Zanimljivosti

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 12 Jul 2017, 16:47

Je*o razgovor kad moram da guglam!
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 12 Jul 2017, 23:17

Je*bo plodotvornu razmenu mišljenja u kojoj jedino Ti vazda koristiš čuveno Lafargovo pravo:

Slika

:roll:

No dobro... čta je - tu je. Elem: Manfred fon Ardene bio je baron, paralelni student matematike, fizike i hemije, pronalazač, osnivač privatnog naučno-istraživačkog instituta za elektronsku tehniku, počasni pukovnik SS, član Državnog saveta Rajha za istraživanje, nosilac Lajbnicove medalje, poverenik Lavrentija Berije, osnivač naučnog instituta SSSR za izotopska nuklearna istraživanja u Suhumiju, dobitnik dve Staljinove i jedne Lenjinove nagrade, univerzitetski profesor atomistike i šef katedre za fiziku specijalnih problema nuklearne tehnologije na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu, osnivač privatnog instituta za naučna istraživanja u Drezdenu, član Državnog saveta za naučna istraživanja Demokratske Republike Nemačke, laureat Državne nagrade DDR, Predsednik Kulturnog saveza, permanentni član Parlamenta Demokratske Republike Nemačke tokom 26 godina, član Saveta za mir, autor 30 knjiga i 700 naučnih radova iz različitih naučnih oblasti, utemeljitelj Međunarodnog društva za medicinsku elkektroniku, tvorac tripartitne kombinovane onkološke terapije, nosilac 17 počasnih doktorata nauka i titule „čovek ideja”.

Neka od njegovih ostvarenja tehnički nisu nadmašena ni do današnjeg dana:

Slika

Ukratko - veoma koloritna ličnost. :)
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Jul 2017, 09:43

Je*bo
=)) =)) =))

Mislim da te kod njega najviše privuklo SS čin i Berija.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Jul 2017, 11:54

Ma kakvi! To su efemeralije. Mene je lično najviše oduševilo to što je 1966. Baron, koji je po sopstvenom svedočenju - u najboljoj pruskoj tradiciji! - posedovao „unutrašnju naklonost prema socijalizmu” (innere Hinwendung zum Sozialismus), sastavio za potrebe Prezidijuma „Memorandum o optimizaciji državne Uprave”, u kojem je na 58 stranica matematičkim formulama i kratkim tekstualnim rekapitulacijama ukazao na nužnost uspostavljanja „koherentne povratne sprege u akceleriranim dinamičkim socijalnim procesima”, na šta je pak – kao što se da i naslutiti – u nelinearnu dinamiku totalno neupućeni Prezidijum umuknuo kano dete kad se uneredi. :lol:

Baronu se, naravno, nije dogodilo ama baš ništa – dvostruki laureat Staljinove nagrade (zlatna medalja, 100.000 zlatnih rubalja u gotovom + automobil ZiS 110) zadužio je doživotno svoju domovinu 1957. kada je koristeći svoje veze preko gradonačelnika Hamburga, Kurta Zivekinga, Kancelaru zapadne Nemačke Konradu Adenaueru - a uz saglasnost Predsednika Ministarskog saveta DDR Ota Grotevola i Generalnog sekretara Jedinstvene socijalističke partije Nemačke, Valtera Ulbrihta - dostavio plan o formiranju Nemačko-Nemačke Konfederacije. Koji je pak uzoriti hrišćansko-demokratski unionista i pasionirani demokratski ljubitelj bonbona Adenauer odbio u strahu od reakcije Amerikanaca. :roll:

I tako je Baron nastavio da mirno živi, radi i stvara u svojoj prelepoj rezidenciji na Cepelinštrase br. 7 u Drezdenu. U dvorištu je, samome sebi i svojim saradnicima za razonodu, napravio i opservatoriju:

Slika

Uostalom, teško da bi se od jednog barona, fizičara, hemičara i matematičara, pronalazača, univerzitetskog profesora, pukovnika SS i laureata Staljinove nagrade i moglo očekivati nešto manje originalno od faktičkog ostvarenja drevnog Astagardskog zaveta.

Slika

U krajnjoj instanci to bi predstavljalo potpuno potcenjivanje krativnog potencijala Čoveka. A toliko pesimistični ipak ne bismo trebali da budemo. ;)
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Jul 2017, 20:52

Prođe me volja za razgovorom. Idi guglaj. :-ss
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Jul 2017, 21:48

Milo mi je što Ti ovako relaksirano širim povijesno-znanstvene horizonte, Druže. :lol:

Evo još jednog malog Plezira za Tebe - tek toliko da se malo razgališ:



Uživaj. A posle, ako budeš inspirisan - guglaj sam. Uveravam Te - za istinsku spoznaju to je vazda ponajbolje. Slika
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 24 Sep 2017, 21:13

"Od osnivanja Ujedinjenih nacija u svetu je započeto 67 ratova i svi su započeti u interesu jedne države- SAD", izjavio za govornicom Generalne skupštine UN u Njujorku 2009. godine libijski predsednik Muamer el Gadafi i pocepao Povelju Ujedinjenih nacija, njen najviši pravni akt.


Slika
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 05 Okt 2017, 16:02

Pronađen grob jedne od najmisterioznijih istorijskih ličnosti?

Ovo otkriće lako može naterati suze na oči vašem detetu, stoga ovu vest čitajte u sebi.

Naime, istraživači veruju da su konačno pronašli grob Svetog Nikole, koji je na Zapadu poslužio kao inspiracija za lik Deda Mraza.

Arheolozi u Turskoj su pronašli grobnicu u gradu Demre za koju veruju da je mesto na kojem je počivao Sveti Nikola.

Ćemil Karabajram, vođa istraživanja, rekao je da je ovo veliko otkriće i da će iskopavanje početi uskoro.

Sveti Nikola, koji je živeo u četvrtom veku, bio je episkop i poznati čudotvorac, a poznat je bio i po svojoj navici tajnog darovanja.

Poslednjih godina crkva u Demre oblasti u Antaliji, u blizini rodnog mesta Svetog Nikole, obnovljena je i privlači mnoge posetioce.

Demre je izgrađen na ruševinama Mire, grada u kom je svetac, poštovan u gotovo svim hrišćanskim crkvama, živeo.

Prema jednoj verziji događaja, njegove mošti iz Demrea su u Bari (Italija) prokrijumčarili mornari i položili ih u Baziliku svetog Nikole i to 700 godina posle njegove smrti, nakon što su Krstaši izgubili bitku sa islamskim osvajačima.

Na osnovu dokumenata prikupljenim iz te oblasti, turski arheolozi veruju da su te mošti zapravo pripadale nekom lokalnom svešteniku, a ne svetitelju, čije je telo možda i dalje u kompleksu hrama. Mornari su verovatno ukrali mošti nakon što je crkva spaljena.

Arheolozi su nedavno, na osnovu novih istraživanja, otkrili hram ispod obnovljene verzije crkve koristeći specijalne radare.

Oni kažu da je hram koji je sada pod zemljom, gotovo netaknut, ali je nedostupan, zbog toga što se između njega i nove crkve nalaze reljefi i mozaici koji moraju biti očuvani.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 31 Okt 2017, 16:52

Vatikan o kanonizaciji Stepinca: Pričekajmo božje vreme

Državni sekretar Svete stolice Pjetro Parolin, kojeg je papa imenovao za svog zamenika, poručio je da će kanonizacija Alojzija Stepinca, koju Hrvatska iščekuje, a Srbija joj se protivi, pričekati "božje vreme".

"Božje vreme je savršeno, stoga pričekajmo božje vreme", odgovorio je Parolin na direktno pitanje novinara o kanonizaciji kardinala Alojzija Stepinca.

Parolin, koji je juče doputovao u dvodnevnu zvaničnu posetu Hrvatskoj kao izaslanik pape Franje, izjavio je i da zna da su neki povezivali njegov dolazak sa mogućnošću kanonizacije Stepinca. Objasnio je da je on došao u Hrvatsku na poziv kardinala Bozanića i hrvatskog katoličkog univerziteta koji slavi svoju godišnjicu i pritom je blagoslovio novu veliku univerzitetsku aulu.

Rekao je da oseća "veliku ljubav hrvatskog naroda prema pastiru Stepincu koji je bio branitelj istine, što je posvedočio svojim delima i za to je položio život". "Kao blaženi, Stepinac je već prijatelj Božji i može se posmatrati kao uzor", naveo je Parolin.

Parolin je rekao da je mešovita pravoslavno-katolička komisija hrvatske i srpske crkve izdala jedno usaglašeno saopštenje u vezi sa kanonizacijom Stepinca, taj proces i zajednička komisija pomogli su, kako je ocenio, oko zajedničkog razumevanja, a kanonizacija je unutrašnje pitanje Katoličke crkve.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 20 Nov 2017, 17:01

Kada bismo po minut ćutali za svakog Srbina stradalog u Albanskoj golgoti, ne bismo progovorili 169 DANA

Kada bismo održali minut tišine za svakog našeg pretka koji je stradao u Albanskoj golgoti, tom strašnom povlačenju srpske vojske u zimu 1915/1916 pred trojnim napadom Centralnih sila, kada bismo za svaku žrtvu samo minut ćutali, ne bismo progovorili 169 dana, osam sati i 37 minuta jer... u tom strašnom događaju, Srbija je imala čak 243.877 žrtava.

A opet, oni preostali, izmučeni, gladni i otpisani od svih, kako neprijatelja tako i saveznika, imali su samo jedan san. Da oslobode svoje. I, u tome su i uspeli.

Ta Albanska golgota, nazvana tako jer se najveći deo naših snaga povlačio kroz bespuća albanskih planina, donela je nesagledive užase mnogima koji su se na taj put otisnuli. Put bez povratka, mogao bi da glasi naziv te golgote za one silne hiljade koji ostaviše kosti da im se trag ne zna. Višenedeljno lutanje planinskim vencima, po snegu i jezivoj hladnoći, i donelo je potonji opis "golgota" u naziv te epopeje, kao poređenje sa jerusalimskim brdom na kome je Hristos razapet, posle silnih muka.

Rasprave o tome koliko je i da li je bilo neophodno odlučiti se, od strane državnog vrha, na takav korak - verovatno će se tek rasplamsati, jer će jedni u stradanju videti neminovnost kako bi se vojska i narod spasili, a drugi stajati uz stav vojvode Živojina Mišića da se ostane na srpskom tlu i tu pruži poslednji vojni otpor. Ali, iako su rasprave o tome vodile najumnije glave tog vremena, na kraju je preovladalo mišljenje da kapitulacija ne dolazi u obzir, sa čime se i Mišić slagao, a da za novu veliku bitku nema dovoljno ni ljudstva ni oružja. Uostalom, za razliku od prethodne, 1914. godine, Srbiju nije napala samo Austrougarska, već i najveća sila, Nemačka, a kad je taj združeni napad sa severa i zapada počeo, desio se i ulazak Bugarske u rat. "S leđa", kako taj prodor sa istoka doživljavaju potonje generacije.

Višestruko nadjačana, a potpuno iscrpljena srpska vojska povlačila se najpre ka središnjem delu otadžbine, pa ka jugu, da bi bugarski manevar onemogućeno kretanje vardarskom dolinom ka Solunu gde je već bilo određenih savezničkih snaga, mahom izbeglih posle poraza od Turaka na Galipolju. Odluka o povlačenju usred zime kroz albanske planine, kroz sneg i led, ostavila je Srbiju bez 243.877 ljudi. Odnosno, bez svake 16. osobe od oko četiri miliona koliko je naša zemlja imala kao kraljevina kada je Prvi svetski rat počeo.

A proći u zimu kroz pomenuta bespuća je toliko teško, toliko nezamislivo, da je istinsko čudo kako je naša vojska, odnosno njen preživeli deo, uspeo da se domogne "ostrva spasa" i, krenuvši odatle, na Solunski front pa pravac u oslobađanje svojega, ostvari podvig koji će se večno pamtiti.

"Nedavno sam na međunarodnoj konferenciji imao predavanje o našem čuvenom prelasku preko Albanije 1915. godine i to iz ugla planinara i istoričara. Sada bi nekom planinaru trebalo 3.600 evra samo za opremu da za 11 dana pređe preko albanskih planina, a gde su tek troškovi za hranu... A naš narod, go i bos – prešao. Kad proradi ta naša želja, mnogo nemogućeg postaje moguće. Kad je najteže, mi smo najjači", rekao je svojevremeno za "Blic" viši kustos istoričar Darko Žarić, direktor Muzeja Toplice.

Prva kolona je krenula 26. novembra 1915. iz Prizrena preko Vezirovog mosta prema Skadru i Lješu, u kojoj su bili kralj, vlada i diplomatski kor. Četiri dana kasnije, iz Prizrena kreće druga kolona, ali drugim pravcem, preko Ljum Kule, Piškopeje, Elbasana i Tirane. Sve tri srpske armije pošle su u povlačenje iz Peći: glavnina naše vojske pravcem Peć - Andrijevica - Podgorica - Skadar. Trupe tada nazivanih "Novih oblasti", iz Stare Srbije i raškog kraja, oslobođenih u Prvom balkanskom ratu 1912. od Osmanlija, pravcem Đakovica - Vezirov most - Ljum Kula - Skadar, dok je deo srpskih snaga, Timočka vojska i odredi iz zapadne Makedonije, išao preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan. Srpska vlada je krenula 24. novembra iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. novembra 1915. i Vrhovna komanda.

I samo opraštanje od Srbije je bilo teško. Uostalom, reči našeg čuvenog komediografa, Branislava Nušića, u njegovom delu "1915.", ovako o tome svedoče:

"To je bio poslednji odmor na grudima otadžbine i sada valja preći most koji će nas rastaviti od nje.

Tužan je to rastanak bio, tužak kao kad se deca praštaju od majke napuštajući joj krilo materinsko. I kako svako na svoj način taj bol rastanka iskazuje: uzdahom ili suzom ili nemim ćutanjem, koje je kadro i najveći bol da izrazi. Eno ga jedan klekao na kolena, polegao i ljubi zemlju, eno ga drugi, krsti se i moli Bogu.

I ja sam se sagao i šakama iskopao pregršt zemlje, te vezao je u karjičak jedne marame i metnuo u nedra. To je ta zemlja na kojoj smo nikli, koja nas je hranila i koju smo branili; to je ta zemlja koju je prelila krv i suza tolikih pokoljenja i koja u svojim nedrima krije tolike žrtve za njenu slobodu; to je ta zemlja koja pokriva i siše mlado i nežno telo mojega jedinca.

Ponećemo te u nedrima, u krajičku maramice, o pregršti zemlje srpske! Ponećemo te u nedrima svojim ponećemo te, otadžbino, sobom! Kao što je nekada, o pričešću, kapljica vina sadržavala u sebi svu veličinu jedne vere i jednoga nauka, tako će ova pregršt zemlje sadržati u sebi svu veličinu jedne slobode i jedne ljubavi koju sobom iskazuje otadžbina. Kraj te pregršti mi ćemo paliti kandilo, kraj nje ćemo slaviti i preslavljati, iz nje ćemo odvajati mrvice i bacati ih u grobove koje budemo kopali u tuđini, na toj ćemo se pregršti zemlje kleti, na njoj zavetovati, iz nje crpeti potkrepljenja u danima tuge, i snage - u danima pouzdanja i vere".

Srbija je sklopila sporazum sa predsednikom alabanske vlade, Esad-pašom Toptanijem, o nesmetanom prolasku vojske ka obali, gde bi je dočekali saveznički brodovi, no pojedina albanska plemena, koja nisu priznavala Esad-pašinu vlast, konstantno su napadala iznemogle kolone, za razliku od onih drugih njihovih sunarodnika koji su bii voljni da pomognu. Ti napadi, međutim, nisu bili strašniji od dva užasa: jezive hladnoće i ogromne gladi. O toj gladi Rastko Petrović, u svojoj knjizi "Dan šesti", ovako opisuje jedan detalj iz povlačenja:

"Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršavio. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla. Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali."

Srpska vojska, po mišljenju neprijatelja, više nije postojala. Tome u prilog i saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra 1915:

"Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta".

A vojska je išla. I išla. Bez hrane, na put koji je trajao duže nego što je iko od tog marša kroz albanske planine mogao i da zamisli. Samo se gledao leš do leša do kog se nailazilo, leševi onih koji su na tom putu pali, a pogled je po belilu tragao za bilo čim što bi bila naznaka obale, ili primorskog gradića Lješ.

"Uprkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima", pisao je Petrović.

Posle više od mesec dana užasa, spasa u Lješu - nije bilo. Jer tamo nije bilo toliko iščekivanog susreta sa saveznicima. Prosto, saveznika nije tamo bilo sa svojim brodovima. Delom zbog opravdanja da je opasno približiti se toliko crnogorskoj obali, u kojoj je bio deo austrougarske flote, delom zbog uverenja da srpska vojska, zaista, više ne postoji. Tek na intervenciju ruskog cara Nikolaja, koji je zapretio Britancima i Francuzima da će se povući iz ratnog saveza, pomoć je počela da se organizuje, ali su preživeli, izgledneli i iscrpljeni Srbi morali peške na još jedan put. Oko 180 kilometara dug, po blatu i močvarama albanskog primorja, od Lješa ka Valoni, da bi se tamo ukrcali na brodove. Više desetina hiljada ljudi je upravo u tom delu "Albanske golgote" i stradalo, ne dočekavši radostan susret sa saveznicima.

Kada je prevoz brodovima na Krf obavljen, a do 15. februara na to "ostrvo spasa" prevezeno je 135.000 naših predaka, dok je oko 10.000 transportovano na sever Afrike u Bizertu, u zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, upućenom predsedniku vlade Nikoli Pašiću, navedeno je da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi. Za koje bismo, da održimo po minut tišine za svakog, ćutali neprekidno 169 dana, osam sati i 37 minuta.

A opet, na Krfu, na čijem je susednom ostrvu Vido do 23. marta 1916. umrlo 4.847 ljudi koje je Albanska golgota koštala života, oni preživeli su počeli da se oporavljaju.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 22 Nov 2017, 21:42

Da smo na vreme kritički progovorili o radu i dejstvu vlade Srbije i Vrhovne komande srpske vojske u 1915. godini razloga za srpsko ćutanje uopšte ne bi ni bilo

Nijedna nauka nije toliko vezana za istoriju kao nauka o ratu. Ona je upravo sva u ratnim primerima. Snalaženje u prošlim zbivanjima i neposredno izvlačenje načela ratne veštine iz njih uistinu nije ni mali ni lak posao. No upravo zbog toga, a još više zbog značaja nauke o ratu po živote potonjih generacija, on je preko potreban.

Prirodno je što su svi južnoslovenski narodi, a naročito srpski i crnogorski, kojima je „zlokobna 1915.”, kao neko drugo Kosovo, ostala u strašnom sećanju, stalno težili da saznaju stvarne uzroke koji su doveli do te nacionalne katastrofe. Vojno rukovodstvo Kraljevine Jugoslavije bilo je u prvom redu pozvano da što pre organizuje obradu raspoloživog dokumentarno-istoriografskog materijala i omogući objavljivanje validne analitičke istorije tog perioda. No ono je propustilo, za sve vreme svog 22-godišnjeg postojanja, to i da uradi, iako su za to postojali svi neophodni uslovi. Arhiva srpske vojske bila je u potpunosti sačuvana, bilo je mnogo živih učesnika rata koji su u štabovima i jedinicama srpske i crnogorske vojske neposredno uzeli aktivnog učešća u ratnim operacijama, a nije manjkalo ni istaknutih vojno-istorijskih stručnjaka, što je sve pružalo jedinstvenu priliku da se razjasne sve nedovoljno utvrđene činjenice i dobije pouzdana i relevantna osnova za sagledavanje i ocenu rada svih jedinica, vojnih i političkih rukovodstava koji su učestvovali u tom ratu. Takva istorija mogla je nepobitno da dokaže svakom da su trupe srpske i crnogorske vojska kao retko koje u ratnoj istoriji odista dale sve od sebe, ali da delovanje tadašnjeg državno-političkog rukovodstva i na osnovu njegovih gledišta i naloga učinjeni operativni planovi srpske vrhovne komande nisu bili istinski adekvatni.

Do početka septembra 1915. srpska Vrhovna komanda je računala samo sa operacijama prema austro-ugarskoj granici. One su mogle biti defanzivno-ofanzivnog karaktera kao i 1914. godine, ali je u zavisnosti od opšte situacije bilo predviđeno i preduzimanje opšte ili delimične ofanzive u Banat u sadejstvu sa Rumunijom, a prvenstveno pak u Srem i Bosnu. O grupisanju austro-ugarskih snaga prema Srbiji, a naročito u Bosni i Sremu, Vrhovna komanda je, uglavnom, bila pravilno obaveštena. Ona je smatrala da se usvojeni raspored srpskih snaga pri kraju 1914. mogao lako saobraziti svim nabrojanim mogućnostima, i zato je taj raspored snaga sve do septembra 1915. ostao nepromenjen.

Početkom septembra 1915. Vrhovna komanda je počela sve više da oseća potencijalnu opasnost na bugarskoj granici, te je odlučila da na svaki pravac prema njoj – ka Zaječaru, Knjaževcu i Pirotu – prebaci po jednu diviziju isključivo „radi zaštite od eventualnog napada od strane Bugara”. Vojvoda Putnik je, sve više ubeđen na osnovu raspoloživih obaveštajnih podataka da će Bugarska stupiti u rat, 3. septembra 1915. – i pored dobijenog uveravanja od ruskog Generalštaba da „Nemci i Austrijanci neće moći da odvoje jače trupe sa ruskog vojišta na Srbiju”, te da je „Ruska vojska u izvrsnom stanju i da bi pošla energično napred, čim bi ma gde na frontu osetila slabljenje protivnika” - preuzeo pripremne mere da se opasnost iz pravca Bugarske blagovremeno neutrališe. Ceneći da će pri stupanju Bugarske u rat težište neprijateljskog napada biti na Severnom i Istočnom frontu i potpuno obavešten o slabim austro-ugarskim snagama u Bosni, vojvoda Putnik je odlučio da oslabi Zapadni i Severozapadni front za dve, a docnije pak za tri divizije (od pet koliko ih je tamo bilo) i izvuče štab Žičke vojske radi upotrebe na Timočkom frontu.

Raspored srpskih snaga sve do mobilizacije Bugarske odaje Putnikovu nameru da se na svim frontovima drži defanziva sa težištem prema severu i sa jačim gupisanjem snaga prema dolini Velike Morave. Od bugarske i grčke mobilizacije vojvoda Putnik je sve više dolazio do ubeđenja da je potrebno izvršiti odlučan pritisak na Bugarsku da bi se situacija razjasnila i da se to razjašnjenje jedino može postići ili efikasnom pretnjom, ili pak samim napadom na Bugarsku. U tom cilju on je izvršio prebacivanje štabova Užičke vojske i II armije, pet pešadijskih i Konjičke divizije na front prema Bugarskoj, pripremnih da krajem septembra izvrše nameravanu ofanzivnu akciju. Dve divizije, prikupljene u svojstvu Rezerve Vrhovne komande, na Severnom su frontu mogle takođe u slučaju potrebe da budu angažovane u tu svrhu. Ali samo izvršenje ovog plana nije zavisilo od vojvode Putnika, nego od Vlade Kraljevine Srbije. Dokle je išlo nerazumevanje državnog rukovodstva u operativnu suštinu ovog plana, najbolje se vidi po nalogu koji je vojvoda Putnik 7. oktobra 1915. dobio od Predsednika vlade Nikole Pašića, izdatog – verovatno – pod pritiskom zapadnih saveznika, a shodno kojem „... da je potrebno, da se prema Bugarima držimo u defanzivi dok Bugari ne otpočnu, te da se Grčka ne bi izgovarala da nam ne može priteći u pomoć što smo mi izazvali rat i otpočeli ofanzivu.”

Dotični operativni plan srpske Vrhovne komande usled toga nije ni izveden, ali je teška posledica njegovih priprema bila ta što su se srpske trupe našle u veoma nepogodnom rasporedu upravo onda kada su 6. oktobra austro-nemačke snage otpočele sa napadom.

Karakteristično je da je vojvoda Putnik – suprotno planovima iz 1914. – nameravao da preuzme inicijativu i prenese operativna dejstva, makar i za ograničeno vreme, na neprijateljsku teritoriju (Bugarsku), iako je znao da će neprijatelj kada bude preduzeo opštu ofanzivu biti brojno nadmoćniji sve dok to Saveznici svojom pomoćju ne izjednače. Ne može se poreći da taj plan nije bio veoma smeo, ali u datom momentu je predstavljao veoma dobro i realno rešenje u preteškoj situaciji koja je srpskoj vojsci očigledno predstojala. Raspolažući sa trupama spremnim u najkraćem roku za akciju protiv neprijatelja koji se nalazio još u prikupljanju, on je predviđao da se prema jednom od neprijatelja ostavi neophodna defanzivna zaštita, a sve ostale raspoložive snage da se prebace na drugog. Pošto se Dunav nije mogao lako preći, preostalo je da se napadnu Bugari. Devet srpskih divizija bilo je moguće prebaciti na Niški front, čime bi se pregazile tri bugarske divizije koje su vršile zaštitu granice i izvršilo nadiranje ka Sofiji, koja je bila udaljena svega 50 km od granice. Munjevito operišući, srpska manevarska glavnina mogla se nakon toga blagovremeno okrenuti prema austro-nemačkoj armiji.

Slika

Geografski pregled srpskog i crnogorskog ratišta 1915.

U isti mah mora se napomenuti da je neshvatljivo kako srpska Vrhovna komanda nije srazmerno dug period operativnog zatišja iskoristila za poboljšanje potpuno nepovoljne geografsko-strateške situacije, tim više što je ona bila očigledna. Srbija je, naime, kao i Turska, zavisila od veza sa savezničkim zemljama. Tu vezu ona je imala sa Rusijom preko potpuno nesigurnog Dunava i timočke železničke pruge duž same granice. Ona je, dakle, u tom pogledu bila sasvim prepuštena na milost i nemilost Bugarske, kojoj vojvoda Putnik nikako nije verovao. Druga veza išla je preko Soluna. Ona je zavisila od milosti Grčke, ili, bolje rečeno, od uzajmanog odnosa grčkog premijera Venizelosa i Kralja. Štaviše, ona je bila nesigurna i zbog toga što je na nekim mestima ta pruga bila udaljena od bugarske granice svega 20 km, te je čak i u mirno doba bila objekat napada bugarskih Komita.

Postojale su dve mogućnosti da se ova ogromna opasnost otkloni: mirnom ili prinudnom pacifikacijom Bugarske i Grčke, ili pak proširenjem jedine istinski sigurne veze preko Crne Gore, a eventualno i Albanije. Nju je trebalo u tehničkom i operativnom smislu poboljšati do maksimuma. Operativno to bi se postiglo pomeranjem Crnogorskog i levog krila Srpskog fronta što više na sever, okvirno do linije Vlasenica – Zvornik i naslonom levog krila na more negde na ušću Neretve, ili čak i nešto severnije. Za tu operaciju, prema svim iskustvima iz 1914. godine, nisu bile potrebne velike snage – 2 do 4 srpske divizije i crnogorska vojska. Ta operativna zona nije bila dobro povezana sa austro-nemačkom železničko-transportnom mrežom, a njenih su se šumovitih predela austro-ugarske snage veoma plašile. U konačnoj instanci, podesan raspored srpskih glavnih snaga na Drini kočio je neprijatelja u angažovanju većih snaga u južnije oblasti Bosne. Operativna odeljenja generalštabova sila Antante su tokom 1915. pravila planove za tzv. Jadransku ekspediciju, ali sa inicijalno predviđenih 300.000 ljudi, što je, naravno, zbog tehničkih teškoća odbijalo njihove oprezne Vrhovne komande. Međutim, u slučaju otpočinjanja operativnih akcija od strane srpskih i crnogorskih trupa angažman savezničkog Ekspedicionog korpusa od nekih cca 30.000 ljudi bio bi potpuno ostvariv, te dotična operacija nikako nije trebala da bude zanemarena od strane srpske Vrhovne komande.

Jedna od najdalekosežnijih i ujedno najtragičnija posledica rada Vrhovne komande srspke vojske predstavljala je rezultat operativne odluke donete 11. novembra 1915. da srpska vojska sopstvenim snagama izvrši prodor prema Skoplju i u daljem toku operacija uspostavi vezu sa francuskom Istočnom armijom.

Slika

Operativna situacija na srpsko-makedonskom ratištu krajem 1915.

Pomenuti zadatak bio je neobično težak. Iako nije bila potpuno okružena, srpska vojska je prema ovom planu trebala da se probije na blokiranom pravcu, što u suštini predstavlja situaciju sličnu okruženju. Uspele proboje iz okruženja ratna istorija poznaje i iz ranijeg i iz potnjeg perioda. No u okruženju u većini slučajeva postoji izvesna šira mogućnost za izbor pravca proboja u cilju obmane neprijatelja. U ovom slučaju toga nije bilo. Neprijatelj je – napre Konrad fon Hecendorf, a pod njegovom sugestijom i fon Makenzen i fon Falkenhajn – iščekivao prodor baš na tom, pretpostavljeno jedino spasonosnom pravcu za srpsku vojsku. Do toga trenutka svi napori srpske Vrhovne komande bili su usmereni na to da se upornom odbranom na što severnijem prostoru dobije što više u vremenu za prikupljanje i pristizanje stalno obećavane savezničke pomoći iz pravca Soluna. Vojvoda Putnik je morao uvideti da se u doglednom vremenu ne može očekivati nikakav neposredni uticaj od strane sila Antante na operativno potpomaganje rada srpske vojske. Na osnovu operativne situacije oličene u ravnomernom nastupanju neprijatelja širokim potisnim frontom sa ekspanzivnim natkriljavanjem, vojvoda Putnik je doneo odluku da iz planinskog zemljišta povuče ka Kosovu trupe odbrane Beograda, Timočke vojske, II i III armije, kako bi došli u tešnji dodir sa trupama Nove oblasti, a potom pak da se preduzme ofanziva u pravcu Skoplja zarad dolaska u vezu sa savezničkim trupama koje dejstvuju od Soluna na sever i time uspostavi veza sa Solunom kao vojišnom bazom. Za izvršenje ove odluke planirano je da se povuče i prikupi što više snaga oko Prištine, a da se manjim snagama usporava neprijateljsko nadiranje sa severa u cilju dobitka u vremenu.

No baš tog 11. novembra Bugari su preoteli inicijativu of francuskog generala Saraja i primorali ga na odbranu. Toga dana Saraj je ne samo obustavio otpočetu ofanzivu po naređenju svoje vlade, nego je vršio čak i pripreme da povuče svoje divizije na grčko-srpsku granicu čim za to dobije naređenje iz Pariza. Ova odluka Saveznika stvarala je sasvim drugu osnovu za dejstva srpske vojske od one na osnovu koje je vojvoda Putnik polazio pri donošenju svoje odluke od 11. novembra. Srpska ofanziva sa Kosova ka Skoplju, pod pretpostavkom da će Istočna armija ostati u defanzivi kod Gradskog, imala je tako malo izgleda na uspeh da se nije smela prepuštati slučaju, budući da se uspeh takvog poduhvata ne zasniva na fizičkom potencijalu trupa koje ga izvode. Pretpostavljajući da bi srpskoj vojsci uspelo da istočno od Prištine potuče neprijatelja i odbaci ga iz tesnaca između Šar-planine, Skopske Crne Gore i planine Goljak prema Bujanovcu i Skoplju, ona bi neminovno bila prinuđena da ovde zastane radi sređivanja svojih jedinica i zauzimanja novog rasporeda. Ovaj bi se pak morao prilagođavati novoj operacionoj zoni, koja bi morala obuhvatiti pravce ka Bitolju, a verovatno i onaj preko Radovišta ka Strumici, pošto je klisurasta dolina Vardara preddstavljala samo samo osu opšteg operativnog pravca. Svi ti pravci vode preko planinskog zemljišta, koje bi u svakom pogledu otežavali brzo nastupanje. Događaji na Jastrepcu i kod Leskovca pokazali su pak da se zarad zadržavanja Makenzenovog nastupanja više nije moguće oslanjati isključivo na slabe zaštitničke delove, već da se za to moraju koristiti krupne formacije. Prirodno je da se tada postavi pitanje ko bi tada imao da vodi dalje borbe protiv do tada iz Kačanika i Gnjilana potisnutih neprijateljskih snaga, koje bi neprijatelj imao mogućnosti da znatno pojača u momentu kada se Istočna armija bude nalazila u povlačenju. Za bugarsku II armiju to bi bila retko povoljna prilika da izvodi operacije po tzv. unutrašnjim pravcima.

Najzad, postavlja se i pitanje kako bi ofanziva srpske vojske do grčke granice mogla da ima ma kakav izgled na uspeh s obzirom na to da bio u novostvorenoj situaciji snabdevanje srpske vojske tokom izvođenja operacije bilo sasvim ugroženo? Iz Soluna se sve do spajanja sa Saveznicima nije moglo očekivati ništa, jer su Bugari veoma solidno blokirali sve puteve, pa čak i pravac Lerin – Bitolj – Prilep. Na armijske kolonske komore, čije je stanje već i u dotadašnjem odstupanju bilo veoma nepovoljno, u tako zamišljenoj opreraciji ka grčkoj granici ne bi se moglo računati, pošto bi se njihove zalihe brzo utrošile, a kako se ne bi mogle popunjavati one bi predstavljale više balast nego korisni deo armije.

Očito je da bi se pri navedenim okolnostima srpska vojska uvukla u kazan u kome je mogla biti lakše uništena nego u Crnoj Gori i delom Albaniji, gde nije imala neprijatelja koji bi je razdvajao od mora i na njegovom neposrednom priobalju obrazovanih baza.

Slika

Opšti pregled ratnih operacija na srpsko-makedonsko-crnogorskom frontu u periodu 14. oktobar – 22. novembar 1915.

Preteška, ali jedino sigurna mogućnost za izlazak iz deprimantnog stanja srpske vojske predstavljala je operacionalizacija jugozapadnog, Jadranskog odstupnog pravca, preko Crne Gore. Kakve su mogle biti perspektive eventualne drugojačije odluke vojvode Putnika od 11. novembra 1915? U najkraćem: veoma raznovrsne, ali sve neupitno pozitivnije nego one koje su mu se otvarale odlukom o proboju ka Skoplju. Pre svega, strategijski cilj bio bi jasno određen i prost: izvući vojsku sa što manje žrtava iz neprijateljskog obuhvata u kojem se nalazila. Prostorija na koju je vojsku trebalo povući predstavljala se sama od sebe: Kosovo sa linijama koje se oslanjaju na njegove jake orografske pregrade – Šar Planinu, Rogoznu, Suvu Planinu, Mokru Planinu i Žljeb. Operativno izvršenje ove odluke bilo je i prostije i sigurnije: na odstupnim pravcima na kojima su se nalazile armije pri prolazu kroz dolinu Ibra i preko Kuršumlije trebalo je odstupiti što pre pravo na jug, a njihovo razvođenje izvršiti pri izbijanju na komunikacione pravce Kosova. Sandžačka vojska i I armija pružale su potpunu garanciju za zapadni blok odstupnih kolona. Sa 1 – 2 divizije (a možda i samo sa već detaširanom Moravskom II poziva i Kombinovanim odredom) bilo je moguće ojačati za upornu odbranu Trupe Nove oblasti prema neprijatelju na liniji Gnjilane – Kačanik. Trupe Odbrane Beograda, II i III armije i Timočke vojske trebalo je pak, što je moguće pre, izvlačiti iz borbenog dodira sa neprijateljem i upućivati na novi front na Kosovu. Tu je vojvoda Putnik mogao da bije ili odsudnu bitku ili bitku za dobitak u vremenu radi postepenog i sređenog odstupanja u Crnu Goru i Albaniju, pa čak i delom za Grčku preko pomoćnog pravca Debar – Ohrid – Bitolj. I sve se to moglo izvesti za 5 – 7 dana ranije nego što je to bilo moguće izvršiti za pripremu i obezbeđenje operacije prema Skoplju. Otpala bi potreba nagomilavanja armija oko Prištine i dugog zastoja zaštitiničkih delova ispred fronta i na bokovima. Na Kosovu je bilo lakše srediti trupe u naslonu na Metohiju i uređeni komunikacijski pravac Prizren – Ohrid – Bitolj, kao i ishraniti nego u planinskom zemljištu. No ponajviše bi se tim poduhvatom uštedele velike žrtve u borbama koje nisu bile usmerene ka defitnitivnom cilju operacije koja će se stvarno i izvoditi.

Za oslabljernu srpsku vojsku otvarale bi se tada i neke sasvim drugačije perspektive, koje je zaista teško do kraja sagledati. Evidentno ne bi postojale objektivne prepreke da energični vojvoda Živojin Mišić u zajednici sa temperamentnim serdarom Jankom Vukotićem, koji je bio izrazito sklon svakoj ofanzivnoj saradnji, ne očisti Sandžak od raznih landšturmskih brigada austro-ugarskog XIX korpusa i 62. divizije. Iako se ne čini celishodnim traženje odsudnog rešenja na Kosovu, povlačenje srpske vojske bi se neupitno moglo izvršiti planski i sa mnogo više sistematičnosti, te sa neuporedivo manje žrtava i patnji i ka Crnoj Gori i ka Albaniji, kao i prema moru. Štaviše, odlukom o povlačenju ka jugozapadu, a pod pretpostavkom njenog donošenja 11. novembra 1915. godine, možda se mogla izbeći čak i potonja kapitulacija Crne Gore, stvaranjem velikog strateškog mostobrana, čiju su potrebu naglašavali mnogi saveznički stratezi još 1914, a crnogorska Vrhovna komanda pak stalno predlagala Saveznicima. Dotični mostobran mogao je poslužiti kao nova polazna baza za sigurnije i mnogo brže rešenje cele ratne problematike na Balkanu, Bliskom Istoku, a – možda - i na Italijanskom ratištu. Prilika koja se za to ukazivala 11. novembra 1915. bila je poslednja kada su se ti ciljevi mogli uz brzu i celishodnu, te čak u efektivima daleko manju podršku Saveznika, postići nesrazmerno lakše nego u potonjim godinama.

Brzo obrazovanje materijalnih baza Antante u Valoni, Draču, San Đovani di Medui i Skadru, sa isturenim detašmanima u Elbasanu, Tirani, Oroši (angažovanjem Esad-paše), Podgorici i Budvi, pomorsko blokiranje južnodalmatinske obale i iskrcavanje kombinovanih odreda za prihvat na najvažnijim pravcima (5 do 6 odreda u maksimalnoj jačini od 1-2 pešadijska puka + 1-2 artiljerijska diviziona, odnosno odgovarajućih mornaričkih odreda) u intervalu od 12. do 30. novembra 1915. bilo je potpuno moguće.

Zaista je žalosno što ta mogućnost tada nije i iskorišćena. No zarad predupređenja eventualnih budućih nepovoljnih istorijskih vododelnica o njenom se svojevremenom postojanju nipošto ne sme ćutati.
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 22 Jan 2018, 17:22

Pre 177 godina Hans Kristijan Andersen je bio u Srbiji, evo kako je DOŽIVEO

Srbija i Kraljevina Danska obeležile su 100 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa. Ali osam decenija pre prvih diplomata iz ove zemlje, o Srbiji i Beogradu zaneseno je pisao niko drugi do čuveni "kralj bajki" Hans Kristijan Andersen.

Malo ko zna da je čuveni Hans Kristijan Andersen ikada bio u Beogradu, možda zato što mu je na putovanju kroz Grčku, Tursku i duž Dunava Beograd bio ne cilj, već usputna stanica koju je Danac posmatrao sa distance broda. No, čak iako se život grada odvija na bini, dok danski pisac bajki iz poslednjeg reda ne vidi radnju drame, čak i ako se u njegovim rečima čitaoci ne sapinju o kaldrmu, niti se opijaju pomešanim mirisom baruta, rakije i mleka, zanimljivo je čitati kako sa onim što mu je dostupno pokušava da pretpostavi damar naših predaka.

GRAD SA TVRĐAVOM I 14 DŽAMIJA

- Bilo je jutro, sve je bilo sunčano. Predeo je ravan. Sa leve strane je livada sa stražarnicama, podignutim na direcima, da stražare ne bi odnela reka čim naraste; s desne strane Zemun, običan trgovački grad; ka istoku, tvrđava Beograd sa svojim minaretima, a to su najčudnije karakteristike orijentalne fizionomije. Tvrđava sa džamijom nalazi se na vrhu jedne niske padine, a oko nje je grad, koji se proteže ka Dunavu i Savi, a s druge strane ga omeđuje velika hrastova šuma: Beograd ima 14 džamija, desni deo grada je turski, centralni i levi su srpski - opisuje Andersen beogradsku panoramu u "Bazaru jednog pesnika".

Andersen je ovu knjigu objavio 1842. godine. Knjiga (objavljena kod nas 2007. godine u SKZ, u prevodu Sofije Bilandžije i Mirne Stevanović) bavi se njegovim velikim putovanjem kroz Evropu i Orijent od oktobra 1840. do jula 1841. godine. Svetski "kralj bajki", kako su ga nazivali, pisac je sredine 19. veka, što mnogo utiče na njegovo viđenje Beograda. Ono što ne može da pojmi iskustvom, nadoknađuje romantičarskim interesovanjima. Tako su se i povesti o srpskoj junačkoj borbi i narodna poezija našli u jednom od prvih putopisa danske književnosti. Slično Lamartinu, koji je Srbiju posetio nepunu deceniju pre njega i ostao pod jakim utiskom Ćele kule u Nišu, Andersena je dotakla sudbina hrišćana u Beogradu.

- U dvorištu (Beogradske) tvrđave je svirepo pogubljen plemeniti Grk, pesnik Riga, grčki Beranže, i prema grčkim merilima, pesnik još većeg značaja od ovog... Rigu su Turci u pašinom dvorištu živog pretesterisali; na istom mestu je 1815. godine 630 Srba nabijeno na kolac. Svi su se predali uz obećanje da će biti pošteđeni; jedan od ovih nesrećnika umro je tek sedmog dana. Dunav je bio preplavljen leševima, leševima Srba. Turčin je mogao posprdno da peva srpsku pesmu: "Lepo je kraj reke sedeti, gledati kako voda nosi slomljeno oružje neprijatelja!" – beleži pisac.

TROLOVI U KULI NEBOJŠA I CRNI ĐORĐE

I druga izdaleka vidljiva zdanja Andersen predstavlja kroz priče o nacionalnom oslobođenju.

- Ispod, tamo gde se Sava uliva u Dunav, nalazi se oronula kula, Nebojša, što znači "Ne boj se!"; sa ovih otvora su u Dunav bacani leševi pogubljenih. U ovoj kuli u najdubljoj tamnici u koju je prodirala voda bio je zatočen plemeniti knez Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša; on je u otvorenoj borbi naterao pašu da izruči zarobljenike. Uspomene koje se vezuju za ovom mesto, probudile su pomisao na šumskoga trola koji steže svoje jake noge oko vrata princa Agiba, kako nam pripoveda bajka. Pre pogledu na ovaj jezivi propali toranj čini mi se kako osećam da me vlažni zidovi stežu poput trolovih nogu. Kakve se samo strahote vezuju za ovaj prizor koji sada pred nama leži ispunjen najlepšom sunčevom svetlošću, sa svežim zelenim drvećem, suncem obasjanim minaretima, kupolama i kućama s crvenim krovovima – primećuje putnik.

Bacajući sa broda lelujavi pogled na obalu Save, on u mislima oživljava Karađorđa, borca za kojeg je čula cela Evropa.

- Kroz ovu mračnu hrastovu šumu bežao je ka reci Savi Crni Đorđe, prvi oslobodilac Srbije; ova šuma i ova reka bili su poprište jedne od tragičnih scena ondašnje borbe, koja živi i živeće u narodnoj pesmi. Crni Đorđe pobegao je sa svojim starim ocem, pastirom Petronijem; već su videli reku Savu i granicu Austrije, a oca je ispunio bol što napušta otadžbinu; zamolio je sina da se preda, kako bi mogli da umru na otadžbinskom tlu. Đorđe se dvoumio između sinovljeve poslušnosti i osećanja slobode. Poslušnost samo što nije prevladala, kada su povici Bošnjaka i Turaka odjeknuli kroz šumu. Sin je hteo da podigne oca na ramena i sa njim prepliva reku, ali starac nije hteo da napusti zemlju... Tada je sin zamolio oca za blagoslov i dobio ga; otac je raskopčao kaftan na grudima, a sin je ispalio metak u njegovo srce, bacio telo u Savu i sam preplivao reku. Kao da mi talasi još pričaju o tome, a da tamna hrastova šuma ozbiljno klima glavom i kaže: "Da, tako je!". Sa oronule kule, iz otvorenih crnih rupa, kroz koje su bacali leševe Srba, izletale su kreštave ptice; tako ptice grabljivice obleću gubilište – piše Andersen.

AUSTRIJSKI ZEMUN

Od Beograda, otomanskog grada, "življi" je austrijski Zemun. Zahvaljujući pravilu po kome je strani brod morao da miruje u zemunskoj luci dva dana pre nego što krene dalje, Andersen je dobio priliku da se barem malo upozna sa mestom, a čitaoci trenutke svojstvene samo datom vremenu. Veoma živopisne, ali ne dovoljno "važne" da se sačuvaju u predanju. Šteta što Andersen nije bio bliži realizmu.

- Između austrijskog grada Zemuna i reke Save prostire se odmah izvan Beograda jedna livada na kojoj se svake nedelje održava nekakva pijaca; dve ograde jedna blizu druge razdvajaju kupce od prodavaca; po dugoj uskoj stazi petljaju austrijski stražar i službenici sa svojim dugim štapovima i staraju se da se ne dogodi nikakav kontakt... Ovde je vika, različiti ljudi gestikuliraju da bi se razumeli; roba se širi, obrće i okreće; svinje, konji... sva stoka se nagoni u reku, jer se smatra da nije zarazna ako je ispere reka. Bič puca, rog tuli – piše Andersen.

Za Zemunce ima samo jednu primedbu.

- S večeri su se (na Andersenov brod) ukrcali najugledniji građani dobrog grada Zemuna, koji su se, moglo se videti, pozdravili prema rangu; neki su dobili pozdrav težak kao tuč, oni su bili ugledniji, a drugi milostinju s pozdravima lakim kao pero; bio je to smešan prizor. Pomislio sam kako sam se konačno vratio kući. Kako ljudi svuda liče jedni na druge - priča on o snobizmu, ali samo nekoliko redaka dalje dodaje:

- Na ravnicama Ugarske besnelo je nevreme, kiša je lila po Zemuncima koji su se vraćali kući, i po prvima i po dvadesetima po rangu; takav glupi oblak ne poznaje nečiji ugled, sipa i na visoke i na niske. Posle kiše sledi sunce; sve je opet zasjalo u zalasku sunca, talasi Save i Dunava, minareti Beograda. Ovde su mi drijade Srbije rekle svoje poslednje zbogom. Ovde sam noćas čuo poslednji uzvik sa minareta. Kada se sutra opet nađem na palubi, znao sam, neće na obali biti ničeg što me podseća na Orijent. Ovde sam video poslednji minaret – oprašta se pisac bajki od Beograda.

Čuveni pisac prošao je i kroz Pančevo.

- Najbliži grad koji smo prošli bilo je Pančevo, grad za koji se govori da je u njemu običaj da se i mladi i stari, čak i siromasi, šminkaju. Kada tamo dame plaču nad romanima, možete da izbrojite sve prave suze, jer se vide kao crvene fleke na belim listovima knjige - zabeležio je Andersen u svom putopisu iz 1841. godine.

Srbija je velika šuma u kojoj žive drijade

Andersen je Srbiju uporedio sa ogromnom hrastovom šumom u kojoj žive drijade, šumske nimfe.

- Da, ovde se nalazi veliki forum drijada s moćnim uspomenama i dubokim narodnim pesmama. Zeleno drvo je sveto ovom narodu; kažu, ko poseče drvo, uzima život ... Koliko je u ovim šumama lišća, toliko je pesme na usnama ovog naroda. I kao što bujne zelene grane podećaju Danca na njegova zelena ostrva, ove ga pesme podsećaju na njegove balade... I Srbin voli svoje šume, kao Švajcarac svoje planine, kao što Danac voli more. Pod krošnjama drveća svake godine su se izaslanici gradova sastajali s knezom Milošem; drveće je natrkiljavalo sudnicu! Pod ovim drvećem igraju mlada i mladoženja! Drvo se bori kao sam ratnik protiv neprijatelja Srbije; mirisno zeleno drveće nadvija se nad decom što se igraju, mirisno zeleno drvo je nadgorbni spomenik starcu. Ove zemlja šuma zelena je grana osmanskog drveta, ali grana je za skoro satrulelo drvo vezana samo tanušnim končićem, ta grana je pustila koren i želi hrabro da raste, kao što jedno od najboljih kraljevskih stabala Evrope ima pravo da raste.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 07 Apr 2018, 18:22

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 02 Maj 2018, 20:37

ZABORAVLJENI EVROPSKI TIRANIN: Čovek koji je UBIO 10 MILONA LJUDI, a ne zovu ga Hitler!

Većina nikada nije čula za ovog čoveka. Njegovo ime ljudima uglavnom ne znači ništa iako bi trebalo da izaziva jezu ili bar mučninu kao pominjanje Hitlera ili Musolinija. Jer, reč je o čoveku koji je ubio preko 10 miliona ljudi u Kongu. Njegovo ime je kralj Leopold II od Belgije, a upravo ovih dana navršava se 132 godine od početka njegovog terora nad stanovnicima ove zemlje.

Duga istorija kolonijalizma, imperijalizma, robovlasništva i genocida nad afričkim narodima ne pominje se mnogo u školama, ne nalazi se često u medijima i nije široko rasprostranjena u svesti današnjih Evropljana. Zbog toga i ne čudi što jako mali broj ljudi zna ko je belgijski kralj Leopold II i šta je sve uradio dok je u svom privatnom posedu držao čitavu jednu državu!

Leopold II je, kao i mnogi drugi monarsi krajem 19. i početkom 20. veka, znao koliki značaj predstavlja posedovanje kolonija u drugim delovima sveta. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da za Belgiju prigrabi neke teritorije u Africi i Aziji, kralj Leopold je svu svoju pažnju usmerio na Kongo, piše portal Walkingbutterfly.com.

Osnovao je privatnu kompaniju "Internacionalno udruženje za istraživanje i civilizovanje Konga”, zaposlio čuvenog istraživača Henrija Stenlija da u njegovo ime tamo uspostavi vlast i vrlo brzo postao jedini vladar teritorije 76 puta veće od njegove rodne Belgije!

Tako je postao apsolutni gospodar života i smrti za oko 20 miliona ljudi koji su na prostorima današnje Demokratske Republike Kongo živeli vekovima pre dolaska "belog čoveka”.

– Ne želim da rizikujem da izgubim šansu da za sebe osiguram parče veličanstvenog afričkog kolača – ostalo je zapisano da je kralj jednom izjavio.

Dugo sanjano (krvavo) bogatstvo

Otac posmatra šake i stopala svoje dece koje su odsekli vojnici jer njegovo selo nije ispunilo propisanu kvotu, Foto: Wikipedia
Pod parolom "nauke i progresa" Leopold je porobio čitav jedan narod, pretvarajući celu državu u svoju ličnu plantažu. Slobodna Država Kongo (kako se zvao kraljev lični posed) nije bila klasična kolonija – teritorija je pripadala lično Leopoldu II, pa ni parlament niti bilo kakva međunarodna organizacija nisu mogli da utiču na ono što se u tamo dešavalo. Za red i mir je bila zadužena kraljeva privatna vojska.

Leopold II je eksploatacijom prirodnih bogatstava Konga stekao ogromno bogatstvo i postao jedan od najbogatijih vladara tadašnje Evrope. Novac je dolazio prvo od prodaje slonovače, a kasnije, kada je krajem 19. veka porasla potražnja i cena, i iskorišćavanjem gume.

Celokupna populacija kraljeve privatne države je besplatno i bez bilo kakvih prava radila na prikupljanju biljnih sokova od kojih se pravila guma. Svako selo imalo je količinske kvote koje je moralo da ispuni. Ako ovo ne bi uspeli, pojedincima iz sela su odsecane ruke! Nije bilo bitno da li je reč o muškarcu ili ženi, starcu ili detetu.

"Običan radni dan" svakog stanovnika Slobodne Države Kongo bio je ispunjen mučenjem, prebijanjem i teškim radom na prikupljanju supstance čiji finalni proizvod niko od porobljenih ljudi nikada nije video.

Žrtve čiji se broj ni danas sa sigurnošću ne zna

Kako žrtve niko nije popisao, tako njihov broj ni do danas sa sigurnošću nije utvrđen. Brojke se kreću od dva do ogromnih 15 miliona ubijenih ili umrlih od bolesti i iznemoglosti. Poslednji radovi antropologa saglasni su da brojka nije manja od 10 miliona.

Na kraju je svet ipak obratio pažnju na ono što se u Kongu dešavalo. Izveštaji o nečuvenoj eksploataciji i torturi nad lokalnim življem pokrenuli su jedan od prvih međunarodnih skandala na početku 20. veka.

Među onima koji su podigli glas protiv istrebljenja čitavog jednog naroda bili su i čuveni pisci Mark Tven i Artur Konan Dojlkoji su "gumenom režimu" posvetili i neka svoja dela.

Strane kritike, ali i unutrašnji pritisci, primorali su belgijskog kralja da 1908. godine upravu prepusti parlamentu.

Ovo nije donelo oslobođenje narodu Konga – njihova država je transformisana u Belgijski Kongo i postala je klasična kolonija. Nezavisnost je stekla tek 1960. godine, a ova oblast je i danas poprište mnogih sukoba.

A kralj Leopold II?

Nakon što je istina o stanju u Slobodnoj državi Kongo izašla na videlo, Leopold II je postao jako nepopularan među svojim podanicima iako su za vreme njegove vladavine izgrađeni najlepši objekti Brisela, Ostendea i Antverpena.

Kralj je umro samo godinu dana nakon što je prepustio upravu nad Kongom. Pet dana pred smrt sklopio je brak sa francuskom prostitutkom sa kojom je imao 2 vanbračna sina. Ipak, kako nije imao zvaničnih naslednika jer je princ prestolonasledik umro kada mu je bilo samo 10 godina, nasledio ga je nećak, Albert Leopold.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 15 Maj 2018, 17:08

SANU dobila elektronsku kolekciju srednjovekovnih srpskih rukopisa iz Rusije

Generalni direktor Ruske nacionalne biblioteke u Petrogradu Aleksandar Ivanovič Vislij danas je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti svečano uručio elektronsku kolekciju starih srednjovekovnih srpskih rukopisa predsedniku SANU Vladimiru S. Kostiću.

Šta tačno sadrži disk sa 375 fajlova i 342 teksta, juče u SANU niko nije mogao da precizira. Prema rečima akademika Kostića, spisak dokumenata biće poznat tek kad grupa srpskih eksperata prouči ruski poklon. Za sada se zna da jedan posto čine rukopisi nastali između 12. i 16. veka. Ovaj poduhvat, za koji je rečeno da je od „prvorazrednog značaja za srpsku istoriju i kulturu“, ostvaren je uz podršku Dobrotvornog fonda Elene i Genadija Timčenka, koji su dobili povelju i plaketu SANU.

– Ovo je za mene izuzetno značajan datum. Posle nemačkog bombardovanja 6. aprila 1941. u kome je stradala Narodna biblioteka Srbije, najveći arhiv starih srpskih rukopisa, njih 540 čuva se u SANU. Sad dobijamo više nego polovinu postojećih dokumenata u elektronskom obliku, što će imati veliki značaj za proučavanje kulturnog nasleđa i državnog kontinuiteta Srbije. Ovo nije poklon, ovo je obogaćivanje arhivskog kapaciteta SANU, što će koristiti i nauci i javnosti – naglasio je Vladimir S. Kostić.

Prema njegovim rečima, ovim se ne završava saradnja SANU i Ruske nacionalne biblioteke, čiji će sledeći korak biti odlazak srpskih stručnjaka u Petrograd radi identifikacije ostalih dokumenata značajnih za srpsku kulturu i istoriju, kao i izrada fototipskih izdanja starih rukopisnih i štampanih knjiga.

U skladu sa Sporazumom o saradnji između Ruske nacionalne biblioteke i SANU, potpisanim u aprilu 2017, na digitalizaciji srpskih srednjovekovnih rukopisa je, prema rečima Aleksandra Vislija, 14 meseci radilo pet do šest stručnjaka biblioteke, koja je nastavljač Ruske imperatorske biblioteke. Njen fond formiran je tokom 18. i 19. veka od poklona imućnih i uglednih Rusa koji su putujući po svetu kupovali knjige i stare rukopise. On je naglasio da proces vrednovanja bibliotečkog fonda traje i danas, a da digitalizacija često zahteva i rešavanje pitanja pravne prirode.

– Želimo da digitalizujemo sve što imamo u fondu, ali nam nedostaju vreme i novac. Proces digitalizacije nije jednostavan i prilično je skup. Imamo i druge zbirke poput ove srpske, ali je Srbija na prvom mestu kad je reč o ovom projektu, koji je ostvaren zahvaljujući aktivnostima ambasadora Srbije u Rusiji Slavenka Terzića i novcem Fondacije Timčenko. Imamo i puno jevrejskih rukopisa za koje postoji veliko interesovanje, a u čijoj digitalizaciji takođe učestvuju dobrotvorni fondovi – rekao je Aleksandar Vislij.

Uručenju diska sa digitalizovanim srpskim srednjovekovnim rukopisima prisustvovali su, između ostalih, ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Čepurin, njegov srpski kolega Slavenko Terzić, ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije Vladan Vukosavljević, koji je pozivajući se na bestseler „Tajni život drveća“ Petera Volebena ukazao na fenomen uzajamnog pomaganja šuma istorodnog drveća preko korenja.

– U velikoj šumi slovenske kulture ovog puta najveće – rusko drvo prenelo je ‘hranljive materije’ srpskom i pomoglo očuvanju njenog kulturnog jezgra – poručio je Vukosavljević.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 17 Avg 2018, 17:37

Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 18 Avg 2018, 02:32

Zaista mi je žao što ću morati da Vas razočaram, poštovani gospodine Bećkoviću, ali postoji nekoliko nepobitnih foto-dokumentarnih dokaza koji u potpunosti osporavaju Vašu tvrdnju po kojoj nijedan Srbin nije podigao ruku na tzv. Hitlerov pozdrav.

To je kao registrovano prvi od znamenitih Srba javno učinio g. Milan Stojadinović, po vokaciji pravnik, ekonomista i profesor univerziteta, te u tri navrata ministar finansija, kao i predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije [rođen od oca Mihaila i Majke Milice (rođene Pavlović)]:

Slika

Srbin Milan Stojadinović sa rukom podignutom na tzv. Hitlerov pozdrav

Nešto kasnije to je učinio još jedan Srbin, general Konstantin - Kosta Mušicki, potomak stare srpske plemićke porodice koja vodi poreklo od episkopa Gornjekarlovačkog Lukijana Mušickog, a koji je pak bio nosilac Karađorđeve zvezde i negdašnji lični ađutant blaženopočivšeg kralja Aleksandra I Karađorđevića:

Slika

Genaral SDK Kosta Mušicki sa rukom podignutom na tzv. Hitlerov pozdrav

Za utehu, a bez dalje eleaboracije inače izuzetno intrigantne teme o faktičkoj utemeljenosti teze o Hitlerovskoj originaciji predstavljene gesture, predočiću Vam i činjenicu da je dotična i u današnje vreme prilično rasprostranjena, te da se nalazi u potpuno legitimnoj oficijelnoj upotrebi u mnogim zemljama sveta. Primera radi, ona je u ovom trenutku validni službeni pozdrav u armijama Malezije...

Slika

Pripadnici oružanih snaga Malezije sa rukom podignutom na tzv. Hitlerov pozdrav

... Sirije (koja se odlučno i uspešno bori protiv totalitarno islamističkog IGIL-a!)

Slika

Pripadnice oružanih snaga Sirije sa rukom podignutom na tzv. Hitlerov pozdrav

... odnosno u policijskim snagama Republike Kine:

Slika

Pripadnici policijskih snaga Republike Kine sa rukom podignutom na tzv. Hitlerov pozdrav

Kao što se iz priloženog da videti, stvarnih razloga za eventualnu naznaku o tzv. Hitlerovom pozdravu u školskom bukvaru Republike Srbije zapravo uopšte ni nema. :ugeek:
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 4164
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 29 Sep 2018, 12:53

Neobične životne priče dva Srbina

Neobične životne priče dva Srbina, Jovana Damjanića koji je postao mađarski heroj i Mihaila Latasa koga slave Turci kao najmlađeg maršala, kroz vekove pa sve do danas prate brojne kontroverze.

Jovan Damjanić ili Janoš Damjanič kako su ga zvali Mađari bio je "graničarski oficir, mađarski general rođen u Stazi kod Kostajnice, na Baniji 8. avgusta ili 8. decembra 1804, a preminuo u mestu Arpad u Rumuniji, 6. oktobra 1849. godine", navedeno je u “Srpskom biografskom rečniku” u izdanju Matice srpske.

Damjanić je bio general tokom Mađarske revolucije 1848. i Mađari ga od tada smatraju svojim nacionalnim herojem, a Srbi nacionalnim izdajnikom jer je predvodio mađarske snage protiv Srba koji su se borili za Srpsku Vojvodinu, na strani habzburgovaca. Tada je dobio nadimke "Ljuta guja" i "srpski izdajica".

Iako za to ne postoje pisani dokazi, Damjaniću se pripisuje da je za života izjavio: "Srbi ne treba da postoje i neću se smiriti dok i poslednji Srbin na svetu ne bude mrtav, a kada se to dogodi, sam sebe ću ubiti".
Damjaniću je tada zbog hrabrosti i učešća u brojnim borbama čast ukazao lično Lajoš Košut, vođa revolucije. General Damjanić je komandovao mađarskim snagama kod Aradske tvrđave, kada je pretrpeo poraz posle bitke kod mesta Vilagoš i predao se ruskim snagama. Tada je navodno izjavio da će tvrđavu predati četi Kozaka, ali da će je braniti do poslednje kapi krvi protiv Austrijske carske armije. Predao se ruskom generalu Dimitriju Buturlinu, koji ga je posle predao Austrijancima, a oni su ga 6. oktobra 1849. godine sa ostalim generalima revolucije obesili u Aradu.

Iako za to ne postoje pisani dokazi, Damjaniću se pripisuje da je za života izjavio: "Srbi ne treba da postoje i neću se smiriti dok i poslednji Srbin na svetu ne bude mrtav, a kada se to dogodi, sam sebe ću ubiti".

Za ove Damjanićeve navodne reči je književnik Jakov Ignjatović pisao da "ako je to istina, i onda nije se drukčije osećao nego Srbinom, i smisao je: kad nećete slobode, bolje da ni vas ni mene nema”. Ignjatović je inače smatrao da je Damjanić “Srbima kod Mađara obraz osvetlao”.

O generalu Damjaniću ponovo se govorilo pre nekoliko godina kada je u centru Ade otkriven spomenik njemu u čast, koji je kao poklon stigao iz Mađarske, a tada je navedeno i da ulice u nekoliko opština u Srbiji nose njegovo ime.

Druga interesantna ličnost je Mihailo Latas koji je u istoriji poznat kao Omer-paša Latas. Rođen je 24. septembra 1806. u Janjoj Gori, u Lici, a preminuo u Carigradu, 18. aprila 1871.

Kadetsku školu je završio u Zadru, a njegov otac koji je bio niži oficir u austrijskoj vojsci je osumnjičen za potkradanje, pa je Mihailo pobegao u Srbiju gde je dobio posao učitelja. Prema zapisima predsednika vlade Srbije Jovana Đ. Avakumovića, Omer-paša Latas je 1965. ovako govorio mladim studentima u Parizu o svom kratkom boravku u Srbiji.

„Ja sam, za prve vlade kneza Miloša, prešao u Srbiju kao austrijski vojni begunac. Primljen sam vrlo dobro, dobio sam za učitelja u Gruži. Ja bih tada i ostao da služim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao svojom spremom i znanjem. Nu, posle tog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatražila da me Srbija izda Austriji... Kad me tako zatražila Austrija, knez Miloš pozvao me je u svoj dvor, u Kragujevac, i kazao mi: Sinko, ja ne mogu zbog tebe vojevati sa Austrijom, ali neću ni da te predam njoj jer sam obavešten da nisi krivac, kao što Austrija predstavlja, a i da si odgojen u duhu srpstva. Narediću mojim vlastima da ti olakšaju i izvrše prelaz u Tursku. Idi tamo i primi se službe. Turska je oskudna u ljudima; po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ćeš daleko dogurati u turskoj službi. Možda će se tamo od tebe tražiti da pređeš u muhamedanstvo. Sada ćeš i tada ostati duhom Srbin, možeš primiti i muhamedansku veru, ali nigde ne smeš zaboraviti da si Srbin; nikada nemoj ništa raditi protiv Srpstva, ne smeš izneveriti srpsko mleko kojim te je zadojila i odgajila majka Srpkinja.”

Samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kada sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske i sa njom pobedno ušao u Crnu Goru
Latas se zatim u Banjaluci mučio da zaradi za preživljavanje te je po savetu svog tadašnjeg gazde muslimana, prešao na islam i uzeo ime Omer. Ubrzo je po preporuci otišao u Carigrad gde postao nastavnik tehničkog crtanja u carigradskoj vojnoj školi, kasnije učitelj prestolonaslednika Abdul-Medžida, koji ga je zatim imenovao u pukovnika u carskoj vojsci i tako je postao paša. Bio je odličan vojnik koji se istakao 1840. u Siriji, Albaniji i Kurdistanu. U Bosni je ostao zapamćen po slamanju otpora bosanskog begovata 1850. kada je pozatvarano oko 1.000 najuglednijih aga i begova, a oko 400 ih je okovano poslato u Carigrad.

"Isto tako samo moje srpsko srce odredilo me je te sam, kao glavni turski vojskovođa, drugom prilikom, salomio, upropastio, i okovane teškim gvožđem i sindžirima u Carigrad poslao bosanske i hercegovačke begove i spahije, poturčenjake i izdajice Srpstva. Moje je srce tada kucalo radosno jer sam znao da time služim Srpstvu, kome i sam pripadam", navodi se u zapisu Avakumovića.

Kada je 1852. došlo do sukoba između Osmanskog carstva i kneza Danila, Omerpaši je povereno vrhovno zapovedništvo nad osmanskom vojskom. Čelični obruč oko Crne Gore počeo je da steže u januaru 1853, ali je dalju akciju sprečilo posredovanje Austrije i Rusije.

"Samo moje srpsko srce i osećanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru, kao što sam, u poznatoj prilici, to mogao uraditi onda kada sam bio glavni vojskovođa silne turske vojske i sa njom pobedno ušao u Crnu Goru. Sa mojim osećanjem da sam Srbin, odugovlačio sam dalji napad na Crnu Goru i slao sam u Carigrad izveštaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena te su se Rusija i Evropa zauzela za Crnu Goru i spasili je od sigurne tadašnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom", stoji u zapisu Jovana Đ. Avakumovića o susretu sa Omer-pašom Latasom koji je pronađen je u njegovoj zaostavštini, a čuva se u Biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici. Nobelovac Ivo Andrić se u svom nedovršenom romanu "Omer-paša Latas" bavi se Omer-pašinim likom i delom.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10607
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju