Zanimljivosti

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Okt 2014, 16:26

Ma, svim ti nacistima, trupni lekarima, Gestapu, obožavetljima istih i inima padne mrak na oči kad ugledaju dobru ... =))
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Okt 2014, 16:33

A naročito pri pogledu na izrazito infekciozne i sivim sekretom obložene vlažne papule (condylomata lata) osobito neprijatnoga zadaha koje egzistiraju oko polnih organa, ispod ženskog vimena, nožnih prstiju i pod pazuhom diseminativno-patriotske osobe... :roll:
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Okt 2014, 18:45

A oni prljavi, smrdljivi, zagoreli, nagoreli, krastavi, sa kosopasicom, povratnici sa ruskog fronta, promrzli, u dronjcima, puni vašaka, buva, mirišu na naftu, balegu, barut i višenedeljni znoj...
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod aleksey » 13 Okt 2014, 20:32

 
... i u sebi imaju barem kilo i po neke žeže ili zozovače.

:))
Don't cry because it is over, smile because it happened.
Korisnikov avatar
aleksey
Globalni moderator
 
Postovi: 1011
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:28

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Okt 2014, 21:13

Hoćete da kažete oni čisti, svakodnevno izbrijani, čak i na terenu uvek okupani i podšišani, te u čistom donjem rublju i pride jošte s kölnish wasser namirisani zakleti trezvenjaci?

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Takve čestite domaće devojke vazda vole.

Slika

One belosvetske radodajke neka svoje nazovi čari nude nekom drugom.

Slika
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 27 Okt 2014, 16:18

Tajno oružje srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu!

Činjenica da je obavezni deo uniforme bila upravo torbica za hleb, svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnike

Da vojska zaista maršira na svom želucu, kako je govorio Napoleon, još jednom je potvrđeno u Prvom svetskom ratu. Iako je austrougarska vojska imali obilnije i bogatije obroke, srpski vojnik se zahvaljujući tainu hranio zdravije. Zato je bio spretniji i pokretljiviji od neprijatelja.

I sit i siguran! To je tain značio za srpskog vojnika. Specifična mešavina raženog i belog brašna, mogla je da traje dugo i da daje snagu i gipkost u borbi. Reč tain je turskog porekla i znači sledovanje, objašnjava Dimitrije Vujadinović, autor projekta "Hleb u Velikom ratu".

"Naša vojska je odmah posle tursko-srpskih ratova – počela da proizvodi tain, vojni hleb. On je bio zdrav i hranjiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem već starim i očvrslim, suvim – već kvasnim testom, koje se zove komin."

Na početku rata Srbija je mogla da prehrani i civile i vojsku, koja je imala određeno sledovanje.

"Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može izvršavati osnovne borbene zadatke", objašnjava Boško Tešanović, profesor agronomije.

Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa jačim, slanijim sirom (punim belančevina koje doprinose pokretljivosti), uz luk, papriku i pasulj (obiluju insulinom).

Tada su i suve šljive podeljene vojnicima, pošto je u Gornjem Milanovcu ostala velika količina šljiva, čiji su izvoz sprečili Austrougari. Energetska vrednost suvog voća je visoka, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju vojske u vanrednim uslovima.

Vojnik koji se tako hrani – nije trom, lakše se kreće i ima energiju za brdovit teren. Za razliku od austrougarskih vojnika koji su imali bolju i obilniju ali ne i zdraviju ishranu.

Umešen i pečen 1912. jedan tain i danas opstaje i čuva se u pirotskom muzeju. Bio je prvo sledovanje Alekse Zdravkovića iz Pirota, koga je majka zavetovala još kada je krenuo u balkanske ratove da prvo sledovanje hleba, odnosno taina, sačuva i da će ga taj tain čuvati od kuršuma.

Aleksa je prošao balkanske ratove, vojevao je u Prvom svetskom ratu i vratio se okićen brojnim oredenjem i sačuvanim tainom.

Priča o čudesnom Aleksinom hlebu širila se među vojnicima, naročito posle bitke kod Bitolja, kada je metak namenjen Aleksi pogodio njegovu čuturicu. Aleksa nije dobio ni ogrebotinu, ali jeste brojne ponude da proda tain, čak i od savezničkih vojnika.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 27 Okt 2014, 22:15

Potreba za otkrivanjem nekih izuzetnih društvenih postignuća unutar jedne nacije oduvek je predstavljala jedan od uobičajenih izraza sveprisutne socijalno-edukativne težnje za postizanjem društvene kohezije u vremenima krize identiteta, no ta potpuno shvatljiva i obiljem istorijskih primera potkrepljiva težnja u svojim uspelijim varijantama vazda je nastojala da sopstveni narativni prosede – ako ništa drugo a ono zarad puke uverljivosti! – zadrži u okvirima makar i pomalo egzaltirane, no ipak realne naučne objektivnosti.

Nažalost, dubina društvene krize u modernoj XXI-vekovnoj Srbiji taj imperativ postizanja nekakve pozitivne socijalne identifikacije ma i po cenu istoriografski manjkavih narativa evidentno obesmišljava, proizvodeći potpuno suprotne efekte, koji dovode u pitanje čitav narativ i društvenu strukturu koja iza njega stoji.

Neshvatljivo je, naime, kako se u jednom ma i u popularizacionom stilu napisanom istoriografskom članku poput pređašnjega može navesti toliko naučnih netačnosti, koje su u direktnoj suprotnosti sa svim činjenicama koje su utvrđene u jednom istinski validnom, a nezasluženo zaboravljenom domaćem naučnom radu V. Ilića koji potiče iz 1958. godine („Hleb vojnički juče, danas i sutra”, Vojnoekonomski pregled 6/1958). O uzajamnim kontradiktornostima u članku iznetih tvrdnji sa rezultatima naučnih istraživanja koja su prezentovana u delu švajcarskog naučnika Adama MauricijaNahrungsmittel aus Getreide”, 1919. da se i ne govori.

Da se autor članka makar samo malo potrudio da zaviri u pomenuta dela lasno je mogao da sazna da je pšenični hleb sa stanovišta hranljive vrednosti zapravo najbolji vojnički hleb, a da ga uz to ljudski organizam najbolje i koristi. Stoga je autor - ukoliko je već želeo da istinski edukuje & za eventualne borbene poduhvate pripremi kontemoprarno moralno obeshrabrenu Srbadiju - umesto osobenog folklornog panegirika jeftinom i iz pukog siromštva primenjivanome tainu (...70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem već starim i očvrslim, suvim – već kvasnim testom, koje se zove komin) mogao da ukaže na činjenicu da je npr. pruska armija radi poboljšanja kvaliteta hleba (i sledstveno tome vojničkih performansi) počev od 1895. sa do tada potpuno ražanoga hleba po cenu velikih finansijskih napora prešla na hlebnu mešavinu sačinjenu od 75 % pšeničnog i 25% ražanog brašna, dok su u to isto vreme armije Francuske SAD, Velike Britanije, i Holandije uvele nutricionistički neprikosnoveni vojnički hleb od čistog pšeničnog brašna. :roll:

Legendarni srpski pobedonosni tain, dakle, nimalo po svom nutritivnom sastavu ne prevazilazi tradicionalni pruski Kommißbrot, a jedino je bolji od ruskog vojničkog hleba, koji je – kao jedini kod svih tada savremenih armija – ostao potpuno ražani.

Čuđenje izaziva i sledeća netačna tvrdnja autora: „Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može izvršavati osnovne borbene zadatke".

Autor bi trebao da zna da je u Prvom svetskom ratu dnevno sledovanje hleba po vojniku po zemljama iznosilo:

- Austro–Ugarska: 700-850 g po vojniku (u zavisnosti od armijskog roda u kojem je vojnik služio)

- Nemačka: 750 g

- Francuska: 675-700 g

- Velika Britanija 680 g + 225 g biskvita

- Srbija: 1000 g

- SAD: 453 g

- Rusija: 1200-1400 g

Važno je napomenuti i to da 1 kg hleba sadrži cca 2600 cal, a da se ukupne dnevne energetske potrebe vojnika kreću od 3500-4000 cal, te je sledstveno tome hleb u svim armijama podmirivao tek oko 50 % dnevnih energetskih potreba. Imajući u vidu i izrazito nepovoljnu biohemijsku komponentu hleba kao namirnice (prosečan sastav hleba u 100 g: 6,15 g belančevina, 0,44 g masti i 51,12 g ugljenih hidrata), sve savremene armije su tokom Prvog svetskog rata težile da smanje sledovanje hleba i isti zamene nutritivno vrednijim i prikladnijim namirnicama, što su tokom rata u dovoljnim srazmerama postigle jedino SAD.

Ono što u celom članku možda ponajviše frapira jeste potpuno nepoznavanje činjenice da zbog značajnih fizičko-hemijskih (bazično fermentacionih) promena nastalih dejstvom alkoholnog kvasca, kvasni hleb ima veću nutritivnu vrednost od beskvasnog ili polukvasnog (tainskog), budući da mu je proteinski sastav daleko povoljniji i stoga po ljudski organizam vredniji. Jedini problem sa kvasnim tipom hleba predstavlja njegova ograničena trajnost, koja je, međutim, tokom Prvog svetskog rata bila rešena na zadovoljavajući način promenom tehnološkog postupka izrade vojničkog hleba koji je patentiran u Nemačkoj, a koji se sastojao u sterilizaciji vojničkog hleba u konzervama (Dosenbrot) na temperaturi od 105-135 C.

Slika

Nemački trajni konzervirani vojnički hleb u pakovanju od 400 g

A što se pak onih insinuiranih osobenih srpskih strateških prednosti (pukom nemaštinom iznuđenih!) u vidu taktičke nutritivne aplikacije zastareloga i neefikasnoga taina u kombinaciji sa slanim sirom, lukom i udarnim srpskim tajnim oružjem - pasuljem & purgativno više no podsticajnim suvim šljivama - tiče, očigledno nedovoljno obaveštenom autoru članka bi valjalo ukazati na neka nutritivno – tehnološka dostignuća iz Prvog svetskog rata, o kojima bi - zarad očuvanja ono malo u Prvom svetskom ratu ostvarenih srpskih tekovina – vredelo porazmisliti u današnjoj Europrosperitetno-Tomozagrljajnoj Sorabiji:

Slika

Američka individualna vojna Energo-porcija iz Prvog svetskog rata

Davne 1917. obezbeđivala je dnevnu nutritivno kompletnu, hemijski i bakteriološki perfektno zaštićenu prehranu za jednog čoveka, koja je sadržavala meso, povrće, hleb, čokoladu, šećer, kafu i so.

Uz nju svaki pojedinačni vojnik armije SAD takođe je dobijao:

Tuniku i pelerinu – 1 komad na svakih 5 meseci;

Ćebe, flanelska košulja i uvijači – po 1 komad, odn. par na svakih 2 meseca;

Šinjel – 1 kom na svakih 79 dana;

Cokule – 1 par na svaki 51 dan;

Gaće i potkošulje – po 1 komad na svakih 39 dana;

Vunene čarape – 1 par na svaka 23 dana.

Možda će Moderna Istoricistička Srbadija nakon sagledavanja ovih nutritivno-intendantskih činjenica napokon shvatiti zašto je ishod Prvog svetskog rata zapravo odlučen kod Šato Tijerija jula 1918, u momentu kada su se Francuska i Britanska armija poluošamućeno teturale poput boksera nakon nokauta, a koji su im zadale tokom I svetskog rata taktički jedino istinski inovativne Ludendorfove Stoßtruppen, protiv kojih pak razglašeni Bardovi Ratovodstva Europske Antante jednostavno nisu imali odgovor.

Baš kao što nije imao ni srpski Đeneralštab na 420 milimetarski Krupov M-Gerät 1915. Premda su neki Lajavi & Neodgovorni Srbi upozoravali da suve šljive i francusko importovano lako Šnajderovo topče od 75 mm protiv njega neće biti dovoljni.

A sve sa ciljem da se mnogi čemerni & tegobni časovi istorije ne ponove zbog loše naučenih ili zanemarenih lekcija.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 27 Mar 2015, 10:19

LAŽI KOJE SU POSTALE ISTORIJA Od kralja Aleksandra, preko Marije Antonete do Tita

Među najslavnijim izmišljenim izjavama su rečenice francuske kraljice Marije Antoanete, kralja Aleksandra, Josipa Broza Tita...

Milosrdni anđeo

Na 16. godišnjicu NATO bombardovanja opet se često govori o tome da se ono zvalo "Milosrdni anđeo". Američki deo te "plemenite" akcije zvao se "Plemeniti nakovanj", a naziv za celokupnu operaciju bio je "Zajednička sila".

Kako dolazi do toga da neki iskazi, nazivi i maksime postanu i ostanu ne samo zapamćeni, nego čak da budu simbol nekih velikih događaja?

Sirotinja trebalo da jede kolače ako već nema hleba

Marija Antoaneta

U svetskoj istoriji najpoznatija takva rečenica je tobožnja izjava francuske kraljice Marije Antoanete da bi sirotinja trebalo da jede kolače ako već nema hleba.

Današnji istoričari su skoro sigurni u to da ona nije mogla da izgovori takve reči. Poticala je sa bečkog dvora u vreme prosvećenosti, jedne od najfilantropskijih sredina tadašnje Evrope. Protiv mlade kraljice strankinje vođena je čitava propagandna kampanja koja je trebalo da pokaže kako je ona pokvarena, pohlepna, nastrana i bezdušna.

Čudnovata je stvar istorijsko pamćenje. Većina ljudi današnjice ne zna mnogo o složenoj stvarnosti Francuske revolucije, ali skoro svako zna za ovu izmišljenu izjavu.

Čuvajte mi Jugoslaviju

Ovakvih lažnih istorijskih rečenica ima i u našoj istoriji. Krhka Kraljevina Jugoslavija je napravila glavnu državnu parolu od navodnih reči kralja Aleksandra na samrti "Čuvajte mi Jugoslaviju". Francuzi su čak pominjali da je rekao "Čuvajte francusko-jugoslovensko prijateljstvo".

Pisac najbolje knjige o Aleksandru, Branislav Gligorijević, razložno objašnjava kako za to skoro sigurno nije bilo vremena, jer je kralj preminuo veoma brzo posle ranjavanja.

Pucajte, ja i sada držim čas!

Neki put su stvarno izgovorene reči ubedljivije od onih izmišljenih. Tako se Miloju Pavloviću, direktoru Kragujevačke gimnazije, pripisivala parola "Pucajte, ja i sada držim čas!"

Prava agitpropovska, idealna za recitale u vreme socijalizma. Staniša Brkić, čovek koji je posvetio život proveravanju svakog imena i događaja Kragujevačkog oktobra, rekonstruisao je pravu priču koja je, po mom mišljenju, dirljivija i dostojanstvenija od ove patetične parole. Marisav Petrović, ljotićevski nikogović koji je uživao u svojoj ulozi čoveka koji vrši odabir ljudi za streljanje i za spasavanje, rekao je Miloju, solunskom borcu i jednom od najuglednijih ljudi grada.

"Ti, Miloje Pavloviću, nisi dostojan da budeš spasen. Ti si deset generacija u školi vaspitavao u komunističkom duhu. Delo tvog rada je današnjica!"

Na to mu je Miloje odgovorio da to nije mesto za takve diskusije. Marisav je rekao: "Sada ću narediti da te vrate u baraku."

Umesto parole direktor Pavlović je dostojanstveno odgovorio: "Pa dobro de, pokaži se da i to možeš!"

Srećan Uskrs, Srbi!

Sasvim slična priči o "Milosrdnom anđelu" jeste urbana legenda da su neke od bombi koje su saveznici bacili na Beograd 1944. godine, imale natpise "Srećan Uskrs, Srbi!"

To bi bilo u skladu sa verovanjem da postoji cinični, srbomrzilački stav Amerikanaca i Engleza prema Srbima.

Međutim, to je bilo nemoguće iz jednostavnog tehničkog razloga. Prvi cilj savezničkih bombi tog lepog prolećnog dana bio je Ploešti. Pod "B" im je bio Beograd.

Pošto je nad Ploeštijem bilo loše vreme, bombarderi su izručili svoj ubitačni teret na sekundarnu metu, jer nisu smeli da sleću natovareni. Da zanemarimo pitanje da li bi piloti i tehničari američkih eskadrila baš i znali za Srbe ( oni su imali u glavi Jugoslaviju), kao i za njihov verski kalendar.

Tito izjavio da je Hrvat

Ovakve priče se nastavljaju i posle rata. Na primer, ona da je Tito izjavio na 8. kongresu partije da je Hrvat. Tada jeste došlo do neke zabune oko čitanja sastava republičkih delegacija, ali nije nimalo verovatno da bi iko naglas tražio od Tita da se nacionalno izjasni. Čak je i sud u Hagu (čuj, čak!) podlegao takvim pričama.

Tako je neki strani diplomata svedočio da mu je Milošević na koktelu, uz čašicu pića objašnjavao plan za proterivanje Albanaca.

Da se vratimo na "Milosrdnog anđela". Kao i izjava Marije Antoanete, ovaj iskaz ima snažan emotivni naboj. Naravno, uvredljivo je mladu i nesrećnu kraljicu porediti sa bahatim i ograničenim NATO generalima. Iako manje patetičan i simboličan, ni naziv "Plemeniti nakovanj" nije lišen paradoksalne brutalnosti i preimenovanja jednog nepotrebnog i strašnog razaranja u nešto plemenito i dobro.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 27 Mar 2015, 19:58

Ispravljanje popularnih predrasuda o faktičkim istorijskim zbivanjima zaista je svake hvale vredna aktivnost. No u takvim bi slučajevima zaista trebalo uvažavati neporecive materijalne dokaze koji su u ovom informatičkom dobu konačno postali dostupni.

Poimenično, pre davanja nekih kategoričnih iskaza trebalo bi mnogo detaljnije opservirati raspoloživu foto-dokumentaciju Ratnog vazduhoplovstva SAD koja se odnosi na dotični period, sa osobitim osvrtom na jednu srazmerno malo poznatu fotografiju vezanu za uskršnje šaranje fugasnih bombi tipa AN-M 64 od 227 kg od strane oružara 726 Bombarderskog skvadrona 451 Bombarderske grupe XV Vazdušne armije SAD, bazirane na aerodromu Fođa u južnoj Italiji, a pre utovara istih u bombarder tipa Consolidated B-24 Liberator (ev. br. 450466):

Slika

Oružari 726 Skvadrona 451 Bombarderske grupe XV Vazdušne armije boje uskršnjim šarama „eksplozivna uskršnja jaja” tipa AN-M 64 na aerodromu Fođa u Italiji, april 1944.

Pomenuta fotografija, naime, definitivno ruši trvrdnju o faktičkom nepostojanju angloameričkog cinizma spram socijalno-religijskih vrednosti njima suprotstavljenih strana u oružanom sukobu, a po kojoj su pak svedočenja o postojanju tog cinizma puka osovinska propaganda.

Imajući isto tako u vidu neporecivu činjenicu da je u tzv. Uskršnjem bombardovanju Beograda 16. aprila zaista učestvovalo 66 aviona tipa B-24 iz sastava 451 i 461 Bombarderske grupe (kao i 30 B-17 iz 97 Bombarderske grupe), može se bez ikakve dvojbe tvrditi da su neke od tada na Beograd bačenih bombi zaista nosile osobene „Uskršnje poruke”.

Jedino nerazjašnjeno pitanje ostaje da li su one bile bazično piktoralnoga ili pak narativnoga tipa. No to, u krajnjem slučaju, i nije toliko bitno.

Bitno je to da je angloameričkog bombarderskog cinizma neosporno i definitivno bilo za Uskrs 1944. godine.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 02 Apr 2015, 21:55

Makedonci pronašli grob Aleksandra Velikog?

Na osnovu iskopavanja u poslednja 24 časa na arheološkom lokalitetu Staro Bonče u opštini Prilep, makedonski arheolozi su ubeđeni da su pronašli grob antičkog vladara Aleksandra Velikog, objavio je makedonski internet portal „Telegraf“.

Slika

Iz tima arheologa je rečeno da su ostaci monumentalne grobnice otkriveni u toku jučerašnjeg dana, zbog čega je angažovana služba za obezbeđenje lokaliteta, nakon čega je rano jutros nastavljeno iskopavanje koje pokazuje podudarnosti na lokalitetu sa opisima grobnice koje je dao antički istoričar Diodor.

Prema nezvaničnim podacima na lokalitetu kod Prilepa otkriveni su delovi zlatnog kovčega, nad kojim se nalaze i delovi zlatnog poklopca, pored kovčega su pronađeni ostaci mrežaste zavese sa koje vise predmeti koji nalikuju na zvončiće, dok su iznad mreže debljine prsta pronađene paralelno postavljene četiri ploče.

Na jednoj od ploča se vidi prikaz Aleksandra Velikog sa žezlom u rukama, dok je pored njega prikazana falanga (borbena jedinica iz antičkog doba).

Otkriveni su i ostaci oružja sa kojima je, kako je opisao antički istoričar Diodor sa Sicilije, bio zakopan poznati vojskovođa.

Arheolozi ističu da su vidljivi znaci da je nekropola već bila opljačkana u prošlosti.

Kovčeg će, kako se pretpostavlja, biti otvoren u toku dana, kada na lokalitet dođe i direktor Uprave za zaštitu kulturnog nasleđa Viktor Lilčić, navodi Telegraf.mk.

Ipak, makedonski portal se na kraju obratio svojim posetiocima: „Poštovani čitaoci, verujemo da je vest o otkrivanju groba Aleksandra Velikog privukla veliku pažnju i zbunila vas. Međutim, znate da je danas dan šale. Prijatno veče i ako želite da se nasmejete, vreme je da to i uradite“.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 15 Apr 2015, 15:42

Slika

Naime na fotografiji jedan od dečaka iz povorke pozdravlja nacističkim pozdravom “Hajl Hiltler”. Zanimljivo je da je ova fotografija prepravljana 1948. godine, ali ne zbog nacističkog pozdrva, već je posle rezolucije Infombiroa precrtano “Staljin” i napisano “Tito”.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 15 Apr 2015, 20:52

Žnveo prvn... ? I kako je to fotografija prepravljana, kada je očito neko preko već izrađene crno-bele fotografije plavim mastilom naknadno precrtao „Staljnn” (sic !) i dopisao „Tito”? :?

A isto tako treba reći i to da držanje ispružene ruke pod izvesnim uglom od strane neke osobe uopšte ne mora da znači da dotična osoba pozdravlja nacističkim pozdravom:

Slika

Dapače. Dotični položaj ruke može se tumačiti i kao izrazito & neupitno demokratski. :)
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 08 Jun 2015, 16:22

Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 19 Okt 2015, 11:53

Telefon u jednoj beogradskoj kafani krije epsku priču o junaštvu i ljubavi

Istorija je naše postolje. Najveći ponos srpskog roda su junaci koji su dali živote za našu otadžbinu, a svaki zaborav na njihovu žestoku bitku je mač koji seče naše korene. Priča 11 pilota koji su bez pogovora krenuli u odbranu Beograda 1941. godine temelj je legende koja nikada neće upasti u senku, već će sijati punim sjajem od kafane u kojoj su poslednji put nazdravili do neba gde su se vinuli za slavu i čast naše zemlje.

Znate one momente kada su reči previše male da opišu trenutak i veličinu ljudi, pa samo uzdahnete, pomislite na taj podvig i naježite se zbog tog herojskog poteza? E, pa, ovim momcima može samo da se skine kapa i napravi duboki naklon za sve što su uradili za naš narod.

Naime, 6. aprila 1941. godine, 102. eskadrila Šestog lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije krenula je u odbranu Beograda iz beogradske kafane "Zora". Piloti su dobili naređenje da hitno dođu u glavni grad iz Mostara, jer je već bilo jasno da će krv, znoj i rat totalno obuzeti naše prostore.

To je za "24 sata" potvrdio i istoričar avijacije Petar Nedeljković koji je sa nama podelio detalje ovog velikog događaja.

- Piloti su patrolirali našom granicom, jer je stalno bilo povreda vazdušnog prostora od strane Italijana, ali im je naređeno da dođu u Beograd gde im je bila baza. Oni su otišli kućama kako bi pozdravili i, ispostaviće se za neke, poslednji put videli svoje porodice, a onda se po dogovoru okupili, i to baš u "Zori" - priča Nedeljković.

Ljudi koji su znali kakva ih borba čeka, te da verovatno neće više ugledati sunce , dobili su slobodno veče, ali je glavna komanda morala znati gde se nalaze, ukoliko bude moralo da se da znak za pokret.

- Sa pićem se nije preterivalo, jer su svi bili svesni da će ujutru da polete u susret nadmoćnim Nemcima. Ipak, pevala im je legendarna Divna Kostić. Ona je bila zaljubljena u jednog od pilota, što je i sama priznala, tako da je pevala celu noć za džabe. Eskadrila je pevala pesme poput "Oj, Hitleru, milu li ti nanu, ostavićeš kosti na Balkanu" i "Kad bi ove ruže male". Divni su suze krenule, jer je znala šta će se dogoditi - kaže Nedeljković.

U jedan sat posle ponoći, zazvonio je telefon u kafani, a glas sa druge strane je tražio komandanta eskadrile Miloša Žunjića i izdao mu naređenje da okupi svoje ljude i poleti u odbranu otadžbine.

Pročitajte još Lični stav Beograđanina: Ovo je moj grad, a ne vaš.

- Prvo je nastupila tiha uzbuna, a onda su se oni pokupili, seli u kamion i krenuli prema zemunskom aerodromu. Mehaničari su celu noć zagrevali avione, tako da je sve bilo spremno za borbu - naglasio je Nedeljković.

Uz vesele zvuke i poslednji pozdrav zemlji Beograda, ovi heroji su se digli u nebo i upustili se u borbu sa moćnim protivnikom. Za strah se nije znalo, ruke nisu drhtale, a na pameti im je samo bilo jedno - sačuvati svoj narod i potisnuti neprijatelja. Upravo, hrabri piloti 6. lovačkog puka oborili su 47 neprijateljskih aviona, ali, nažalost, 10 momaka iz njihovih redova je izgubilo život.

Vođa eskadrile Žunjić, kojeg su kolege iz milošte zvali Kazanova, uspeo je da obori bombarder "Hajnkel 111", ali je njegova letelica teško oštećena u sukobima sa poznatim meseršmitima zbog čega je morao da iskoči iz aviona. Iako je kodeks takav da pilot koji se katapultuira nije meta, Luftvafe je mitraljezima usmrtila heroja dok se padobranom spuštao na zemlju.

Dan danas, u kafani gde su se poslednji put veselili, nešto posle ponoći između 5. i 6. aprila, zazvoni onaj isti telefon gde je Žunjiću izdata komanda da pripremi ljude za poletanje i odbranu prestonice.

Slika

Piloti

Svako ko dođe u ovaj objekat, može da vidi slike 11 stamenih ljudi koje je borba za slobodu spojila, a legenda na okupu zadržala. Zato, kada budete u "Zori", nazdravite ovim herojima, neka znaju da ih Beograd i Srbija nisu zaboravili, jer su oni čuvali naše nebo kada nam je bilo najteže.

Nedeljković je naveo da je umalo skroz ugašeno sećanje na ovakav trenutak u srpskoj avijaciji, jer je od kafane "Zora" jedno vreme napravljena kockarnica.

- Mi smo narod jako kratkog pamćenja, ne pamtimo heroje. Prolazio sam tuda, a znao sam priču, tako da mi je srce krvarilo. Čim sa čuo da novi vlasnik, po imenu Dragan Mitrović, dolazi i preuzima lokal, rečeno mu je šta se tu desilo. Ozarilo me je sunce kada je ponovo vraćen sjaj ovom veoma bitnom objektu koji sa sobom nosi istoriju - zaključio je Nedeljković

Eskadrila heroja

Kapetan II klase Miloš Žunjić, potporučnik Avgust Kovač, narednik Vukadin Jelić Vule, kapetan Mihajlo Nikolić, narednik-vodnik Savo Vujović, kapetan Milan Žunjić, narednik Milivoje Bošković, kapetan Momčilo Milosavljević "Moma Šporet", poručnik Milan Skendžić, potporučnik Nedeljko Pajić, potporučnik Dragoslav Krstić Krle
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 21 Okt 2015, 01:31

Poznajete li, poštovane dame i gospodo, onaj osećaj u kojem novovekovna saharinska retorika nastoji da potisne osećaj pijeteta prema žalosno malobrojnim istinski časnim ljudima, da sakrije suštinski tragizam društvene nepromišljenosti, egzistencijalnu pogubnost odsustva racionalnosti i posvemašnju poraznost plitkoumnog rezonovanja? Ukoliko ih poznajete, prethodno prezentovani članak predstavljaće za Vas samo još jedno izvorište Vaše želudačne iritacije, a koja će sledstvenom dispepsijom jamačno prouzrokovati gorčinu spram kontemporarne Vam sabraće po razumu.

Čini Vam se da preterujem? Uveravam Vas da to uopšte nije slučaj. Budući da mi je situacija vezana za vazduhoplovnu odbranu Beograda u Aprilskom ratu srazmerno dobro poznata, ja se samo istinski išćuđavam neverovatnoj količini emanirajuće pseudoromantičarske nesuvislosti, koja pak od jednog uistinu tragičnog događaja pokušava da načini kvazikordijalni postmodernistički utilitarni narativ, u kojem nazovi poetsko-humanistička dekonstrukcija istorijske realnosti i iz nje proističućih konsekvenci preti da zaguši faktičko poimanje naše prošlosti i iz njega potičuće smernice za budućnost.

A šta je to tako jednom istinski racionalnom umu neprihvatljivo u celoj ovoj otužno sahariniziranoj priči? Obilje nametljivo isprazne kvaziemotivnosti, koja sa jedne strane ruši pijetet preminulih, a sa druge pak distorzira činjeničnu stvarnost. :ymsick:

Posle napada fašističke Italije na Grčku 28. oktobra 1940. godine i nakon bombardovanja Bitolja 5. novembra, 102. lovačka eskadrila je 7. novembra te godine bila hitno upućena na aerodrom „Mostar”, gde je bila u konstantnom borbenom dežurstvu. Eskadrila je vršila patroliranja duž jadranske obale u cilju zaštite vazdušnog prostora i važnih objekata. Zabeleženo je nekoliko „bliskih susreta” s italijanskim avionima, ali borbi nije bilo.

Ova eskadrila se vratila u Beograd 5. aprila 1941. godine u 15 časova, sletevši na aerodrom u Zemunu. Ljudstvo ove eskadrile je dobilo nekoliko sati odsustva da obiđe porodice, da obavi neophodne lične poslove, te da se uveče vrati u jedinicu. I sad dolazi ono najlepše - uprkos izvesnosti da će Nemačka napasti Jugoslaviju 6. aprila ujutro (precizna informacija o vremenu i datumu izvođenja napada dostavljena je jugoslovenskom generalštabu posredstvom Vojnog atašea Jugoslovenskog kraljevskog poslanstva u Berlinu, pukovnika Vladimira Vauhnika još 2. aprila 1941!) letački personal odlučuje da umesto u poslednjim pripremama za odbranu zemlje veče provede u kafani! Uz „piće, u kojem se nije preterivalo”... :oops:

Zašto je ovaj pseudoemotivni detalj tako prokleto bitan? Zbog potonjih tragičnih događaja koji su u srceparatelnoj priči izostavljeni, a koji bi pak - po nesuvislom srceparatelnom narativu - trebalo da predstavljaju puku logičnu posledicu Jugoslovenima prirođene boemske lakomislenosti! X(

Vidite, nakon mirnog poslepodneva dolazi tako i tugaljivo veče 5. aprila 1941. godine. Personal 102. eskadrile sluša - uz laku konzumaciju alkohola! - gđa Divnu kako peva. Oko 21 čas komandant 6. puka, potpukovnik Božidar Kostić, dobija naređenje iz Komande vazduhoplovstva za najveći stepen pripravnosti. Komandant puka saobrazno pravilima službe sa tim naređenjem upoznaje i personalni sastav podređenih mu jedinica (pored 102. eskadrile on komanduje i 103, 104, 142, 161. i 162. eskadrilom) i izdaje sva potrebna naređenja. Borbena pripravnost (a ne poletanje u odbranu otadžbine, do poletanja, da ste mi zdravi, ima još podosta!) je naređena za 3 časa ujutro 6. aprila. Letački personal 102. eskadrile – nakon lake konzumacije alkohola – u 1 sat posle ponoći kreće na noćni odmor. Odlazi na počinak u spavaonice na zemunskom aerodromu.

No problem je u tome što piloti u realnoj istoriji zapravo nisu imali prilike da se odmore! Upravo kada im je prvi san pao na oči, NEKO je počeo da lupa na prozore njihovih soba! Do dana današnjeg nije otkriven identitet neobično inventivnog pronemačkog diverzanta, koji je savršeno jednostavnim sredstvom uspeo da alkohol blago konzumirajućim pilotima poremeti tih par planiranih časova spavanja - par svakom pilotu, a osobito pilotu-lovcu esencijalno neophodnih psihofizioloških trenutaka sna!

Jer da stvar bude još gora, upravo kada je pilotima prvi san konačno počeo da pada na oči, NEKO je u 3 sata izjutra (a na osnovu do zla boga konfuznog izveštaja prislušnih stanica zemaljskih jedinica PVO u Banatu, koje su pak egzaltirano naćuljenih ušiju u noćnoj tišini aprilske noći čule zagrevanje motora nemačkih aviona na aerodromu u Aradu!) dao i lažnu uzbunu pride, koja je pak rajala oko pola sata! Piloti su se dodatno uznemirili, pokušavajući da nekako nastave sa „mačijim snom”, dremajući i trzajući se svako malo u punoj ratnoj spremi pokraj svojih aviona. Ostaje, dakle, činjenica da su – nakon lake konzumacije alkoholaostali definitivno neispavani.

U 4.30 časova, čim se razdanilo, sa zemunskog aerodroma poleteo je tako prvi nepotpuno ispavani patrolni par koji je trebao da uoči poziciju i pravac nastupanja neprijatelja. Sastav: kapetan I klase Milan Žunjić - narednik Vukadin Jelić. Nakon sletanja izvestili su da nisu primetili ništa neobično. Posle njih u 5.30 časova poleteo i drugi par: vođa kapetan Mihailo Nikolić – pratilac potporučnik Miodrag Bošković. Oni su patrolirali duž jugoslovensko-rumunske granice u zoni Vršac - Bela Crkva. Sleteli su u 6.25 časova i izvestili da nema nikakvih promena.

Slika

Meseršmit Bf 109 E-3 JKRV na kojima je leteo najveći broj pripadnika 6 lovačkog puka, uključujući i kapetana Žunjića, a koji je bio potpuno identičan protivničkim lovcima Luftvafe

U to doba sve radio-stanice III Rajha su anons o otpočinjanju ratnih operacija protiv Jugoslavije emitovale već ravno 25 minuta. Luftvafe je pak prve napade na jugoslovenske aerodrome izvršila već u 5 časova izjutra (aerodromi Petrovac, Sarlince i Kumanovo). Jedino što, izgleda, usled nespavanja niko nije makar i iz pukih preventivnih razloga slušao nemačke radio-stanice... :roll:

Da jeste, kao što nije, mogao je jednostavno da nazove telefonom aerodrom i javi. Taj bi telefon vazduhoplovci zasigurno optočili suvim zlatom i držali i dan-danas pod staklenim zvonom u Muzeju vazduhoplovstva. A možda u i Narodnom muzeju. Ali... :(

Avaj, to se, nije dogodilo, a istorijske realije su izgledale sasvim drugačije. Pedeset prva vazduhoplovna grupa je preko Beogradskog aerodromskog centra tek u 6.30 obaveštena da je u 5 sati ujutro napadnut Treći bombarderski puk na aerodromu „Petrovac" kod Skoplja, a posle toga je, konačno, u 6.45 časova i komandant Vazdušne odbrane Beograda blagomilostivo dao znak „Vazdušna uzbuna”. :roll:

Piloti poleću u susret prvom nemačkom talasu koji čini 234 bombardera (74 bombardera za obrušavanje Ju 87 „Štuka” iz sastava StG 77, kao i oko 160 dvomotornih bombardera Ju 88, He 111 i Do 17 iz sastava KG 2, KG 3, KG 4 i KG 51) koje pak prati 98 lovaca Bf 109 iz sastava JG 54 i JG 77, dok je 30 dvomotornih teških lovaca-razarača Bf 110 iz sastava ZG 26 (poleteli su sa segedinskog aerodroma i preleteli preko Sente!) imalo zadatak da napada aerodrome.

Prvi nemački napad presreće 37 lovaca (a ne 11 kao što se to u članku tvrdi!) 6. lovačkog puka, te 2 lovca iz sastava 2. lovačkog puka iz Kragujevca, kojima inače niko nije ni rekao da se odbrani Beograda priključe! Ljudi se zadesili, pa spontano reagovali... Sa aerodroma Zemun prva je poletela je 51.lovačka grupa sastavljena od 6 IK3 i 10 Bf 109, a sa aerodroma Krušedol se pak podiglo 19 lovaca Bf 109 iz 32. lovačke grupe 6. puka.

Rezultat napada? Pa, oboreno je 11 nemačkih aviona uz gubitak od 9 sopstvenih (3 oborena i 6 nepovratno oštećeno), 7 pilota je izbačeno iz borbe, 2 pilota su poginula, a 5 je ranjeno.

Slika

Mađarski vojnici opserviraju ostatke oborenog nemačkog dvomotornog teškog lovca Meseršmit Bf 110 nakon zauzimanja Bačke, april 1941.

Nemački bombarderi su toga dana Beograd napali još tri puta... Njihove napade niko nije uspeo da zaustavi, a puk je na kraju dana imao četiri poginula pilota, pri čemu je poginuo i pilot 2. lovačkog puka. Lovci 6.lovačkog puka su prijavili obaranje 30 nemačkih aviona, dok su nemački lovci i odbrambeni strelci na bombarderima oborili 11 i oštetili 16 jugoslovenskih aviona.. Protivavionska odbrana Beograda je takođe štedro prijavila obaranje čak 27 nemačkih aviona, dok je s druge strane nakon rata komandant IV Vazdušne flote general Aleksander Ler izneo podatak da je na celom balkanskom frontu Luftvafe 6.aprila izgubila svega 21 avion...

Slika

Vertikalni stabilizator Meseršmita Bf 109 E-3 natporučnika Huberta „Hubsa” Miteriha iz sastava JG 54 Grünherz sa dvema „reckama” - oznakama vazdušnih pobeda nad avionima JKRV

Eh, a možda bi sve zaista umnogome drugačije bilo samo da se nije pilotski neodgovorno i emotivno uz Divninu pesmu - a nadasve umereno! - alkohola pilo... :evil:
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 04 Dec 2015, 10:08

SENZACIONALNO Tito sakrio, "Blic" otkrio: Ovo je PRAVA PRESUDA DRAŽI

Redakcija „Blica” došla je u posed jedine originalne, kompletne presude sa suđenja generalu Dragoljubu - Draži Mihailoviću iz jula 1946. godine.

Slika

Ovaj dokument koji je pre nekoliko decenija nestao iz svih arhiva jugoslovenskih obaveštajnih i civilnih službi ima nemerljivu istorijsku važnost, saglasni su istoričari i pravnici.

Presuda ima 45 strana, otkucanih pisaćom mašinom na sada već požutelom papiru. Odlično je očuvana. Na prvoj strani ima pečat sa delovodnim brojem, a na poslednjoj voštani žig koji dokazuje autentičnost dokumenta.

Dokument za arhiv SANU

Akademik Dragoljub Živojinović kaže da je otkriće originalne presude Mihailoviću izuzetno važna stvar za istorijsku nauku.
- Neprimereno je da su se tako važni dokumenti uzimali nezakonito iz državnih arhiva. To nije jedini dokument koji je nelegalno nestao. Neki ljudi su to svesno činili da bi se sakrila njihova uloga u nečasnim istorijskim dešavanjima. Najbolje bi bilo da ovaj dokument završi u arhivu SANU, koja će ga sigurno bolje sačuvati nego neka državna institucija - kaže Dragoljub Živojinović.
Presuda kojom je Vrhovni sud FNRJ 15. jula 1946. osudio Mihailovića na smrt nalazila se u privatnoj arhivi jednog od učesnika procesa protiv komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.

- Dokument je završio u privatnoj arhivi po naređenju Ozne i samog Tita.

Oni su tražili da ne dospe u javnost jer je u to vreme bilo živih svedoka koji bi mogli da otkriju iskonstruisanu optužnicu protiv Mihailovića u kojoj su mu pripisana i dela koja nije počinio.
Dakle, presuda je namerno uklonjena kako bi se ceo proces kroz istoriju držao pod velom tajne. I čoveku koji je čuvao dokument to je išlo u prilog, jer se i on plašio da montirani navodi mogu da mu prave velike probleme u budućnosti.

Prema njegovom svedočenju za života, dokument je kod njega završio krajem 1947. godine - objašnjava izvor “Blica” i potomak “čuvara presude”.

Ovaj sagovornik „Blica“ kaže da je presuda bila strogo čuvana tajna i da je Tito znao da sud istorije može da mu bude veliki protivnik.

- Originalnu presudu rođak mi je dao pred smrt, verovatno zbog griže savesti - kaže naš sagovornik.

On još nije siguran da li će presudu predati zvaničnim državnim organima i arhivima.

- Znam da je ova presuda važna za istoriju, ali se plašim da ću navući gnev javnosti na moju porodicu - zaključuje izvor „Blica“.

Komisija nikad nije imala ovu presudu

Pukovnik u penziji Novica Stevanović, koji je bio član Komisije za utvrđivanje činjenica o smrti generala Dragoljuba Draže Mihailovića, kaže da je reč o važnom dokumentu koji oni nisu imali u posedu.
- Reč je tome da su istorijske činjenice o zločinima komunista želele da se prikriju i svale na leđa generalu Draži. Za takav odnos komunisti su imali i saglasnost saveznika koji su bili na njihovoj strani - kaže Stevanović.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 04 Dec 2015, 18:58

Imanentna profitno generisana želja za artificijelnim kreiranjem nove prošlosti prisutna je na post-jugoslovenskim prostorima već najmanje 20 godina, ali ovakvi unikatni primeri etičke beskrupuloznosti manifestovane u iznošenju netačnih podataka i lažnih tvrdnji zaista još nisu zabeleženi u istoriji savremene Evrope.

Manifestovani nivo ultimnog tabloidnog senzacionalizma „Blic”-a upravo ostavlja bez daha svaku ma i najmanje istoriografski obaveštenu osobu koja još uvek raspolaže neokrnjenim memorijskim kapacitetima, te je stoga potpuno svesna da tzv. „senzacionalni nalaz presude Draži zapravo predstavlja lažnu tvrdnju, budući da potpuno identičan dokument postoji u Vojnom arhivu Ministarstva odbrane Republike Srbije, a koji u svom Fondu vojnog pravosuđa i pravosudne uprave poseduje pomenuti dokument.

Štaviše, pomenuti dokument je još 14. V 2015. u celosti, a u svojstvu dokumentarnog priloga, bio objavljen u on-line dostupnom članku koji je nedeljnik „Vreme” publikovao povodom poništavanja presude Dragoljubu Mihailoviću koja je izvršena od strane Višeg suda u Beogradu:

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1298078%20#Presuda

U čemu se, dakle, sastoji senzacionalni novum ovog kvazi-unikatnog nalaza vajnoga „Blic”-a? U prezentaciji fotografije još jednog od ukupno 6 originalnih primeraka Presude? U tome za Istoriju apsolutno nikakvoga unikata nema. :!:

O činjenično potpuno neutemeljenom, no prigodno upriličenom i iskorišćenom bacanju neosnovane ljage na OZNU i Tita, a koje je pak preduzeto u najboljem balkanskom brabonjaško-defamatorskom maniru, da se i ne govori! Besramni senzacionalistički defamatori nisu, naime, predočili ni jedan jedini dokaz u prilog tvrdnji da su Josip Broz Tito ili rukovodioci OZNE naredili izmeštanje dokumenta u privatne arhive, no verovatno smatraju da takvim neupitnim Istoriografskim Lumenima poput njih svako mora da veruje na reč... :roll:

Pri tome, međutim, defamatori ispuštaju iz vida činjenicu da su svoje sadašnje tvrdnje zapravo sami demantovali još 3. aprila 2009, kada su u tom istom tabloidnom glasilu objavili storiju o stvarnim čerupalima arhivske građe vezane za proces Draži Mihailoviću, pri čemu su tada taksativno bila navedena imena i prezimena onih osoba koje su zarad lukrativnog društvenog samoetabliranja (pozajmljivali su originalne arhivske dokumente da bi pisali honorarisane feljtone po javnim glasilima!) bezočno poharale predmetnu arhivsku građu:

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/86496/Kako-su-cerupani-spisi-o-Drazinoj-smrti/print

Na osnovu pomenutog članka potpuno je evidentno da su po pitanju čerupanja arhivske građe vezane za Dražin sudski proces i Tito i rukovodioci OZNE bili (i jesu!) potpuno nevini. :ugeek:

Stoga se čini da bi zarad očuvanja Istorijske Istine trebalo porazmisliti o pokretanju sudskog postupka u kojem bi vajni Otkrivači Istorijske Istine bili u prilici da faktografski dokažu svoje bazično defamatorske tvrdnje, te da u slučaju nemogućnosti prezentovanja validnih dokaza i odgovaraju za maliciozno blaćenje i vilifikaciju nevinih osoba.

U protivnom će artificijelno proizvedena namenska prošlost uništiti svaku smislenu i prosperitetnu budućnost. :evil:
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3963
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 04 Jan 2016, 17:08

Kako je simfonijski orkestar koji je UMIRAO OD GLADI spasao ceo jedan grad

U leto 1942. u Lenjingradu je vladala glad. Grad je bio pod opsadom nemačkih oružanih snaga, koje su ga bombardovale gotovo punih godinu dana. Uprkos tome, jedan orkestar je izveo novu simfoniju kompozitora Dmitrija Šostakoviča, a koncert je preko razglasa emitovan širom celog grada.
Šostaković se sastao s Elijasbergom i izvođačima povodom 20. godišnjice nastupa 1964; Ksenija Matus sedi dole levo

Slika

Šostaković se sastao s Elijasbergom i izvođačima povodom 20. godišnjice nastupa 1964; Ksenija Matus sedi dole levo

Kada je dirigent Karls Elijasberg primio uputstva da uvežba Škostakovičovu Sedmu simfoniju, suočio se s problemom. Pošto je u decembru izvedena Uvertira 1812 Pjotra Iljiča Čajkovskog - posvećena ruskoj pobedi nad Napoleonom - jedini preostali orkestar u gradu, Lenjingradski radijski orkestar, bio je desetkovan.

U dnevniku orkestra zapisano je: “Proba nije održana. Srabian je mrtav, Petrov je bolestan. Borišev je mrtav. Orkestar ne radi.”

Zbog toga nije nimalo iznenađujuće što se samo 15 muzičara odazvalo na Elijasbergov poziv, među kojima i Ksenija Matus. “Kada su počeli da vežbamo za koncert, morala sam da odnesem obou na popravku”, pričala je ona mnogo godina kasnije. “Otišla sam po nju i pitala koliko dugujem. Majstor mi je odgovorio: ‘Sami donesi mačku.’ Rekao je da više voli mačje meso od pilećeg.”

Prva probla je prekinuta posle samo 15 minuta, jer muzičari nisu imali snage.

“Taj orkestar se sastojao od muzičara koji su bili žrtve bombardovanja i gladi i jedva su držali instrumente”, priča sovjetski dirigent Semjon Bičkov. Jedan trubač se izvinio Elijasbergu pošto nije bio u stanju da proizvede nijedan ton.

Bilo je jasno da im je potrebno pojačanje.

Sovjetske vlasti su naredile da se muzičari sa borbenih linija jave radi probe. U pauzama između borbenih okršaja, dolazili su iz vojnih logora da bi vežbali.

Šostaković, koji je radio na Konzervatorijumu u Lenjingradu, tek je bio započeo rad na simfoniji neposredno pre nemačke invazije na Sovjetski Savez 1941, ali joj se, kako je sam opisao, u nedeljama koje su usledile posvetio sa “neljudskim intenzitetom”.

Kada je počela opsada u septembru, klavirski recital prvog stava, koji je svirao pred odabranom grupom prijatelja, prekinuo je vazdušni napad. Kompozitor je ostao u gradu, ali mu je prvog oktobra naređeno da ga napusti.

Snabdevanje osnovnim namirnicama je prekinuto, pa su ljudi bili prinuđeni da jedu pacove, konje, mačke i pse. Zabeležni su i slučajevi kanibalizma. Morila ih je glad, a odozgo ih je bombardovalo nemačko ratno vazduhoplovstvo.

Oni koji su preživeli nemilosrdnu zimu 1941-42. pamte leševe na ulicama koje nije imao ko da sahrani.

Elijasberg je zaveo strogu disciplinu kako bi se muzičari vratili u formu. Naročito je duvačima znalo da se zavrti u glavi i često su padali u nesvest dok su svirali. Elijasberg je, međutim, uskraćivao sledovanje hleba muzičarima koji su loše svirali ili kasnili na probe - čak i kada je razlog njihovom kašnjenju bila sahrana člana porodice.

Muzičari su vežbali šest dana nedeljno i, deo po deo, pripremili celu simfoniju. Do dana nastupa - 9. avgusta 1942 - orkestar je samo jednom odsvirao ceo komad, i to na generalnoj probi tri dana ranije.

“Neposredno pre izvođenja, sovjetska vojska je žestoko bombardovale nemačke borbene linije da bi ućutkala nemačke topove kako bi koncert mogao da se održi bez prekida”, kaže Bičkov.

Širom grada postavljeni su zvučnici kako bi koncert čuli ne samo stanovnici Lenjingrada, već i nemački vojnici.

U publici je bila i 18-godišnja Olga Kvade, čiji su otac i deda umrli početkom godine. Ova starica, koja je zagazila u devedesete, i danas pamti taj događaj.

“Lusteri su blistali, bio je to čudan osećaj. S jedne strane, delovalo je nemoguće - blokada, sahrane, smrt, glad, a s druge Filharmonija - bilo je čudesno”, kaže ona u Bi-bi-sijevom dokumentarnom filmu.

“Jedino smo se plašili da nas Nemci ne bombarduju. Pomislila sam: ‘Bože, daj da čujemo do kraja’. A onda je Elijasberg izašao na scenu, orkestar je ustao i počeli su da sviraju. Svi su bili gladni, ali imali su leptir-mašne.

“Iz nekog razloga, odmah sam pomislila na tatu. Tata je voleo dobru muziku. I sam je svirao i mene je učio da sviram. Sećam se da me je vodio u Filharmoniju i činilo mi se da na neki način i sada sluša.

“Plakalo mi se, ali sam, istovremeno, bila ponosna: ‘Prokletnici, mi imamo orkestar! U Filharmoniji smo, a vi, Nemci, ostanite gde ste!’ Bili smo okruženi Nemcima. Bombardovali su nas, ali tu smo se osećali superiornim.”

Završetak koncerta dočekan je mukom.

“A onda se prolomio aplauz”, seća se Ksenija Matus. “Iz publike je izašla devojčica s buketom sveća i uručila ga dirigentu. Možete li da zamislite? Sveže baštensko cveće u vreme blokade? Osećaj je bio neopisivo radostan.”

Šostaković je simfoniju posvetio narodu Lenjingrada, koji je morao da izdrži još godinu dana pod opsadom, pre nego što je sovjetska armija u januaru 1944. probila obruč. Do tada su umrle oko tri četvrtine od ukupno milion stanovnika.

Kada Bičkov sluša simfoniju, svaki put je duboko dirnut zbog onih koji su “doživeli i preživeli (opsadu), i uspeli da sačuvaju dostojanstvo”, uključujući i njegovu majku.

“Kada sam odrastao, s vremena na vreme bih čuo delove onoga što je proživela. Nikada nije pričala velike priče, ali bi mi, povremeno, ispričala po neku epizodu.”

Jednom prilikom, sedela je u podrumu za vreme nemačkog bombardovanja. “Bomba je pala na zgradu, probila krov i pala u podrum, gde su bili”, kaže Bičkov. Nekim čudom, nije eksplodirala.

Pedesetih godina prošlog veka Elijasberga je posetila grupa istočnonemačkih turista.

“Rekli su mu da su bili vojnici u nemačkoj armiji na obodu grada. Slušali su koncert emitovan preko radija, uključujući i Sedmu simfoniju Šostakoviča”, seća se Bičkov.

“I oni su bili gladni. I oni su se plašili. Mnogi nisu hteli da budu tamo, ali nisu imali izbora. Mnogi su poginuli.”

Jedan iz grupe turista rekao je Elijasbergu da su, kada su čuli izvođenje Šostakovičeve simfonije, shvatili da grad u kome žive ljudi takvog duha neće kapitulirati. Jedan od boraca je zaplakao kada se oglasila muzika.

“Tu su bili ljudi koji su oličavali suprotnu stranu rata, kojima je muzika bila jednako neophodna kao i onima za koje je komponovana”, kaže Bičkov. “Zato što je, na kraju krajeva, komponovana za čovečanstvo. A dokaz je da nam je i danas potrebna, da je i danas slušamo.”

Elijasberg će još nekoliko puta izvesti simfoniju u Lenjingradu. Ali koncert održan za vreme rata nije doprineo da se uzdigne do zvezda kao dirigent, niti do toga da stekne slavu kao heroj sovjetske kulture. Umesto toga, umro je zaboravljen 1978. godine.

Muzika koju je izveo je, međutim, nastavila da živi. Postala je jedno od najpoznatijih dela Šostakoviča koje često nazivaju i Lenjingradskom simfonijom.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 14 Jan 2016, 16:33

Ovaj dokument je skrivan šest decenija

Tajni dokumenti otkrivaju da su posle Drugog svetskog rata, bivši članovi Nacističke partije formirali tajnu vojsku kako bi zemlju zaštitili od Sovjeta. Ovaj nezakonit projekat izazvao je veliki skandal. Skoro šest decenija "321. strana" bila je neprimećena u arhivu Nemačke obavještajne agencije (BND), ali sada je sadržaj dokumenata otkriven i otvara novo poglavlje u posleratnoj istoriji Nemačke.

Dokumenti otkrivaju postojanje grupe od 2000 veterana naci ere, koji su odlučili da se spoje i naprave tajnu posleratnu vojsku. Oni su bez dozvole Nemačke vlade i bez znanja parlamenta počeli pripreme za stvaranje ove misteriozne grupe. Cilj je bio da se Nemačka odbrani od mogućih napada istoka u prvim fazama Hladnog rata. Bili su protiv komunista i želeli su da budu spremni ukoliko izbije građanski rat.

Istoričar Agilof Keselfing je sasvim slučao našao ova dokumanta dok je radio na istraživanju rane istorije. Nemački kancelar, Konrad Adenauer, nije znao za postojanje ove grupe do 1951. godine.

Dokumenti svedoče da je tajna vojska brojala oko 40.000 članova. Albert Šnec je bio vodeća figura u ovom projektu. Rođen je 1911. godine i služio je u Drugom svetskom ratu. Šnac je organizovao okupljanja veterana 25. divizije u kojoj je i on sam bio. Oni su na ovim proslavama često debatovali o tome šta treba da se uradi ukoliko Rusija pokuša da napadne Nemačku. Tako je i došlo do ideje za stvaranje tajne vojske. Zapadna Nemačka je bila bez vojske u to vreme posle rata, a Amerikanci su svoju povukli iz Evrope 1945.

Kasnih pedesetih ova vojska je počela da na nekin način postaje stvarna. Šnec je regrutovao moćne poslovne ljude, trgovce, veterane, tužioce, advokate, tehničke naučnike i dobio je velike novčane donacije. Anton Groser, bivši general je vodio brigu o naoružanju. Oni su svi bili protiv komunista i podstaknuti željom za avanturom "nisu želeli da budu u dosadnim kancelarijama". Većina članova je bila iz južne Nemačke.

Šnecova lista je brojila oko 10.000 imena i on je bio uveren da će mu se svi pridružiti koja pozove. On je kako su ga opisali bio energičan i samouveren. Uspostvio je dobre odnose sa Ligom mladih Nemaca i sa specijalizovanom organizacijom Tehnički servis, kako bi se pripremila Nemačka za napade Sovjeta. Ove dve grupe su finanasirali Amerikanci, članovi su bili uglavnom bivši Naci oficiri. Međutim zbog svojih ekstremnih desničarskih stavova bile su zabranjene od strane vlade.

Šnec se obratio i nemačkoj tajnoj službi da mu pomogne finansijski. Gelen organizacija, koja je preteča Nemačke obavještajne agencije, pomogla mu je, ali mu nije davala previše novca jer je želela da ga kontroliše. O postojanju tajne organizacije saznao je i kancelar Konrad Adenauer, međutim on nije raspustio ilegalnu grupu jer mu je trebala.

Cela priča se raspala 1955. kada je oformljena nemačka regularna vojska. U tom je trenutku Šnecova organizacija postala višak. Šnec je raspustio, ali je posle postao vrhovni zapovednik nemačkih oružanih snaga.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 14 Jun 2017, 10:58

Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

PrethodniSledeća

Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron