su se iskrenom bratskom ljubavlju.

Polideuk je kao Zevsov sin bio besmrtan i imao divovsku snagu. Niko od ljudi mu nije bio ravan u borbi. Smrtni Kastor bio je vešt vozač bojnih kola i polazilo mu je za rukom da ukroti i najplahovitije konje. U mladosti braća su dobila solidno obrazovanje, i njihovi očevi i učitelji su s pravom mogli da budu ponosni na njih. S junakom Jasonom učestvovali su u pohodu Argonauta u Kolhidu, s Meleagrom u lovu na opasnog kalidonskog vepra, s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Iz svih pohoda vratili su se ovenčani slavom. Oslobodili su i svoju sestru Helenu kad ju je kao sasvim mladu oteo atinski kralj Tezej, uz pomoć lapitskog kralja Piritoja. Njenu drugu otmicu (koju je izvršio trojanski kraljević Paris) braća više nisu mogla da spreče. U to vreme su već spadali u heroje, za koje pesnik kaže da se ne hrane hlebom i vinom ovog sveta. Naime, za Kastora i Polideuka se ne može utvrditi da su za vreme druge Helenine otmice, koja je bila uzrok trojanskog rata, već bili mrtvi, ali nisu više bili ni među živima.

Ta neobična okolnost imala je, međutim, sasvim običan uvod. Sa Linkejem i Idom, sinovima mesenskog kralja Afareja, ukrali su jednom prilikom u Arkadiji stado bikova. (Krađa stoke bila je u herojsko doba sasvim uobičajen posao kraljeva i kraljevskih sinova, slično kao kasnije osvajanje tuđih zemalja). Pri deobi plena zametnula se kavga za koju je bio kriv Ida jer ih je prevario. Blizanci su zbog toga upali u Meseniju i odveli celo stado zajedno s delom koji je pripadao drugoj dvojici, a da bi ih do kraja razljutili, oteli su i njihove neveste. Budući da im je bilo jasno da Ida i Linkej neće hteti da ih puste da odu, blizanci su se sakrili u šuplje deblo da bi ih dočekali i napali iz zasede. Ali Linkejev oštar pogled proniknuo je kroz drvo, a Idina strela probila stablo i zarila se u Kastorove grudi. Polideuk je skočio iz svog skrovišta i bacio se na njih da osveti smrt svoga brata. Prvo je dostigao Linkeja i ubio ga jednim udarcem šake. Zatim se bacio na snažnog Idu. Nemilosrdni boj odlučio je Zevs: iz oblačnih visina poslao je munju i njome spalio Idu. Ali Polideuk se umesto zahvaljivanjem, Zevsu obratio kletvom i prebacivanjem što mu nije dao da umre zajedno sa Kastorom. Prokleo je i svoju besmrtnost koja ga je sprečila da podeli sudbinu sa svojim bratom. Zevs je pokušao da ga umiri, ali uzalud. Najzad mu je dao da bira: ili će večno mlad živeti među olimpskim bogovima, ili će jedan dan boraviti u tamnom Hadovom carstvu sa bratom, a jedan dan na svetlom Olimpu. Polideuk je s radošću odabrao drugu mogućnost. Tako su, kako kaže Homer, oba brata "jednog dana živi, a drugog opet mrtvi: poštovanje što ga stekoše tako, bogovima su besmrtnim nalik".

Kao i mnogi drugi junaci, i Dioskuri su iz grčkih mitova prešli u rimske. Rimski istoričari tvrde čak da je bitku s Latinima kod Regilskog jezera 496. godine p.n.e. odlučila rimska konjica na čije su se čelo stavili Kastor i Polideuk glavom (lat. Castor i Pollux).

Slava Dioskura preživela je hiljade godina: i danas ih u vedrim noćima možemo videti na nebeskom svodu kao sazvežđe Blizanaca.

Edip

Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do trećeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suđeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je dečaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "otečenih stopala") i odgojio uz pomoć svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahodom. Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zaključio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna istinu. Međutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reč, ali mu je zato prorekla budućnost: ubiće svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odlučio je da preduzme sve da ga onemogući. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znači, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li čovek odabrati put drukčiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozač se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajući da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starčevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjačao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proročište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešću o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajući šta da izgubi osim svog čemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, začudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne na dve, a uveče na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jači nego kad ide četvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Čovek! U zoru svog života nespretno puzi četvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao trećom nogom!"

Sfinga je na to očajnički zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.

Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati čovek koji će grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteći da se u njoj rodio, i venčao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajući da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proročište proreklo: dobio je dve kćeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije sprečavalo da bude potpuno srećan - i da se ispuni njegova sudbiona.

Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odlučio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba će biti spašena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve građane da mu pomognu da pronađe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vrača Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vrač došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vrač je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Učinio si to ne znajući, kao što si ne znajući postao muž svoje majke!"

Vračeve reči su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumači drukčije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja ćeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vrač i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vrač. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će razbiti sve sumnje.

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji srećni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva, prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin već nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnički kriknuvši, otrčala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da dođe sebi od iznenadnog udarca, a već ga je pogodio sledeći. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorođenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u očajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suđeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlađa kći Ismena s vešću da je među njenom braćom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proročanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siđe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivališta, koje će Atinu braniti bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

Elektra

Prvo od tih božanskih bića je kći titana Okeana i njegove žene Tetije. Udala se za Taumanta, boga prirodnih pojava na moru, i imala s njim četiri kćeri: boginju duge i glasnicu bogova, Iridu, i tri nakazne polućene-poluptice, Harpije.

Druga od njih bila je kći titana Atlasa i okeanide Pleone. S najvišim bogom Zevsom imala je sina Dardana, praoca osnivača Troje, Ila. Zevs ju je preneo na nebo zajedno sa njenih šest sestara i pretvorio u sazvežđe Plejada (Vlašići). Nakon pada Troje, u žalosti je raspustila kose i povremeno luta nebom kao zvezda repatica.

Smrtna Elektra bila je kći mikenskog kralja Agamemnona i njegove žene Klitemnestre. Spasila je svog brata Oresta i pomogla mu da se osveti očevim ubicama, stricu Egistu i vlastitoj majci Klitemnestri. Posle te osvete, čijoj je pripremi posvetila sedam godina svog života, udala se za Orestovog prijatelja Pilada i otišla s njim u Fokidu. S Piladom je imala sina Strofija.

Erida

Mrzeli su je i bogovi i ljudi, osim boga rata Aresa i kera, boginja nasilne smrti. U mitovima Erida ima važnu ulogu. Osvećujući se zato što je bogovi nisu pozvali na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, bacila je među prisutne boginje Heru, Atenu i Afroditu zlatu jabuku sa stabla Hesperida, na kojoj je napisala "Najlepšoj!". Sve tri boginje odmah su posegnule za jabukom i svaka je želela da je ima za sebe. Iz toga se izrodila svađa, koja je dovela do trojanskog rata. Inače za Eridu je poznato da je s boginjom ratnog ubijanja Enijom pratila u bitkama boga rata Aresa. Imala je običaj da juri ispred njegovih kola i seje kavgu među borcima.

Kći Eride bila je boginja obmane i zaslepljenosti, Ata. Otac joj je, prema Homeru, bio najviši bog Zevs. Njenim kćerima smatrane su i boginje Lite, otelovljenja molbe.

Erinije

Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

Eros

Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Faeton

Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo. Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu".

Fedra

Fedra se udala za atinskog kralja Tezeja koji je pre toga nameravao da se oženi njenom sestrom Arijadnom, pa nije bilo razloga da njime bude nezadovoljna: bio je lep, hrabar, plemenit, moćan i bogat, junak nad junacima. Uprkos tome, usplamtela je ljubavlju za mladog Hipolita, Tezejevog sina iz prvog braka i ta je ljubav završila tragično: Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom.

Kako je do toga došlo, razni obrađivači mita daju različita objašnjenja. Prema jednoj verziji, Fedra se opirala ljubavi prema svom pastorku, a kad više nije mogla da je obuzda, oduzela je sebi život da spasi čast, svoju i svog muža. Prema drugoj verziji, naprotiv, sama je zavodila Hipolita, a kad ju je odbio, optužila ga je iz povređene sujete pred svojim mužem da je pokušao da je zavede, i time izazvala Hipolitovu propast. Ali istina je izašla na videlo i Fedra je, bojeći se kazne, izvršila samoubistvo. Prema još jednoj verziji, sama je priznala Tezeju da je lažno optužila Hipolita, a postoji i verzija da Hipolita nije okrivila sama, već je to učinila njena dadilja Enona. Ma koliko se mitovi njihove obrade razlikovali, jedno je sigurno: sve te razlike su izraz stare istine da su mnoga i često suprotna objašnjenja razloga i uzroka bračne tragedije obrnuto srazmerna istini poznatoj (ako je uopšte poznata) jedino samim supružnicima.

Feniks

Prvi od tih junaka bio je sin sidonskog kralja Agenora, koji se sa svojom braćom Kadmom i Kilikom zaputio u potragu za svojom nestalom sestrom Europom, ali ga je to zamorilo pa se nastanio u zemlji na istočnim obalama Sredozemnog mora, koja je po njemu dobila ime Fenikija. Po nekim mitovima, Feniks je Ageronov otac.

Drugi Feniks bio je sin kralja Amintora iz beotijskog grada Eleona. U mitovima se s njim susrećemo kao sa starim, iskusnim i mudrim čovekom. U mladosti je napustio svoju otadžbinu da ne bi ubio oca koji je hteo da mu otme verenicu. Utočište je našao kod ftijskog kralja Peleja i posle postao vaspitač njegovog sina Ahila, najvećeg junaka u ahejskoj vojsci pod Trojom. Bio je i član izaslanstva koje je dobilo zadatak da pomiri Ahila sa vrhovnim zapovednikom ahejske vojske Agamemnonom. Među Ahilom i Agamemnonom je izbio spor oko zarobljene Briseide, zbog čega je Ahil odbio da učestvuje u borbama. Doduše, Ahil je izaslanstvo primio dostojno i s poštovanjem, ali nije udovoljio njegovoj molbi.

Ptica Feniks dospela je u grčke i rimske mitove iz Egipta. Tamo se zvala "boinu" (čaplja), a kako je boravila uz močvare, stari Egipćani su smatrali da je rođena iz vode, na koju su gledali kao na prapočetni element, i to sama od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovim shvatanjima, rodilo i sunce. Povezivanjem tih elemenata nastalo je verovanje da je ta ptica jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova rađa, pojavljujući se u blještavoj svetlosti zore. U složenim egipatskim shvatanjima vlast sunca (a tako i kralja, čak i umrlog) obnavljala se u tridesetogodišnjim ciklusima, koji su simbolizovali ljudski vek. Iz boinua razvio se Feniks Grka i Rimljana. Smatrali su ga pticom koja je imala čudesnu moć da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje podmlađena za novi život. Tako je postala simbol uskrsnuća, koje su preuzeli hrišćani.

Geja

Bila je mati svega što je na zemlji živelo i raslo. Najpre je, sama od sebe, rodila zvezdano nebo Urana, zatim visoke planine, a najzad duboko i široko more, Ponta. Kad je Uran zavladao svetom, postala mu je žena i rodila dvanaest potomaka. Bili su to titani Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet, Kron i titanke Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Zatim mu je rodila tri jednooka diva, kiklope Bronta, Steropa i Arga, i tri pedesetoglava i storuka gorostasa, Hekatonhire (Kota, Brijareja i Gija ili Giga).

Svoje potomke je Geja volela iskrenom ljubavlju. Uran nije delio njena osećanja. Hekatonhire nije mogao ni da vidi. Da bi ih se oslobodio, bacio ih je u zemljinu utrobu i zabranio im izlazak na svetlost dana. Majka Geja je zbog toga patila i nagovarala svoje sinove titane da kazne Urana i svrgnu ga s vlasti. Na to se odlučio najmlađi sin Kron, koji je lukavstvom Uranu oduzeo muškost i moć i proglasio se vladarom sveta.

Iz krvi osakaćenog Urana, koja je pala na zemlju, rodila je Geja novo pokoljenje divova sličnih titanima, moćne gigante. Kada je posle toga Kronov sin Zevs svrgnuo svog oca s vlasti, Geja je pozvala gigante da se pobune protiv njega. Osim podsticaja za borbu dala im je i čarobnu biljku, koja ih je činila neranjivim za oružja bogova. Zevs je pozvao u pomoć svog ovozemaljskog sina Herkula, od čijeg oružja ni Gejina biljka nije mogla da zaštiti gigante, i on ih je nadvladao posle iscrpljujuće bitke, uz pomoć drugih bogova. Zevs je kaznio gigante, bacivši ih u večni mrak Tartara. Geja se zatim udružila s bogom Tartarom i rodila Tifona, strašno čudovište, sa stotinu zmajskih glava, i podstakla ga da ubije Zevsa, ali Zevs je i njega savladao i bacio u Tartar.

Prema nekim mitovima, Geja je rodila, oplođena krvlju osakaćenog Urana, boginje osvete Erinije, a prema drugim ih je imala s bogom večne tame Erebom ili Skotom (prema nekim, manje proširenim verzijama mita, Erinije su bile kćeri boginje noći Nikte). Geja nije imala potomke samo sa Uranom i Erebom. Bogu morskih dubina Pontu rodila je sinove Nereja, Taumanta i Forkiju, a i kćeri Ketu i Euribiju.

Had

Bio je najstariji Kronov sin i uz svoju braću Zevsa i Posejdona činio trojstvo najviših grčkih bogova. Kad se rodio, otac mu je bio vrhovni vladar svemira, ali je živeo u neprekidnoj strepnji da će ga neko od njegove dece svrgnuti s prestola. Zbog toga je sve svoje potomke pojeo čim su se rodili i utamničio ih tako u svom trbuhu. Tu su i dalje živeli jer su kao božanska bića bili besmrtni. Takvu sudbinu izbegao je samo njegov najmlađi sin Zevs, kojeg je njegova majka potajno rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs odrastao, dogodilo se upravo ono čega se Kron najviše plašio: pobunio se protiv oca, prisilio ga da svojoj zatočenoj deci vrati slobodu i izazvao ga na borbu. Braća Had i Posejdon pridružila su se Zevsu i, uz ostale saveznike, pomogla mu da porazi Krona i svrgne ga s vlasti. Nakon pobede braća su se sporazumela da će Kronovo nasledstvo među sobom podeliti kockom. Zevs se, međutim, pri tom poslužio lukavstvom i njemu je pripala vlast nad nebom i zemljom. Posejdon je dobio vlast nad morem, a Had je postao svemoćni vladar podzemnog carstva.

Ne bi se moglo reći da je Had kockom dobio najbolje, ali njegovoj mračnoj i neumoljivoj ćudi vlast nad podzemnim svetom je sasvim odgovarala. A njegovo podzemno carstvo je zaista bilo strašno: skrivalo se u dubinama zemlje i u njega nikad nije dopreo ni zračak Sunčeve svetlosti. Prostiralo se neveselom ravnicom obraslom bledim cvetovima divlje asfodele ("cveća smrti"), a njome je proticalo pet reka, koje su istovremeno bile njegove granice: Stiks, koja je sve okivala ledenim zagrljajem, Aheront, reka naricanja, Kokit, reka žalosti, ognjena reka Piriflegeton i mračna Leta, čije su vode činile da se zaboravi sve ovozemljasko. Kako je zaista bilo podeljeno i kako je izgledalo Hadovo carstvo, ljudi pouzdano nisu znali jer se nijedan smrtnik nije odonud vratio živ da o njemu donese vesti. Nekoliko junaka (Herkul, Eneja) koji su sišli u njega i opet se vratili nisu mogli da ga u celosti pregledaju. Ali nagađalo se da se na zapadu prostiru Elizejske poljane, gde su svoj večni život živele duše pravednika. Negde u dubinama nalazio se Tartar, gde su grešnici izdržavali večne kazne, a u najmračnijem delu tog tmurnog carstva bio je Ereb, gde se smestila palata iz koje je Had, zajedno sa svojom ženom Persefonom, vladao bogovima podzemnog sveta i dušama mrtvih.

Duše umrlih silazile su u Hadovo carstvo kroz mračne bezdane. Jedan od njih bio je u tesnacu Tenaru na jugu Peloponeza, drugi u Kolonu u Atici, pa sledeći pod Etnom na Siciliji. Prema Homeru, ulaz u podzemno carstvo bio je negde na zapadu kuda više nisu dopirali Sunčevi zraci. Ulaz u podzemni svet čuvao je troglavi pas Kerber. One koji su ulazili susretljivo je propuštao, ali napolje nije nikome dao. Od ulaza vodio je put vodama Aheronta, preko kojeg je duše umrlih prevozio osorni starac Haron. Razume se, prevozio ih je samo u podzemni svet, ali ne i natrag, i za tu službu su mu mrtvi plaćali. Iz Haronove barke odlazili su svi pred Hadov presto, pored kojeg su sedele sudije, Zevsovi sinovi Minos, Radamant i Eak. Samo ponekad bi neka duša dospela u Elizij, gde je živela blaženim životom, a ko nije bio ni dobar ni zao (ili je bio i dobar i zao), morao je da ode na asfodelske poljane, gde je lutao bez radosti i tuge, bez ikakve čežnje i osećanja, kao sena. Takvih ljudi bilo je, navodno, najviše, a među njima našli su se i najveći junaci, čak i sam Ahil. Kakav je život tamo provodio, znamo iz njegove teskobne ispovesti koju je zabeležio Homer: "Hteo bih više ko nadničar raditi na polju čoveka s imetkom malim, gde ima obilja jela, no tu u Hadovom carstvu biti vladar sena svih tih umrlih ljudi!"

Bogova kojima je vladao Had u podzemnom svetu bilo je manje nego olimpskih ili morskih, ali oni su kod ljudi izazivali jezu i strah. Među njima na prvom mestu je bio bog smrti Tanatos, ogrnut crnim plaštom, s crnim ledenim krilima, koji je umirućima rezao kosu i odnosio njihove duše. Zatim, mračne boginje kere, koje su ubijale ljude po bojištima i sisale im krv; užasna Empuza, koja je napadala ljude i ubijala ih na raskršćima; strašna Lamija, koja je majkama u snu ubijala decu; troglava i trotelna Hekata, koja je vladala čudovištima, i bog varljivog sna Hipnos, kojem nisu mogli da se odupru ni ljudi ni bogovi. Posebno strašne bile su Erinije, neumoljive boginje kletve i osvete, koje je u svet slala Hadova žena Persefona.

Ljudi su mrzeli Hadovo carstvo. Ko je u njega sišao mora se odreći svake nade. Od junaka koji su dospeli pred sam Hadov presto i vratili se u svet, najslavniji je bio Herkul. Odande je doveo Kerbera, po naređenju mikenskog kralja Euristeja, kojem je, po Zevsovom nalogu, morao da služi. Dospeo je tamo i muzičar i pevač Orfej da od Hada izmoli život za svoju mladu ženu Euridiku, zatim Sizif, koji je odande lukavstvom na kratko vreme umakao, i Tezej, kojeg je odande oslobodio Herkul. Na prag podzemnog sveta dospeo je i Odisej kad je nakon osvajanja Troje, na povratku u otadžbinu, dugo lutao svetom i tamo video Sizifa kako uzbrdo valja ogroman kamen. Video je i Tantala kako se muči glađu i žeđu, Titija kojem su dva strvinara kljuvala jetru; sastao se tamo s mnogim mrtvim junacima, među njima i sa Ahilom, koji mu je s tugom opisao nemilu sudbinu umrlih u Hadovom carstvu.

Had nije imao običaj da napušta svoje sedište. Dok je još bio neoženjen, izašao je jednom u svet da otme Zevsovu i Demetrinu kćer Persefonu, koju je uzeo za ženu. Jednom je otišao na savetovanje bogova na Olimp. Bogovi ga baš nisu voleli, a on im je uzvraćao istom merom. Kad je Zevs od njega nešto zatražio, obično bi ga poslušao, ali se u stvari između neba i zemlje inače nije uplitao. Dobro je znao "da će, pre ili kasnije, svako sići u Hadovo carstvo, čim je jednom došao na svet".

Heba

Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here. Prema nekim novijim autorima, Hera ju je rodila sama od sebe, kao Zevs Atenu. Na Olimpu je Heba imala značajnu ulogu: točila je bogovima nektar. Udala se relativno kasno, ali je zato postala žena najvećeg junaka grčkih mitova, Herkula. Kada se Jolaj borio protiv kralja Euristeja, shvativši da nema više snage zbog starosti, zamolio je Hebu da ga učini mladim na samo jedan dan. Ona je uslišila njegovu molbu, omogućivši mu da pobedi Euristeja i da spokojan umre.

Hefest

Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".

Helena

Njena majka Leda bila je žena spartanskog kralja Tindareja, s kojim je imala dvoje dece, kćer Klitemnestru i sina Kastora. Svojom lepotom Leda je očarala i samog Zevsa i imala s njim dvoje dece, kćer Helenu i sina Polideuka. Tindarej nije imao ništa protiv Zevsovog uplitanja u proširivanje porodice pa je sopstvenu decu i pastorke odgajao podjednako. Sa sinovima nije imao poteškoća. Obojica su postali slavni junaci i dospeli na nebo gde i danas sjaje kao Blizanci ili Dioskuri. Ni s Klitemnestrom nije bilo problema, bar dok se nije udala. Zatim ju je otac dao za mikenskog kralja Agamemnona. S Helenom je bilo gore.

Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo, pa je za njom čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući. Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu. Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.

Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon venčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov naslednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina sprema.

U to vreme se u pećini kentaura slavila svadba ftijskog kralja Peleja s morskom boginjom Tetidom, na kojoj su učestvovali svi bogovi. Jedino nije bila pozvana boginja svađe Erida da im ne bi pokvarila zabavu. Uvređena, Erida je iz osvete među boginje Afroditu, Heru i Atenu bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "najlepšoj". Boginje su odmah kao jedna posegnule za jabukom jer je svaka od njih, razumljivo, smatrala sebe najlepšom. Zbog toga je među njima izbila svađa, u koju nije želeo da se upliće ni sam Zevs. Želeo je da ima svoj mir, pa je naredio bogu Hermesu da uzme jabuku i odvede boginje na planinu Idu nedaleko od Troje, gde živi pastir po imenu Paris i da on reši taj spor.

Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Za to što je živeo u planini, a ne u kraljevskoj palati, postojao je dobar razlog. Pre Parisovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dečak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dečaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.

Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, hteo je da pobegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovest. Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lepe. Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju. Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu. Paris je jabuku dosudio Afroditi.

Da postoji prelepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što pre upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospeo u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po lepoti svojih žena. Paris ju je poslušao na veliki bes Here i Atene, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, želele sve najgore.

Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao. Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi. Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.

Prema tome, Helena je s Parisom otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najpre na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljeva riznica.

Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan da ispravi Parisov čin, neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na delo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći. Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.

Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat koji se završio uništenjem Troje i pogibijom najboljih ahejskih junaka. Helena je ubrzo zažalila zbog svog čina koji je i njenoj staroj i njenoj novoj otadžbini doneo tolike patnje. Kraj Prijam joj, doduše, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izbledela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.

Paris je u ratu postigao i neke uspehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon. I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih. Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.

Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.

Svoj rodni kraj Helena je ugledala nakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.

U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Grčka mitologija

Postod branko » 29 Maj 2011, 09:24

Helios

Kao blistavi bog sa zlatnom kosom i krunom od sunčevih zraka bio je dostojno otelotvorenje sunca. Stanovao je na istočnoj obali Okeana, u zlatnoj palati, iz koje je svakog jutra izlazio u zlatnim kolima u koja su bila upregnuta četiri krilata konja, i u njima je putovao preko nebeskog svoda. Obasjavao je zemlju zracima koji su joj darovali svetlost, toplotu i život. Uveče je na zapadu opet silazio u vode Okeana. Tamo ga je čekala zlatna lađa kojom se vraćao u svoju palatu, a sledećeg dana bi ponavljao putovanje. Helios je sve mogao da vidi i čuje i bio je bistro oko olimpskog Zevsa. Voleli su ga bogovi, ljudi, životinje i biljke. Jedino u podzemnom Hadovom carstvu nije bio dobrodošao gost. Sam mu se, međutim, uklanjao po sopstvenoj volji.

Heliosova žena bila je okeanida Perza. Na istoku je s njom imao sina Ejeta, koji je postao kralj u Kolhidi, a na zapadu kćer Kirku, moćnu čarobnicu. S Perzinom sestrom Klimenom imao je sina Faetona, poznatog po nesrećnoj vožnji nebeskim kolima, i nekoliko kćeri. Osim njih imao je još dve kćeri s nimfom Neerom. Zvale su se Faetusa i Lampetija, a čuvale su mu stada stoke na ostrvu Trinakiji, današnjoj Siciliji. Tu je bilo sedam stada krava i sedam stada jaganjaca, svako po pedeset komada. Bila su simbol trista pedeset dana i trista pedeset noći (mesečeva godina kod Grka je imala pedeset nedelja po sedam dana). Prema nekim mitovima Helios je osim Perze (pre ili posle nje) imao ženu Rodu, kćer boga mora Posejdona. Po njoj je nazvao ostrvo Rodos, koje je izvukao iz morskih dubina jer na svetu za njega ništa nije ostalo kad su bogovi delili vlast i imanja. Zbog toga su ga stanovnici Rodosa posebno poštovali, kao i svi Grci, a posle njih i Rimljani, iako kod njih kult Heliosa nikada nije imao takvo značenje kao kult sunca i bogova sunca u Egiptu ili u zemljama Bliskog istoka.

Hera

(grč. "Ηρα, "Ήρη), u grč. mitologiji kraljica bogova, vrhovno žensko božanstvo.
Kći Kronosa i Reje, žena (i sestra) Zeusova, majka Aresa, Hefesta i Hebe, H. je štovana kao zaštitnica žena i braka. Njen kult bio je proširen po čitavoj Grčkoj, a njezin blagdan (Ήραϊα) slavio se osobito svečano u Argosu. Od životinja bili su joj posvećeni krava i paun. U mitologiji, legendi i epskom pjesništvu H. je prikazana kao moćno božanstvo, vjerna i dostojanstvena, ali stroga žena, uvijek ljubomorna na svog muža Zeusa, osvetoljubiva prema svima koji je dovoljno ne poštuju (Ilijada, Eneida).
U lik. umjetnosti prikazivana je često (Fidija, Praksitel, Zeuksid, Asklepiodor, Kolotes, Poliklet, kovani novci s otoka Samosa), uvijek kao veličanstvena, ozbiljna pojava, često s krunom na glavi, a žezlom i jabukom u ruci. U rim. mitologiji odgovara joj Jupiterova žena Junona.

Kad se rodila, snašla ju je ista sudbina kao i njenu stariju braću. Otac Kronos progutao ju je ne bi li se oslobodio mogućeg pobunjenika protiv svoje vlasti. Kao božansko biće Hera je i dalje živela u njegovoj utrobi sve do dana kad je braću oslobodio najmlađi među njima, Zevs, koji je izbegao sudbinu ostale Kronosove dece tako što ga je majka Reja rodila potajno i sakrila na Kritu. Kad je Zevs poveo borbu protiv Kronosa, boginja Tetija odnela je Heru na kraj sveta, čak Okeanu. Zevs ju je tamo sreo posle svoje pobede. Budući da mu se sviđala, odveo je na Olimp i s njom sklopio brak. To što je Hera bila njegova sestra nije bila prepreka braku. Brakovi krvnih srodnika među bogovima nisu bili ništa neobično. Tako je Hera postala najviša boginja i kraljica neba.

U savetu bogova Heri su pripale dužnosti zaštitnice braka. Posebno se brinula za svetost i neraskidivost bračne veze, slala muževima potomstvo i pomagala majkama pri porodu. Kao Zevsova žena bila je njegova savladarka onoliko koliko je to dozvoljavala podređenost žene u antičkim mitovima (koji tako odražavaju položaj žene u antičkom svetu). Zevs se s njom često savetovao i poveravao joj svoje misli za koje ostali bogovi nisu znali. Njenim molbama redovno je i spremno udovoljavao već zbog toga što se, kada bi joj se suprotstavio, s njim svađala, a takve su ga svađe u najmanju ruku umarale. Ali kad je bilo potrebno, energično bi joj davao na znanje koliko daleko sme da ide. Kad je, na primer, tvrdokorno progonila njegovog sina Herkula, kog je imao s ovozemaljskom ženom Alkmenom, izdalo ga je strpljenje, vezao je lancima i obesio između neba i zemlje. Inače je poštovao, iskazivao joj sve moguće počasti i zahtevao da je i ostali bogovi poštuju.

Hera je ulogu zaštitnice braka shvatala vrlo strogo i živela tako da svojom bračnom vernošću bude uzor svim boginjama i smrtnim ženama. Upravo zbog toga nikako nije mogla da podnese da njen muž neprekidno narušava svetost bračne zajednice. Zevs je, naime, bio veliki ženskaroš i nije bilo naočitije boginje koju bi on pustio na miru. Imao je brojne ljubavnice i među ovozemaljskim ženama, a s njima i brojnu decu. Kad bi Hera doznala za neku od njegovih ljubavnih pustolovina, napravila bi mu takvu scenu da se tresao Olimp, a na zemlji besnela oluja. Na kraju bi se supružnici pomirili i na Olimpu se slavila božanska gozba. Hera je Zevsu dala tri potomka: boga rata Aresa, božanskog kovača i oružara Hefesta i Hebu, boginju večne mladosti (nju je prema nekim mitovima rodila sama od sebe, slično kao Zevs Atenu). Njena kći bila je, navodno, i zaštitnica porođaja, boginja Iltija. Prema Hesiodu, imala ju je sa Zevsom, a prema nekim drugim autorima, i nju je rodila sama od sebe, a prema trećima, to je bilo samo Herino ime kao zaštitnice porođaja. Pri vršenju svoje božanske funkcije na olimpskim gozbama Hera je sedela na zlatnom prestolu pored samog Zevsa. Njeno oružje bile su magle, gromovi i oluje. Mogla je i da menja ljudsko obličje. Često se uplitala u život mitskih junaka, uporno je progonila Zevsove potomke koje je imao sa smrtnim ženama, a u trojanskom ratu bila je neprijatelj branilaca Troje.

Od biljaka posvećen joj je bio šipak, simbol plodnosti, od ptica - kukavica (u koju se, navodno, pretvorio Zevs kad je prvi put hteo da dođe kod nje), paun (čije su okrugle šare na repu bile simbol zvezdanog neba) i ždral.

Herkul

S njegovim imenom se susrećemo kao sa atributom čoveka gorostasnog rasta i divovske snage. Ali Herkul nije bio samo čovek divovske snage. On je imao i sve ljudske slabosti i vrline. Svojom snagom se služio ne samo da bi stekao slavu nego da bi i doprineo boljitku čovečanstva. Učinio je više od drugih ljudi ali je više i trpeo. Upravo zbog toga je i postao junak. Dobio je nagradu za kojom je uzalud čeznuo njegov vavilonski prethodnik Gilgameš ili fenički Melkart. Ispunila mu se nedostižna čovekova težnja - postao je besmrtan.

Rodio se u Tebi, gde se bila sklonila njegova majka Alkmena sa svojim mužem Amfitrionom. Amfitrion je ubio svog tasta Elektriona i sklonio se u Tebu bojeći se osvete njegovog brata Stenela. Zevs je znao za Herkulovo skoro rođenje, i to ne samo kao sveznajući bog, nego upravo zbog toga što je i sam u tome imao udela. Alkmena mu se, naime, veoma sviđala pa je uzeo lik Amfitriona i bez teškoća ušao u njenu sobu. Kad je došao dan Herkulvog rođenja, Zevs nije propustio priliku da u savetu bogova prorekne da će toga dana doći na svet najveći junak. Hera je odmah naslutila da je tu opet reč o posledicama jedne od njegovih ljubavnih avantura i odlučila da mu se osveti. Pretvarala se kako ne veruje u Zevsovo proročanstvo i zatražila da se zakune da će onaj ko se na taj dan rodi vladati svim ljudima, bili oni i Zevsovog roda. Zevs se uhvatio u zamku i zakleo se da će se tako dogoditi. Hera se na to odmah pobrinula da Stenelova žena Nikipa isti dan rodi sina, iako je bila tek u sedmom mesecu trudnoće, a Alkmenin porođaj je zadržala. Tu se ništa nije moglo izmeniti: snažni Herkul, sin najvišeg boga, morao je da služi slabom Euristeju, sinu smrtnog Stenela - žalosna sudbina koju može da pobedi samo pravi junak.

Kad se Herkul rodio, dobio je po svom tobožnjem dedi ime Alkid. Ime Herkul su mu dali kasnije, zbog toga što je "kroz Heru stekao slavu" (što je tradicionalno, iako ne i do kraja istraženo poreklo njegovog imena). Hera je bila uzrok te slave, svakako protiv svoje volje, i to preprekama koje mu je postavljala na njegovom životnom putu, sveteći se zbog nevere svog muža. Te Herine prepreke i zamke Herkul je jednu za drugom uporno savladavao. Čim se rodio, Hera mu je u kolevku poslala dve zmije da ga ubiju. Herkul ih je zadavio. Amfitrion se užasnuo nad snagom i spretnošću deteta. Shvatio je da će onaj ko već kao dete može da učini takav podvig zaista daleko dospeti. Zato se pobrinuo da Herkul bude primereno odgajan, čak i bolje nego njegov sin Ifiklo. Herkulov učitelj u borbi oružjem bio je Zevsov sin Kastor, a u gađanju lukom ehalijski kralj Eurit. Mudrosti ga je učio Zevsov sin Radamant, čuven zbog svoje pravednosti, a muziku i pevanje učio je od Lina, brata samog Orfeja. Herkul je bio dobar učenik. Jedino što mu bas nije išlo od ruke bilo je sviranje na liri. Kada ga je Lin jednom prilikom za vreme podučavanja izgrdio, Herkul ga je udario lirom tako jako da ga je na mestu usmrtio. Amfitrion je zato odlučio da ga ukloni daleko od ljudi. Poslao ga je na goru Kiteron da tamo napasa stoku. Herkul je to smatrao doličnim zanimanjem i poslušao je svog tobožnjeg oca.

Na Kiteronu se Herkulu svidelo. Uznemiravalo ga je jedino to što je tamo besnio strašan lav koji je proždirao i ljude i stoku. Krenuo je zato na njega, savladao ga i za uspomenu poneo njegovu kožu. Otada je spokojno živeo sve do svoje osamnaeste godine, kad mu je na um pala misao da bi bilo dobro ogledati se malo po svetu i pronaći sebi ženu. Istesao je batinu od stabla ogromnog jasena, prebacio preko ramena kožu kiteronskog lava i krenuo u rodnu Tebu.

Putem je sreo neke ljude koji su mu rekli da su skupljači poreza orhomenskog kralja Ergina i da idu u Tebu po sto volova, koje je tebanski kralj Kreont morao godišnje davati kao danak jer ga je Ergin napao i porazio. Herkulu se to nije činilo pravednim, a kad skupljači nisu hteli da ga poslušaju i uvredama pokušali da ga oteraju, odrezao im je uši, noseve i usne i vezanih ruku poslao kući. Tebanci su svog zemljaka oduševljeno primili, ali njihova radost nije dugo potrajala. Pred vratima grada pojavio se Ergin s velikom vojskom. Herkul je odbranu grada uzeo u svoje ruke, porazio Ergina i mirovnim ugovorom ga prisilio da Tebancima vrati dvostruko od onoga što je od njih oteo. Kralj Kreont je zato dao Herkulu za ženu svoju kćer Megaru i pola svoje palate. Herkul je ostao u Tebi i postao otac triju sinova, smatrajući se najsrećnijim čovekom na svetu.

Junakova sreća se, međutim, ne sastoji u mirnom životu. Herkul se u to ubrzo uverio. Dok je bio pastir, boginja Hera je mirno posmatrala događaje u njegovom životu, ali kad se bio tako munjevito uzdigao, odlučila je da se umeša. Snagu nije mogla da mu oduzme, ali ima li ičeg goreg od snage kojom ne vlada pamet? Poslala je na njega ludilo i Herkul je u pomračenju uma ubio sva tri svoja deteta i dvoje dece svog polubrata Ifikla. Ali to nije bilo sve. Hera mu je zatim vratila zdrav razum. Skrhan bolom, Herkul se uputio u Delfe da u tamošnjem proročištu zamoli boga Apolona za savet kako da se očisti od nedela koje je počinio. Bog mu je ustima Pitije odgovorio da mora da stupi u službu mikenskom kralju Euristeju i kad izvrši dvanaest zadataka koje mu Euristej zada, opraće sa sebe sramotu i krivicu i postati besmrtan.

Herkul je poslušao, otisao u Arg, smestio se u gradu Tirintu nedaleko od Mikene (bilo je to sedište zaista dostojno Herkula: sa svojim deset do petnaest metara debelim bedemima Tirint je do danas najbolje utvrđeni grad na svetu) i stupio u Euristejevu sluzbu. Kad ga je kralj Euristej prvi put ugledao, Herkul, gora od čoveka, mišićava junačina, ulio mu je takav strah da nije smogao hrabrosti za bilo kakvu zapovest. Prepustio je to svome glasniku Kopreju, ali s vremenom je počeo za Herkula da izmišlja sve teže i teže zadatke.

Na prvi zadatak Herkul nije morao dugo da čeka. Trebalo je da ubije lava koji je živeo u nedalekim Nemejskim gorama. Pred lavom je drhtao čitav kraj jer je bio dva puta veći od drugih, a pored toga i neranjiv jer je imao neprobojnu kožu. Herkul je pronašao njegov brlog (pećina se i danas pokazuje turistima), nasrnuo na njega i snažnim udarcima batine ošamutio, a zatim jednostavno zadavio. Kada je posao bio završen, prebacio je lava preko ramena i odneo ga u Mikenu. Euristej se od groze gotovo skamenio, ne samo od strašnog lava nego još više od strahovite snage svog sluge. Umesto priznanja ili nagrade naredio mu je da ubuduće ne dolazi u mikenski grad. Dovoljno je da dokaze o izvršenim zadacima donese pred bedeme, a on će odozgo proveriti. Sad neka se spremi za izvršenje drugog zadatka: da ubije Hidru.

Hidra je bila neman sa zmijskim telom i sa devet zmajskih glava, od kojih je jedna bila besmrtna. Živela je u močvarama u blizini grada Lerne u Argolidi i pustošila okolinu. Ljudi su protiv nje bili nemoćni. Herkul je doznao da Hidra ima pomoćnika, velikog raka oštrih štipaljki. Zato je i sam poveo pomoćnika, najmlađeg sina svog brata Ifikla, hrabrog Jolaja. Iza lernejskih močvara zapalio je šumu da Hidri onemogući beg. Užario je u plamenu svoje strele i započeo borbu. Ognjene strele samo su razdražile Hidru. Bacila se na Herkula, ali ju je to stajalo jedne glave. U tren oka izrasle su joj na tom mestu dve glave. U pomoć Hidri priskočio je i rak, ali kad je štipaljkom uštinuo Herkula za nogu, Jolaj ga je ubio dobro odmerenim udarcem. U trenutku kad se iznenađena Hidra obazrela za svojim pratiocem i pomoćnikom, Herkul je iščupao iz zemlje goruće stablo i Hidri spalio glavu. Nova se nije pojavila. Tada je Herkul shvatio kako treba da nastavi borbu. Postupno joj je odsecao glave, a Jolaj je gorućim cepanicama palio klice glava koje su rasle. Napokon je poodsecao i spalio sve glave, iako se Hidra očajnicki branila i onom jednom, besmrtnom. Na kraju pala je i ta poslednja glava, a Hidrine nagorele ostatke Herkul je odmah zakopao u zemlju i na to mesto stavio ogroman kamen da glava ne može izaći. Kad je Hidra bila mrtva, kao dokaz da ju je ubio rasekao je njeno telo na komadiće i u njenoj žuči natopio vrhove svojih strela. Rane od njih bile su neizlečive. U pratnji stanovnika oslobođenog kraja Herkul se s Jolajem pobednički vratio u Mikenu. Međutim, pred Lavljim vratima stajao je već glasnik Koprej s novim zadatkom: osloboditi zemlju od stimfalskih ptica - Stimfalida.

Te ptice su dobile ime po Stimfalskom jezeru u Arkadiji, u čijoj okolini su živele i pustošile je gore nego skakavci. Imale su kandže i perje od čvrstog metala, a mogle su da izbacuju ubojita pera u letu. Borba protiv njih bila je takoreći bezizlazna. Naime, onaj ko bi ih gađao našao se u kiši njihovih strela od kojih se nije moglo pobeći. Herkul se zbog toga popeo na visoko stablo, prestrašio ih čegrtaljkom, a kad su počele da kruže oko njega, pogodio je veliki broj njih svojim tačno usmerenim strelama. Uzalud su strašne ptice izbacivale metalne strele na zemlju. Napokon su prestrašene odletele preko mora i nikad se više nisu vratile.

Nakon toga Herkul je dobio novi zadatak: da uhvati košutu zlatnih rogova i gvozdenih nogu, koja je živela u Kerineji (na granici Ahaje i Arkadije), a pripadala je boginji Artemidi. Euristej se nadao da će se moćna boginja razljutiti na Herkula i ukrotiti njegovu samouverenost. Uhvatiti tu košutu svakako nije bilo lako jer je bila vrlo plašljiva i brza. Herkul ju je progonio godinu dana dok joj se nije dovoljno približio. Ranjenu košutu uhvatio je i doneo u Mikenu. Nije zaboravio ni izvinjenje Artemidi zbog svog bezbožnog čina, a ni to da umiri njenu srdžbu bogatom žrtvom, pa mu je oprostila.

Nov zadatak koji je čekao Herkula bio je sličan prethodnom. Trebalo je da uhvati erimantskog vepra koji je pustošio okolinu grada Psofide i ogromnim očnjacima klao stoku i ljude. Kad ga je naterao u dubok sneg, Herkul mu je svezao noge i živog doneo u Mikenu. U strahu pred gorostasnom životinjom kralj Euristej se sakrio u bure i odatle sav izvan sebe molio Herkula da što pre ode s veprom i da će mu za to dati manje opasan zadatak: da očisti staje elidskog kralja Augije.

Taj posao nije bio opasan. Augija je imao golemo stado goveda, a u stajama toliko đubreta i prljavštine da poslovica to spominje i danas. Očistiti te staje, ili bolje reći kravlji izmet, bio je nadljudski zadatak. Herkul je kralju predložio da će ga obaviti za jedan dan ako za to dobije desetinu stada. Augija je pristao i Herkul se upustio u posao, razume se, ne samo snagom nego i pameću. Isterao je stado na pašu, prokopao kanal do obližnjih reka Alfeja i Peneja, naterao vodu iz njih u staje da odnese nečistoću, uveče je kanal zagradio, vratio stado u staje i otišao po obećanu nagradu. Kralj je, međutim, doznao da je čišćenje staja bila zapravo Herkulova dužnost i uzeo je to kao izgovor da mu uskrati nagradu. Osim toga uvredio ga je napomenom da kao Zevsov sin ne mora da zarađuje čišćenjem staja. Herkul je to, naravno, zapamtio, a kad mu se posle pružila prilika, vratio je to Augiji s kamatom: sa svojim drugovima opustošio je njegovu zemlju a njega ubio.

Da bi izvršio sledeći zadatak, morao je da pođe na Krit. Euristej mu je naredio da odande dovede divljeg bika kojeg je kritskom kralju Minosu darovao bog mora Posejdon, pod uslovom da mu ga prinese kao žrtvu. Minosu se bik jako dopao pa je umesto njega žrtvovao drugog. Posejdon se time nije zadovoljio i na bika je, za kaznu, poslao besnilo, tako da je besomučno jurio s kraja na kraj ostrva i uništavao sve što mu se našlo na putu. Herkul je po Euristejevoj naredbi uhvatio bika, ukrotio ga i sasvim mirnog preneo na leđima preko mora, s Krita u Arg. Posto je ukrotio kritskog bika, Herkul je lađom otplovio u Trakiju, gde je vladao Diomed, kralj Bistonaca, da mu, po Euristejevoj zapovesti, otme izuzetno plahovite konje koji su se hranili ljudskim mesom. Uz pomoć nekolicine drugova Herkul je uspešno zauzdao konje i doveo ih do lađe. Tamo ga je s vojskom stigao kralj Diomed, u nameri da vrati konje koji su mu pripadali. U ljutoj borbi protiv brojno nadmoćnije vojske, Herkul je uspeo da sačuva svoj plen, ali su konji u međuvremenu rastrgli njegovog najboljeg prijatelja Abdera, koji ih je kod lađe čuvao. Duboko ožalošćen, Herkul je doveo konje u Mikenu. Euristej ih je pustio na slobodu, kao što je pre učinio i sa kritskim bikom.

Ni duboka tuga ni prezir s kojim su dočekana njegova junačka dela, nisu slomili Herkula. Odlučno je pošao na ostrvo Eritiju, odakle je Euristeju pomogao da dotera veliko stado stoke koja je pripadala divu Gerionu. To ostrvo se nalazilo daleko na zapadu, gde je kopno završavalo uskom prevlakom. Herkul ju je probio svojom batinom i u tako nastali morski tesnac postavio dva stuba (u starom veku Gibraltar se zvao "Herkulovi stubovi"). Na zapadni kraj sveta stigao je upravo u trenutku kada je bog Helios sišao za zlatnim kolima u Okean. Da se odbrani od njegovih plamenih zraka Herkul je nameravao da ga strelom obori s kola. Ćud i vladanje bogova se ne mogu predvideti, pa se Herkulova hrabrost dopala Heliosu i čak mu je pozajmio svoju zlatnu barku da na njoj otplovi preko mora do ostrva Eritije. Kad je stigao tamo, Herkula je napao Gerionov dvoglavi pas Ort, a i div Eurition, koji su čuvali stada. Herkul ih je obojicu ubio, a nakon njih i Geriona. Posle mnogih teškoća i nedaća pošlo mu je za rukom da natera stado do obala Peloponeza. Putem je savladao snaznog Erika, koji mu je ukrao jednu kravu, a zatim i diva Kaka, koji mu je ukrao nekoliko. Kad se već nadao da će se srećno vratiti u Mikenu, Hera je poslala besnilo na njegovo blago. Stado se razbežalo na sve strane pa je morao da uloži svu snagu i spretnost da ga ponovo okupi. Euristej je zatim žrtvovao celo stado Heri.

Idući Herkulov junački podvig bio je pohod u zemlju ljutih ratnica Amazonki, odakle je Euristejevoj kćeri Admeti trebalo da donese pojas njihove kraljice Hipolite. Pošao je tamo s nevelikim odredom drugova i na putu se zaustavio u Miziji, gde je vladao kralj Lik, poznat po svom gostoprimstvu. Kralj mu je priredio veličanstvenu gozbu. Dok su se gostili, u grad su provalili divlji Bebričani i počeli da ga pljačkaju. Herkul je ustao sa stola i sa svojim drugovima udario na uljeze. Ubio je njihovog kralja i njegovu zemlju poklonio Liku, koji ju je u njegovu čast prozvao Heraklejom. Svojom pobedom je stekao takvu slavu da mu je sama kraljica Hipolita izašla u susret i poklonila mu dobrovoljno svoj pojas. Međutim, boginja Hera proširila je glasinu da Herkul namerava da Hipolitu odvede u ropstvo i Amazonke su joj poverovale. Napale su Herkulove drugove i njima nije ostalo ništa drugo nego da se bore. Na kraju, Amazonke su bile poražene, mnoge su pale u zarobljeništvo a među njima i dve zapovednice, Melanipa i Antiopa. Hipolita je Melanipi otkupila slobodu svojim pojasom. Antiopu je Herkul poklonio svom prijatelju Tezeju da mu se tako oduži za njegovu hrabrost, a i zato sto se Tezeju svidela pa se njome i oženio.

Tako je Herkul u svemu izvršio deset zadataka, iako Euristej nije hteo da u početku prizna da je lernejska Hidra ubijena (uz izgovor da je Herkul imao pomoćnika), a ni čišćenje Augijevih staja (jer to, navodno, nije hteo da uradi bez nadoknade). Da bi izvršio jedanaesti zadatak Herkul je morao da ode u podzemni svet i odande dovede samog Kerbera. Bio je to zaista pakleni pas. Imao je tri glave, oko vrata zmije, a na kraju repa zmajsku glavu s odvratnim ždrelom. Iako se iz podzemnog sveta do tada niko živ nije vratio, Herkul se nije kolebao. Bogovima je njegova hrabrost imponovala i odlučili su da mu priteknu u pomoć. Bog Hermes, vodič duša umrlih, doveo ga je do ponora Tenara (na današnjem rtu Matapanu, na najjužnijem delu Peloponeza i evropske obale), gde je bio tajni ulaz u Hadovo podzemno carstvo. Tamo ga je prihvatila boginja Atena. Po sablasnom putu, na kojem je sretao duše mrtvih prijatelja i ubijenih neprijatelja, dovela ga je Atena pred presto vladara podzemnog sveta, Hada, koji ga je kao Zevsova sina ljubazno primio. Dozvolio mu je da uhvati i odvede Kerbera, ali pritom nije smeo da upotrebi oružje. Kerber se branio zubima i kandžama, udarao repom sa zmajskom glavom i tako grozno zavijao da su duše mrtvih letele podzemnim svetom u sablasnoj pometnji. Posle kratke borbe Herkul ga je tako jako stegnuo da je Kerber mogao da se oslobodi samo obećanjem da će biti poslušan i da će krenuti za Mikenu sa njim. Videvši čuvara podzemnog sveta, Euristej je pao na kolena (prema drugoj verziji sakrio se u bačvu) i, kršeći ruke, molio Herkula da paklenu nakazu odvede tamo odakle ju je i doveo.

Ostao je poslednji zadatak. Euristej mu je zapovedio da mu donese tri zlatne jabuke iz vrtova Hesperida, kćeri moćnog titana Atlasa, koji je zbog pobune protiv bogova bio osuđen da na ramenima drži nebeski svod. Gde su bili ti vrtovi, niko nije znao, ali se znalo da put do njih čuva Ladon, zmaj koji nikada ne spava, zatim div Antej koji svakoga nadjača i ubije a i sam titan Atlas. Herkul se uputio u Egipat, prošao Libiju i sve zemlje koje je već znao s puta za Gerionovim stadom, ali tražene vrtove nije našao. Tek kad je stigao daleko na sever, do beskonačnih voda Eridana, savetovale su ga tamošnje nimfe da za njih upita morskog boga Nereja. Posle teške borbe, u kojoj je Nerej neprekidno menjao oblik, Herkul ga je svezao i nije ga pustio dok nije saznao sve što je želeo. Vrtovi Hesperida su negde na dalekom zapadu, između današnjeg Maroka i Francuske.

Herkul je ponovo morao u Libiju, u zemlju gde je živeo div Antej, sin boginje zemlje Geje. Antej ga je, po svom običaju, izazvao na dvoboj, ali Herkul ga je u teškoj borbi pobedio. Uspeo je u toku borbe da uvidi otkud div crpe svoju snagu. Kad bi Antej osetio da malaksava, priljubio bi se uz svoju majku zemlju i skupio snage za novu borbu. Herkul ga je otrgnuo od zemlje i podigao uvis. U tom položaju div je bio bespomoćan i Herkul ga je zadavio. Na putu do vrtova Hesperida, Herkul je morao da savlada i izbegne mnoge prepreke koje putnicima postavljaju razbojnici i vladari. Među ostalim, umakao je egipatskom kralju Busirisu, koji je hvatao strance i žrtvovao ih bogovima. Na kraju je Herkul došao do Atlasa. Kad mu je objasnio zašto je došao, Atlas mu je sa sumnjivom susretljivošću predložio da on sam donese jabuke ako mu za to vreme Herkul pridrži nebeski svod. Herkul je pristao. Atlas je svoje obećanje ispunio, ali zatim predložio da će sam odneti jabuke u Mikenu, a zatim se vratiti. S lukavstvom je moguće izaći na kraj samo lukavstvom. Herkul navodno pristane i zamoli Atlasa da na trenutak pridrži teret, dok on napravi podlogu za rame jer ga svod žulja. Čim je Atlas zauzeo svoje staro mesto, Herkul uzme jabuke, učtivo zahvali divu, krenu natrag i zaustavi se tek u Mikeni. Euristej nije verovao svojim očima i toliko se iznenadio da mu je vratio jabuke. Herkul ih je prineo kao žrtvu boginji Ateni, a ona ih je vratila Hesperidama. Time je bio ispunjen i dvanaesti zadatak i Herkul je bio slobodan.

Nedugo zatim bio je slobodan i u drugom smislu reči. Svoju ženu Megaru Herkul je velikodušno prepustio Jolaju, koji ju je za vreme njegovog odsustva tešio kao veran pratilac i tako se navikao na nju da nije više mogao da živi bez nje. Herkul je zatim napustio Tebu za koju ga više ništa nije vezivalo i vratio se u Tirint. Ali ne zadugo, jer su ga tamo čekale nove zamke boginje Here, a s njima i nove patnje i nova junaštva.

Ne zna se tačno da li je Hera na njega poslala čežnju za novom ženom, ili se u njemu probudilo častoljublje u želji da pobedi najvećeg strelca lukom u Heladi, ehalijskog kralja Eurita. To dvoje je bilo u tesnoj vezi jer je Eurit proglasio da će svoju prelepu rusokosu kćer Jolu dati onome ko ga pobedi u gađanju lukom. Zbog toga se Herkul zaputio u Ehaliju, najavio se u palati svog nekadašnjeg učitelja, zaljubio se u njegovu kćer na prvi pogled i drugog dana pobedio. Kralj Eurit, međutim, nije mogao da preboli što ga je pobedio njegov učenik i izjavio je da svoju kćer neće dati čoveku koji je služio kod kukavičkog Euristeja. Herkul se uvredio i pošao da traži ženu drugde. Našao ju je tek u Kalidonu. Bila je to lepa Dejanira, kći kralja Eneja. Nije je dobio lako. Morao je da se bori za nju u dvoboju sa drugim proscem, rečnim bogom Ahelojem, koji je po želji mogao da se pretvori u zmiju ili bika. Posle svadbe mladenci su ostali u Enejevoj palati, ali Hera nije zaboravila na Herkula. Oduzela mu je razum i on je na gozbi ubio sina svog prijatelja Arhitela: hteo je samo da ga udari zato što mu je na ruke nalio vodu pripremljenu za pranje nogu, ali mladić se od udarca nije više osvestio. Arhitel mu je oprostio, ali Herkul je ipak napustio Kalidon i s Dejanirom krenuo u Tirint.

Putujući, došli su do reke Euena, preko koje nije bilo mosta. Putnike je, uz umerenu naplatu, na drugu obalu prevozio kentaur Nes. Herkul mu je poverio ženu, a sam je preplivao reku. Ali Dejanirina lepota toliko je očarala kentaura da je pokušao da je otme. Herkul ga je zaustavio smrtonosnom strelom. Hidrina žuč otrovala je kentaurovu krv tako da je ubrzo umro, ali je još pre smrti smislio osvetu. Savetovao je Dejaniri da uzme njegovu krv i ako Herkul ikada prestane da je voli, da mu tom krvlju natrlja odeću i njegova ljubav će joj se vratiti. Došavši u Tirint, Dejaniri se činilo da joj čarobna krv nikada neće trebati. Živeli su kako dolikuje supružnicima, zajednički su odgajali svog sina Hila i drugu decu - dok se u Herkulovu sudbinu nije ponovo uplela Hera.

Do toga je došlo čudnom igrom slučaja. Kad je, naime, Herkul otišao u Ehaliju, nestalo je kralju Euritu stado. Ukrao ga je Autolik, inače poznati lopov, a da istragu zavede na pogrešan trag, kradljivcem je proglasio Herkula kako bi se osvetio kralju za smrtnu uvredu. Cela Ehalija je u to poverovala - osim Ifita, najstarijeg Euritovog sina. Da dokaže Herkulovu nevinost, Ifit je pošao da traži ukradenu stoku. Put ga je naneo u Argolidu, a kad je već bio tamo, posetio je i Tirint. Herkul ga je srdačno primio, ali kad je za vreme gozbe saznao zbog čega ga Eurit sumnjiči, strašno se razljutio, a Hera je u njemu raspirila takav bes da se nije savladao i sunovratio je Ifita sa bedema. Nije to bilo samo ubistvo nego i kršenje najsvetlijeg zakona gostoprimstva. Zevs se na svog sina razgnevio i poslao na njega bolest.

Kad bolest nije prolazila, Herkul se uputio, naprežući sve svoje snage, u Delfe da pita za savet Apolona kako da okaje svoj greh. Ali Pitija mu nije dala odgovor. Razjareni Herkul oduzeo joj je tronožac s kojeg je objavljivala svoja proročanstva. Kad neće da vrača, ne treba joj ni tronožac. Odmah zatim se pojavio Apolon i zatražio tronožac. Herkul nije hteo da mu ga vrati, a Apolon je svakako hteo da mu ga oduzme, pa su veliki Zevsovi sinovi počeli da se svađaju i natežu kao deca. Kako nisu prestajali, Zevs je zagrmeo i rastavio ih munjom. Nakon toga su se umirili i Apolon je naredio Pitiji da posavetuje Herkula. Morao je tri godine da služi kao rob, a dobijeni novac da daje Euritu kao naknadu za ubijenog Ifita.

Herkul je ponovo morao da se rastane sa slobodom. Postao je rob lidijske kraljice Omfale, uobražene i okrutne žene koja ga je neprekidno ponižavala. Čak je morao i da tka sa sluškinjama i nosi žensku odeću, dok je ona sama hodala pred njim u koži njegovog kiteronskog lava. Povremeno ga je puštala na slobodu, ali ne iz susretljivosti i ljubaznosti, nego da bi po povratku još teže podnosio sudbinu roba.

Za vreme jednog takvog izlaska Herkul se priključio Argonautima koji su išli u Kolhidu. Za vreme drugog, pao je u Aulidi u zarobljeništvo kralja Sileja, koji je prisiljavao svakog stranca da radi u njegovom vinogradu, ali je Herkul brzo pobegao. U Efesu su ga, dok je spavao, napali patuljci kerkopi (ili daktili) i ukrali mu oružje. Hteo je da ih kazni, ali kako su bili mali i smešni, pustio ih je na slobodu. Uvek bi se sam vraćao u robovsku službu, dok se nije potpuno očistio od počinjenih zlodela.

Došao je najzad i poslednji dan treće godine. Herkul je dobio oružje od kraljice Omfale i sad je bio slobodan. Bez srdžbe oprostio se od nje, štaviše, udovoljio je njenoj želji da joj za uspomenu ostavi potomka (dala mu je ime Atis), koji je posle nje stupio na lidijski presto. Kad se vratio u otadžbinu, Herkul je skupio svoje verne prijatelje i pripremio se za veliki obračun.

Prvi mu je za davnu uvredu platio kralj Augija, a zatim je došao na red i trojanski kralj Laomedont. Bio je to nepodmiren račun još iz vremena kada je Herkul služio kod Euristeja i nije bio svoj gospodar. Nakon povratka iz pohoda protiv Amazonki učinio je Laomedontu veliku uslugu: oslobodio je Troju morske nemani kojoj je trebalo da bude žrtvovana Laomedontova kći Hesiona. Laomedont mu je obećao konje koje je njegov deda Tros dobio od Zevsa kao otkupninu za sina Ganimeda odnesenog na Olimp. Međutim, Laomedont nije imao običaj da ispunjava svoja obećanja. Kada je Herkul došao po nagradu, oterao ga je uz uvredu. Sad je to Herkul naplatio: doplovio je pod Troju sa šest lađa, zauzeo ju je i ubio Laomedonta. Nakon tolikih junačkih dela Herkulova slava dosegla je visine snežnog Olimpa. A to ni iz daleka nisu bila sva koja je izvršio. Oslobodio je, na primer, titana Prometeja, kojeg je Zevs prikovao na vrh Kavkaza, gde mu je orao svakog dana jeo jetru a ona mu je neprestano iznova rasla. Dobro odmerenim udarcem usmrtio je orla i oslobodio Prometeja patnji i sramotne kazne. Izborio je od boga smrti Tanatosa dušu Alkestide, koja je odlučila da dobrovoljno umre umesto svog muža Admeta i vratio je u život. Savladao je i ubio mnoge neprijatelje i nemani, među njima i Kikna, sina boga rata Aresa. Osnovao je više gradova od kojih je najpoznatija Herakleja (Herkulanum) u podnožju Vezuva. Usrećio je mnoge žene (samo u jednoj jedinoj noći, koju je s Argonautima proveo na ostrvu Lemnosu, pedeset Lemnjanki je usrećio potomstvom). Herkul je stekao poštovanje kao nijedan čovek tog vremena, čak ga je i sam Zevs molio za pomoć.

Naime, protiv olimpskih bogova pobunili su se giganti, sinovi Urana, svrgnutog boga neba, i boginje zemlje Geje. Imali su gotovo osiguranu obedu jer su bili vrlo snažni, a osim toga su od svoje majke dobili biljku koja ih je štitila od oružja bogova. Bogovi su se našli u bezizlaznoj situaciji pa su se setili ubogih smrtnika, jer od čovekovog oružja gigante nije štitila nikakva čarolija. Zbog toga je Zevs poslao Atenu po Herkula. Nije morala posebno da ga nagovara, spremno je poslušao poziv svog oca, požurio na bojište, ubio najpre Alkioneja, najsnažnijeg giganta, zatim i druge pobunjenike, i zajedno s bogovima najzad slomio njihov otpor. Time je stekao ne samo zahvalnost bogova nego i ljudi jer je Zevs bio svakako bolji vladar nego njegovi prethodnici, Kron i Uran ili prvobitni Haos.

Vrativši se iz borbe sa gigantima, Herkul je odlučio da izmiri svoj poslednji račun. Krenuo je na Ehaliju, osvojio i ubio kralja Eurita zbog davne uvrede koju mu je naneo. Među zarobljenicima spazio je rusokosu Jolu, koju mu Eurit nekada nije hteo da da za ženu. U njemu je opet planula nekadašnja ljubav. Čim je za to doznala Dejanira, setila se čudotvorne krvi kentaura Nesa, natopila je njome Herkulov ogrtač i poslala ga po Lihi u Ehaliju. Hidrin otrov s Herkulove strele, koji je otrovao Nesovu krv, prodro je u Herkulovo telo i izazvao strahovit bol. Herkul je taj bol hrabro podnosio, a kad je od svog sina Hile saznao za njegov uzrok, shvatio je da mu je došao kraj. Naredio je da ga odnesu u njegov dvor, ali Dejanira je već bila mrtva. U očajanju što je iz ljubavi prouzrokovala smrt svog muža probola se mačem. Nepodnošljive muke naterale su Herkula na odluku da se oslobodi strahovitog tereta života. Zamolio je svoje drugova da mu na gori Eti podignu pogrebnu lomaču. Poslušali su ga i po njegovoj želji položili ga na nju. Ali niko nije hteo da zapali lomaču, iako ih je za to usrdno molio. Na kraju se na to odvažio mladi Filoktet. Za nagradu Herkul mu je dao svoj luk i strele. Vatra iz Filoktetove baklje planula je, ali su još jasnije sevnule Zevsove munje. S njima je sa Olimpa sletela Atena, zajedno s glasnikom bogova Hermesom, i dovela Herkula na zlatnim kolima na Olimp. Čitav Olimp je pozdravio najvećeg junaka, čak je i Hera savladala staru mržnju i dala mu za ženu svoju lepu kćer Hebu, boginju večne mladosti. Zevs ga je postavio za sto bogova, pogostio ga nektarom i ambrozijom, a kao nadoknadu za njegova junačka dela i njegove patnje proglasio ga besmrtnim

Hermes

(grč. Έρμης), u grč. mitologiji, sin Zeusa i nimfe Maje, bog pastira, stada i putnika, trgovine, lukavstva i krađe, gimnastike, muzike, govorništva (H. Logios) i poezije. Njegov je sin Pan. H., kao bog putnika, prati duše koje odlaze u podzemlje (H. psychopompos). Njegova je lukavost usko povezana s čarobnjaštvom, a njegov simbolički štap (kaducej) kod samog dodira donosi čovjeku bogatstvo i uspjeh. H. postaje posrednik između bogova i ljudi; on je glasnik bogova, pa ga u lik. umjetnosti od antike do danas prikazuju s krilatim sandalama, putničkim šeširom i glasničkim štapom. Rimljani koji su u njemu gledali u prvom redu boga trgovaca, dali su mu kao osobit atribut kesu s novcima i izjednačili ga s Merkurijem.

Bio je najspretniji, najsnalažljiviji i najlukaviji od svih olimpskih bogova, a svoje sposobnosti je dokazao već prvog dana svog života. Rodio se ujutro (u pećini pod gorom Kilenom u Arkadiji), pre podne pobegao iz kolevke, u podne pronašao liru i naučio da na njoj svira, popodne je bogu Apolonu ukrao stado od pedeset krava (i uvukao ih za rep u pećinu kako bi za sobom ostavile suprotan trag), uveče se vratio kao da se ništa nije dogodilo, omotao se pelenama i usnuo s najnevinijim smeškom na usnama. Kada je Apolon došao da ga kazni, tako mu se spretno izvinjavao i tako drsko lagao (istog dana je naučio i da govori i da laže) pa je Apolon odlučio da ga odvede pred samog Zevsa. Podvizi njegovog najmlađeg sina su Zevsa oduševili, ali mu je reda radi zapovedio da Apolonu vrati njegovo stado. Hermesu to, nije bilo po volji i umesto odgovora počeo je da svira na liri tako lepo da je Apolon poželeo da je ima i predložio Hermesu da zadrži ukradne krave. Hermes je na to pristao, a Apolon je tom zamenom bio toliko zadovoljan da mu je dao i zlatan štap uz dobar savet: neka ode na goru Parnas i neka kod tamošnjih sveštenica nauči da vrača. Hermes ga je poslušao i tamo se savršeno pripremio za svoju buduću ulogu na Olimpu.

Na Olimp se, međutim, nije vratio tako lako. To mu je branila majka koja je bila samo niža boginja i smatrala je da je društvo bogova za njega odviše uzvišeno. Zbog toga je Hermes ostao na zemlji, čuvao stada arkadijskih stočara i kratio sebi vreme raznim izumima. Da nadoknadi liru koju je prepustio Apolonu, izumeo je pastirsku frulu, a da se ne bi zamarao dotadašnjim načinom paljenja vatre, izumeo je kresivo. Posle toga i brojeve, mere i pismo. Najzad mu je život na zemlji omrznuo pa je zamolio majku da ga pusti na Olimp. Bolje je živeti među bogovima u palatama, okružen izobiljem, nego u mraku pećine, u siromašnoj Arkadiji. Kad je Maja napomenula da ga bogovi možda neće primiti među sebe, Hermes je izjavio da će u tom slučaju skupiti grupu razbojnika i postati im vođa. Taj je argument zvučao Maji uverljivo i nije joj ostalo drugo nego da mu dozvoli da ide na Olimp.

Bogovi su ga primili iznad očekivanja srdačno. O njegovim podvizima već su dosta čuli, a osim toga bio je sin samog Zevsa. Na Olimpu je odmah dobio visoku dužnost. Zevs ga je imenovao svojim glasnikom. Sličnu funkciju je, doduše, imala i boginja duge Irida, ali ju je Hermes brzo nadmašio. Dok je Irida samo oglašavala Zevsove zapovesti, on ih je sprovodio u delo. Uskoro je proširio svoju klijentelu i na ostale bogove i postao ne samo njihov glasnik nego i savetnik. Najradije je, svakako, radio za Zevsa, koji mu je poveravao posebno osetljive i zamršene slučajeve. Hermes ih je uvek pouzdano i uspešno izvršavao. Spasio je, na primer, Zevsovog sina Dionisa, kog je orhomenski kralj Atamant hteo da ubije u nastupu ludila. Ubio je stookog pastira Arga, koji je po zapovesti ljubomorne Here čuvao Zevsovu ljubavnicu Iju. Oslobodio je boga rata Aresa iz gvozdene bačve, u koju su ga zatvorili giganti Aloadi, i doveo na Olimp boga Hefesta. Pomogao je i brojnim junacima: Perseju u borbi s Gorgonom Meduzom, Herkulu u vreme njegove službe kod mikenskog kralja Euristeja, Orfeju u odvažnom poduhvatu, silasku u podzemni svet i povratku na zemlju, Odiseju u njegovim dugotrajnim lutanjima na povratku iz osvojene Troje kući u Itaku. Po Zevsovoj zapovesti vratio je u život mladog Pelopa, kad ga je ubio njegov otac Tantal.

Kao što je pružao pomoć junacima, pružao ju je i običnim smrtnicima kada su ga za to molili. Pastirima je čuvao blago, vodio je i štitio putnike, davao snagu borcima i brzinu trkačima, pomagao trgovcima u sticanju dobitka, i uopste svim ambicioznim ljudima na putu do uspeha. Jedini od bogova nije se ustezao da pomaže varalicama i zločincima, naravno pod uslovom da su svoj posao obavljali lukavo i pametno. Glupi i lenji ljudi nisu imali šta da očekuju od Hermesa. Jedino su se takvi na njega i žalili.

Zbog mnoštva zadataka koje je morao da obavlja i zbog neprekidne zauzetosti Hermes kao da nije imao vremena da se oženi. To svakako ne znači da nije ostavio potomke. S lepom Polimelom, iz pratnje boginje Artemide, imao je sina Eudora, koji je u trojanskom ratu bio jedan od vođa Ahilovih Mirmidonaca; s nimfom Karmentom imao je sina Euandra, koji je napustio rodnu Arkadiju, iselio se u Italiju i nastanio na rimskom brežuljku Palatinu. S Hersom, kćerkom prvog atinskog kralja Kekropa, imao je sina Kefala, a s Afroditom, boginjom lepote i ljubavi, sina Hermafrodita. Prema nekim autorima njegov sin je bio i korintski kralj Sizif, a prema drugima Silen, Satir i Pan. Od ostalih njegovih sinova poznati su Autolik, proslavljena varalica i zločinac, i Dafnis, osnivač novog pesničkog žanra, pastirskih pesama.

Hestija

Čim se rodila otac Kron ju je progutao, isto kao i njene sestre i braću Demetru, Heru, Hada i Posejdona, jer se bojao da će se pobuniti protiv njega i svrgnuti ga sa vlasti. Ali kao božansko biće živela je u Kronovoj utrobi sve dok je nije oslobodio njen najmlađi brat Zevs. On je izbegao sudbinu ostale Kronove dece jer ga je majka Reja potajno rodila u pećini u gori Dikti na Kritu. Kada su se ostvarile Kronove bojazni i Zevs ga zaista svrgnuo sa vlasti, Hestija je na Zevsov poziv došla na Olimp. Bogovi su je radosno pozdravili, a dvojica od njih, Posejdon i Apolon, odmah su joj predložili ženidbu. Hestija je, međutim, odlučila da zauvek sačuva devičanstvo. Zevs, kome se obratila za pomoć protiv njenih prosaca, složio se s njenom odlukom i učinio je boginjom domaćeg ognjišta i njegove vatre.

Kao boginja domaćeg ognjišta Hestija je postala zaštitnica spokojnog i staloženog domaćeg života. Kako je domaće ognjište bilo njeno sigurno utočište, Hestija je postala i boginja prognanika i izgnanika, a kako je prema shvatanju Grka stanovništvo polisa i države činilo jednu porodicu, postala je i zaštitnica polisa i države. Njen simbol je bila vatra koja je plamsala u svakoj kući i svakoj opštini. Prinošenjem žrtve Hestiji započinjala je i završavala se svaka svečanost. U njeno ime se odavalo poštovanje u svakom hramu, ma kom bogu on bio posvećen. Nije imala poseban hram, već samo žrtvenike. Ljudi su je zamišljali kao vatru

Ikar

Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu

Meduzа

Za razliku od svojih sestara, bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose. Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Finej i treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.

ENEJA

(grč. Αϊνεϊαζ, lat. Aeneas), po grčkom mitu sin Anhiza i božice Afrodite, istaknut junak u Trojanskom ratu.

Prema Vergiliju (Eneida), poslije propasti Troje Eneida kreće zajedno s ocem i malim sinom Askanijem da traži novu domovinu. Nakon duga lutanja stigao u Lacij (Latium) u Italiji. Tu je poslije teških borbi stvorio novu državu, a njegov sin Askanije pod imenom Jul postao je praotac roda Julijevaca.

ARISTEJ

(grč.'Αρισταιος), mitsko lice, sin Apolona i nimfe Kirene. Grci su ga štovali kao zaštitnika lova, čuvara stada i dr.

ANTIKLEJA

(grč. Άντίκλεια), žena Laertova, mati Odisejeva, umrla od žalosti za sinom. Odisej razgovara s njenom sjenom kad na svojim lutanjima silazi u podzemlje.

BRIZEIDA

(Βρισηίς), u Ilijadi, robinja i ljubimica Ahilejeva. Kad je Apolon poslao kugu u grč. tabor pod Trojom, morao je vrhovni zapovjednik Agamemnon vratiti svoju robinju Hrizeidu njenom ocu Hrizu, svećeniku Apolonovu. Da nadoknadi taj gubitak, oteo je Ahileju Brizeidu. To je izazvalo Ahilejevu srdžbu, temeljni motiv epske radnje u Ilijadi.

ATLAS

(Atlas; grč. "Ατλας), u grč. mitologiji, jedan od Titana koji su se borili protiv Zeusa; za kaznu mora na leđima nositi nebeski svod.

ATIS

(grč. "Ατής), po grč. priči mladi svećenik Reje Kibele, frigijske velike majke bogova, kome je ona zbog nevjere oduzela razum. Njemu u čast slavila se velika proljetna svetkovina.

ZEUS

(grč. Ζευς od indo-evr. đjeus nebo, dan), vrhovni bog starih Grka.
Prema mitu, sin titana Krona, kojega je svrgao s vlasti, i Reje. Čest mu je epitet "otac bogova i ljudi". Stoluje na visokom Olimpu, odakle šalje munje i kišu. Bog je svjetla, čuvar drž. poretka i zaštitnik pravde. U kasnijem njegovu kultu pojavljuju se monoteistički elementi. Grč. mit pripovijeda o mnogobrojnim njegovim ljubavima sa smrtnim ženama (Leda, Danaja, Alkmena, Semela i dr.). Otac je mnogih junaka: Herakla, Perzeja, Tantala, Dioskurâ i dr. Stalni su mu atributi orao i munja. U epirskom gradu Dodoni bilo je staro njegovo proročište, gdje su svećenici proricali budućnost po šuštanju lišća svetoga hrasta. Za njegov hram u Olimpiji na Peloponezu izradio je Fidija glasovit kip od zlata i slonove kosti. U tom mjestu priređivale su se u Zeusovu čast Olimpijske igre, panhelensko natjecanje. U Rimljana Zeusu odgovara Jupiter.

TEZEJ

(grč. Θησεύς), atički nar. heroj, sin Egejev.
Ubio je uz pomoć kraljeve kćeri Arijadne Minotaura (kojem je kretski kralj Minos davao za hranu atičke mladiće i djevojke), ali je ostavlja na otoku Naksosu. Ubio je i maratonskog bika, sudjelovao u lovu na kalidonskog vepra i u pothvatu Argonauta, borio se s Piritojem protiv Kentaura i s Heraklom protiv Amazonki. Mit mu pripisuje brojna junačka djela slična Heraklovima. Kao atenski kralj ujedinio atičke općine s Atenom i tako udario temelj budućoj moći Atene.

TANTAL

(grč. Τάνταλος), po grč. mitu, lidijski kralj, sin Zeusov, otac Pelopov i Niobin. Kao ljubimac bogova bio je pozivan i na njihove gozbe, ali je odavao njihove tajne. Zato je u Hadu, stojeći stalno u vodi do vrata ispod drveta bogata plodovima, morao vječno trpjeti glad i žeđu, jer bi se i voda i plodovi odmakli čim bi za njima posegnuo. Tantalove muke i danas su poslovičan izraz (-> Pelop).


PROMETEJ

(grč. Προμηθεύς od προμηθέομαι unaprijed dobro promisliti), u grč. mitu Titan, sin Titana Japeta (-> Japetidi) i Klimene (ili Temide), brat Atlantov, Epimetejev i Menetijev a otac Deukalionov. On je prijatelj i dobročinitelj ljudi, a protivnik olimpskih bogova. Boreći se lukavstvom protiv Zeusa, vraća ljudima vatru koju im je ovaj oduzeo. Zbog toga Zeus kažnjava ljude time što im šalje Pandoru s kutijom, iz koje su se među ljude proširila sva moguća zla. I Prometeja je Zeus kaznio. Prikovao ga uza stijenu, a jedan mu je orao danju kljuvao jetra koja su se noću, uvijek iznova, regenerirala. Tih muka oslobađa ga tek Heraklo. Mit o Prometeju obradio je Eshil u jednoj trilogiji, od koje je sačuvan drugi dio (Okovani Prometej).
Preko Eshila, taj je mit — kao simbol neprestane borbe čovjeka protiv nepravde i sile — ušao u svjetsku literaturu (Calderon, Goethe, Herder, Byron, Shelley) i poslužio kao tema nizu muz. djela (Beethoven, Liszt, Fauré, Skrjabin) i lik. ostvarenja (Tizian, Rubens, Moreau, Böcklin, Feuerbach).

PERZEJ

(grč. Περσεύς), po grč. mitu, sin Zeusa i Danaje.

Djed Akrizije zatvori njega i majku u kovčeg koji baci u more. Valovi izbace kovčeg na otok Serif, gdje Danaji i Perzeju pruži gostoprimstvo kralj Polidekt. Zaljubivši se u Danaju, Polidekt želi da se riješi Perzeja i šalje ga na putovanje s kojega treba da mu donese Meduzinu glavu. Izvršivši taj zadatak, P. oslobađa na pustolovnom povratku kući Andromedu i uzima je za ženu. Na Serifu se osvećuje Polidektu zbog zlostavljanja njegove majke, izlaže ga Meduzinu pogledu koji kralja pretvara u kamen. Mit o Perzeju često je obrađivan u literaturi (H. Sachs, Calderon,Corneille), muzici (Lully) i lik. umjetnostima (reljef iz <- VI st. u Selinuntu; Piero di Cosimo, Tintoretto, Cellini, Tizian, Rembrandt, Rubens, Puget, Canova, Tiepolo, Burne-Jones).

ORFEJ

(grč. Όρφεύς), mitski grč. pjevač, sin muze Kaliope. Svojim je pjevom krotio zvjerad, pokretao drveće i kamenje. Izgubivši ljubljenu ženu Euridiku, otišao je u Podzemlje, pa je pjevajući sklonio bogove da mu je vrate. U Trakiji nađe smrt razderan od menada jer se protivio Dionizovim orgijama. Kasnije su ga smatrali osnivačem nove nauke o bogovima i vjerskih misterija (-> Euridika, -> Orfici).

OREST

(grč. 'Ορέστης), prema grč. mitu, sin kralja Agamemnona. Uz pomoć prijatelja Pilada ubio je svoju majku Klitemnestru i njezina ljubavnika Egista zato što su mučki umorili njegova oca. Zbog ubojstva majke progonile su ga Erinije dok ga nije Apolon zajedno s Atenom obranio pred Areopagom i očistio od grijeha. Mit o Orestu obradili su u svojim tragedijama Eshil, Sofoklo i Euripid (-> Agamemnom, -> Egist, -> Klitemnestra, -> Pilad).


MENELAJ

(grč. Μενέλαος), prema grč. mitu, spartanski kralj, sin Atrejev, brat Agamemnonov i muž Helenin. Zbog njezina bijega s Parisom pokrenuo trojanski rat. U Homerovoj Ilijadi jedan od najhrabrijih junaka. Osam je godina poslije rata lutao dok se nije vratio u Spartu.


MEDEJA

(grč. Μήδεια), prema grč. mitu, kći kolhidskoga kralja Eeta, čarobnica. Zaljubivši se u Jazona, vođu Argonautâ, pomogla mu je da se domogne zlatnog runa. Vraćajući se s Argonautima, ubije brata Apsirta da bi se spasila od očeva progona. U Korintu otruje iz ljubomore Jazonovu zaručnicu Kreuzu i ubije svoju djecu te pobjegne u Atenu, gdje je živjela pod zaštitom kralja Egeja.
U ant. literaturi, M. je glavno lice istoimene Euripidove i Senekine tragedije.

KIKLOPI

(grč. Κύκλωπες), po grč. mitu, sinovi Urana i Geje, jednooki gorostasi koji su se bavili stočarstvom. Predstavljali su prirodnu snagu oluje, pa su i Zeusu izrađivali munje i gromove. Kao jednooki, simbol su vulkana. Poslije su ih smatrali kovačima, pomoćnicima Hefestovim u planini Etni, graditeljima ogromnih zidina od netesanog kamena iz mikenskog doba. Najpoznatiji Kiklop bio je Polifem; opisao ga Homer u Odiseji.

KASANDRA

(grč. Κασσάνδρα), po grč. mitu, kći trojanskoga kralja Prijama kojoj je Apolon podijelio dar proricanja. Budući da je odbila njegovu ljubav, kaznio ju je na taj način da nitko nije vjerovao njezinim proročanstvima. Kao robinja došla je poslije pada Troje s Agamemnonom u Mikenu, gdje ju je Klitemnestra ubila. Kasandrin je lik obrađen u nizu literarnih djela, od Homerove Ilijade i Eshilova Agamemnona do Schillerove balade Kassandra; naročito mjesto u tom nizu zauzima ep Alexandra helenističkog pjesnika Likofrona, u kojem K. daje mutna i nerazumljiva proročanstva o budućim hist. događajima.

JAZON

(grč. Ιάσων), u grč. mitu vođa Argonauta, koji se u Kolhidi uz Medejinu pomoć domogao zlatnog runa. Iz Kolhide je pobjegao s runom u Tesaliju; ubivši kralja Peliju, zavlada tom zemljom. Kad je htio uzeti za ženu lijepu Korinćanku Kreuzu, ljubomorna je Medeja ubila i nju i svoje dvoje djece koje je rodila Jazonu. J. je počinio samoubojstvo, odnosno (prema drugoj priči) poginuo nesretnim slučajem.

IFIGENIJA

(grč. Ιφιγένεια), po grč. mitu, kći Agamemnona i Klitemnestre.
Grč. ju je flota, zaustavljena potpunom tišinom na moru, htjela u Aulidi, po savjetu vrača Kalhanta, žrtvovati Artemidi. Artemida ju je, međutim, sama spasila i odvela na Tauridu kao svoju svećenicu. Ondje ju je našao brat Orest i poveo natrag u Grčku, gdje je do svoje smrti bila Artemidina svećenica. Mit je dao temu već Euripidu za njegove tragedije I. u Aulidi i I. na Tauridi. Kasnije su tu tematiku obradili, medu ostalim, Racine (Iphigénie, 1674), Goethe (Iphigénie auf Tauris, 1779) i G. Hauptmann (Iphigenie in Delphi, 1941; Iphigenie in Aulis, 1943), a u muzici Scarlatti (Ifigenia in Aulide, 1713) i Gluck (Iphigénie en Aulide, 1774; Iphigénie en Tauride, 1779). U lik. se umjetnosti lik Ifigenije obrađuje od antike (Pompeji, freske u tzv. kućama tragičnog pjesnika, Vetijaca i kitarista) do novijeg doba (Tiepolo, A. Feuerbach).

HORE

(grč. Ωραι), u grč. mitu, kćeri Zeusa i Temide, boginje godišnjih doba. Isprva personifikacije prirodnih sila, čijim djelovanjem dozrijevaju plodovi: Talo (grč. Θαλλώ) boginja cvata, Aukso (grč. Αύξώ) boginja rasta i Karpo (grč. Καρπω) boginja zrelih plodova. Njihov se utjecaj prenosi i na etičku sferu i one postaju zaštitnice zakonitog poretka: Eunomia (grč; Ευνομία) Zakonitost, d**e (grč. Δίκη) Pravda i Eirene (grč. Ειρήνη) Mir.

HERAKLE

(grč. 'Ηρακλής, lat. Hercules), najveći junak u grč. mitologiji, sin Zeusa i Alkmene.
On je personifikacija nadljudske snage, koju je pokazao već u kolijevci zadavivši dvije goleme zmije. Hera mu je poslije pomračila um, pa je ubio vlastitu djecu. Da okaje taj čin, morao je služiti mikenskom kralju Euristeju. U njegovoj je službi uspješno izvršio dvanaest zadataka: zadavio je nemejskog lava; smaknuo lernejsku hidru; ulovio erimantskog vepra; uhvatio erinejsku košutu; rastjerao grabežljive ptice na Stimfalskom jezeru; pribavio Hipolitin pojas; očistio Augijine staje; doveo kretskog bika; ubio kralja Diomeda, koji je ljudskim mesom hranio svoje konje; oteo gorostasu Gerionu stada goveda; donio zlatne jabuke iz vrta Hesperidâ i izvukao iz podzemlja psa Kerbera. H. je proputovao kroz Egipat i Libiju, gdje je na krajnjem zapadu postavio dva stupa (Heraklovi stupovi) i raskinuo pećine koje su povezivale Evropu i Afriku. Boravio je i u zemlji Hiperborejaca, sudjelovao u ekspediciji Argonauta, oslobodio Prometeja i izvršio još niz drugih podviga.
Zbog ubojstva junaka Ifita, H. je morao služiti lidijskoj kraljici Omfali. Nakon toga oženio se Dejanirom. Kad se zaljubio u plavokosu Jolu, Dejanira mu je dala košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa, uvjerena da će joj čarobna moć te krvi sačuvati muževljevu vjernost. No, otrovna je krv rastvarala Heraklovo tijelo. Zbog strašnih i neizdrživih muka on je zapovjedio da ga spale na lomači. Bogovi su pogasili lomaču, prenijeli Herakla na Olimp i dali mu za ženu Hebu.
H. je idealni junak dorskog plemena, koga su obožavali kao heroja, podizali mu spomenike, smatrali ga osnivačem gimnastičkih natjecanja u Olimpiji i gradove nazivali njegovim imenom. Njegov je kult u početku <- IV st. uveden i u Rim. Poznaje ga Homer, Sofoklo ga prikazuje u tragediji Trahinjanke, Euripid u Bijesnom Heraklu, a Ksenofont donosi u svojoj obradbi Prodikovu priču Heraklo na raskršću. U ant. likovnoj umjetnosti on je čovjek atletskog tijela (Miron, Poliklet, Skopas), a kanonski tip Herakla dao je kipar Lizip (tzv. Heraklo Farnese u napuljskom muzeju). Lik Herakla čest je motiv i u modernoj umjetnosti (Carracci, Pollaiuolo, Rubens, Zurbarán, Poussin, Canova, Bourdelle i dr.).

EURIDIKA

(grč. Ευρυδίκη), Orfejeva žena, nimfa, Apolonova kći.
Kad je poslije svadbe umrla od ugriza zmije, Orfej se spusti u Had i svojom pjesmom gane vladare podzemlja, koji dopuste da se Euridika vrati na gornji svijet uz uvjet da Orfej ne pogleda na nju do izlaska iz podzemlja. Ali on se prije vremena obazre i E. ostade u podzemlju.
Ant. su umjetnici obrađivali taj mit (poznata je Ovidijeva obradba, Metamorfoze X, 1—77) ; njime su se nadahnuli i mnogi kompozitori (G. Caccini, J. Peri, C. Monteverdi, C. W. Gluck, G. F. Malipiero, A. Casella, E. Krenek, I. Stravinski).
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Grčka mitologija

Postod branko » 18 Avg 2011, 18:39

PROMETEJ I ZEVS

U borbi za vlast nad celim svetom Zevsu je pomogao Titan Prometej. Kad je konacno zagospodario svetom, Zevs ga je uredio kao prekrasnu pastu punu suma, livada i cveca, ptica u vazduhu, riba u vodi, i svakojakih drugih zivotinja. Dok je Zevs bio savrseno zadovoljan obavljenim poslom, Prometeju je smetalo sto medju tim bicima nema ni jednog dostojnog sve te lepote i bogatstva. Zato je od gline napravio bice po svemu slicno bogovima, a Atina mu je udahnula zivot. Zevsu se nije dopadalo da zemljom hodaju bica slicna bogovima, narocito kad ih je Prometej naucio da govore, grade kuce i bave se raznim zanatima. Najmanje od svega svidjalo mu se to sto je Prometej poklonio ljudima vatru sa Olimpa: bez vatre be se posmrzavali, ne bi mogli da kuvaju hranu i da tope metale od kojih su kovali razne alatke i oruzje. Ukratko, mnogo bi vise zavisili od Zevsove milosti, a njemu je bilo najvaznije da bude glavni.

Zbog svega ovoga Zevs je stalno popreko gledao Prometeja i jednom, kada ga je ovaj po ko zna koji put naljutio, Zevs je odlucio da ljudima oduzme vatru, ali je neposlusni Prometej ukrao i opet im je vratio. Tada je Zevsu konacno prekipelo, pa je Prometeja kaznio uzasnom kaznom: Prikovao ga je za vrh najvise stene na planini Kavkaz, na kraju sveta. Tamo mu je orao svakog dana kljucao jetru koja je preko noci zarastala i tako je bilo mnogo, mnogo godina. . .

Kada je Herakle oslobodio Prometeja okova Zevs mu je poslao svog sina Hermesa, glasnika bogova, sa porukom da ga oslobadja svih muka, pod uslovom da zauvek na sebi nosi znak njegove nadmoci. Taj znak bio je gvozdeni prsten sa komadicem one kavkaske stene za koju je Prometej bio prikovan mnogo vekova.


TANTALOVE MUKE

Nikada ni jednom smrtniku bogovi nisu ukazivali toliko pocasti kao Tantalu, vladaru zemlje Lidije. Pozivali su ga na Olimp, gostili ga i castili. Tantal je pred ljudima prepricavao olipmske traceve. Oholost i uobrazilja su naveli Tantala na zamisao da na probu stavi sveznanje bogova sa Olimpa: ubio je svog sina Pelopsa, isekao ga i ispekao, a onda njegovim mesom ponudio bogove. Bogovi su shvatili u cemu je stvar pa su decakove delove pobacali u jedan kotao, a Parka Klotona (koja odlucuje kad ko treba da umre) vratila ga je u zivot zdravog i citavog.

Zevs je kaznio Tantala na sledeci nacin: u podzemnom svetu on je stajao na sred jezera mucen uzasnom zedju, ali kada bi se sagao da se napije vode ona bi se povukla. Mucila ga je i strahovita glad, ali kada god bi pruzio ruku da ubere neki plod grana bi mu se izmakla. Povrh svega, nad glavom mu je visila ogromna stena, preteci da se svakog casa surva na njega. Najuzasnije je bilo to sto su te muke trajale vecito.

Ova legenda je ostala upamcena mnogo vekova: i danas, kada je nekome na dohvat ruke nesto do cega mu je strahovito stalo, ali to mu ipak stalno izmice - cesto se kaze da trpi TANTALOVE MUKE.


PANDORINA KUTIJA

Zevs, vrhovni gospodar celog sveta, nije bio taj koji je stvorio ljude. Tvorac ljudskog roda bio je Prometej, mocni Titan koji je Zevsu u nevolji pomogao da zagospodari svetom. Zato se Zevs, i pored sve svoje moci, pomalo plasio i Prometeja i ljudi. Posto je jednom strasno kaznio Prometeja Zevs je resio da kazni i ljudski rod.

Najpre je svom sinu Hefestu, majstoru svih zanata, naredio da sacini devojku lepsu od svih. Zatim je sazvao ostale bogove i naredio im da devojku obdare svojim darovima. Tako joj je Hera udahnula zelju za srecnim brakom i darovala joj prekrasne haljine i nakit; Atini, koja je imala udela u Prometejevom stvaranju coveka, cela ta Zevsova ujdurma nije bila bas sasvim po volji pa je devojci, umesto mudrosti, usadila lukavost i mrznju; Hermes ju je obdario podmuklim i laskavim govorom, darom za laganje i spletkarenje i ljubavlju prema ogovaranju; najzad, Afrodita, boginja ljubavi, obdarila je devojku zavodljivoscu i neodoljivom privlacnoscu.

Posto su je bogovi tako bogato darovali, Zevs joj dade ime Pandora ("obdarena svim darovima") i, kao svoj poklon, dade joj cvrsto zatvorenu kutiju od srebra i zlata pa rece:"Pazi dobro, ne otvaraj je dok ne dodjes medju ljude!"

Kad joj je dao kutiju, Zevs ju je poslao medju ljude i to pravo u zagrljaj Prometejevom bratu Epimeteju. Posle vencanja, medju mnogobrojnim poklonima ugleda Pandora svoju vec skoro davno zaboravljenu kutiju. Rece muzu da je kutiju dobila od Zevsa i predlozi mu da pogledaju sta ima unutra, ali je Epimetej zelao da ipak sacekaju njegovog brata. Posto Prometej nikako nije dolazio, radoznalostnadvlada Pandoru, te ona sama otvori tajanstvenu kutiju.

Videvsi kako iz kutije kuljaju napolje sva zla ovog sveta i ogromnom se brzinom sire medju ljudima, Pandora se silno uplasi i - zalupi poklopac! Time je, nazalost, ucinila vise nego sto je zlobni Zevs namislio. On je, naime, na samo dno kutije stavio NADU, da ljude utesi kada im bude najteze. Pogodjeni silnim nevoljama, a bez tracka nade ljudi su bili potpuno bespomocni i ponovo prepusteni na milost i nemilost Zevsu i drugim olimpskim bogovima.


MIT O SIZIFU

Zevs nikako nije podnosio da mu se bilo ko suprodstavlja - ni bogovi, a jos manje ljudi. Onaj ko je to najvise osetio na sopstvenoj kozi bio je Sizif, lukavi gospodar grada Korinta. Ono sto Zevs nikako nije mogao da mu oprosto bilo je to sto je, kada je Zevs oteo Eginu, cerku recnog boga Azopa, Sizif je smesta otrcao i tuzio ga njenom ocu. Zevs mu je odmah poslao Tanatosa, boga smrti, da ga vodi u podzemni svet. Sizif se nije dao, nego je Tanatosa cvrsto okovao u lance i tek je Ares uspeo da ga oslobodi. Tako je Sizif dospeo u podzemni svet. Iz njega je izasao tako sto je naredio svojoj zeni da ne prinosi posmrtnu zrtvu za njega. Had i Persefona su se zbog toga jako naljutili. Lukavi Sizif je to iskoristio i ubedio ih da ga posalju kuci da bi opomenuo zaboravnu zenu. Kada je stigao kuci iznenada stize Tanatos i odvede ga nazad u podzemni svet. Tui ga je stigla strasna Zevsova osveta. Bio je osudjen da gura jedan tezak kamen uzbrdo i, taman kad se priblizi vrhu, kamen se skotrlja u podnozje. I tako stalno iznova za vecita vremena. Otuda se za posao koji je mukotrpan i tezak, a ne daje nikakve rezultate cesto kaze da je SIZIFOV POSAO!
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron