Zanimljivosti

[branko]

Rusi naoružavali Sloveniju u ratu sa SFRJ

Slovenija je tokom embarga Ujedinjenih nacija početkom devedesetih, u vreme raspada SFRJ, primila od Ruske Federacije više stotina savremenih raketa SA-16 i AT-4, koje su korišćene u sukobima sa Jugoslovenskom narodnom armijom, pokazuje istraživanje slovenačkih novinara Blaža Zgage i Mateja Šurca, koje su objavili u svojoj knjizi "U ime države“.
Oni u knjizi na kojoj su radili više od godinu dana navode i da je Slovenija pomenute rakete platila Rusiji više od 30 miliona dolara.
Autori pišu i o prodaji municije i minsko-eksplozivnih sredstava iz skladišta JNA, koja je osvojila slovenačka Teritorijalna odbrana, ali i onih koje je JNA napustila u Sloveniji posle odlaska u oktobru 1991.
"Slovenija je prodala više hiljada tona vojnih zaliha Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i to za više desetina miliona maraka i dolara u gotovini. Ta suma je mahom završavala u Ministarstvu odbrane Slovenije, koje je vodio Janez Janša", kaže Zgaga za list Danas.
Kako ističe, Slovenci su još u jesen 1990, iako je SFRJ zvanično postojala, prodavali protivoklopno i protivavionsko oružje Hrvatskoj.
"Slovenački specijalci vežbali su Paragine Hosovce i više od 500 bosanskih Muslimana u Kočevskim šumama i prodavali su oružje po zelenaškim cenama", naglašava Zgaga za Danas. On objašnjava da se čak dogodilo i da su uzeli novac unapred, oružje nisu dostavili, a novac nikada nisu vratili.
"Kada je Jugoslovenska ratna mornarica u jesen 1991. blokirala hrvatske luke, više hiljada tona oružja i municije je došlo u jedinu slovenačku luku - Kopar i odmah kamionima bilo prosleđeno za Hrvatsku i BiH. To je urađeno uz pomoć tajnih službi pomenutih država. U Kopar je između juna 1991. i februara 1992. došlo najmanje 20 brodova iz mnogo zemalja. Najvažnije pošiljke oružja su došle iz Bugarske, Poljske, Ukrajine i Rumunije. Glavni centar je bilo bečko preduzeće Scorpion International Services, koje je samo na jedan račun u razdoblju septembar 1991 - septembar 1993. primilo više od 80 miliona dolara na račun u Budimpešti. Samo Rumunija je poslala kroz Kopar oko 3.500 tona oružja", navodi Zgaga i dodaje da je Hrvatska sa Ukrajinom dogovorila isporuku od 12.000 tona oružja.
On ističe da su za mnoge pošiljke brodovima našli finansijske transakcije u milionima dolara upućenih preduzeću Cenrex, koje je u vlasništvu poljske vojne obaveštajne službe WSI i ukrajinskog preduzeća Global Technologies International.
"Iz Bugarske oružje je slalo i državno preduzeće Kintex. Sve to je bilo od velikog značaja za slovenačku vojnu odbranu, jer je došlo samo sedam dana pre osamostaljenja. Sa tim oružjem je Slovenija verovatno mogla oboriti više helikoptera JNA za vreme desetodnevnog sukoba u junu 1991", kaže Zgaga. On naglašava da su trgovci oružjem za vreme ratova u nekadašnjoj SFRJ zaradili dosta novca, postali društvena elita i kasnije nastavljali svoje nemoralno delovanje u svim segmentima društva.
"I danas su države nastale na području nekadašnje SFRJ pod uticajem ratnih profitera, a milioni nekad ponosnih ljudi žive u strahu i bez perspektive", kaže Zgaga i navodi da sve te države danas više liče na kolonije i domovine korupcije i organizovanog kriminala nego na normalne države. On objašnjava da se iz trilogije može videti i da su kod raspada SFRJ realizovani veliki strateški spoljni interesi i uticaji, kao i da su do više od 6.000 zvaničnih dokumenata došli uz pomoć poverenika za informacije od javnog značaja, ali i da su pored toga uradili i više intervjua sa umešanim ljudima.

Prikrivanje

Autori u svojoj knjizi objašnjavaju i kako su slovenački političari uspeli da prikriju svoje ilegalno delovanje i kako su korumpirali pravosuđe Slovenije.
"Najviše smo pisali o mnogim istragama i aferama u kojima su političari vešto uticali na policajce i tužioce, koji su pokušali istraživati trgovinu oružjem. Pišemo i o pranju novca i nabavkama robe sa ratnim profitima u nekim evropskim državama. Čitava trilogija završila se aferom ’Patria’, nabavkom finskih oklopnih vozila, u kojoj je tadašnji ministar obrane i premijer Janez Janša sa saradnicima iz 1991. optužen za korupciju“, zaključuje Zgaga.

Kako se švercovalo?

"Na primer, jedan dokument kaže da je neki brod došao u luku Kopar, drugi kaže da je isti brod došao iz Rumunije, treći da je sledeći dan počelo stizati mnogo konvoja kamiona iz Kopra u Hrvatsku, ali u diplomatskim depešama između tadašnjeg ministra odbrane Hrvatske Gojka Šuška i slovenačkog ministra odbrane Janeza Janše piše da su tim brodom bile poslate rakete za višecevne bacače raketa, artiljerijska municija i slično, sve sa kosovima oružja. Tako smo mogli rekonstruisati veliki broj tadašnjih ilegalnih poslova, koji su kršili rezoluciju UN i čitavo domaće zakonodavstvo", objašnjava Zgaga.

[branko]

Otkrivena tajna Titovog sefa, ali...

Tročlana državna komisija u sredu je u ime predsednika Srbije, posle više od tri decenije, otvorila sefove u kojima su stvari Josipa Broza Tita.

Na čelu komisije bio je profesor Oliver Antić, savetnik predsednika Republike, a otvaranju su prisustvovali i Nikolićev savetnik, general Milorad Simić, kao i zamenik generalnog sekretara predsednika Nenad Jevremović.

Šta je delegacija u NBS otkrila, u narednih desetak dana ostaće tajna, dok se ne utvrdi priroda nađenih stvari. Takav je dogovor, kako nam je rekao prof. Oliver Antić, napravljen i sa predsednikom Nikolićem.

Otvaranje sefa dogodilo se na inicijativu Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim se vodi ostavinska rasprava između Titovih naslednika, koji je krajem prošle godine uputio zahtev Kabinetu predsednika Srbije da, kao pravni naslednik nekadašnjeg Predsedništva, omogući uvid u sadržaj sefova.

Otvaranju u sredu nisu prisustvovali ni predstavnik Prvog osnovnog suda, ni advokati Brozovih naslednika, iako su oni to pismeno tražili od suda. Naime, po zakonu, kako nam je objašnjeno u Predsedništvu, oni i nisu mogli prisustvovati.

Prema jednoj verziji, komisija je, posle Titove smrti, popisala 14 vreća, i u njima su bila posebno vredna ulja na platnu, ostala iza srpskih kraljevskih dinastija. Prema drugoj, reč je o 11 džakova sa zlatom, nakitom, poslednjim Titovim predsedničkim platama i autorskim honorarima, pišu Novosti.

[branko]

Викиликс преноси:Одлазак Кардеља лични ударац за Броза

БАЊАЛУКА – Одлазак Едварда Кардеља, некадашњег члана Предсједништва СФРЈ, биће лични ударац Јосипу Брозу Титу доживотном председнику бивше СФРЈ, јер је Кардељ био „интелектуални водич“ и један од најближих пријатеља, оценила је амбасада САД у Београду последњег дана августа 1976. године.

У депеши амбасаде САД у тадашњој Југославији, које је објавио Викиликс, описан је могући сценарио догађања након Кардељеве смрти, који је тих дана други пут био подвргнут озбиљној операцији.

И док се у депеши наводи да су се сви питали „шта после Тита“, ново питање би требало да буде „шта после Кардеља“, стоји у депеши о којој пишу бањалучке “независне новине”.

Кардеља су америчке дипломате окарактерисале као водећег државног теоретичара, оца самоуправљања и несврстаних, те једног од најближих Титових сарадника.

Америчке дипломате наводе да би одлазак водећег теоретичара могао довести до повећаног утицаја оних који фаворизују јачу партијску контролу и који настоје да умање флексибилност југословенске идеологије.

Такође, сматрали су да не постоји човек с јасном визијом, те да се досад није ни расправљало о евентуалном кандидату који би могао да га замени.

У депеши се наводе могући наследници и то: Владимир Бакарић, Јуре Билић и Киро Глигоров и наглашава да они имају „председничког материјала“, али да имају и озбиљне мане.

Са друге стране, Џемал Биједић, Фрањо Херљевић, Иван Стамобилић и Никола Љубичић, истичу у депеши, тешко да могу да оду толико високо, баш као и неки од еминентних војних официра, економиста и осталих политичара.

„И док извештаји о Кардељовом стању варирају, ми смо веома песимистични, посебно након што је један партијски званичник рекао шведском дипломати да Кардељ више неће играти активну политичку улогу“, наглашава се у депеши и додаје да је члан Председништва Владимир Бакарић једном немачком дипломати рекао да ће „карционом спречити Кардеља да се врати на политичку сцену“.

У свом сценарију о могућем изгледу Југославије након Кардеља, у депеши се наводи да ће Кардељев одлазак засигурно ојачати утицај Милоша Минића, тадашњег југословенског министра спољних послова, за којег кажу да „није амерички пријатељ“.

Они сматрају да кад оде Кардељ, неће бити никога ко ће надгледати Минићев рад.

[branko]

Brežnjev, prema oceni Rusa, najbolji vladar Rusije u 20. veku

Najbolji vladar Sovjetskog Saveza i Rusije u 20. veku bio je Leonid Brežnjev, pokazali su rezultati istraživanja ruskog centra Levada o odnosu Rusa prema liderima prošlog veka.
Većina ispitanika (56 odsto) smatra da je generalni sekretar CKKPSS Brežnjev bio najbolji, a sovjetski lideri Vladimir Iljič Lenjin i Nikita Hruščov takođe kod većine izazivaju pozitivne emocije. Čak je i Josifa Visarionoviča Staljina pozitivno ocenilo 50 odsto ispitanika, objavljeno je na sajtu Newsru.com.
Negativnu ocenu Rusa dobili su samo Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin, pri čemu je broj negativnih mišljenja o njima bio trostruko veći od pozitivnih.
Takvi rezultati govore o "odsustvu istorijskih znanja i istorijske refleksije", smatraju stručnjaci.
"Ljudi govore o mitovima, a ne o realnim ličnostima", objasnio je za list "Komersant" član uprave međunarodnog udruženja Memorijal Jan Račinski.
Ljudi imaju određene asocijacije - Staljina povezuju s pobedama, Brežnjeva sa imućnošću, kazao je politikolog Sergej Černjahovski.
Prema rečima profesora Valerija Solovja, mada "niko ne bi hteo da živi u epohi Staljina, on ovaploćuje ono što je danas u deficitu - pravednost i jednakost u strahu".
"Loše rejtinge" Gorbačova i Jeljcina stručnjaci objašnjavaju time što ljudi sa tim ličnostima povezuju "sve same poraze i nikakvu materijalnu sigurnost".
Tako je "vladavina Gorbačova okončana raspadom Sovjetskog Saveza, što građani sadašnje Rusije i dalje smatraju za jednu od katastrofa 20. veka".
Odnos prema Jeljcinu je pogoršan kada su, kao rezultat reformi iz 1992, "počele da rastu cene i da se zatvaraju preduzeća", naveli su stručnjaci.
Čvrsta politika se, sem toga, uvek "prihvata bolje" od one popustljive.
"Sa slobodom dolazi neizvesnost, ljudi više vole određenost i jasne perspektive", kazao je Černjahovski i dodao da su "prava i slobode previše apstraktni pojmovi, oni nisu aktuelni i većini ljudi nisu potrebni".
Račinski je uveren da će "reformatori dobiti adekvatnu ocenu mnogo kasnije, budući da su bilo kakve humane koncepcije teže za razumevanje od trivijalnih ideja čvrste ruke".
Prema podacima sociologa centra Levada, jednog od najvećih ruskih nevladinih istraživačkih organizacija, delatnost aktuelnog ruskog predsednika Vladimira Putina pozitivno ocenjuje 63 odsto Rusa, a negativno 37 procenata.
Radi poređenja, pre pet godina su Rusi proglasili Putina najboljim liderom za poslednjih 100 godina u istraživanju Sveruskog centra za ispitivanje javnog mnjenja (VCIOM).
Na rejtingu državnih lidera pod čijim se rukovodstvom zemlja razvijala u ispravnom smeru, Putin je prikupio 80 odsto pozitivnih mišljenja. Na drugom mestu je bio Brežnjev (41 odsto), a na trećem Lenjin (33 odsto).
Po 31 odsto glasova su dobili Staljin i car Nikolaj II, a za njima su sledili Hruščov (29 odsto) i Gorbačov i Jeljcin sa po 17 odsto.
Jeljcin je istovremeno zauzeo prvo mesto na listi političkih lidera za vreme kojih je, prema mišljenju Rusa, zemlja išla neizvesnim putem, dobivši, prema tom pokazatelju, 64 odsto glasova. Za njim je s nevelikom razlikom sledio Gorbačov sa 63 odsto.

[Bibliotekar]

Oh, ta je li se to možda naprasno od demokratske spoznaje uneredio liberalno-demokratski Trust Reklamnih Mozgova, a usled činjenice da su ljudi pod uticajem fenomenalno prosperitetnoga života u ovom krasotama mnogim ispunjenom liberalno-kapitalističkom dobu počeli da čitaju konačno dostupnu originalnu istorijsko-arheografsku građu? Ako – i treba!

Matematička spoznaja je jasna – pod drugom Staljinom tempo rasta ekonomske moći SSSR prevazilazio je višestruko svaku drugu zemlju na planeti, a Vaseljenski Stub Demokratije za 3 puta:



Tempo rasta produktivnosti industrijske proizvodnje u SAD i SSSR

Da je tempo rasta ostvaren u Staljinovom SSSR-u tokom pedesetih (pre dolaska prostodušnog Kukuruzara Nikite) bio nastavljen, obim industrijske proizvodnje SSSR-a bi 1970. za 4 puta prevazilazio američki!

Taj rezultat socijalističke planske ekonomije države koja je na frontovima, privremeno okupiranim teritorijama i koncentracionim logorima izgubila više od 20 milina ljudi, ostala bez 1.710 totalno devastiranih gradova i 70.000 sela, 32.000 fabrika, 65.000 km železničkih pruga, 98.000 kolhoza, 1.878 sovhoza, 2.890 mašinsko-traktorskih stanica, 7 miliona konja i 17 miliona komada krupne stoke u ukupnom novčanom ekvivalentu od 679 milijardi zlatnih rubalja BEZ IČIJE POMOĆI ne samo ispunila nego i premašila plan IV petoletke (1946 – 1950) za trećinu bi nastavljen, godine 1995. SSSR bi imao prvu koloniju na Marsu.

Faktički pokazatelji društvenog preobražaja jedne zemlje ostvareni tokom epohe socijalizma upravo su neverovatni:



Tempo rasta bruto nacionalnog dohotka u SSSR i drugim kapitalističkim zemljama



Komparativni tempo rasta proizvodnje čelika u SSSR i SAD



Udeo visokoobrazovanih stručnjaka i naučnih radnika u carskoj Rusiji i SSSR



Komparativna stopa smrtnosti u SSSR-u i drugim zemljama sveta



Stratifikacija stanovništva u Carskoj Rusiji i SSSR-u

Bez ikakvog zazora može se konstatovati da je osnovica savremene Zajednice Nezavisnih Država u potpunosti utemeljena u Staljinovom dobu.

To, uostalom, potvrđuju i sami zapadni izvori koji su uprkos brižljivom skrivanju od strane tzv. „objektivnih demokratskih istraživača” konačno otkriveni:



Proizvodni kapaciteti čovečanstva – League of Nations, Industrialization and Foreign Trade (1945), p. 13



Komparacija godišnje stope rasta BND-a u zemljama članicama SEV i Atlantskog pakta – Woytinski and Woztinski, World Population and Production (1953), p. 391

Iz istih je bilo evidentno da stopa rasta industrijske proizvodnje u SSSR-u iznosi po Zapadni Kapitalizam poražavajućih 11 % godišnje, u poređenju sa porastom vodećeg američkog industrijskog kapaciteta od 6 % godišnje. U prevodu, to je značilo da da se obim industrijske produkcije SSSR-a duplira na svakih 12 godina. Imajući u vidu da je ukupni rast bruto-produkcije združenih zemalja Zapada dostizao vrednost od pukih 3,7 % godišnje, inteligentim analitičarima i državno-ekonomskom establišmentu Zapada je postalo jasno da će – ukoliko ništa energično ne bude preduzeto – SSSR za deceniju ili dve ostvariti apsolutnu nadmoćnost nad Kapitalističkim Zapadom.

A to se ni po koju cenu nije smelo dopustiti. Stoga je avangarda Kapitalističkog Zapada krenula u akciju. Prva je na meti bila Demokratska Republika Nemačka.

No zahvaljujući sredstvima moderne informatičke tehnologije je konačno, nakon bezmalo dve i po decenije kontinuiranih propagandističkih akcija eksponenata liberalnog kapitalizma, svim spoznaje žudnim osobama postalo jasno da su rezultati planske ekonomije SSSR u vreme J. V. Staljina - prema svim objektivnim numeričkim indikatorima ekonomsko-socijalnih performansi - posedovali neuporedivo veći dinamizam od svih kapitalističkih država zajedno, te da sadašnje stanje evidentne ekonomske i socijalne stagnacije zapravo predstavlja puku posledicu kontinuiranih, tokom četiri decenije preduzimanih akcija brojnih i raznorodnih eksponenata ekonomski istinski neefikasnog sistema iracionalne realokacije materijalnih resursa poznatog kao Kapitalizam.

Odlično plaćene propagandiste Tržišne Demokratije naročito je zabolela izvanredna studija prof. dr. Roberta C. Alena sa Oksfordskog univerziteta, koja je jednom za svagda raspršila decenijama nakupljena propagandistička naklapanja o faktičkim ekonomskim efektima socijalističke privrede, anonsiravši da rezultat sovjetske industrijalizacije zapravo predstavlja impozantan uspeh:



Što se pak zaostavštine druga Brežnjeva tiče, možda je najbolje prikazati samo jedan grafik funkcije razvoja BDP u SSSR-u:



Za inteligentne je dovoljno.

[branko]

Da. I list "Politika" je pisala da ima benzina na benzinskim pumpama devedesetih godina u Srbiji.

[aleksey]

 
Opet on sa njegovom statistikom i procentima

1. Kada sam svojevremeno, kao "mladac", išao u "Virag" poslastičarnicu u Segedin, koja je i tada imala nekih 50-70 m2, jedna osoba mi je primila narudžbu, druga mi je to donela na sto, kada sam tražio da platim - treća osoba mi je donela račun do stola i primila pare, četvrta je bila za kasom, a peta mi je donela kusur. Ah, da... šesta je radila za šankom.
Doduše, zaposlenost je tada i u Mađarskoj bila 100%, pokazuju svi STATISTIČKI pokazatelji.

2. Ona "MANUFACTURING CAPACITY" tabela iz Biblijevog posta mi je jedna od omiljenijih. Podseća me na onu staru priču:
Imali smo krajem 1945 godine, na primer ukupno 2 (dve) nerazrušene fabrike, i iduće godine smo sagradili još 4(četiri). To je porast od 200%.
Za to vreme neki ludi zapadnjaci su pored postojećih 200 fabrika sagradili još 40 novih. To je porast od svega 20%

Ja lično, čudak stari, više volim proviziju od 10% na 1000,00 Evra, nego proviziju od 60% od 100,00 Evra.
Doduše, po Bibliju i njegovoj statistici, 60% je mnooogo, mnooogo više od 10%.

3. I tabela sa smanjenjem stope smrtnosti je jako lepa. U Rusiji je, po tom grafikonu, u 1956. godini umrlo manje ljudi na 1000 stanovnika nego u periodu od, na primer, 1941-1945 godine.
Ma hajde. To je sigurno zasluga razvoja SSSR i tovariša Staljina. Rat sa tim sigurno nema nikakve veze.

Elem, ako ikada budem otvorio neki "biznis" gde hoću da "izlelemudim" ljude i zgrnem pare na brzaka, Bibli, garantovano ću te pozvati da mi budeš direktor marketinga plus PR menager.


P.S. Ti kao osvedočeni i priznati prevodilac, sigurno znaš da tekst "Western analyst BELIEVE that..." nije nešto što se može koristiti kao utvrđen i egzaktan podatak koji može služiti za bilo kakvu komparaciju BND, tako da sam spreman poverovati da se radi o omašci, usled žurbe, a ne o nečem drugom.

[Bibliotekar]

Jedino što postoji mala razlika između „Politike” i Princeton University Press-a.

A na svu sreću su se jošte i rezervoari sačuvali.



Ah, pardon: u međuvremenu je i stari Drug iz SKJ-ota prizborio, pa je red da mu i odgovor dadnem. Elem, reče nam On:

Opet on sa njegovom statistikom i procentima

Nego šta. Neću valjda o objektivnim Vam i neproverljivim personalnim utiscima iz segedinske poslastičarnice iz vremena juvenalne muževnosti Vam davne, kada ste poglavito od rasejane pažnje patili. Ne brkamo mi babe i žabe.

Ona "MANUFACTURING CAPACITY" tabela iz Biblijevog posta mi je jedna od omiljenijih. Podseća me na onu staru priču:

Pst. Ne pokazujte svoje neznanje celome svetu. Ako ne znate kako se zapravo manufacturing capacity meri i kako se izrađuje relevantna statistika... pokušajte da guglate. Bićete prijatno iznenađeni.

Ja lično, čudak stari, više volim proviziju od 10% na 1000,00 Evra, nego proviziju od 60% od 100,00 Evra.
Doduše, po Bibliju i njegovoj statistici, 60% je mnooogo, mnooogo više od 10%.

A ja lično 16% na 127.000 evra. U dinarskom ekvivalentu i sa plaćenim porezom na kapitalnu dobit od 20%. Statistički mi je najrelevantnija.

I tabela sa smanjenjem stope smrtnosti je jako lepa. U Rusiji je, po tom grafikonu, u 1956. godini umrlo manje ljudi na 1000 stanovnika nego u periodu od, na primer, 1941-1945 godine.
Ma hajde. To je sigurno zasluga razvoja SSSR i tovariša Staljina. Rat sa tim sigurno nema nikakve veze.

Naravno da nema. Ima razvoj medicinske nauke. Poglavito je vezan za smanjenje smrtnosti odojčadi.

P.S. Ti kao osvedočeni i priznati prevodilac, sigurno znaš da tekst "Western analyst BELIEVE that..." nije nešto što se može koristiti kao utvrđen i egzaktan podatak koji može služiti za bilo kakvu komparaciju BND, tako da sam spreman poverivati da se radi o omašci, usled žurbe, a ne o nečem drugom.

Šteta što je već poslužio kao egzaktan podatak za potrebe CIA-e koja je u njega poverovala. Na nagovor dvoje doktoranata matematike iz RAND korporacije. Znate, u nju su svojevremeno primali samo one sa dva doktorata nauka. Iz oblasti prirodnih nauka.

U međuvremenu se i to demokratizovalo. Šteta.

[branko]

U međuvremenu se i to demokratizovalo. Šteta.

Kad to kaže demokrata, onda to ima težinu.

[Bibliotekar]

[branko]

Rehabilitacija Milovana Đilasa

BEOGRAD - Poznati disident nekadašnje SFRJ Milovan Đilas uskoro bi mogao da bude rehabilitovan, a možda će dobiti ulicu u Beogradu, piše Danas.

Pred Višim sudom u Beogradu 18. oktobra bi trebalo da bude održano novo ročište po zahtevu za rehabilitaciju koji su podneli Đilasov brat Akim i beogradski advokati Nikola Barović i Rajko Danilović.

Očekujem da proces rehabilitacije Milovana Đilasa bude brzo završen. Ostalo je da Višem sudu bude dostavljena presuda iz 1956. godine protiv Đilasa i time bi slučaj trebalo da bude završen, izjavio je Danilović za Danas.

Danilović je siguran da će Đilas biti rehabilitovan.

Kada rehabilituju Dražu Mihailovića, kako Đilasa da ne rehabilituju, pita se Danilović, koji ističe da mediji često pogrešno izjednačavaju ove slučajeve.

Prema njegovim rečima, Mihailović je bio vođa četničkog pokreta, čiji su pripadnici počinili brojne ratne zločine, zbog čega mu je suđeno, dok je Đilas bio žrtva političkog progona.

On je bio kritičar komunističkog sistema. Kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška, naveo je Danilović.

I advokat Nikola Barović smatra da između dva slučaja nema sličnosti.

Đilasu je suđeno zbog krivičnog dela neprijateljske propagande, u državi koja se već stabilizovala, a Draži je suđeno u državi koja je tek izašla iz Drugog svetskog rata i još nije imala konsolidovan pravni sistem. Slični procesi su vođeni tada u celoj tek oslobođenoj Evropi, dodaje Barović za Danas.

Đilasovoj rehabilitaciji protive se antikomunisti koji podsećaju na zločine partizanskih snaga.

U tu priču ne ulazimo, pošto je Đilasu suđeno zbog izjava, knjiga i kritika jugoslovenskog komunističkog sistema, a ne zbog zločina, rekao je Barović.

On objašnjava da bi Đilas morao da bude rehabilitovan “po sili zakona”, pošto je osuđen za neprijateljsku propagandu, krivično delo koje je odavno ukinuto, ali i zbog odavanja službene tajne, krivično delo koje je naknadno, zbog njegove knjige “Razgovor sa Staljinom”, ušlo u tadašnji pravni sistem.

Milovan Đilas (rođen 1911. u selu Podbišće, pored Kolašina u Crnoj Gori, umro u Beogradu 1995. godine) bio je ratni komandant, komunistički funkcioner, ali i prevodilac, pesnik, publicista.

Pedesetih godina prošlog veka počeo je da kritikuje KPJ i više puta je osuđivan za neprijateljsku propagandu i za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo devet godina. Oduzeta su mu odlikovanja, ordenje i građanska prava. Faktički je bio izolovan do 1989., kada je krivično delo neprijateljske propagande prestalo da postoji u krivičnom zakonu.

[branko]

Vrisak iz Oradura čuje se još uvek

Trebalo je da to bude dan pomirenja. Istorijski dan. A bio je dan pun utisaka. Predsednici Nemačke i Francuske pružili su jedan drugom ruku na mestu masakra koje su izvršili esesovci u Oraduru.

Deseti jun 1944, nešto posle 14 sati. Trebalo je da deca uskoro stignu iz škole. Da majkama ispričaju šta su novo naučila i pitaju šta ima za jelo. Ali to se nije desilo. SS divizija „Rajh“ je stigla u selo Oradur i odlučila da počini masakr. „Zašto baš ovde?“, pita predsednik Nemačke Joahim Gauk tokom obilaska Oradura sa francuskim kolegom Fransoa Olandom i preživelima. Nema razloga, radilo se o demonstraciji moći i teroru.

SS je zahtevao taoce. Gradonačelnik je hteo da se žrtvuje. Uzalud. Žene i deca su odvedeni u crkvu i tamo živi zapaljeni. Muškarci su saterani u ambar i streljani. Potom je SS pročešljao celo selo u potrazi za svedocima koji su se krili. Većina je pronađena i ubijena. Svedoci im nisu bili potrebni. Kuće su spaljene, selo sa 642 čoveka – uništeno. „Oradur je bio samo još vrisak. Čujem ga i dan-danas“, rekao je Oland.

Važan trenutak prijateljstva

Zajednički obilazak mesta masakra istovremeno je bio i vrhunac trodnevne državne posete Gauka Francuskoj. Događaj je tri sata uživo prenošen na francuskoj televiziji, a medijsko interesovanje je i u Nemačkoj bilo ogromno.

Sam Gauk nije očekivao toliko interesovanje, ali to je potvrdilo njegovu odluku da kao prvi vodeći političar Nemačke poseti to mesto užasa kao gest pomirenja. „Došao sam u Oradur ponizan i pun zahvalnosti“, rekao je Gauk. Njegovo putovanje povezano je sa mnogim emocijama – kao predsednika i kao čoveka. Rođen je usred rata, 1940. Posle 1945. osećao je kao veliko opterećenje „da je čovek kao Nemac zapravo morao da mrzi sebe“. Sada, u starosti, može da predstavlja zemlju kojoj može da kaže „DA“. To je danas „neverovatan događaj“, rekao je Oland u svom govoru u Oraduru veličajući dostojanstvo kojim su se Gauk i Nemačka suočili sa varvarstvom nacista.

Nasleđe Oradura

Oba predsednika dobro se razumeju. Otvoreno razgovaraju o političkim razlikama svojih država. Njihovo prijateljstvo zato može da izdrži i različita mišljenja, kažu obojica. To se tiče pitanja ispravnog puta reformi za veći privredni rast, to se tiče ovih dana pre svega diskusije o reagovanju na korišćenje hemijskog oružja u Siriji. Oland je signalizirao Sjedinjenim Američkim Državama generalnu spremnost za vojni udar protiv Asadovog režima. Gauk je istakao da Nemačka iz istorijskih i pravnih razloga mora drugačije da postupi. Oland je u utorak (3.9.) još jednom objasnio da nema smanjenja tenzija sve dok je Asad na vlasti.

Sada, u Oraduru, pred ruševinama istorije, predsednik Francuske je objasnio zašto je reakcija toliko važna: „Vrisak iz Oradura, nije samo simbol, već i izraz obećanja. I to svuda tamo gde se u sadašnjici dešavaju masakri. Vrisak se ne sme ignorisati“, rekao je Oland.

Drugačija Nemačka

U knjizi sećanja na grobu u Oraduru Gauk je napisao: „Podnosim svedočanstvo o tome da danas postoji drugačija, miroljubiva i solidarna Nemačka.“ Na licima ono malo preživelih u Oraduru, vidi se strah od tadašnjih nemački zločinaca. Strah se zauvek urezao u oči i misli ljudi.

Shvatljivo je koliko su, upravo na tom mestu važne Gaukove reči – i za mnoge druge ljude, svuda u Francuskoj. Gauk iz sopstvenog iskustva poznaje tamno poglavlje nemačkog nacističkog vremena. To njegovim rečima daje posebnu snagu, ubedljivost i emocionalnost, koja se prenosi na one koji ga slušaju.

I Oland je lično vezan za nekadašnje događaje. Više godina je bio gradonačelnik u mestu Til, 100 kilometara od Oradura. Tamo je ista ta SS divizija dan ranije obesila 99 muškaraca. Oland kaže da u tom mestu svake godine postoji „marš ćutnje“, kada žene na balkonima postavljaju vence, na mestu gde su nekada visila tela obešenih.“

Zajedničko držanje za ruke i potom zagrljaj oba predsednika sa jednim preživelim, postali su slike pune simbolike. Kasnije su se oba predsednika još jednom na nekoliko sekundi zagrlila, držeći se čvrsto jedan za drugog. To nije bio insceniran gest.

Mnoge ubice nekažnjene

Oradur je ostavio mnogo rana u Francuskoj. Među zločincima je bilo 14 prinudno regrutovanih ljudi iz Alzasa. Posle rata su najpre bili osuđeni, a potom je Skupština, na pritisak alzaških poslanika, izglasala amnestiju. Dvadeset opština oko Oradura je godinama stupalo u upravni štrajk zbog odluke iz Pariza. Oland kaže da su bile potrebne decenije da bi došlo do pomirenja.

I Gauk je priznao da deli ogorčenje sa mnogim prisutnima – ogorčenje jer većina nemačkih ubica nije izvedena pred lice pravde. „To je moja ogorčenost. Poneću je sa sobom u Nemačku i u mojoj zemlji ću govoriti o tome“, obećao je Gauk. I neće zaćutati.

[branko]

"Branio sam Mladu Bosnu": Advokat Gavrila Principa nepoznati heroj istorijskog suđenja

O atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, 28. juna 1914, zna se gotovo sve. U senci kuršuma Gavrila Principa, ostala je životna priča advokata Rudolfa Cistlera, koji je branio Principa i drugove.

Tri meseca nakon atentata, 12. oktobra 1914. počelo je suđenje mladobosancima pred sarajevskim Okružnim sudom. U dvorani Vojnogarnizonskog suda tužilac Franjo Svara optužio je 24 osobe za veleizdaju, tvrdeći da su na silu hteli da otcepe BiH od Austrougarske i pripoje je Kraljevini Srbiji. Krivi su, rekao je on u prvom obraćanju, i za ubistvo prestolonaslednika iz zasede.

Dan kasnije, na istorijsku scenu stupio je Rudolf Cistler rekavši da se mladobosancima može suditi za “ubistvo”, ali ne za “ubistvo prestolonaslednika” jer zakon u Bosni ne poznaje posebnu zaštitu prestolonaslednika. Osporio je i optužbu za veleizdaju, pozivajući se na Sanstefanski mir po kojem je Turska 1878. pristala na okupaciju BiH, ali je suverenitet ostao na strani sultana. Pošto BiH nije u sastavu monarhije, optuženi nisu mogli da je otcepe i pripoje Kraljevini Srbiji. Uz to, tvrdio je, aneksija BiH nije pravno utemeljena jer nije ratifikovana u autrijskom i ugarskom parlamentu.

Atentatori su dve nedelje kasnije, 28. oktobra, ipak osuđeni (petorica na smrt, a ostali na 20 godina robije), a Cistler je zbog toga što je znanjem i veštinom ponizio tadašnje pravosudne organe, 24 sata po okončanju suđenja prognan iz Sarajeva.

- Bio je to častan čovek koji je uspeo da izvanrednom pravničkom veštinom odbrani štićenike, ali ne i da ih oslobodi, jer nije ih bilo moguće osloboditi. Cela Evropa je tada ustala na noge i tražila da atentatori budu osuđeni na smrt kao kriminalci i zločinci - kaže istoričar, akademik Dragoljub Živojinović.

Rudolf Cistler je u vreme odbrane mladobosanaca i sam bio veoma mlad, imao je svega 24 godine.

Po ubeđenju socijalista, 1908. godine držao je govore na Prvomajskoj proslavi u Banjaluci. Majka Hrvatica i otac Austrijanac školovali su ga u Beču i Zagrebu.
- Cistler je nepoznati heroj sarajevskog procesa. On je primer moralnog integriteta i principijelnosti, što je retkost i danas. Pokazao je veliku hrabrost jer ne treba zaboraviti da je branio mladobosance u oktobru 1914, kad je Veliki rat već bio u toku - priča Srđan Koljević, scenarista i reditelj, koji treba da počne da snima film “Branio sam Mladu Bosnu”, koji će govoriti o ovom zaboravljenom junaku.

Nakon proterivanja iz Sarajeva živeo je u Zagrebu gde je bio ugledan član Zagrebačke advokatske komore. Godine 1918. vraća se u Sarajevo, gde zatiče sudije koje su osudile Principa i drugove i piše novinski članak protiv njih. Zbog tog članka, vlasti ih penzionišu. Drugi svetski rat zatiče ga u Zagrebu, gde ga ustaše odmah hapse i deportuju u zloglasni Kerestinec, ali ga supruga Nemica spasava dokazujući da nije Jevrejin.

Nakon rata, Cistler se vratio u Sarajevo gde je njegova kćerka Vanda dugo godina bila operska primadona. Dao je u životu samo jedan intervju, 1937, i napisao jednu knjigu, “Kako sam branio Principa i drugove”. Umro je 1960. godine.

Ovako ih je branio
“Sav javni život, čitava naša štampa, sve institucije, svaki pojedinac... ispunjen je moralnom indignacijom nad ovim događajem... Sve kipi osvetom i mržnjom protiv atentatora i nacije kojoj on pripada. Svi viču: ‘Ubijte ih, vešajte!’ Gospodo suci! Vi ne smete čuti viku ulice i čaršije. Sud mora biti hermetički zatvoren od politike i njenog oportunizma”, govorio je Cistler u odbrani mladobosanaca.

Isukane sablje
- Austrijski oficiri čekali su advokata Cistlera sa isukanim sabljama nakon suđenja. Njemu je život bukvalno bio ugrožen. Izašao je na sporedni izlaz. Pošto su bosanske vlasti odmah htele da ga daju na Vojni sud, gde postoji samo jedna kazna, smrtna, prijatelji Cistlera su napravili plan da on pobegne u buretu. Kako do suđenja nije došlo, za šta su zaslužni mađarski poslanici, Cistler je “samo” proteran iz Sarajeva - priča scenarista i reditelj filma “Kako sam branio Mladu Bosnu” Srđan Koljević.

[branko]

[Upravnik]

[Bibliotekar]

Mile Budak

... Krajem listopada 1929. godine bio je, zbog političke djelatnosti, uhićen i u zatvoru provodi 7 mjeseci.[2] Godine 1932., 7. lipnja, na njega je pokušan atentat od velikosrpskekamarile. Nakon oporavka sudjeluje, 5.-7. studenoga 1932. godine u Zagrebu, a na poziv Vladka Mačeka, na sastanku Izvršnog odbora SDK kada su usvojeneZagrebačke punktacije.[2] Emigrirao je 2. veljače 1933. godine, prvo u Austriju te potom u Italiju. Početkom 1934. godine je u Berlinu šef ustaškoga ureda i izdaje godišnjak Nezavisna hrvatska država a u svibnju iste godine u izdanju Hrvatskog kola u SADizlazi mu Hrvatski narod u borbi za samostalnu i nezavisnu Hrvatsku državu, politička rasprava u kojoj opisuje hrvatsko iskustvo u Jugoslaviji i predviđa rat između Hrvatske i Srbije kao jedino rješenje za hrvatski narod.[2] 1935. godine Ante Pavelić imenuje ga zapovjednikom svih ustaških logora u Italiji te na Liparima boravi od siječnja do početka veljače 1937.godine.[2]



Prisega ustaša - članova Hrvatskog oslobodilačkog pokreta u vojnome logoru na otoku Lipari 1935. (Mile Budak je druga osoba sa desne strane koja promatra prisegu odevena u časničku odoru, prim. prir.)

U fizičkom makrosvetu jedna te ista osoba u istom trenutku ne može obitavati na dva različita mesta...

[branko]

[branko]

CIA otkrila: Pavelić se krio u Vatikanu prerušen u sveštenika

Lidera kvislinške Nezavisne Države Hrvatske (NDH) Antu Pavelića je posle bekstva iz Zagreba na svojoj teritoriji u Rimu skrivao Vatikan, potvrđuju dokumenti iz 1947. koje je objavila američka Centralna obaveštajna agencija.

Dokumenti pokazuju da su Amerikanci i Britanci 1947. planirali da uhapse Pavelića, ali taj plan nije sproveden.

Pavelić je 6. maja 1945. pobegao sa porodicom u Austriju, odakle se, sa falsifikovanim peruanskim dokumentima na ime Pedra Gonera, prerušen u sveštenika, prebacio u Italiju, gde ga je pod svoje okrilje uzeo Vatikan.

U Rimu je posle pada NDH grupa sveštenika, vezana uz Zavod Svetog Jeronima, uspostavila mrežu, koja je trebalo da omogući pripadnicima kvislinškog režima da se prebace u Južnu Ameriku.



Prema američkim dokumentima, u Zavodu Svetog Jeronima u centru Rima su boravili komandant ustaškog vazduhoplovstva Vladimir Kren, zamenik ministra spoljnih poslova NDH Vjekoslav Vrančić, ali i Đorđe Perić, ministar propagande u srpskoj kvislinškoj vladi Milana Nedića.

Amerikanci nisu želeli da uhapse Pavelića bez britanskog učešća, jer “nije u američkom interesu”, pošto “američke obaveštajne agencije koriste brojne Hrvate kao informatore”.



“Značajan broj tih Hrvata je lojalan Pavelićevim antikomunističkim aktivnostima i katoličkom fanatizmu”, navodi se u dokumentima.

Pavelić je posljednji put viđen u julu 1947. godine dok je, obučen kao sveštenik, šetao Rimom, piše Jutarnji list.

U dokumentuima se tvrdi da su Britanci ranije te godine omogućili Paveliću da pobegne iz Đenove, gde su organizovali akciju čiji je cilj bio da se uhapse kvislinzi koji su planirali da iz tog lučkog grada krenu na put za Južnu Ameriku.

[branko]

Nacisti su je silovali, a ona im je spremila BRUTALNU OSVETU

Anonimnoj medicinskoj sestri, koja je za vreme Drugog svetskog rata spavala sa nacistima i na taj način im prenosila seksualne bolesti, otkrivena je spomen ploča u Češkoj.

Lokalni stanoovnici grada Trabona, u Bohemiji u Češkoj, kažu da je priča započela 1938. godine, kada su Nemci ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke, silovali mnogo žena, među kojima je bila i anonimna Čehinja.

Naime, medicinska sestra je odlučila da se osveti nacistima za zlostavljanje. Bivši advokat Karel Frimel (79), koji danas stanuje u kući u kojoj je nekada živela anonimna heroina, bori se za to da se sećanje na ovu hrabru ženu prizna.

- Nažalost, ne znamo njeno ime jer je prošlo mnogo vremena, a sećanje na nju je izbledelo. Ali znamo da je imala zadatak da neguje povređene nemačke vojnike, i da je započela veze sa njima - rekao je advokat Frimel.

U početku je bila oklevetana i okarakterisana kao ku*va od strane lokalnog stanovništva. Međutim, kako je sve više Nemaca opčelo da nestaje ili umire, postalo je jasno da ih je namerno zarazila.

- Ovo je bila njena vrsta otpora ka silovanju nje i njene zemlje. Ne zna se koliko je ljubavnika imala, možda šest, možda deset, možda mnogo više. Ljudi su svedočili da su svi njeni ljubavnici nedugo posle stupanja u vezu sa njom - nestajali - rekao je advokat.

Narod sačuvao uspomenu na ženu heroja

Nemačke trupe upale su u Trabon na samom početku rata, nedugo pošto su nacisti anektirali neke delove tadašnje Čehoslovačke.

Po naredbi samog Hitlera, čitava zapadna polovina zemlje, Češka, preimenovana je u Protektorat Bohemije i Moravije.

Gestapo je obavljao svoje zločinačke aktivnosti za to vreme. Upravo je ozloglašena nemačka služba bila ta koja je uhapsila medicinsku sestru, nakon što su poslali agenta da proveri šta se dešava sa vojnicima koji misteriozno nestaju.

Friml kaže: - Tajni agent se infiltrirao u bolnicu i saznao o čemu se radi. Heroina je uhapšena i streljana. -

- Žena je istorijski nepriznata, bez ijednog dokumenta u kojem se spominje, ali svedočenja naroda su ta koja su zaslžna za to što danas znamo za njeno herojstvo - rekla je Jirina Piskova, istoričar kustos muzeja u Trebinu.

- Za mene je bila heroj. Zato sam napravio spomen ploču u njenu čast i okačio je na svoju kuću - završio je Triml.

[Bibliotekar]

Upotreba jokularnih pastorala u istoriografskom diskursu već poodavno ne predstavlja primereni manir ophođenja, no ovakvo neskriveno nipodaštavanje elementarne logike u kreiranju stereotipnih obrazaca moderne kvaziheroičke češke epike prevazilazi sve obzire dobrog ukusa.

Tvorci ovakvih narativnih bedastoća očito smatraju da je opšti intelektualni nivo sadašnje populacije srozan na onaj u debila, jer se očito ni najmanje ne susprežu da u svojim izlivima patriotskog lirizma ređaju apsolutno kontradiktorne navode, koje su u posvemašnjoj suprotnosti ne samo sa logikom već i sa svim postulatima medicinske nauke.

U čemu se ogledaju pomenute kontradikcije? U tome što navodno herojska patriotska trovačica-radodajka (a zapravo u etičkom pogledu čista moralna gnjida koja je u nedostatku lične hrabrosti i čvrstih principa pogazila Hipokratovu zakletvu!) uništava naciste tako što im prenosi polne bolesti od kojih ovi potonji umiru kao muve, dok sama pak volšebno & neobjašnjivo ostaje pošteđena svih bioloških posledica bolesti koje tako štedro & patriotski dariva.



Darivateljka polnih bolesti dokazano pati od potpuno istih simptoma kao i darivani subjekti

Štaviše, maloumna medicinska koza zaboravlja da se venerične bolesti koje ona diseminira iz navodno patriotskih razloga ne prenose isključivo polnim putem, de zarad svoje kvazipatriotske personalne vendete rizikuje da sifilis, gonoreju, limfogranulomatozu ili nešto još lepše daruje i svojim koleginicama i kolegama sa kojima deli medicinski inventar, a isto tako i potpuno nevinim češkim nesrećnicima koji eventualno sa svima njima dolaze u kontakt.

A da stvar bude još lepša, zaraženi nacisti (samo registrovani članovi NSDAP!), koji su čudesnim sticajem okolnosti ujedno i vojnici, nekim čudom brzo umiru od bolesti koje inače izazivaju smrtni ishod tek nakon više godina (pa čak i decenija!), pošto trupni lekari – inače posebno edukovani da prepoznaju i sprečavaju ovaj vid umanjivanja borbenih efektiva jedne armije – nisu u stanju da kod na staranje im poverenoga ljudstva prepoznaju apsolutno svima vidljive i neporecive simptome polnih bolesti i preduzmu odgovarajuće mere radi zaštite personalnog sastava jedinica.

Naravno, tu je i neizostavni Gestapo, koji šalje agenta da ispita slučaj sa vojnicima koji volšebno nestaju (Feldžandarmerija ili GFP se u ceo slučaj ne upuštaju, premda bi isti bio u njihovoj nadležnosti, pošto su u pitanju vojnici).

Svojevrsni šlag na torti predstavlja tvrdnja da češko pučanstvo u lokalu zna medicinarku-trovačicu, zna i kućicu u kojoj je trovala, dobro se i živo seća i nje i njene činidbe, no ime njezino volšebno mu iz uma čili...

Stvarno je zadivljujuće Koliko toga neki ljudi umeju da nalupetaju. Vođeni, kako se čini, patriotskim razlozima pranja sopstvenih biografija.