Robert Grevs - Grčki mitovi

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:27

142 DEJANEIRA

Pošto je proveo četiri godine u Feneju, Herakle odluči da ode sa Peloponeza. Na čelu jakih arkađanskih snaga on zaplovi za Kalidon u Ajtoliji i odluči da se tu nastani. Kako u to vreme nije imao ni zakonitih sinova ni žene, on se udvarao Dejaneiri, koju su smatrali Ojnejevom kćerkom, da bi na taj način održao obećanje koje je dao duhu njenog brata Meleagara. Ali Dejaneira je, u stvari, bila kći boga Dionisa i Ojnejeve žene Alteje, što je postalo jasno kad je Meleagar umro a Artemida pretvorila njegove plačljive sestre u biserke, Dionis je tada nagovorio Artemidu da dozvoli Dejaneiri i njenoj sestri Gorgi da se vrate u ljudsko obličje.1
b) Mnogi prosci su došli u Ojnejevu palatu u Pleuron da zatraže ruku Dejaneire, koja je vozila dvokolice i bavila se ratničkom veštinom; ali su svi redom odustajali kad bi videli da su im suparnici Herakle i rečni bog Aheloj. Svima je bilo dobro poznato da se besmrtni Aheloj pojavljivao u tri oblika: kao bik, kao pegava zmija i kao bik s ljudskom glavom. Potoci vode su se neprestano slivali s njegove čupave brade i Dejaneira bi pre umrla nego što bi se udala za njega.2
c) Herakle, kad ga je Ojnej pozvao u dvor da se izjasni o prosidbi, hvalio se da će Dejaneira, ako se uda za njega, imati Zeusa za svekra, a povrh toga uživaće i deo slave njegovih dvanaest dela. Aheloj (u tom trenutku u obliku bika sa ljudskom glavom) rugao se ovome, napominjući istovremeno da je on dobro poznata ličnost, otac svih grčkih voda, a ne nepoznati stranac kao Herakle, i da je proročište u Dodoni obavezalo sve posetioce da mu prinose žrtve. Zatim se strogo obratio Heraklu: »Ti ili nisi Zeusov sin, ili ti je majka bila bludnica!« Herakle pobesne. »Ja sam bolji u borbi nego u raspravljanju«, rekao je on, »i neću da čujem ikoga da vređa moju majku!«
d) Aheloj zbaci sa sebe zelenu odeću i poče da se rve sa Heraklom, dok ga Herakle ne tresnu o zemlju, na šta se Aheloj brzo pretvori u pegavu zmiju i odgmiza. »Pegava zmija u mojoj kolevci!« nasmeja se Herakle i priđe da je ščepa za gušu. Sad se Aheloj pretvori u bika i poče da navaljuje; Herakle se spretno izmače u stranu i dohvativši ga za oba roga, slomi mu ih. Aheloj se povuče bedno osramoćen, i prikri svoju povredu vencem vrbinih grančica.3 Neko kaže da je Herakle vratio Aheloju slomljen rog u zamenu za rog koze Amalteje, a neko, opet, da ga je poklonio Ojneju kao svadbeni dar.4 Drugi pričaju da je u vreme obavljanja svojih dela Herakle poneo taj rog u Tartar. Hesperide su pre toga rog napunile zlatnim jabukama, te ga on tako darova Plutu, Tihinom pomoćmku.5 Rog se otada zvao kornukopija (»Rog izobilja«).
e) Pošto se oženio Dejaneirom, Herakle sa Kalidoncima pođe na tesprotski grad Efiru — kasnije Kihiru — pobedi i ubi kralja Fileja. Među zarobljenicima beše i Filejeva kći Astioha — i s njom Herakle izrodi Tlepolema, ali neki tvrde da je Tlepolemova mati bila kćerka Amintore Astidameja, koju je Herakle oteo iz elajske Efire, grada čuvenog po svojim otrovima.6
f) Po savetu jednog proročišta, Herakle je poslao poruku svom prijatelju Tespiju: »Zadrži sedam svojih sinova u Tespiji, pošalji trojicu u Tebu i naredi ostaloj četrdesetorici da nasele Sardiniju!« Tespija posluša. Potomci onih koji su otišli u Tebu još su uvaženi i poštovani u tom gradu; oni koji su ostali u Tespiji zvali su se Demuhi i vladali su gradom do u klasično doba. Snage koje je Jolaj poveo u Sardiniju, uključujući Tespijance i Atenjane, bile su prva grčka kolonijalna ekspedicija čiji su kraljevi bili poreklom iz naroda. Pošto je u bici pokorio stanovništvo Sardinije, Jolaj podeli ostrvo na provincije, posadi masline i učini ostrvo tako plodnim da su Kartaginjani od tada bili spremni da podnesu ogromne žrtve i opasnosti samo da bi ga zaposeli. Jolaj je osnovao grad Olbiju i pomogao Atenjanima da osnuju Ogrilu. Tespijevi sinovi koji su Jolaja smatrali svojim drugim ocem, složiše se da se kolonisti nazovu Jolajima; otada su Jolaji prinosili žrtve ocu Jolaju, baš kao što Persijarici prinose ocu Kiru. Govorilo se da se Jolaj vratio u Grčku, preko Sicilije, gde su se neki od njegovih drugova nastanili i ustanovili odred u čast heroja Jolaja; ali, kako Tebanci kažu, ko bi znao da li je to tačno kad se niko od kolonista nije vratio.7
g) Tri godine kasnije, na jednoj gozbi, Herakle se naljuti na mladog Ojnejevog rođaka, Arhitelovog sina, koga nazivaju različitim imenima, Eunom, Eurinom, Enom, Arhija ili Hajrija. Dečaku naložiše da Heraklu polije da opere ruke, a on nespretno prosu vodu po nogama. Herakle udari dečaka po uvu malo jače nego što je želeo i ubi ga. Iako je Arhitel shvatio to kao nesretan slučaj i oprostio mu, Herakle ipak odluči da se oduži i kazni sebe izgnanstvom. On je sa Dejaneirom i svojim i njenim sinom Hilom otišao u Trahin Amfitrionovom nećaku Keiku.8
h) Slično se dogodilo i u Fliji, gradu koji leži na istoku Arkadije, kad se Herakle vratio iz vrta Hesperida. Nezadovoljan pićem koje su stavili pred njega, on je Kijata, vinotoču, čvoknuo samo jednim prstom, ali ga je ipak ubio. Naspram Apolonovog hrama podignuta je kapela u spomen Kijatu.9
i) Neki kažu da se Herakle rvao sa Ahelojem pre no što je ubio Ifita, i da je zbog toga došao u Trahin; drugi da je tamo otišao u vreme svog prvog izgnaristva iz Tirinta.10 U svakom slučaju, on je sa Dejaneirom došao do reke Euena, neobično nabujale od kiša, kad im pristupi kentaur Nes, i reče kako su bogovi jedino njega ovlastili da prevozi preko reke, i to zbog njegove čestitosti. On ponudi da uz malu nagradu prenese Dejaneiru, neukvašenu, na drugu obalu dok Herakle prepliva reku. Herakle pristade, plati Nesu za prevoz i baci svoju tojagu i luk preko reke, pa zapliva. Nes, međutim, umesto da se drži pogodbe, poče da trči u suprotnom pravcu, noseći Dejaneiru u naručju; zatim je baci na zemlju i pokuša da je siluje. Ona poče da zove u pomoć, a Herakle brzo dohvati svoj luk nanišani i prostreli Nesu grudi sa daljine od pola milje.
j) Izvukavši strelu, Nes reče Dejaneiri: »Ako pomešaš seme koje sam prosuo po zemlji sa krvlju iz moje rane i dodaš maslinovog ulja, pa tajno natopiš Heraklovu košulju tom mešavinom, nikad se više nećes požaliti na njegovo neverstvo.« Dejaneira brzo pokupi što joj je rečeno u jedan mali vrč, zapečati ga i uze da ga čuva dobro ne progovorivši o tome ni reči Heraklu.11
k) Po drugom tumačenju, Nes je ponudio Dejaneiri vunu natopljenu svojom krvlju i rekao joj da je utka u Heraklovu košulju. Treći opis ovog događaja glasi da je on dao Dejaneiri svoju košulju kao ljubavni dar i da je pobegao do obližnjeg plemena Lokriđana i tamo umro od rane; međutim telo mu je trunulo nepokopano u podnožju Gore Tafijas, tako da je okužio okolinu mirisom truleži, pa su stoga Lokriđani nazvani Ozolcima. Izvor pored koga je izdahnuo bazdi na lešinu i sadrži u sebi tragove zgrušane krvi.12
l) Sa Dejaneirom Herakle je već bio izrodio Hila, Ktesipa, Glena i Hodita, a takođe i Makariju, svoju jedinu kćer.13

1. Diodor sa Sicilije: IV, 34; Apolodor: I, 8, 1 i II, 7, 5; Bakhilid: Epinicia V, 165; Antonije Liberal: Preobraženja 2;
2. Ovidije: Metamorfoze IX, 1—100; Apolodor: I, 8, 1; Sofokle: Trahinjanke 1;
3. Ovidije: loc. cit., Efor, navodi ga Makrobije: IV, 18; Ceces: O Likofronu 50;
4. Apolodor: loc. cit. 1 II, 7, 5; Ovidije: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 35; Strabon: X, 2, 19;
5. Higin: Fabula 31; Laktantije o Statijevoj Tebaidi IV, 103;
6. Strabon: VII, 7, 5 i 11; Apolodor: II, 7,6; Diodor sa Sicilije: IV, 36; Pindar: Olimpijske ode VII, 23 uz sholijast; Homer: Ilijada II, 658—61) 1 Odiseja I, 259—61;
7. Apolodor: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: IV, 29—30; Pausanija: VII, 2, 2; X, 17, 4 1 IX, 23, 1;
8. Diodor sa Sicilije: IV, 36; Apolodor: toc. cit.; Ceces: O Likofronu 50; Eustatije uz Homerovu Ilijadu str. 190(1; Sholijast uz Sofoklove Trahinjanke 39;
9. Pausanija: II, 13, 8;
10. Sofokle: Trahinjanke 1—40; Pausanija: I, 32, 5;
11. Apolodor: II, 7, 6; Sofokle: Trahinjanke 555—61; Ovidije: Metamorfoze IX, 101; Diodor sa Sicilije: IV, 46;
12. Sholijast uz Horatijeve Epode III; Ovidije: loc. cit.; Pausanija: X, 38, 1; Strabon: IX, 4, 8:
*
1. Priča o Meleagarovim sestrama treba da objasni kult Artemidinih biserki na Leru (vidi 80, 3).

2. Dejaneirina ljubav prema ratu otkriva da je ona predstavnica Atene, olimpijske Boginje bitke, sa kojom se Herakle ženio pod raznim okolnostima (vidi 141, 1).

3. Heraklovo takmičenje sa Ahelojem, slično Tesejevom sa Minotaurom, treba shvatiti kao deo rituala kraljevske svadbe. Bik i zmija predstavljaju godinu u opadanju i podmlađivanju — »bik koji je zmijin otac i zmija koja je sin bika« — a Herakle savladava godinu. Bikov rog, koji se od najranijih dana smatrao središtem plodnosti, ustoličavao je kandidata na kraljevstvo kad bi ga osvojio u borbi sa pravim bikom, ili sa protivnikom prerušenim u bika. Vavilonski junak Enkidu, Gilgamešov brat, poklonik kraljice Neba, koji nije bio besmrtan, dohvatio je nebeskog bika za rogove i ubio ga mačem; osvajanje Kornukopije bio je svadbeni zadatak postavljen velikom junaku Pereduru u Mabinogionu (vidi 148, 5). Na Kreti je kult bika nasledio kult divlje koze, čiji je rog imao istu moć. Ali izgleda da su ikonu koja je prikazivala ritualno takmičenje Grci tumačili kao Heraklovu borbu sa rekom Aheloj; to je, naime, nasipanje i isušivanje Paraheloita, dela zemljišta koje je postalo od mulja što ga je nanosila reka Aheloj. Nanos je polako počeo da spaja Ehinska ostrva sa kopnom, pa su tako nastale površine odradive zemlje, Heraklu su se često pripisivali ovakvi i slični inženjerski radovi (Strabon: X, 2, 19; Diodor sa Sicilije: IV, 35). Žrtve koje je odredilo dodonsko proročište teško da je trebalo prinositi reci Aheloj; pre će biti da su bile namenjene Aheloidi — Mesečevoj Boginji koja »otklanja bol«.

4. Eunom i Kijat su bili deca zamenici svetog kralja, žrtvovani na izmaku njegove vladavine.

5. Nesov pokušaj da otme Dejaneiru podseća na prizore sa Pejritojevog venčanja, kada je Tesej (atenski Herakle) spasavao Hipodameju od nasilništva Kentaura Euritona (vidi 102, d). Pošto su Kentauri ranije slikani kao kozoliki ljudi, ikona sa koje mit potiče verovatno je prikazivala kraljicu kako jaše kozjeg kralja, što je ona činila uoči svoje svete svadbe; ona se u severnoj Evropi proslavlja kao majka svetkovina. Eurition je »krijumčar«:, odomaćen kao glavna ličnost u Aristofanovim komedijama, a još se javlja na svadbenim svetkovinama u severnoj Grčkoj. Najraniji mitski lik krijumčara je sam Enkidu; on upada na Gilgamešovo sveto venčanje sa boginjom Ereh i izaziva ga na boj. Agenor je još jedan smutljivac koji pokušava da otme Andromedu od Perseja sa same svadbene gozbe (vidi 73, 1).

6. Prvi naseljenici Sardinije, neolitski Libijci, uspeli su da se održe na planinskim područjima, a kasniji naseljenici — Krećani, Grci, Kartaginjani, Rimljani i Jevreji — pokušavali su da se održe u primorskim oblastima, ali bi ih malarija dotukla. Tek poslednjih nekoliko godina smrtnost je opala prskanjem baruština otrovom protivu legla komaraca.

7. »Ozolski« (»smrdljiv«), nadimak za Lokriđane naseljene u blizini Fokide, za razliku od njihovih rođaka iz Opunta i Epizefirana, odnosi se verovatno na njihov običaj da nose neuštavljenu kozju kožu koja je smrdela na vlažnom vremenu. Sami Lokriđani više su voleli da smatraju da to potiče od reči »ozoi«, »izdanak vinove loze« (Pausanija: X, 38, 1), zato što je vinova loza prvo sađena i gajena u njihovoj zemlji (vidi 38, 7).

143 HERAKLE U TRAHINU

Herakle, koga su i dalje pratili njegovi arkadijski saveznici, stiže u Trahin i tu se nastani za izvesno vreme pod Keikovom zaštitom. Na putu za Trahin, prolazeći zemljom Driopa, koju natkriljuje planina Parnas, on zateče njihovog kralja Tejodamanta, Driopovog sina, kako ore s ujarmljenim volovima.1 Svima je bilo poznato da Driopi nisu imali pravo na zemlju, te Herakle, gladan, ali tražeći povod za sukob zatraži jednog vola, a kad Tejodamant ne htede da mu ga da, Herakle ga jednostavno ubi. Pošto je zaklao vola i pogostio se mesom, Herakle otme Tejodamantovog malog sina Hilada, čija majka beše nimfa Menodika, Orionova kći.2 Neki smatraju da je Hiladov otac bio Keik, ili Eufem ili Tejomen, a tvrde da je Tejodamant bio onaj orač sa Roda koji je izdaleka proklinjao Herakla dok je prinosio na žrtvu jednog od njegovih volova.8
b) Izgleda da je Filant, Tejodamantov naslednik, naneo štete Apolonovom hramu u Delfima. Naljućen u Apolonovo ime, Herakle ubi Filanta i odvede sa sobom njegovu kćerku Medu; ona mu rodi Antioha, osnivača atenske deme, koja je po njemu dobila ime.4 Zatim Herakle istera Driope iz njihovog grada na planini Parnasu, i predade grad Melejancima, koji mu behu saveznici. Glavne vođe Driopa poslao je u Delfe da budu sluge u svetilištu; ali kako Apolon nije imao nikakve koristi od njih, poslaše ih dalje na Peloponez, gde nađoše zaštitu kod velikog kralja Euristeja. Po njegovom naređenju, oni uz pomoć drugih izbeglica njihovih sunarodnika sagradiše tri grada, Asinu, Hermionu i Ejon. Od preostalih Driopa neki su pobegli na Euboju, a drugi na Kipar i na ostrvo Hint. Jedino su se ljudi iz Asine dičili imenom Driopi; oni su podigli svetilište svom praocu Driopu, postavili u njemu jedan njegov stari lik i svetkovali misterije u njegovu čast svake druge godine.5
c) Driop je bio Apolonov sin sa Dijom, kćerkom kralja Likaona. Dija je iz straha pred ocem sakrila dete u šuplji hrast; odatle mu i ime Driop. Neki, međutim, kažu da je sam Driop doveo svoj narod sa tesalijske reke Sperhej u Asinu, a da je bio sin Sperheja i Nimfe Polidore.6
d) Spor oko granica nastao je između građana iz Hestiotide, kojima je vladao kralj Ajginije i Lapita sa planine Olimpa, ranih saveznika Driopa, čiji kralj beše Koron, Kajnejev sin. Doriđani, koje su nadvladali brojniji Lapiti, pobegoše Heraklu i zamoliše ga za pomoć, ponudivši mu zauzvrat trećinu svoje kraljevine; na to Herakle i njegovi saveznici Arkađani potukoše Lapite, svrgnuše Korona, poubijaše većinu njegovih podanika i nateraše Lapite da napuste sporno zemljište. Neki se od njih nastaniše u Korintu. Ajgimije je potom držao Heraklovu trećinu kraljevine i vladao u ime Heraklovih naslednika.7
e) Herakle onda ode u Iton, grad Ftiotiđana, u kome se nalazio drevni hram posvećen Ateni. Tu je Herakle sreo Kikna, sina Arejevog i Pelopijinog, koji je stalno nudio veliku cenu gostima koji bi se usudili da mu izađu na dvoboj na dvokolicama. Kako je uvek pobeđivao, Kikno bi im odsecao glave i lobanjama ukrašavao hram svog oca Areja. Uzgred rečeno, to nije bio Kikno, Arejev sin sa Pirenom, koji je bio preobražen u labuda kad je umro.8
f) Apolon, ljut na Kikna zato što u zasedi sačekuje i otima stoku koju su slali na žrtvovanje u Delfe, podstače Herakla da prihvati Kiknovu ponudu. Dogovorili su se da Heraklu pomogne njegov kočijaš Jolaj, a Kiknu njegov otac Arej. Herakle, iako to ne beše njegov običaj, obuče uglačane bronzane oklope za butine, koje mu je Hefajst napravio, i neobično izrađen zlatan grudni štit koji mu je dala Atena, a stavi i oklope na ramena. Naoružan lukom, strelom i mačem, sa šlemom i pogolemim štitom kojim ga je snabdeo Hefajst po Zeusovoj naredbi, Herakle se gipko vinu u svoje dvokolice.
g) Atena je sišla sa Olimpa i opomenula Herakla da, iako ga Zeus hrabri da ubije i opljačka Kikna, on samo sme da se brani od Areja, a čak i ako pobedi, ne sme mu oduzeti ni konje ni njegovo sjajno oružje. Ona se zatim pope pored Herakla i Jolaja tresući svojim štitom, a Majka Zemlja jeknu kad kočije krenuše napred. Kikno je terao punom brzinom njima u susret, te se i on i Herakle nađoše na zemlji prilikom sudara mačem o štit. Ipak oni obojica brzo skočiše na noge, i posle kratkog dvoboja Herakle rani Kikna u vrat. On se zatim hrabro suoči sa Arejem, koji baci na njega koplje; ali Atena ga ljutitim pogledom skrenu u stranu. Arej jurnu prema Heraklu s mačem u ruci, ali zauzvrat bi ranjen u bedro; Herakle bi mu zadao još koji udarac da Zeus ne rastavi borce svojim gromom. Herakle i Jolaj opljačkaše zatim Kiknov leš i produžiše svojim putem; Atena je na Olimp vratila onesveslog Areja. Keik je sahranio Kikna u dolini Anaura, ali Apolon zapovedi nabujaloj reci da mu zbriše grob.9
h) Neki, međutim, tvrde, da je Kikno živeo u Amfanaju i da ga je Herakle probo strelom ili kraj reke Penej ili kod Pegase.10
i) Prošavši kroz Pegasu, Herakle stiže u Ormenij, mali grad u podnožju Gore Pelion, gde kralj Amintor odbi da mu da svoju kćerku Astidameju za ženu. »Ti si već oženjen«, rekao je on, »i prevario si do sada isuviše mnogo princeza da bih mogao da ti poverujem da nećeš prevariti još jednu.« Herakle onda napadne grad, i pošto je ubio Amintora, odvede Astidameju, koja mu rodi Ktesipa, ili, po drugima, Tleptolema.11

1. Diodor sa Sicilije: IV, 36; Prob, o Vergilijevim Georgikama III, 6; Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 131;
2. Apolodor: II, 7, 7; Apolonije sa Roda: I. 1212; Higin: Fabula 14;
3. Nikander, navodi ga Antonije Liberal: 26; Helanik, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda, I, 131 i 1207; Filostrat: Imagines II, 24;
4. Diodor sa Slcilije: IV, 37; PausaniJa: I, 5. 2;
5. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Herodot: VIII, 46; Pausanija: IV, 34, 6 i VIII, 34, t;
6. Ceces: O Likofronu 480; Aristotel, navodi ga Strabon: VIII, 6, 13; Antonije Liberal: Preobražaji 32;
7. Apolodor: II, 7, 7; Diodor sa Sicilije: IV, 37;
8. Euripid: Herakle 389—93; Pausanija: I, 27, 7; Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode II, 82 i X, 15; Eustatijie uz Homerovu Ilijadu str. 254;
9. Hesiod: Heraklov štit 57—138 i 318—480; Higin: Fabula 31; Apolodor: II, 7, 7; Diodor sa Sicilije: IV, 37; Euripid: loc. cit.;
10. Pausanija: 1, 27, 7; Heslod: Heraklov štit 318—180;
11. Diodor sa Sicilije: IV, 37; Strabon: IX, 5, 18; Apolodor: III, 13, 8 1 II, 7, 7—8; Pindar: Olimpijske ode VII, 23, uz sholijast.
*
1. Heraklovo žrtvovanje oračevog vola, Tejodamantova kletva, pojava maloga Hilada u brazdi, sve su to delovi prehelenskog obreda sejanja. Volovska krv je pripadala Boginji Zemlji, kletva je odvraćala božanski gnev od prosutog zrnevlja, dete predstavlja sledeću žrtvu — zapravo Pluta, koga je Demetra rodila Jasiju pošto su uživali jedno drugo tri puta u pooranoj brazdi (vidi 24, a). Tejodamant je duh stare godine, sada uništen. Godišnji pomen i žalopojka zbog sudbine duha — drveta Hilada (vidi 150, d—e) — ovde su pobrkani sa žalopojkom zbog sudbine živog duha.

2. Isterivanje Driopa sa Parnasa koje se pripisuje Heraklu i Dorcima, i njihova seoba u južnu Grčku, dogodilo se izgleda u dvanaestom veku pre nove ere, pre dorske invazije na Peloponez (vidi 146, 1), Heraklov dvoboj sa Kiknom podseća na Pelopovu trku sa Ojnomajom (vidi 109, d—j), drugim Arejevim sinom, takođe dobro pozriatim lovcem na ljudske lobanje. U oba slučaja je pored jednog od kočijaša bila i žena; Ojnomajeva kćerka Hipodameja (radi koje se on i takmičio sa Pelopom) i Atena, koja je, izgleda, ista ličnost — predstavlja takođe buduću nevestu novog kralja. Kikno, kao spartanski Polideuk, kralj je labudovog kulta čija će duša odleteti na krajnji sever (vidi 161, 4).

3. Ajgmijevo ime znači «igranje uloge koze«, a to navodi na misao da se on, verovatno, uoči maja obredno venčao na kozjoj svadbi sa plemenskom kraljicom, i da su se protiv Lapida iz severne Tesalije njegovi Doriđani borili uporedo sa Kentaurima, davnašnjim neprijateljima Lapita, a Kentauri su, kao i satiri, slikani na ranim umetničkim predmetima kao ljudi-koze (vidi 142, 5).

4. Kipsel, tiranin iz Korinta, čuven po svome izgraviranom sanduku, tvrdio je da je poreklom iz lapitske kraljevske kuće Kajneja (vidi 78, 1).

144 JOLA

U Trahinu Herakle izvrši smotru vojske koja je bila sastavljena od Arkađana, Meliejaca i epiknemidskih Lokridajana, i udari na Ojhaliju, da bi se osvetio kralju Euritu zato što je odbio da mu preda Jolu, koju je časno osvojio na takmičenju u streljaštvu. Herakle je svojim saveznicima saopštio samo da je Eurit nepravedno zahtevao danak od Eubojaca. On poruši grad, izrešeta Eurita i njegove sinove strelama, pa pošto sahrani neke svoje drugove poginule u boju, naime Keikovog sina Hipasa, i Argeja i Melana, sinove Likimnijeve, opljačka Ojhaliju i zarobi Jolu.1 Jola otrpe da joj pred očima pobije celu porodicu, a zatim skoči sa gradskih zidina da se ne bi predala Heraklu; ipak ostade živa, jer joj je široka suknja ublažila pad. Herakle je tada posla sa ostalim ženama iz Ojhalije Dejaneiri u Trahin, a on ode da pohodi eubojsko predgorje Kanaju.2 Treba napomenuti da je Herakle, pre nego što se oprostio od Dejaneire, objavio proročanstvo; kad se navrši petnaest meseci, suđeno mu je ili da pogine, ili da ostatak života provede u potpunom miru. Ovu vest donela su mu dva goluba iz drevnog proročišta Dodone.3
b) Dosta se raspravljalo koji je od nekoliko gradova koji su se zvali Ojhalija bio razoren toga puta: da li onaj u Meseniji, ili u Tesaliji, na Euboji, u Trakiji, ili. u Ajtoliji.4 Najpre će biti da je to mesenska Ojhalija, jer je Menelajev otac, kralj Driopa Eurit — koji je kao vešt strelac nazvan Apolonovim sinom — došao u Meseniju za vlade kralja Perijera, Ajolovog sina, koji mu je dao Ojhaliju da se u njoj nastani. Ojhalija je dobila ime po Menelajevoj ženi. Tu, u svetom gradu čempresa, prinosile su se žrtve Euritu kao heroju, čije su kosti čuvane u bronzanoj urni; time su počinjale misterije u čast velike Boginje. Drugi proistovećuju Ojhaliju sa Andanijom, milju udaljenom od čempresovog gaja, gde su se ove misterije ranije održavale. Eurit je bio jedan od heroja koga su Mesanijci pozvali da boravi kod njih kad je Epaminodant ponovo uspostavio peloponeški petrimonijum.5

1. Atenaj: XI, 461; Apolodor: 11, 7, 7;
2. Nikija iz Male, navodi ga Plutarh: Uporedne priče 13; Higin: Fabula 35; Sofokle: Tračanke 283; Apolodor: loc. cit.;
3. Sofokle: Trahinjanke 44—5;
4. Homer: Ilijada II, 596 i 730; Odiseja 13—14; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 291; Strabon: IX, 5. 17, i X, 1, 10;
5. Antonije Liberal: Preobraženja 4; Pausanija: IV, 2, 2; 3, 6; 33, 5—6 i 27, 4; Strabon: X, 1. W.
*
1. Eurit je odbio da da Jolu zato što je Herakle bio rob (vidi 135, a). Iako je Jolino samoubistvo sumnjiv podatak — mikenske suknje jesu bile zvonastog oblika, a moj otac je bio očevidac jednog samoubistva u viktorijansko doba koje nije uspelo upravo zbog krinoline. Ipak, ova priča je verovatno potekla sa neke mikenske slike koja je predstavljala Boginju kako nadleće nad vojskom koja napada njen grad. Ime Ojhalija, »kuća od brašna«, kazuje da je Boginja u čiju su čast vršene misterije bila Demetra.

145 APOTEOZA O HERAKLU

Posvetivši memerne oltare i sveti gaj na kenajskom predgorju svome ocu Zeusu, Herakle se pripremio da prinese žrtvu zahvalnicu zbog osvajanja Ojhalije. On je već otpremio Liha Dejaneiri da mu pošalje svečanu košulju i ogrtač kakav je obično nosio u ovakvim prilikama.1
b) Dejaneira već odavno udobno smeštena u Trahinu, navikla se bila na Heraklove ljubavnice; ali kad u Joli prepoznade novu Heraklovu ljubavnicu, oseti pre sažaljenje nego mržnju prema kobnoj lepoti koja je prouzrokovala razaranje Ojhalije. Ipak nije joj bilo nepodnošljivo da ona i Jola žive zajedno pod istim krovom. Pošto više nije bila mlada, Dejaneira odluči da upotrebi Nesovu tobožnju ljubavnu čaroliju i obezbedi sebi muževljevu odanost. Pošto mu je otkala novu žrtvenu košulju za svečani povratak, ona oprezno otpečati onaj vrč, potopi parče vune u mešavinu i njome natrlja košulju. Kad je stigao Lih, ona zaključa košulju u sanduk i dade mu ga, govoreći: »Ni po koju cenu ne iznosi košulju na svetlost i toplotu pre nego što dođe čas da Herakle obuče košulju za žrtveni obred«. Lih već beše odjurio punom brzinom na svojim dvokolicama kad Dejaneira ugleda parče vune koje je bacila u sunčano dvorište i sa užasom vide kako vuna gori kao strugotina, a crvena pena klobuča na kamenoj ploči. Shvativši da ju je Nes prevario, ona posla glasnika da vrati Liha pa proklinjući svoju glupost, zakle se da će, ako se Heraklu dogodi zlo i sama poći za njim u smrt.2
c) Glasnik je stigao suviše kasno na kenajsko predgorje. Herakle je u to vreme već obukao svoju košulju i prineo na žrtvu dvanaest neukaljanih bikova kao prve plodove svoje pljačke; sve u svemu, do oltara je doterao mešovito krdo od stotinu grla. Sipao je vino iz vrča na oltar i bacajući tamjan na plamen, odjednom oseti kao da ga je ujela zmija i jeknu. Toplota je omekšala u Nesovoj krvi Hidrin otrov koji se razlio po Heraklovim udovima nagrizajući mu meso. Uskoro bol postade toliko jak da se više nije dao podnositi i Herakle, urlajući od muke, prevrne oltare. Pokušao je da zdere sa sebe košulju, ali se ona tako čvrsto pripila uz kožu da je otkidao i meso, a ostajale su samo kosti. Krv mu je šikljala i cvrčala kao izvorska voda kad se hladi usijani metal. On se zagnjuri u vodu obližnjeg potoka, ali se otrov razgore još žešće, odonda je voda u tom potoku vrela do ključanja, a potok je nazivan Termopilaj ili »vreli prolaz«.
d) Krčeći sebi put kroz planinu, čupajući usput drveće, Herakle stiže do uplašenog Liha, koji se zgurio u jednu šuplju stenu, s rukama među stisnutim kolenima. Uzalud je Lih pokušavao da se opravda: Herakle ga dočepa, zavitla ga tri puta oko svoje glave i baci u Eubojsko more. Tamo se on pretvori u stenu ljudskog oblika, koja izviruje iz talasa, a mornari je nazvaše Lih. Oni se još boje da privezuju brodove uz nju, jer misle da je Lih živo biće. Vojska koja je to posmatrala izrazi svoje sažaljenje glasnom vikom, ali se niko ne usudi da se približi Heraklu, dok on, grčeći se od bolova, ne pozva Hilu i zamoli da ga odnese kako bi mogao da umre u samoći. Hila ga otprati do podnožja planine Oete u Trahini (oblast čuvena po beloj čemeriki), jer je proročište u Delfima već bilo Likimniju i Jolaju označilo to mesto kao mesto gde će umreti njihov prijatelj.4
e) Užasnuta vestima, Dejaneira se obesila, ili se, kako neki kažu, probola mačem u svojoj bračnoj postelji. Heraklova jedina misao pred smrt beše kako da joj se osveti, ali kad ga Hila uveri da je ona nevina, što je njeno samoubistvo i dokazalo, on uzdahnu u znak oproštaja i izrazi želju da Alkmena i svi sinovi dođu da čuju njegovu poslednju volju. Alkmena je, međutim, bila u Tirintu samo sa nekim Heraklovim sinovima; većina ostalih behu se nastanili u Tebi. Tako je on jedino Hili mogao da objavi Zeusovu proročku misao koja se sada ispunjavala: »Nijedan živi čovek neće moći da ubije Herakla; mrtvi neprijatelj će mu doći glave.« Hila zatim zatraži uputstva, a Herakle mu reče: »Zakuni se Zeusovom glavom da ćeš me odvesti na najviši vrh ove planine i da ćeš me tamo spaliti na lomači načinjenoj od hrastovih grana i trupaca jalove divlje masline. Isto tako zakuni se da ćeš se oženiti Jolom čim dođeš u godine.« Iako preneražen ovim zahtevom, Hila obeća da će sve ispuniti.5
f) Kad je sve bilo spremno, Jolaj i njegovi drugovi povukoše se na izvesnu razdaljinu, a Herakle se sam pope na lomaču i naredi da je potpale. Ali niko se ne usudi da ga posluša, dok jedan prolaznik, ajolski pastir po imenu Pojant, ne zapovedi Filoktetu, svom sinu sa Demonasom, da učini ono što Herakle traži. Iz zahvalnosti, Herakle Filoktetu zavešta svoj tobolac, luk i strele, a kad plamen poče da liže lomaču, on prostre svoju lavlju kožu na zaravan na vrhu lomače i leže; svoju batinu stavi pod glavu umesto jastuka. Izgledao je vedar i razdragan, kao gost okružen peharima punim vina. Iznenada iz neba puče grom i u trenu pretvori lomaču u hrpu pepela.6
g) Na Olimpu ga Zeus pozdravi kao svog najmilijeg sina i čestita mu što se tako dostojanstveno držao. »Heraklov besmrtni deo«, objavi Zeus, »sačuvan je od smrti i uskoro će s dobrodošlicom biti primljen u ovaj blagosloveni predeo. Ali ako neki Bog ili Boginja nanese uvredu njegovom božanstvu, koje je on tako pošteno zaslužio, biće milom ili silom prinuđen da mu ga prizna!« Svi se Olimpljani složiše, a Hera, koja je već bila odlučila da kazni Filokteta zbog usluge Heraklu ujedom lemljanske zmije otrovnice, uzdrža se ovog puta od osvete.
h) Grom beše odneo sa sobom Heraklov besmrtni deo. Herakle više nije ličio na Alkmenu, već kao zmija koja svuče svoju košuljicu, pojavi se u svom sjaju svog božanskog oca. Oblak ga prihvati i sakri od pogleda njegovih drugova. Uz grmljavinu Zeus ga dovede na nebo u svojim četvoroprežnim kolima; tu ga Atena uze za ruku i svečano upozna sa ostalim božanstvima, njegovim novim drugovima.7
i) Zeus je odredio Heraklu mesto među dvanaest Olimpljana, ali beše u nedoumici koga od dvanaestorice da izbaci s Olimpa. Zeus zato zamoli Heru da ga usvoji kao sina obredom ponovnog rođenja; naime, ona leže u postelju praveći se da su je spopali porođajni bolovi, pa ga zatim izvadi ispod svoje suknje — što je još uvek obred usvajanja u mnogim varvarskim plemenima. Od tada je Hera smatrala Herakla svojim sinom, i najviše ga volela posle Zeusa. Svi besmrtni pozdraviše njegov dolazak; Hera ga oženi svojom lepom kćerkom Hebom, koja mu rodi Aleksijara i Aniketa. I zaista, Herakle beše zaslužio Herinu iskrenu zahvalnost u vreme pobune džinova, kada je ubio Pronoma, kojl je hteo da je siluje.8
j) Herakle postade vratar na nebesima i nikada se nije umorio stojeći na kapijama Olimpa, očekujući da se u sumrak Artemida vrati iz lova. On je pozdravlja veselo i iznosi njen plen iz kočija, mršteći se i preteći prstom u znak neodobravanja kad bi našao samo bezopasne koze i zečeve. ''Ustreli divlje veprove'', govori joj on, ''koji uništavaju žetvu i upropašćuju voćnjake; lovi bikove, lavove i vukove koji ubijaju ljude! Kakvu nam štetu čine zečevi i koze?'' Zatim bi skidao kožu sa trupine i pohlepno jeo komade koji bi mu se dopadali.9 Ali dok se besmrtni Herakle gosti za božanskom trpezom, njegova besmrtna utvara, oborenog luka, sa strelom priljubljenom uz tetivu, luta Tartarom među mrtvima. Preko ramena prebačen joj je zlatan remen, ukrašen stravičnim lavovima, medvedima, divljim veprovima i prizorima iz bitaka i raznih ubistava.10
k) Kad su se Jolaj i njegovi drugovi vratili u Trahin, Menojtije, Aktorov sin, prineo je na žrtvu Heraklu ovna, bika i divljeg vepra i ustanovio poštovanje Herakla kao heroja u Opuntu u Lokridi; sinovi iz Tebe sledili su njegov primer; ali Atenjani, povedeni za narodom Maratona, prvi su počeli Herakla da poštuju kao boga, a zatim se ceo svet poveo za njihovim slavnim primerom.11 Heraklov sin Fajest zatekao je Sikionce kako prinose njegovom ocu žrtve kao heroju, pa je zahtevao da mu prinose žrtve kao bogu. Od toga dana su Sikionci, kad bi zaklali jagnje i ispekli butove na oltaru Herakla--boga, odvajali komad mesa za Herakla-heroja. U Ojti ga poštuju pod imenom Koriokopija zato što je uništio skakavce koji su naletali na grad; Jonjani iz Eritreje ga poštuju kao Herakla Ipoktona zato što je uništio ipes, crve koji inače napadaju vinovu lozu gotovo u svim drugim krajevima.
l) Tirintski lik Herakla, koji je kasnije prenesen u njegovu ćivotu u Eritreji, kažu da predstavlja Herakla Daktila. Našli su ga kako plovi na splavu po Jonskom moru kod rta Mesate, tačno na pola puta između luke Eritreje i ostrva Hij. Građani Eritreje, kao i stanovnici Hija, učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da navedu splav na svoju obalu — ali bez uspeha. Najzad je jedan ribar iz Eritreje po imenu Formin, koji beše izgubio očni vid, usnio da žene Eritreje moraju isplesti konopac od svojih pletenica; tim konopcem bi muškarci iz Eritreje uspeli da privuku splav na svoju stranu. Žene tkačkog roda, koji se naselio u Eritreji, povinovaše se i tako splav dovukoše konopcem na obalu; a samo su njihovi potomci imali pravo da ulaze u svetilište gde je smešten konopac. Formionu se povratio vid i nije ga napustio do smrti.12

1. Sofokle: Trahinjanke 298 i 752—1; Apolodor: 11, 7, 7; Diodor sa Sicilije: IV, 38;
2. Sofokle: Trahinjanke 460—751; Higin: Fabula SC;
3. Sofokle: Trahinjanke 576; Non-Vestermanovi Mythogrophi graeci: Appendix narrationum XXVIII, 8; Ceces; O Likofronu 50—1;
4. Ovidije: Metamorfoze IX, 155; Higin: Fabula 36; Sofokle: Trahinjanke 783; Apolodor: 11, 7, 7; Plinije: Istorija prirode XXV, 21; Diodor sa Sicilije: IV, 38;
5. Apolodor: loc. cit.; Sofokle: Trahinjanke 912 do kraja;
6. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Higin: Fabula 102; Ovidije: Metamorfoze IX, 298;
7. Ovidije: Metamorfoze IX, 241—73; Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Pausanija: III, 18, 17;
8. Diodor sa Sicilije; IV, 39; Hesiod o Onomakritu: Fragmenat izd. Evelyn-White, str. 615—18, Loeb; Pindar: Istamske ode IV, 59 i Nemejske ode X, 13; Apolodor: loc. cit.; Sotije Vizantijski navodi ga Ceces: O Likofronu 1349—50;
9. Kalimah: Himna Artemidi 143:
10. Homer: Odiseja XI, 601;
11. Diodor sa Sicilije: IV, 39; Pausanija: I, 15, l;
12. Pausanija: II, 10, 1; IX. 27, 5 i VII. 5. 3: Strabon: XIII, 1. 64.
*
1. Pre nego što bi prineli na žrtvu svetoga kralja da postane besmrtan, kao što je Kalipsa obećala Odiseju da će ga učiniti besmrtnim (vidi 170, w) — kraljica bi najpre svukla sa njega svu odeću i sve znake kraljevskih prava. Kakva je šibanja i sakaćenja on pri tome doživljavao pre nego što bi legao na lomaču besmrtnosti, nije naznačeno, ali ikone sa kojih su se ove priče isprele prikazuju ga kako krvari u samrtnim mukama, a borio se u beloj lanenoj košulji u znak da je posvećen Boginji smrti.

2. Pored predanja da je Herakle umro na Kenajskom predgorju, postoji i drugo, po kome je umro na planini Oeti, gde rani zapisi i statuete pokazuju da su likovi svetih kraljeva spaljivani vekovima pošto su već davno prestali da im spaljuju tela. Hrast je drvo koje se upotrebljava za letnje vatre; maslinovo drvo je drvo nove godine, kad kralj počinje svoju vladavinu odagnavši prethodno duhove stare godine. Pojant, ili Filoktet, koji je zapalio lomaču, kraljev je izabrani naslednik, on nasleđuje njegovo oružje i postelju — Jolina udaja za Hilu mora se shvatiti u tom smislu — i umire od ujeda zmije na kraju godine.

3. Prvobitno je Heraklova duša odlazila u zapadni raj Hesperida ili srebrni zamak, Corona Borealis, na konačište severnog vetra, a toj legendi je Pindar, ne zna se zbog čega, dodao kratku priču o trećem delu (vidi 125 k). Heraklov pristup na olimpijska nebesa — gde ipak, nikada nije osigurao sebi mesto među dvanaestoricom, kao što je to Dionis učinio (vidi 27, 5) — kasnija je zamisao. Ona se možda zasniva na pogrešnom tumačenju svete ikone koja prikazuje svadbu Peleja i Tetide (vidi 81, 1—5), takozvanu otmicu Ganimeda (vidi 29, 1) ili Heraklovo naoružavanje (vidi 123, 1). Ta ikona je predstavljala Atenu ili Hebu, mladu kraljicu-nevestu, kako predstavlja kralja dvanaestorici svedoka svetog venčanja, a svaki svedok predstavlja po jedan rod u verskoj zajednici ili po jedan mesec svete godine; kralja ponovo rađa kroz ritual, bilo kobila bilo žena kao na toj ikoni. Herakle postaje nebeski vratar zato što je umro u letnjoj dugodnevici — godina je poređena s hrastovim vratima koja se najšire otvaraju u vreme letnje dugodnevice, a zatim postepeno zatvaraju kako dani počinju da kraćaju (Bela Boginja, str. 175—7). Izgleda da je Homer kriv što Herakle nije postao pravi Olimpljanin: Odiseja je zabeležila njegovo prisustvo u Tartaru.

4. Ako je eritrejska statua Herakla tirintskog porekla, konopac u hramu nije opleten od ženske kose, već od kose svetog kralja, ošišanog pred smrt u vreme zimske kratkodnevice — tako je i Dalila postrigla tirintskog heroja sunca Samsona. Jednog sličnog heroja sunca su tračke žene prinele na žrtvu kad su usvojile njegov kult (vidi 28, 2). Statua je verovatno stavljena na splav da se ne bi morao upotrebiti trgovački brod, jer bi brod morali u tom slučaju posvetiti i time ga isključiti iz trgovine. »Ipokton« je verovatno bio lokalni naziv za Ofioktona, što je bila Heraklova titula u značenju »onaj koji uništava zmije«. Obnavljanje života smrću »kao zmija koja zbacuje svoju košuljicu« pozajmljeno je iz egipatske Knjige mrtvih; smatralo se da zmije označavaju kraj stare godine zato što zbacuju svoju košuljicu, a na grčkom se i starost i košuljica kažu geros (vidi 160, 11). Herakle se penje na nebo u četvorozaprežnim kočijama, kao sunčani heroj i zaštitnik Olimpijskih igara; svaki konj predstavlja ili jednu od četiri godine između igara, ili po jedno godišnje doba, a godišnja doba traju između ravnodnevica i dugodnevica i dugodnevica i kratkodnevica. Četvrtasti lik sunca koji se poštuje kao Herakle Spasilac, stajao je u svetom zabranu Velike Boginje u Megalopolju (Pausanija: VIII, 31, 4); to je verovatno, bio drevni oltar, sličan nekolicini četvrtastih blokova koji su pronađeni u dvorcu u Knosu i jednom takvom bloku u zapadnom dvorištu palata u Fajstu.

5. Heba, Heraklova nevesta, nije morala biti Boginja mladosti, već božanstvo koje se pominje u 48. i 49. Orfičkoj himni, kao na primer Hipta, Boginja zemlje, koja je dobila na čuvanje Dionisa. Proklo kaže (Protiv Timaja, II, 124 c) da ga je ona nosila na glavi, u rešetu za vejanje žita. Hipta se vezuje za Zeusa Sabaziju (vidi 27, 3) u dva rana napisa iz Majonije, tada nastanjene lidijsko-frigijskim plemenima; profesor Krečmer je identifikovao nju sa mitanskom boginjom Hepom, Hepitom, ili Hebom, koja se pominjala u tekstovima Boghaz-Keui i verovatno dospela u Majoniju iz Trakije. Ako se Herakle oženio Hebom, mit se odnosi na Herakla, koji je izvršio velika dela u Frigiji (vidi 131, h), Misiji (vidi 131, e) i Lidiji (vidi 136, a—f); on se može poistovetiti sa Zeusom Sabazijom. Hipta je bila dobro poznata svuda po Srednjem istoku. Duborez u steni kod Hatusa u Likaoniji (vidi 13, 2) prikazuje je na lavu pred proslavu svetog venčanja sa hetitskim bogom nepogode. Ona se tu zove Hepatu, što treba da bude huritska reč, i profesor B. Hrozni (Civilizacija Hetita i Subarena, glava XV) poistovećuje je sa Havom. »majkom svega živoga«, koja se pojavljuje u Drugoj knjizi postanja kao Eva. Hrozni pominje kanaanskog kraljevića Jerusalima Abdihepa; a Adam, koji se oženio Evom, bio je heroj zaštitnik Jerusalima (Jeronim: Komentar Poslanice Efežanima V, 15).

146 HERAKLOVA DECA

Alkmena, Heraklova mati, otišla je u Tirint i povela sa sobom neke njegove sinove; drugi su još uvek bili u Tebi i Trahini. Euristej je sad odlučio da ih sve progna iz Grčke, pre nego što odrastu i smaknu ga. On zato posla poruku Keiku, zahtevajući da progna Heraklide, a povrh toga i Jolaja, sve porodice Likimnija i sve Heraklove arkađanske saveznike. Isuviše slabi da se usprotive Euristeju, oni napustiše Trahin — Keik ih je uverio da im ne može pomoći — i krenuše u sve velike grčke gradove, moleći za gostoprimstvo. Atenjani su se pod Tesejem jedini usudili da iznevere Euristeja; njihov unutrašnji smisao za pravdu prevagnuo je kad su ugledali Heraklide kako sede pred oltarom Milosrđa.1
b) Tesej smesti Heraklide i njihove drugove u Trikorit — grad na Atiki, i ne htede da ih preda Euristeju, što je prouzrokovalo prvi rat između Atene i Peloponeza. Jer, kad svi Heraklidi odrastoše, Euristej skupi vojsku i povede je u Atenu; Jolaj, Tesej i Hila behu postavljeni za vojskovođe zajedničke vojske Atenjana i Heraklida, a neki tvrde da je u to vreme Teseja nasledio njegov sin Demofon. Pošto je jedno proročište objavilo da će Atenjari biti potučeni ako jedno od Heraklove dece ne umre za opšte dobro, njegova se jedina kći Makarija ubi u Maratonu, i tako dade ime Makarijskom izvoru.2
c) Atenjani, koji su zaštitili Heraklide, čime se kao građani još ponose, potukoše tada Euristeja u pravoj bici i ubiše mu sinove Aleksandra, Ifimedona, Euribija, Mentora i Perimeda, a pored njih i mnoge njegove saveznike. Euristej poče da beži svojim kočijama, a za njim pojuri Hila, stiže ga kod Sikironskih stena i tamo mu odrubi glavu. Alkmena Euristeju probode oči vrhom preslice; sahranjen je u blizini.3 Ali neki pričaju da ga je Jolaj zarobio kod Sikironskih stena i odveo Alkmeni na mu presudi. Ona ga osudi na smrt. Atenjani su posredovali u njegovu korist, ali uzalud, i pre izvršenja presude Euristej proli suze zahvalnice i izjavi da će se, čak, i smrću pokazati kao odani prijatelj Atenjana, a zakleti neprijatelj Heraklida. »Teseju«, uzviknuo je, »ne moraš prosipati žrtvu livenicu ili krv po mome grobu: čak i bez takvih žrtava ja preuzimam na sebe zadatak da odagnam sve neprijatelje iz zemlje Atike!« Potom je izvršena smrtna kazna, a on sahranjen ispod Ateninog svetilišta kod Pelena, na pola puta između Atene i Maratona. Postoji i sasvim drukčije predanje po kome su Atenjani pomagali Euristeju u bici koju je na Maratonu vodio protivu Heraklida; Jolaj mu je odrubio glavu pored Makarijinog izvora, sasvim blizu kolskog puta i zakopao je u Trikoritu, a trup poslao da se sahrani u Gargetu.4
d) U međuvremenu, Hila i Heraklidi, koji su se smestili pored Elektrinih vratnica u Tebi, napadoše Peloponez, zauzimajući na juriš gradove jedan za drugim; ali kad se sledeće godine pojavi kuga i poče da hara, jedno proročište objavi: »Heraklidi su se vratili pre određenog vremena!« Hila se povuče u Maraton. Ispunjavajući očevu poslednju želju, on se oženio Jolom, a usvojio ga je Ajgimije Doranin. Hila ode u proročište u Delfe da pita kad će doći to »određeno vreme«, a tamo mu rekoše neka »čeka treću žetvu«. Shvativši da ovo znači tri godine, on je mirovao dok one ne prođoše, a zatim se ponovo okrenu. Na Istamu ga srete Atrej, koji je u međuvremenu nasledio mikenski presto i jahao na čelu ahajske vojske.5
e) Da bi izbegao nepotrebno krvoproliće, Hila posla izazov na borbu prsa o prsa ma kom dostojnom protivniku. »Ako ja pobedim«, rekao je, »neka kraljevstvo i presto budu moji, ako izgubim, mi, Heraklovi sinovi, nećemo se vratiti ovim putem za još 50 godina.« Ehem, kralj Tegeje, prihvati izazov i borba otpoče na korintsko-megarskoj granici. Hila pade i bi sahranjen u gradu Megari, a Heraklidi, poštujući njegov zavet, povukoše se ponovo u Trikorit, a odatle u Doridu, gde su od Ajginija potraživali udeo u vladavini koji im je otac ostavio u nasleđe. Na Peloponezu jedino ostadoše Likimnije i njegovi sinovi i Heraklov sin Tlepolem, koga su pozvali da se nastani u Argu, Delfijski Apolon, kome je taj nedoličan i lažan savet doneo mnogo prekora, objasni da je pod »trećom žetvom« podrazumevao treći naraštaj.6
f) Alkmena se vrati nazad u Tebu, a kad je tamo umrla u dubokoj starosti, Zeus zapovedi Hermesu da ukrade kovčeg koji su Heraklidi nosili u grob; on to i učini i spretno stavi kamen umesto tela, a telo odnese na Ostrva blaženih. Tamo, oživela i podmlađena, Alkmena postade Radamantova žena. U međuvremenu, osećajući da je kovčeg postao isuviše težak za njihova ramena, Heraklidi ga otvoriše i otkriše prevaru. Oni postaviše kamen u sveti grob u Tebi, gde su Alkmenu od tada poštovali kao Boginju. Ali neki kažu da se ona pre smrti udala za Radamanta u Okaleji, a drugi pričaju da je umrla u Megari, gde su takođe pokazivali njen grob, i to na putu od Arga za Tebu. Oni dodaju da je Delfijsko proročište savetovalo Heraklidima da je sahrane u Megari jer se među njima zapodela prepirka, zato što su neki zaželeli da vrate leš u Arg, a drugi da produže put. Još je jedan nazovi Alkmenin grob postojao u Halijartu.7
g) Tebanci su dodelili Jolaju ćivot heroja u blizini Amfitrionovog groba, gde se ljubavnici zaklinju na vernost u ime Herakla; inače se najčešće smatra da je Jolaj umro na Sardiniji.8
h) U Argu, Tlepolem slučajno ubi svog voljenog deda--ujaka Likimnija. On je tukao slugu motkom od maslinovog drveta, kad Likimnije, star i slep — nabasa na njih i dobi udarac po glavi. Bojeći se ostalih Heraklida, Tlepolem sagradi flotu, skupi izvestan broj drugova i, poslušavši Apolonov savet, pobeže na Rod, gde se nastanio posle mnogih lutanja i brodoloma.9 U to vreme ostrvo Rod su nastanjivali Grci pod Triopom, Forbantovim sinom, uz njegov pristanak, Tlepolem podeli ostrvo na tri dela i, po pričanju, osnova gradove Lind, Jalis i Kamir. Zeus je bio naklonjen njegovim ljudima i učini da se obogate. Kasnije je Tlepolem otplovio sa Roda za Troju sa flotom od devet brodova.10
i) Herakle je izrodio još jednog Hilu sa Nimfom Melitom, kćerkom rečnog boga Ajgeja, u zemlji Fajkijanaca. On je otišao tamo pošto je pobio svoju decu, u nadi da će ga od greha očistiti kralj Nausitoj i Makrida, Dionisova dadilja. Taj Hila je emigrirao na Kronsko more sa izvesnim brojem Fajačana naseljenika i po njemu su Hilajci dobili ime.11
j) Priča se da je najmlađe Heraklovo dete bio Teagen; njegovoj majci je jedne noći u Heraklovom hramu došao neko za koga je ona mislila da je njen muž Timosten, inače Heraklov sveštenik. Ali pokazalo se da je to bio sam bog.12
k) Heraklidi su osvojili Peloponez tek u četvrtoj generaciji pod Temenom, Kresfontom i blizancima Proklejem i Euristenom, pošto su ubili velikog mikenskog kralja Tisamena, Orestovog sina. Oni bi uspeli i ranije da jedan od njihovih kraljevića nije ubio Karna, akarnanskog pesnika, dok im je on prilazio pevajući proročke stihove, pogrešno ga držeći za vrača koga je protiv Heraklida poslao Tisamen. Za kaznu zbog ovog oskrnavljenja, flota Heraklida beše potopljena, a vojsku je iscrpla glad. Delfijsko proročište ih je posavetovalo da »prognaju ubicu na deset godina«, a da umesto njega uzmu Triopa za vođu. Taman su hteli sa Roda da dovedu Triopa — Forbantovog sina, kad Temen opazi Oksida, ajtolijskog vrhovnog vojskovođu, koji se upravo vratio iz izgnanstva u Elidi, gde je bio radi ispaštanja zbog nekog ubistva. On je jahao na jednookom konju. Pošto Triop znači »trooki«, Temen uze Oksila za vođu, pa, iskrcavši se na obale Elide sa svojim rođacima Heraklidima, pokori ceo Peloponez i podeli ga kockom. Kocka sa oznakom žabe označavala je Arg i pripadala je Temenu; kocka sa oznakom zmije označavala je Spartu i pripala je blizancima Prokleju i Euristenu; a ona sa oznakom lisice značila je Mesenu i pripala Kresofontu.13

1. Sofokle: Trahinjanke 1151—5; Hekataj, navodi ga Longin: De Subtimitate 27; Diodor sa Sicilije: IV, 57; Apolodor: II, 8, 1 i III, 7, l; Pausanija; I, 32, 5;
2. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 8, l; Pausanija: loc. cit.; Ferekid, navodi ga Antonije Liberal: Preobraženja 33; Zenobije: Poslovice II, 61;
3. Lisija II, 11—16; Isokrat: Panegirik 15—16; Apolodor: II, 8, l; Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pausanija: I, 44. 414;
4. Euripid: Heraklova deca 843; 928 i 1026; Strabon: VIII, 6, 19;
5. Ferekid, navodi ga Antonije Liberal: Preobraženja 33; Strabon: IX, 40, 10;
6. Pausanija: I, 41, 14 i 41, 3; Diodor sa Sicilije: IV, 58; Apolodor: II, 81, 2;
7. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Apolodor: II, 4, ll i III. 1, 2; Pausanija: I. 41, 1; Plutarh: Lysander 28;
8. Pindar: Pitijske ode IX, 79: Plutarh: O ljubavi 17: Pausanija: IX, 23, 1;
9. Homer: Ilijada II, 653—70; Apolodor: 11, 8, 2; Pindar: Olimpijske ode VII, 27;
10. Diodor sa Sicilije: IV, 58; Homer: loc. cit.; Apolodor: Epitome III. 13:
11. Apolonije sa Roda: IV. 538;
12. Pausanija: VI, 11, 12;
13. Apolodor: II, 8, 2—5; Pausanija: II, 18. 7: III. 13. 4: V. 3. 5—7 i VIII. 5. 6; Strabon: VIII, 3. 33; Herodot: VI. 52.
*
1. Razorno nadiranje nekulturnih patrijarhalnih brđana iz centralne Grčke na mikenski Peloponez, koje se, prema Pausaniji (IV, 3, 3) i Tukididu (I, 12, 3), dogodilo oko 1100. godine pre naše ere, nazivalo se dorskim, po njihovim vođama koji su bili iz malene države Doride. Tri plemena sačinjavala su ovaj dorski savez: Hileidi, koji su obožavali Herakla; Dimani, koji su obožavali Apolona; i Pamfiloji (»ljudi svih plemena«), koji su obožavali Demetru. Pošto pregaziše celu južnu Tesaliju, Dorci su, pre no što su se usudili da napadnu Peloponez, izgleda, sklopili savez sa Atenjanima. Prvi napad nije uspeo, iako je Mikena bila spaljena oko 1100. godine pre nove ere; ali stoleće kasnije oni osvojiše istočne i južne oblasti, pošto su do tada već uspeli da razore celokupnu drevnu kulturu Argolide. Ova najezda, koja je prouzrokovala iseljavanje iz Argolide na Rod sa Atike na jonsku obalu Male Azije, i možda, iz Tebe na Sardiniju, donela je Grčkoj teške dane.

2. Odvojeno sahranjivanje glave i tela nekog junaka iz odbrambenih razloga česta je pojava u mitovima; tako je po Mabinogionu Branova glava sahranjena na Taur Hilu da bi čuvala London od napadača s Temze; a po Ambrozu (Epistole VII, 2), Adamova glava bila je zakopana na Golgoti da bi štitila Jerusalim sa severa. Štaviše, Euripid (Phesus 413—15) kaže da je Hektor izjavio da duše, ma bile i duše stranaca, mogu pomoći Troji kao duhovi čuvari (vidi 28, 6). Tako i Trikorit i Garget leže na uskom prolazu koji čuva prilaze Atici. Izgleda da je Jolajevo gonjenje Euristeja do Skironskih stena pozajmljeno sa iste ikone s koje i mit o Hipolitu (vidi 101. g).

3. Zemlja .Fajačana (vidi 170, y) bila je Korkira ili Drepana, sadašnji Krf, a u njegovoj blizini se nalazi sveto ostrvce Makrida (vidi 154, a); Kronsko more je Finski zaliv, i izgleda da su odatle pomorci sa Korkire dobavljali ćilibar — Korkira se pominje u argonautskom pohodu na vrh Jadranskog mora (vidi 148, g).

4. Triop, grčki kolonista na Rodu, predstavlja pretvaranje drevne Trojne Boginje Danae ili Damkine u muško božanstvo, a po njenom trojstvu dobili su imena Lind, Kamir i Jalis. Prema drugim pričama, ove gradove je osnovao Telhin (vidi 54, a) ili Danaj (vidi 60, d).

5. Pošto je Alkmena bila samo ime za Heru, nema ničeg naročitog u tome što joj je posvećen hram.

6. Polignot je na svojoj čuvenoj slici u Delfima prikazao Menelaja sa zmijom na štitu (Pausanija: X, 26, 3) — verovatno vodenom zmijom Sparte (vidi 125, 3). Lisica je pomogla mesenskom heroju Aristomenu da se izvuče iz jame u koju su ga bacili Spartanci (Pausanija: IV, 18, 6); Boginja je kao lisica bila dobro poznata u Grčkoj (vidi 49, 2 i 89, 8). Žaba je, izgleda, postala argivski amblem ne zato što se smatrala opasnom jer je izazivala nemi strah kod svih koji je ugledaju (Plinije: Istorija prirode XXXII, 18), već zato što se Arg prvo zvao Phoronicum (vidi 57, a); u slovaru, koji je u Argu prethodio alfabetu, suglasnička osnova PHRN, mogla bi značiti reč žaba, phryne.

147 LIN

Lin, dete iz Arga, mora se razlikovati od Ismenijevog sina Lina, koga je Herakle ubio lirom. Prema Argivcima, Psamata, Krotopova kćer, rodila je Apolonu Lina, pa je, bojeći se gneva svog oca, ostavila novorođenče u planini. Pastiri su ga našli i odhranili, ali ga posle rastrgoše na komade Krotopovi psi. Pošto Psamata nije mogla da sakrije svoj bol, Krotop uskoro shvati da je ona Linova mati, i osudi je na smrt. Apolon je kaznio grad Arg zbog tog dvostrukog zločina, poslavši im Harpiju po imenu Pojnu. Ona je otimala malu decu od roditelja, dok se neki Korojb ne prihvati zadatka da je uništi. Ali onda na grad navali kuga, pa, kako nije pokazivala znake jenjavanja, Argivci se obratiše za savet Delfima, gde im rekoše da se moraju izmiriti sa Psamatom i Linom. Zato oni prineše žrtve njihovim duhovima, a žene i devojke, koje su zapevale žalopojke, još uvek zovu ''lioni''; pošto je Lin rastao među jaganjcima, taj pomen nazvaše ''arnis'' a mesec u kome su ga održavali ''arneios''. Kuga nije prestajala i, najzad, Korojb ode u Delfe i priznade da je on ubio Pojnu. Pitonka mu ne dozvoli da se vrati u Arg, već reče: »Uzmi moj tronožac i podigni Apolonu hram tamo gde ti tronožac ispadne iz ruku!« To se dogodi na Gori Garaneji, i Korjob tu osnova najpre hram, a zatim grad Tripodisk i nastani se u njemu. Sahranili su ga na trgu u Megari i grob mu ukrasili grupom kipova koji prikazuju ubistvo Pojne — to je najstarija skulptura te vrste koja se očuvala u Grčkoj.1 Ovaj drugi Lin se ponekad zove i Ojtolin i harfisti tuguju za njim na gozbama.2
b) Treći Lin takođe leži pokopan u Argu: on beše pesnik koga neki opisuju kao sina Ojagra i muse Kaliope, a time postaje Orfejev brat. Drugi ga zovu ili sinom Apolona i muse Aranije ili Aretuse, Posejdonove kćeri; ili sinom Hermesa i Uranije; neki, opet, kažu da je sin Amfimara, Posejdonovog sina i Uranije, a neki ga smatraju sinom Magneta i muse Klio.3 Lin je bio najveći muzičar koji se ikada pojavio među ljudima i ljubomorni Apolon ga je ubio. On je komponovao balade u čast Dionisa i drugih drevnih heroja, koje su kasnije zabeležene slovima Pelazga; on je spevao i ep o stvaranju sveta. Lin je, u stvari, izmislio ritam i melodiju, bio je svestrano obdaren i mudar, i učio je i Tamirija i Orfeja.4
c) Žalost za Linom širila se svetom, pa je, na primer, o tome spevana i egipatska Pesma Maneros. Na Gori Helikon, kad se pođe do svetog gaja posvećenog Musama, Linov lik je urezan u zid male pećine i tu su mu svake godine prinosili žrtve pre no što će ih prineti Musama. Tvrdi se da i on leži sahranjen u Tebi i da je Filip, otac Aleksandra Velikog pošto je pobedio Grke kod Hajroneje, preneo njegove kosti u Makedoniju. To je učinio pošto je usnuo jedan san, ali je kasnije usnuo drugi, pa ih je vratio natrag.5

1. Pausanija: I, 43, 7; II. 19, 17; Konon: Naracije 19; Atenaj: III, 99;
2. Sapfa, navodi je Pausanija: IX, 29, 3; Homer: Ilijada XVIII, 569—70: Hesiod, navodi ga Diogen Lajertije: VIII, 1, 25;
3. Apolodor: I, 3, 2; Higin: Fobulo 181; Prepirka Homera i Hesioda 314; Diogen Lajertije: Proemium 3; Pausanija: IX, 29, 3; Ceces: )O Likofronu 831;
4. Diodor sa Sicilije: III, 87; Diogen Lajertije: loc. cit.: Hesiod, navodi ga Kliment iz Aleksandrije: Stomateis I, str, 121;
5. Pausanija: loc. cit.
*
1. Pausanija vezuje mit o detetu sa mitom o Manerosu, egipatskom žitnom duhu kome pevači pevaju u doba žetve; a Lin je, izgleda, bio duh biljke (linos) koja se seje u proleće, a žanje u leto. Psamata mu je bila mati zato što su oni, po Pliniju (Istorija prirode XIX, 2), »sejali lan u peskovitoj zemlji«. Njegov ded i ubica bio je Krotop, zato što se, opet po Pliniju, žućkaste stabljike lana, pošto se počupaju iz korena i ostave na vazduhu, gnječe i tuku maljevima. Otac mu je bio Apolon, čiji su sveštenici nosili odeću od lana, i koji beše zaštitnik muzike u Grčkoj. Lina su rastrgli psi a time se verovatno misli na postupak gnječenja i mrvljenja stabljike lana gvozdenom sekiricom. Taj postupak Plinije objašnjava u istom odeljku. Frezer smatra, mada bez verodostojnih dokaza, da je Lin pogrešno shvaćeno feničansko ai lanu »jao nama«. Ojtolin znači »nesrećni Lin«.

2. Mit se, međutim, sveo na odnos porodice prema detetu odbačenom iz straha od ljubomornog deda, odgajenom kod pastira.što ukazuje da je proizvodnja lana u Argolidi zamrla ili zbog najezde Doraca, ili zbog niske egipatske cene, ili i zbog jednog i zbog drugog, i umesto lana počela se proizvoditi vuna; međutim tužbalice sa detetom Linom i dalje su pevane. Verovatno je da su proizvodnju lana počeli Krećani koji su civilizovali Argolidu; grčka reč za laneno vlakno je merinthos — a sve grčke reči na -intos su kretskog porekla.

3. Korojb je, kad je ubio Pojnu (»kazna«), verovatno zabranio prinošenje dece na žrtvu u vreme Linove svetkovine, i zamenio dete jagnjetom, pa je i naziv meseca promenio u »mesec jagnjeta«; on je poistovećen sa Elejcem istog imena koji je pobedio u trčanju na prvoj Olimpijadi (776 pre naše ere). Tripodisk, izgleda, nema nikakve veze sa tronošcem, već ga treba izvoditi iz tripodizein, »tri puta okovati«.

4. Pošto je žetva lana bila prilika za tužne pesme i za ritmičke udarce, a kako su usred leta — sudeći po Frezerovim primerima u Zlatnoj grani — mladići skakali oko vatre da bi lan bolje rastao, pojavio se još jedan mistični Lin; taj Lin je uspeo da odraste i postane slavni muzičar, pronalazač ritma i melodije. Tom Linu je majka bila musa, a otac ili Arkađanin Hermes, ili Tračanin Ojagar, ili Magnet, rodonačelnik Magnezijanaca. Lin, u stvari, nije bio Helen već čuvar prehelenske kulture Pelazga, koja uključuje i kalendar drveta i ep o stvaranju sveta. Priča se da ga je bez razmišljanja ubio Apolon, koji nije podnosio takmace u muzici — što se pokazalo i sa Marsijom (vidi 21, f); ali to je netačna priča, jer je Apolon u stvari usvojio Lina. Kasnije je njegova smrt pripisana Heraklu kao zaštitniku necivilizovanih dorskih osvajača (vidi 146, 1).

5. Lina zovu i Orfejevim bratom zbog sličnosti njihovih sudbina (vidi 28, 2). U austrijskim Alpima (kako je je obavestila Margaret Šon-Vels) muškarcima nije dozvoljeno da prisustvuju žetvi lana, a ni sušenju, tučenju i gnječenju, a zabranjen im je i pristup u odaju gde se lan prede. Vladajući duh je Harpatsch:
to je strašna veštica čije su ruke i lice namazani čađu. Štaviše, žene koje tuku lan zovu se Bechlerinnen i opkoljavaju svakog stranca koji bane među njih. One ga obore, izgaze, vežu mu ruke i noge, uviju ga u kučinu, izgrebu mu lice i ruke bodljikavim otpacima lanene stabljike, trljaju ga hrapavom korom oborenog drveta i najzad ga otkotrljaju nizbro. U blizini Feldkirha one samo obore stranca na zemlju i izgaze ga; ali u drugim mestima one mu napune nogavice pantalona lanenim otpacima, što je vrlo bolno, te je primoran da beži bez gaća. U blizini Salcburga. žene skidaju došljaku pantalone i prete mu štrojenjem, a kad ovaj pobegne, očiste mesto vatrom od grančica i zveckanjem srpova.

6. Malo se zna šta se događa u sobi gde se prede lan, jer su žene veoma tajanstvene; zna se samo da pevaju tužbalice Flachses Qual (''Mučenje lana'') ili Leinen Klage (''Lanenu žalopojku''). Zato izgleda verovatno da su one u doba žetve lana imale običaj da uhvate, napastvuju i raščereče muškarca koji je predstavljao duh lana; ali pošto je i Orfej doživeo istu sudbinu, iako je bio protivnik prinošenja ljudi na žrtvu i polnih orgija (vidi 28, d). Lin je opisan kao njegov brat. Harpatsch je dobro poznata: ona
je veštica žetve žita, predstavnik Boginje Zemlje. Srpovima se zveckalo jedino u čast meseca; oni se nisu upotrebljavali pri žetvi lana. Lina smatraju pronalazačem muzike, jer su tužbalice stavljane u usta samome duhu Lana, a i zato što su neke strune lire pravljene od lanenog konca.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:29

148 SKUP ARGONAUTA

Posle smrti ajolskog kralja Kreteja, Posejdonov sin Pelija, čovek već u godinama. dočepa se prestola u Jolku, koji je pravom nasledstva pripadao njegovom polubratu Ajsonu. Nije prošlo mnogo vremena kad ga jedno proročište opomenu da će ga ubiti potomak Ajola, i Pelija zato naredi da se poubijaju svi viđeniji Ajoljani do kojih je mogao doći. Ajsona, međutim. nije dirao zbog svoje majke Tire, ali ga je držao u zatvoru zahtevajući da se odrekne nasledstva.
b) Ajson je bio oženjen Polimelom, poznatom pod imenom Amfinoma, Perimeda, Alkimeda, Polimeda, Polifema, Skalfa ili Arna; ona mu je rodila sina Diomeda.1 Pelije bi uništio dete bez trunke milosti da Polimela nije okupila svoje rođake da nariču nad njim kao nad mrtvorođenčetom, pa ga zatim prokrijumčarila iz grada na Goru Pelion; tu ga je čuvao Kentaur Hejron kao što je to već činio i ranije, a kasnije sa Asklepijem, Ahilejem, Ajnejem i drugim čuvenim herojima.2
c) Drugo proročište obavesti Peliju da se čuva čoveka sa jednom sandalom. Jednog dana mu se na morskoj obali, dok je obavljao svečani obred prinošenja žrtava Posejdonu, pridruži grupa njegovih saveznika kraljevića. Pelijin pogled pade na visokog mladića duge kose iz Magnezije, odevenog u čvrsto priljubljenu kožnu tuniku i leopardovu kožu. On beše naoružan s dva kratka džilita širokih oštrica a na nogama je imao samo jednu sandalu.3
d) Drugu sandalu je izgubio u blatnjavoj reci Anaur — koju neki pogrešno zovu Euen, ili Enipej — i to mu se desilo zbog lukavstva neke starice koja je, stojeći na obali, na mestu gde je reka najšira, molila prolaznike da je prenesu preko reke. Niko se na nju ne sažali, dok joj mladi stranac ljubazno ne ponudi svoja široka pleća; ali on poče da stenje pod teretom, jer starica ne beše niko drugi do prerušena boginja Hera. Naime Pelija je naljutio Heru, uskrativši joj uobičajene žrtve i ona reši da ga kazni zbog toga.4
e) Kad Pelija grubo upita stranca: »Ko si ti i kako ti se zove otac?« on odgovori da ga Hejron, njegov poočim, zove Jason, iako su ga ranije znali kao Diomeda, Ajsonovog sina. Pelija se zagleda zlobno u njega. »Šta bi radio«, upita ga iznenada, »kad bi neko proročište objavilo da je nekom od tvojih drugova sugrađana sudba odredila da te ubije?« »Poslao bih ga da donese zlatno runo iz Kolhide«, odgovori Jason, ne znajući da mu je Hera stavila ove reči u usta. »Ali, molim te, s kim imam čast da razgovaram?«
f) Kad Pelija reče ko je, Jason se nije ni uplašio ni smeo. On hrabro zatraži presto na koji Pelija nije imao pravo, ali ne zatraži i stada i krda koja pripadaju uz presto, pa pošto su ga usrdno podržali njegov ujak Fer, kralj Fera i Amaton, kralj Pila, koji su došli da učestvuju u prinošenju žrtava, Pelija nemade hrabrosti da ne prizna Jasonovo pravo po rođenju. »Ali prvo«, navali Pelija, »ja zahtevam da oslobodiš našu dragu zemlju prokletstva!«
g) Jason tada saznade da Peliju proganja Friksov duh, koji je pobegao iz Orhomena jašući na leđima božanskog ovna da bi izbegao žrtvovanje. On se sklonio u Kolhidu, gde mu je posle smrti uskraćen pogreb; a, prema Delfijskom proročanstvu, zemlja Jolka, u kojoj žive mnogi Jasonovi rođaci Minijci neće napredovati sve dok se njegov duh ne vrati brodom u domovinu zajedno sa zlatnim runom. Zlatno runo sada visi o drvetu u gaju Areja Kolhiđanskog, a čuva ga zmaj koji ne spava ni danju ni noću. Kad se ovo bogougodno delo obavi, izjavio je Pelija, on će se, s radošću, odreći kraljevstva koje je postalo teret za čoveka tako duboko zašlog u godine.5
h) Jason nije mogao Peliji da odbije zatraženu uslugu i zato posla glasnike na sve dvorove širom Grčke, pozivajući dobrovoljce da zaplove s njim. On, takođe, pridobi Arga iz Tespije da mu sagradi brod sa pedeset vesala; Arg sagradi brod u Pagasi od borovine sa Gore Pelion; posle toga sama Atena ugradi na pramac broda Argo proročki kljun od Zeusovog hrasta iz Dordone.6
i) Mnogo se različitih spiskova imena Argonauta — Jasonovih drugova, pominjalo u razna vrernena; ali sledeća imena se javljaju kod najverodostojnijih znalaca:

Akast, sin kralja Pelije;
Aktor, sin Dejona iz Fokide;
Admet, kraljević iz Fere;
Amfijaraj, argivski prorok;
Veliki Ankaj iz Tege, sin Posejdonov;
Mali Ankaj, Lelegijac sa Sama;
Arg Tespijski, graditelj Arga;
Askalaf Orhomenjanin, sin Arejev;
Asterije, Kometov sin — Pelopljanin;
Atalanta iz Kalidona, devica lovica;
Augeja, sin kralja Forbanta iz Elide;
But iz Atene, pčelar;
Ehion, sin Hermesa glasnika;
Ergin iz Mileta;
Eufem iz Tajnara, plivač;
Eurijal, sin Mekisteja, jednog od Epigona;
Euridamant Dolopljanin, sa jezera Ksinije;
Faler sa Krete, Dionisov sin;
Herakle iz Tirinta, najjači čovek koji je ikada živeo, a zatim bog;
Hila iz Driopa, Heraklov štitonoša;
Idaj, sin Afareja iz Mesene;
Idmon iz Arga, Apolonov sin.;
Ifikle, sin Testija Ajtoljana;
Ifit, brat kralja Euristeja iz Mikene;
Jason, vođa pohoda;
Kajnej Lapit, koji je nekada bio žena;
Kalaid, krilati sin Boreja;
Kanto sa Euboje;
Kastor, spartanski rvač, jedan od Dioskura;
Kefej, sin Aleja iz Arkadije;
Koron Lapit, iz Girtona u Tesaliji;
Laert, sin Akrisija iz Arga;
Linkej, osmatrač, Idajev brat;
Melampo iz Pila, Posejdonov sin;
Meleagar iz Kalidona;
Mops Lapit;

Nauplije iz Arga, sin Posejdonov, čuveni moreplovac;
Ojlej iz Lokride, Ajantov otac;
Orfej, pesnik iz Trakije;
Palajmon, sin. Hefajstov, iz Ajtolije:
Pelej Mirmidonac;
Penelej, sin Hepalkima iz Bojotije:
Periklimen iz Pila, čarobnjak, sin Posejdonov;
Pojant, sin Taumaka iz Magnezije;
Polideuk, spartanski boksač, jedan od Dioskura;
Polifem, sin Elata iz Arkadije;
Stafil, Fanov brat;
Tifije, krmar iz Sifije u Bojotiji;
Zet, Kalaidov brat.

Nikada se ni pre ni posle ne beše skupila tako otmena družina na jednom brodu.7
j) Argonauti su često pominjani kao Minijci. Prvo, zato što su vratili Friksov duh, pošto je Friks bio Minijadov praunuk, i runo; a zatim, što su mnogi od njih, pa i sam Jason, potomci Minijadovih kćeri. Minijad, Hrisov sin, pobegao je iz Tesalije u Orhomen u Bojotiji i tu osnovao kraljevstvo i bio prvi kralj na svetu koji je imao riznicu.8

1. Sholijast uz Homerovu Odiseju XII, 70; Diodor sa Sicilije: IV, 50, 1; Apolonije sa Roda: I, 232; Apolodor: I, 9, 16; Sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 45; Ceces: O Likofronu 872;
2. Pindar: Pitijske ode IV, 198 i Nemejske ode III, 94; Homer: Ilijada XVI, 143;
3. Apolonije sa Roda: I, 7: Apolodor: loc. cit.; Pindar: Pitijske ode IV, 128:
4. Apolonlje sa Roda: I, 3—17; Apolodor: loc. cit.: Pindar: loc. cit.; Higin: Fabula 13; Valerije Flak: I, 84;
5. Apolodor: loc. cit.; Pindar: loc. cit.; Diodor sa Sicilije IV. 40; Sholijast uz Homerovu Odiseju: XII, 70; Hesiod: Teogonija 992;
6. Pindar: loc. cit.; Valerije Flak: 1,39; Apolodor: loc. cit.;
7. Apolodor: loc. cit.; Pindar: loc. cit.; Higin: Fabule 12 i 14—23; Apolonije sa Roda: I, 20; Diodor sa Sicilije IV, 40—9; Ceces: O Likofronu 175: Ovidije: Metamorfoze VII, 1; Valerije Flak: Argonautica I, passim:
8. Apolonije sa Roda: 1, 229; Pausanija: IX, 36, 3.
*
1. U Homerovo doba balade o pohodu Arga u zemlju Ajeta bile su svakom na usnama (Odiseja XII, 40): Homer stavlja Planktaj — kroz koji je prošla lađa pre Odiseja — u blizinu Ostrva Sirena, nedaleko od Skile i Haribde. Sve te strahote pojavljuju se u podrobnijim pričama o povratku broda iz Kolhide.

2. Prema Hesiodu, Jason, Ajsonov sin, oženio se Ajetovom kćeri pošto mu je obavio mnoge teške zadatke koje mu je postavio Pelija. Ona je došla s njim u Jolk, postala podanik Jolka i rodila Jasonu sina Medeja, koga je vaspitavao Hejron. Ali izgleda da Hesiod nije bio dobro obavešten: u ta herojska vremena nijedna princeza nije odlazila u muževljev dom, već je on odlazio u njen (vidi 137, 4 i 160, 3). Tako se Jason ili oženio Ajetovom kćerkom i ostao na njegovom dvoru, ili Pelijinom kćerkom i nastanio u Jolku. Eumel (iz osmog veka) tvrdi da je Korint umro bez naslednika i da je Medeja uspela da ostvari svoje pravo na upražnjeni presto u Korintu, pošto je bila Ajetova kći, a Ajet je, budući nezadovoljan nasledstvom, otišao iz Korinta u Kolhidu; Jason je kao Medejin muž postao kralj u Korintu.

3. U tim ranlm pričama koje opisuju Ajeta kao Helijevog sina i Kirkinog brata, ne pominju se ni Kolhida ni njen prestoni grad Aja. Takođe se ne može pretpostaviti ni da je priča koja je kružila u doba Homera imala mnogo zajedničkog sa pričom koju beleže Apolodor i Apolonije sa Roda; čak ni odlazak Arga, a kamoli njegov povratak, nisu bili utvrđeni u doba Herodota — jer je Pindar, u svojoj Četvrtoj pitijskoj odi (462, pre nove ere), ispričao priču koja se veoma razlikuje od Herodotove.

4. Mit o Peliji i Diomedu — Jasonovo prvobitno ime — izgleda da je mit o kraljeviću koga su odneli u planinu, koji je tamo odrastao među krdom konja, i o tome kako mu je kralj obližnjeg grada postavljao preteške zadatke. Ipak taj kralj nije morao nasilno doći do svog prestola. Mladić je, u stvari, trebalo da ujarmi bikove koji su bljuvali vatru i otme blago koje je čuvalo morsko čudovište. Polumrtav Jason u čeljustima morske ale česta je tema etrurskih umetničkih dela. Kao nagradu za uspešno obavljene zadatke dobijao bi ruku naslednice kraljevstva. Slični mitovi česti su i u keltskoj mitografiji. O tome svedoče zadaci koje su postavljali Kilhviču, junaku epa Mabinogion kad je zaželeo da se oženi čarobnicom Olven — oni, u stvari, predstavljaju ritualno ispitivanje hrabrosti budućeg kralja koje se obavlja pre krunisanja.

5. I odista iz Priče o Kilhviču i Olverd, i slične Priče o Pereduru, sinu Ivreve, takođe iz epa Mabinogion, može se sa nedovoljno sigurnosti tvrditi kakva je bila priroda Diomedovih zadataka. Kilhviču je, pošto se zaljubio u Olvenu, njen otac stavio u zadatak da ujarmi žutog i prugastog vola, da očisti breg od trnja, da ga zaseje žitom i požnje — sve za jedan dan (vidi 127. 1 i 152, 3); zatim je trebalo da dobavi i rog obilja i čarobni irski kazan. Peredur je, zaljubivši se u nepoznatu devojku morao da ubije morsku alu zvanu Avank, nastanjenu u jezeru u blizini Tužne zemlje — Ajaja znači »tugovanje«. Pošto se zakleo na vernost devojci, ona mu je dala čarobni kamen što mu je pomogao da pobedi Avanka i da se dočepa »svekolikog zlata koje bi čovek mogao ikada poželeti«. Pokazalo se da je nepoznata devojka bila čarobnica vladarka Kristinobula, koja je živela u velikoj raskoši »negde na putu za Indiju«; Peredur je bio njen ljubavnik četrnaest godina. Samo se još velški junak Hju Gadarn Moćni, predak Kumrija, borio sa Avankom i pobedio ga na taj način što je ujarmio dva bika i izvukao čudovište iz reke Konvi (Welsh Triads III, 97). Prema tome izgleda verovatno da je i Jason izvukao svoje čudovište iz vode pomoću bikova sa plamenim dahom.

6. Irski kazan koji je doneo Kilhvič verovatno je isti kao i kazan pominjan u Priči o Pereduru: to je kazan za obnavljanje kao onaj što ga je upotrebljavala Medeja — našao ga je jedan džin na dnu jezera u Irskoj. Diomedu je verovatno bilo naređeno da dobavi sličan kazan za Peliju. Pozornica njegovih dela bila je neka geografski neodređena zemlja, »tamo negde gde izlazi sunce«. Kod Argonauta se ne pominje Kornukopija, ali Medeja, iz sasvim razumljivih razloga, podmlađuje Nimfu Makridu i njene sestre, nekadašnje Dionisove dadilje, kad ih je srela na Drepani ili Korkiri. Pošto je Dionis imao dosta zajedničkog sa dečakom Zeusom, čija je dadilja koza Amalteja prva proizvela kornukopiju (vidi 7, b), možda je Medeja pomogla Diomedu da dobije neki drugi rog obilja od Nimfa kojima je učinila uslugu. Heraklova dela (kao i Tesejeva i Orionova) postaju razumljiva ako se shvate kao ženidbeni zadaci, uključujući tu i »lomljenje rogova u oba bika« (kretskog i ahelojskog — vidi 134, 6).

7. Ovaj mit o ženidbenom zadatku mora da je prvobitno pričan u dve verzije: u jednoj, koja je kružila Jolkom, zločinac je bio Pelija, a u drugoj, korintskoj, tu ulogu je imao Korint, pa su se obe spojile u poluistorijsku legendu o minijskom pomorskom pohodu u koji su Orhomenjani krenuli iz Jolka. Orhomen je pripadao drevnom amfiktionu ili savezu Kalaureja (Strabon.: VIII, 6, 14), na čijem je čelu bio ajolski bog Posejdon. U tom savezu bilo je šest primorskih gradova Argolide i Atike; Orhomen je bio jedini grad koji se nije nalazio na moru od sedam gradova strateški postavljenih između Korintskog i Tesalijskog zaliva. Njegovi stanovnici su, poput Hesiodovih Bojoćana, verovatno bili zemljoradnici zimi, a pomorci leti.

8. Tobožnji razlog za pohod bilo je vraćanje svetog runa, koje je u zemlju Ajeta odneo kralj Friks, Minijadov unuk, kad je trebalo da bude žrtvovan. na Gori Lafistiji (vidi 70, d), a i vraćanje Frlksovog duha u domovinu Orhomen. Vođa pohoda trebalo je da bude Minijac — što Diomed, Ajsonov sin, nije bio. Vođa je, po svojoj prilici, mogao biti Kitizor (Herodot: VII, 197). Friksov sin, koga Apolonije sa Roda obavezno uvodi u priču (vidi 151, f i 152, b). On je dobio nadimak Jason (»izlečitelj«) kada je u Orhomenu utvrdio da je sušu i kugu izazvalo Friksovo bekstvo. Ali Diomed je bio Minijac po majci, a nasledstvo se, izgleda, računalo po majčinoj strani i u Orhomenu i u Jolku.

9. Po minijskoj legendi, zemlja Ajeta nije mogla ležati s druge strane Crnog mora; svi rani podaci ukazuju na vrh Jadrana. Veruje se da su Argonauti plovili rekom, a blizu njenog ušća, preko zaliva, leži Kirkino ostrvo Ajaja, kasnije zvano Lusina (Lošinj); Argonaute su Ajetovi Kolhiđani uhvatili na ušću reke Istre, a ne na ušću Dunava, kao što misli Diodor sa Sicilije: reka Istra je mala reka, ali je po njoj poluostrvo Istra dobilo ime. Medeja je ubila svog brata Apsirta, koji je sahranjen u obližnjem gradu Apsirtidi, a kad su ona i Jason pobegli Alkinoju, kralju Drepane (Korkire), koja se nalazila nekoliko dana plovidbe na jug, Kolhiđani, pošto im se izmakla prilika da se osvete u strahu da ne iskuse Ajetov gnev ako se vrate praznih ruku, sagradiše grad Pulu na istarskom kopnu. Štaviše, zemlja Sirena, stene koje se sudaraju, Skila i Haribda, leže blizu Sicilije, pored koje je Argo prošao teran žestokim severoistočnim vetrom. Kolhida verovatno znači »Kolikarija«, a ona se nalazila u dolini reke Po, nedaleko od Mantove, i, kažu, bila odmaralište na putu za ćilibar jer se u priči pominje kako Helijeve kćeri ispuštaju suze od ćilibara kad se Argo pojavio na reci Po (vidi 42. d). Ćilibar je bio posvećen suncu, ostrvo Elektra (»ćilibar«), do koga je prispeo Argo, teško da je moglo biti ostrvo Samotraka kao što to naučnici veruju; ali »zemlja Ajeta«, trgovačka stanica na putu za ćilibar, verovatno je služila Korinćanima, jer je Ajet svoj kult sunca doneo iz Korinta. No to je možda bio put kojim su išli Pelazgi, jer je, prema Dionisijevom Opisu zemlje (I, 18), kolonija Pelazga, poreklom iz Dodone, nekada imala moćnu flotu na jednom rukavcu delte reke Poa.

10. Mitu o Dionisu, u kome se ne vodi računa o geografiji, spojenom sa legendom o putu Minijaca u zemlju Ajeta, treba dodati i treći elemenat: predanje o ranim gusarskim pohodima na južnu obalu Crnog mora, koje je preduzimao jedan drugi minijski kralj. Šesti grad Troja svojim položajem je dominirao Helespontom i zahvaljujući tome uživao isključivu prednost u trgovini na Crnom moru, a pohod je trebalo da učini kraj povlastici Trojanaca (vidi 137, 1). Ali predmet pohoda Minijaca na Jadran nije bilo zlatno runo. Prema Simonidu, to je bilo ljubičasto runo, koga Prvi vatikanski mitograf pominje opisujući ga kao runo »u kome se Zeus uzneo na nebo«. Drugim rečima, to je crno runo koje su kraljevi nosili prilikom obreda za izazivanje kiše, kao i u obredu koji se o Prvom maju obavljao na vrhu Gore Pelion, a tom prilikom čoveka odevenog u crnu ovčiju kožu ubijaju i vraćaju u život njegovi drugovi odeveni u belo runo (Anali Britanske škole u Ateni XVI, 244—9, 1909—16). Po Dikajarhu, taj obred se izvodio u klasično vreme u sklopu kulta Zeusa Aktaja, ili Akraja (»od vrha»:). Prvobitno je čovek u crnoj ovčijoj koži bio kralj, Zeusov predstavnik, koga su žrtvovali po isteku njegove vladavine. Činjenica da se ista vrsta obredne igre izvodila i na Pelionu i na Lafistiji dovela je do toga da se spoje dva predanja, mit o Diomedu iz Jolka i legenda o gusarenju po Crnom moru sa predanjem o putovanju Minijaca radi otklanjanja nesreće koju im je prouzrokovao Friks.

11. Ipak će pre biti da Minijcima nije bilo ni blizu pameti da vraćaju izgubljeno lafistijsko runo koje se lako moglo zameniti drugim, istim takvim; mnogo je verovatmje da su oni išli po ćilibar kako bi njime umilostivili uvređeno božanstvo, planinsku Boginju. Ne treba zaboraviti da su Minijci držali »Peskoviti Pil«, na zapadnoj obali Peloponeza, koji su Lelegijci oteli Neleju uz pomoć Pelazga iz Jolka (vidi 94, c) i da su, po Aristotelu, stanovnici Pila dobavljali ćilibar sa ušća reke Po. U dolini tog Pila nedavno su otkrivene ogromne količine ćilibara.

12. Putovanjem na istok runo postaje »zlatno« zato što je trebalo uključiti i Diomedov zadatak da osvoji blago morskog čudovišta i stoga što su, kako Strabon ističe, Argonauti prodirali u Crno more, Išli u potragu za nanosima zlata kolhidske reke Faside (sada Rion), koje su domoroci kupili na ovčija runa postavljena u rečno korito. Ili je zbrka nastala jedino oko Kolhide i Kolikarije, oko Aje (»zemlja«) i Ajaje (»cvileća«), i oko crnog runa sa Peliona i sa Lafistije, što je učinilo da se dva različita predanja izmenjuju. Palata svitanja Ajetovog oca Helija nalazila se u Kolhidi (vidi 42, a), u najistočmjoj zemlji za koju se znalo u Homerovo doba; a ''Jasonica'', ćivoti Herakla Iscelitelja, nalazili su se u Istočnom zalivu Crnog mora, gde su Ajolci uspostavili trgovačke stanice. Prema nekim znalcima, pohod na Crno more predvodio je Herakle. Štaviše, pošto Homer pominje Jasona samo kao Eunejevog oca, a Eunej je snabdevao Grke vinom za vreme opsade Troje (vidi 162, i) i pošto ostrvo Lemno leži istočno od Tesalije, za Arga se, dakle, mislilo da je plovio prema istoku. Tako su stene koje lutaju ili se sudaraju, a koje Homer stavlja u sicilijanske vode, premeštene u Bosfor.

13. Svaki grad je težio da ima svog predstavnika među Argonautima da bi dokazao pravo trgovine po Crnom moru, a putujući pesnici nisu imali ništa protiv da dodaju poneko novo ime pevanjima ove i inače složene balade. Prema tome, ostalo je nekoliko zvaničnih spiskova Agronauta koji se mogu uskladiti, ali se svi zasnivaju na postavci da su plovili lađom sa pedeset vesala — što nije bilo nemoguće u mikensko doba; sam Ceces daje ravno stotinu imena. Ipak, čak ni oni napouzdaniji izgleda ne sumnjaju u istorijsku verodostojnost ove legende i u to da se pohod dogodio pre trojanskog rata, negde u trinaestom veku pre naše ere.

14. Jason svojom jednom sandalom dokazuje da je bio ratnik. Ajtolski su ratnici čuveni po običaju da polaze u ratni pohod samo sa levom nogom obuvenom (Makrobije: V, 18—21; Sholijast uz Pindarove Pitijske ode IV, 133), a taj običaj su Platajci usvojili za vreme peloponeskog rata, da bi se lakše izbavljali iz blata (Tukidid: III, 22). Razlog s koga je noga sa strane štita bila obuvena, a ne ona sa strane oružja, verovatno leži u tome što se tom nogom zakoračavalo u borbi prsa u prsa, pa se mogla upotrebiti i za zadavanje udaraca u preponu. Zbog toga se leva noga smatrala neprijateljskom i nikada se nije prvo njome stupalo na prijateljski prag; ta tradicija zadržala se u Evropi do danas, jer vojnici kreću u rat levom nogom napred.

15. Herina svađa sa Pelijom zbog zakidanja žrtava govori o neprijateljstvu ahajske dinastije u Jolku, koja je poštovala Posejdona, i njenih podanika Ajolo-magnezijanaca, koji su poštovali Boginju.

149 LEMLJANSKE ŽENE I KRALJ KIZIK

Herakle se, pošto je uhvatio Erimantskog vepra, pojavio iznenada u Pagasi i jednoglasno bi izabran za kapetana Arga: ali Herakle se velikodušno odrekao časti stavljajući se u Jasonovu službu, jer je on, iako novajlija, već smislio i objavio pohod. Prema tome, kad je lađa spuštana u more, kockom je određeno koje će sedište kome pripasti, a na svakom je bilo po dva veslača. Jason je prineo na žrtvu volovski jaram Apolonu Ukrcavanja. Dok se žrtveni dim dizao u nebo uspravno kao taman spiralni stub, Argonauti posedaše za trpezu. Na oproštajnoj gozbi Orfej je svojom lirom umirio nekolicinu pijanih svađalica. Otplovivši tako u cik zore. oni se uputiše ka ostrvu Lemnu.1
b) Godinu dana pre toga, muškarci sa ostrva Lemna se posvađaše sa svojim ženama, žaleći se kako one smrde, i saživeli su se sa tračanskim devojkama koje su zarobili u pohodu. Za osvetu, Lemljanke poubijaše bez milosti i stare i mlade, sve do jednog, osim kralja Toanta, koga je krišom spasla njegova
kći Hipsipila, spustivši ga u more u čamcu bez vesala. Kad se na vidiku pojavio Argo, Lemljanke behu uverene da je to neprijateljska lađa iz Trakije, pa dohvatiše oružje svojih muževa i hrabro potrčaše na obalu da odbiju napad. Brbljivi Ehion, koji se iskrca kao Jasonov glasnik, ipak uspe nekako da ih umiri, te Hipsipila sazva veće i predloži da Argonautima pošalju poklone u hrani i vinu, ali da im ne dopuste da uđu u njihov grad Mirinu, jer se bojala pokolja. Tada se diže Poliksa, stara Hipsipilina dadilja, i poče da obrazlaže kako će se bez muškaraca lemljanska rasa zatrti. ''Najmudrije bi bilo'', reče ona, ''da ponudimo svoju ljubav ovim pustolovima plemenitog roda; time ne bismo samo stavili ostrvo pod jaku zaštitu, već bismo obnovili i rasu krepkim podmlatkom.''
c) Ovaj savet koji je starica dala, sama inače nezainteresovana, primljen je s opštim odobravanjem, i tako Argonaute dočekaše u Mirini dobrodošlicom. Razume se da Hipsipila nije Jasonu kazala pravu istinu, već je, crveneći i mucajući, objasnila da su posle mnogobrojnih mučenja koje su doživele od svojih muževa, njene drugarice odlučile da, naoružane, prisile svoje muževe da napuste ostrvo. Upražnjen presto na Lemnu stajao mu je na raspolaganju. Jason, iako je sa zahvalnošću primio ponudu, izjavi da, pre no što se nastani na Lemnu, mora obaviti svoj zadatak i vratiti zlatno runo. Ipak Hipsipila ubrzo uspe da nagovori Argonaute da odlože svoj zadatak, jer je svaki pustolov bio okružen većim brojem mladih žena i svaka ga je mamila sebi u postelju.2 Hipsipila je polagala pravo na Jasona i kraljevski ga je ugostila; ona mu je tada rodila sinove Euneja i njegovog blizanca Nebrofona, koga neki zovu Dejfilom, ili Toantom Mlađim. Eunej je posle postao kralj na Lemnu i snabdevao je Grke vinom za vreme trojanskog rata.
d) Mnogo se dece tada rodilo na Lemnu i da ne beše Herakla, verovatno da zlatno runo nikad ne bi napustilo Kolhidu. On je ostao da čuva Arga, pa kad mu je čekanje dojadilo, on ljutit dođe u Mirinu i lupajući svojom batinom u vrata od kuće do kuće, pokupi svoje drugove i pozva ih da se vrate svom zadatku. On ih ubrzo natera da krenu prema obali; i te iste noći zaploviše prema Samotraki, gde su bili posvećeni u misterije Persefone i njenih slugu Kabeira, koji su spasavali mornare od brodoloma.3
e) Kad su Lemljanke kasnije otkrile da je Hipsipila prekršila zakletvu i spasla Toanta, one je prodadoše kao robinju kralju Likurgu od Nemeje. Toanta su inače talasi izbacili na ostrvo Sikin i kasnije je vladao Tauriđanima. Ali neki kažu da su gusari iz Trakije napali grad Mirinu i zarobili Hipsipilu. Kad je postao mladić, Eunej je očistio ostrvo od greha i krvi, a obred kojim je to postigao izvodio se uvek u vreme godišnje svetkovine Kabeira; devet dana su sva domaća ognjišta na Lemnu bila zagašena i prinosile su se žrtve mrtvima, a zatim je doneta nova vatra brodom sa Apolonovog oltara na ostrvu Del.4
f) Argonauti otploviše dalje i ostaviše Imbar s desne strane. Pošto im je bilo poznato da kralj Laomedon iz Troje dobro čuva prilaz Helespontu i ne dozvoljava nijednoj grčkoj lađi da prođe, oni se kroz moreuz provukoše noću, dočepavši se tračke obale i stigoše živi i zdravi u Mramomo more. Približujući se zemljištu Doliona, oni pristadoše uz stenovito poluostrvo Arkton, čiji se vrh zove Dindin. Tu ih je lepo dočekao kralj Kizik, sin Ajneja, nekadašnjeg Heraklovog saveznika, koji se upravo beše oženio Kleitom iz frigijske Perkote i srdačno ih pozvao da se pridruža svadbenoj gozbi. Dok je veselje još trajalo, neki šestoruki džinovi, sinovi Majke Zemlje, napadoše čuvare Arga, bacajući se na njih drvljem i stenjem sa unutrašnje strane poluostrva, ali se čuvari odbraniše.
g) Posle toga Argonauti posvetiše svoje kameno sidro Ateni i smestiše ga u njen hram, gde se i danas nalazi, pa uzevši sa sobom na brod teže sidro, srdačno ispraćeni, odveslaše u pravcu Bosfora. Iznenada ih zahvati snažan severoistočni vetar te su odmicali vrlo sporo, tako da Tifije odluči da se ukotve nasumce, u potpunom mraku, tako da ih još dok su se iskrcavali, napadoše dobro naoružani ratnici. Tek pošto pobediše napadače u žestokoj bici, ubivši nekolicinu, a nateravši u bekstvo ostale, Jason utvrdi da se nalaze na istočnoj obali Arktona i da plemeniti kralj Kizik, koji je od Argonauta mislio da su gusari, leži mrtav pred njegovim nogama. Kad Kleita ču vest, ona polude od bola i obesi se, a Nimfe na njenom grobu plakahu tako tužno da on njihovih suza poteče česma koja nosi Kleitino ime.
h) Argonauti održaše pogrebne igre u Kizikovu čast, ali su ostali zbog lošeg vremena još nekoliko dana. Najzad vodomar zaleprša iznad Jasonove glave i odlete cvrkućući na provu Arga; na to Mops, koji je razumevao jezik ptica, objasni da će sve biti u redu ako umilostive Boginju Reu. Ona je udesila da Kizik pogine kako bi osvetila svog svetog lava, koga je on ubio na Gori Dindim, a sada se uvredila i na Argonaute što su napravili onakav pokolj njene šestoruke braće rođene od Zemlje. Da bi je umilostivili, oni joj posvetiše kip koji je Arg izrezao od jednog prastarog čokota vinove loze, pa su u punoj ratnoj opremi igrali na vrhu planine. Rea je primila znake njihove odanosti: ona načini da iz obližnje stene šikne izvor koji kasnije dobi Jasonovo ime. Tada se diže povoljan vetar i oni produžiše put. Dolionci ipak nastaviše žalost još čitav mesec dana, pri čemu nisu palili vatre ni jeli kuvanu hranu, običaj koji se nastavio u vreme Kizikovih igara.5

1. Apolonije sa Roda: I, 317;
2. Apolonije sa Roda: I, 1—607; Herodot: VI, 138; Apolodor: I, 9, 17, Argonauttca Orphica 473; Valerije Flak: Argonautica II, 77; Higin: Fabula 15;
3. Homer: Ilijada VII, 468, uz sholijast; Statije: Tebaida VI, 34; Apolonije sa Roda: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.; Valerije Flak: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Sofoklovi fragmenti 11, 51, izd. Pearson;
4. Apolodor: III, 6, 4; Higin: loc. cit.; Filostrat: Heroika XX, 24;
5. Prvi vatikanski mitograf: 49; Apolonije sa Roda: I, 922 i 935—1077; Argonautica Orphica 486; Valerije Flak: Argonautica II, 634; Higin: Fabula 16.
*
1. Po Homeru je dokaz da je Jason svratio na Lemno to što je Eunej, koji je vladao ostrvom u vreme trojanskog rata, bio Jasonov sin; i zato što je Eufem, jedan drugi Argonaut, izrodio Leukofana (»belolikog«) s jednom Lemljankom (Ceces: O Likofronu 886; Sholijast o Pindarovim Pitijskim odama IV, 455) i tako postao rodonačelnik kirenske dinastije koja je dugo vladala. Lemljanski pokolj govori o tome da su ostrvljani bili pod vlašću žena kojima su pomagale oružane sveštenice, što je primećeno i u nekim libijskim plemenima u Herodotovo vreme (vidi 8, 1), i da su helenski gosti mogli da shvate ovu anomaliju jedino kao ženski otpor. Mirina je ime njihove Boginje (vidi 131, 3). Možda je za lemljanske žene rečeno da smrde zato što su poslovale oko sinjavice, koju su njihovi trački susedi upotrebljavali za tetoviranje. Ova sinjavica širi tako užasan smrad da nagoni na gađenje i povraćanje. I porodice u Norfolku koje gaje ovu biljku prinuđene su da stupaju u međusobne brakove.

2. Samotraka je bila versko sedište Helade i oni koji su bili upućeni u Misterije Boginje Mesec — tajnu koju su dobro čuvali — imali su pravo da nose purpurnu amajliju (Apolonije sa Roda: I, 197; Diodor sa Sicilije V, 49) kao zaštitu od opasnosti svih vrsta, a naročito od brodoloma. Filip Makedonski i njegova žena Olimpija bili su posvećeni u ove misterije (Aristofan: Mir 277, sa sholijastom); Cezar Germanik nije mogao da učestvuje u misterijama zbog lošeg predskazanja i ubrzo posle toga je umro (Takit: Anali II, 54). Za neke bronzane posude sa Samotrake smatra se da su bile posvećeni pokloni Argonauta.

3. Reina braća, šestoruki od Zemlje rođeni, verovatno su uzeti sa slika koje prikazuju rutave ljude obučene u medveđu kožu sa raširenim šapama. Priča o Kizikovoj smrti pod onakvim okolnostima potvrđuje davnašnje predanje o gusarenju po Crnom moru; tako ona ima malo veze sa godišnjim gašenjem vatre u Kiziku kao što i pokolj na Lemnu nema veze sa sličnim obredom u Mirini za vreme devetodnevne proslave Kabeira. Na izmaku godine, kad se žrtvuje sveti kralj, bio je običaj u mnogim kraljevinama da se gase domaća ognjišta, a ponovno paljenje vatre predstavljalo je jedan od obreda prilikom ustoličenja novog kralja.

4. Ubistvo Reinog lava verovatno znači potiskivanje njenog kulta u Kiziku u korist Olimpljana.

5. Halkioni su glasnici morske boginje Alkione (»kraljice zaštitnlce od bure« — vidi 45, 1—2).

150 HILA, AMIK I FINEJ

Na Heraklov podstrek, Argonauti počeše da se takmiče ko može najduže da vesla. Posle mnogo napornih časova, ublažavanih jedino Orfejevom lirom, Jason, Dioskuri i Herakle ostadoše sami na veslima, pošto su im drugovi, jedan po jedan, priznavali da su potučeni. Kastorova snaga poče da jenjava, a Polideuk, koji nije mogao drukčije da ga navede da se okani veslanja, napusti svoje veslo. Jason i Herakle, medutim, produžiše da gone Argo, sedeći na suprotnim stranama broda, dok najzad Jason ne pade u nesvest kad stigoše do ušća reke Hij, u Misiji. Gotovo istog trenutka Heraklovo veslo puče. On se obazre oko sebe ljut i pun prezira, a njegovi umorni drugovi, ubacivši ponovo svoja vesla u žlebove, izvukoše Argo na žalo kraj ušća.
b) Dok su pripremali večeru, Herakle ode da potraži drvo koje bi moglo da mu posluži za novo veslo. On iščupa iz korena jednu ogromnu jelu, ali kad ju je dovukao do logora da bi je istesao pored logorske vatre, rekoše mu. da se Hila, koga su poslali sat ili dva ranije da donese vodu sa obližnjeg kladenca Pege, još nije vratio i da je Polifem otišao da ga traži. Hila je bio Heraklov ljubimac i miljenik otkako mu je umro otac Tejodamant, kralj Driopljana, koga je Herakle ubio zato što je odbio da mu pokloni vola iz jarma.
Vičući »Hila! Hila!« Herakle pohita u šumu i uskoro srete Polifema, koji mu reče: »Avaj, čuo sam Hilu kako priziva u pomoć i potrčao u pravcu otkuda je dolazio njegov glas. Ali kad sam došao do Pege, nisam našao ni traga od neke borbe bilo sa nekom životinjom, bilo sa neprijateljem. Našao sam samo njegov vrč za vodu prazan pored jezera.« Herakle i Polifem tragahu celu noć terajući svakog stanovnika Misije koga su sreli da im se pridruži — ali bez uspeha; dogodilo se, naime, da su se Driopa i njene sestre Nimfe sa kladenca Pege zaljubile u Hilu i namamile ga da živi s njima u podzemnoj pećini.
c) U zoru se diže povoljan vetar, pa pošto se ni Polifem ni Herakle nisu vraćali, iako su ih svi redom zvali, sve dok se nije čuo odjek sa planine, Jason naredi pokret. Ta odluka beše propraćena glasnim negodovanjem i što se više Argo udaljavao od obale, to sve glasnije neki Argonauti optuživahu Jasona da je ostavio Herakla kako bi mu se osvetio zbog poraza u veslanju. Oni čak pokušaše da nateraju Tifita da vrati brod, ali se Kalaid i Zet usprotiviše i zato ih je Herakle kasnije na ostrvu Ten ubio i na njihov grob postavio kamen ljuljac.
d) Pošto je zapretio da će opustošiti Misiju ako njeni stanovnici ne produže da tragaju za Hilom, živim ili mrtvim, Herakle preduze uspešan pohod na Troju, a onda produži svoja dela; Polifem se nastani u blizini Pege i podiže grad Krisu, u kome je vladao dok ga Halabljani nisu ubili u borbi.1 Zbog Herakla, stanovnici Misije su otada prinosili žrtve jednom godišnje u Prusi, blizu Pege; njihovi sveštenici bi tri puta glasno zovnuli Hilu po imenu, a vernici bi se pravili da ga traže po šumi.2
c) Hila je uistinu doživeo istu sudbinu kao i Bormo, ili Borimo, Upijev sin, rnarijandinski mladić neobične lepote, koji je jedanput, u vreme žetve, otišao na bunar da donese vode žeteocima. Njega su, takođe, Nimfe namamile u bunar i nikada se više nije vratio. Seosko stanovništvo u Bitiniji održavalo je uspomenu na njega pevajući u vreme žetve tužne pesme uz pratnju svirale.3
f) Zbog toga neki ne drže mnogo do priče o Hili i tvrde da je to, u stvari, priča o Bormu, a da su Herakla odmah na početku plovidbe ostavili u magnezijskoj Afeti u blizini Pegase kad se iskrcao na obalu po vodu, zato što je proročko brodsko rebro na Argu objavilo da je suviše težak za brod. Drugi naprotiv, tvrde da je Herakle dospeo do Kolhide i bio na čelu Argonauta celo vreme.4
g) Zatim Argo stiže na ostrvo Berbik, takođe u Mramornom moru, kojim je vladao kralj Amik, Posejdonov sin. Amik je držao da je veliki majstor u pesničenju i imao je običaj da nepoznate strance izaziva na takmičenje u pesničenju, što se uvek svršavalo rđavo po došljake. Međutim u slučaju da neko ne prihvati njegov izazov, Amik bi ga bez milosti bacao sa velike stene u more. On i sad stupi pred Argonaute i odbi da im da hranu i piće dok jedan od njihovih prvaka ne pristane da se sretne s njim na borilištu. Polideuk, koji je u pesničenju pobedio na Olimpijskim igrama, dragovoljno koraknu napred i navuče rukavice od neštavljene kože koje mu je ponudio Amik.
h) Amik i Polideuk dohvatiše se na cvetnoj poljani nedaleko od obale. Amikove rukavice behu nabijene gvozdenim klincima, mišići mu na rutavim rukama izgledahu kao džinovski obluci prekriveni morskim algama. Bio je daleko teži i nekoliko godina mlađi, ali Polideuk se u početku borio oprezno i poput bika izbegavao Amikove nalete te ubrzo otkri slabe strane Amikove odbrane i ne prođe mnogo vremena a Amik ispljunu krv iz oteklih usta. Posle jedne duže runde, u kojoj ni jedan od njih nije pokazivao ni najmanje znake malaksalosti i umora, Polideuk savlada Amikovu odbranu i udari ga po nosu direktom leve ruke, pa nastavi da ga nemilosrdno obasipa udarcima sa obe strane i propisno mlati. Sav u bolovima i očajanju, Amik ščepa Polideukovu levu pesnicu i povuče snažno svojom levom rukom kako bi onemogućio Polideuku da zamahne moćnom desnicom, ali se Polideuk naglo istrgne te tako izbeže Amikov udarac. Onda zadade protivudarac Amiku, desnom pesnicom u uvo, pa još jedanput raspali malo više te razbi Amiku kosti na slepoočnici i tako ga najzad ubi.
i) Kad su ugledali svog kralja mrtvog, Bebrici skočiše k oružju, ali Polideukova hrabra družina lako ih savlada i opljačka kraljevski dvor. Da umilostivi Posejdona, Amikovog oca, Jason tada prinese žrtvu paljenicu od dvadeset crvenih bikova iz plena.5
j) Sledećeg dana se Argonauti ponovo navezoše na more i prispeše u Salmidesu na istočnoj obali Trakije, gde je vladao Finej, Agenorov sin. Njega su bogovi lišili očnog vida zato što je isuviše tačno proricao budućnost, a napadale su ga i Harpije, gnusna krilata ženska stvorenja, koja su doletala u dvor u vreme svakog obroka i grabila hranu sa trpeze, a ono što ne bi pojele, zagadile bi tako da se nije moglo jesti. Jedna se od Harpija zvala Ajlopa, a druga Okipeta.6 Kad je Jason zatražio savet od Fineja kako da osvoji zlatno runo, on mu reče: »Najpre me oslobodi Harpija!« Finejeve sluge postaviže trpezu za Argonaute, ali se na nju odmah sručiše Harpije, po navici. Međutim, Kalaid i Zet, krilati sinovi Borejevi, poleteše s mačevima u rukama i počeše da ih gone po vazduhu daleko čak preko mora. Neki kažu da su sustigli Harpije na Strofadskim ostrvima, ali da su im poštedeli život kad su se one okrenule i molile za milost, jer je Irida, Herina glasnica, posredovala i obećala da će se one vratiti svojoj pećini na planini Dikta na Kreti i da nikada više neće uznemiravati Fineja. Drugi kažu da se Okipeta zadržala na ostrvima a Ajlopa je odletela i udavila se u Peloponeskoj reci, koja je po njoj nazvana Harpija.
k) Finej pouči Jasona kako da plovi po Bosforu i dade mu podrobno obaveštenje o vremenu, zatim o gostoljubivosti i dobroj i zloj sreći kojoj se može nadati na putu za Kolhidu, zemlju koju su najpre kolonizirali Egipćani, a koja leži na krajnjem istoku Crnog mora, u senci Kavkaskih planina. Finej dodade: »A kad se jednom domogneš Kolhide, onda se uzdaj samo u Afroditu!«7
l) Finej se beše najpre oženio Kleopatrom, sestrom Kalaida i Zeta, a zatim posle njene smrti, Idajom, skitskom princezom. Idaja je bila ljubomorna na Kleopatrina dva sina i podmetnula je lažne svedoke da ih optuže za razna zlodela. Kalaid i Zet, međutim, sluteći zaveru, otkriše Fineju istinu i oslobodiše sestriće zatvora, gde su bili pod jakom skitskom stražom; Finej nije samo vratio ugled svojim sinovima, već je i Idaju vratio nazad njenome ocu.8
m) Ima ih koji tvrde da su Fnieja bogovi oslepili posle posete Argonauta, zato što im je dao proročke savete.9

1. Apolonije sa Roda: I, 1207; Teokrit: Idile XIII; Argonautica Orphica 646; Valerije Flak: Argonautica III, 521; Higin: Fabula 14; Apolodor: I, 9, 19;
2. Teokrit: Idile XIII, 73; Strabon: XII, 4, 3; Antonije Liberal: Preobraženja 26;
3. Atenaj: XIV, 820; Ajshil: Persljanci 941; Sholijast uz Dionisijev Opis Zemlje 791; poluks: IV, 54;
4. Herodot: I, 193; Apolodor: I, 9, 19; Teokrit: Idile XIII, 73;
5. Apolodor: I, 9, 20; Apolonije sa Roda: II, 1; Teokrit: Idile XXII, 27; Argonautica Orphica 661; Valerije Flak: Argonautica IV, 99; Higin: Fabula 17; Laktantije o Statijevoj Tebaidi III, 353;
6. Apolodor: I, 9, 21; Hesiod: Teogonija 265—9;
7. Herodot: II, 147; Apolodor: loc. cit.; Apolonije sa Roda: II, 176; Valerije Flak; Argonautica IV, 22; Higin: Fabula 19; Prvi vatikanski mitograt 27; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 209;
8. Diodor sa Sicilije: IV. 44;
9. Apolodor: loc. cit.
*
1. U legendi iz Jolka o putu na istok, na Crno more, Herakle je možda i predvodio pohod, ali ne i u legendi o putu Minijaca na zapad do Istre. Priča o nestanku Hile izmišljena je da bi se objasnio misijski ritual koji se izvodio u Prusi, u blizini Pege, čak i u vreme Rimljana. Tim ritualom se žali za Adonidom Šumskim. Hilu je u rukama Driope i njenih Nimfi očekivala sudbina Leukipova (vidi 21, 6), Aktajonova (vidi 22, i), Orfejeva (vidi 28, d) ili bilo kog svetog kralja hrastovog kulta, naime da ga raščereče i pojedu divlje žene koje se posle toga očiste od greha na izvoru i objave da je on zauvek nestao. ''Driopa'' znači ''detlić'', ptica koja kljunom udara o hrastovo deblo i izgleda kao da traži Hilu, a on je poreklom iz Driopa; smatralo se da ta ptica donosi vlažno vreme (vidi 56, 1); glavni cilj ove žrtve bio je da se prizovu jesenje kiše. Herakle se, kao novi kralj, morao i sam pretvarati da traži svog prethodnika. Bormo ili Borimo, je verovatno samo oblik od Brima, Brimovog sina (vidi 24, 6).

2. Priča o Amiku se, po svoj prilici, isprela sa ikone koja je prikazivala pogrebne igre koje bi se održale pošto bi starog kralja bacili sa stene (vidi 96, 3 i 6). Pesničenje, sport koji se negovao na Kreti, pominje se u Ilijadi i Odiseji i izgleda da je bilo čist sport i da ga suparništvo gradova na olimpijskim igrama nije pretvorilo u profesionalizam. Rimski borci pesnicama upotrebljavali su prstenje i rukavice sa klincima, a ne tradicionalne rukavice od neštavljene kože; Teokrit se u svom stručnom opisu borbe Polideuka i Amika vajka i žali za prošlom slavom na ringu. Harpije su prvobitno oličenja kretske boginje smrti kao vihora (Homer: Odiseja I, 241 i XX, 66 i 67), ali u ovom kontekstu pojavljuju se kao svete ptice zmajevi ili morski galebovi kojima su Tračani redovno ostavljali hranu. Diodor sa Sicilije, kad opisuje posetu Argonauta Finejevom dvoru, brižljivo izbegava da pomene Harpije, jer se boji da ih ne rasrdi, nego kaže da je druga žena Finejeva, Skićanka, varala slepog muža, pričajući mu da Harpije uništavaju i odnose hranu, a zagađuju onu što ostavljaju, dok su to, u stvari, sluge izvršavale njena naređenja. Finej je polako umirao od gladi kad su Kalaid i Zet — braća njegove prve žene — otkrili šta je u pitanju i oslobodili svoje sestriće iz zatvora, u koji ih je poslao Finej po nagovoru svoje druge žene.

3. Strofade su ostrva koja se tako zovu. zato što su u njihovoj blizini vetrovi mogli da okrenu brodove što su se približavali njihovim obalama u suprotnom pravcu.

4. Kameni ljuljci su ogromni obluci pažljivo stavljeni u ravnotežu, tako da se ravnomerno zaljuljaju na najmanji impuls. To su spomenici na grobovima za koje kažu da su ih postavile izbeglice iz Libije, pred kraj trećeg milenijuma. Ima ih još nekoliko u Komvolu i Devonu, a ostale su poskidali dokoni vojnici ili turisti. Posvećivanje kamena ljuljca Kalaidu i Zetu, krilatim sinovima Borejevim, kazuje da su duhovi junaka pozvani da u obličju vetra pokrenu kamen i tako usmrte žrtvu koja je stavljena u podnožje kamena.

151 OD SIMPLEGADA DO KOLHIDE

Finej je upozorio Argonaute na strašne stene koje se zovu Simplegade, ili Plankte, i koje neprestano obvijaju morskom maglom brodove čuvajući prilaz Bosforu. Kad brod pokuša da prođe između stena, one se spajaju i mrve ga. Finej je, međutim, posavetovao Eufema da pusti golubicu ili, po drugima, čaplju da leti ispred Arga. Čim su se stene sklopile iščupavši nekoliko pera iz ptičjeg repa i ponovo se razdvojile, Argonauti zaveslaše snažno, pa, uz pomoć Atene i Orfejeve lire, proleteše izgubivši pri tom samo ukras sa zadnjeg dela broda. Posle toga su, prema predskazivanju, stene ostale učvršćene na dvema obalama moreuza, pa, iako je snažna struja činila sve da vladanje brodom učini nemogućim, Argonauti prionuše na vesla savijajući ih gotovo u luk i uploviše u Crno more čitavi.1
b) Ploveći južnom obalom, uskoro dotakoše maleno ostrvo Tiniju, gde ih je Apolon udostojio da im se prikaže u svojoj bleštavoj božanskoj slavi. Orfej odmah podiže oltar i žrtvova na njemu divlju kozu Apolonu Svitanja. Na njegov zahtev Argonauti se zakleše da ne napuštaju jedan drugog u opasnostima, a u spomen te zakletve podignut je na ostrvu hram Harmoniji.
c) Odatle su otplovili u grad Marijandin — čuven po provaliji iz koje je Herakle izvukao psa Kerbera iz Podzemnog sveta — gde ih je kralj Lik toplo primio. Vest da je njegov neprijatelj kralj Amik mrtav već je bila dospela do Lika, i on sa zahvalnošću ponudi Argonautima svoga sina Daskila da ih vodi na njihovom putovanju pored obale. Sledećeg dana, baš kad su se spremali za iskrcavanje, vidovitog Idmona napade razjareni vepar sklonjen u trsci pored reke Lik i zabi mu zube duboko u bedro. Idaj priskoči u pomoć Idmonu i kad vepar napade ponovo, Idaj ga nataknu na mač; međutim, Idmon je iskrvario te umre uprkos svoj njihovoj pažnji i nezi. Argonauti su ga žalili tri dana. Zatim se razbole Tifit i umre, a drugovi mu behu obrvani bolom dok podizahu nad pepe-lom humku pored one koju su podigli Idmonu. Prvi se ponudi Veliki Ankaj, a za njim i Ergin, Nauplije i Eufem, da zamene Tifita kao kormilara, izabraše Ankaja, i to se pokaza kao dobro.2
d) Od Marijandine nastaviše plovidbu na istok, jedreći mnogo dana, dok nisu stigli u Sinop u Paflagoniji. Grad Sinop je dobio ime po kćeri rečnog boga Asopa. Zeus, koji se beše u nju zaljubio, obeća joj poklon po želji. Sinopa mudro izabra nevinost, nastani se u Sinopu i provede ostatak života u srećnoj usamljenosti. U Sinopi Jason nađe popunu za tri upražnjena mesta na klupama; to behu braća Dejleont, Autolik i Flagije iz Trike, koji behu pošli sa Heraklom u pohod na Amazonke, ali su se slučajno odvojili od njega, pa su sada lutali po tim udaljenim krajevima.
e) Argo zatim zaplovi pored zemlje Amazonki i pored zemlje Halibljana, koji su prerađivali gvožđe; oni nisu obrađivali zemlju ni gajili stoku, već su živeli isključivo od zarade ostvarene livenjem gvožđa; zatim su prošli pored zemlje Tibarena, u kojoj je vladao običaj da muževi jauču dok im se žene porađaju; najzad prođoše i pored zemlje Mosineka, koji su živeli u drvenim dvorcima u grupnim brakovima, a upotrebljavali su veoma dugačke mačeve i bele štitove u obliku bršljanovog lista.3
f) Nedaleko od malog Arejevog ostrva, velika jata ptica počeše da nadleću Argo, izbacujući bronzana pera, od kojih jedno rani Ojleja u rame. Tada se Argonauti setiše šta im je Finej naložio da urade, pa staviše šlemove na glave i počeše da viču što ih je grlo nosilo: polovina ih je veslala dok je druga polovina branila veslače lupajući svom snagom mačevima o štitove. Finej ih je posavetovao da se iskrcaju na obalu ostrva, što oni i učiniše, oteravši ogromna jata ptica sve do jedne. Te noći su oni baš hvalili Finejevu mudrost kad se diže strahovita bura i baci na obalu, u blizini njihovog logora, četvoricu Ajoljana koji su plovili morem držeći se za balvan; pokazalo se da su ti brodolomci Kitizor, Argej, Frontid i Melanion, sinovi Friksa i Halkiope, kćerke kralja Ajeta iz Kolhide, što znači bliski rođaci mnogima od Argonauta. Oni behu doživeli brodolom na svom putu za Grčku, kuda su pošli da traže svoje pravo na Orhomensku kraljevinu njihovog deda Atamanta. Jason ih toplo pozdravi i svi zajedno prineše žrtve na crnom kamenu u hramu Areja, koji je podigla Amazonka Antiopa i na njemu jednom žrtvovala konje. Kad Jason. objasni da je njegov zadatak da vrati Friksov duh u Grčku i da povrati runo zlatnoga ovna na kome je on odjahao, Kitizor i njegova braća se nađoše u nedoumici. Iako su dugovali odanost uspomeni svog oca, oni su se bojali da svom dedu uskrate traženo runo. Ipak, šta su drugo mogli da učine nego da se pridruže svojim rođacima koji su im spasli živote.4
g) Argo je prolazio pored obale ostrva Filire, gde je Kron jedanput obležao Filiru, Okeanovu kćer, pa ga je u tom činu iznenadila Rea, na što se on pretvorio u pastuva i otkasao; Filira je rodila dete, pola čoveka-pola konja, a to je bio učeni Kentaur Hejron. Osećajući odvratnost da doji čudovište, Filira poče da se moli da je bogovi preobraze u nešto drugo i tako postade lepo lipovo drvo. Ali neki kažu. da se ovo dogodilo u Tesaliji, ili u Trakiji, a ne na ostrvu Filiri.5
h) Uskoro se Argonautima ukazaše obronci Kavkaza i oni uđoše u ušće široke reke Faside, koja je navodnjavala Kolhidu. Prosuvši prvo žrtvu livenicu od vina pomešanog sa medom bogovima Zemlje, Jason sakri Arga u skroviti vodeni rukavac i sazva ratni savet.6

1. Apolonije sa Roda: II, 329; Argonautica Orphica 683; Homer; Odiseja XII, 61; Herodot: IV, 85; Plinije: Istorija prirode VI, 32; Valerije Flak: IV, 561; Apolodor: I, 9, 22;
2. Apolonije sa Roda; II, 851—98; Argonautica Orphica 729; Ceces: O Likofronu 890; Valerije Flak: V, 13; Higin: Fabula 14 i 18; Apolodor: I, 9, 23;
3. Apolonije sa Roda: II, 846—1028; Valerije Flak: V, 108; Argonautica Orphica 738—46; Ksenofon: Anabaza V, 4, 1—32 i 5, 1—3;
4. Apolonije sa Roda: 11, 1030—1230;
5. Apolonije sa Roda: II, 1231—11; Higin: Fabula 138; Filargurije o Vergilijevim Georgikama III, 93; Valerije Flak: V, 153; Argonautica Orphica 747;
6. Apolonije sa Roda: II, 1030—1285; Argonautica Orphica 747—55; Valerije Flak: V. 153—83.
*
1. Lutajuće stene, ili Sudarne stene, ili plave stene skrivene morskom maglom, izgleda da su bile ploveće ledene sante iz ruskih reka koje su se otiskivale u Crno more; izveštaji o tim plovećim ostrvima dopunjavali su ionako obeshrabrujuće priče o Bosforu, gde struja koju pojačavaju velike ruske reke često dostiže brzinu od pet čvorova. Znalo se i za neka lutajuća ostrva u Baltičkom moru, jer su trgovci ćilibarom dospevali i tamo (vidi 170, 4).

2. Prazna grobnica koju su podigli grčki kolonisti u čast junaka Idmona i Tifita verovatno potvrđuje priču da su oni umrli na putu. Za Idmona se kaže da ga ja ubio divlji vepar, kao i kretskog Zeusa, Ankaja i Adonida — ranije svete kraljeve (vidi 18, 7). Ime Idmon (»onaj koji zna«) govori da je on imao proročko svetilište i Apolonije sa Roda ga zaista opisuje kao proroka.

3. Marijandina je ime izvedeno od Ma-ri-enna (sumersko značenje za »velika plodna Boginja neba«), odnosno Mirina, Aumari, ili Marijamna, dobro poznata kao Boginja na istočnom Sredozemlju. Chalybs je grčki »gvožđe«, a Halibljani izgleda da je bilo drugo ime za Tibarene, koji behu prvi prerađivači gvožđa za koje se zna. U Knjizi postanja X, 2, njihova se zemlja zove Tubal (Tubal = Tibar), a Tubal Kain označava Tibarene koji su došli iz Armenije u Kanaan sa Hiksovim hordama. Modificirani oblici tibarenske ''couvade'' održali su se u mnogim delovima Evrope. Običaji Mosineka koje opisuje Ksenofon — Anabasu Ksenofona proučavao je Apolonije sa Roda — veoma su slični onima škotskih Pikta i irskih Sidha, plemena koja su u Britaniju došla u bronzano doba iz oblasti Crnog mora.

4. Jasonov doživljaj sa pticama na Arejevom ostrvu, sadašnjem ostrvu Puga u blizini reke Kesab, potvrđuje da je Argo stigao tamo početkom maja; Argo je, mora biti, uplovio u Bosfor pre nego što je struja bila suviše jaka za krmanjenje i stigao do Puge u vreme velike prolećne seobe ptica sa Sinajskog poluostrva. Izgleda da je bezbroj iscrpljenih ptica koje su letele iznad planina Male Azije ka Volgi sleteo na svoje uobičajeno odmaralište ostrvo Pugu i da su se skupile i prosto prekrile palubu Arga i uplašile njegovu sujevernu posadu skoro do ludila. Prema Nikolovim Pticama Egipta, ove selice su »kliktavci, ševe, lunje, patke i barske ptice«, ali pošto je ostrvo bilo posvećeno Areju, njih su mitografi zamišljali kao ptice sa gvozdenim perima i neprijateljskim ponudama. Heraklov obračun sa stimfalskim pticama na ostrvu u istočnom delu Crnog mora verovatno je izveden iz doživljaja Argonauta, a ne obratno, kako se obično pretpostavljalo.

5. Hejronova slava kao lekara, naučnika i proroka doprinela je da ga smatraju Filirinim sinom (»lipa«); on se smatra Iksionovim potomkom (vidi 63, d). Cvet od lipe se u klasično vreme veoma mnogo upotrebljavao kao lek za oporavljanje; štaviše, lika, ili unutrašnje vlakno lekovitog drveta lipe, upotrebljavano je prilikom proricanja (Herodot: IV, 67; Ajlijan: Šarena istorija XIV, 12). Ostrvo Filira je dobilo ime po lipama koje tamo rastu a ne po nekakvim istorijskim vezama sa Tesalijom ili Trakijom. Nijedno od ovih priobalnih ostrva nije duže od stotinak metara.

6. Kolhida je danas poznata kao Gruzija, a reka Fasida kao Rion.

152 OTMICA RUNA

Na Olimpu su Hera i Atena zabrinuto raspravljale kako će njihov miljenik Jason osvojiti zlatno runo. Najzad su odlučile da se obrate Afroditi, a ona smisli da njen nevaljali mali brat Erot opčini Ajetovu kćer Medeju tako da strasno zavoli Jasona. Afrodita zateče Erota kako baca kocku sa Ganimedom i pritom ga stalno vara, pa ga zamoli da odapne jednu strelicu u Medejino srce. Kao nagradu, Afrodita mu obeća jabuku ukrašenu plavim prstenovima, nekadašnju igračku malog Zeusa, koja, kad se baci u vazduh, ostavlja trag kao zvezda padalica. Erot rado pristade da ga potkupe, a Afrodita obeća svojim drugaricama Boginjama da će podržavati Medejinu strast i drugim čarolijama.
b) U međuvremenu je na ratnom savetu, koji se održavao u vodenom rukavcu, Jason predložio da odu sa Friksovim sinovima do Aje, obližnjeg kolhidskog grada u kome je vladao Ajet, i da zatraže runo, pa ako budu odbijeni, da pribegnu sili. Svi prihvatiše taj predlog, a Augeja, Ajetov polubrat, pođe sa družinom. Oni dođoše na domak Aje obalom reke preko Kirkinog groblja, gde su leševe muškaraca uvijene u neštavljenu goveđu kožu ostavljali na vrhovima brda pticama za hranu — Kolhiđani su sahranjivali samo žene. Aja im se ukaza u bleštavom sjaju sa brega posvećenog Ajetovom ocu Heliju, koji je tu imao štale za svoje konje. Hefajst je sagradio kraljevski dvor iz zahvalnosti Heliju što ga je spasao kad su ga džinovi pobedili prilikom napada na Olimp.
c) Prva žena kralja Ajeta, kavkaska Nimfa Asterodeja, majka Halkiope, Friksove udovice, i Medeje, Hekatine sveštenice-čarobnice, beše umrla još pre nekoliko godina, a njegova druga žena Ejdija rodila mu je sina Apsirta.
d) Kad se Jason i njegovi drugovi približiše dvoru, sretoše Halkiopu, koja se iznenadi kad vide Kitizora i ostalu trojicu svojih sinova da se tako brzo vraćaju, ali kad ču njihovu priču, ona zahvali Jasonu što ih je spasao. Zatim se pojavi Ajet u pratnji Ejdije. On pokaza veliko nezadovoljstvo kad ih ugleda — jer se Laomedon beše obavezao da onemogući ulazak u Crno more svim Grcima — i zatraži od Ajgeja, svog omiljenog unuka, da mu objasni kako je došlo do ove nedozvoljene posete. Ajgej odgovori da je Jason, kome on i njegova braća duguju svoje živote, došao po zlatno runo po savetu jednog proročišta. Videći kako se na Ajetovo lice navlači gnev, on odmah dodade: »Kao naknadu ovi plemeniti Grci su spremni da podvrgnu vašoj vlasti Sauromante.« Ajet se jetko nasmeja, a zatim zapovedi Jasonu i Ajgeju, koga nije hteo da prizna za brata, da se vrate odakle su došli, jer će im inače skratiti jezike i saseći ruke.
e) U tom trenutku iz dvorca izađe princeza Medeja, pa kad mu Jason odgovori učtivo i skromno, Ajet, nekako postiđen, odluči da prepusti runo Argonautima, ali pod nemogućim uslovima. Jason je morao da ujarmi dva bika plamenog daha sa gvozdenim kopitima koja je iskovao Hefajst; da poore Arejevo polje i da ga zaseje zubima zmija koje je Ajetu dala Atena, nekoliko preostalih od onih koje je Kadmo posejao u Tebi. Jason je stajao nem, u nedoumici kako da izvrši tako nečuvena dela, kad Erot uperi jednu od svojih strela i ona se sve do pera zabode Medeji u srce.
f) Kada je te večeri Kalkiopa ušla u Medejinu sobu da osigura njenu podršku i pomoć Kitizoru i njegovoj braći, ona zateče Medeju do ušiju zaljubljenu u Jasona. Pošto se Halkiopa prihvati da bude posrednik, Medeja rado pristade da pomogne Jasonu da ujarmi bikove sa vatrenim dahom i osvoji runo, ali pod uslovom da otplovi s njim na Argu kao njegova žena.
g) Jason prihvati ponudu i zakle se Medeji svim bogovima sa Olimpa na večnu vernost. Ona mu ponudi zatvoreni sud sa melemom spravljenim od kao krv crvene tečnosti kavkaskog šafrana, koji će ga zaštititi od plamenog daha bikova; taj cvet, koji sadrži u sebi melem, prvi put je nikao iz Prometejeve krvi. Jason primi bočicu sa zahvalnošću, pa pošto je prineo žrtvu livenicu u medu, otčepi posudu i njenorn sadržinom namaza telo, mač i štit. Sada je bio u stanju da savlada i upregne bikove u jaram. Orao je vasceli dan, a u sumrak poseja zube, iz kojih odmah nikoše naoružani ljudi. On nahuška jedne na druge, bacivši među njih kamen razdora kao što je Kadmo učinio u sličnoj situaciji. Oni se pobiše, a Jason zatim lako izađe na kraj sa ranjenicima.
h) Ali kralju Ajetu nije bilo ni na kraj pameti da se rastavi od runa i sramno poreče ceo dogovor. On zapreti da će spaliti Argo, koji je sada bio ukotvljen kod Aje, i da će saseći posadu; ali Medeja, kojoj se beše, nimalo mudro, poverio, povede Jasona i njegove drugove Argonaute u Arejev zabran, udaljen nekih šest milja. Tamo je runo visilo o drvetu, koje je čuvao gadan besmrtni zmaj. On je mogao da se obavije oko sebe hiljadu puta, a bio je veći od samog Arga, a rođen je iz krvi čudovišta Tifona, koga je uništio Zeus. Medeja umiri čudovište svojom mađijom, pa uzevši tek ubrani izdanak smreke, poprska mu oči kapima za uspavljivanje. Jason kradimice otkači runo sa bukovog drveta, pa zajedno požuriše prema obali, gde ih je čekao Argo.
i) Ali Arejevi sveštenici su već digli uzbunu i u borbi koja se vodila u trku, Kolhiđani raniše Ifita, Meleagara, Arga, Alalantu i Jasona. Ipak svi Argonauti uspeše da se dočepaju palube svog broda i zaveslaju snažno, te tako nagoše u beg pred Ajetovim galijama. Jedino je Ifit podlegao ranama; Medeja uskoro isceli ostale melemom koji je sama izumela.1
j) Sauromati, koje je Jason hteo da pokori, behu potomci Amazonki, koje je Herakle zarobio u vreme svog devetog dela i natovario ih na tri broda; one su polomile okove i poubijale mornare postavljene da ih čuvaju pa, kako ništa nisu znale o plovidbi, vetar ih je nosio sve do Bosfora, gde su se iskrcale kod Kremne na zemlju slobodnih Skita. Tu su pohvatale krdo divljih konja, zauzdale ih, pojahale i počele da pustoše zemlju. Uskoro su Skiti otkrili po poginulima da su osvajači u stvari žene, te poslaše grupu mladih ljudi da ponude Amazonkama ljubav umesto rata. Pogodbu nije bilo teško postići, ali Amazonke pristadoše da se udaju za njih jedino pod uslovom da se pomere do istočne obale reke Tanaide, gde su njihovi potomci Sauromati otada živeli, držeći se izvesnih običaja Amazonki, na primer običaja da svaka devojka pre no što nađe sebi muža, mora u borbi da ubije bar jednog muškarca.2

1. Apolodor: I, 9, 23; Apolonije sa Roda: II, 1260 — IV. 246; Diodor sa Sicilije: IV, 48, 1—5; Valerije Flak: V, 177 — VIII. 139; Higin: Fabula 22: Pindar: Pitijske ode IV, 221; Ovidije: Metamorfoze VII, 133—9; Plutarh O rekama V, 4; Argonautica Orphica 755—1012;
2. Herodot: IV. 110—17.
*
1. Ovaj deo legende sadrži primitivni mit o zadacima koje je kralj postavljao pred Diomeda kad je Diomed izrazio želju da se oženi njegovom kćerkom.

2. Afroditine ljubavne čini, koje tako brižljivo opisuje Teokrit (Idile II, 17), upotrebljavale su se širom Grčke, čak u Sokratovom krugu (Ksenofon: Memorabilia. III, 11, 17). Pošto vijoglava boravi u vrbama, sikće kao zmija i leže bela jaja, ona je posvećena mesecu; Ija (»mesec«) slala je vijoglavu sa porukama zaljubljenome Zeusu (vidi 56, a). Jedno od njemu dobro poznatih naziva u Evropi je ''Kukavičina druga'', a kukavica se javlja u priči o Zeusovim udvaranju Mesečevoj Boginji Heri (vidi 12, a). Paljenje vatre trenjem bila je čarolija koja izaziva ljubav — kao što engleska reč punk znači i samokres i bludnica. Erot sa bakljama i strelama je posthomerski, ali u vreme Apolonija sa Roda njegovo nepristojno ponašanje i Afroditino očajanje bili su literarna šala (vidi 18, a), koju je Apulej uzdigao na umetnički nivo u Kupidu i Psihi.

3. Običaj u Kolhidi da se pokojnikovo telo uvije u kožu i stavi na vrh vrbe podseća na običaj Parsa da leševe ostave pticama grabljivicama za hranu, da spaljivanjem leševa ne bi oskrnavili vatru koju su smatrali svetim darom sunca. Apolonije sa Roda to pominje, izgleda, da bi naglasio koliko je Peliji stalo do Friksovog duha: pošto je bio Grk, on nije smatrao da je to dostojan pogrebni odred. Ajetovi bikovi koji su bljuvali vatru podsećaju opet na bronzane bikove u kojima su žive zarobljenike pekli Falari iz Agrigenta, kolonije na Rodu, verovatno u čast svog boga Helije, čiji je simbol bio bronzani bik (Pindar: Pitijske ode I, 185, sa sholijastom); međutim, posejani ljudi s kojima je Jason imao posla, potpuno su nespojivi s pričom. Iako je izgledalo ubedljivo da se kanaanski stranac Kadmo bori sa domorocima Pelazgima kad je osvajao Bojotiju (vidi 58, g), Jasona kao meštanina i kandidata za kraljevski presto je pre trebalo poslati da ore, poseje i požanje žetvu u istom danu (vidi 148, 5) — što je ritualni odred lako izvodljiv usred leta — nego što su ga poslali da se rve sa bikom i vodi lažnu bitku protiv ljudi prerušenih u životinje. Njegovo osvajanje zlatnog runa može se uporediti sa Heraklovim dobavljanjem zlatnih jabuka, koje je takođe čuvao zmaj što nikada ne spava (vidi 133, a). Bar su četiri Heraklova dela predstavljala zadatke koje je trebalo da izvrši kandidat za presto (vidi 123, 1; 124, 2; 127, 1 i 129, 1).

4. U stvari, Jason i Herakle su ista ličnost kad je reč o ženidbenim zadacima koje su. imali da obave; tragovi i prvog i sedmog dela javljaju se prilikom ubistva Marijandinskog vepra i Kizikovog lava, što treba pripisati Jasonu. »Jason« je, dabome, bio naziv za Herakla.

5. Medejin kolhidski šafran je otrovni colchicum, koji se upotrebljavao kao pouzdan lek za kostobolju, a on to i jeste. Njegova opasna svojstva su pripisana Medejinim čarolijama.

6. Sauromati su bili konjički skitski strelci iz stepe (vidi 132, 6); nije nikakvo čudo što se Ajet nasmejao pomisli da bi Jason mogao da im se suprotstavi sa svojom teško naoružanom pešadijom.

153 UBISTVO APSIRTA

Postoje različite priče o Argovom povratku u Tesaliju, iako se u osnovi svi slažu da su Argonauti poslušali Finejev savet i zaplovili u pravcu suprotnom prividnom dnevnom kretanju sunca nad Crnim morem. Kad ih je Ajet sustigao nedaleko od ušća Dunava, Medeja je, kako neki kažu, ubila svoga polubrata Apsirta, koga je povela na brod, isekla ga na komade, koje je jedan po jedan bacala u brzu vodenu maticu. To svirepo ratno lukavstvo zadržalo je poteru zato što je Ajet bio prinuđen da traga za svakim komadom kako bi mogao da sahrani sina u Tomi.1 Pravo ime Medejinog polubrata kažu da je bilo Ajgijalej; jer »Apsirt«, u značenju »sručen«, beleži samo šta se dogodilo sa njegovim iskasapljenim udovima.2 Drugi smatraju da se zločin dogodio u samoj Aji i tvrde da je Jason. tada ubio i Ajeta.3
b) Najzaokrugljenija i najcelovitija priča je ipak ona po kojoj je Ajet poslao Apsirta u poteru za Jasonom. Kad je Apsirt stigao Arga pred ušćem Dunava, Argonauti odlučiše da Medeju iskrcaju na obalu obližnjeg ostrva posvećenog Artemidi, i da je ostave na čuvanje sveštenicama dok brigijski kralj ne presudi treba li ona da se vrati kući ili da pođe sa Jasonom u Grčku i kome treba da pripadne runo. Ali Medeja posla Apsirtu tajnu poruku sa lažnom vešću da je nasilno odvedena, moleći ga da je izbavi. Kad je on te noći došao na ostrvo i time prekršio dogovor, Jason ga je pratio i iz zasede oborio s leđa. Zatim mu je sasekao udove, tri puta liznuo krv koja je kapala i svaki put pljunuo da bi onemogućio njegov duh da ga i dalje progoni. Čim se Medeja ponovo ukrcala na Argo, Argonauti napadoše obezglavljene Kolhiđane, rasteraše njihovu malu flotu i pobegoše.4
c) Neki bi hteli da, posle Apsirtovog ubistva, Argo okrene jedra prema Fasidi u Kaspijskom moru, pa da odatle dospe u Indijski okean, zatim u Sredozemno more preko jezera Tritonide.5 Drugi smatraju da je Argo plovio Dunavom i Savom, pa zatim rekom Po, koja spaja Savu sa Jadranom;6 na Jadranu ih je zadesila bura pa su išli obalom Italije dok nisu stigli na Kirkino ostrvo Ajaju. Drugi opet govore da je Argo plovio uz Dunav, a zatim rekom Po i razlivenim tokovima velike reke Rone prispeo do Kirkinog ostrva.7
d) Ima ih čak koji smatraju da su Argonauti veslali uz reku Don sve do njenog izvora; zatim su prevukli brod suvim, do gornjeg rečnog sliva neke druge reke koja teče prema severu ka Finskom zalivu. Ili da su sa Dunava preneli brod do izvora reke Elbe, te su, nošeni njenim tokom, stigli u Jitland. Odatle su krenuli na zapad, prema Okeanu, prošli pored Britanije i Irske i stigli na Kirkino ostrvo, pošto su projedrili kroz tesnac Heraklovih stubova i oplovili špansku obalu i Galiju.8
e) To, međutim, nisu izvodljivi putevi. Istina je da se Argo vratio preko Bosfora, putem kojim je i došao, i da je prošao Helespont bez teškoća, jer Trojanci nisu više mogli da im prepreče prolaz. Herakle je, vraćajući se iz Misije, skupio flotu od šest brodova (koje su snabdeli saveznici Dolionci i Perkoteni) i plovio uz reku Skamandar pod okriljem mraka, pa iznenadio i uništio trojansku flotu. Onda se, uz pomoć svoje batine, probio do Troje i zahtevao od kralja Laomedonta kobile kralja Diomeda koje su se hranile ljudskim mesom i koje mu je Herakle ostavio na čuvanje nekoliko godina ranije. Kad Laomedont ne htede da čuje ništa o svemu tome, Herakle pobi i njega i sve njegove sinove, osim maloletnog Podarka, ili Prijama, koga postavi na upražnjeni presto.9
f) Jason i Medeja nisu se više nalazili na Argu. Argovo je proročko rebro još jedanput progovorilo i objavilo da ne želi da nosi nijedno od njih dvoje dok se ne očiste od ubistva na ušću Dunava. Tako oni krenuše kopnom za Ajaju, ostrvo Medejine tetke Kirke. To nije bila kampanijska Ajaja na kojoj je Kirka kasnije živela, već ostrvo na kome je ranije boravila. Medeja povede tamo Jasona putem kojim su godinama Hiperborejci donosili poklone uvijene u slamu na ostrvo Del. Kirka, kojoj dođoše kao pokajnici, uz gunđanje ih očisti od greha krvlju mlade krmače.10
g) Pošto su Kolhiđani koji su pošli u poteru za Argom dobili naređenje da se ne vraćaju bez Medeje i runa, pretpostavljajući da je ona otišla kod Kirke radi očišćenja od greha, nastaviše da gone Argo po Egejskom moru, oko Peloponeza, pa sve uz ilirsku obalu, oštroumno zaključivši da su Jason i Medeja ugovorili da brod dođe po njih na Ajaju.11
h) Neki ipak tvrde da je Apsirt u to vreme bio na čelu kolhidske flotile i da ga je Medeja uhvatila i ubila tek na jednom od ilirskih ostrva koje je tada nazvano Apsirtida.12

l. Apolodor: I, 9, 24; Ferekid. navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 223 i 228; Ovidije: Tristia III, 9; Stefan Vizantijski sub Tomeus; IV
2. Kikeron: O Prirodi bogova III, 19; Justin: XLII, 3; Diodor sa Sicilije:
3. Sofokle navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda IV, 228; Euripid: Medeja 1334; Diodor sa Sicilije. IV, 48;
4. Apolonije sa Roda: IV, 212—502;
5. Pindar: Pitijske ode IV, 250; Mimnerm, navodi ga Strabon 1 2 40;
6. Apolodor: I, 9, 24; Diodor sa Sicilije: IV, 56, 7—8-
7. Apolonije sa Roda: IV, 508—660;
8. Timaj, navodi ga Diodor sa Sicilije: IV, 56, 3; Argonautica Orphica
9. Diodor sa Sicilije: IV, 48; Homer: Odiseja XII. 69 i Ilijada V, 638
10. Apolodor: loc. cit., Herodot: IV, 33: Apolonije sa Roda: IV. 659—717:
11. Higin: Fabula 23; Apolodor: loc. cit.:
12. Strabon: VII, 5. 5.
*
1. Spajanje zapadnog sa istočnim putovanjem moglo je da zadovolji Grke dok im se poznavanje geografije nije proširilo, te je postalo nemoguće da se izglade glavni elementi u priči: naime osvajanje runa kod Fasida i očišćenje Medeje i Jasona od greha, koje je obavila Kirka koja je živela ili u Istri ili kraj zapadne obale Italije. Ipak, pošto nijedan istoričar nije hteo da uvredi čitaoce priznanjem da je čitav put besmislica, pretpostavljalo se da su se Argonauti vratili najpre Crnim morem preko Dunava, Save i Jadrana; zatim, kad su istraživači i putnici shvatili da Sava ne dopire do Jadrana, veza je verovatno postala reka Po, niz koju je Argo mogao da plovi; kad se kasnije otkrilo da je Dunav plovan samo do Gvozdenih vrata, i da se ne spaja sa rekom Po, smatralo se da je Argo prošao Fasidom u Kaspijsko more, pa dalje u Indijski okean (gde se druga Kolhida pružala obalom Malabara — Ptolemaj Hefajstionov: VIII, 1, 10), i najzad okeanskom strujom i jezerom Tritonidom.

2. Pošto se mogućnost ovakvog putovanja uskoro nije mogla prihvatiti, mitografi su pretpostavljali da je Argo plovio uz reku Don smatrajući da ona izvire u Finskom zalivu, odakle je Argo mogao oploviti Evropu i vratiti se u Grčku prošavši Gibraltar. Po drugima je Argo nekako stigao Dunavom do reke Elbe i zaplovio u domovinu duž obala Irske i Španije. Diodor sa Sicilije. koji je osećao da je Argo mogao da se vrati jedino kroz Bosfor, dakle putem kojim je i došao, raspravljao je o ovom problemu najrazboritije i tvrdio da je Ister (sada reka Dunav) često pogrešno shvatana kao Istrija, mala rečica koja se uliva u Jadran kod Trsta. Zaista, čak i u doba Avgusta, geograf Pomponije Mela je tvrdio (II, 3, 13 i 4, 4) da zapadni rukavac Dunava ''utiče u Jadran, uzburkan i žestok kao reka Po''. Otmica runa, potera koju su preduzeli Kolhiđani i smrt Apsirtova sve je to trebalo da se odigra na Severnom Jadranu. Ovidiju se više dopada da veruje da je Apsirt ubijen na ušću Dunava i sahranjen u Tomi, jer je sudbina odredila i njemu samom da umre u Tomi.

3. Kažu da je Ajaja (vidi 170, i—1 i 5) pripadala Hrisu Minijevom ocu i Friskovom pradedu; Chryses znači »zlatan«. Možda. su, u stvari, Minijci dobili zadatak da umire Hrisov a ne Friksov duh kad su pošli da osvoje runo. Prema onome što kaže Strabon, Friks je imao herojsko svetilište u Moshiji na Crnom moru, »gde se ovan nikada nije prinosio na žrtvu«. To će ipak biti kasnije ustanovljeno svetilište, u spomen i slavu agronautskog poduhvata. Rimljani su podizali hramove grčkim junacima i junakinjama i tako ih lažno uvodili u svoju nacionalnu istoriju.

4. Ime »Apsirt«, koje označava bacanje posmrtnih ostataka u vodu, verovatno je bilo ime za Orfeja, koga su raščerečile Majnade (vidi 28, d).

5. Valerije Flak i Diodor sa Sicilije beleže da je Herakle Troju srušio kad je pošao na put, a ne na povratku ali to je izgleda greška.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:30

154 ARGO SE VRAĆA U GRČKU

Prispevši na Korkiru, koja se tada zvala Drepana, Kolhiđani ugledaše Arga izvučenog na obalu na malom ostrvu prekoputa; posada je radosno proslavljala uspešan kraj svog poduhvata. Vođa Kolhiđana poseti kralja Alkinoja i kraljicu Aretu i u Ajetovo ime zatraži da im izruče Medeju i runo. Areta, koju je Medeja zamolila za zaštitu, cele noći nije dala Alkinoju da zaspi vajkajući se kako očevi loše postupaju sa svojim odbeglim kćerima: na primer Niktejeva svirepost prema Antiopi i Akrisijeva prema Danaji. »Čak i sada«, reče ona, »nesrećna princeza Metopa vene u Epejrotovoj tamnici po zapovesti svoga svirepog oca, kralja Eheta! Oslepili su je bronzanim klincima i dali joj da melje gvozdeno zrnevlje u teškom mlinu.« »Kad ovo zrnevlje postane brašno, povratiću ti vid«, rugao se otac sirotoj devojci. »Ajet je u stanju da isto tako varvarski postupi s divnom Medejom, ako mu ti pružiš priliku.«1
b) Areta najzad uspe da sazna kakvu će odluku Alkinoj objaviti sutradan: »Ako je Medeja još devica, vratiće se u Kolhidu; ako nije, onda je slobodna i može ostati pored Jasona.« Pošto se uverila da je Alkinoj čvrsto zaspao, Areta posla glasnika da opomene Jasona šta ga čeka i on se bez oklevanja oženi Medejom u pećini Markide, kćerke Aristaja i nekadašnje Dionisove dadilje. Argonauti proslaviše svadbu raskošnom gozbom i zastreše postelju mladenaca zlatnim runom. I zaista, kad su ujutru čuli odluku, Jason izjavi da mu je Medeja žena. Kolhiđani niti su mogli da ispune Ajetovo naređenje, niti su smeli da se vrate kući od straha pred njegovim gnevom, te jedan deo osta na Korkiri a drugi se naseli na ilirska ostrva nedaleko od Kirkine Ajaje, koja se sada zovu Apsirtide, a kasnije su sagradili grad Pulu na istarskom kopnu.2
c) Kad je godinu-dve kasnije Ajet čuo šta se dogodilo, umalo nije presvisnuo od gneva, pa je poslao glasnika u Grčku, zahtevajući da mu vrate Medeju i nadoknade uvredu koju su mu naneli. Grci odgovoriše da nije tražena ni naknada za otmicu Ije, koju su izveli ljudi Ajetove rase (iako je istina da je ona pobegla zato što ju je jurio obad), i da, prema tome, neće dobiti ništa, pogotovo što je Medeja pošla dobrovoljno.3
d) Jasonu je preostalo još samo da obiđe oko rta Maleje i vrati runo u Jolk. Plovio je bez teškoća, prošao ostrva Sirena, gde su se zvuci svirke pticolikih žena mogli uporediti sa zvucima Orfejeve lire. Jedino je But skočio preko ograde i pokušao da dopliva do obale, ali ga je spasla Afrodita; ona ga je odnela na Goru Erik preko Lilibaja i tamo ga uzela sebi za ljubavnika. Neki kažu da su Sirene, koje su u to vreme već bile izgubile krila posle neuspelog takmičenja u pevanju sa Musama, na kome je Hera bila sudija, izvršile samoubistvo, jer nisu uspele prilikom prolaska Argonauta da očaraju Orfeja. One su se, međutim, još nalazile na ostrvu u vreme kada je Odisej tuda prolazio, što je bilo čitavu jednu generaciju kasnije.4
e) Argonauti su zatim jedrili duž istočne obale Sicilije po lepom vremenu i posmatrali besprimerno lepa bela brda Helijeve stoke koja je pasla pored obale, ali nisu se usuđivali da ukradu nijedno grlo.5 Iznenada ih je zahvatio strahovit severni vetar, gonio ih devet dana i odvukao do najudaljenijih krajeva Libije. Tu je jedan ogroman talas zahvatio brod i preneo ga preko opasnog stenja koje se nalazilo uz samu obalu; talas se povukao, a Argo je ležao na suvom, čitavu milju udaljen od mora. Pustinja bez ikakvog traga života pružala se svuda unaokolo, dokle je pogled mogao da dopre. Argonauti se već behu pomirili sa smrću kad se Trojna Boginja Libije, odevena u kozju kožu, prikaza Jasonu u snu i povrati mu nadu. Tako se posada malo pribra i prikupi snagu. Arga su postavili na oblice i, gurajući ga, dospeše do slanog jezera Tritonide, udaljenog nekoliko milja. To je trajalo čitavih dvanaest dana. Svi bi pomrli od žeđi da ne beše izvora koji je Herakle nedavno pre toga otvorio, kad je išao po zlatne jabuke u vrt Hesperida.6
f) Tom prilikom je garamantijski pastir Kefaur ubio Kanta koji mu beše poterao stado, ali su ga drugovi osvetili.7 Tek što su sahranili oba tela, Mops nagazi na libijsku zmiju, koja ga ujede za petu; gusta magla mu zamuti oči, kosa mu otpade i nesrećnik izdahnu u teškim mukama. Argonauti mu prirediše pogreb kao heroju, pa ponovo padoše u očajanje, zbog toga što nikako nisu mogli da nađu izlaz iz jezera.8
g) Međutim Jason je pre polaska na put išao u Delfe da bi ga Pitonka posavetovala i ona mu je tom prilikom dala dva masivna tronošca. Orfej ga posavetova da jedan posveti domaćim bogovima. Čim je Jason to učinio, odmah se stvori Bog Triton i uze tronožac bez reči zahvalnosti, ali Eufem mu prepreči put i upita ga učtivo: »Molim te, gospodaru, hoćeš li biti dobar da nam pokažeš put do Sredozemnog mora?« Umesto odgovora, Triton samo pokaza prstom na reku Takapaj, a zatim, kao da se predomislio, dade Eufemu šaku zemlje u ruku, što je njegovim potomcima dalo pravo da otada smatraju Libiju svojom zemljom. Eufem prihvati poklon i u znak zahvalnosti žrtvova ovcu, a Triton pristade da tegli Arga za kljun dok ne ugledaše ponovo Sredozemno more. Vodeći Arga, Triton proreče da će, ako potomak bilo kog Argonauta bude uspeo da iz njegovog hrama odnese bronzani tronožac, stotinu grčkih gradova niknuti oko jezera Tritonide. Pećinski ljudi iz Libije su čuli te reči i odmah sakrili tronožac u pesak; proročanstvo se nije ispunilo.9
h) Upravljajući se prema severu, Argonauti doploviše do Krete, gde Tal, bronzani stražar koga je načinio Hefajst, pokuša da spreči da se iskrcaju, gađajući Arga stenjem. Po svom običaju, Medeja ljupko pozva čudovište i obeća mu da će postati besmrtan ako popije čarobni napitak; ali to je bio napitak za uspavljivanje, i, dok je Tal spavao, Medeja izvuče bronzanu čiviju, koja mu je zatvarala jedini krvni sud što mu je prolazio od vrata do članaka. Božanska tečnost koja se nalazila u njemu umesto krvi iscure i Tal izdahnu. Neki ipak kažu da je Tal, opčinjen Medejinim pogledom, počeo da tumara unaokolo, povredio petu o stenu i umro pošto mu je istekla sva krv. Drugi kažu da ga je Pojant pogodio strelom u petu.10
i) Sledeće noći Arga zahvati oluja s juga, ali Jason prizva Apolona, koji posla munju i osvetli obrise ostrva Anafe, jednog od Sporada, te Ankaj uspe da izvuče brod na obalu. Zahvalni Jason podiže Apolonu oltar, a Medejinih dvanaest devojaka pratilja, koje joj je darovala kraljica Areta, veselo su se smejale kad Jason i njegovi drugovi u nedostatku žrtve prosuše vodu na žrtveni oltar umesto žrtve livenice. Argonauti su im uzvraćali prekorima i zaljubljeno ih gurkali i ćuškali, pa se to pretvorilo u običaj u vreme jesenjih svetkovina u Anafi.
j) Kad su doplovili u Ajginu, oni počeše da se takmiče ko će pre zahvatiti krčag vode i doneti ga na brod. Takva takmičenja su se zatim održavala u Ajgini. Put od Ajgine do Jolka bio je jednostavan i desetine brodova su ga prevaljivale svake godine, te ga i Argonauti pređoše bez teškoća i po lepom vremenu.11
k) Neki pesnici i pevači ređaju događaje drukčijim redosledom: oni kažu da su Argonauti obnovili stanovništvo na Lemnu pri povratku u domovinu, a ne ploveći za Kolhidu;12 drugi pevaju da se događaj u Libiji odigrao pre puta u Aju, onda kada je Jason išao Argom u Delfijsko proročište, pa ga iznenadilo nevreme.13 Neki opet smatraju da su Argonauti plovili zapadnom obalom Italije, a da je luka na ostrvu Elbi, gde su se iskrcali, dobila ime »Argosa« po Argu. Dok su se na obali brisali od znoja, kapljice znoja su se pretvarale u kamenčiće različitih oblika. Po tim pričama oni su osnovali hram Argivskoj Heri u Leukaniji; zatim su, poput Odiseja, plovili između Skile i Haribde; Tetida sa svojim Nereidama čuvala ih je od Planktaja, koji bljuje plamen, ili od sudarnih stena što su se potom učvrstile na dnu mora.14
l) Neki čak smatraju da su Jason i njegovi drugovi, ispitujući okolinu kolhidske Aje, dospeli čak do Medije; da se jedan od njih, Armen, iz Tesalije sa jezera Bojbe, nastanio u Armeniji i da se po njemu ta zemlja i zove tako. Oni pravdaju ovu tvrdnju spomenicima u čast Jasona, koje su Armenci podigli na Kaspijskim vratima, a te spomenike poštuju i varvari, kao i činjenicom da se Armenci oblače slično narodu u Tesaliji.15

1. Apolonije sa Roda: IV, 1090—95; Homer: Odiseja XVIII, 83 i XXI, 307, 43, uz sholijast;
2. Strabon: I, 2, 39 i VII, 5, 5; Apolonije sa Roda: IV, 511—21; Higin: Fabula 23; Apolodor: I, 9, 25; Kalimah, navodi ga Strabon: I, 2, 39;
3. Herodot: I, 1;
4. Pausanija: IX, 34, 2; Strabon; VI, 1, 1: Argonautiea Orphica 1284; Homer: Odiseja XII, 1—200;
5. Apolonije sa Roda: IV, 922—79; Argonautica Orphica 1270—97; Higin: Fabula 14;
6. Apolonije sa Roda: IV, 1228—1460;
7. Higin: loc. cit.; Apolonije sa Roda: IV, 1461—95; Valerije Flak: V;. 317 i VII, 422;
8. Ceces: O Likofronu 881; Apolonije sa Roda: IV, 1518—36;
9. Pindar: Pitijske ode IV, 17—39 1 255—61; Apolonije sa Roda: IV. 1537—1628; Diodor sa Sicilije: IV, 56, 6; Argonautica Orphica 1335—6; Herodot: IV, 179;
10. Apolodor: 1, 9, 26; Apolonije sa Roda: IV, 1639—93; Argonautica Orphica 1337—40; Lukijan: O igrama 49; Sofokle, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 1638;
11. Apolonlje sa Roda: IV, 1765—72; Apolodor: loc. cit.; Argonautica Orphica 1344—8;
12. Pindar: Pitijske ode IV, 252;
13. Herodot: III, 127;
14. Strabon: V, 2, 6 i VI, 1, 1; Apolodor: I, 8, 24; Apolonije sa Roda: IV, 922;
15. Strabon: XI, 14, 12 i 13, 10.
*
1. Mit o Metopi, koga ne daju u potpunosti ni Homer ni Apolonije sa Roda, podseća na mitove o Arni (vidi 43, 2) i Antiopi (vidi 76, b). Ovaj mit je svakako izveden po ikoni koja prikazuje Boginju Sudbine kako sedi na grobu; njen mlin je mlin sveta oko koga se, kako kaže Varon u De re rustica, okreće ceo nebeski svod. Isti takav mlin se javlja i u staroj nordijskoj Edi, a pokreću ga džinovske žene Fenja i Menja, dok ga u knjizi sudija pokreće Samson, tirski slepi sunčani bog. Demetra, boginja žitnog mlina, bila je podzemno božanstvo.

2. Herodotova priča o Ajetovoj poruci i odgovoru Grka nema mnogo smisla, osim ako se ne misli da je argivska princeza Ija pobegla u Kolhidu u nastupu ludila, prerušena kao junica. Ona je onda ili postala božanstvo kod Egipćana kao Izida (vidi 56. b), ili su je oteli Kolhiđani (koje on opisuje kao ostatke vojske Faraona Sesostra, koji je osvajao Aziju) i prodali je u Egiptu.

3. Tri sirene — Homer zna samo za dve — bile su raspevane kćeri Zemlje koje su namamljivale mornare na livade gde su kosti ranijih žrtava ležale u gomilama svuda unaokolo (Odiseja XII, 39 i 184). Sirene su slikane kao pticolike žene i imaju dosta zajedničkog sa Rijanonskim pticama u velškom mitu. One su putovale za Branom i drugim junacima; Rijanona je bila Demetra kobilje glave. Osrtvo sirena treba shvatiti kao sveto ostrvo mrtvih koje prima duše umrlih kraljeva kao Arturov Avalon (vidi 31. . 2); Sirene su bile i sveštenice koje su tugovale za Branom, i ptice koje su obletale ostrvo kao sluškinje Boginje Smrti. Kao takve, one su pripadale preolimpijskom kultu — zato se i kaže da su ih pobedile Zeusove kćeri Muse. Mnogi smatraju da su ostrva kraj Pajstuma na Kapriju i »nedaleko od rta Pelor na Siciliji« (Stra-bon: I, 2, 12) boravište Sirena. Još u Euripidovo vreme su na nadgrobnim pločama urezivane po dve sirene {Helena 167), a obično se smatralo da njihovo ime potiče od seirazein, »vezati konopcem«; moguće je da njihovo ime dolazi i od drugog značenja reči. seirazein, »sasušiti«, dve sirene bi u tom slučaju predstavljale dvostruki vid Boginje u letnjoj dugodnevici. kad se grčki pašnjaci sasuše: ona koja se proročki unapred raduje vladavini novog kralja i ona koja tuguje za starim (vidi 170, 7). Sirena sa ribljim repom je postklasična.

4. Helijevo stado brojalo je tri stotine i pedeset grla, a poklonila mu ga je njegova majka Mesečeva Boginja (vidi 42, 1 i 170, 10). Siciliju su naselili u nekoliko mahova kolonisti iz Korinta i sa Roda, koji su obožavali nebeskog bika. Odisej je znao Helija kao »Hiperiona« (vidi 170, u).

5. Jezero Tritonida, nekadašnje veliko more duboko uvučeno u kopno, progutalo je zemlju neolitske Atlantide, a samo se polako povlačilo. U klasično doba je još uvek bilo veliko. Geograf Skilak je smatrao da mu površina iznosi devet stotina kvadratnih milja. To jezero je sada slana močvara (vidi 39, 6). Neita, Trojna libijska Boginja, odevena u kozju kožu prethodila je Ateni sa štitom (vidi 8, 1).

6. Mops, čija je smrt od ujeda zmije u petu bila sasvim obična stvar (vidi 106, g; 117, c i 168, e), pojavljuje se u mitu o Derketi (vidi 89, 2), filistinskoj Diktini. Drugi Mops, Tejresijin unuk, preživeo je trojanski rat (vidi 169, c).

7. Kefaur je neobično ime za Libijca — caphaura na arapskom znači kamfor, koji ne raste u Libiji. Međutim mitografi su veoma malo znali o geografiji.

8. Tal, čovek od bronze, složen je lik: delom je nebeski bik, delom sveti kralj, ranljiv u petu, ali on otkriva i tajnu cire-perdue, način livenja bronze (vidi 92, 8).

9. Vodene žrtve na Anafi podsećaju na žrtve koje su Jevreji prinosili na Dan Vrbe, to je bio vrhunac njihove svetkovine Tabernakula, kad su u povorci nosili vodu sa Siloama; takmičenje u donošenju vode u Ajgini svakako je deo te svetkovine. Tabernakule su počinjale u jesen, kao praznik jesenje gozbe plodnosti, a sudeći po Talmudu, Fariseji su imali dosta muke da obuzdaju ''praznoglave'' žene.

10. »Šljunak raznovrsnog oblika« i kristali gvožđa još se mogu naći na obalama Elbe.

11. Tetida je vodila Argo kroz Planktaje na ulazu u moreuz Mesine, kao što je Atena vodila brod kroz Bosfor. Odisej je te prolaze izbegao, izabravši prolaz između Skile i Haribde (vidi 170, t). Zapadni Planktaji su vulkanska liparska ostrva.

12. Armenija znači Ar-Minni, »visoravan Minija« — po Jeremiji (51, 27) Mini su ratovali protiv Vavilona — ovo nema istorijske veze sa Armenom na jezeru Bojbe. Ali Minni je, izgleda Minija, koga pominje Josif (Starine I, 1, 6) kad opisuje Nojev potop. Ime Minija iz Tesalije, koji je bio praotac Minijaca, daje sumnjiv povod za verovatnu vezu između Armenije i Tesalije.

155 PELIJINA SMRT

Jedne jesenje večeri Argonauti stigoše na dobro poznatu obalu Pagase, ali nikoga ne beše da ih dočeka. U stvari, po Tesaliji se pričalo kako su svi izginuli, a Pelija se zbog toga odvažio da ubije Jasonove roditelje, Ajsona i Polimelu, i njihovog maloletnog sina Promaha, koji se rodio pošto je Argo krenuo na put.
Ajson je zatražio dozvolu da sam sebi oduzme život, pa pošto su udovoljili njegovoj želji, on popi bivolju krv i tako umre; Polimela se ubi nožem ili, kako neki kažu, obesi o konopac, pošto je proklela Peliju, koji je bez ikakve milosti tresnuo Promaha o dvorski zid i prosuo mu mozak.1
b) Jason je čuo za taj bolni događaj od jednog usamljenog čamdžije, kome je zabranio da objavi novost da je Argo prispeo. On sazva ratni savet. Svi su njegovi drugovi smatrali da Pelija zaslužuje smrt, ali kad je Jason zahtevao da se odmah napadne na Jolk, Akast primeti da se od njega ne bi moglo očekivati da se suprotstavi ocu; ostali su držali da je pametnije da se raziđu svaki svom domu, pa da tamo, ako bude potrebno, dignu pobunu u Jasonovu korist. Jolk je doista bio isuviše dobro utvrđen grad i nije se moglo očekivati da će ga tako mala družina zauzeti na juriš.
c) Medeja, međutim, reče da će sama osvojiti grad. Odmah posavetova Argonaute da sakriju brod, a sami da se sklone na neku šumovitu i nenaseljenu obalu na domaku Jolka. Kad ugledaju baklje na krovu dvora, to će značiti da je Pelija mrtav, kapije otvorene i grad spreman da ih primi.
d) Dok je bila na Anafi, Medeja je našla šupalj Artemidin lik i popela ga sa sobom na Argo. Ona obuče sada sebe i svojih dvanaest pratilja u neobične odore i povede ih prema Jolku. Lik su nosile naizmenično. Stigavši do gradskih kapija, Medeja, prerušena u izboranu staricu, naredi stražarima da je puste. Počela je da viče prodornim glasom da je boginja Artemida došla iz maglovite zemlje Hiperboreje u kočijama koje vuku leteće zmije i da nosi sreću Jolku. Stražari ne smedoše da je ne poslušaju i Medeja i njene pratilje počeše da luduju po ulicama kao Majnade, pa podstakoše stanovnike na versko ludilo.
e) Probudivši se iz sna, Pelija sa strahom upita šta Boginja zahteva od njega. Medeja reče da je Artemida rešila da nagradi njegovu pobožnost podmlađujući ga i tako mu omogući da dobije naslednika umesto Akasta, koji nije imao sinova, a nedavno je izgubio život u brodolomu na libijskoj obali. Pelija posumnja u to obećanje, ali Medeja ukloni znake starosti sa sebe i posta mlada pred njegovim očima. »Takva je Artemidina moć!« vikala je ona. On ju je posmatrao dok je sekla obnevidelog starog ovna na trinaest parčadi i kuvala ga u loncu. Upotrebljavala je kolhiđanske mađije za koje je on smatrao da su hiperborejske i ozbiljno pozivala Artemidu da joj pomogne. Podmladila je mrtvoga ovna u jagnje sakriveno u šupljem boginjinom liku. Pelija, sada potpuno ubeđen u njenu moć, pristade da legne u postelju, a Medeja ga ubrzo omami snom. Ona zatim zapovedi njegovim kćerima, Alkestidi, Euadni i Amfinomi, da ga saseku baš kao što su videle da je ona učinila sa ovnom, i da skuvaju komade u istom loncu.
f} Alkestida pobožno odbi da prospe očevu krv makar i iz najdobronamernijih razloga, ali Medeja pruži nove dokaze o svojoj čarobnoj moći, te tako nagovori Euadnu i Amfinomu da se odlučno posluže noževima. Kad delo bi učinjeno, Medeja ih povede na krov, a svaka je nosila baklju. Objasnila im je da moraju da prizivaju Mesec dok lonac ne uzavri. Argonauti izdaleka ugledaše baklje i, obradovani znakom, pojuriše u Jolk, a ne beše nikoga da im se usprotivi na ulasku.
g) Jason, bojeći se osvete, prepusti Akastu kraljevstvo a nije se opirao ni presudi o izgnanstvu koju mu je Veće iz Jolka izreklo. Nadao se da će negde drugde sesti na bogatiji presto.2
h) Neki se ne slažu da je Ajson morao sam sebi da oduzme život i izjavljuju suprotno — da mu je Medeja, izvukavši otrovnu krv i njegovog tela, povratila mladost čarobnim napitkom, kao što je ranije bila povratila Makridi i njenim sestrama Nimfama na Korkiri; i da je Peliji pokazala Ajsona, poletnog i snažnog, na kapijama dvorca. Pošto je na taj način navela Peliju da pristane na isti čin, ona ga je prevarila, izostavivši odgovarajuće čini, tako da je on bedno skončao.3
i) Na Pelijinim pogrebnim igrama, koje su se održale sutradan, Eufem pobedi u takmičenju na dvokolicama u koje su bila upregnuta dva konja; Polideuk, u pesničenju; Meleagar, u bacanju džilita, Pelej, u rvanju; Zet, u najkraćoj trci. a njegov brat Kalaid (ili, kako neki kažu, Ifikle) u najdužoj:
a Herakle, koji se upravo vratio od Hesperida, u slobodnoj borbi. Ali za vreme četvoroprežne kolske trke, u kojoj je pobedio Heraklov kočijaš Jolaj, Glauka, Sisifovog sina, pojedoše njegovi konji, jer je Afrodita učinila da pobesne.4
j) Što se tiče Pelijinih kćeri: Alkestida se udala za Admeta iz Fere, za koga je duže vreme bila verena; Euadnu i Amfinomu prognao je Akast u Arkadiju, u Mantinu, gde su posle očišćenja od greha uspele da se dobro i dostojno udaju.5

1. Diodor sa Sicilije: IV, 50, 1; Apolodor: I, 9, 16 i 27- Valerije Flak I. 777;
2. Apolodor: I, 9, 27; Diodor sa Sicilije: IV, 51, 1—53; 1; Pausanija: VIII. II, 2; Plaut: Laža III, 868; Kikeron: O starim vremenima XXIII, 83; Ovidije: Metamorfoze VII. 287—348; Higin: Fabula 24:
3. Hipoteza na Euripidovu Medeju; Sholijast uz Euripidove Knezove 1321; Ovidije: Metamorfoze VII, 251—94;
4. Pausanija: V, 17, 9; Higin: Fabule 278;
5. Diodor sa Sicilije: IV, 53, 2: Higin: Fabula 24; Pausanija: VIII, 11, 2.
*
1. Krećani i Mikenci su upotrebljavali bivolju krv veoma razblaženu vodom kao čarobno sredstvo za plodnost polja i rodnost drveća; jedino su sveštenice Majke Zemlje mogle da piju čistu nerazblaženu krv i da se ne otruju (vidi 51, 4).

2. Klasični mitografi su bili u nedoumici da dokuče u kojoj meri je Medeja bila prevarantkinja i iluzionista, a u kojoj meri prava čarobnica. Lonci za podmlađivanje su dobro poznati u keltskim mitovima (vidi 148, 5—6); zato Medeju predstavljaju kao Hiperborejku, što može da znači, britansku Boginju. Podloga ove religiozne teorije možda je bila u tome što su usred leta svetoga kralja, koji je nosio masku ovna, ubijali na planinskom vrhu, a od komada njegovog tela kuvali čorbu za sveštenice; njegov bi duh tada ulazio u jedan od njih i rađao se kao dete u vreme kad ima mladih jaganjaca. Friks je izbegao ovu sudbmu, i to je i bio prvobitni povod argonautskog pohoda (vidi 70, 2 i 148, g).

3. Medejina zmija koja vuče kočije — zmije pripadaju podzemnom svetu — imala je krila zato što je bila i Boginja Zemlje i Boginja Meseca. Ona se ovde pojavljuje u trojstvu, kao Persefona-Demetra-Hekata: to jest tri Pelijine kćeri, koje su iskasapile svog oca. Teorija da se kralj Sunce ženi kraljicom Mesec, koja ga ljubazno poziva da se popne u njene kočije (vidi 24, m), menjala se kako je patrijarhalni sistem jačao: u klasično vreme kočije sa zmijom behu isključivo Helijeva neprikosnovena svojina, a u docnijem mitu o Medeji i Teseju (vidi 154, d) Helija ih je pozajmio svojoj praunuci Medeji samo zato što se ona nalazila u smrtnoj opasnosti (vidi 156, d). Indijska Boginja Zemlje, Ramajana, takođe se vozi kočijama koje vuče zmija.

4. Kalimah, izgleda, smatra da je lovica Kirena pobedila u trčanju na Pelijinim pogrebnim igrama (vidi 82, a).

156 MEDEJA U EFIRI

Jason je najpre otišao u bojotijski Orhomen i okačio zlatno runo u hramu Zeusa Lafistijskog, onda je na Istamu kod Korinta izvukao Argo na obalu i posvetio ga Posejdonu.
b) Pošto je Medeja bila jedina preživela Ajetova kći, ona je imala pravo da nasledi Korintsku kraljevinu. Ajet je privremeno bio ostavio kraljevstvo na upravljanje nekom Bunu kad je odlazio za Kolhidu. Presto je ostao upražnjen, jer je umro uzurpator Korint, sin Maratona (koji je sebe smatrao Zeusovim sinom), i Medeja je polagala pravo na presto, a to su Korinćani prihvatili. Tako je Jason postao kralj. Ali pošto je vladao deset srećnih i uspešnih godina, on poče da podozreva da je Medeja otrovala Korinta kako bi osigurala presto i predloži joj da se razvedu, s tim da se on oženi Glaukom iz Tebe, kćerkom kralja Kreonta.
c) Medeja, ne poričući zločin, podseti Jasona na zakletvu u Aji koju je dao u ime svih bogova, pa kad se on usprotivi rekavši da je prinudna zakletva nevažeća, ona mu reče da on njoj ima da zahvali za presto u Korintu. On joj odgovori: »To je istina, ali Korinćani više poštuju mene nego tebe!« Pošto je Jason i dalje bio zajedljiv, Medeja, praveći se kao da se pokorava sudbini, posla Glauki po kraljevskim prinčevima — jer je ona rodila Jasonu sedam kćeri i sedam sinova — kao venčani poklon zlatnu krunu i dugu belu haljinu. Tek što je Glauka obukla sve darove i stavila krunu, izbi neobuzdani plamen koji nije zahvatio samo nju — iako je skočila odmah u dvorsku fontanu — već i kralja Kreonta i dvorane i visoke tebanske goste i sve ostale koji se behu našli u dvoru, osim Jasona, koji pobeže iskočivši kroz gornji prozor.
d) Zeus se veoma divio Medeji zbog njene odlučnosti i zaljubio se u nju, ali ona odbi njegovo udvaranje. Hera joj je bila zahvalna: »Učiniću da ti deca budu besmrtna!« rekla je ona, »ako ih položiš na moj žrtveni oltar u hramu.« Medeja je tako i postupila, a zatim pobegla u kočijama koje su vukle krilate zmije, nasleđenim od njenog pradeda Helije. Kraljevstvo je prethodno predala Sisifu.1
e) Poznato je ime samo jedne od Medejinih i Jasonovih kćeri — Eriopida. Njen najstariji sin Medej, ili Poliksen, koga je učio Hejron na Gori Pelionu, kasnije je vladao državom Medejom; Medejev otac se ponekad naziva Ajgej.2 Ostali sinovi su bili Mermer, Fer ili Tesal, Alkimed, Tisander i Arg; sve njih su Korinćani, ozlojeđeni ubistvom Glauke i Kreonta, kamenovali dok nisu izdahnuli. Zbog tog zločina oni stalno ispaštaju: sedam devojaka i sedam mladića, obučeni u crne odore, ošišanih glava, provode čitavu godinu u hramu Boginje Here na visovima gde je počinjeno ubistvo.3 Po naređenju proročišta iz Delfa, mrtva dečja tela sahranjena su u hramu, a duše su im postale besmrtne, kao što je Hera i obećala. Ima ih koji optužuju Jasona da je odobrio to ubistvo uz objašnjenje da je bio duboko uvređen što je Medeja toliko ambiciozna na račun njegove dece.4
f) Drugi opet, zavedeni dramatičarem Euripidom, koga su Korinćani potkupili sa petnaest srebrnjaka da ih liši krivice, govore kako je sama Medeja ubila svoje dvoje dece;5 ostali su nastradali u dvoru koji je ona zapalila — osim Tesala koji je pobegao i kasnije vladao u Jolku, po kome je Tesalija dobila i ime, i Fera, čiji je sin Mermer nasledio Medejinu spretnost u trgovini.6

1. Eumel: Fragmenti 2—4; Diodor sa Sicilije: ?V, 54; Apolodor: I, 9, 16; Ovidije: Metamorfoze VI, 391—401; Ptolemaj Hefajstionov: 11; Apulej: Zlatni magarac I, 10; Ceces: O Likofronu 175; Euripid: Medeja:
2. Hesiod: Teogonija 981; Pausanija: II, 3, 7 i III, 3. 7; Higin: Fabula 24 i 27;
3. Apolodor: I, 9, 28; Pausanija: II, 3, 6; Ajlijan: Varia Historia V, 21: Sholijast uz Euripidovu Medeju 9 i 264; Filostrat: Heroika XX, 24;
4. Diodor sa Sicilije: V, 55; Sholijast uz Euripidovu Medeju 1387;
5. Sholijast uz Euripida: loc. cit.; Higin: Fabula 25: Euripid: Medeja 1271; Servije uz Vergilijeve Ekloge VIII, 47;
6. Diodor sa Sicilije: IV. 54; Homer: Odiseja I. 260 sa sholijastom.
*
1. Broj Medejine dece podseća na broj Titana i Titanki (vidi 1, 3 i 43, 4) ali četrnaest dečaka i devojčica koji su svake godine bili zatočeni u Herinom hramu mogli su značiti parne i neparne dane u prvoj polovini svetog meseca.

2. Glaukina smrt je, verovatno, izvedena sa ikone koja prikazuje godišnje žrtve paljenice u Herinom hramu, slične onima u Hijerapolju koje je opisao Lukijan (O Sirijskoj Boginji 49). Ali Glauka je mogla biti i krunisana sveštenica koja upravlja požarom, a ne njegova žrtva, a fontana njeno obredno kupatilo. Lukijan objašnjava da je Sirijska Boginja bila, uopšte uzevši, Hera, iako je imala i neke osobine Atene i drugih Boginja (ibid 32). Ovde Euripida (»krupnih očiju«) ukazuje na kravooku Heru, a Glauka (»sova«) na sovoliku Atenu. U Lukijanovo vreme domaću životinju bi obesili o granu drveta u dvorištu hrama u Hijerapolju i živu je spaljivali, a smrt četrnaestoro Medejine dece i ispaštanje zbog njih svedoče da su prvobitno tako prinošeni na žrtvu ljudi. Melikert, kretski Bog koji je bio pokrovitelj Istamskih igara u Korintu (vidi 70, b i 96, 6), bio je Melkart, »zaštitnik grada«, feničanski Herakle u čije su ime u Jerusalimu sahranjivali živu decu (Leviticus XVIII, 21 i XX, 2; 1 Knjiga kraljeva XI, 7; 2 Knjiga kraljeva XXIII, 10; Jeremija XXII, 35). Pošto je vatra bila sveti element, ona je žrtve činila besmrtnim, kao što je bilo i sa Heraklom kada se na Gori Ojti popeo na lomaču, legao i sagoreo (vidi 145, f).

3. Pitanje ko je žrtvovao decu — Medeja, Jason ili Korinćani — postalo je važno tek kasnije kad su Medeju prestali da poistovećuju sa Inom, Melikertovom majkom, i kad se prinošenje ljudi na žrtvu smatralo varvarstvom. Pošto je svaka drama koja bi dobila pohvalu na atenskoj svetkovini u Dionisovu čast, odmah sticala religiozni značaj, sasvim je verovatno da su Korinćani dobro nagradili Euripida što je bio tako blagonaklon prema mitu tako nepovoljnom po njihov ugled.

4. Zeusova ljubav prema Medeji, kao i Herina prema Jasonu (Homer: Odiseja XII, 72; Apolonije sa Roda: III,. 66) znači da su »Zeus« i »Hera« bili nazivi za kralja i kraljicu u Korintu (vidi:
43, 2 i 68, 1). Korint, iako Maratonov sin, nazivao se Zeusovim sinom, a Maratonov otac Epopej (»onaj koji sve vidi«) imao je istu ženu kao Zeus (Pausanija: II, 1, 1: Asije: Fragmenat 1).

157 MEDEJA U IZGNANSTVU

Medeja je najpre pobegla u Tebu kod Herakla, jer joj je on obećao da će je zaštititi ako se Jason pokaže neveran. Ona Herakla izleči od ludila u koje je bio zapao i poubijao svoju decu; ali Tebanci nisu dozvolili da Medeja ostane kod njih zato što je Kreont, koga je ona ubila, bio njihov kralj. Medeja je onda otišla u Atenu, i kralj Ajgej se rado njome oženio. Onda, proterana iz Atene zato što je pokušala da otruje Teseja, ona otplovi za Italiju i tamo Marubijance nauči veštini kroćenja zmija. Oni su je otada poštovali kao Boginju Angitiju.1 Posle kratke posete Tesaliji, gde se bez uspeha takmičila u lepoti sa Tetidom pred Idomenejem sa Krete, ona se udade za azijskog kralja čije se ime ne zna, ali za koga se kaže da je bio Medejev pravi otac.
b) Najzad je Medeja čula da je kolhidski presto, koji je pripadao kralju Ajetu, bespravno zauzeo njen stric Pers; odmah je krenula u Kolhidu sa Medejom. On ubi Persa i ponovo ustoliči Ajeta, pa proširi kraljevinu Kolhidu pripojivši joj i Mediju. Neki smatraju da se Medeja u to vreme izmirila sa Jasonom i da je i on došao u Kolhidu, ali je istorija Medeje, naravno, ulepšavana i izobličena neobuzdanom maštom mnogih tragičara.2 Istina je da je Jason, pošto je izgubio naklonost Bogova čijim se imenima lažno kleo Medeji, lutao kao beskućnik od grada do grada i niko ga nije voleo. Već ostareo, došao je ponovo u Korint i seo u senku Arga, sećajući se prošle slave i tugujući nad sudbinom koja ga je snašla. Taman je hteo da se obesi o provu, kad se ona pomače napred i ubi ga. Posejdon tada postavi oblik Argove krme među zvezde, jer krma ne beše kriva za ubistvo.3
c) Medeja nije umrla nego je postala besmrtna i vladala je u Jelisejskim poljima, gde se, kažu, udala za Ahileja, a ne Helena.4
d) Što se tiče Atamanta, zbog čijeg je propusta da prinese na žrtvu Friksa i došlo do pohoda Argonauta, desilo se da je trebalo da bude zbog grehova žrtvovan u Orhomenu, na zahtev proročišta Zeusa Lafistijskog, ali se njegov unuk Kitizor vratio iz Ajaje i spasao ga. To je uvredilo Zeusa i on naredi da najstariji sin Atamantida ne sme otada ući u gradsku većnicu do kraja svoga života; ta se naredba od tada stalno poštovala.5
e) Povratak Argonauta u domovinu dao je povoda za mnoge priče; ali priča o Velikom Ankaju, krmaru, najpoučnija je. Pošto je preživeo toliko brodoloma i strahota, vratio se u svoj dvor u Tegeju. Jedanput ga je prorok opomenuo da nikada ne okuša vino od grožđa iz vinograda koji je lično posadio nekoliko godina ranije. Na sam dan svoga povratka Ankaj ču da mu je sluga prvi put obrao vinograd, i da ga vino čeka. On onda napuni pehar, prinese ga ustima pa pozva proroka, grdeći ga što je lažno proricao. Prorok odgovori: »Gospodaru, ima mnogo gutljaja između pehara i usana!« — i u tom trenutku Ankajev sluga utrča vičući: »Gospodaru, divlji vepar pustoši tvoj vinograd!« Ankaj spusti neokušani pehar s vinom, dohvati oružje za borbu protiv vepra i potrča napolje; ali vepar ga je vrebao pritajen iza žbuna, jurnuo i usmrtio ga.6

1. Diodor sa Sicilije: IV, 54; Apolodor: I, 9. 28: Plutarh: Tesej 12: Servije uz Vergilijevu Ajneidu VII, 750;
2. Ptolemaj Hefajstionov: V; Diodor sa Sicilije: IV, 55—66, 2; Higin: Fabula 26; Justin: XI.II, 2; Takit: Anali VI, 34;
3. Diodor sa Sicilile: IV. 55: Sholijast uz Hipotezu o Euripidovoj Medeji: Higin: Pesnička astronomija XXXVI:
4. Sholijast uz Euripidovu Medeju 10 i uz Apolonija sa Roda IV. 814:
5. Herodot: VII, 197;
6. Sholijast uz Apolonija sa Roda: I. 185.
*
1. Atički kult Demetre kao Zemlje dao je povoda priči o Medejinom boravku u Ateni (viđi 97, b). Slični kultovi su doprineli pričama o njenim posetama Tebi, Tesaliji i Maloj Aziji; Marubi su, verovatno, kao iseljenici došli iz Libije u Italiju, gde su Psili već bili ovladali veštinom kroćenja zmija. (Plinije: Istorija prirode VII, 2). Medejina vladavina u Jelisejskim poljima sasvim je razumljiva: kao Boginja koja je rukovala loncem u kome se vršilo podmlađivanje, ona je bila u stanju da ponudi herojima mogućnost da ponovo žive život na zemlji (vidi 31, c). Helena (»mesec«) je bila jedna od njenih titula (vidi 159, 1).

2. U herojsko doba izgleda da su kralja Orhomena, pošto bi isteklo vreme njegove vladavine, vodili na vrh Gore Lafistije da ga prinesu na žrtvu. Ovaj kralj je u isto vreme bio i sveštenik Zeusa Lafistijskog, a ta se dužnost nasleđivala po materinskoj liniji u minijskom klanu. U vreme persijskih ratova, prema Herodotu, još se smatralo da je poglavar klana dužan da prisustvuje prinošenju žrtava u Gradskoj većnici. Međutim, niko ga nije mogao naterati da prisustvuje tim obredima i, po Herodotovom kazivanju, izgleda da ga je zastupao zamenik, osim u slučajevima narodne žalosti ili nesreće kao što su suša i kuga, kad se sam smatrao obaveznim da prisustvuje. Jasonova i Ankajeva smrt su poučne priče i njihov cilj je da ukažu na opasnosti koje donosi suviše velika slava, uspeh, ponošljivost i gordost. Ali Ankaj je umro kraljevskom smrću u svom gradu od zuba divljeg vepra (vidi 18, 7), dok je Jason, kao i Belerofont (vidi 75, f) ili Ojdip (vidi 105, k), lutao od grada do grada, omrznut od ljudi, i najzad slučajno ubijen. Na Istamu, gde je Jason vladao, običaj je bio da kraljevskog pharmacosa bacaju sa stene, ali ga je spasavao brod što je čekao u pripravnosti; tim brodom bi on otišao u doživotno progonstvo kao nepoznati prosjak, noseći sa sobom svoju zlu sreću (vidi 89, 6 i 98, 7). 3. Ser Isak Njutn je prvi, koliko znam, upozorio na vezu između Zodijaka i Argovog putovanja, i verovatno je da je legenda pretrpela uticaj Aleksandrije kad su u pitanju znaci Zodijaka. Ovan je Friks, Bik Ajet, Dioskuri nebeski Blizanci, Rea je Lav, Terazije Alkinoj, Vodolija Ajgina, Herakle Strelac, Medeja Devica, a Jarac je simbol u spomen na ljubavni život na Lemnu. Kad se upotrebljavaju egipatski znaci za Zodijak javljaju se elementi koji ovde nedostaju: Zmija kao Skorpija i Skarab kao Rak.

158 OSNIVANJE TROJE

Jedna od priča o osnivanju Troje kaže da je u vreme gladi trećina stanovnika Krete, pod vođstvom Skamandara, pošla da osnuje koloniju. Stigavši u Frigiju, oni razapeše šatore pored mora, nedaleko od grada Hamaksita,1 ispod visoke planine koju nazvaše Ida u čast Zeusovog kretskog doma. Apolon ih beše posavetovao da se nastane tamo gde ih budu, koristeći se mrakom, napali neprijatelji od zemlje rođeni; te iste noći čitava horda izgladnelih poljskih miševa napade njihove šatore i ogloda sve tetive na lukovima, sve kožne kaiše na štitovima, i sve ostalo što se moglo glodati na kretskoj ratnoj opremi. Na to Skamandar naredi da se tu i ostane, posveti hram Apolonu Smintijskom (oko hrama uskoro niknu grad Sminitum) i oženi se Nimfom Idajom, koja mu rodi sina Teukara. Uz pomoć Apolona Krećani potukoše svoje nove susede Bebrike, ali se u bici Skamandar udavi u reci Ksant, koja otada nosi njegovo ime. Teukar, po kome se naseljenici nazvaše Teukarima, nasledi Skamandara. Neki, ipak, kažu da je kretske iseljenike poveo sam Teukar i da ga je u Frigiji dočekao Dardan, koji mu dade kćer za ženu, a svoje sopstvene podanike nazva Teukarima.2
b) Atenjani pričaju sasvim drukčiju priču. Oni tvrde da Teukari nisu došli sa Krete i kažu da se izvestan Teukar, koji je pripadao opštini Troje, iselio iz Atine u Frigiju; i da je taj Teukar dočekao u Frigiji Dardana, sina Zeusa i Plejade Elektre. Arkađana iz Feneja, a ne obratno. Da bi potkrepili to tvrđenje Erihtonije se pojavljuje u rodoslovlju i atenske i teukarske kraljevske porodice.3 Atenjani dalje kažu da se Dardan oženio Hrisom, kćerkom Palanta, koja mu je rodila dva sina, Idaja i Dejmanta; Oni su vladali izvesno vreme u kraljevini Arkadiji, koju je osnovao Atlant, ali ih je razdvojila katastrofalna Deukalionova poplava. Dejmant ostade u Arkadiji, a Idaj ode sa ocem Dardanom na Samotraku, koju su zajedno kolonizirali. a ostrvo se po njima nazvalo Dardanija. Hrisa je donela Dardanu u miraz svete likove velikih božanstava čija je sveštenica bila, a on ustanovi njihov kult na Samotraki, mada je njihova prava imena držao u tajnosti. Dardan je osnovao i sveštenički red koji je obavljao iste obrede kao i kretski Kureti.4
c) Smrt brata mu Jasiona odvede Dardana preko mora čak u Troadu. On tamo stiže sam, upravljajući splavom koji je bio napravljen od nepromočive kože opterećene sa četiri kamena. Teukar ga dočeka gostoljubivo, i, kako je želeo da suzbije neka susedna plemena, ponudi mu udeo u kraljevstvu i oženi ga princezom Batejom. Neki kažu da je ta Bateja bila Teukarova tetka, a neki, da mu je bila kći.5
d) Dardan predloži da osnuju grad na omanjem brežuljku iznad ravnice gde se kasnije uzdizala Troja ili Ilijum, ali pošto ga je jedno proročanstvo frigijskog Apolona opomenulo da će svakojake nesreće pratiti stanovnike budućeg grada, on izabra blažu strminu planine Ide i nazva grad Dardanija.6 Posle Teukarove smrti Dardan nasledi ostatak kraljevstva, nazva ga po svom imenu i rasprostre svoju vlast nad mnogim azijskim narodima; on je širio i kolonije po Trakiji i dalje.7
e) U međuvremenu Dardanov najmlađi sin Idaj pođe za ocem u Troadu, noseći sa sobom sve te likove, što omogući Dardanu da svoj narod uputi u samotračke misterije. Jedno ga proročanstvo uveri da će mu grad koji je osnovao ostati nepobediv sve dok miraz njegove žene bude ostao pod zaštitom Atene.8 Njegov grob se nalazio u onom delu Troje koji se zvao Dardanija dok se nije spojio sa selima Ilijum i Trojom u jedinstveni grad. Idaj se nastanio na Idajskim planinama, koje se, po nekima, tako zovu po njemu. Tu je on uveo obožavanje frigijske Majke svih bogova i ustanovio misterije.9
f) Prema latinskom predanju, Jasionov otac je bio kraljević Korit iz Tira; a njegov brat blizanac Dardan, sin Zeusa i Koritove žene Elektre. Obojica su izbegli iz Etrurije pošto su prethodno međusobno podelili svete likove: Jasion je otišao u Samotraku, a Dardan u Troadu. Dardan je izgubio svoj šlem dok se borio sa Bebricima koji su potiskivali njegove trupe ka moru, ali Dardan natera svoje Tirence u napad da bi pronašli šlem. Tada Dardan odnese pobedu i osnova grad Korit na samom bojnom polju: koliko u spomen na svoj šlem (corys) toliko i na svog oca.10
g) Idaj je imao dva starija brata, Erihtonija i Ila, ili Zakinta i kćerku Idaju, koja postade Finejeva druga žena. Kad Erihtonije nasledi kraljevstvo u Dardaniji, on se oženi Astriohom Simoentovom, koja mu rodi Troja.11 Erihtonije se pominje i kao kralj Krete; on je bio najbogatiji čovek u to vreme i imao je tri hiljade kobila, u koje je Borej bio zaljubljen. Troj je nasledio svoga oca Erihtonija i nije samo Troja već je i čitava Troada dobila ime po njemu. Njegova žena Kaliroja, Skamandarova kći, rodi mu Kleopatru Mlađu, Ila Mlađeg, Asaraka i Ganimeda.12
h) U međuvremenu je Il, Erihtonijev brat, otišao u Frigiju i takmičio se na igrama koje su se u to vreme održavale, odneo pobedu u rvanju i dobio pedeset mladića i pedeset devojaka kao nagradu. Frigijski kralj (čije se ime više ne pamti) dade mu pegavu kravu i posavetova ga da osnuje grad tamo gde krava bude prvi put počinula. Il pođe za kravom, a ona leže kad su stigli do brda Ate, te on tu sagradi Ilijum, ali ne podiže nikakva utvrđenja zbog proročanstva koje je opomenulo njegovog oca Dardana. Neko, međutim, kaže da je to bila jedna od Ilovih misijskih krava za kojom je krenuo po savetu Apolona. Ali drugi drže da su Ilijum podigle izbeglice iz Lokride i da su ime svoje planine Frikion dali trojanskoj planini.13
i) Kad je gradski atar bio obeležen, Il se pomoli Svemogućem Zeusu da mu se javi kakvim znamenjem i sutradan on primeti pred svojim šatorom drveni predmet napola zariven u zemlju i obrastao morskim algama. To je bio paladijum, visok 3 lakta, koji je Atena načinila za uspomenu na svoju mrtvu libijsku drugaricu u igri. Palada, čije je ime Atena dodala svom, držala je u desnoj ruci mač, a preslicu i vreteno u levoj; grudi joj je pokrivao štit. Atena je najpre kip postavila na Olimpu, pored Zeusovog prestola, gde mu je ukazivana velika čast; ali kad je Ilovu prababu, Plejadu Elektru, silovao Zeus, i kad je Paladin lik oskrnavila svojim dodirom Atena se naljuti i sunovrati je zajedno sa kipom dole na zemlju.14
j) Apolon Smintije posavetova Ila ovako: »Sačuvaj Boginju koja je pala sa neba i sačuvaćeš grad: jer gde god je ona, tu je imperija!« Na to Il podiže hram na utvrđenju da bi zaštitio kip.15
k) Neki kažu da je hram već bio podignut kad je kip sišao s neba kao Boginjin poklon. On je pao kroz krov koji još nije bio završen i nađen je kako stoji na svom pravom mestu.16 Drugi kažu da je Elektra dala paladijum Dardanu, svom sinu koga je rodila sa Zeusom, i da je bio prenet iz Dardanije u Ilijum posle Dardanove smrti.17 Drugi opet kažu da je pao s neba u Atenu i da ga je Atenjanin Teukar doneo u Troadu. A ima ih, opet, koji veruju da su postojala dva paladijuma, atenski i trojanski, i da je trojanski bio izrađen od Pelopovih kostiju, baš kao što je Zeusov kip u Olimpiji izrađen od indijske slonovače. A neki tvrde da je bilo više paladijuma i da su svi pali s neba, uključujući samotrački kip koga je Idaj doneo u Troadu.18 Vestalke u Rimu su čuvale ono što se smatralo originalnim paladijumom. Nijedan čovek ne sme da ga pogleda nekažnjeno. Jedanput, dok je paladijum još bio u trojanskim rukama, Il je poleteo da ga spase prilikom uzbune zbog požara i oslepeo je. Tek kasnije je uspeo da umilostivi Atenu i povrati vid.19
l) Euridika, Adrastova kći, rodi Ilu Laomedona i Temistu, koja se udala za Frigijca Kapisa i, po nekima, rodila Anhisa.20 Sa Strimom, Skamandarovom kćerkom i Leukipom, ili Zeuksipom, ili Toosom, Laomedon je imao pet sinova, i to: Titona, Lampa, Klitija, Hiketaona i Podarka, kao i tri kćeri: Hesionu, Kilu i Astiohu. Izrodio je van braka i blizance sa pastirskom Nimfom Kalibom. On je odlučio da sagradi čuveni trojanski zid i pošlo mu je za rukom da mu u tome pomognu Apolon i Posejdon, koji u to vreme behu u Zeusovoj nemilosti zbog pobune u kojoj su učestvovali, pa ih je on naterao da služe kao nadničari. Posejdon je gradio dok je Apolon svirao na liri i napasao Laomedonova stada; Ajak, Lelegijac, pomagao je Posejdonu. Ali Laomedon je prevario Bogove prilikom plaćanja i navukao na sebe njihovu mržnju. To je razlog što su i on i svi njegovi sinovi — osim Podarka, koji je dobio drugo ime Prijam — bili satrveni kad je Herakle razorio Troju.21
m) Prijam, kome je Herakle blagonaklono dodelio trojanski presto, smatrao je da je uzrok nesreći koja se sručila na Troju bilo loše mesto na kome je grad podignut, a ne ljutnja Bogova. On zato posla jednog od svojih nećaka da upita Pitonku u Delfima da li nad brdom Ati još leži kletva. Ali Apolonov
sveštenik Pantoj, Otrijev sin, beše tako lep da Prijamov nećak zaboravi zašto je došao u Delfe, zaljubi se u njega i povede ga u Troju. Iako je bio Ijut, Prijam nemade srca da kazni svog nećaka. Kao naknadu za uvredu koja mu je pričinjena, Prijam zaposli Pantoja kao Apolonovog sveštenika, a kako ga je bilo sramota da se ponovo obraća Pitonki, on obnovi grad Troju na istim temeljima. Prijamova prva žena beše Arizba. kći proroka Meropa. Kad mu je rodila Ajsaka, on je udade za Hirtaka i u tom braku ona rodi Hirtakoviće Asija i Nisu.22
n) Ajsak, koji je veštinu tumačenja snova naučio od svoga deda Meropa, čuven je sa svoje velike ljubavi prema Asteropi, kćerki rečnog Boga Kebrena: kad je ona umrla, on je neprestano pokušavao da se ubije, skačući sa stene u more, dok se najzad bogovi ne smilovaše njegovim molbama. Oni pretvoriše Ajsaka u božansku pticu, tako je mogao do mile volje da uživa u svojoj opsesiji na pristojniji način.23
o) Hekaba, Prijamova druga žena — koju Latini. zovu Hekuba — bila je kćerka Dimanta i Nimfe Eunoje, ili, po drugima, Kiseja i Telekleje, ili reke Sangarije i Metope, ili Glaukipe, Ksantove kćeri.24 Ona je rodila Prijamu devetnaest od njegovih 50 sinova. Ostali behu vanbračna deca. Svih pedeset stanovalo je u spavaćim sobama od glačanog kamena, koje su se nalazile jedna pored druge. Dvanaest Prijamovih kćeri spavale su sa svojim muževima sa očeve strane u istom dvorištu.25 Hekabin najstariji sin bio je Hektor, koga neki zovu i Apolonovim sinom; zatim je rodila Parida; zatim Kreusu, Laodiku i Poliksenu; onda Dejfoba, Helena, Kasandru, Pamona, Polita, Antifa, Hiponoja i Polidora. Ali Trojila je svakako začela sa Apolonom.26
p) Među Hekabinom mlađom decom behu blizanci Kasandra i Helen. O proslavi svog rođendana u svetilištu Apolona Timbraja, oni se umoriše od igre i zaspaše u uglu hrama. Njihovi nehatni roditelji, pošto su popili isuviše vina, oteturaše se kući bez njih. Kad se Hekaba vratila u hram, zateče kako svete zmije deci ližu uši i kriknu od straha. Zmije šmugnuše u lovorov žbun, ali su otada Kasandra i Helen bili obdareni proročkom vidovitošću.27
q) Postoji još jedna priča o Kasandrinoj proročkoj moći. Jedanput je Kasandra zaspala u hramu, a Apolon se pojavio i obećao joj da će je naučiti da proriče ako pristane da mu se poda. Kasandra prvo primi dar, a onda odbi Apolona; na to Apolon poče da je moli samo da ga poljubi. Kad ona pristade, on joj pljunu u usta, pa stoga njenim proročanstvima niko nije verovao.28
r) Posle nekoliko godina mudre vladavine, Prijam je povratio Troji njenu raniju moć i bogatstvo, a onda sazva savet da raspravi slučaj njegove sestre Hesione, koju je Telamon odveo u Grčku. Iako je on lično želeo da upotrebi silu, savet je preporučio da se najpre pokuša ubeđivanjem. Njegov šurak Antenor i njegov rođak Anhis krenuše radi toga u Grčku i isporučiše trojanske zahteve Grcima okupljenim u Telamonovom dvoru. Međutim bili su odbijeni s prezirom. Taj događaj je bio, u stvari, glavni uzrok trojanskog rata,29 čiji je loš svršetak Kasandra već tada prorekla. Da bi izbegao neprijatnosti, Prijam zatvori Kasandru u tvrđavu, a stražarima koji su je čuvali naredi da ga obaveštavaju o svemu što bude proricala.30

1. Strabon: XIII, 1, 48;
2. Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 108; Strabon: loc. cit.; Ceces: O Likofronu 1302;
3. Apolodor: III, 12, 1; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 167; Strabon: loc. cit.;
4. Dionisije Iz Halikarnasa: Rimske starine I, 61 i II, 70—1; Eustatije uz Homerovu Ilijadu str. 1204; Konon: Pripovedanja 21; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 285;
5. Apolodor: III, 12, 1; Likofron: 72, sa Cecesovim primedbama- Sholijast uz Homerovu Ilijadu XX, 215; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 187; Ceces: O Likofronu 29;
6. Ceces: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: V, 48; Strabon: Fragmenat M; Homer: Ilijada. XX, 215;
7. Apolodor: toc. cit.; Servije: loc. cit.; Diodor sa Sicilije: loc. cit.;
8. Strabon: loc. cit.; Dionisije iz Halikarnasa: I, 61: Eustatije uz Homerovu Ilijadu. str. 1204; Konon: Pripovedanja 21; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166;
9. Ceces: O Likofronu 72; Dionisije iz Halikarnasa: loc. cit.:
10. Servije: loc. cit.; VII. 207 i III, 15;
11. Apolodor: III, 12, 2 1 III, 15, 3; Dionisije iz Halikarnasa I, 50, 3;
12. Homer: Ilijada XX, 220; Dionisije iz Halikarnasa: I, 62; Apolodor: III, 12, 2;
13. Apolodor: III, 12, 3; Ceces: O Likofronu 29; Les od Lampsaka. navodi ga Ceces: cit.; Pindar: Olimpijske ode VIII, 30, uz sholijast; Strabon: XIII, I, 3 1 3, 3;
14. Ovidije: Fasti VI, 420; Apolodor: loc. cit.;
15. Ovidije: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.;
18. Diktij sa Krete: V, 5;
17. Sholijast uz Euripidove Feničanke 1136; Dionisije iz Halikarnasa: I, 61; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166;
18. Kliment iz Aleksandrije: Protrepticon IV, 47; Servije: loc. cit.; Ferekid, navodi ga Ceces: O Likofronu 355; Etymologicum Magnum: sub Palladium, str. 649—50;
19. Derkil: Osnivanje gradova I, navodi ga Plutarh: Uporedne priče 17:
20. Apolodor: III, 12, 2 1 3;
21. Apolodor: II, 59; II, 6, 4 1 III, 12, 3; Sholijast uz Homerovu Ilijadu III, 250; Homer: IlijadaVI, 23—6; XXI, 446 i VII, 452; Horatije: Ode III, 3. 21; Pindar: Olimpijske ode VIII, 41 uz sholijast; Diodor sa Sicilije: IV, 32;
22. Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 319; Apolodor: III, 12, 5; Homer: Ilijada II, 831 1 837; Vergilije: Ajneida XI, 176—7;
23. Servije uz Vergilijevu Ajneidu V, 128; Apolodor: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze XI, 755—95;
24. Ferekid, navodi ga sholijast vz Homerovu Ilijadu XVI, 718; i uz Euripidovu Hekabu 32; Atenion, navodi ga sholijast uz Homera: loc. cit.: Apolodor: loc. cit.;
25. Homer: Ilijada XXIV, 495—7 i VI, 242—50;
26. Stesihor, navodi ga Ceces: O Likofronu 266; Apolodor: loc. cit.;
27. Antiklid, navodi ga sholijast uz Homerovu Ilijadu VII, 44;
28. Higin: Fabula 93; Apolodor: III, 12, 5; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 247;
29. Benojt: Roman o Troji 385 i 3187; Opsada i bitka za Troju 349 i 385; Ceces: O Likofronu 340; Dares: 5; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 80, 30;
30. Ajshil: Agamemnon 1210; Ceces: Hipoteze o Likofronovoj Aleksandri; O Likofronu 29 i 30.
*
1. Položaj Troje, koja se nalazila u ravnici dobro snabdevenoj vodom, na vratnicama Helesponta, bio je uzrok čestih napada sa raznih strana, iako je Troja načinila Helespont glavnim središtem trgovine između istoka i zapada u bronzanom dobu. Grci, Krećani i Frigijci podjednako su se dičili tvrdeći da su oni osnovali grad. Ko ga je osnovao nije se nikada dalo utvrditi, jer je u klasično doba Troja već mnogo puta bivala razarana i ponovo građena; u svemu je bilo deset Troja. a sedma je bila Homerova. Troju, kojom se bavi Homer, izgleda da su naseljavala tri saveznička plemena — Trojanci, Ilijci i Dardani — što je bilo uobičajeno u bronzano doba.

2. »Apolon Smintijski« ukazuje na Kretu, jer sminthos je kretski izraz za reč »miš«, a miš nije bio sveta životinja samo u Knosu (vidi 90, 3) već i u Filistiji (I knjiga Samuilova VI, 4) i Fokidi (Pausanija: X, 12, 5): na sličan način su i Pelazgi u Ateni i Tračani poštovali Erihtonija, severni vetar koji oplođuje (vidi 48, 3). Tvrdnja Atenjana da su oni osnovali Troju može se svesti na političku propagandu. Beli miševi koje su čuvali u Apolonovim hramovima bili su predohrana i protiv kuge i protiv iznenadne najezde miševa onako kako to napominju Ajlian (Istorija životinja XII, 5 i 41) i Aristotel (Istorija životinja VI, 310). Dardan je mogao biti Tirenac iz Lidije (vidi 136, g) ili sa Samotrake; ali Servije greši kad piše da je Dardan došao iz Etrurije, jer su se Tirenci nastanili u Etruriji tek mnogo godina docnije, posle trojanskog rata. »Zakint«, kretska reč koja označava kraljevsku lozu, bilo je ime ostrva koje je pripadalo Odisejevoj kraljevini, pa je to dokaz da je i Odisej polagao pravo na presto u Troji.

3. Paladijum, koji su Vestalke čuvale u Rimu kao sreću koja čuva grad, bio je od ogromnog značaja za italijanske mitografe: oni su tvrdili da ga je Ajnej spasao iz Troje (Pausanija: II, 23. 5) i doneo u Italiju. Izgleda da je bio napravljen od kornjačinog oklopa (vidi 108, 5). »Paladijum« znači kameni ili neki drugi kultni predmet oko koga igraju devojke određenog plemena, kao u Tespiji (viđi 120, a), ili ga mladići preskaču, jer reč »pallas« se upotrebljavala bez obzira na koji pol se odnosila. Rimsko bratstvo u Saliji bila je družina sveštenika koji su skakali. Kad takav kultni predmet postane simbol plemenskog napretka, onda bi ga brižljivo čuvali od krađe ili oštećenja; palladia se čitalo u značenju palta, ili »stvar bačena s neba«. Palta nije uvek morala biti skrivena od neba; tako je sveti meteorski kamen Terminus u Rimu stajao u otvoru na krovu Jupiterovog hrama — a sličan otvor imao je i hram u Troji.

4. Obožavanje meteorita se vrlo lako prošiliro na drevne monolitne stubove čije se poreklo od kulta mrtvih zaboravilo, a od monolita do kamenih i drvenih likova i likova izrađenih u slonovači samo je jedan korak. Ali padanje štita sa neba — Marsov ''ancile'' (Ovidije: Fasti III, 259—73) najbolji je primer — traži više objašnjenja. Najpre se smatralo da su meteoriti izvorni palta prouzrokovači munja koje su udarale u šumska debla. Zatim su neolitske kamene sekire pogrešno smatrane za tvorevine munje. To su bile sekire poput one što je nedavno pronađena u mikenskom svetilištu Asine, ili kao što je Kibelin tučak u Efesu iz bronzanog doba (Akta IX, 35). Štit je takođe bio oružje groma. Prehelenske dodole izazivale su buru i grmljavinu čegrtaljkama i zvečkama podražavajući tako huk vetra, a da bi namamili gromove, udarali su u dobro razapete štitove od volujske kože kao u doboš, udaraljkama koje su sa oba kraja imale glavice; kao one što ih nose salijski sveštenici na reljefu u Anagni. Jedini način da zvečka neprestano bruji je da se zavitla u obliku broja osam, kao što to čine dečaci sa igračkama vetrenjača, a kako su se baklje, upotrebljavane za podražavanje munje, izgleda, obrtale u kovitlac po istom uzoru, ovi štitovi za kišu behu krojeni u obliku broja osam, a udaraljke sa duplim glavicama neprestano su udarale u obe strane. Zato je na sačuvanim ikonama sa Krete duh groma prikazan kako silazi s neba, kao štit u obliku osmice, i zato su konačno drevni štitovi i poštovani kao palta. Obojena ploča od krečnjaka sa Akropolja u Mikeni dokazuje, bojom tela, da je duh groma bila Boginja, a ne Bog; na zlatnom prstenu koji je pronađen u neposrednoj blizini, pol štita se ne da utvrditi.

5. Kasandra i zmije podsećaju na mit o Melampu (vidi 122, c), a ono kako joj je Apolon. pljunuo u usta, podseća na mit o Glauku (vidi 90, f). Njen zatvor je verovatno bio pčelinja košnica kao grobnica iz koje je ona izricala proročanstva u ime heroja koji je u njoj ležao pokopan. (vidi 43, 2 i 154, 1).

6. Ajsak, ime Prijamovog sina proroka, označavalo je mirtinu granu, koja je na gozbama kod Grka išla od ruke do ruke kao izazov za pesmu ili priču. Kako je mirta bila drvo smrti (vidi 101, 1 i 109, 4), te su pesme verovatno bile prvobitno proročanstva izricana prilikom herojskih gozbi. Ptica gnjurac je bila posvećena Ateni u Atici i imala je veze sa pharmacosom (vidi 94. 1). Skamandar je skočio u reku Ksant zato što je, po trojanskom običaju, stari kralj morao biti udavljen (vidi 108, 3); smatralo se da njegov duh oplođuje devojke koje su dolazile da se kupaju (Vidi 137, 3). Tantal, koji se oženio Ksantovom kćerkom, izgleda da je doživeo istu sudbinu (vidi 108, b).

7. Prijam je imao pedeset sinova, od kojih devetnaest zakonitih; ovo navodi na misao da je u Troji dužina vladavine jednog kralja određivana metonskim ciklusom, devetnaestogodišnjim mesečevim ciklusom posle kojeg mesečeve mene padaju u iste dane godine, a ne ciklusom od stotinu mesečevih mena koje je kralj delio sa svojim vojskovođom, kao na Kreti (vidi 138. 5) i u Arkadiji (vidi 38, 2). Njegovih dvanaest kćeri predstavljale su čuvare godišnjih meseci.

8. Značaj Ajakovog udela pri građenju Trojanskih zidina ne sme se prevideti: Apolon je prorekao da će njegovi potomci prisustvovati padu Troje u prvom i četvrtom naraštaju (vidi 66, i), a u Troju se moglo prodreti samo na onom delu utvrđenja koji je gradio Ajak (Pindar: Pitijske ode VIII, 31—46). Andromaha je opomenula Hektora da tu, zapadnu stranu zida »blizu smokve», odakle se grad najlakše može napasti (Homer: llijada VI, 431—9), treba dobro utvrditi, »jer najhrabriji borci sa oba Ajanta već su tri puta pokušali da je osvoje na juriš, zato što im je ili neki vidoviti čovek otkrio tajnu ovih zidova, ili ih sopstveno predosećanje vodi baš tim zidovima«. Iskopavanja Troje koja je vršlo Dorfild dokazala su da je zid na tom mestu bio neuporedivo slabiji. Ajantima i Ajakovcima nije bio potreban vidoviti čovek da
im to saopšti, jer su, kao što Polibije kaže, Ajak i Mali Ajant bili rodom iz Opuntske Lokride. Lokrida, koja je, izgleda, dala homerskoj Troji ilijski elemenat i imala povlasticu da imenuje trojanske sveštenice (vidi 168, 2), bila je prehelenska lelegijska oblast sa matrilinearnim i čak matrijarhalnim poretkom (vidi 136, 4); još jedno pleme Lelegijaca, možda lokridskog porekla, živelo je u Pedasu u Troadi. Jedna od njihovih princeza Laotoja došla je u Troju i rodila dete Prijamu (Homer: Ilijada XXI, 86). Svakako izgleda da je rešenost lokriđanskih sveštenica da otpreme Paladijum na sigurno mesto u Lokridu umnogome olakšala Grcima da zauzmu grad (vidi 168, 4).

9. Kako je jedan Teukar bio Skamandarov sin, a drugi Ajakov unuk, sin Prijamove sestre Hesione (vidi 137, 2), teukarski elemenat u Troji mogao se poistovetiti sa lelegijskim, ili ajakovskim ili ilijskim; druga dva elementa su bili Dardanci iz Lidije ili Tira i Trojanci ili Frigijci.

159 PARID I HELENA

Kada je Helena, divna Ledina kćerka, odrasla u Sparti na dvoru svoga očuha Tindareja, stasala za udaju, svi grčki prinčevi ili dođoše sa bogatim poklonima da je prose, ili poslaše svoje rođake da ih zastupaju. Tu je bio Diomed, pobednik kod Tebe, Ajak, Teukar, Filoktet, Idomenej, Patroklo, Menestej i mnogi drugi. Odisej je takođe došao, ali praznih ruku, zato što je imao najmanje izgleda na uspeh — jer, iako su Helenina braća, Dioskuri, želeli da se ona uda za Menesteja iz Atine, Odisej je znao da će je dobiti princ Menelaj, najbogatiji Ahajac, koga je zastupao Tindarejev moćni zet Agamemnon.1
b) Tindarej nije vraćao prosce, ali nije primao ni poklone, jer se bojao da se na taj način ne zametne kavga među njima. Jednog dana Odisej ga zapita: »Ako te naučim kako da izbegneš svađu, hoćeš li mi pomoći da se oženim Ikarijevom kćerkom Penelopom?« »To je pogodba«, reče Tindarej. »Onda« — produži Odisej — »evo mog saveta: zahtevaj da se svi Helenini prosci zakunu da će braniti njenog izabranog muža od bilo kakve uvrede ili od zavere njegove sreće.« Tindarej se složi da je to mudro smišljeno. Pošto je žrtvovao konja i isekao ga na komade, on naredi proscima da se postave ispred krvavog komađa i da ponove zakletvu koju je sročio Odisej: komade su potom zakopali u zemlju na mestu koje se otada zvalo »Konjski grob«.
c) Ne zna se tačno da li je Heleni muža izabrao Tindarej ili je ona sama objavila svog izabranika krunišući ga vencem.2 U svakom slučaju, ona se udala za Menelaja, koji je postao kralj u Sparti posle Tindarejeve smrti i proglašenja Dioskura za bogove. Ipak, njihov brak nije uspeo: mnogo godina ranije,
kada je Tindarej jednom prilikom prinosio žrtve bogovima, on je zaboravio na Afroditu, i ona se zaklela da će mu se osvetiti time što će sve tri njegove kćerke — Klitajmnestra, Trimandra i Helena — biti poznate kao neverne žene.3
d) Menelaj je imao sa Helenom jednu kćer, kojoj je ona dala ime Hermiona; sinovi im behu Ajtiolaj, Marafije — smatra se da persijska porodica Marafiona vodi poreklo od njega — i Pleistena. Ajtolska robinja Peirida rodila je kasnije Menelaju vanbračne sinove Nikostrata i Megapenta.4
e) Postavljalo se pitanje zašto su Zeus i Temida hteli trojanski rat? Da li zato da Helena postane čuvena po tome što je zavadila Evropu i Aziju? Ili su možda hteli da se veliča i uznosi rasa polubogova a istovremeno smanje mnogobrojna primitivna plemena koja su pritiskala lice Majke Zemlje? Njihove pobude su ostale narasvetljene, ali odluka je već bila doneta kada je, na venčanju Peleja i Tetide, Erida bacila zlatnu jabuku sa natpisom »Najlepšoj«. Svemoćni Zeus nije hteo da učestvuje u raspravi između Here, Atene i Afrodite, i naredio je Hermesu da odvede Boginje na Goru Idu, gde je Prijamov izgubljeni sin Parid trebalo da presudi.5
f) Baš pre no što će roditi Parida, Hekaba beše usnula da je rodila splet zmija. Ona se probudila vičući kako su Troja i sve šume na planini Ida u plamenu. Prijam se odmah posavetovao sa sinom Ajsakom, koji je bio vidovit, a Ajsak reče: »Dete koje će se roditi upropastiće našu zemlju! Ja vas molim da ga uklonite.«6
g) Nekoliko dana kasnije Ajsak objavi novo proročanstvo: »Trojanka kraljevskog roda koja danas rodi dete mora biti uništena zajedno sa svojim porodom!« Na to Prijam ubi svoju sestru Kilu i njenog tog jutra rođenog sina Munipa, što ga je rodila posle tajne veze sa Timoetom, i oboje ih sahrani u svetom zabranu Trosa. Ali i Hekaba rodi sina pre noći i Prijam poštede njihove živote, iako su Herofila, Apolonova sveštenica i drugi vidoviti ljudi navaljivali na Hekabu da bar dete ubije. Hekaba to nije mogla učiniti, te najzad nagovoriše Prijama da pošalje po svoga glavnog pastira Agelaja i njemu poveri da ubije dečaka. Agelaj je bio meka srca, pa ne upotrebi ni konopac ni mač, već odnese dete na planinu Idu, gde ga medvedica podoji. Navrativši posle pet dana, Agelaj se začudi nad ovim neobičnim znamenjem, uze napušteno dete i u rancu ga odnese kući — odatle ime »Parid« — te ga odnegova zajedno sa svojim tek rođenim sinom.7 Prijamu je odneo pseći jezik kao dokaz da je izvršio nalog. Neki kažu da je Hekaba pod-mitila Agelaja da poštedi Parida i da sačuva tajnu od Prijama.8
h) Paridovo plemenito poreklo ubrzo se ispoljilo u njegovoj izuzetnoj lepoti, inteligenciji i snazi. Još kao dečak otkrio je bandu kradljivaca stoke, pronašavši ukradene krave, i tako je stekao nadimak Aleksandar.9 Iako su ga u to vreme smatrali običnim robom, Parida za ljubavnika izabra Nimfa Ojnoma, kćerka rečnog Boga Ojneja. Nju je Rea obdarila proročkom moći, a Apolon ju je uputio u medicinu dok je radio kao Laomedonov pastir. Parid i Ojnoma su čuvali stado i išli zajedno u lov. On je urezivao njeno ime u kore bukava i topola.10 Glavna zabava mu je bila da draži Agelajeve bikove na borbu; pobednika bi krunisao vencem od cveća, a pobeđenog vencem od slame. Jedan od bikova poče stalno da pobeđuje, pa ga je Parid pustio da se bije sa pobednicima iz susednih krda, i bik je pobedio sve ostale bikove. Najzad Parid objavi da će staviti zlatnu krunu na rogove biku koji bude pobedio njegovog. Tako se, šale radi, sam Arej pretvori u bika i pobedi. Parid bez oklevanja nagradi krunom Areja i na taj način iznenadi i ugodi bogovima koji su bitku posmatrali sa Olimpa. To je bio povod da Zeus baš njega izabere da sudi trima Boginjama.11
i) Parid je čuvao svoju stoku na Gargaru, najvišem vrhu na planini Ida, kad je Hermes u pratnji Here, Atene i Afrodite doneo zlatnu jabuku i Zeusovu poruku: »Paride, pošto si ti koliko lep toliko i mudar kad je u pitanju srce, Zeus naređuje da presudiš koja je najlepša od ove tri Boginje.« Parid primi jabuku kolebajući se. »Kako jedan prosti kravar kao što sam ja može da bude sudija božanskoj lepoti? Podeliću ovu jabuku na tri dela.« »Ne, ne, ne smeš da ne poslušaš svemoćnog Zeusa!« — odgovori Hermes brzo. »A ni ja ne smem da ti dajem savete, rukovodi se svojim prirodnim razumom!« »Neka bude«, uzdahnu Parid. »Ali ja molim da se niko na mene ne uvredi, ja sam samo obično ljudsko biće i mogu iz gluposti pogrešiti.« Boginje se složiše da se pokore njegovoj odluci. »Da li da im presudim ovako obučenima ili je potrebno da se skinu nage?« — upita Parid Hermesa. »Na tebi je da ustanoviš pravila takmičenja« — odgovori Hermes uz diskretan osmeh. »U tom slučaju da li bi bile ljubazne da skinu odeću?« Hermes reče Boginjama šta treba da učine i učtivo im okrete leđa.
j) Afrodita se prva svuče, ali Atena je zahtevala od nje da skine svoj čarobni pojas koji joj je davao prednost, jer bi se u onu koja bi ga nosila svako mogao zaljubiti. »Vrlo dobro« — reče Afrodita pakosno — »hoću, ali pod uslovom da i ti skineš svoj šlem — izgledaš grozno bez njega.« »Sad, ako nemate ništa protiv, moram suditi svakoj posebno, da bih izbegao pometnju. Dođi ovamo, božanska Hero, hoćete li vas dve Boginje da nas ostavite za trenutak?« »Osmotri me dobro« — reče Hera okrećući se polako i pokazujući svoju veličanstvenu figuru, »i zapamti da ću te, ako kažeš da sam najlepša, učiniti gospodarem Azije i najbogatijim čovekom na svetu.«12 »Neću da me podmićuješ, moja gospo. Hvala, sad sam video sve što je trebalo da vidim. Dođi ovamo, božanska Ateno!«
k) ''Evo me'' — reče Atena koračajući samouvereno napred. »Slušaj, Paride, ako imaš dovoljno zdravog razuma i presudiš u moju korist, učiniću te pobednikom u svim bitkama, bićeš najlepši i najpametniji čovek na svetu.« »Ja sam skroman pastir, a ne vojnik« — reče Parid. »Zar ne vidite da vlada mir celom Lidijom i Frigijom, i da je vlast kralja Prijama nepobediva. Ali obećavam vam da ću uzeti u obzir vaše pravo da dobijete jabuku. Sad se možete obući i staviti šlem, jer je Afrodita spremna.«
l) Afrodita stupi pred Parida, a on pocrvene, jer ona priđe tako blizu da ga skoro dotače. »Pogledaj me pažljivo, molim te, nemoj ništa da propustiš. Uzgred rečeno, čim sam te ugledala, rekla sam sebi: evo ide najlepši čovek Frigije! Zašto on traći svoje vreme u ovoj pustinji čuvajući stoku? Zašto, Paride? Zašto ne odeš u grad i ne živiš gradskim životom? Zašto se ne oženiš nekom ženom kao što je Helena od Sparte, koja je lepa kao ja, a nije ni manje strasna? Ubeđena sam da bi ona, kad bi te videla jedanput ili dvaput, napustila i dom i porodicu i sva se predala tebi. Sigurno si čuo za nju?« »Nisam dosada, moja gospo. Voleo bih i bio bih ti zahvalan kada bi mi je opisala!«
m) »Helena je plava i divnog lica, izašla je iz labudovog jajeta, ona može da tvrdi da joj je Zeus otac. Voli lov i rvanje i izazvala je rat dok je još bila dete, a kad je odrasla, svi grčki prinčevi su je prosili. Sada je žena Menelaja, brata velikog kralja Agamemnona; ali to ništa ne mari, možeš je imati ako želiš.«
»Kako je to moguće kad je udata?« »O, nebesa! Kako si nevin! Jesi li ikad čuo da je moja božanska dužnost da upravljam takvim stvarima? Ja ti predlažem da odeš u Grčku, a da ti moj sin Erot bude vođa. Kad budeš stigao u Spartu, on i ja ćemo već udesiti da se Helena smrtno zaljubi u tebe.« »Hoćeš li se zakleti u to?« pitao je Parid uzbuđeno. Afrodita izreče svečanu zakletvu, a Parid joj bez razmišljanja dodeli zlatnu jabuku.
Svojom presudom on je na sebe navukao neublaživ gnev i Herin i Atenin. One se udaljiše ruku pod ruku, dogovarajući se kako da razore Troju, dok je Afrodita, sa nestašnim smeškom na usnama, stajala i razmišljala kako da na najbolji način ispuni svoje obećanje.13
n) Ubrzo posle tog događaja poslao je Prijam svoje sluge da dovedu bika iz Agelajevog krda. Bik mu je bio potreban kao nagrada na pogrebnim igrama koje su održavane jedanput godišnje u spomen na njegovog pokojnog sina. Kad sluge izabraše bika pobednika, Parida odjednom spopade iznenadna želja da i sam prisustvuje igrama i pođe za njima. Agelaj je pokušavao da ga zadrži: »Ti imaš svoje borbe bikova, šta još hoćeš?« Ali Parid navali, te na kraju Agelaj pođe s njim u Troju.
o) U Troji je bio običaj da, posle šestog kola u trkama kočijama, oni koji su se prijavili za takmičenje u pesničenju započnu borbu ispred prestola. Parid je odlučio da se takmiči uprkos Agelajevom protivljenju, on uskoči u arenu i osvoji krunu, više zahvaljujući svojoj hrabrosti nego veštini. On je, takođe, pobedio u trčanju, što je toliko rasrdilo Prijamove sinove da ga izazvaše na još jedno takmičenje; tako je stekao tri krune. Osramoćeni tim javnim porazom, oni odlučiše da ga ubiju. Postaviše naoružane straže na svim izlazima iz stadiona, a Hektor i Dejfob napadoše ga mačevima. Da bi se zaštitio, Parid šmugnu u Zeusov oltar, a Agelaj otrča Prijamu vičući: »Vaše veličanstvo, onaj mladić je vaš davno izgubljeni sin!« Prijam posla odmah po Hekabu, koja, kad Agelaj pokaza zvečku nađenu u Paridovim rukama, potvrdi istinu. Tada su ga pobedonosno doveli u dvorac, gde je Prijam njegov povratak proslavio velelepnom gozbom i prineo žrtve bogovima. Ipak, čim su Apolonovi sveštenici čuli novost, oni objaviše da Parid mora odmah umreti, a on na to odgovori: »Bolje da padne Troja nego da moj divni sin umre!«14
p) Paridova oženjena braća nastojahu da ga što pre ožene, ali im on reče kako je Afroditi poverio da mu izabere nevestu i kako joj se svakog dana moli. Kad je ponovo sazvan savet da raspravlja o izbavljenju otete Hesione, pošto su svi ranije miroljubivi pregovori propali, Parid sam predloži da se stavi na čelo pohoda, ako mu Prijam opremi snažnu flotu. On lukavo dodade da bi, možda, u slučaju da Hesionu ne izbavi, mogao dovesti u Troju neku grčku princezu istoga ranga u naknadu. Naravno, potajno u svom srcu mislio je da ode u Spartu i dovede Helenu.15
q) Tog istog dana, sasvim neočekivano, u Troju stiže Menelaj, da se raspita za grobove Lika i Himajra, Prometejevih sinova sa Atlantidom Kelajnom. On objasni da su mu u Delfijskom proročištu rekli kako je jedini lek protiv kuge koja sada hara Spartom da prinesu žrtve Liku i Himajru kao herojima. Parid ljubazno primi Menelaja i zamoli ga da mu ukaže čast i očisti ga od greha u Sparti, koji je nehotično počinio kad je dečijim mačem ubio Antenorovog malog sina Anteja. Menelaj pristade, a Parid, po Afroditinom savetu, ovlasti Tektonova sina Ferekla da mu sagradi flotu koju mu je Prijam obećao; trebalo je da na zastavi broda bude Afrodita što drži malog Erota, Paridov rođak Ajnej, Anhisov sin, pristade da ga prati.16 Kasandra, raspletene kose, odmah proreče da će to putovanje izazvati požar, a Helen potvrdi njene reči; ali Prijam nije poklanjao pažnju ni jednom od svoje dece koja su proricala. Čak ni Ojnona nije uspela da odvrati Parida od kobnog putovanja, iako je plakala kad su se opraštali. »Dođi k meni ako ikada budeš ranjen, jer jedino ja mogu da te izlečim.«17
r) Flota se otisnula, a Afrodita posla povoljan vetar i Parid uskoro stiže u Spartu, gde ga je Menelaj gostio devet dana. Na gozbi Parid predade Heleni sve poklone što ih je doneo iz Troje, a njegovi bestidni pogledi, glasni uzdasi i nametljivi znaci izazvaše kod nje veliku zabunu. On bi uzimao njenu čašu i prinosio je svojim usnama pre nego što bi ona pila iz nje, a jedanput je čak na stolu našla reči ispisane vinom:
»Ja te volim, Helena.« Ona se bojala da je Menelaj ne otpuži da potpiruje Paridovu strast. Ali Menelaj nije ništa primećivao, te uskoro veselo otplovi na Kretu, gde je trebalo da prisustvuje pogrebu svog pradeda Katreja, ostavljajući Helenu da dvori goste i upravlja kraljevinom za vreme njegovog odsustva.18
s) Iste noći Helena pobeže sa Paridom i sva mu se predade u prvoj luci u koju su svratili, a to beše ostrvo Kranae. Na kopnu, prekoputa ostrva, Parid je tom prilikom osnovao oltar Afroditi Sjediniteljki.19 Neki sasvim netačno beleže da je Helena odbijala Paridovo udvaranje i da ju je on silom oteo dok je bila u lovu, ili iznenadnim napadom na grad Spartu, Afroditinom pomoću prerušen u Menelaja. Ona je napustila svoju kćerku Hermionu, kojoj je tada bilo devet godina, ali je sa sobom povela sina Pleistena, ponela veći deo blaga iz dvora, a iz Apolonovog hrama pokrala zlata u vrednosti od tri talanta; povela je i pet sluškinja, od kojih su dve bile bivše kraljice — Ajtra, Tesejeva majka, i Teisadija, Pejritojeva sestra.20
t) Kada se uputiše prema Troji, velika bura koju je poslala Hera nagna Parida da svrati na Kipar. Odatle otplovi za Sidon, a tamo ga je ugostio kralj koga je Parid, osvedočivši se kako se postupa u Grčkoj, podmuklo ubio i opljačkao u njegovoj sopstvenoj trpezariji. Dok je na lađu tovario bogat plen, Parida napade jedna sidonska banda, ali on je potuče. Posle krvave borbe u kojoj je izgubio dva broda, Parid srećno otplovi. Bojeći se da Menelaj ne krene u poteru, Parid je nekoliko meseci odlagao povratak, zadržavajući se u Fenikiji, na Kipru i u Egiptu; kad je nazjad stigao u Troju, on proslavi svoje venčanje sa Helenom.21 Trojanci su Helenu dočekali očarani njenom božanskom lepotom. Jednog dana ona na trojanskoj kuli nađe kamenje s kojeg bi, kad se protaru jedan o drugi, kapala krv. Ona u tim kamenovima prepozna moćni afrodizijak i upotrebljavala ih je da održi Paridovu strast. Nije samo Parid bio zaljubljen u Helenu nego i cela Troja, a Prijam se zakle da nikada neće dopustiti da ona ode.22
u) U jednoj sasvim drugoj priči tvrdi se da je Hermes ukrao Helenu po Zeusovoj zapovesti i poverio je kralju Proteju iz Egipta. U međuvremenu je Hera napravila drugu Helenu od oblaka (ili je to učinio Protej), koja je otišla u Troju sa Paridom, jedino radi toga da prouzrokuje rat.23
v) Egipatski sveštenici beleže ne manje verovatnu priču da je trojanska flota izgubila pravac i da se Parid iskrcao na delti Nila. Tamo se nalazio Heraklov hram i svetilište za odbegle robove, koji bi se, kad dođu tamo, posvetili Bogu i bivali obeleženi nekim tajnim znacima po telu. Paridove sluge su se sklonile u to svetilište, i pošto su osigurale zaštitu od sveštenika, optužiše Parida da je oteo Helenu. Kanopijska straža saznade za događaj i podnese izveštaj kralju Proteju u Memfisu. Kralj naredi da se Parid izvede pred njega sa Helenom i pokradenim blagom. Posle strogog saslušanja, Protej progna Parida, a Helenu i blago zadrža u Egiptu, dok Menelaj ne bude mogao da dođe po nju. U Memfisu postoji hram Afrodite Strankinje, koji joj je posvetila sama Helena. Helena je rodila Paridu tri sina: Bunoma, Agana i Idaja, i oni su svi izginuli u Troji kad se srušio krov; rodila mu je i jednu kćer, koja se takođe zvala Helena.24 Parid je imao starijeg sina sa Ojnonom, Korita, i njega je Ojnona, ljubomorna na Helenu, poslala da povede Grke da se osvete Troji.25

1. Apolodor: III, 10, 8: Higin: Fabula 81; Ovidije: Heroide XVII, 104; Hesiod: Katalozi o ženama, Fragmenat 68, str. 192, Izd. Evelyn White;
2. Hesiod: loc. cit.; Apolodor: III, 10, 9; Pausanija: III, 20, 9; Higin: Fabula 78;
3. Stesihor, navodt ga sholijast uz Euripidovog Oresta 249; Higin: loc. cit.; Apolodor: III, 11, 2;
4. Homer: Odiseja IV, 12—14; Sholijast uz Homerovij Ilijadu III, 175; Kiprija, navodi se u sholijastu uz Euripidovu Andromahu 898; Pausanija II, 18, 5;
5. Kiprija, navodi ih Proklo: Hrestomatija 1; Apolodor: Epitome III, 1—2; Kiprija, navodi i sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 5;
6. Apolodor: III, 12, 5; Higin: Fabula 91; Ceces: O Likofronu 85; Pindar: Fragmenat o Pojanu 8; str. 544—6; izd. Sandys;
7. Ceces: O Likofronu 224 i 314; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 32; Pausanija: X, 12, 3; Sholijast uz Euripidovu Andromahu 294; i uz Ifigeneju u Aulidi 1285; Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 91; Konrad von Würztburg: Trojanski rat 442 1 546;
8. Diktij sa Krete: III; Rawlinson: Excidium Troiae;
9. Apolodor: loc. cit.; Ovidije: Heroide XVI, 51—2 i 359—60;
10. Ovidije: Heroide V, 12—30 i 129; Ceces: O Likofronu 57: Apolodor: III, 12, 6;
11. Trojanska priča str. 159; Rawlinson: Excidium Troiae:
12. Ovidije: Heroide XVI, 71—3 i V, 35—g; Lukijan: Razgovori bogova; Higin: Fabula 92;
13. Higin: loc. cit.; Ovidije: Heroide XVI, 149—52; Lukijan: loc. cit.;
14. Rawlinson: Excidium Troiae; Higin: Fabula 91; Servije uz Vergilijevu Ajneidu V, 370; Ovidije: Heroide XVI, 92 i 361—2;
15. Dares: 4—8; Rawlinson: loc. cit.;
16. Ceces: O Likofronu 132; Kiprija, navodi ih Proklo: Hrestomatija I; Homer: Ilijada V, 59; Apolodor: Epitome III, 2; Ovidije: Heroide XVI, 115—16;
17. Kiprija, navodi ih Proklo: loc. cit.; Ovidije: Heroide XVI, 119 i 15; Apolodor: III, 12, 6;
18. Ovidije: Heroide XVI, 21—3; XVII, 74; 33 i 155; Apolodor: Epitome III, 3; Kiprija, navodi ih Proklo: loc. cit.;
19. Ovidije: Heroide: XVI, 259—62; Kiprija. navodi ih Proklo: loc. cit.; Pausanija: III, 22, 2; Apolodor: loc. cit.; Homer: Ilijada III, 445;
20. Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 655; Eustatije uz Homera, str. 1946; Apolodor: loc. cit.; Kiprija, navodi ih Proklo: loc. cit.; Dares: 10; Ceces: O Likofronu 132; Higin: Fabula 92;
21. Homer: Odiseja IV, 227—30; Proklo: Hrestomatija I; Diktij sa Krete: I, 5; Apolodor: Epitome 132;
22. Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 33;
23. Apolodor: Epitome III, 5; Euripid: Elektra 128 i Helena 31; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 655 1 II, 595; Stesihor, navodi ga Ceces: O Likofronu 113;
24. Herodot: II, 112—15; Diktlj sa Krete: V, 5; Ceces: O Likofronu 851; Ptolemaj Hefajstionov: IV;
25. Konon: Naracije 22; Ceces: O Likofronu 57.
*
1. Stesihor, sicilijanski pesnik iz šestog veka, smatrao je da Helena nikada nije išla u Troju i da se rat vodio samo »oko utvare«. Pošto je napisao pesmu koja je predstavila Helenu u najnepovoljnijem svetlu, on je oslepeo, i kasnije je shvatio da mu se to ona, mrtva, osvetila (vidi 164, m). Odatle njegova palipodija počinje rečima: »Priča je istinita, ti nisi plovila brodovima sa mnogo klupa, niti si bila u trojanskim kulama.« On je to i javno objavio, i to mu je povratilo i očni vid (Platon: Fajdar 44; Pausanija: III, 19, 11). I zaista, nije jasno u kom su smislu Parid, ili Tesej pre njega, otimali Helenu. »Helena« je ime spartanske Boginje Mesec i Menelaj se njome oženio pošto je prethodno prineo na žrtvu konja (vidi 81, 4) i tako postao kralj; ipak, Parid nije preoteo presto. Moguće je, dabome, da su Trojanci napali Spartu i odvukli sa sobom naslednicu i dvorsku riznicu, kao odmazdu za pustošenje koje su Grci naneli Troji, što potvrđuje i priča o Hesioni. Iako je Tesejeva Helena bila od krvi i mesa (vidi 103, 4), trojanska Helena može da bude »samo utvara«, kao što tvrdi Stesihor.

2. To može značiti da su mnēstēres tēs Helenēs, »Helenini prosioci«, bili, u stvari, mnēstēres fou hellēspontou, »oni koji se staraju o Helespontu» i da su se svečanom zakletvom nad krvavim raskomadanim konjem posvećenim Posejdonu, glavnom zaštitniku pohoda, kraljevi zakleli da će uzajamno pomagati da se očuvaju prava svakog člana saveza na slobodnu plovidbu do Helesponta, uprkos Trojancima i njihovim azijskim saveznicima (vidi 148, 10; 160, 1 i 162, 3). Najzad, Helespont je dobio ime po grckoj Boginji Heli. Priča o Heleni potiče u stvari od ugaritskog epa Keret, u kome je Keretova zakonita žena Huraja nasilno odvedena u Udm.

3. Paridovo rođenje ima istu mitsku potku kao i Ajolovo (vidi 43, c), Pelijino (vidi 68, d), Ojdipovo (vidi 105. a), Jasonovo (vidi 148, b), i ostalih; on je dobro poznato Dete Nove godine, a Agelajev sin mu je blizanac. On pobeđuje pedeset Prijamovih sinova u trčanju, što je isto tako sasvim lako razumljivo (vidi 53, 3 i 60, m). »Ojnona« je, izgleda, bio naziv za princezu koju je on tom prilikom dobio (vidi 53, 3; 60, 4; 98, 7 1 160, d). U stvari, on nije ni dodeljivao jabuku najlepšoj Boginji. Ta priča je greškom izvedena sa ikone koja prikazuje Herakla kako dobija jabukovu granu od Hesperida (vidi 133, 4) — koje su, u stvari, naga Boginja Nimfa u trojstvu — ili prikazuje kako kanaanska Mati svega živog čini besmrtnim Adana iz Hebrona, ili pak pobednika u trčanju u Olimpiji kako prima nagradu (vidi 53, 7); a dokaz za to je prisustvo Hermesa, sprovodnika duša, njegovog vodiča u Jelisejska polja.

4. U četrnaestom veku pre nove ere, Egipat i Fenikija često su stradali od upada Keftija, »naroda s mora«, a pravi vinovnici tih upada bili su Trojanci. Među plemenima kojima je uspelo da stupe u Palestinu nalazili su se Gergesi (Knjiga postanja X, 16), naime Teukari iz Gergesa, ili Gergetija, u Troadi (Homer: Ilijada VIII, 304; Herodot: V, 122 i VII, 43; Livije: XXXVIII, 39). Prijam i Anhis pojavljuju se u Starom zavetu kao Piram i Ahis (IsusNavin X, 3 i 1 knjiga Samuila XXVII, 2); a Fares, predak jednog plemena Judeje, rasno vrlo izukrštanog, koji se tukao sa svojim blizancem u utrobi matere (Knjiga postanja XXXVIII, 29), izgleda da je Parid. Smatra se da je pominjanje Heleninog »kamena koji krvari, koji je ona našla na trojanskoj kuli, u stvari spominjanje umorstva Prijamovog nećaka Munipa. Parid je ostao kraljičin suprug zato što je svake godine umesto njega prinošen na žrtvu dečak. Antej (''cvetni'') je slična žrtva: njegovo ime. naziv prolećnjeg Dionisa (vidi 85, 2), dobijali su i ostali nesrećni kraljevići, posečeni u cvetno doba svog života; među njima je i Posejdonov sin, koga je ubio i odrao Kleomen (Filostefan: Fragmenat 8); zatim Antej iz Halikarnasa, koga je u bunaru udavio Kleobije (Partenije: Naracije 14).

5. Kila, čije ime znači »božanska kocka načinjena od magareće kosti« (Hesihije sub Cilla), mora biti Atena, Boginja trojanske tvrđave, koja je izmislila ovaj način predskazivanja (vidi 17, 3) i rukovodila ubistvom Munipa.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:31

160 PRVI SASTANAK U AULIDI

Kada je Parid odlučio da se oženi Helenom, on nije očekivao da će platiti zato što je zloupotrebio Menelajevo gostoljublje. Jesu li Krećani morali da polažu račune kada su, u Zeusovo ime, ukrali Feničanima Europu? Da li su Argonauti morali da plate za otmicu Medeje iz Kolhide? Ili Atenjani za otmicu Arijadne sa Krete? Tračani za Orejtiju iz Atene?1 Ipak, njegov je slučaj, izgleda, bio drukčiji. Hera posla Iridu da odleti na Kretu sa vestima o otmici; Menelaj pohita u Mikenu i zamoli svoga brata Agamemnona da pokupi vojsku i povede je u pohod na Troju.
b) Agamemnon pristade na to pod uslovom da se izaslanici koje je poslao u Troju sa zahtevom da se Helena vrati i Menelaj obešteti za uvredu, vrate praznih šaka. Prijam izjavi da nema pojma ni o čemu, jer je Parid u to vreme još boravio u južnim morima, i zapita glasnike kakvo su zadovoljenje doneli kad je oteta Hesiona. Na to Menelaj posla glasnika svakome grčkom princu koji se zakleo nad krvavim komadima konja, podsećajući ih da je Paridov postupak uvreda za celu Grčku. Ako taj zločin ne bude primerno kažnjen, niko u Grčkoj neće biti siguran za bezbednost svoje žene. Menelaj dovede starog Nestora iz Pila i, ruku pod ruku, oni obiđoše celu Grčku skupljajući vojskovođe za pohod.2
c) Zatim Agamemnon, u pratnji Menelaja i Palameda, Nauplijevog sina, ode na Itaku, gde je uz velike teškoće nagovorio Odiseja da se pridruži pohodu. Odisej, koga su smatrali Laertovim sinom, u stvari je bio rođen u tajnoj vezi između Sisifa i Antikleje, kćerke čuvenog lopova Autolika. Upravo posle Odisejevog rođenja Autolik dođe na Itaku i već prve večeri posle večere uze dete na krilo. »Reci kakvo ćemo ime dati detetu, oče«, reče Antikleja. Autolik odgovori: »Celog života sam se suprotstavljao mnogim prinčevima i zato ću svome unuku dati ime Odisej, što znači ljutit, jer će on biti žrtva mojih neprijateljstava. Ipak, ako ikada dođe na Goru Parnas da me ukori, ja ću mu dati udeo u mom posedu i ublažiću njegov gnev.« Čim je Odisej odrastao, otišao je Autoliku, ali dok je bio u lovu sa svojim ujacima, jedan mu vepar zapara butinu, te je ožiljak nosio do kraja života. Ipak Autolik je poveo računa o njemu i on se vratio u Itaku natovaren poklonima.3
d) Odisej se oženi Penelopom, kćerkom Ikarija i Najade Periboje; neki kažu da je to uspeo zahvaljujući Ikarijevom bratu Tindareju, koji je udesio da Odisej pobedi na utakmici prosaca u spartanskoj ulici koja se zvala »Afeta«. Penelopa se ranije zvala Arnaja ili Arnakija, i nju je Nauplije po zapovesti njenog oca bacio u more, ali ju je jato prugastih pataka održalo na vodi i iznelo na obalu. Iznenađeni ovom neobičnom pojavom, Ikarije i Periboja se odobrovoljiše i Arneja dobi novo ime Penelopa, što znači »patka«.4
e) Pošto je udao Penelopu za Odiseja, Ikarije ga zamoli da ostane u Sparti, a kada Odisej nije na to pristao, on je išao za kolima u kojima su bili mladenci, preklinjući je da ostane. Odisej, dotle strpljiv, okrete se Penelopi: »Ili pođi sa mnom na Itaku dragovoljno, ili, ako više voliš oca, ostani ovde bez mene!« Kao odgovor na to, Penelopa samo još više navuče svoj veo. Ikarije shvati da Odisej ima pravo i pusti je da ode. Na tom mestu, na četiri milje od grada Sparte, Ikarije podiže spomenik Smernosti.5
f) Jedno proročanstvo ovako je opomenulo Odiseja: »Ako odeš na Troju, dvadeset godina se nećeš vratiti kući, a i tada ćeš se vratiti sam i siromašan.« Zbog toga se on pretvarao da je lud, i Agamemnon, Menelaj i Palamed zatekoše ga kako nosi seljačku kapu i ore s magarcem i volom upregnutim zajedno, bacajući za sobom so preko ramena. Kad je pokušao da se napravi kako ne prepoznaje svoje visoke goste, Palamed dohvati malog Telemaha iz Penelopinog naručja i stavi ga pred zapregu. Odisej žurno ispusti uzde, kako bi izbegao pogibiju svog jedinca, i tako se odade da nije lud, te je morao da se pridruži pohodu.6
g) Menelaj i Odisej su potom otputovali sa Menelajevim glasnikom Taltibijem na Kipar, gde im kralj Kinira, još jedan nekadašnji Helenin prosilac, pruži štit kao poklon za Agamemnona i obeća pedeset brodova. On održa svoje obećanje, ali posla samo jedan pravi brod i 49 manjih, glinenih, sa lutkama kao posadom, koje je kapetan pustio u more kad se približio grčkoj obali. Kaže se da je na Agamemnonovu molbu da kazni varalicu, Apolon ubio Kiniru, na šta je njegovih pedeset kćeri skočilo u more i sve su se pretvorile u vodomare; međutim, istina je da se Kinira sam ubio kada je otkrio da je izvršio rodoskvrnuće sa svojom kćerkom Smirnom.7
h) Kalhant, Apolonov sveštenik, trojanski odmetnik, prorekao je da Troja neće moći da padne bez pomoći mladoga Ahileja, sedmog sina Pelejevog. Ahilejeva mati Tetida uništila je njegovu ostalu braću spaljujući ih na vatri, a i on bi nestao na isti način da njegov otac Pelej nije iznenada ušao. Pelej je zgrabio iz vatre Ahileja i namesto njega stavio skelet diva Damisa. Neki kažu da ga je Tetida zamočila u reku Stig, tako da mu samo peta, za koju ga je držala, nije bila besmrtna.8
i) Kad je Tetida napustila Peleja, on je dete odveo Kentauru Hejronu, koji ga je odgajio na Gori Pelion, hraneći ga iznutricama lavova i divljih veprova i moždinom medveda, da bi stekao hrabrost ili, po drugoj priči, medom iz saća i moždinom srndaća, da bi brzo trčao. Hejron ga je učio jahanju, učio ga da lovi, da svira na fruli i da isceljuje; musa Kaliopa ga je učila da peva na gozbama. Kada je imao šest godina, ubio je prvog vepra i otada je stalno donosio u Hejronovu pećinu ubijene veprove i lavove. Atena i Artemida su u čudu posmatrale ovog zlatokosog dečaka koji je bio tako brz na nogama da je mogao da stigne i ubije jelena bez pomoći pasa.9
j) Tetida je znala da joj se sin neće vratiti iz Troje ako se pridruži pohodu, jer mu je sudbina bila ili da stekne slavu, ali umre mlad, ili da živi dugo kod kuće, ali bez slave. Ona ga je prerušila u devojku i poverila ga Likomedu, kralju ostrva Skira, u čijoj je palati živeo pod imenom Kerkisera, Ajsa ili Pira; imao je jedan mali doživljaj sa Likomedovom kćeri Deidamejom, posle čega se rodio Pir, kasnije nazvan Neoptolem. Ali neki kažu da je Neoptolem bio sin Ahileja i Ifigeneje.10
k) Odisej, Nestor i Ajak uputili su se na Skir po Ahileja, jer su se pronosili glasovi da se on tamo krije. Likomed ih je pustio da pretraže dvorac i oni nikada ne bi našli Ahileja da Odisej nije izneo gomilu poklona — najviše dragog kamenja, pojaseva, vezova i ženskih haljina, sve je to izložio u predvorju i pozvao devojke da biraju. Odisej je naredio da izvan dvorca zasvira truba i da se čuje zveka oružja; bio je uveren da će jedna od devojaka dočepati štit i mač koji su takođe bili među poklonima. Ahilej to i učini i odmah obeća da će povesti svoje Mirmidonce na Troju.11
l) Neki učenjaci ovu priču ne smatraju verodostojnom i kažu da su Nestor i Odisej otišli da skupljaju vojsku po Ftiji, gde ih je primio Pelej, koji je vrlo rado dopustio Ahileju, petnaestogodišnjem dečaku, da ode pod pokroviteljstvom Fojniksa, sina Amintora i Kleobule, a Tetida mu je dala veoma lepu obloženu škrinju u koju je stavila tunike i ogrtače protiv vetra i debeli pokrivač.12 Fojniksa je optužila Ftija, nezakomta žena njegovog oca, da ju je silovao. Amintor je oslepeo Fojniksa i prokleo ga da nema poroda; bilo to tačno ili ne, Fojniks nije imao dece. Međutim, Fojniks je ipak pobegao u Ftiju, gde je Pelej nagovorio Hejrona da mu povrati vid, a povrh toga postavio ga je i za kralja Dolopima. Fojniks se dragovoljno prijavio da bude Ahilejev čuvar, a Ahilej ga je ubrzo veoma zavoleo. Stoga neki smatraju da Fojniksovo slepilo nije u stvari nedostatak vida, već metaforički nedostatak — kletva od koje ga je Pelej oslobodio, učinivši ga Ahilejevim drugim ocem.13
m) Ahilej je imao nerazdvojnog druga, svoga rođaka Patrokla, koji je bio stariji od njega, mada nije bio ni toliko jak ni toliko brz, ni tako plemenitog porekla. Neko kaže da je ime Patroklovog oca Manojtije, a neko, opet, da mu je ime Ajak; njegovu majku različito nazivaju: Stenela, kći Akasta; Periopida, kći Fera, Polimela, kći Peleja, ili Filomela, kći Aktora.14 On je pobegao u Pelejev dvor pošto je u svađi ubio Amfidamantovog sina Klejtonima, ili Ajana, dok su se igrali kockom.15
n) Kada je grčka flota stigla u Aulidu, zaštićenu luku u eubojskom tesnacu, stigoše glasnici sa Krete sa izjavom da je njihov kralj Idomenej, sin Deukalionov, spreman da pošalje sto lađa na Troju ako se Agamemnon složi da s njim deli glavnu komandu; taj je uslov prihvaćen. Idomenej je takođe nekada bio Helenin prosac i čuven po svojoj lepoti; on je poveo sa sobom kao časnika Meriona, Molovog sina, koji je smatran za jednog od Minojevih vanbračnih sinova. Nosio je znak petla na svome štitu, zato što je smatrao da potiče od Helija i imao je šlem ukrašen zubima divljeg vepra.16 Na taj način pohod je postao kretsko-helenski. Helenske suvozemne snage bile su pod komandom Agamemnona, čije su vojskovođe bili: Odisej, Palamed, i Diomed; a flotu je vodio Ahilej uz pomoć Velikog Ajanta i Fojniksa.17
o) Od svih svojih savetnika Agamemnon je najviše držao do Nestora, kralja Pila, čija je mudrost bila bez takmaca, a govor slađi od meda. On je vladao trima generacijama ljudi ali, i pored svoje duboke starosti, bio je hrabar ratnik i vojskovođa koji je nadmašio atenskog kralja Menesteja u konjičkoj i pešadijskoj taktici. Njegovo mudro rasuđivanje uvek se slagalo sa Odisejevim i njih dvojica su predlagali poduhvate koji su uspevali.18
p) Veliki Ajant, sin Telamona i Periboje, došao je iz Salamine. On je bio drugi po hrabrosti, snazi i lepoti; odmah iza Ahileja, a za glavu veći od svog sledećeg suparnika; nosio je štit načinjen od koža sedam bikova. Telo mu je bilo neranjivo, osim pod pazuhom, a neki kažu da je mogao biti ranjen i u vrat, zato što ga je Herakle urekao.19 Kada je pošao na svoju lađu, Telamon mu je, opraštajući se, dao savet: »Misli na pobedu, ali uvek uz pomoć bogova.« Ajant se hvalio: »Uz pomoc bogova svaka kukavica i luda može da postane slavna; verujem da ću to biti i bez njih!« To hvalisanje, i mnoga druga, izazvaše gnev bogova. Jednom prilikom, kada ga je Atena požurivala u boj, on se izdera na nju: »Odlazi, Boginjo, idi hrabri moju braću Grke, jer gde sam ja, tu neprijatelj neće probiti!«20 Ajantov polubrat Teukar, vanbračni sin Telamona i Hesione, najbolji strelac u Grčkoj, imao je običaj da se bori iza Ajantovog štita, trčeći pod njegov zaklon kao što dete trči majci.21
q) Mali Ajant iz Lokride, sin Ojleja i Euripide, iako rastom mali, nadmašio je sve Grke u bacanju koplja, a posle Ahileja bio je najbrži trkač. On je bio treći član grupe boraca Velikog Ajanta i mogao se lako prepoznati po svom lakom grudnom oklopu i po pripitomljenoj zmiji, koja je bila duža od čoveka i koja ga je pratila svuda kao pas.22 Njegov polubrat Medon, vanbračni sin Ojleja i Nimfe Rene, došao je iz Filake gde je bio prognan zato što je ubio Eriopidovog brata.23
r) Diomed, sin Tideja i Dejpile, došao je iz Arga u pratnji dva Epigona, naime Stenela, sina Kapanajevog, i Eurijala, Argonauta, sina Mekistejevog. Diomed je bio veoma zaljubljen u Helenu i njenu otmicu je shvatio kao ličnu uvredu.24
s) Argivac Tleptolem, Heraklov sin, doveo je devet lađa sa Roda.25
t) Pred polazak iz Aulide, grčku flotu snabdeo je žitom, vinom i ostalim namirnicama kralj Anije sa ostrva Dela, koga je Apolon tajno izrodio sa Rojom, kćerkom Stafila i Hrisotemide. Kada je Rojin otac saznao da mu je kćer noseća, on je zatvori u kovčeg i otisnu na more; ali struja ubrzo izbaci kovčeg na obalu Euboje. Roja rodi sina i dade mu ime Anije, zbog nevolja što ih je zbog njega podnela; a Apolon ga učini svojim proročkim sveštenikom i kraljem na Delu. Neki, međutim, kažu da je Rojin kovčeg otplovio pravo na Del.26
u) Sa svojom ženom Doripom Anije je imao tri kćeri: Elaidu, Spermu i Ojnu, koje zvahu Vinogradarkama, i sina Androna, kralja Androsa, koga je Apolon naučio da proriče po letu ptica. Pošto je sam bio Apolonov sveštenik, Anije je Vinogradarke posvetio Dionisu, u želji da mu porodica ne bude pod zaštitom samo jednog boga. U naknadu Dionis obeća moći devojkama, ako mu se obrate. I to: Elaidi da sve što dodirne pretvori u ulje, Spermi, da sve što dodirne pretvori u žito, a Ojna u vino.27 Tako Aniju nije bilo teško da snabdeva Grčku flotu. Ali Agamemnon nije bio zadovoljan: on je poslao Menelaja i Odiseja na Del da pitaju mogu li i Vinogradarke da krenu u pohod. Anije je odbio taj zahtev i rekao Menelaju da je volja logova da Troja padne tek posle deset godina. »Zašto ne ostanete svi ovde na Delu dok ne dođe vreme?« predloži on gostoljubivo. »Moje kćeri će vas snabdevati hranom i pićem do desete godine, a zatim mogu poći s vama na Troju ako je potrebno.« Ali Agamemnon strogo naredi: »Dovedite ih meni, pristao Anije ili ne!« Odisej je vezao Vinogradarke i silom ih ukrcao na brod.28 Međutim one pobegoše, dve na Euboju, a treća na Andros. Agamemnon posla brodove u poteru i zapreti ratom ako se ne predaju. Sve tri se povinovaše, ali prizvaše u pomoć Dionisa, i on ih pretvori u golubice; otada su golubovi na Delu pod zaštitom.29
v) U Aulidi, dok je Agamemnon prinosio žrtve Zeusu i Apolonu, jedna plava zmija sa pegama crvenim kao krv pade odozgo na oltar i uputi se pravo obližnjem platanu. Na najvišoj grani stajalo je vrapčije gnezdo sa osam tića i ženkom: zmija ih, jedno po jedno, sve proguta, a nju još obavijenu oko grane, Zeus pretvori u kamen. Kalhant to protumači kao potvrdu Anijevom proricanju: devet godina mora proći pre nego što Troja bude osvojena, ali će biti osvojena. Zeus ih je sve osokolio bleskom munje sa desne strane, čim je flota krenula.30
w) Neki kažu da su Grci napustili Aulidu mesec dana pošto je Agamemnon nagovorio Odiseja da im se pridruži, i Kalhant ih povede prema Troji svojom vidovitošću. Drugi kažu da je Ojnona poslala svoga sina Korita da ih predvodi.31 A treći, što je i opšteprihvaćeno, da oni nisu imali pilota i da su zaplovili nasumce prema Misiji, gde su se iskrcali i počeli da pljačkaju zemlju, misleći da su stigli u blizinu Troje. Kralj Telef ih je saterao nazad na brodove i ubio hrabroga Tersandara, sina Tebanca Polinejka, koji je jedini pokušao da se brani. Tada navališe Ahilej i Patroklo, ali kad ih Telef ugleda, on pobeže glavom bez obzira na obalu reke Kaik. Grci su bili prineli žrtve Dionisu u Aulidi, dok su ga Misijanci zaboravili. Zbog toga se Telef zaplete o vinovu lozu koja se iznenada pojavi iz zemlje i Ahilej ga rani u bedro čuvenim kopljem kojim je samo on mogao da vlada. To koplje je Hejron poklonio njegovom ocu Peleju.32
x) Tersandara su sahranili u Misijskoj Elaji, gde je otada imao svetilište. Komandu nad Bojoćanima preuzeo je prvo Penelej, a zatim, kad je Peleneja ubio Telefov sin Euripil, Tersandarov sin Tisamen, koji još ne beše dovoljno zreo kad mu je otac umro. Ali neki tvrde da je Tersandar preživeo i da je bio jedan od onih koji su se sakrili u drvenog konja.33
y) Okupavši ranjenike u toplim jonskim izvorima u blizini Smirne, koji se zvahu »Agamemnonove banje«, Grci se ponovo otisnuše na more, ali im lađe ubrzo rasturi velika bura koju je podigla Hera, te svaki kapetan upravi brod prema svojoj zemlji. Tom prilikom Ahilej pristade na obalu Skira i formalno se oženi Dejdamejom.34 Neki veruju da je Troja pala devedeset godina posle otmice Helene, da su Grci krenuli pogrešnim pravcem u drugoj godini posle otmice, a da je proteklo dobrih osam godina pre no što su se ponovo otisnuli. Ali verovatnije je da su oni održali ratni savet u spartanskom Helenijumu iste godine kad su se povukli iz Misije; bili su u velikoj brizi, jer nisu imali pilota-vodiča da ih uputi ka Troji.35
z) Telefova rana se još gnojila i Apolon je objavio da se ona može izlečiti samo svojim uzročnikom. Zato Telef ode Agamemnonu u Mikenu, obučen u odeću pokornog molioca i, po Klitajmnestrinom savetu, zgrabi maloga Oresta iz kolevke, pa reče Agamemnonu: »Ubiću ti sina ako me ne isceliš!« Agamemnon, koga je jedno proročište obavestilo da neće moći da osvoji Troju bez Telefova saveta, rado pristade da mu pomogne pod uslovom da dovede flotu do Troje. Kad Telef pristade na Agamemnonov zahtev, Ahilej zaspe ranu rđom koju je sastrugao sa svog mača i rana se zaceli, uz vidanje lekovitom travom za rane achilleos, koju je Ahilej sam pronašao.36 Telef ipak ne htede da se pridruži pohodu navodeći kao razlog da je njegova žena Laodika, koju još zovu i Hijera, ili Astioha, Prijamova kći; ali on kaza Grcima pravac kojeg treba da se drže, a Kalhant potvrdi tačnost njegovog saveta predskazanjima.37

1. Herodot: I, l—l; Ovidlje: Heroide XVI, 341—50;
2. Herodot: I, 3; Kiprija, navodi ih Proklo: Hrestomatija l; Apolodor: Epitome III, 6;
3. Higin: Fabula 95; Homer: Odiseja XXIV, 115—119 1 XIX, 399-466; Apolodor: Epitome III, 12; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 529;
4. Apolodor: III, 10, 6 i 9; Pausanija III, 12, 2: Ceces: O Likofronu 792; Didim, navodi ga Eustatije uz Homera, str. 1422:
5. Pausanija: III, 20, 2;
6. Higin: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II. 81; Ceces: O Likofronu 818; Apolodor: Epitome III, 7;
7. Apolodor: Epitome III, 9; Eustatije uz Homerovu Ilijjadu XI, 20; Non: Dionysiaca XIII, 451; Higin: Fabula 242;
8. Apolodor: III, 13, 8; Ptolemaj Hefajstionov VI; Likofron: Aleksandra 178, uz sholijast; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XVI, 37; Sholijast uz Aristofanove Oblakinje 1068; Sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 816;
9. Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 57: Fulgentije: Mytologicon III, 7; Apolodor: III, 13, 6; Filostrat: Heroika XX, 2 i XIX, 2; Argonautica Orfica 392; Statije: Ahileida I, 269; Homer: Ilijada XI, 831—2; Pindar: Nemejske ode III, 43;
10. Apolodor: III, 13, 8; Ilijada IX, 410; Ptolemaj Hefajstionov I; Ceces: O Likofronu 183;
11. Apolodor: loc. cit.; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIX, 332; Ovidije: Metamorfoze XIII, 162; Higin: Fabula 96;
12. Homer: Ilijada IX, 769; 438 i XVI, 298;
13. Apolodor: loc. cit.; Ceces: O Likofronu 421; Homer: llijada. IX. 447 1 485;
14. Homer: Ilijada XI, 786—7; Pindar: Olimpijske ode IX, 69—70; Hesiod, navodi ga Eustatije uz Homerovu Ilijadu I, 337; Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 97; Sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 816;
15. Apolodor: loc. cit.; Strabon: IX, 4, 2:
16. Apolodor; III, 3, 1; Filostrat: Heroika 7; Diodor sa Sicilije: V. 79; Higin: Fabula 81; Pausanija: V, 23, 5; Homer: Ilijada X, 61;
17. Diktij sa Krete: I, 16; Apolodor: Epitome III, 6;
18. Homer: Ilijada. II, 21 i I, 247—52; IV, 310; II, 553—5; Odiseja III, 244 i 126—9;
19. Homer: Ilijada XVII, 279—80; III, 226—7; Sofokle: Ajant 576 i 833. uz sholijast; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XXIII, 821; Ceces: O Likofronu 455;
20. Sofokle: Ajak 762—77;
21. Homer: Ilijada VIII, 266—72;
22. Homer: Ilijada XIII, 697; II, 527—30; XIV, 520 i XIII, 701;; Higin: Fabula 97; Filostrat: Heroika VIII. 1;
23. Homer: Ilijada II, 728 i XIII, 694—7;
24. Apolodor: I, 8, 5; Higin: loc. cit.; Homer: Ilijada II. 564—6;
25. Homer: Ilijada II, 653—4; Higin: loc. cit.;
26. Diktij sa Krete: I, 23; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 80; Diodor sa Sicilije: V, 62; Ceces: O Likofronu 570;
27. Ceces: loc. cit.; Apolodor: Epitome III, 10; Ovidije: Metamorfoze XIII, 650; Servije: loc. cit.;
28. Stesihor, navodi ga sholijast uz Homerovu Odiseju VI, 164: Ceces: O Likofronu 206 i 209; Sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 59; Homer: Ilijada Ceces: O Likofronu 570;
29. Ovidije: Metamorfoze 643—74; Servije: loc. cit.;
30. Apolodor: Epitome III, 15; Homer: Ilijada II, 303—53; Ovidije: Metamorfoze XII, 13—23;
31. Homer: Odiseja XXIV, 118—19 i Ilijada I, 71; Ceces: O Likofronu 57:
32. Apolodor: Epitome III. 17; Pindar: Olimpijske ode IX, 70; Ceces: O Likofronu 206 1 209); Sholijast uz Homerovu Ilijadu. 1, 59; Homer: llijada XVI, 140—4;
33. Pausanija: IX, 5, 7—8; Vergilije: Ajneida II, 261;
34. Filostrat: Heroika III, 35; Apolodor: Epitome III, 18; Kiprija navodi ih Proklo: Hrestomatija 1;
35. Homer: Ilijada XXIV, 765; Apolodor: loc. cit.: Pausanlja: III, 12, 5;
36. Apolodor: Epitome III, 19—20; Higin: Fabula 101; Plinije: Istorija prirode XXV, 19;
37. Higin: loc. cit.; Filostrat: Heroika II, 18; Sholijast uz Homerovu Odiseju I, 520; Apolodor: Epitome III, 20.
*
1. Posle pada Knosa, oko 1400. godine pre nove ere, među narodima u istočnom Sredozemlju nastala je velika jagma o pomorsku prevlast. To se vidi i po Herodotovim pričama, kojima se pridružuje Jovan Malala (vidi 58, 4), o napadima i pohodima koji su prethodili otmici Helene, a i po Apolodorovim beleškama o tome kako je Parid napao Sidon (vidi 159, t), a Agamemnonovi ljudi Misiju. Trojanski savez je bio glavna smetnja grčkim trgovačkim prohtevima, sve dok veliki kralj Mikene nije okupio svoje saveznike, uključujući i Grke koji su vladali na Kreti, radi zajedničkog napada na Troju. Pomorski rat, kao suprotstavljanje opsadi Troje, mogao je trajati i devet do deset godina.

2. Među Agamemnonovim nezavisnim saveznicinia bili su ostrvljani sa Itake, Sama, Dulihija i Zakinta, koje je predvodio Odisej; južne Tesalijce predvodio je Ahilej, a njihove rođake iz Lokride i sa Salamine predvodila su dvojica Ajanta. Ove vojskovođe su se pokazale veoma ćudljive i Agamemnon je uspevao da ih spreči u međusobnom pokolju jedino spletkarenjem, uz pomoć svojih odanih sledbenika sa Peloponeza — Menelaja iz Sparte, Diomeda iz Arga i Nestora iz Pila. Ajant nije baš mario za olimpijske Bogove, i njegovo suprotstavljanje Ateni, rođenoj od Zeusa, pogrešno je protumačeno kao dokaz njegovog ateizma; međutim to, naprotiv, dokazuje njegov konzervativizam. Ajakidi su bili lelegijskog porekla i poštovali su prehelensku Boginju (vidi 158. S i 168, 2).

3. Tebanci i Atenjani su se, izgleda, držali po strani; iako se atenske lađe pominju u Spisku brodova, oni se ne pamte po nekoj značajnijoj ulozi pre Troje. Ali naglašava se prisustvo kralja Menesteja, da bi se opravdala kasnija ekspanzija na obale Crnog mora ((vidi 162, 3). Odisej je ključna ličnost grčke mitologije. Iako ga je rodila kći korintskog boga Sunca, iako je na staromodan način, takmičeći se u trčanju, dobio Penelopu, on prekida sa drevnim matrijarhalnim običajem i zahteva da Penelopa dođe u njegovu kraljevinu, a ne da on ostane u njenoj (vidi 137, 4). Kao njegov otac Sisif (vidi 67, 2) i kretski Kinira (vidi 18, 5), on ne pristaje da umre u vreme kad mu se završava pravo na vladavinu — što postaje središnja alegorija Odiseje (vidi 170, l i 171, 3). Odisej je čak prvi mitološki lik sa neodgovarajućim fizičkim osobenostima: kratkih nogu u odnosu na telo, tako da mu ''bolje pristaje kad sedi nego kad stoji''. Ožiljak na butini treba razumeti kao znak da je izbegao smrt namenjenu Kraljevima kulta vepra (vidi 18, 3 i 151, 2).

4. Odisejevo pretvaranje da je lud iako je dosledno njegovom neobičnom opiranju da se ponaša kao što dolikuje kralju, ipak izgleda da je pogrešno protumačeno. To što je on radio bilo je vidovito predstavljanje nekorisnosti rata u koji su nameravali da ga uvuku. Noseći šešir u obliku kupe, što je označavalo mistragoga ili vrača, on je orao polje gore-dole. Vo i magarac predstavljali su Zeusa i Krona, ili leto i zimu, a svaka brazda zasejana solju — po jednu propalu godinu. Palamed, koji je isto tako bio obdaren vidovitošću (vidi 52, 6), dohvatio je onda Telemaha i zaustavio oranje, postavivši ga ispred zaprege, bez sumnje na desetoj brazdi: on je time hteo da pokaže da će tek tada početi presudna bitka, što je i značenje reči »Telemah«.

5. Ahilej, konzervativnija ličnost, krije se među ženama, kao što pristoji sunčanom heroju (Bela Boginja, str. 212), i naoružava se četvrtog meseca, kad Sunce pređe ravnodnevicu i kad prestaje materinska zaštita noći. Kretski dečaci su se zvali scotioi, »deca mraka« (vidi 27, 2), za vreme dok su živeli u ženskim odeljenjima pre no što su im majke sveštenice predavale oružje i puštale ih na slobodu (vidi 121, 5). U epu Mabinogion Gvidion (kralj Odin ili Voden) u sličnoj prilici upotrebljava ratno lukavstvo slično Odisejevom prema Ahileju, u želji da oslobodi Lju--Laja-Gifesa, drugog sunčanog heroja, od vlasti njegove majke Arijanrode. On stvara lažnu ratnu buku pred zamkom, na šta se majka Lju-Laja prepadne i pruži sinu mač i štit. Velški mit je, verovatno, ranija verzija mita koju su Argivci izvodili kao dramu prvog dana četvrtog meseca u vidu borbe dečaka obučenih u devojačke haljine i žena obučenih u muška odela — praznik se zvao Hibristika (»sramno ponašanje«). Istorijsko opravdanje ove verzije treba tražiti u događajima u petom veku, kad je pesnikinja Telesila sa grupom žena uspela da preotme Arg spartanskom kralju Kleomenu, pošto je argivska vojska bila potpuno potučena (Plutarh: O Vrlinama žena 4). Pošto Patroklo nosi ime nesvojstveno patrajarhatu (»očeva slava«), on mora da je bio Fojniks (»krvavo crven«), Ahilejev blizanac i vojskovođa u matrijarhalnom poretku.

6. Svi su grčki kraljevi pre Troje bili sveti kraljevi. Pitoma zmija nije mogla pratiti u boj Malog Ajanta: on je nije mogao imati dok nije postao proročki heroj. Idomenejev šlem od zuba divljeg vepra, a slični su nađeni i u nalazištima na Kreti i mikenskoj Grčkoj, verovatno je prvobitao nosio vojskovođa (vidi 18. 7); njegov petao posvećen suncu, koji je predstavljao Zeusa Velhana, mora da je kasniji Homerov dodatak, jer je domaća kokoš dospela u Grčku tek oko šestog veka pre nove ere. Prvobitni znak je svakako bio mužjak jarebice (vidi 92, 1). Teški štitovi su sastavljeni od bivoljih koža sa kojih su odsečeni rubovi, a od otpadaka je pravljena obredna sprava u obliku osmice. Ti štitovi su pokrivali celo telo od brade do članaka. Ahilej (''bez usana'') izgleda da nije bio zajednički naziv za proročke heroje, jer je postojao kult Ahileja na Skiru, u Ftiji i Elidi (Pausanija: VI, 23, 3).

7. Roja, kći Stafila i Hrisotemide (»Nar, plod vinovog Grozda i Zlatnog poretka«), došla je na Del u kovčegu i poznata je kao Boginja plodnosti sa čunom u obliku polumeseca. I ona se javlja u trojstvu kao i njene unuke Vinogradarke, čija imena znače »maslinovo ulje«, »zrno« i »vino«. Majka im je Doripa, ili »darovana kobila«, što znači da je Roja bila Demetra kobilje glave (vidi 16, 5). Njen se kult sačuvao delom i do danas u vidu posude ''kernos'', koju upotrebljava grčko sveštenstvo pravoslavne crkve. Oni tim posudama osvećuju darove u ulju, zrnevlju i vinu, koji se donose u crkvu radi posvećenja. Isti takav kernos nađen je u minojskoj grobnici u Komasi, a Vinogradarke su morale doći na Del sa Krete, pošto su bile Arijadnine unuke (vidi 27, 8).

8. Teškoća sa kojom su Grci našli Troju ne slaže se sa tim kako je Menelaj lako do nje doplovio; možda u prvobitnoj legendi Afrodita Trojanska baca na njih čini zaborava, kao što im docnije pri povratku rastura flotu (vidi 169, 2).

9. Ahilejevo lečenje rane od mača, zasnovano na starom homeopatskom stanovištu da se »isto istim leči«, podseća na Melampa, koji je upotrebio rđu s noža da pomogne Ifiklu (vidi 72, e).

10. Majnade na vaznom slikarstvu imaju ponekad udove tetovirane u vidu lestvica. Ako su im lica nekada bila tetovirana u vidu prikaze iza šumskog granja, onda se time da objasniti ime Penelope (»sa paučinom preko lica«), što bi bio naziv orgastičke planinske Boginje, a može biti i da se u vreme orgija obavijala mrežom, kao Diktina i britanska Boginja Goda (vidi 89, 2 i 3). Priča kako je Penelopa rodila Pana podajući se svim svojim prosiocima u vreme Odisejeva odsustva (vidi 161, 1) govori o prehelenskoj tradiciji bludnih orgija; patka je, kao i labud, verovatno bila totem ptica u Sparti (vidi 62, 3—4).

11. Nijedan se komentator nije do sada potrudio da tačno objasni zašto je Kalhantovo gnezdo ptica moralo biti na platanu i zašto je zmija morala da pojede sve ptice u njemu: ali činjenica je da zmije svlače košuljicu jedanput godišnje i tako se obnavljaju, a to isto se dešava i sa platanom — što i zmiju i platan čini simbolima obnavljanja. Kalhant je, prema tome, zaključio da ptice koje je zmija progutala označavaju devet godina, a ne devet meseci. Medutim, kasnije je, uz Apolonov pristanak, platan postao Boginjino
sveto drvo na Kreti i u Sparti (vidi 58, 3) zato što je njegovo lišče podsećalo na prste ispružene da blagosiljaju. Ovaj pokret su često imale drevne statuete. Plave pege na zmiji trebalo je da znače da ju je poslao Zeus koji je nosio plavi oreol kao Bog neba. Kinirine lađe-igračke verovatno predstavljaju kiparski običaj, nastao pod uticajem Egipta, da zakopavaju brodove od terakote pored umrlih kraljevića kako bi njima putovali na drugi svet.

12. Pedeset Kinirinih kćeri koje su se pretvorile u vodomare svakako su zajednica Afroditinih sveštenica. Jedna od njenih titula bila je »Alkiona«, »kraljica koja čuva od (bure)«, i vodomari su joj bili posvećeni zato što su vesnici mirnog mora (vidi 45, 2).

161 DRUGI SASTANAK U AULIDI

Kalhant, brat Leukipe i Teonoje, naučio je umetnost proricanja od svoga oca Testora. Jednog dana Teonoja se šetala pored morske obale u blizini Troje kad su je karijski gusari odvukli, a posle je postala ljubavnica kralja Ikara. Testor odmah krenu u potragu, ali dožive brodolom na karijskoj obali te ga Ikar zarobi. Nekoliko godina kasnije, Leukipa, koja beše dete u vreme kad su se ovi tužni događaji odigravali, ode u Delfe da čuje nešto o svome ocu i sestri. Pitonka je nauči da se preruši u Apolonovog sveštenika i da se uputi u Kariju da ih traži. Leukipa je posluša, ošiša kosu i uputi se u dvor kralja Ikara; ali se Teonoja, ne prepoznavši prerušenu sestru, zaljubi u nju i reče jednom od čuvara: »Dovedi mi onog mladog sveštenika u spavaću sobu!« Leukipa, koja ni sama nije prepoznala Teonoju, u strahu da se ne otkrije prevara, odsečno odbi: na to Teonoja, pošto nije mogla od dvorskih slugu da zahteva da izvrše takav zločin kao što je ubistvo sveštenika, naredi da to učini jedan od zatvorenika i posla mač u tu svrhu.
b) Zatvorenik koga izabraše ne beše niko drugi nego Testor. On dođe do spavaće sobe u koju su zabravili Leukipu. položi mač preda nj i u očajanju ispriča svoju istoriju. »Ja te neću ubiti gospodaru«, reče on, jer i sam poštujem Apolona i više volim da ubijem sebe! Ipak dopusti mi najpre da ti kažem svoje ime: ja sam Testor, sin Idmona, Argonauta, trojanski sveštenik.« On taman htede da probode svoje grudi kad Leukipa dohvati mač. »Oče, oče!« — uzviknu ona — »ja sam Leukipa, tvoja kći! Ne okreći oružje protiv sebe; upotrebi ga da ubiješ pohotljivu milosnicu kralja Ikara, pođi za mnom.« Oni pohitaše u Teonojinu odaju. »Ah, bludnice«, uzviknu Leukipa, uletevši unutra vodeći za sobom Testora. »Spremi se da umreš od ruke mog oca Testora, Idmonovog sina!« Sad na Teonoju dođe red da uzvikne: »Oče, oče!« I pošto se sve troje isplakaše suzama radosti i zahvališe Apolonu na milosti, kralj Ikar ih velikodušno pusti da odu svome domu i obdari ih bogatim darovima.1
c) Pošto je Prijam odbio Agamemnonov zahtev da vrati Helenu, on posla Testorovog sina Kalhanta, Apolonovog sveštenika, da se posavetuje sa delfijskom Pitonkom. Predskazavši pad Troje i potpuno uništenje doma Prijamova, ona naredi Kalhantu da se pridruži Grcima i da ih spreči da napuste opsadu Troje pre no što pobede. Kalhant se tada zakle na večno prijateljstvo Ahileju, koji ga smesti u sopstvenoj kući i uskoro potom izvede pred Agamemnona.2
d) Kad su se grčke lađe po drugi put skupile u Aulidi, i zbog nepovoljnih vetrova danima nisu mogle nikud da krenu, Kalhant proreče da neće isploviti dok god Agamemnon ne žrtvuje Artemidi svoju najlepšu kćer. Raspravljalo se i nagađalo zašto se Artemida uvredila. Neki kažu da se Agamemnon hvalisao kad je u lovu ubio jelena: »Ni sama Artemida ne bi mogla bolje da ga ustreli!« Po drugima, on je ubio Artemidinu svetu kozu; a ima ih koji kažu da se zakleo da će Artemidi žrtvovati najlepše stvorenje koje se te godine bude rodilo u njegovoj kraljevini, a to beše Ifigeneja, ili da je Agamemnonov otac Atrej zadržao zlatno Artemidino jagnje.3 U svakom slučaju, Agamemnon je odlučno odbijao da učini što se od njega tražilo, pravdajući se kako Klitajmnestra nikada ne bi dozvolila Ifigeneji da dođe. Međutim Grci se zarekoše: »Mi ćemo preneti svoju zakletvu na vernost Palamedu ako se Agamemnon i dalje bude opirao.« A Odisej, pod izgovorom da je ljut, poče da se sprema kući. Tad Menelaj istupi kao pomiritelj. On predloži da Odisej i Taltibije odu po Ifigeneju i dovedu je u Aulidu pod izgovorom da treba da se uda za Ahileja, što bi mu bila nagrada za njegovu hrabrost u Misiji. Agamemnon pristade na to ratno lukavstvo, mada odmah posla slugu sa tajnom porukom Klitajmnestri da ne veruje Odiseju. Menelaj uhvati poslanika sa porukom i tako obmanuta Klitajmnestra dovede Ifigeneju u Aulidu.4
e) Kad je Ahilej saznao da je njegovo ime upotrebljeno radi prevare, on odluči da zaštiti Ifigeneju od nepravde, ali ona hrabro pristade da umre za slavu Grčke i stavi svoj vrat pod žrtvenu sekiru bez reči prekora i žalbe. Neki kažu da je u tom trenu Artemida prenela Ifigeneju u zemlju Taurida i na oltar podmetnula košutu ili medvedicu ili neku staru ženu. Drugi kažu da se uz tresak gromova čula Klitajmnestrina molba i Artemidina zapovest, te je Ahilej ili spasao Ifigeneju i poslao je u Skitiju, ili se njome oženio, pa mu je ona, a ne Dejdameja, rodila Neoptolema.5
f) Ali bilo da je Ifigeneja pogubljena, bilo da su je spasli, severoistočni vetar je pao i brodovi se najzad uputiše na more. Prvo su prispeli na Lezb, gde je Odisej stupio u ring da se bori protiv kralja Filomeleida, koji je svoje goste primoravao da se rvu s njim; Odisej ga, glasno bodren od svih Grka koji su prisustvovali, sramno svali na pod. Posle Lezba pristali su na Tened, koji se vidi iz Troje, a kojim je tada vladao Ten. On je, iako se smatrao sinom Prokleje, Laomedonove kćeri, mogao Apolona zvati ocem.
g) Kikno, sin Posejdona i Kalike, ili Harpale, vladao je u Koloni. Majka ga je u potaji rodila i ostavila na morskoj obali, ali su ga našli neki ribari koji su videli labuda kako sleće da ga uteši.6 Posle smrti Prokleje on se oženio Filonomom, Tragasovom kćeri, a ona se zaljubi u svog pastorka Tena pa, kako nije uspela da ga zavede, ona ga optuži da je pokušao da je siluje. Ona se pozva na flautistu Molpa kao svedoka, a Kikno im poverova, zatvori u kovčeg Tena i njegovu sestru Hemiteju i baci ih u more. Struja izbaci kovčeg na obalu ostrva Tened, od tada zvanog Leukofrij, što znači »bela obrva«.7 Kasnije, kad je Kikno saznao istinu, on naredi da Molpa kamenuju, a Filonomu živu zakopaju, pa čuvši da je Ten živ i da je na Tenedu, pohita tamo da mu prizna svoju zabludu. Ali Ten nije bio raspoložen da mu oprosti, te sekirom preseče uže Kiknovog broda; tako je nastala izreka »posekao ga sekirom sa Teneda«, kad treba izraziti ljutito odbijanje. Ten najzad ipak popusti i Kikno se nastani na Tenedu.8
h) Tetida je upozorila Ahileja da ako ikada ubije Apolonovog sina, mora umreti od Apolonove ruke. Stoga ga je sluga po imenu Mnemon pratio svuda iz jednog jedinog razloga — da bi ga podsećao na to. Ali kad Ahilej ugleda Tena kako valja ogromnu stenu sa grebena na grčke lađe, on otpliva do obale i nepromišljeno ga probode pravo u srce. Grci se iskrcaše i opustošiše Tened; Ahilej, shvativši najzad šta je učinio, ubi Mnemona zato što ga nije podsetio na Tetidine reči. Ahilej sahrani Tena na mestu gde mu je podignuto svetilište: nijedan flautista nije smeo da uđe u to svetilište niti je ko smeo da pomene Ahilejevo ime.9 Ahilej je ubio Kikna, udarcem u glavu, tamo gde je jedino i mogao biti ranjen, i počeo da goni Hemiteju, koja je bežala kao košuta. Ahilej bi je ipak stigao da se zemlja pod njom nije otvorila i progutala je. Na Teneju se Ahilej tri puta posvađao sa Agamemnonom, optužujući ga kako ga je u pohod pozvao tek naknadno.10
i) Palamed prinese hekatombu Apolonu Smintijskom iz zahvalnosti za pobedu na Tenedu, ali dok je prinosio žrtvu, jedna se vodena zmija približi oltaru i ujede za nogu Filokteta, slavnoga strelca. Ni balsam, ni stavljanje toplih obloga ne pomože i rana postade grozna i smrdljiva, a Filoktet je jaukao tako glasno da vojska nije više mogla da izdrži njegovo prisustvo. Agamemnon zato naredi Odiseju da ga izbaci na pustu obalu ostrva Lemna, gde se održao u životu još nekoliko godina loveći ptice; zapovedništvo nad njegovim trupama preuze Medon.11
j) Prema jednoj drugoj priči, to se odigralo na Hrisi, jednom ostrvcetu nedaleko od Lemna, koje je kasnije nestalo u moru. Tamo je Nimfa Hrisa, zaljubivši se u Filokteta, koji joj nije odgovorio na udvaranja, nagovorila zmiju otrovnicu da ga ujede dok je Filoktet sklanjao zemlju sa zatrpanog oltara Atene Hrise; ili je zmija kao čuvar Ateninog hrama ujela Filokteta kad se približio hramu.12
k) Prema trećoj priči, Filokteta je na samom Lemnu ujela zmija koju je Hera poslala kao kaznu zato što se usudio da upali Heraklovu pogrebnu lomaču. U trenutku kad ga je zmija ujela, Filoktet je zaneto posmatrao oltar koji je Jason podigao Ateni i zamišljao kako će on podići oltar Heraklu.13
l) Četvrta priča govori da ga je zmija ujela dok se divio Troilovom grobu u hramu Apolona Timbrajskog.14 Peta priča kaže da je ranjen jednom od Heraklovih otrovnih strela. Priča se i da ga je Herakle zakleo da nikad ne otkrije gde mu je zakopan pepeo. Kad su Grci saznali da neće moći da zauzmu Troju bez Heraklovih strela, oni krenuše u potragu sa Filoktetom. Iako u početku nije priznavao da ma šta zna o Heraklu, on najzad ipak ispriča šta se dogodilo na Gori Oeti; Grci ga onda radoznalo zapitaše da li bi mogli da mu pronađu grob. Filoktet odbi da odgovori na to pitanje, ali oni počeše tako da navaljuju da ih on odvede do mesta, i, bez reči, lupi nogom o zemlju. Kasnije, kad je prolazio pored groba, odlazeći u trojanski rat, jedna od Heraklovih strela odape se iz ležišta i probode ga u stopalo: to je bila opomena da čovek ne sme otkrivati božansku tajnu ni znakom ni nagoveštajem.15

1. Higin: Fabula 190;
2. Benoit: Le Romnan de Troie;
3. Ptolemaj Hefajstionov: V, navodi ga Fotije, str. 483; Euripid: Ifigeneja na Tauridi; Apolodor: Epitome III, 21;
4. Ptolemaj Hefajstionov: loc. cit.; Euripid: loc. cit.; Apolodor: Epitome III, 22; Diktij sa Krete: I, 20;
5. Euripid: Ifigeneja u Aulidi; Sofokle: Elektra 574; Apolodor: loc. cit.; Diktij sa Krete: I, 19; Ceces: O Likofronu 183:
6. Homer: Odiseja IV, 342—4; Apolodor: Epitome III, 23—4; Pausanija: X, 14, 2; Higin: Fabula 157; Sholijast uz Pindarove Olimpijske ode II, 147; Ceces: O Likofronu 232—3;
7. Apolodor: Epitome 111, 24; Pausanija: loc. cit.; Ceces: loc. cit.;
8. Apolodor: Epitome III, 25; Pausanija: X, 14, 2; Ceces: loc. cit.;
9. Ceces: loc. cit.; Plutarh: Grčka pitanja 28;
10. Ceces: loc. cit.; Apolodor: Epitome III, 31; Kiprija, navodi ih Proklej: Hrestomatija 1;
11. Diktij sa Krete: II, 14; Kiprija. navodi ih Proklej: loc. cit.; Apolodor: Epitome III, 27; Homer: Ilijada II, 727;
12. Pausanija: VIII, 33, 2; Ceces: O Likofronu 911, Sofokle: Filoktet 1327; Filostrat: Imagines 17; Eustatije uz Homera, str. 330;
13. Higin: Fabula 102; Sholijast uz Sofoklovog Filokteta, stihovi 2, 193 i 266;
14. Filostrat: loc. cit.;
15. Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 402.
*
1. Izgubljeni pozorišni komad iz kojeg je Higin uzeo priču o Testoru i njegovim kćerima pokazuje da su grčki dramatičari bili izvanredno vešti pozorišnoj umetnosti, ali da taj komad nije imao mitološke vrednosti.

2. Izgleda da je verzija mita »o kćeri Jeftaja« (vidi 169, 5) nekim slučajem pobrkana sa Agamemnonovim prinošenjem na žrtvu sveštenice u Aulidi, što čini u znak molbe da se podigne suprotan vetar pomoću veštičijih vradžbina; Ser Fransis Drejk je jedanput obesio svog momara-uhodu koga je potplatio Sesil iz istih razloga. Izgleda da je Agamemnonov veliki poduhvat povredio domaća zastarela shvatanja, jer su žene po tradiciji izuzimane od prinošenja na žrtvu. Tauriđani, kojima je Artemida poslala Ifigeneju, živeli su na Krimu i obožavali Artemidu kao uništiteljku muškaraca: Agamemnonov sin Orest pao im je šaka (vidi 116, e).

3. Odisejevo takmičenje u rvanju sa kraljem Filomeleidom, čije ime znači »drag nimfama jabukovog drveta«, svakako je izvedeno sa dobro poznate ikone koja prikazuje obredno takmičenje, u kome stari kralj biva pobeđen i dobija jabukovu grančicu (vidi 53, b).

4. Ahilej je ubio drugog Kikna (vidi 162, f); Herakle je ubio trećeg (vidi 143, g), a da ubije četvrtog sprečio ga je Zeus (vidi 133, d). Ime je označavalo da labudovi odnose duše svetih kraljeva u Severni Raj. Kad u drevnim umetničkim delima Apolona prikazuju kako jaše na labudu, ili mu labudovi vuku kočije kad pohodi zemlju Hiperborejaca, to je samo pristojan način da se naslika smrt njegovog predstavnika svake godine u vreme letnje dugodnevice. (Overbeck: Griechische Kunstmytologie). Labudovi koji pevaju svoju pesmu a potom poleću na sever na Arktik u stvari ispuštaju po dva krika slična trubi; zato Pausanija kaže (I, 30, 3) da su labudovi upućeni u umetnost Musa. »Labudovi pevaju pred smrt«: duša svetoga kralja odlazi na poziv pesme.

5. Filoktetova rana se pominje na raznim mestima, jer je ikona koja je bila povod priči svuda dobro poznata. On je sveti kralj na Tenedu, Lemnu, Euboji, ili ma u kojoj helenskoj državi, koga ubadaju otrovnom strelom u stopalo, pred oltarom Boginje (vidi 126, 3; 154, h; 164, j i 166, e).

6. Herakle nije bio jedini sveti kralj za čiji se grob nije znalo; izgleda da je to bila obična pojava na Korintskoj prevlaci (vidi 67, j) i kod starih Jevreja (Peta knjiga Mojsijeva XXXIV, 6).

7. Tenovo bacanje kamenja možda je pogrešno protumačena poznata ikona koja prikazuje sunčanog heroja kako gura sunčani kamen do zenita (vidi 67, 2), kao što je i Tal, kretski sunčani heroj, bacao stene na lađe koje su se približavale (vidi 154, h). Lađe na toj ikoni su verovatno označavale jedino da su Kreta i Tened pomorske sile.

162 DEVETOGODIŠNJI RAT

Ne zna se tačno kojom su prilikom Grci poslali izaslanike sa zahtevom da im vrate Helenu i Menelajevo blago. Neki kažu — čim je pohod prispeo na troadske obale, drugi — pre nego što su se brodovi skupili u Aulidi, ali je opšte poznato da su izaslanici bili Menelaj, Odisej i Palamed i da su oni pošli ranije sa Teneda.1 Međutim, pošto su Trojanci odlučili da ne dadu Helenu, htedoše da pobiju sve izaslanike, ali Antenor, u čijoj su se kući smestili, ne dozvoli da se izvrši tako sramno delo.2
b) Ljuti i uvređeni što su odbijeni, Grci krenuše sa Teneda i ukotviše lađe na domaku Troje. Trojanci se odmah sjatiše na obalu i htedoše da odbiju napadače kišom kamenja. Grci su svi oklevali, čak i Ahilej, kome je Tetida poverila da će onaj koji se prvi bude iskrcao prvi i poginuti, kad Protesilaj iskoči na obalu i poubija nekoliko Trojanaca ali ga Hektor prikova strelom, a možda je to bio Euforb, ili Ajnejev prijatelj Ahar.3
c) Protesilaj, Filoktetov ujak i sin Ifikla, koga je Melampo izlečio od polne nemoći, zvao se Jolaj, ali ga prekrstiše zbog okolnosti pod kojima je umro.4 On je ležao zakopan u tračkom Hersonesu, u blizini grada Elaja, gde su mu ukazali božanske počasti. Visoka brestova drveta koja su posadile Nimfe stajala su na domaku njegovog svetilišta i nadnosila se nad njegov grob. Grane koje su okrenute moru, prema Troji, ranije listaju, ali brzo ogole, dok grane sa suprotne strane ostaju zimzelene. Čim brest poraste toliko da čovek sa njegovih gornjih grana može u daljini nazreti trojanske zidine, on se osuši; ali mladice ipak niknu ponovo iz njegovog korena.5
d) Protesilajeva žena Laodameja, kćerka Akastova (koju neki zovu Polidora, kćerka Meleagarova), žalila ga je tako duboko i tužno da je, čim je on krenuo za Troju, napravila njegov kip ili u bronzi ili od voska i stavila ga sebi u postelju. To je bila nedovoljna uteha, a kad je stigla vest o njegovoj smrti, ona poče da moli Bogove da se sažale na nju i da dopuste da je on pohodi makar samo na tri sata. Svemoćni Zeus usliši Laodamejinu molbu i Hermes dovede Protesilajev duh iz Tartara da oživi kip. Progovorivši na usta kipa, Protesilaj poče da je nagovara da bez oklevarija pođe za njim. Ne prođoše ni tri časa, ona se u njegovom zagrljaju smrtno rani nožem.6 Drugi kažu da je Laodamejin otac Akast navaljivao da se ona ponovo uda, ali da je ona provodila noći sa Protesilajevim kipom, dok jednog dana sluga koji je doneo jabuke za jutarnje žrtve nije zavirio kroz prorez na bravi na vratima njene spavaće sobe i ugledao je kako grli, tako mu se učinilo, ljubavnika. Sluga požuri da obavesti Akasta, koji, jurnuvši naglo u sobu, otkri u čemu je stvar. Da se ona ne bi dalje mučila jalovom žudnjom, Akast naredi da se kip spali, ali se Laodameja baci u plamen i nestade je zajedno sa kipom.7
e) Po jednom drugom predanju, Protesilaj je preživeo trojanski rat i krenuo kući. On je poveo sa sobom, kao svoju ratnu zarobljenicu, Prijamovu sestru Ajtilu. Na putu se zaustavio na makedonskom poluostrvu Peleni, ali kad se iskrcao na obalu da potraži vode, Ajtila nagovori ostale zarobljene žene da zapale brod; tako je Protesilaj bio prinuđen da ostane na Peleni te on tamo osnova grad Skion. To ipak nije tačno. Ajtila je sa Astiohom i zarobljenim drugaricama zapalila brod na ušću italijanske reke Navajte, što znači »spaljivanje broda«, a Protesilaj nije nju zarobio.8
f) Ahilej je bio drugi Grk koji se iskrcao na trojansku obalu, njega su u stopu sledili njegovi Mirmidonci. On je ubio Kikna, Posejdonovog sina, srećno bačenom kamenicom. Na to su se Trojanci uplašili i pobegli nazad u grad, dok su se ostali Grci iskrcali i ubijajući krčili sebi put. Prema jednoj drugoj priči, Ahilej, imajući na umu Protesilajevu sudbinu, beše poslednji koji se iskrcao, a skočio je tako silovito sa svog broda da je probio izvor na mestu gde su mu noge dotakle obalu. Priča se da je u borbi koja je nastala Kikno poubijao na stotine Grka; a Ahilej, navaljujući uzalud na njega i mačem i kopljem, najzad ga u besu tresnu u lice drškom svog mača, natera ga da ide unatraške, dok se Kikno ne spotače o kamen; zatim mu Ahilej kleče na grudi i zadavi ga remenom svog šlema; Posejdon pak pretvori Kiknov duh u labuda koji se vinu u vazduh. Grci tada opsedoše Troju i izvukoše svoje lađe na obalu.9
g) Bilo je rečeno da Troja neće pasti ako Troil uspe da doživi dvadeset godina. Neki kažu da se Ahilej zaljubio u Troila dok su se borili i da mu je rekao: »Ubiću te ako ne udovoljiš mojoj strasti.« Troil pobeže i potraži zaštitu u svetilištu hrama Apolona Timbrajskog; ali Ahilej se nije osvrtao na božji gnev pa kad Troil ostade čedan i smeran, on mu odrubi glavu pred oltarom, na istom mestu na kome je i sam kasnije nastradao.10 Neki kažu da je Ahilej posekao mačem Troila dok je uvežbavao konje u dvorištu hrama; drugi, pak, da je Ahilej namamljivao Troila nudeći mu na poklon golubove i da je ovaj umro prelomljenih rebara i modra lica, a da ga je Ahilej takvog upotrebio za svoje ljubavno uživanje. Ima ih koji pričaju da je Troil, sveteći se, otplovio iz Troje posle Memnonove smrti i da se sukobio sa Ahilejem, koji ga je ubio — ili zarobio, a zatim javno pogubio — i da je tada jedva mogao izazvati ikakovu strast pošto je već bio u srednjim godinama, izmučena lica i proređene brade. Ali bila kakva da je bila njegova smrt, njen vinovnik je bio Ahilej, a Trojanci su ga dostojno ožalili baš kao i Hektora.11
h) Za Troila se kaže da je voleo Briseidu, lepu Kalhantovu kćerku koju je otac ostavio u Troji. Pošto se ona nije odmetnula sa ocem, prema njoj su se u Troji i dalje odnosili sa puno poštovanja. Znajući da Troja mora pasti, Kalhant nagovori Agamemnona da je od Prijama zatraži, da ne bi postala ratna zarobljenica. Prijam blagonaklono pristade i nekoliko njegovih sinova otpratiše Briseidu do grčkog logora. Iako se zaklela Troilu na vernu ljubav ona ubrzo predade svoja osećanja Argivcu Diomedu, koji se strasno zaljubi u nju i činio je sve da ubije Troila kad god bi se pojavio na bojnom polju.12
i) U jednom noćnom pohodu Ahilej zarobi Likaona, iznenadivši ga u voćnjaku njegovog oca Prijama kako seče mladice sa smokvinog drveta za uzde na kočijama. Patroklo odvede Likaona na Lemno i prodade ga Jasonovom sinu, kralju Euneju, koji je snabdevao grčke snage vinom u zamenu za feničanske srebrne posude. Likaona otkupi Eetion sa Imbara i vrati u Troju, ali Likaon pade od Ahilejeve ruke samo dvanaest dana kasnije.13
j) Ahilej okupi grupu dobrovoljaca pa ode da hara trojanskim poljima. Na planini Idi Ahilej odvoji Dardanca Ajneja od njegovog stada i potera ga niz šumovite padine planine. Pošto je ubio Prijamovog sina Mestora, koji je čuvao krave, on zapleni stoku i razruši grad Lirnes, gde se beše sklonio Ajnej. Min i Epistrof, sinovi kralja Euena, pogiboše u borbi, ali Zeus pomože Ajneju da pobegne. Minova žena, druga Briseida, kćerka Brisejeva, postade zarobljenica, a otac joj se obesi.14
k) Iako Ajnej nije strogo zamerao Paridu što je hteo Helenu, on se držao neutralno prvih nekoliko godina rata; budući da su mu roditelji bili boginja Afrodita i Anhis, i da je bio unuk Troja, on je mrzeo svog rođaka Prijama, koji ga je gledao s prezrenjem.15 Ahilejevo izazivačko ponašanje nateralo je Dardance da se najzad pridruže trojanskim snagama. Ajnej se pokazao vešt borac, pa ga čak ni Ahilej nije olako uzimao jer, ako je Hektor bio ruka Trojanaca, Ahilej (valjda Ajnej - prim tanjel) je bio njihova duša. Njegova božanska mati često mu je pomagala u borbama; a jednom, kad mu je Diomed slomio bedro pogodivši ga kamenom, ona ga je spasla smrti; kad je Diomed i nju samu ranio oštrim sečivom u zglob, Apolon iznese Ajneja s bojnog polja i preda ga Leti i Artemidi da ga izleče. Drugom prilikom život mu je spasao Posejdon, koji je, iako neprijateljski raspoložen prema Trojancima, poštovao sudbinu, jer je znao da bi kraljevska loza Ajneja možda mogla vladati Trojom.16
l) Ahilej je zauzeo mnoge gradove koji su bili saveznici Troje: Lezb, Fokaju, Kolofon, Smirnu, Klazomenu, Kimu, Ajgijal, Ten, Adramitij, Didu, Endij, Linaj, Kolonu, Lirnes, Antandar i nekoliko drugih, pa čak i Tebu pod Plakom, u kojoj je vladao jedan drugi Eetion, otac Hektorove žene Andromahe. Njegov prijatelj Pod vladao je Kilikima. Ahilej je ubio Eetiona, Andromahinog oca, i sedam njegovih sinova, ali ga nije mrtvog opljačkao; spalio ga je u punoj vojničkoj opremi, a oko mogile, koju je sam naneo, planinske Nimfe zasadile su brestov gaj.17 Među zarobljenicima bila je i Astionoma, ili Hriseida, kći Hrisa, Apolonovog sveštenika sa ostrva Smit. Neki nazivaju Astinomu Eetionovom ženom; neki kažu da je nju Hris poslao u Lirnes ili da se skloni ili da učestvuje u svetkovinama u Artemidinu čast. Kad je izvršena podela plena, ona pripade Agamemnonu, a Briseida Ahileju. Ahilej je doveo iz Tebe i brzog konja Pedasa, koga je upregao u svoju besmrtnu zapregu.18
m) Veliki Ajant otplovio je prema tračkom Hersonesu, gde je zarobio Likaonovog brata po majci Polidora — njihova mati je bila Laotoja — a u Teutraniji je ubio kralja Teutranta, i poneo veliki plen; tom prilikom zarobio je i princezu Tekmesu, koju je učinio svojom naložnicom.19
n) Desete godine ratovanja Grci su prestali da haraju obalama Male Azije i koncentrisali su snage pred Trojom. Trojanci protiv njih uputiše svoje saveznike Dardance, koje su predvodili Ajnej i dva Antenorova sina; Kikonce iz Trakije; saveznike iz Pajonije, Paflagonije, Misije, Frigije, Majonije, Karije, Likije i mnoge druge. Sarpedon, koga je Belerofontova kćerka Laodameja rodila Zeusu, vodio je Likijce. Evo priče o njemu. Kad su se Laodamejin brat Isandar i Hipoloh borili za kraljevstvo, bilo je ugovoreno da kralj bude onaj koji pogodi strelom kroz zlatan prsten okačen o detinje grudi. Obojica su žučno zahtevali da žrtva bude dete onog drugog, ali je Laodameja, da bi ih sprečila da jedan drugog ubiju, ponudila da veže prsten o vrat svom detetu, Sarpedonu. Iznenađeni ovakvom plemenitom velikodušnošću i samopregorom, obojica odustanu od svojih zahteva u korist Sarpedona, sa kojim je zatim Glauk, Hipolonov sin, vladao kao sukralj.20
o) Agamemnon je poslao Odiseja u Trakiju da nabavi hrane, a kad se Odisej praznih šaka vratio, Palamed, Nauplijev sin, prekore ga zbog lenjosti i kukavičluka. »Nisam ja kriv što nisam mogao ništa da nađem«, vikao je Odisej. »Da je Agamemnon poslao tebe umesto mene, ni ti ne bi uspeo.« Izazvan. Palamed odmah otplovi i uskoro se vrati sa tovarom žita na lađi.21
p) Pošto se danima mučio u mislima, Odisej najzad skuje plan kako,da se osveti Palamedu zato što mu je čast bila duboko povređena. On posla Agamemnonu ove reči: »Bogovi su me opomenuli u snu da je izdaja na pomolu, logor se mora preseliti u toku dana i noći.« Kad Agamemnon izdade naredbu da se to odmah izvrši, Odisej potajno zakopa kesu zlata na mestu gde je bio razapet Palamedov šator. Zatim naredi frigijskom zarobljeniku da napiše pismo kao da tobože Prijam piše Palamedu. Pismo je glasilo: »Ovo zlato vredi dva puta onoliko koliko si ti tražio da izdaš grčki logor.« Naredivši Frigijcu da pismo uruči Palamedu, Odisej zapovedi da ga ubiju baš pred logorom, pre nego što Frigijac imadne vremena da ga isporuči. Sledećeg dana, kad se vojska vratila na stari položaj, neko nađe zarobljenikov leš i odnese pismo Agamemnonu. Palamed bi izveden pred ratni suđ, pa kako je sa velikom žestinom poricao da je primio zlato od Prijama, ili od bilo koga drugog, Odisej predloži da mu se pretraži šator. Pošto su pronašli zlato, sva vojska kamenova Palameda kao izdajicu.22
q) Neki kažu da su Agamemnon, Odisej i Diomed bili umešani u ovu zaveru i da su zajedno diktirali Frigijcu lažno pismo, a potom potkupili slugu da ga sakrije zajedno sa zlatom pod Palamedovu postelju. Kad su Palameda izveli na mesto kamenovanja, on je glasno uzviknuo: »Istino, žalim te što sam te nadživeo!»23
r) Drugi opet kažu da su Odisej i Diomed, pod izgovorom da su u dubokom bunaru otkrili blago, spustili Palameda konopcem u bunar pa mu odozgo bacali veliko kamenje na glavu, ili da su ga udavili kad su jednom pošli u ribolov. Ipak, drugi smatraju da ga je strelom ubio Parid. Čak se ne zna tačno ni mesto gde je poginuo — da li je to bilo u Trojanskoj Koloni, u Gerajstu, ili na Tenedu; njegovo svetilište heroja nalazilo se u blizini Metilene na Lezbu.24
s) Palamed je zaslužio zahvalnost svojih drugova izumevši kocku za igranje kojom su se zabavljali i prekraćivali vreme pred Trojom; on je prve primerke posvetio hramu Tihe u Argu. Svi su mu zavideli na izuzetnoj mudrosti, jer on beše pronašao i kulu svetilju, vagu, mere, disk, azbuku i postavljanje straže.25
t) Kad je Nauplije čuo za ubistvo, on otplovi za Troju, tražeći zadovoljenje; ali Agamemnon odbi njegov zahtev, jer je baš on pomogao Odiseju, a uživao je i neograničeno poverenje svih grčkih vođa. Zato se Nauplije vrati u Grčku sa svojim preživelim sinom Ojakom a ženama Palamedovih ubica donese lažne vesti, govoreći svakoj od njih: »Tvoj muž dovodi sa sobom trojansku naložnicu kao novu kraljicu.« Na to neke od nesrećnih žena izvršiše samoubistvo. Druge se upustiše u preljubu: kao Agamemnonova žena, Klitajmnestra sa Ajgistom, Diomedova žena Ajgijaleja sa Kometom, Stenelovim sinom, i Idomenejeva žena Meda sa nekim Leukom.26

1. Kiprija, navodi ih Proklo: Hrestomatija I; Ceces: Antehomerica 154; Sholijast uz Homerovu Ilijadu III, 206;
2. Diktij sa Krete: I, 4; Apolodor: Epitome III, 28—29; Homer: Ilijada III, 207;
3. Apolodor: Epitome III, 29—30; Higin: Fabula 103; Eustatije o Homeru. str. 325 i 326;
4. Higin: loc. cit.; Eustatije o Homeru, str. 245;
5. Pausanija: I, 34, 2; Ceces: O Likofronu 532—3; Filostrat: Heroika III. 1: Kvint Smirnjanin: Posthomerica VII, 408; Plinije: Istorija prirode XVI, 88;
6. Higin: Fabule 103 i 104; Kiprija, navodi ih Pausanija: IV. 2, 5; Ovidije: Heroide XIII, 152; Eustatije o Homeru, str. 325; Apolodor: Epitome III, 30; Servije: uz Vergilijevu Ajneidu VI, 447;
7. Eustatije uz Homera: loc. cit.; Higin: Fabula 104;
8. Konon: Naracije 13; Apolodor: Epitome, navodi ga Ceces: O Likofronu 941; Strabon: VI, 1, 12;
9. Apolodor: Epitomi: III, 31; Ceces: O Likofronu 245; Ovidije: Metamorfoze XII, 70—145;
10. Prvi vatikanski mitograf 210; Ceces: O Likofronu 307;
11. Eustatije uz Homerovu Ilijadu XXIV, 251; str. 1348; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 478; Diktij sa Krete: IV, 9; Ceces: loc. cit.;
12. Benoit: Le Roman de Troie;
13. Apolodor: Epitome III, 32; Homer: Ilijada XXI. 34 i 35—6; XXIII. 740—7 i VII, 467—6;
14. Apolodor: Epitome III, 32; Homer: Ilijada II, 690—3; 89 i 188; Eustatije uz Homerovu Ilijadu III, 58; Sholijast uz Homerovu Ilijadu I. 184; Kiprija navodi ih Proklo: Hrestomatija I; Diktij sa Krete II, 17;
15. Higin: Fabula. 115; Homer: Ilijada XIII, 460 i XX, 131; Hesiod: Teogonija 1007;
16. Homer: Ilijada V, 305; XX, 178 i 585; Filostrat: Heroika 13;
17. Homer: Ilijada IX, 328—9; VI, 395—7; XVII, 575—7 i VI,413—26: Apolodor: Epitome III, 33;
18. Diktij sa Krete: II, 17; Homer: Ilijada I, 366 i XVI, 149—54; Eustatije uz Homera, str.77, 118 i 119;
19. Diktij sa Krete: II, 18; Sofokle: Ajant 210; Horatije: Ode II. 4, 5:
20. Heraklid sa Ponta: Homerske alegorije, str. 424—5; Homer: Ilijada VI, 196; Apolodor: Epitome III, 34—5; Eustatije o Homeru, str. 894;
21. Kiprija, navodi ih Proklo: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 81
22. Apolodor: Epitome III, 8; Higin: Fabula 105;
23. Sholijast uz Euripidovog Oresta 432; Filostrat: Heroika 10:
24. Diktij sa Krete: II, 15;' Kiprija, navodi ih Pausanija: X, 31, 1; Ceces: O Likofronu 384 i 1097; Dares: 28;
25. Pausanija: X, 31, 1 i II, 20, 3; Filostrat: loc. cit.; Sholijast uz Euripidovog Oresta 432; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 81; Ceces: O Likofronu 384:
26. Apolodor: Epitome VI, 8—9; Ceces: O Likofronu 384; Eustatije uz Homera, str. 24; Diktij sa Krete: VI, 2.
*
1. Illjada obrađuje samo odeljak o desetoj godini opsade Troje, a svaki mitograf ređa događaje prethodnih godina prema svom nahođenju. Prema Apolodoru (Epitome III, 32—3), Ahilej ubija Troila, zarobljava Likaona; pljačka Ajnejevu stoku i zauzima mnoge gradove. Kiprija (navodi ih Proklo: Hrestomalija I) kaže da su Grci, pošto nisu uspeli da zauzmu Troju na juriš, pustošili okolne zemlje i gradove. Afrodita i Tetida uspevaju da sastave Ahileja i Helenu; Grci odlučuju da se vrate kućama, ali ih Ahilej zadržava; Ahilej potom otima Ajnejevu stoku i pustoši mnoge gradove i ubija Troila; Patrokle prodaje Likaona na Lemno; međusobno dele pljačku; Palameda kamenuju i on umire.

2. Prema Cecesu (O Likofronu 307), Troil nadživljuje Memnona i Hektora. Slično je i kod Frigijca Daresa: Troil nasleđuje Hektora kao zapovednik trojanskih snaga (Dares: 30), dok jedan od konja upregnutih u njegove kočije ne biva ranjen, te ga Ahilej sustigne i prevrne; Ahilej pokušava da odvuče njegovo telo, ali ga ranjava Memnon, koga opet on ubija; Trojanci se povlače u utvrđenje, a Prijam sahranjuje sa velikim počastima i Troila i Memnona (Dares: 33).

3. Trojanski rat je istorijska činjenica i bez obzira šta je bio njegov neposredni uzrok, to je rat vođen zbog trgovine. Troja je kontrolisala na Crnom moru veoma važnu trgovinu zlatom, srebrom, gvožđem, cinoberom, brodskom građom, lanom, konopljom, suhom ribom, uljem i kineskim žadom. Kad je Troja najzad pala, Grci su počeli da osnivaju kolonije, isto tako bogate kao i one na Siciliji i u Maloj Aziji. Najzad, Atena, kao vodeća pomorska sila, imala je najveće koristi od trgovine na Crnom moru, naročito zbog jeftinog žita; gubitak brodova koji su čuvali prilaze Helespontu u Ajgospotami 405. godine pre nove ere bio je težak poraz i okončao je dugotrajne peloponeske ratove. Možda su se zbog toga dugotrajni pregovori između Agamemnona i Prijama manje ticali povratka Helene, a više obnavljanja prava na prolaz kroz Helespont.

4. Vrlo je verovatno da su se Grci spremali na odlučujući udar uzastopnim napadima na obale Trakije i Male Azije kako bi oslabili pomorsku silu trojanskih saveznika i da su se ulogorili na ušću reke Skamandar kako bi onemogućili mediteranskoj trgovini da prodre u Troju i sprečili održavanje istočno-zapadnog vašara u dolini reke. Ali u Ilijadi je jasno da Troja nije bila opsednuta tako da su joj bile prekinute veze sa kopnenim zaleđem, iako, dok se Ahilej nalazio u blizini, Trojanci nisu smeli danju da prolaze kroz Dardanska vrata, koja su vodila u unutrašnjost zemlje (Ilijada V, 789); grčke pralje bojale su se da peru rublje na izvorima koji su bili na domaku strela sa zidina (Ilijada XX, 256). Namirnice i pojačanja su ipak stizala slobodno i Trojanci su držali Sest i Abid, a to je obezbeđivalo dobru vezu sa Trakijom. Što su se Grci tako glasno hvalisali da su opljačkali stado na Gori Idi i Prijamov smokvin gaj, znači samo da su oni vrlo retko prodirali dublje u zaleđe Troje. Smokvino drvo upotrebljeno za ogradu na Likaonovim kočijama je verovatno obrađivano u dvoru, pod zaštitom Afrodite. Na tablicama nađenim u Knosu iz doba pre trojanskog rata, pominju se ''crveno obojene kidonske karuce sa dodatnim radom'', ali se samo drvena ograda posebno pominje: ona je uvek od smokvinog drveta. Međutim smokvino drvo nije tako podesno za obradu u tu svrhu kao mnoga druga koja su bila pristupačna i Krećanima i Trojancima.

5. Agamemnon se spremio da vodi rat iscrpljivanja, a Hektor to priznaje kad kaže kako su izvori trojanskih zaliha presušili zato što je trgovina zamrla (Ilijada XVII, 225 i XVIII 287—92) i da im je potrebna pomoć saveznika. Paflagonci, Tračani i Misijci su bili proizvođači, a ne trgovci, i zato su rado pristajali na neposredne veze sa Grcima. Jedino je trgovački nastrojenim Likijcima, koji su uvozili robu sa jugoistoka, na srcu ležala sudbina Troje, jer im je otvarala slobodan put na sever; i zaista, kad je pala Troja trgovina u Maloj Aziji postala je monopol Agamemnonovih saveznika Rođana, a Likijci su nastradali.

6. Hladnokrvno postupanje sa ženama, zatočenicama i saveznicima dokaz je da Ilijada nije mit koji pripada bronzanom dobu. Padom Knosa (vidi 39, 7 i 89, 1) i, sledstveno tome, i propašću ''pax Cretensis'', koga je nametnula kreska Morska Boginja svim zemljama pod njenim uticajem i vlašću, počinje i moral bronzanog doba. To je moral tiranina-pobednika, sitničavog Zeusa, koji ne priznaje božansku odmerenost. Žrtvovanje Ifigeneje, Odisejeva mržnja i osveta Palamedu, prodaja Likaona za srebrni pehar, Ahilejevo sramno gonjenje Troila i nasilna veza sa Briseidom i Hriseidom tipični su za varvarsku snagu. Sasvim je ispravno što Palamed pada kao nevina žrtva jednog tako malo časnog saveza između Agamemnona, Odiseja i Diomeda, jer je on predstavljao kretsku kulturu zasnovanu u Argolidi, a svi pronalasci koji mu se pripisuju kretskog su porekla. Njegovo ubistvo u bunaru može se nagovestiti rečima »Istino, žalim te što sam te nadživeo!» uz dobro poznatu vezu između istine i bunara. Palamedes znači ''drevna mudrost'', i kao Hefajst, njegov lemljanski parnjak, i on je bio proročki heroj. Njegovi pronalasci otkrivaju ga kao Tota ili Hermesa (vidi 17, g). Kocka ima istu istoriju kao karte za igranje. Najpre su bili proročka oruđa, a zatim su počele da se upotrebljavaju radi zabave i hazarda (vidi 17, 3).

7. Brest, drvo koje se ne nalazi u kalendaru drveća (vidi 53, 3) uglavnom ima veze sa Dionisovim kultom, jer su Grci podupirali vinovu lozu brestovim prućem, ali brestove su sadile Nimfe oko grobova Protiselaja i Ejtiona verovatno zato što su kora i lišće služili kao lekovi za rane (Plinije: Istorija prirode XXIV, 33), i bili su naročito lekoviti ako bi iznikli na grobovima kraljevića podleglih mnogim ranama.

8. Laodamejina perverzna odanost Protesilajevoj statui verovatno je izvedena sa svete svadbene ikone: na nekim hetitskim svadbenim pečatima kralj je bio tako kruto izgraviran da je izgledalo kao da je statua. Jabuke koje donosi sluga i Akastov iznenadan ulazak govore da je kraljica izdala kralja svome ljubavniku, vojskovođi; ljubavnik odseca kobnu jabuku u kojoj se nalazi kraljeva duša — kao u irskoj legendi o Kahaleinu, Dekstiri i Kuroi.Briseida se često zamenjuje sa Hrisom ili Hriseidom, Hrisovom kćeri koja je Agamemnonu rodila vanbračno dete (vidi 116, h). Srednjovekovna latinska legenda o Hriseidi dovela je do Henrisonovog Kreseidinog zaveštanja i Šekspirovog Troila i Kreside.

9. Teutranija možda dolazi od reči teuthis, ili oktopod, koji je bio posvećen kretskoj Boginji (vidi 81, 1), čija je vrhovna sveštenica bila Tekmesa (''ona koja uvodi, priprema'').Iako je mit o Sarpedonu nejasan, njegovi su elementi ipak dobro poznati. Izgleda da je likijsko kraljevstvo, čiji su stanovnici bili poreklom ili Grci sa Krete, Ajoljani, ili Pelazgi, koje su Ahajci oterali na more — osnovao jedan drugi Sarpedon, ujak nekom Glauku koji mu je bio naslednik po majčinoj lozi, a titula Mesečeve Sveštenice je bila Laodameja (»ukrotiteljka naroda»). Njihovi sveti kraljevi izgleda da su se obredno »rađali od kobile« (vidi 81, 4 i 167, 2) — odatle i njegovo ime Hipoloh — a Isandar (»nepristrasan čovek») mu je bio vojskovođa. Sarpedonovo ime (''radost u drvenom čunu'') odnosi se na dolazak novogodišnjeg deteta u čamcu. Dete je ''interrex'' kome Hipoloh ustupa kraljevstvo za samo jedan dan; on zatim mora biti ugušen u medu kao Glauk iz Krete (vidi 71, d), ili usmrćen u lomljavi kočija, kao Glauk sa Istama (vidi 90, 1), ili ga ponovo oživeli Hipoloh probada strelom, kao Learh, Atamantov sin (vidi 70, 5).

10. Ustreliti jabuku postavljenu na nečiju glavu, ili novčić postavljen na kapu rođenoga sina, bio je ispit veštine za srednjovekovne strelce čiji je esnaf pripadao (kao što se vidi iz Malleus Maleficarum i iz Malih priča o Robinu Hudu) paganskom kultu veština i u Engleskoj i u Keltskoj Nemačkoj. U Engleskoj je ta proba, izgleda, održavana da bi se izabrao »pratilac« Devici Marijani, koji, kad se njome oženi, postaje Robin Hud, gospodar Grinvuda. Pošto je severnjački kult veštice imao dosta zajedničkog sa religijom neolitskog doba u Ajgeji, Likijci verovatno nisu postavljali prsten na dečakove grudi, već na njegovu glavu, a možda je prsten predstavljao zlatnu zmiju (vidi 119, 4); ili je to bila alka na sekiri, koju je dečak držao u ruci, kao što su bile one kroz koje je Odisej gađao kada je preotimao Penelopu od prosaca (vidi 171, h). Mitograf je verovatao pobrkao ogledanje u streljačkoj veštini koje se zahtevalo od budućeg kralja sa žrtvovanjem interrexa.

11. Ajtila znači »paljenje drveta», i prema tome, godišnje paljenje broda možda je povod za legendu o Skionu. Protesilaj (»prvi među ljudima») svakako je bila uobičajena kraljevska titula jer je više gradova tvrdilo da u njima postoji njegov grob.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:32

163 AHILEJEVA SRDŽBA

Zima se približavala, i pošto civilizovani narodi nikada nisu ratovali u to godišnje doba, Grci su provodili vreme proširujući svoj logor i vežbajući se u gađanju strelom. Ponekad su se, čak, sretali i sa trojanskom gospodom u hramu Apolona Timbrajskog, koji se nalazio na neutralnom zemljištu. Jedanput, kad je Hekaba u tom hramu prinosila žrtvu, Ahilej, koji je slučajno navratio, vide njenu kćer Poliksenu i žestoko se zaljubi u nju. On se nije odmah izjasnio, ali vrativši se u svoj šator u očajanju, on posla krotko Automedona da pita Hektora pod kojim uslovima bi on mogao da se oženi Poliksenom. Hektor odgovori: »Poliksena će biti njegova onoga dana kad on napusti grčki logor i dođe mom ocu Prijamu«. Ahilej je, izgleda, bio voljan. da pristane na Hektorove uslove, ali se povukao kad je čuo da se, ako ne uspe da prebegne iz logora, mora zakleti da će pobiti svog rođaka Velikog Ajanta i sinove Atenjanina Pleistena.1
b) Proleće je došlo i borbe su se obnovile. U prvim okršajima Ahilej pronađe Hektora, ali mu budni Helen probode ruku strelom odapetom s Apolonovog luka od slonovače, što beše ljubavni poklon, i tako ga prisili da se povuče. Zeus je lično motrio na vrh strele i, pošto je bio odlučio da olakša Trojancima, koje su pljačkaški pohodi i izdaja izvesnih azijskih saveznika obeshrabrili, on reši da. kazni Grke odvajajući Ahileja od njegovih drugova vojskovođa.2 Zato, kad je Hris hteo da otkupi Hriseidu, Zeus nagovori Agamemnona da ga otera pogrdnim rečima; Apolon, koga je Hris dozivao u svojim molbama, namesti se, osvetnički raspoložen nedaleko od grčkih brodova, i poče danima da gađa Grke svojim smrtonosnim strelama. Na stotine Grka je nestalo, iako ni jedan kralj ni kraljević nije nastradao, a desetog dana Kalhant objavi prisustvo Boga. Kalhant nagovori Agamemnona i on, uz gunđanje i preko volje, posla Hriseidu ocu, sa odgovarajućim poklonima, ali preote Ahileju Briseidu da bi nadoknadio gubitak. Briseida je kao plen pripala Ahileju kockom, te Ahileja žestoko naljuti Agamemnonov postupak i objavi da neće dalje učestvovati u ratu. Njegova mati Tetida požali se Zeusu, duboko uvređena, i on joj obeća zadovoljenje za Ahileja. Ali neki smatraju da se Ahilej uzdržao od borbe kako bi pokazao dobru volju prema Prijamu kao Polikseninom ocu.3
c) Kad su Trojanci shvatili da se Ahilej sa svojim Mirmidoncima povukao sa bojnog polja, ohrabriše se i izvršiše žestok napad. Agamemnon, koji se beše mnogo prepao, obeća primirje. Za vreme tog primirja trebalo je da se Parid i Menelaj bore prsa o prsa za Helenu i ukradeno blago. Dvoboj, međutim, nije ništa odlučio, jer kad je Afrodita videla da će Parid loše proći, ona ga obavi gustom maglom i vrati u Troju. Hera zatim posla Atenu da prekine primirje, a Atena učini da Pandar, Likaonov sin, odapne strelu na Menelaja; istovremeno ona nadahnu Diomeda da ubije Pandara i rani Ajneja i njegovu majku Afroditu. Na to se Glauk, Hipolohov sin, suprotstavi Diomedu, ali se obojica setiše prisnog prijateljstva koje je vezivalo njihove očeve i uljudno izmeniše oružje.4
d) Hektor izazva Ahileja na dvoboj, ali kad je Ahilej odgovorio da se povukao iz rata, Grci odrediše Velikog Ajanta da se suprotstavi Hektoru. Ova dva prvaka tukla su se bez odmora sve do noći, dok ih glasnici nisu rastavili i obojica su, dahćući, hvalili veštinu i hrabrost svog suparnika. Ajant dade Hektoru sjajan purpurni remen preko grudi i ramena kojim su ga posle vukli po zemlji dok nije izdahnuo, a Hektor Ajantu srebrni kratki mač kojim je on kasnije izvršio samoubistvo.5
e) Posle toga je objavljeno primirje. Grci su podigli veliku humku nad svojim poginulim i oivičili je zidom pod kojim su napravili dug ograđen usek. Ali propustili su da ublaže Bogove naklonjene Trojancima i kad se borba obnovila, Trojanci su ih oterali preko useka iza zidina. Te noći su se Trojanci ukopali blizu grčkih lađa.6
f) U očajanju, Agamemnon posla Fojniksa, Ajanta i Odiseja sa još dva glasnika da umilostive Ahileja, nudeći mu bezbroj darova i vraćajući mu Briseidu (oni su morali da se zakunu da je ostala devica), samo da Ahilej pristane da se bori. Treba objasniti da je u međuvremenu Hris vratio nazad svoju kćer koja se ljutila tvrdeći da se sa njom veoma lepo postupalo kod Agamemnona i da ona želi da ostane kod njega; ona je u to vreme bila noseća i kasnije je rodila Hrisa Drugog, kome se otac nije znao. Ahilej dočeka delegate sa prijaznim smeškom; ali odbi njihove ponude i objavi da će otploviti u domovinu već idućeg jutra.7
g) Te iste noći, u vreme smene treće straže, kad se mesec digao visoko, Odisej i Diomed, koje je Atena ohrabrila povoljnim predskazanjem ptičjeg leta — čaplja s njihove desne strane — odlučiše da izvrše napad na trojanske linije. Dogodilo se da su nabasali na Dolona, Eumelovog sina, koga je neprijatelj poslao u patrolu, i, pošto su mu nasilno izvukli obaveštenja, prerezaše mu grkljan. Odisej potom sakri Dolonovu kapu od lasičine kože, ogrtač od vučje kože, luk i mač u žbun tamariska i požuri sa Diomedom prema desnom krilu trojanske linije, gde su znali da je bio logor Tračanina Resa.Njega različito opisuju; kao sina Muse Euterpe ili Kaliope sa Ejonejom, Arejom ili Strimonom. Pošto su ga podmuklo ubili na spavanju sa dvanaest njegovih drugova, oni povedoše sa sobom njegove sjajne konje, bele kao sneg i brže od vetra, i u povratku pokupiše plen skriven u žbunu.8 Zarobljavanje Resovih konja beše od najveće važnosti, jer je proročište predskazalo da će Troja postati neosvojiva ako oni budu jeli trojansku hranu i pili vodu na reci Skamandar, a oni to još ne behu učinili. Kad se preživeli Tračani probudiše, zatekoše svog kralja Resa mrtvog, i videše da su konji nestali, te nagoše od straha u beg, a Grci ih skoro sve pobiše.9
h) Idućeg dana, međutim, posle žestoke bitke, u kojoj behu ranjeni i Agamemnon i Diomed, i Odisej i Euripil i lekar Mahaon, Grci udariše u bekstvo, a Hektor načini prodor ka njihovim utvrđenjima.10 Ohrabren Apolonom, Hektor poče da nadire prema brodovima, uprkos Posejdonovoj pomoći dvojici Ajanta i Idomeneju, i prodre u grčke linije. U ovom trenutku Hera, koja je mrzela Trojance, pozajmi od Afrodite čarobni ljubavni pojas i namami Zeusa u ljubavnu postelju; to ratno lukavstvo je Posejdon iskoristio da okrene bitku u korist Grka. Ali Zeus ubrzo otkri da je prevaren, oporavi Hektora (koga umalo nije ubio jednom ogromnom kamenicom), naredi Posejdonu da se povuče sa bojnog polja i vrati Trojancima hrabrost i pouzdanje. Oni krenuše ponovo u napad. Medon ubi Perifeta, Koprejevog sina, i mnogo drugih junaka.11
i) Čak je i Veliki Ajant bio prinuđen da se povuče; kad Ahilej vide kako plamen liže sa zadnjeg dela Protesilajevog broda koga su Trojanci zapalili, zaboravi na svoj gnev i posla svoje Mirmidonce Patroklu u pomoć. Patrokle hitnu koplje u grupu Trojanaca okupljenih oko Protesilajevog broda i ono probode Pirajhma, kralja Pajonije. U tom trenutku Trojanci, misleći da je Patrokle Ahilej, počeše da beže; a Patrokle, ugušivši vatru, spase pramac broda i poseče Sarpedona. Iako je Glauk pokušavao da prikupi svoje Likijce i tako zaštiti Sarpedonovo telo, Zeus pusti Patrokla da goni celu trojansku vojsku do grada; Hektor se prvi povlačio, jer ga Ajant beše teško ranio.
j) Grci su skinuli oružje sa Sarpedona, ali je Zeus naredio Apolonu da ukloni telo i Apolon ga pripremi za sahranu, posle čega su ga San i Smrt odneli u Likiju. Patroklo je u međuvremenu i dalje napredovao i zauzeo bi Troju goloruk da se Apolon nije žurno popeo na zid i tri puta ga štitom gurnuo nazad kad je pokušao da se popne. Borba se produžila do ponoći, a tada Apolon, uvijen u gustu maglu, priđe Patroklu iza leđa i dobro ga lupi među plećke. Patroklu oči ispadoše iz glave, šlem mu slete, mač mu zazveča u koricama, a štit mu pade na zemlju; Apolon mu jarosno smrska grudni oklop. Euforb, sin Pantoja, videvši Patrokla u nevolji, rani ga ne bojeći se odmazde. Dok je Patrokle posrćući izmicao, Hektor, koji se vratio u bitku, dokrajči ga jednim jedinim udarcem.12
k) Menelaj dojuri i ubi Euforba — za koga se kaže da je nekoliko vekova kasnije bio reinkarniran u liku filozofa Pitagore — i vrati se u svoj šator šepureći se plenom, ostavivši Hektora da poskida sa Patrokla oružje. Menelaj i veliki Ajant pojaviše se zatim da brane Patroklovo telo sve do sumraka, kada im najzad uspe da ga dovuku do brodova. Doznavši vest, Ahilej pade ničice u prašinu i predade se bolu.13
l) Tetida se pojavi u šatoru svog sina, noseći novo odelo i oružje, među kojima beše i par veoma dragocenih oklopa za butine. Iskovao ih je na brzinu Hefajst. Ahilej obuče odelo, izmiri se sa Agamemnonom (ovaj mu vrati Briseidu netaknutu, zaklinjući se da ju je oteo u ljutini, a ne iz požude), pa krenu da osveti Patrokla.14 Niko nije mogao da zaustavi njegov bes. Među Trojancima zavlada pometnja i oni pobegoše na Skamandar, gde ih on razbi na dva dela, jedne potera preko ravnice ka gradu, a druge sabi uz obalu reke. Rečni Bog besno krenu na njega, ali Hefajst pomože Ahileju i isuši vodu plamenim buktinjama. Preživeli se Trojanci vratiše u grad kao krdo preplašenih jelenova.15
m.) Kad je, najzad, Ahilej sreo Hektora i s njim ugovorio dvoboj, obe strane su se povukle i stajale posmatrajući bez daha. Hektor se okrenu i poče da trči oko gradskih zidina. On se nadao da će na taj način zamoriti Ahileja, koji je već duže vremena mirovao, pa će se stoga zaduvati. Ali se prevario. Ahilej ga je tri puta optrčao oko zidina i kad god bi Hektor pokušao da se skloni u kapiju računajući na pomoć svoje braće, Ahilej bi ga sustigao. Najzad se Hektor zaustavi i stade na svoje mesto, ali ga Ahilej probode kroz grudi i odbi Hektoru poslednju molbu da mu telo otkupe radi sahrane. Pošto je poskidao oružje, on raspori telo sve do peta. Zatim provuče kaiševe kroz rasekotine i pričvrsti ih za svoja kola pa, šibajući Balija, Ksanta i Pedasa, stade da vuče telo prema brodovima u lakom kasu. Hektorova glava i njegove tamne kovrdže dizale su sa obe strane oblak prašine za sobom. Ali neki kažu da je Ahilej tri puta obišao oko gradskih zidina vukući telo okačeno o remen koji je Hektoru dao Ajant.16
n) Ahilej, najzad, sahrani Patrokla. Pet grčkih prinčeva posla na Goru Ida da traže drvo za pogrebnu lomaču, na kojoj je Ahilej žrtvovao ne samo konje i Patroklovih devet pasa već i dvanaest istaknutih trojanskih zarobljenika, među kojima i nekoliko Prijamovih sinova što im je presekao grkljan. On je pretio da će Hektorovo telo baciti psima, ali ga Afrodita u tome spreči. Na Patroklovim pogrebnim igrama Diomed pobedi u trkama kočija, a Epej, i pored svog kukavičluka, pobedi u pesničenju; Ajant i Odisej okušaše se u rvanju.17
o) Još uvek obuzet bolom, Ahilej je ustajao zorom i vukao Hektorovo telo tri puta oko Patroklovog groba. Ali Apolon zaštiti telo od truljenja i mrcvarenja, verovatno na Zeusovu zapovest. Hermes dovede Prijama do grčkog logora pod okriljem noći i nagovori Ahileja da pristane na otkup.18 Tom prilikom se Prijam pokaza velikodušan prema Ahileju, koga je zatekao na spavanju u šatoru; mogao ga je lako ubiti. Za otkup Hektorovog tela Prijam je trebalo da položi onoliko zlata koliko je telo bilo teško. Zbog toga Grci postaviše veliku vagu ispred gradskih zidina, staviše telo na jedan tas, i pozvaše Trojance da sipaju zlato na drugi. Kad izručiše svu Prijamovu riznicu u polugama i nakitu, Hektorova ogromna telesina je pretezala. Poliksena, posmatrajući sa zidina šta se događa, baci svoju narukvicu da dopuni težinu zlata. Obuzet divljenjem, Ahilej reče Prijamu: »Ja ću drage volje zameniti Hektora za Poliksenu. Zadrži svoje zlato, oženi me njome, a ako zatim vratiš Menelaju Helenu, ja preuzimam na sebe da omogućim mir medu našim narodima.« Za trenutak, Prijam beše voljan da otkupi Hektorovo telo zlatom; ali on obeća Ahileju da će mu dati Poliksenu ako nagovori Grke da odu bez Helene. Ahilej odgovori da će učiniti što bude mogao, a Prijam odnese telo da ga sahrani. Na Hektorovom pogrebu se digla velika galama — Trojanci su glasno oplakivali Hektora; Grci pokušavahu da zagluše njihove tužbalice i žalopojke vikom, zviždanjem i izrugivanjem — ptice koje su nadletale padahu preplašene galamom i bukom.19
p) Po naredbi jednog proročista, Hektorove kosti behu najzad prenete u Bojotijsku Tebu, gde ga sahraniše kraj Ojdipove česme. Neki ovako navode reči proročišta:

''Čujte, građani Tebe, vi što boravite u Kadmovom gradu.
Ako želite da vam polja budu rodna, bogata i bez mane,
prenesite kosti Hektora, sina Prijamova, u svoj grad.
Azija ih čuva sada, a Zeus će stajati uz one koji ga poštuju.''

Drugi kažu da je Apolon, kada je kuga harala Grčkom, zapovedio da se Hektorovo telo ponovo sahrani u slavnom grčkom gradu koji nije učestvovao u trojanskom ratu.20
q) Po sasvim drugom predanju, Hektor se smatra Apolonovim sinom koga je ubila amazonka Pentesileja.21

1. Diktij sa Krete: III, 1—3;
2. Ptolemaj Hefajstionov: VI; Diktij sa Krete: III, 8; Kiprija, navodi ih Proklo; Hrestomatija I;
3. Homer: Ilijada I; Diktij sa Krete: II, 30; Prvi vatikanski mitograf, 211;
4. Homer: Ilijada III; IV, 1—129; V, 1—417 i VI, 119—236;
5. Atenaj: I, 8; Rawlinson: Excidium Troiae; Homer: Ilijada VII, 66—132; Higin: Fabula 112;
6. Homer: Ilijada VII, 436—50 i VIII;
7. Diktij sa Krete: II, 47; Higin: Fabula 121; Homer: Ilijada IX;
8. Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 473; Apolodor: I, 3, 4; Homer: Ilijada X;
9 Servije: loc. cit.; Diktij sa Krete: II, 45—6;
10. Homer: Ilijada XI i XII;
11. Homer: Ilijada XII 1 XIV;
12. Diktij sa Krete: II, 43; Homer: Ilijada XVI;
13. Higin: Fabula 112; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane I,1 i Heroika 19, 4; Pausanija; II, 17, 3; Homer: Ilijada XVII;
14. Diktij sa Krete: II, 48—52; Homer: Ilijada XVIII—XIX;
15. Homer: Ilijada XXI;
16. Homer: Ilijada XXII;
17. Higin: loc. cit.; Vergilije: Ajneida I, 487; Diktij sa Krete: III, 12—14: Homer: Ilijada XXIII;
18. Homer: Ilijada XXIV;
19. Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 491; Rowlinson: Excidium Troiae: Dares: 27; Diktij sa Krete: III, 16 i 27;
20. Pausanija: IX, 18, 4; Ceces: O Likofronu 1194;
21. Stesihor, navodi ga Ceces: O Likofronu 286; Ptolemaj Hefajstionov: VI, navodi ga Fotije, str. 487.
*
1. Po Proklu (Hrestomatija XCIX, 19—20), Homerus znači »slep« a ne »talac«, kako se obično prevodi; pesništvo je bila uobičajena vokacija za slepe, jer su slepilo i inspiracija često pratili jedno drugo (vidi 105, h). Oko dve hiljade pet stotina godina se raspravlja o Homerovom poreklu. Po najranijim predanjima, on je neprovereno nazivan Jonjaninom sa Hija. Pleme Homerijada ili »sinova slepog čoveka» koji su recitovali tradicionalne Homerove epove najzad je postalo neka vrsta strukovnog udruženja (sholijast uz Pindarove Nemejske ode II, 1), čije je središte bilo na ostrvu Delu, usred Jonskog sveta, gde je, kaže se, i sam Homer recitovao (Homerska himna III, 165—73). Delovi Ilijade datiraju iz desetog veka pre nove ere, a sadržaj epa su dogadaji tri stoleća stariji. Oko šestog veka neautorizovani recitali Ilijade su polako počeli da menjaju tekst; atenski tiranin Pizistrat je zbog toga naredio da se izvrši zvanična recenzija teksta i poverio ju je četvorici vodećih znalaca. Izgleda da su oni taj posao dobro obavili, ali pošto je Homer postao glavni predmet rasprava među gradovima, Pizistratovi neprijatelji su ga opturžili za umetanje stihova koji su imali politički značaj (Strabon: IX, 1, 10).

2. Dvadeset i četiri pevanja Ilijade nastala su iz epa nazvanog »Ahilejeva srdžba« — koji se, verovatno, mogao izrecitovati u toku jedne noći, a koji je opevao svađu između Ahileja i Agamemnona oko prisvajanja zarobljene princeze. Nije verovatno da je tekst središnjih događaja bio u potpunosti objavljen pre objavljivanja prve Ilijade, oko 750. godine pre nove ere. Ipak svađe su tako sramne i sve se grčke vođe ponašaju tako ubojički, prevrtljivo i bez stida, dok se suprotno njima, Trojanci ponašaju veoma lepo te je sasvim jasno na čijoj je strani bio pesnik. Kao naslednik barda sa Minojskog dvora, on je našao svoj duhovni svet u minuloj slavi Knosa i Mikene, a ne kraj vatre, u logorima varvarskih osvajača sa severa. Homer je verno opisao život svojih gospodara, koji su bespravno prisvojili titule drevne religije poženivši se plemenskim naslednicama, pa iako ih je nazivao bogolikima, mudrima, plemenitima, duboko ih se gnušao. Oni žive od mača i nestaju od mača, preziru ljubav, prijateljstvo, veru i umetnost življenja u miru. Njima nije nimalo stalo do božanskih imena kojima se kunu, tako da se Homer usuđuje da se u njihovom prisustvu ruga pohlepi, lukavstvu, svađalaštvu, bludničenju i kukavičluku Olimpljana, koji su okrenuli svet naopako. On bi bio odbačen kao bezbožan nitkov da nije bilo jasno da je bio tajni poklonik Velike Boginje Azije (koju su Grci unizili u tom ratu) i da nisu odsjaji njegove časne prirode izbijali kad god je opisivao život na Prijamovom dvoru. Homer je bio pod uticajem vavilonskog epa o Gilgamešu samo u priči o Ahileju; Ahilej je Gligameš, Tetida Ninsana, Patroklo Enkidu.

3. Ahilejevo histerično ponašanje kad je čuo da je Patroklo mrtav verovatno je zaprepastilo Homera, ali je on uvio varvarstvo pri pogrebu u lažan herojski jezik, ubeđen da njegovi gospodari neće biti u stanju da prepoznaju oštrinu satire — Homer je, može se reći, u izvesnom smislu prethodio Goji, čiji su karikaturalni portreti španske kraljevske porodice tako izvrsno slikani da su ih žrtve morale prihvatiti kao poštenu sličnost. Ali elemenat satire u Ilijadi bio je na izvestan način otupljen potrebama Homerida da umilostive svoje božanske domaćine na Delu; Apolon i Artemida su morali da pomažu Trojancima i da pokažu bar uzvišenost i uzdržljivost nasuprot grešnim božanstvima helenskog tabora. Jedan od uzroka što su vlasti grčkih gradova prihvatile Ilijadu kao nacionalni ep bio je u tome što niko nikada više nije uzimao ozbiljno olimpijsku religiju, a grčki moral je oduvek bio i ostao varvarski — osim u mestima gde su se održali kultovi Kretskih misterija i gde su mistragogi zahtevali pristojno ponašanje prema svojim merilima. Velika Boginja, iako sada zvanično potčinjena Zeusu, produžila je da zrači snažnim duhovnim uticajem u Eleusini, u Korintu i na Samotraki, sve dok rani vizantijski vladari nisu ugrozili njene misterije. Lukijan, koji je voleo svog Homera i koji ga je nasledio kao prvi satiričar Olimpljana, i sam je poštovao Boginju, kojoj je prineo na žrtvu svoju prvu odsečenu kosu u Hijeropolju.

4. Hektorove kosti, kažu, prenete su iz Troje u Tebu, ali »Hektor« je bila titula za tebanskog svetog kralja pre nego što je počeo trojanski rat; on je doživljavao istu sudbinu na kraju svoje vladavine — smrt u krahu kočija kao i Glauk (vidi 71,a), Hipolit (vidi 101, g), Ojnomaj (vidi 109, g) i Abder (vidi 130, b). Kako je »Ahilej« takođe više titula nego ime, građa za ovu borbu je verovatno pozajmljena od izgubljene tebanske sage o »Ojdipovim ovcama«, u kojoj se vladari bore za presto (vidi 106, a).

164 AHILEJEVA SMRT

Amazonska kraljica Pentesileja, kći Otrere i Areja, potražila je u Troji sklonište od Erinija svoje sestre Hipolite (koju zovu i Glauka ili Melanipa), jer ju je slučajno ubila — ili za vreme lova, ili, kako Atenjani tvrde, u borbi sa Fajdrom, koja je nastala posle Tesejevog venčanja. Nju je očistio od greha Prijam i ona se istakla u borbama uništivši dosta Grka, među kojima beše i Mahaon, iako se smatra da je on nastradao od ruke Euripila, Telefovog sina.1 Ona je izbacila Ahileja sa bojnog polja nekoliko puta — neki pak tvrde da ga je ona ubila i da ga je Zeus, na Tetidinu molbu, povratio u život, ali najzad on je probode i zaljubi se u njeno već mrtvo telo, te je silova mrtvu odmah na mestu.2 Kad je zatim pozvao dobrovoljce da učestvuju u sahrani Pentesileje, Tersit, sin Agrija iz Ajtolije, najružniji Grk u Troji, koji joj je iskopao oči dok je umirala, rugajući se optuži Ahileja za prljavu i neprirodnu blud. Ahilej se okrete i udari Tersita tako snažno da mu polomi sve zube u glavi, i hitro mu posla dušu u Tartar.3
b) Ovo je izazvalo veliko negodovanje među Grcima, a Diomed, kome je Terist bio rođak, želeći da pokaže prezrenje prema Ahileju, odvuče telo Pentesileje za noge i baci ga u reku Skamandar, odakle su telo ipak izvadili i sahranili na obali uz velike počasti — neko kaže da je to učinio Ahilej, drugi da su to bili Trojanci. Ahilej potom otputova u Lezb, gde je prineo žrtvu Apolonu, Artemidi i Leti; a Odisej, zakleti neprijatelj Tersita, očisti ga od ubistva. Na Zeusovom tronu u Olimpiji urezan je reljef Pentesileje, kako umire dok joj Ahilej ukazuje pomoć.4 Kad je njena dadilja Amazonka Kleta čula da je Pentesileja posle smrti Hipolite pobegla u Troju, pođe da je traži, ali je suprotan vetar odbaci u Italiju, gde se ona nastani i osnova grad Kletu.5
c) Prijam je nagovorio svog polubrata Titona iz Asirije da pošalje u Troju svog sina Memnona iz Etiopije; mito koje mu je obećao beše zlatna vinova loza.6 Takozvano Memnonovo mesto i danas se pokazuje u Etiopiji, iako je Memnon bio dete u vreme kad je Titon krenuo u Asiriju i osnovao Suzu. Suza je danas opštepoznata kao Memnonov grad, a njegovi stanovnici po Memnonovoj majci Kisiji zovu se Kisijci. Njegova palata na Akropolju održala se sve do vremena Persijanaca.7
d) Titon je vladao u persijskoj provinciji za asirskog kralja Teutana, Prijamovog poglavara, koji je postavio Memnona da komanduje nad hiljadama Etiopljana, hiljadom vojnika iz Suze i dve stotine bojnih kola. Frigijci su otada pokazivali neravan ali prav put sa ostacima logorovanja na svakih petnaest milja razdaljine, kojim je Memnon, pošto je pokorio sve pobunjene narode, nastupao ka Troji. On je bio crn kao abonos, ali najlepši živi čovek onog vremena, i kao i Ahilej, nosio je oružje što mu je Hefajst iskovao.8 Neki kažu da je poveo veliku vojsku Etiopljana i Indijaca na Troju preko Armenije, a da je jedan drugi pohod krenuo iz Fenikije po njegovom naređenju, pod komandom Falasa iz Sidona. Pošto je pristao lađama na Rod, stanovnici Roda, koji su bili na strani Grka, pitali su javno Falasa: »Zar te nije sramota, gospodine, da pomažeš Parida trojanskog i ostale neprijatelje svog rodnog grada?« Feničanski mornari, koji su tada prvi put čuli gde treba da idu, kamenovali su Falasa kao izdajnika i nastanili se u Jalisu i Kamiru, pošto su međusobno podelili blago i ratno oružje koje je Falas nosio sa sobom.9
e) U međuvremenu Memnon je kod Troje poubijao nekolicinu grčkih vođa, među kojima i Antiloha, Nestorovog sina, kad je pritekao u pomoć svom ocu, jer Parid beše ustrelio jednog konja upregnutog u Nestorove kočije i strah u zaprezi beše takav da je vozaču bilo nemoguće da se snađe.10 Toga Antiloha je kao dete ostavila njegova mati Anaksibija ili Euridika na planini Idi, a tamo ga je dojila vučica. Iako je bio suviše mlad da otplovi iz Aulide početkom rata, on se pridružio nekoliko godina kasnije i molio je Ahileja da ublaži Nestorov gnev kad se iznenada pojavio u Troji. Ahilej je bio oduševljen njegovim ratničkim izgledom i preuze na sebe ulogu posrednika, pa je na njegov zahtev Nestor predstavio Antiloha Agamemnonu.11 Antiloh je bio jedan od najmlađih i najlepših, najbržih i najhrabrijih Grka koji su se borili kod Troje, a Nestor, koga je jedno proročanstvo opomenulo da sina štiti od Etiopljana, najmio mu je Haliona za čuvara; ali uzalud.12 Antilohove kosti položiše do Ahilejevih i Patroklovih, čije je duhove on pratio u Asfodelskim poljima.13
f) Toga dana su Trojanci, uz pomoć Memnonovih Etiopljana, uspeli da spale grčke lađe, ali mrak pade te oni moradoše da se povuku. Pošto su sahranili svoje žrtve, Grci izabraše Velikog Ajanta da se bori sa Memnonom; sledećeg jutra, kad je zakazani dvoboj trebalo da počne, Tetida ode da traži Ahileja, koji se nije nalazio u svom šatori, i obavesti ga o Antilohovoj smrti. Ahilej požuri nazad, da se osveti, i dok je Zeus, zatraživši vagu, određivao svoj stav protiv Memnona,34 on odstrani Ajanta i sam iziđe na dvoboj. Tas sa Memnonovom sudbinom prevagnu u rukama Jova, Ahilej zadade smrtni udarac i uskoro crna glava i svetlo oružje uvećaše plamen na Antilohovoj lomači.15
g) Neki, međutim, kažu da su Tesalijanci ubili Memnona iz zasede i da su njegovi Etiopljani, pošto su mu spasli telo, odneli pepeo Titonu; njegov pepeo i sad leži tamo, zakopan na jednom bregu sa koga se vidi ušće reke Ajsep, gde je jedno selo prozvano njegovim imenom.16 Eoja, za koju se smatra da je Memnonova mati, preklinjala je Zeusa da mu daruje besmrtnost i još neke počasti. Neke ptice koje se zovu Memnonide postale su, u stvari, od smole i dima s njegove lomače, i pošto su uzletele u vazduh, tri puta su obletele lomaču. Pri četvrtom krugu one su se podelile u dva jata i počele da se tuku kandžama i kljunovima dok najzad nisu pale na njegov pepeo kao pogrebne žrtve. Memnonide se otada bore i padaju na njegov grob kad sunce prođe svoj put kroz sve znake Zodijaka.17
h) Po jednom drugom predanju, te ptice su Memnonove devojke pratilje koje su ga tako duboko žalile da su ih bogovi iz sažaljenja pretvorili u ptice. One jedanput godišnje pohode njegov grob, gde plaču i kinje sebe dok neke od njih ne padnu mrtve. Ljudi sa Helesponta pričaju da Memnonide, pohodeći Memnonov grob, krilima škrope grob vodom sa reke Ajsep i da Eoja još roni suze za njim svakog jutra. Polignot je naslikao Memnona kako gleda na svoga suparnika Sarpedona, odevenog u ogrtač po kome su izvezene te ptice. Kažu da bogovi smatraju godišnjice njihove smrti kao dane žalosti.18
i) Drugi veruju da su Memnonove kosti prenete u kiparski Paf, a odatle na Rod, gde je njegova sestra Himajra ili Hemera došla po njih. Feničani, koji su se pobunili protiv Falasa, dozvolili su joj da to učini pod uslovom da ne zahteva da se vrati ukradeno blago. Ona je pristala na to i donela urnu u Fenikiju. Urnu je zakopala u Palionidu, a zatim iščezla.19 Drugi, opet, kažu da je Memnon sahranjen u blizini Paltona, u Siriji, pored reke Bada. Njegov bronzani mač visi na zidu Asklepijevog hrama u Nikomedeji, a egipatska Teba je bila čuvena po ogromnoj crnoj statui — u sedećem stavu — koja ispušta zvuk kao udar u strunu lire svakog dana o sunčevom izlasku. Svi ljudi koji govore grčkim jezikom zovu je Memnon, ali ne i Etiopljani.20
j) Ahilej je zatim naterao Trojance u bekstvo i gonio ih sve do grada, ali je tu i njemu došao kraj. Posejdon i Apolon su rešili da osvete Kikna i Troila i da kazne Ahileja zbog njegovog uvredljivog hvalisanja nad Hektorovim mrtvim telom, te se dogovoriše šta da urade. Obavijen oblakom, stade Apolon kraj skajanske kapije i našavši Parida usred bitke, okrenu njegov luk ka kobnom cilju. Strela pogodi jedino ranljivo mesto na Ahilejevom telu, desnu petu, i on izdahnu u strašnim mukama.21 Ali neki kažu da je Apolon sam ustrelio Ahileja, uzevši na sebe Paridov lik; tako je mislio i Neoptolem, Ahilejev sin. Besomučna bitka vodila se celog dana oko Ahilejevog tela. Veliki Ajant sasekao je Glauka, opljačkao mu oružje, poslao ga u logor i, uprkos kiši strela, proneo mrtvoga Ahileja kroz neprijateljske redove, dok mu je Odisej krčio put. Nevreme koje je poslao Zeus okončalo je bitku.22
k) Po jednom drugom predanju, Ahilej je bio žrtva zavere. Prijam mu je ponudio Poliksenu pod uslovom da prestane opsada Troje. Ali Poliksena, koja nije mogla da oprosti Ahileju što joj je ubio brata Troila, izvukla mu je priznanje da mu je peta jedino ranljivo mesto, jer nema te tajne koju žena ne bi mogla da izmami od muškarca kao dokaz ljubavi. Na njen zahtev on je došao, bosonog i nenaoružan, da potvrdi ugovor prinošenjem žrtava Apolonu Timbrajskom. Tada ga Dejfob udari po grudima tobože prijateljski, a Parid, koji se bio sakrio iza božijeg lika, ubode ga u petu otrovnom strelom, a neki kažu kopljem. Pre nego što je izdahnuo, Ahilej je ipak uspeo da zgrabi jednu buktinju sa oltara i njome se tako snažno razmahao da je oborio nekoliko Trojanaca i nekoliko slugu u hramu.23 Međutim Odisej, Ajant i Diomed, sumnjajući na izdaju, pratili su Ahileja do hrama. Parid i Dejfob istrčaše kroz vratnice na koje su oni baš ulazili, i Ahilej, umirući na njihovim rukama, zakle ih da žrtvuju Poliksenu na njegovom grobu kad padne Troja. Ajant je na svojim plećima izneo telo iz svetilišta, a Trojanci su pokušavali da ga zarobe, ali su ih Grci rasterali i sproveli telo do brodova. Neki, pak, kažu da su tom prilikom Trojanci pobedili i da nisu Grcima dali Ahilejevo telo sve dok nije bio vraćen sav otkup koji je Prijam platio za Hektora.24
l) Grke porazi taj gubitak. Posejdon je, međutim, obećao Tetidi da će posvetiti Ahileju ostrvo na Crnom moru, gde će mu plemena koja žive na obalama prinositi žrtve kao božanstvu dok je sveta i veka. U Troju su došle i Nereide, da zajedno sa Tetidom ožale Ahileja, i stajale su pored odra ucveljene dok je devet Musa pevalo tužbalice. Njihove žalopojke trajale su sedamnaest noći, ali, mada su Agamemnon i njegovi drugovi vojskovođe prolili mnogo suza, niko od običnih vojnika nije duboko žalio smrt tako osvećenog izdajnika. Osamnaestog dana je Ahilejevo telo spaljeno na lomači, a njegov pepeo, zajedno sa Patroklovim, stavljen u zlatnu urnu koju je napravio Hefajst. Ova urna je bila Dionisov svadbeni poklon Tetidi; ona je zakopana na predgorju Sigaja koje dominira Helespontom, a Grci su napravili visoku piramidu kao obeležje i spomenik.25 U susednom selu koje se zvalo Ahileum podignut je hram posvećen Ahileju, a njegov lik ima žensku minđušu.26
m) Dok su Ahajci održavali pogrebne igre u njegovu čast na kojima je Eumel dobio trku na kočijama, Diomed pobedio u trčanju, Ajant u bacanju diska, a Teukar u gađanju strelom, Tetida je ugrabila Ahilejevu dušu sa lomače i odnela je na Leuk, ostrvo oko četiri kilometra u prečniku, šumovito i puno životinja divljih i pitomih, koje leži prema ušću Dunava. To ostrvo je posvećeno Ahileju. Jedanput, kada je neki Leonim, koji je bio teško ranjen u grudi ratujući sa svojim susedima Lokriđanima, došao u Delfe da pita kako može da se isceli, Pitonka mu je rekla: »Otplovi u Leuk. Tamo će se pojaviti Mali Ajant, čiji duh prizivaju tvoji neprijatelji da se bori za njih, on će ti izlečiti ranu.« Nekoliko meseci kasnije Leonim se vrati živ i zdrav i stade da priča kako je video Ahileja, Patrokla, Antiloha, Velikog Ajanta i, najzad, Malog Ajanta, koji ga je izlečio. Helena, sada udata za Ahileja, rekla je: »Molim te, Leonime, otputuj do Himere i reci pesniku klevetniku Helene da je izgubio vid zbog njene srdžbe.« Moreplovci što putuju severno od Bosfora za Olbiju često čuju preko vode Ahileja kako peva Homerove stihove, a zvuke pesme prati topot konja, zveket oružja i ratnička vika.27
n) Ahilej je najpre Helenu obležao u snu koji mu je udesila njegova majka Tetida. Taj doživljaj mu je pričinio takvo zadovoljstvo da je zatražio od Helene da mu se pokaže živa na gradskim zidinama Troje. Ona to učini i on se smrtno zaljubi u nju. Pošto je on bio njen peti muž, zovu ga Pempto, što na Kreti znači »peti«; pošto su Tesej, Menelaj, Parid i najzad Dejfob bili njegovi prethodnici.28
o) Drugi drže da je Ahilej ostao pod vlašću Hada i da se gorko žali na svoju sudbinu, dok šeta Asfodelskim livadama; neki, opet, da se oženio Medejom i da sjajno živi ili na Jelisejskim poljima ili na Ostrvima Blaženih.29
p) Po nekom drugom proročanstvu, Ahilejev je kovčeg postavljen u drevnom gimnazijumu u Olimpiji; tamo mu, prilikom otvaranja svečanosti o zalasku sunca, žene iz Elide odaju poštu uz odgovarajuće obrede. Ljudi u Tesaliji, po naređenju Dodonskog proročišta, takođe svake godine prinose žrtve Ahileju, a na putu koji vodi severno od Sparte podignuto mu je svetilište koje je sagradio Prak, njegov unuk. To svetilište je zatvoreno za običan svet, ali mladići koji treba da se bore u obližnjem gaju platana ulaze u svetilište pre borbe i prinose Ahileju žrtvu.30


1. Kvint Smirnjanin: Posthomerica I, 18; Apolodor:: Epitome V, 1—2;
Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: III, 26, 7;
2. Eustatije uz Homera, str. 1696; Apolodor: loc. cit.; Rawlinson: Excidium Troiae;
3. Apolodor: I, 8, 6; Homer: Ilijada; II, 212, uz sholijast na str. 219; Ceces: O Likofronu 999;
4. Ceces: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I. 495; Trifiodor: 37; Arktin iz Mileta: Aethiopis, navodi ga Proklo: Hrestomalija 2; Pausanija: X, 31, l i V, 11, 2;
5. Ceces: O Likofronu: 995;
6. Servije uz Vergilijevu Ajneidu: I, 493; Apolodor: III, 12, 4 i Epitome V, 3;
7. Diodor sa Sicilije: II, 22; Pausanija: I, 42, 2; Herodot: V, 54; Strabon: XV, 3, 2; Ajshil: navodi ga Strabon: loc. cit.;
8. Diodor Sikul: loc. cit.; Pausanija: X, 31, 2; Ovidije: Amores I, 8, 3—4: Homer: Odiseja XI, 522; Arktin, navodi ga Proklo: Hrestomatija 2;
9. Diktij sa Krete: IV, 4;
10. Apolodor: Epitome V, 3; Pindar: Pitijske ode VI, 28;
11. Apolodor: I, 9, 9 i III, 10, 8; Homer: Odiseja III, 452; Higin: Fabula 252: Filostrat: Heroika III, 2;
12. Homer: Odiseja III, 112; XXIV, 17 i Ilijada XXXIII, 556; Eustatije o Homeru, str. 1967;
13. Homer: Odiseja. XXIV, 16 i 78; Pausanija: III, 19, 11:
14. Diktij sa Krete: IV, 5; Kvint Smirnjanin: Posthomerica II, 224; Filostrat: Imagines II, 7; Ajshil: Psychostasia, navodi ga Plutarh: Kako mlad čovek treba da sluša poeziju 2;
15. Diktij sa Krete: IV, 6; Filostrat: Heroika III, 4;
16. Diodor sa Sicilije: II, 22, 1; Strabon: XIII, 1, 11;
17. Apolodor: III, 12. 4; Arktin iz Mileta: Aethiopis, navodi ga Proklo: Hrestomatija 2; Ovidije: Metamorfoze: XIII, 578;
18. Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 755 i 493; Pausanija: X, 31, 2; Sholijast uz Aristofanove Oblake 622;
19. Diktij sa Krete: VI, 10;
20. Simonid, navodi ga Strabon: XV, 3, 2; Pausanija: III, 3, 6 i I, 42, 2;
21. Arktin iz Mileta: Aethiopis, navodi ga Proklo: Hrestomatija 2; Ovidije: Metamorfoze XII, 580; Higin: Fabula 107; Apolodor: Epitome V, 3;
22. Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome V, 4; Homer: Odiseja XXIV, 42;
23. Rawlinson: Excidium Troiae: Dares: 34; Diktij sa Krete IV, 11; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VI, 57; Drugi vatikanski mitograf: 205;
24. Diktij sa Krete: IV, 10—13; Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 322; Ceces: O Likofronu 269;
25. Kvint Smirnjanin: III, 766, 80; Apolodor: Epitome V, 5; Diktij sa Krete: IV, 13—14; Ceces: Posthomerica 431—67; Homer: Odiseja XXIV, 43—84;
26. Strabon: XI, 2, 6; Arktin Iz Mileta: Aethiopis, navodi ga Proklo: Hrestomartia 2: Apolodor: loc. cit.;
27. Pausanija: III, 19, 11; Filostrat: Heroika XX, 32—40;
28. Ceces: O Likofronu 143 i 174; Servije uz Vergilijevu Ajneidu I, 34;
29. Homer: Odiseja XI, 471—540; Ibik, navodi ga sholijast uz Apolonija sa Roda: IV, 815; Apolodor: loc. cit.;
30. Filostrat: Heroika XIX, 14; Pausanija: VI, 23, 2 i III, 20, 8.
*
1. Pentesileja je bila jedna od Amazonki koje su pobedlli Tesej i Herakle: to znači jedna od atenskih borbenih sveštenica koje su pokorili Ajolski osvajači Grčke (vidi 100, 1 i 131, 2). Sukob se odigrao u Troji jer je Prijamov savez država, kako se govorilo, obuhvatao sva plemena u Maloj Aziji. Pentesileja se ne pojavljuje u Ilijadi, ali je Ahilejevo silovanje njenog leša karakteristično homerovsko, a pošto se Pantesileja pojavljuje u mnogim drugim klasičnim tekstovima, svakako da su Pizistratovi učenjaci kojima je bilo povereno da oblikuju ep, to izostaviti. Diktij sa Krete (IV, 2—3) je modernizovao priču: on kaže da je ona jahala ispred velike vojske i, našavši Hektora mrtvog, mogla da se vrati da je Parid nije potkupio zlatom i srebrom da ostane. Ahilej je kopljem probo Pentesileju prilikom prvog susreta i svukao je s konja uhvativši je za kosu. Dok je ležala na zemlji u samrtnim mukama, grčki vojnici su vikali: »Baci devojku psima za kaznu što je izdala žensku prirodu!« Iako je Ahilej zahtevao častan pogreb, Diomed je dohvatio leš za noge i odvukao ga u Skamandar. Stare dadilje u Grčkoj obično su predstavljale Boginju kao Kronu (vidi 24, 9); a Pentesilejina dadilja Kleta (»prizivana«) nije izuzetak.

2. Kisija (»bršljan«) izgleda đa je bila rana titula za različito nazivanu Boginju pokroviteljku bršljanovih i vinskih zabava i terevenki u Grčkoj, Trakiji i Maloj Aziji (vidi 168, 3); Memnonovi »Kisijci« su, ipak jedna varijanta Susijaca [»ljiljanovih ljudi«), nazvanih tako u čast Boginje ljiljanovog cveta Susane ili Astarte. Prijam verovatno nije tražio pomoć od Asiraca, nego od Hetita, koji su iz Sirije lako mogli slati pojačanja i kopnom i morem. ''Memnon'' (''odlučni'') bio je čest naziv za grčke kraljeve, a značenje mu je pojačano u imenu Agamemnon (''vrlo odlučan''). To ime je u epu zamenjeno sa Memnonom, titulom Artakserksa iz Asirije i Amenofija, faraona u čiju je čast u Tebi sagrađena čuvena crna statua koja svira. Prvi sunčani zraci zagrevaju šuplji kamen i tada hladan vazduh struji kroz usko grlo.

3. Ahilej je svojim rođenjem, mladošću i smrću mitološki prihvatljiv kao drevni pelaški sveti kralj koga je sudbina odredila da postane »bezusni« proročki heroj. Njegov se mitski suparnik različito zove — Hektor, Parid, Apolon. U ovom slučaju to je Memnon, Kisijin sin. Ahilejev dvoboj sa Memnonom, u kome obojici pomažu njihove matere, bio je urezan na Kispelovom ćivotu (Pausanija: V, 19, l) i na Apolonovom tronu u Amikli (Pausanija: III, 18, 7); a pored toga nalazi se i u velikoj grupi koju je slikar Likije slikao, a stanovnici Apolonije darovali Olimpiji (Pausanija: V, 22, 2). Ova dvojica pretstavljaju svetoga kralja i njegovog vojskovođu, Ahilej je sin Morske Boginje, sveti duh Boginje koja raste. Memnon je sin Boginje bršljanovog kulta, mračni duh godine koja je u opadanju i kome je posvećena zlatna vinova loza. Oni naizmenično ubijaju jedan drugog o zimskoj kratkodnevici; kralj uvek podlegne rani na peti, a njegov vojskovođa biva proboden mačem. Ahilej, po drevnom shvatanju, neumrljan zazornim ponašanjem ahajskih i dorskih vojskovođa, koji su prisvojili njegovo ime, naširoko je obožavan kao heroj; nehomerovska priča o tome kako ga je izdala Poliksena, izmamivši mu tajnu o ranljivoj peti, stavlja ga u red časnih junaka što su Lju Laj, Kukulein, Samson i ostali heroji bronzanog doba. Njegova borba sa Pentesilejom je, prema tome, pre mogla da bude borba kakvu je njegov otac Pelej vodio sa Tetidom (vidi 81, k). Primalac Helenine poruke sa Leuka bio je pesnik Stesihor (vidi 31, 9 i 159, 1). Leuk je danas ogolelo rumunsko ostrvo i služi kao zatvor.

4. Memnon je došao da pomogne Prijamu sa istoka i zato je ''sin Eoje'' (»zore«); pošto je morao imati oca, izgleda prirodno što je to Eojin ljubavnik Piton (vidi 40, c). Borba među devojkama prerušenim u ptice u vreme dugodnevice, o čemu govori Ovidije, pre se može objasniti Memnonidama nego maštovitim otelotvorenjem u ptice varnice koje lete sa lomače na kojoj se spaljuje telo; borba se prvobitno vodila u libijskom stilu oko lađe visoke sveštenice (vidi 8, 1).

5. Ahilej je sveti kralj koga su oplakivali u Olimpiji u vreme letnje dugodnevice, kad su se održavale Olimpijske pogrebne igre u njegovu čast; njegovog vojskovođu, koga su u Olimpiji zvali »Kron«, oplakivali su o zimskoj dugodnevici (vidi 138, 4). Na britanskim ostrvima te su svečanosti padale u dane Lama i Sv. Stefana: ali mada se telo Kronove ptice carića sa zlatastom ćubom još uvek nosi u seoskim povorkama na dan Sv. Stefana, »britanskim Memnonidama«, »peva se i plače« samo nad crvendaćem, a ne nad njegovom žrtvom carićem, znači nad vojskovođom, a ne nad kraljem.

6. Herojski ćivot Ahileja na Kreti svakako su postavili doseljenici Pelazgi, a platan je drvo sa Krete. Pošto platanovo lišće predstavlja Reinu zelenu ruku, Ahileja su morali zvati i Pempt (»peti«), da bi ga poistovetili sa Akesidom, petim Daktilom, naime proročkim malim prstom, kao što su Herakla poistovetili sa prvim, muškim palcem (vidi 53, 1).

7. Prijamova zlatna vinova loza kojom je on potkupio Pitona da mu pošalje Memnona, izgleda da je loza koju je Zeus dao Troju kao naknadu za otmicu Ganimeda (vidi 29, b).

165 AJANTOVO LUDILO

Kad je Tetida odlučila da Ahilejevo oružje dodeli najhrabrijem Grku, jedino su Ajant i Odisej, koji su zajedno hrabro branili njegovo telo,1 smeli da se usude da ga traže. Neki kažu da je Agamemnon iz mržnje prema celom domu Ajaka, odbio Ajantov zahtev i razdelio oružje Menelaju i Odiseju, čiju je dobru volju daleko više cenio;2 drugi kažu da je on, ne želeći da zbog svoje odluke navuče na sebe bilo čiju mržnju, sazvao skup grčkih vođa, na kome je odluka donesena kockom; prema nekim tvrđenjima, oružje je Agamemnon dao Krećanima i drugim saveznicima, a prema drugim, opet, naterao je trojanske zarobljenike da se izjasne koji im je od njih dvojice naneo više zla.3 Istina je, međutim, da je Nestor, dok su se Odisej i Ajant takmičili u hvalisanju svojim uspesima, posavetovao Agamemnona da noću pošalje uhode pod trojanske zidine da osluškuju kakvo mišljenje o tome ima neprijatelj. Desilo se da su uhode čule razgovor nekih mladih devojaka; jedna od njih je hvalila Ajanta što je proneo mrtvo Ahilejevo telo kroz kišu strela, na šta druga, po Ateninom nagovoru, uzvrati: »Glupost! Svaka robinja bi učinila isto kad bi joj neko natovario leš na leđa; ali kad bi joj dali oružje u ruke, ona bi se bojala da ga upotrebi.«4
b) Tako je Agamemnon dodelio oružje Odiseju. On i Menelaj, naravno, ne bi se nikad usudili da na taj način uvrede Ajanta da je Ahilej bio živ; jer Ahilej je visoko cenio svog otmenog i hrabrog rođaka. Sam Zeus je, u stvari, izazvao svađu.5
c) U neobuzdanom gnevu Ajant smisli da se osveti svojim grčkim drugovima još iste noći. Međutim Atena mu pomrači um te se on, potpuno pometen, s mačem u ruci, obre među kravama i ovcama opljačkanim sa trojanskih dobara koje su sačinjavale zajednički plen. Pošto napravi veliki pokolj, on okova preživele životinje i potera ih u logor, pa tamo nastavi da ih kasapi. Izabrao je dva belonoga ovna, pa jednom odrubi glavu i iščupa jezik, smatrajući ga Agamemnonom ili Menelajem, a drugoga prikova za stub, pa poče da ga šiba konjskom uzdom urlajući pogrde i nazivajući ga pokvarenim Odisejem.6
d) Najzad dođe k sebi, pa u potpunom očajanju potraži svog sina Eurisaka, koga mu je rodila Tekmesa, i dade mu ogroman štit sastavljen od sedam delova, po kome je i dobio ime. »Ostatak mog oružja biće zakopan zajedno sa mnom kad umrem«, reče Ajant. Ajantov polubrat Teukar, sin Prijamove zarobljene sestre Hesione, zadesio se baš tada u Misiji, ali mu Ajant ostavi poruku i odredi ga za Eurisakovog zaštitnika. Trebalo je da se Eurisak vrati kući u Salaminu dedu i babi, Telamonu i Eriboji. Zatim poruči Tekmesi kako želi da izbegne Atenin gnev, pa se onda okupa u lokvi mora i nađe parče zemlje na koju niko nije kročio, te tako zakopa mač na sigurno mesto i krenu, rešen da umre.
e) On čvrsto zari u zemlju mač koji mu je dao Hektor u zamenu za purpurni remen, pa prizva Zeusa da kaže Teukaru gde će mu naći telo; svoju dušu poveri Hermesu, da je otprati u Asfodelska polja; pozva Erinije da ga osvete, pa se baci na mač. Gnušajući se svog zadatka, mač se savi u luk tako da je zora svanula pre nego što je on uspeo da izvrši samoubistvo uperivši vrh mača na svoje ranljivo pazuho.7
f) U međuvremenu se Teukar vratio iz Misije i jedva izbegao da ga ne ubiju Grci koji se behu grdno naljutili zbog pomora stoke. Kalhant, čija se proročka moć prostirala i na otkrivanje samoubistva, pozva Teukara na stranu i posavetova ga da zatvori Ajanta u njegov šator, jer je smatrao da je Ajant poludeo zbog Atenine srdžbe. Podalejrije, Asklepijev sin, mislio je isto; on je bio glavni lekar, dok je njegov brat Mahaon bio glavni hirurg, i prvi je postavio dijagnozu Ajantovom ludilu, posmatrajući mu oči kako sevaju.8 Ali Teukar samo odmahnu glavom, jer ga je Zeus već obavestio o bratovljevoj smrti i ode tužno sa Tekmesom da potraži telo.
g) Ajanta su našli u lokvi krvi, i Teukara obuze očajanje. Kako da se vrati u Salaminu i pogleda Telamonu u oči? Dok je tako stajao čupajući kosu, Menelaj stade preda nj i zabrani mu da sahrani Ajanta i reče da on mora ostati tu gde je da ga rastrgnu pohlepne zveri i ptice grabljivice. Teukar mu reče da gleda svoja posla, pa ostavi Eurisaka u odelu roba, da čuva Ajantovo telo i rasplete kosu. On i Tekmesa takođe raspletoše svoje kose, a Tekmesa prebaci preko Ajantovih toka svoju odoru. Teukar izađe gnevan pred Agamemnona. Odisej je pokušavao da smiri mučnu situaciju i nije samo Agamemnona nagovarao da dozvoli da se obave obredi već se ponudio Teukaru da mu sam pomogne u tome. Teukar odbi ovu uslugu, ali odade Odiseju priznanje za ljubaznost. Najzad je Agamemnon, po Kalhantovom savetu, odobrio da se Ajant sahrani u kovčegu za samoubice i da se zakopa na rtu Rojtej, ali ne odobri da se spali na lomači, kao što bi se desilo da je časno pao u bici.9
h) Neki drže da je razlog za svađu između Ajanta i Odiseja bio kome će od njih dvojice pripasti Paladijum, i da su se posvadali posle pada Troje.10 Drugi ne priznaju da je Ajant izvršio samoubistvo i tvrde da su ga Trojanci, pošto je bio otporan prema gvožđu, po uputstvu jednog proročišta, ubili komadom gline. Ali to je, verovatno, bio neki drugi Ajant.11
i) Kasnije, kad je Odisej pohodio Asfodelska polja, Ajant je bio jedini duh koji mu se usprotivio i odbio da primi Odisejevo izvinjenje da je Zeus odgovoran za taj nesrećni događaj. Odisej je u to vreme već vrlo mudro bio poklonio oružje Ahilejevom sinu Neoptolemu; međutim, Ajoljani, koji su se docnije naselili u Troji, kažu da je Odisej oružje izgubio u brodolomu na povratku u domovinu, pa da su ga po Tetidinom veštom planu talasi izbacili pred Ajantov grob na rtu Rojtej. Za vreme vlade imperatora Hadrijana talasi su otvorili grob, tako da su mogle da mu se vide džinovske kosti; čašice u kolenima bile su veličine diska koji dečaci upotrebljavaju vežbajući petoboj; po naredbi imperatora, kosti su ponovo vraćene u zemlju.12
j) Salaminjani tvrde da se u njihovoj zemlji pojavio nov cvet kad je Ajant umro; beo, poprskan crvenim, manji od ljiljana, sa slovima Ai Ai (»avaj, avaj«), kao u narcisa. Ali opšte je verovanje da je taj cvet iznikao iz Ajantove krvi na mestu gde je pao i da slova znače Aias Aiacides — »Ajant« — »Ajakid«. Na pijačnom trgu u Salamini postojao je Ajantov hram sa kipom od abonosa; nedaleko od luke vidi se veliki obao kamen na kome je Telamon sedeo i gledao za lađom koja mu odnosi sina u Aulidu.13
k) Teukar se najzad vrati u Salaminu, ali ga Telamon optuži za bratoubistvo drugog stepena, jer nije podržao Ajantov zahtev za Ahilejevo oružje. Bilo mu je zabranjeno da se iskrca na obalu, te je morao da se brani sa broda dok su sudije slušale njegovu odbranu sa obale. Sam Telamon bio je u svoje vreme prisiljen da učini isto kad ga je njegov otac Ajak optužio da je ubio brata Foka. Telamon je bio osuđen kao kriv i prognan, pa ista sudbina sustiže i Teukara, zbog toga što nije doneo Ajantovo telo, ni doveo Tekmesu i Eurisaka, što je bio dokaz nebrige. On je otplovio za Kipar, gde je po volji Apolona i odobrenju kralja. Bela Sidonjanina osnovao drugu Salaminu.14
l) Atenjani poštuju Ajanta kao jednog od svojih heroja osnivača i tvrde da je Filaj, Eurisakov sin, postao atenski građanin i nezavisnu Salaminu podvlastio Ateni.15

1. Homer: Odiseja XI, 543; Argumenat Sofoklovog Ajanta:
2. Higin: Fabula 107;
3. Pindar: Nemejske ode VIII, 26; Ovidije: Metamorfoze XII, 620; Apolodor: Epitome V, 6; Sholijast uz Homerovu Odiseju XI, 547;
4. Lesho: Mala Ilijada, navodi ga sholijast uz Aristofanove Knezove 1058;
5. Homer: Odiseja XI, 559—60;
6. Sofokle: Ajant sa Argumentom; Zenobije: Poslovice I, 43;
7. Sofokle: Ajant; Ajshil, navodi ga sholijast uz Ajanta 833 i Ilijadu XXIII. 821; Arktin iz Mileta: Aethiopis, navodi ga sholijast uz Pindarove Istamske ode III, 53;
8. Arktin: Razaranje Troje, navodi ga Eustatije uz Homerovu Ilijadu XIII, 515;
9. Apolodor: Epitome V, 7; Filostrat: Heroika XIII, 7;
10. Diktij sa Krete: V, 14—15;
11. Argumenat uz Sofoklovog Ajanta;
12. Homer: Odiseja XI, 543; Pausanija: I, 35, 3; Filostrat: Heroika 1, 2;
13. Pausanija: I, 35, 2—3; Ovidije: Metamorfoze XIII, 382;
14. Pausanija: I, 28, 12 i VIII, 15, 3; Servlie uz Vergilijevu Ajneidu I. 619; Pindar: Nemejske ode IV, 60; Ajshil: Persijanci I, 35, 2 1 5, 2;
15. Herodot: VI, 35; Pausanija: I, 35, 2; Plutarh: Solon XI.
*
1. Ovde ima malo mitoloških elemenata. Ajant je, verovatno, prikazan na nekoj kiparskoj ikoni kako vezuje ovna za stub, ne zbog toga što je poludeo, nego zato što su se na taj način prinosile žrtve na Kipru, i što je došlo sa Krete (vidi 39, 2).

2. Homerova biljka hijakint je plavi čelebin perčin — hyacinthos grapta — koji u dnu svojih peteljki ima znak grčkih slova AI; ta biljka je bila posvećena kretskom Hijakintu (vidi 21, 8).

3. Ajantove kosti, koje je iz zemlje izvadio Hadrijan, kao i Tesejeve (vidi 104, i), verovatno su pripadale nekom mnogo starijem junaku. Pisistrat je iskoristio Ajantovu vezu sa Atikom da zahteva vlast nad Salaminom, koja je ranije bila pod Megarom. i kažu da je potkrepio svoj zahtev umetnuvši stihove u homerski kanon {Ilijada II, 458—599); Aristotel: Retorika I, 15; Plutarh: Solon 10. ''Aia'' je stari oblik od ''gaia'' (»zemlja«), i aias (»Ajant«) značilo bi »zemljak«.

4. Ubiti čoveka grumenovima ilovače, a ne mačem vrlo je primitivan način da se izbegne zločin krvoprolića; Ajanta su na taj način mogli ubiti samo njegovi zemljaci, a ne trojanski neprijatelji.

5. Odisejeva i Ajantova svađa oko vlasništva nad Paladijumom nije od istočnjačkog značaja; ali Sofokle je nepažnjom pobrkao Velikog Ajanta sa Malim Ajantom (vidi 166, 2).

166 TROJANSKA PROROČANSTVA

Ahilej je bio mrtav i Grci su počeli da očajavaju. Kalhant je prorekao da Troja može da padne pomoću Heraklovog luka i strela. Odisej i Diomed behu stoga odmah upućeni na Lemno da pronađu Filokteta, kod koga su bili Heraklove strele i luk.1
b) Neki kažu da je pastir kralja Aktora, Fimah, Dolofionov sin. pružio Filoktetu sklonište i vidao mu ljute rane punih deset godina. Drugi beleže da su se neke Filoktetove melibojske trupe smestile u njegovoj blizini na Lemnu, a da su mu Asklepijanci izlečili rane zemljom sa Lemna pre nego što su stigli izaslanici, a neki kažu da ga je izlečio Pilije ili Pelije, Hefajstov sin. Kaže se takođe da je Filoktet posle toga pokorio neka mala ostrva u blizini trojanske obale u ime kralja Euneja, oduzevši imanja karijskom stanovništvu, a da je tu uslugu kralj Eunej nagradio time što mu je dao oblast Akesu na Lemnu.2 Tako Odisej i Diomed nisu morali mnogo da se trude nudeći Filoktetu i lekarsku pomoć, on je dragovoljno poneo svoj luk i strele da za njih dobije rat, a za sebe slavu. Prema jednoj drugoj priči, izaslanici su došli u vreme kad je on već odavno bio mrtav i nagovorili njegove naslednike da im pozajme luk.3
c) Istina je, međutim, da je Filoktet boravio na Lemnu u mukama, dok mu Odisej nije na prevaru uzeo luk i strele, a da je Diomed (a ne kako neki kažu, Neoptolem) odbio da bude umešan u tu krađu i savetovao Filokteta da zahteva da mu se vrati njegova svojina. Umešao se i božanski Herakle. »Idi s njima u Troju, Filoktete», rekao je on, »a ja ću poslati tamo jedinog Asklepida da te izleči; jer Troja mora pasti pod mojim strelama. Ti ćeš biti izabran za najhrabrijeg među grčkim ratnicima. Ubićeš Parida, učestvovaćeš u razaranju Troje i poslaćeš kući ogroman plen, zaslužićeš najveće pohvale svom ocu Pojantu. Ali zapamti: niti ti možeš osvojiti Troju bez Neoptolema, Ahilejevog sina, niti on može bez tebe!«4
d) Filoktet posluša i kad stiže u grčki logor okupaše ga u svežoj vodi i ostaviše da prenoći u Apolonovom hramu; dok je spavao, hirurg Mahaon mu iseče trulo meso na rani, opra je vinom i previ mu lekovito bilje i kameni prah. Neki kažu da ga je lečio i Mahaonov brat Podalejrije.5
e) Čim se Filoktet povratio, on izazva Parida na dvoboj strelama. Prva strela koju je odapeo promaši, druga pogodi Parida u podlakticu, treća mu istera desno oko, a četvrta ga pogodi u članak i smrtno ga rani. Uprkos tome što je Menelaj pokušavao da ga se dočepa, Parid uspe da umakne sa bojišta i da se skloni u Troju. Te noći Trojanci ga odnesoše na Goru Idu, gde zamoli svoju bivšu ljubavnicu Nimfu Ojnonu da ga isceli; međutim ona, ogorčena na Helenu, svirepo odmahnu glavom, te Parida vratiše u Troju da umre. Ojnona se ubrzo pokaje i požuri u Troju sa kotaricom punom lekova, ali ga zateče mrtvog. U očajanju od bola, ona ili skoči sa zidina, ili se obesi, ili se baci na lomaču — niko se više ne seća tačno šta je učinila. Neki pravdaju Ojnonu govoreći da bi ona Parida odmah izlečila, ali da joj otac nije dozvolio; morala je da čeka dok on ode od kuće da bi uzela lekarije, a tada je već sve bilo kasno.6
f) Sad se Helen i Dejfob posvađaše oko Helenine ruke, a Prijam podržavaše Dejfoba tvrdeći da je dostojniji. Ali, iako su Heleninu udaju za Parida udesili bogovi, Helena nije mogla da zaboravi da je još uvek kraljica i Menelajeva žena. Jedne noći straža ju je uhvatila kad je pokušala da se konopcem spusti niz kulu i pobegne. Izveli su je pred Dejfoba, koji se silom oženi njome na veliko gnušanje Trojanaca. Helen odmah napusti grad i ode sa Arizbom na obronke planine Ide.7
g) Čuvši od Kalhanta da Helen jedini zna tajnu proročanstva koje štiti Troju, Agamemnon posla Odiseja da ga sačeka u zasedi i dovuče u grčki logor. Dogodilo se da je Helen bio u gostima kod Hrisa, u hramu Apolona Timbrajskog, kad ga Odisej nađe. Pokaza se da je Helen spreman da objavi proročanstvo pod uslovom da mu se osigura dom u nekoj dalekoj zemlji. On objasni da nije napustio Troju iz straha, već stoga što ni on ni Ajnej nisu mogli da gledaju kako Parid, ubivši Ahileja, skrnavi hram, zbog čega još ne behu upućena izvinjenja Apolonu.8
h) ''Neka bude ovako: ti nemoj ništa izostaviti, a ja ti jamčim za život i sigurnost'', reče Odisej. ''Proročanstvo je kratko i jasno'', odgovori Helen. ''Troja pada ovog leta ako se jedna Pelopova kost donese u vaš logor, ako Neoptolem zauzme polje i ako Atenin Paladijum bude ukraden iz utvrđenja jer su zidovi neosvojivi sve dok Paladijum bude u Troji.'' 9 Agamemnon posla po Peloplovu plećku u Pisu. U međuvremenu Odisej, Fojniks i Diomed otploviše za Skir, gde su nagovorili Likomeda da dopusti Neoptolemu da dođe u Troju — neki kažu da mu je tada bilo samo dvanaest godina. Čim je Neoptolem stigao pred Troju, njemu se javi Ahilejev duh, i pošto se Neoptolem odmah istakao i savetima i kao ratnik, Odisej mu dade Ahilejevo oružje.10
i) Telefov sin Euripil dopuni trojanske snage svežim trupama iz Misije, a Prijam, koji beše njegovoj majci Astiohi obećao zlatnu lozu, veri Euripila sa Kasandrom. Euripil se pokaza kao veoma odlučan borac i ubi hirurga Mahaona; zbog toga se u Asklepijevom svetilištu u Pergamu, gde je svaka služba počinjala himnom u slavu Telefa, ime njegovog sina Euripila nije smelo nikad pominjati. Nestor vrati Mahaonove kosti u Pil, a bolesnici su se lečili u svetilištu Geraneja; njegova sjajna statua od bronze stoji na istaknutom mestu koje se zove »Ruža«. Euripila je ubio Neoptolem.11
j) Neposredno pred pad Troje nesloga i razmirice među Prijamovim sinovima postadoše tako žestoke da on ovlasti Antenora da ugovori mir sa Agamemnonom. Po dolasku u grčki logor Antenor, iz mržnje prema Dejfobu, pristade da preda Paladijum i grad u Odisejeve ruke, po cenu da dobije kraljevstvo i polovinu Prijamovog blaga. Antenor reče Agamemnonu da se i na Ajnejevu pomoć može računati.12
k) Zajedno su skovali plan, pa Odisej zatraži od Diomeda da ga nemilosrdno išiba, i tako krvav, prljav i odeven u tralje, dobi dozvolu da uđe u Troju kao odbegli rob. Jedino ga je Helena prepoznala, ali kad ga je počela nasamo da ispituje, ostala je zbunjena njegovim nejasnim odgovorima. Ipak on nije mogao da odbije njen poziv da joj dođe u kuću, gde ona naredi da ga okupaju, istrljaju i obuku u finu odeću; pošto je tako utvrdila ko je, zakle se da ga neće odati Trojancima — do tada se bila poverila jedino Hekabi — pod uslovom da joj on poveri sve pojedinosti plana. Helena objasni Odiseju da nju sada u Troji drže kao zarobljenicu i da čezne da se vrati kući. Uto uđe Hekaba. Odisej joj se smesta baci pred noge kukajući od straha i poče da je preklinje da ga ne oda. Veoma iznenađena ona pristade. Hekaba tada otprati Odiseja i on srećno stiže do svojih prijatelja, sa mnogo obaveštenja, tvrdeći da je poubijao dosta Trojanaca koji nisu hteli da mu otvore kapije.13
l) Neki kažu da je Odisej tom prilikom ukrao Paladijum onako goloruk. Drugi tvrde da su on i Diomed, kao miljenici Atene, izabrani da to učine, i da su se popeli na utvrđenje uskim blatnjavim hodnikom, ubili pospale stražare i zajedno se dokopali slike koju im je sveštenica Teana rado ustupila.14 Najpoznatija priča je, međutim, da se Diomed uspuzao uz zid popevši se na Odisejeva ramena,. jer su merdevine bile suviše kratke, i sam ušao u Troju. Kad se ponovo pojavio noseći Paladijum u rukama, oni se obojica zajedno uputiše u logor pod punim mesecom; ali Odisej je želeo da slava pripadne samo njemu. On se baci na Diomeda, na čijim plećima beše Paladijum, i ubio bi ga da Diomed ne primeti sjaj od Odisejevog mača, te razoruža Odiseja, veza mu ruke, i protera ga prema brodovima, stalno ga udarajući i ritajući nogom. Otuda izreka »Diomedova prinuda«, koja se često primenjuje na one koji rade nešto prisilno.15
m) Rimljani neosnovano tvrde da su Odisej i Diomed odneli samo kopiju Paladijuma, izloženu za javnost, a da je Ajnej za vreme pada Troje spasao pravi Paladijum i sakrio ga zajedno sa ostalim svetim stvarima koje je poneo sa sobom u Italiju.16

1. Apolodor: Epitome V, 8; Ceces: O Likofronu 911; Sofokle: Filoktet I;
2. Higin: Fabula 102; Eustatije o Homeru, str. 330; Ptolemaj Hefajstionov: VI, navodi ga Fotije, str. 190; Filostrat: Heroika 5;
3. Ptolemaj Hefajstionov: V, navodi ga Fotije, str. 486: Pausanija: I, 22, 6,
4. Apolodor: loc. cit.; Filostrat: loc. cit.; i Filoktet 915 i 1409;
5. Ortej i Dionisije, navodi ih Ceces: O Likofronu 911; Apolodor: loc. cit.;
8. Ceces: O Likofronu 61—2; 64 i 911; Lesho: Mala Ilijada; Apolodor: III, 12, 6;
7. Apolodor: Epitome V, 9; Ceces: O Likofronu 143 i 168; Euripid: Trojanke 955—60: Servije uz Vergilijevu Ajneidu. II, 166;
8. Apolodor: Epitome V, 9—10; Sofokle: Filoktet 606; Orfej, navodi ga Ceces: O Likofronu 911; Diktij sa Krete: IV, 18;
9. Sofokle: Filoktet 1337—42; Apolodor: loc. cit.; Ceces: loc. cit.;
10. Apolodor: Epitome V, 11; Pausanija: V, 13, 3; Homer: Odiseja XI, 506; Filostrat: Imagines 2; Kvint Smirnjanin: Posthomerica VI, 57—113 i VII, 169—430; Rawlinson: Excidium Troiae; Lesho: loc. cit.;
11. Sholijast uz Homerovu Odiseju XI, 520; Diktij sa Krete: IV, 14: Mala Ilijada, navodi je Pausanija III, 28, 7; Apolodor: Epitome V, 12;
12. Diktij sa Krete: IV, 22 1 V, 8;
13. Euripid: Hekaba 239—50; Homer: Odiseja IV, 242; Lesho: loc.cit.;
14. Apolodor: Epitome V, 13; Sofokle: Fragmenat 367; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166; Sholijast uz Homerovu Ilijadu VI, 311; Suda sub Paladijum, Jovan Malala: Hronografija V, str. 109; izd. Dindort: Diktij sa Krete: V. 5 i 8:
15. Konon: Naracije 34; Servije; loc. cit.;
16. Dionis iz Halikarnasa: I, 68; Ovidije: Fasti VI. 434.
*
1. Sve je ovo dokona romansa ili drama i jedino su od značaja momenti krađe Paladijuma, Hekabinog misterioznog odbijanja da izda Odiseja (vidi 168, 5), i Paridove smrti od rane na članku (vidi 92, 10; 126, 3 i 164, j). Pelopova plećka je verovatno bila od kornjačinog oklopa (vidi 109, 5). Priča o tome kako je Filoktet podlegao otrovu — od Heraklove strele umočene u Hidrinu krv — izgleda da je najranije nastala (vidi 162, 1).

2. Pausanija izlaže sledeće (V, 13, 3): »Kad su se Grci vratili iz Troje, lađa koja je nosila Pelopovu plećku potonula je kod Euboje zahvaćena burom. Mnogo godina kasnije je jedan ribar iz Eritreje po imenu Damarmen (»ukrotitelj jedara«) izvukao kost svojom mrežom. Kost je bila tako ogromna da ju je on sakrio u pesak i otišao u Delfijsko proročište da se raspita čija je to kost i šta treba s njom da učini. Apolon udesi da izaslanici iz Elide stignu upravo tog dana kako bi potražili leka protivu kuge. Pitonka je odgovorila Eliđanima: »Pronađite Pelopovu plećku.« Damarmenu je kazala: »Daj tu kost ovim izaslanicima.« Eliđani ga dostojno nagradiše, davši nasledno pravo njegovom domu da čuva kost. Nje nije više bilo kad sam pohodio Elidu; bez sumnje da su godine i morska voda u kojoj je tako dugo stajala učinili svoje.«
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:34

167 DRVENI KONJ

Najzad Atena nadahnu Prilija, Hermesovog sina, pomišlju da se u Troju može ući pomoću drvenog konja; Epej, Panopejev sin, Fokiđanin iz Parnasa, dobrovoljno se javi da ga napravi pod nadzorom Atene. Posle toga je, naravno, Odisej sebi pripisao ovaj strateški potez.1
b) Epej je doveo u Troju trideset brodova iz Kiklade. On je u Atrejevom domu zauzimao položaj glavnog vodonoše, kao što se vidi na frizu u Apolonovom hramu u Karteji; ali iako je bio veoma vešt u pesničenju i oprobani zanatlija, bio je rođena kukavica. Time su njegovog ova Panopeja bogovi kaznili za verolomstvo, jer se lažno zakleo Ateninim imenom da neće proneveriti ništa od tafijskog plena koji je dobio Amfitrion. Epejev kukavičluk je od tada ušao u poslovicu.2
c) Epej napravi ogromnog šupljeg konja od jelovine sa tajnim vratima na jednoj dasci, a na drugoj ureza krupnim slovima posvetu Ateni: »Iz zahvalnosti za srećan povratak u domovinu, Grci posvećuju ovaj dar Boginji.«3 Odisej nagovori najhrabrije Grke da se, naoružani, popnu uz lestve od konopca u utrobu konja. Njihov broj nije utvrđen, a kreće se od dvadeset i tri, trideset i više, do pedeset i, sasvim preterano, do tri stotine. Među njima behu: Menelaj, Odisej, Diomed, Stenel, Akamant, Toant i Neoptolem. Ušao je i Epej, koga su nagovorili, pretili mu i najzad ga podmitili. On se pope poslednji, uvuče lestve, zato što je jedini znao kako se otvaraju i zatvaraju tajna vrata, i sede kraj brave.4
d) Kad je pala noć, ostali Grci sa Agamemnonom postupiše po Odisejevim uputstvima, spališe logor i izvezoše se na more, da u blizini Tenede i Kalidskih ostrva pričekaju do iduće večeri. Jedino je Odisejev rođak Sinon, Autolikov unuk, ostao na obali da zapali buktinju kao signal za njihov povratak.5
e) U ranu zoru trojanski izvidnici saopštiše da je logor u pepelu i da su Grci otišli ostavivsi ogromnog konja na morskoj obali. Prijam sa sinovima izađe i sam da ga vidi, i, dok su oni posmatrali i čudili se, Timoet prvi prekide tišinu. »Pošto je to dar Ateni, predlažem da ga unesemo u Troju i popnemo na tvrđavu«, reče on. »Ne, ne!« uzviknu Kapis. »Atena je isuviše dugo bila naklonjena Grcima, moramo ga ili odmah upaliti, ili razbiti da vidimo šta ima u njegovom trbuhu.« Ali Prijam izjavi: »Timoet ima pravo, prenećemo ga na koturačama. Neka niko ne oskrnavi Ateninu svojinu.« Konj je bio toliko širok da nije mogao da prođe kroz gradske kapije čak ni kad su probili zidove. Zaglavljivao se četiri puta. Uz ogromne napore Trojanci uspeše da popnu konja na tvrđavu, ali ipak odmah popraviše zidove iz predostrožnosti. Još jedan razlog za strah pojavio se kad Kasandra objavi da su u konju naoružani ljudi, i kada je to potvrdio i vidoviti Laokoont, Antenorov sin, koga neki pogrešno smatraju Anhisovim bratom. Vičući na sav glas: »Budale, nikad ne verujte Grcima, ni onda kada vam šalju poklone!« on zavitla koplje koje se podrhtavajući zabode u konjske sapi i izazva zveku oružja iznutra. Digoše se povici: »Spalite ga!« »Bacite ga niz zidine!« Ali oni što podržavahu Prijama, molili su: »Neka ostane!«6
f) Ova rasprava bi prekinuta dolaskom Sinona, koga su trojanski vojnici sprovodili okovanog u lance. U toku istrage on reče da je Odisej već odavno pokušavao da ga uništi, jer je znao tajnu Palamedovog ubistva. Grci su otišli jer su siti ratovanja, a bili su odlučili da odu kućama još pre nekoliko meseci, ali ih je sprečavalo loše vreme. Apolon ih je savetovao da umilostive vetrove krvavom žrtvom, kao i onda kad nisu mogli da krenu iz Aulide. »Na to je«, rece Sinon, »Odisej pozvao na stranu Kalhanta i zatražio da imenuje žrtvu. Kalhant nije mogao odmah da odgovori i povukao se na deset dana, pa najzad, pošto ga je, bez sumnje, podmitio Odisej, uđe u šator gde je zasedao Savet i pokaza na mene. Svi prisutni pozdraviše taj izbor, svaki sa olakšanjem u srcu što ga je mimoišla nesreća, a mene okovaše. Međutim podiže se povoljan vetar, te moji drugovi žurno porinuše brodove u more, i u gužvi koja nastade ja uspeh da pobegnem.«
g) Tako se Prijam prevari i prihvati Sinona kao roba pokajnika te naredi da mu se skinu okovi. ''Pričaj nam sada šta znaš o ovom konju'', reče ljubazno Prijam. Sinon objasni kako su Grci proigrali Ateninu pomoć, od koje su toliko zavisili, onda kad su Odisej i Diomed ukrali Paladijum iz Hrama. Čim su sliku doneli u logor, iz nje tri puta suknu plamen, a udovi se orosiše vlagom u znak Boginjinog gneva. Zbog toga je Kalhant savetovao Agamemnonu da otplovi kući i prikupi u Grčkoj nove snage za pohod pod boljim auspicijama, a da ostavi konja na poklon Ateni ne bi li joj ublažio gnev. ''Zašto su napravili tako velikog konja?'' upita Prijam. Sinon, koga je Odisej dobro poučio šta da kaže, odgovori: ''Da ne biste mogli da ga unesete u grad. Kalhant je prorekao da će vas Atena uništiti ako prezrete sveti predmet, ali ako on
ikada uđe u Troju, vi ćete ojačati i ovladaćete svim snagama Azije, poći u pohod na Grčku i pokoriti Mikenu.''7
h) ''Sve su to laži'', vikao je Laokoont, ''i zvuče kao da ih je izmislio Odisej. Ne veruj mu, Prijame!'' On još dodade: »Molim te, gospodaru, dozvoli mi da prinesem bika na žrtvu Posejdonu. Kad se vratim, nadam se da ću videti drvenog konja u pepelu.« Treba objasniti da su Trojanci kamenovali svog Posejdonovog sveštenika pre devet godina i da su odlučili da ga ne zamenjuju dok se ne približi kraj ratu. Sada su kockom izabrali Laokoonta da umilostivi Posejdona. On je već bio sveštenik u hramu Apolona Timbrajskog, koga je razgnevio zato što se oženio i izrodio decu uprkos zakletvi i celibatu, a posebno zato što je sa svojom ženom Antiopom uživao u ljubavi pred samim božjim likom.8
i) Laokoont se povuče da odabere žrtvu i spremi oltar, a Apolon, da bi objavio skoru propast Troje, posla dve ogromne morske zmije, Porka i Heriboju, ili Kurisija ili Periboja, i one požuriše sa Teneda i Kalidskih ostrva prema Troji.9 Izađoše na obalu, pa se obaviše oko udova Laokoontovih sinova blizanaca, Antifanta i Timbraja, koga neki zovu Melant, i ugušiše ih. Laokoont pritrča da ih spase, ali i sam nađe smrt. Zmije zatim otpuzaše do tvrđave, gde se jedna sklupča pored Ateninih nogu, a druga skloni iza njenog štita. Neki, međutim, kažu da je samo jedan od Laokoontovih sinova ubijen i da je umro u hramu Apolona Timbrajskog a ne pred Posejdonovim oltarom, a drugi da je sam Laokoont izbegao smrt.10
j) Ovaj strašni predznak Trojanci protumačiše kao potvrdu da je Sinon govorio istinu. Prijam je sasvim pogrešno shvatio da je Laokoont kažnjen zato što se bacio kopljem na konja, a ne zato što je uvredio Apolona. On odmah posveti konja Ateni, pa iako su se Ajnejeve pristalice u strahu odmah povukle u svoje šatore na planinu Ida, skoro svi Prijamovi Trojanci počeše da slave pobedu gozbama i veseljem. Žene nabraše cveća na obalama reka, ukrasiše konjsku grivu i prostrše ćilim ruža oko kopita konja.11
k) Međutim, u trbuhu konja Grci su drhtali od straha, a Epej je tiho plakao, izbezumljen od užasa. Samo Neoptolem nije pokazivao nikakvo uzbuđenje, čak ni onda kad je vrh Laokoontovog koplja, probivši dasku, skoro dotakao njegovu glavu. S vremena na vreme on je navaljivao na Odiseja da izda naređenje za napad, jer je Odisej bio vođa — i stezao je preteći džilit i dršku mača. Ali Odisej nije popuštao. Pred veče Helena izađe iz dvora da prošeta i obiđe tri puta oko konja, tapšući ga po sapima, i zabavljaše Dejfoba, koji je bio sa njom, naizmenično podražavajući čas Grke čas glasove njihovih žena. Menelaj i Diomed, koji behu pritešnjeni u sredini pored Odiseja, jedva izdržaše da ne iskoče kad začuše kako ih zove po imenu, ali Odisej ih obuzda. Videći kako Antilej samo što nije progovorio, Odisej mu usta zapuši rukom, a neki kažu da ga je zadavio.12
i) Te noći, premoreni gozbama i veseljem, Trojanci čvrsto zaspaše, tako da čak ni lavež pasa nije remetio tišinu. Ali Helena je ležala budna i jasno okruglo svetlo sijalo je iz njene sobe kao znak Grcima. O ponoći, baš pre nego što je izašao polumesec sedmog dana u godini, Sinon se iskrade iz grada da zapali baklju na Ahilejevoj grobnici, a Antenor zamaha buktinjom.13 Agamemnon, odgovarajući na te signale, zapali jelove grane na pramcu svog broda koji je krstario na nekoliko dometa strele od obale i sva se flota uputi obali. Antenor pažljivo priđe konju i tihim glasom saopšti da je sve u redu, a Odisej naredi Epeju da otvori vrata.14
m) Prvi iskoči Ehion, Portejev sin, pade i slomi vrat. Ostali siđoše Epejevim lestvicama od konopaca. Jedni potrčaše da otvore kapije vojnicima koji su se iskrcali, drugi odmah posekoše stražare koji su čuvali tvrđavu i dvor; Menelaj je mislio samo na Helenu, te potrča pravo njenoj kući.15

1 Higin: Fabula 108; Ceces: O Likofronu 219: Epitome V, 14;
2 Euripid: Trojanke 10; Diktij sa Krete I, 17; Stesihor, navodi ga Eustatije uz Homera, str. 1323: Atenaj: X, str. 457; Homer: Ilijada XXIII, 665; Ceces: O Likofronu 930; Hesihije sub Epeius;
3. Homer: Odiseja VIII, 493; Apolodor: Epitome V, 14—15;
4 Ceces loc. cit.; i Posthomerica 641—50; Kvint Smirnjanin: Posthomerica XII, 314—35; Apolodor: Epitome V, 14; Mala Ilijada, navodi je Apolodor: loc. cit.; Higin: loc. cit.;
5. Apolodor: Epitome V, 14—15; Ceces: O Likofronu 344;
6. Vergilije: Ajneida II, 13—249; Lesho: Mala Ilijada; Ceces: O Likofronu 347; Apolodor: Epitome V, 16—17; Higin: Fabula 135;
7. Vergilije: loc. cit.;
8. Euforion, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 201; Higin: loc. cit.; Vergilije: loc. cit.;
9 Apolodor: Epitome V, 18; Higin: loc. cit.; Ceces: loc. cit.; Lisimah, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 211;
10. Tesandar, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu: loc. cit.; Higin: loc. cit.; Kvint Smirnjanin: Posthomerica XII, 444—97; Arktin iz Mileta: Propast Troje; Ceces: loc. cit.; Vergilije: loc. cit.;
11 Homer: Odiseja VIII, 504; Apolodor: Epitome V, 16—17; Arktin iz Mileta: ibid.; Lesho: loc. cit.; Trifiodor: Propast Troje 316 1 340—4;
12. Homer: Odiseja XI, 523—32 i IV, 271—89; Trifiodor: Propast Troje
13. Trifiodor: Propast Troje; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 255; Lesho: loc. cit.; navodi ga Ceces: O Likofronu 344; Apolodor: Epitome V, 19;
14. Vergillje: Ajneida II, 256; Higin: Fabula 108; Apolodor: Epitome V, 20; O Likofronu 340;
15. Apolodor: loc. cit.
*
1. Klasični komentatori Homera nisu bili zadovoljni pričom o drvenom konju. Oni su pravili različite pretpostavke; da su Grci upotrebili mašinu u obliku konja za rušenje zidina (Pausanija: I, 23, 10; da je Antenor pustio Grke u Troju na arkapiju na kojoj je bio naslikan konj; da je konj bio znak raspoznavanja kod Grka kako bi mogli razlikovati svoje od neprijatelja u pomrčini i zbrci; da je posle predaje Troje neprijatelju proročište zabranilo pljačku i nasilje u kućama koje su bile obeležene znakom konja, pa su tako dom Antenora i drugih bile pošteđene; da je Troja pala pod pritiskom konjice; da su se Grci, pošto su spalili svoj logor, sakrili iza gore Hipije (''od konja'').

2. Vrlo je verovatno da je Troja napadnuta nekom vrstom drvene tvrđave obložene mokrim konjskim kožama kao zaštitom protiv zapaljivih džilita. Tu tvrđavu su pomerali prema dobro poznatom slabo branjenom — zapadnom platnu, koje je zidaoAjak (vidi 158, 8). Ali to teško može da objasni priču da su grčke vođe bile skrivene u konjskom ''trbuhu''. Možda su Homeridi to izmislili kako bi objasnili u njihovo vreme nerazumljivu ikonu koja je prikazivala grad utvrđen zidinama, kraljicu, svečani skup, i svetoga kralja kako se ponovo rađa s glavom koja se pomalja iz kobile, svete životinje i kod Trojanaca (vidi 48, 3) i kod Ajakida (vidi 81, 4). Drvena kobila načinjena od jelovine, drveta rođenja (vidi 51, 5), mogla je služiti za obred, kao što je drvena krava igrala određenu ulogu u braku Minoja i Pasifaje (vidi 88, e). Borba između Odiseja i Antijela verovatno je izvedena po ikoni što je prikazivala blizance kako se svađaju u majčinoj utrobi (vidi 73, 2)?

3. Priča o Laokoontovim sinovima podseća na priču o dve zmije koje su obavile Herakla (vidl 119, 2). Prema nekim verzijama, njih je smrt zadesila u Apolonovom svetilištu, a sam je Laokoont, kao Amfitrion, izbegao nepovređen. Zmije su, u stvari, samo čistile uši dečacima kako bi im dale proročku moć. »Antifant« treba da znači »prorok« — ''onaj koji govori umesto Boga''.

4. U božanskim okvirima rat se vodio između Afrodite, trojanske Boginje mora, i Posejdona, grčkog Boga mora (vidi 169, 1) — zato je Prijam i ukinuo Posejdonovo sveštenstvo.

5. Kipovi koji se znoje bili su česta pojava posle pada Troje; rimski Bogovl su kasnije prisvojili taj znak kao upozorenje na svoje negodovanje, pa je to prešlo i na katoličke svece koji su ih zamenili.

6. U ranijoj sagi Epejeva hrabrost se ironično pripisivala razmetljivcima, a od razmetljivca do kukavice samo je jedan korak (vidi 88, 10).

168 PROPAST TROJE

Odisej je izgleda obećao Hekabi i Heleni da će poštedeti svakog ko ne bude pružao otpor. Ali Grci su tiho nastupali ulicama obasjanim mesečinom, prodirali u nezaštićene kuće i klali zaspale Trojance. Hekaba se sklonila sa svojim kćerima pod staro lovorovo drvo kraj Zeusovog oltara u dvorištu palate i tu zadržala i Prijama da ne odjuri u vrtlog bitke. »Ostani s nama, gospodaru moj, na ovom sigurnom mestu«, molila je ona. »Ti si suviše slab i star za bitku.« Prijam je poslušao gunđajući, dok njihov sin Polit ne protrča pored njih gonjen od Grka koji mu behu za petama, i pade proboden pred njihovim očima.1 Proklinjući Neoptolema, koji Politu beše zadao smrtni udarac, Prijam hitnu bezuspešno mač na njega; posle toga su ga odmah svukli sa stepenica oltara crvenih od Politove krvi i iskasapiše ga na pragu njegovog sopstvenog dvora. Ali Neoptolem nije zaboravio svoju sinovsku dužnost i odvuče truplo na Ahilejev grob, gde ga ostavi da trune, obezglavljeno i nepokopano.2
b) Za to vreme Odisej i Menelaj se uputiše Dejfobovoj kući i tu se upletoše u najkrvaviju od svih svojih bitaka, iz koje izađoše kao pobednici zahvaljujući samo Ateninoj pomoći. Koji je od njih dvojice ubio Dejfoba ne zna se tačno. Neki čak kažu da mu je sama Helena zabila nož u leđa; taj čin, kao i izgled njenih nagih grudi, tako je oslabio Menelajevu volju da je odstranio mač i sklonio je na brod, iako se bio zakleo da »ona mora umreti«. Dejfobovo telo svirepo iskasapiše, ali mu je kasnije Ajnej podigao spomenik na rtu Rojtej.3 Odisej je video Glauka, jednog od Antenorovih sinova, kako trči niz ulicu bežeći od Grka koji su ga pomamno gonili. On se ispreči i istovremeno spase Glaukovog brata Helikaona, koji je bio teško ranjen. Menelaj zatim obesi leopardovu kožu na vrata Antenorove kuće kao znak da je treba poštedeti.4 Antenor, njegova žena Teana i njegova četiri sina, mogli su slobodno da se kreću i da ponesu sva svoja dobra sa sobom; nekoliko dana kasnije oni su otplovili Menelajevim brodom i prvo se nastanili u Kireni, zatim u Trakiji, i najzad u Henetiki na Jadranu.5 Henetika je tako nazvana zato što je Antenor preuzeo komandu nad nekim izbeglicama iz paflagonijske Atene, čiji je kralj Pilajmen pao pod Trojom i poveo ih u uspešan rat protiv Eugenija iz severne italijanske ravnice. Luka i oblast gde su se iskrcali dobili su ime »Nova Troja«, a oni su sada poznati kao Venecijanci. Za Antenora se priča da je osnovao i grad Padovu.6
c) Po Rimljanima, Grci su od trojanskih porodica poštedeli još jedino Ajnejevu. I on je, kao i Antenor, u poslednje vreme radio na tome da se Helena vrati Grcima i da se zaključi pravedan mir; kad ga je Agamemnon video kako nosi starog Anhisa na leđima i ide prema dardanskoj kapiji ne osvrćući se unaokolo, zapovedi da niko ne sme dirati tako primernog i pobožnog sina. Neki, međutim, kažu da je Ajnej bio u Frigiji kada je grad pao.7 Drugi, opet, da je branio Troju do kraja, pa se zatim povukao u Pergamsku tvrđavu i posle dva dana hrabrog otpora najzad poslao svoje ljude po mraku na planinu Idu i došao za njima čim je mogao sa svojom porodicom, blagom i svetim ikonama, i da je, pošto su mu Grci ponudili častan mir, prešao na tračanski Pelen i umro tamo ili u jadranskom Orhomenu. Ali Rimljani kažu da je lutao po Lacijumu, osnovao grad Lavinium i, poginuvši u borbi, otišao na nebo. Ali to su samo priče: istina je da ga je Neoptolem poveo sa sobom kao zarobljenika na brod, što beše najčasnija nagrada za svakog Grka, i da ga je čuvao radi otkupa koji su Dardanci platili.8
d) Helikaonova žena Laodika (koju neki zovu Telefovom ženom) uživala je u ljubavi sa Atinjaninom Akamantom kad je kao Diomedov izaslanik pre deset godina bio u Troji i tajno mu rodila sina Munita. Njega je odgajila Helenina robinja Ajtra — Tesejeva mati — prema tome, dečakova baba. Za vreme pada Troje, dok je Laodika stajala u svetilištu Troje pored grobova Kila i Munipa, zemlja se otvorila i progutala je na očigled svih.9
e) Ajtra, sva zbunjena, pobegne sa Munitom u grčki logor, gde Akamant i Demofont prepoznaše u njoj svoju davno izgubljenu babu, za koju su se zakleli da će je ili spasti ili otkupiti. Demofont odmah priđe Agamemnonu i zatraži dozvolu da je vrati u otadžbini, zajedno sa njenom drugaricom zarobljenicom, Pejritojevom sestrom. Atenjanin Menestej podrža njihovu molbu pa, kako je Helena često pokazivala da ne voli Ajtru gazeći je po glavi i čupajući je za kosu, Agamemnon pristade pod uslovom da se Demofont i Akamant odreknu daljeg udela u deobi pljačke. Na nesreću, Akamant, vraćajući se u domovinu, svrati u Trakiju i tamo se iskrca sa Munitom, koga tu ujede zmija te odmah umre.10
f) Čim je počelo ubijanje po Troji, Kasandra je pobegla u Atenin hram i pribila se uz njen drveni lik koji se nalazio na mestu Paladijuma. Tu je nađe Mali Ajant i pokuša da je odvuče, ali je ona tako čvrsto zagrlila lik da je morao i njega da odnese u harem koji je postao zajednička sudbina svih trojanskih žena. Međutim Agamemnon zatraži Kasandru kao posebnu nagradu za svoje zasluge, a Odisej mu učtivo saopšti da je Ajant u svetilištu silovao Kasandru i da zato lik drži oči okrenute k nebu od užasa.11 Tako Kasandra pripade Agamemnonu kao nagrada, dok Ajant navuče na sebe mržnju cele vojske; kad su Grci bili spremni za povratak, Kalhant upozori Savet da se Atena mora umilostiviti zbog uvrede koju su naneli njenom svetilištu. Da zadovolji Agamemnona, Odisej predloži da kamenuju Ajanta, ali Ajant pobeže u svetilište Ateninog oltara, gde se zakleo najsvetijom zakletvom da je Odisej lagao kao i uvek; ni Kasandra nije zahtevala da mu se sudi zbog otmice. Ipak Kalhantovo proročanstvo nije smelo da se zanemari; zato je Ajant izrazio žaljenje što je pokrenuo lik i ponudio se da okaje greh, ali ga smrt preteče. Brod kojim je krenuo za Grčku udario je o Girajske stene. Kad je uspeo da se dočepa obale, Posejdon trozupcem razbi stenu i on se udavi; neki kažu i da ga je Atena udarila gromom koji je pozajmila od Zeusa. Tetida ga je sahranila na ostrvu Mikon; njegovi zemljaci su cele te godine nosili crninu u znak žalosti, a posle su jedanput godišnje puštali u more lađu sa crnim jedrom, natovarenu poklonima, i spaljivali je u njegovu čast.12
g) Atenin se gnev tada sruči na zemlju opuntske Lokride, a Delfisko proročište dade na znanje bivšim Ajantovim podanicima da se neće osloboditi gladi i boleština ako hiljadu godina ne budu, godišnje jedanput, slali u Troju po dve devojke. Stotinu domova iz Lokride preuze na svoja pleća taj teret kao znak svog plemenitog porekla. Oni su birali devojke kockom i iskrcavali ih usred noći, i to svaki put u drugo godišnje doba; s njima su išli rođaci koji poznaju zemlju, kako bi mogli da ih neopaženo provedu do Ateninog svetilišta. Kad bi Trojanci uhvatili te devojke, oni bi ih kamenovali i spaljivali kao izrode zemlje, a pepeo im bacali u more; ali čim bi se domogle svetilišta, niko im ništa nije mogao. U svetilištu su im podsecali kose i oblačili u košulje kakve nose robinje, te su dane provodile radeći poslove robova, dok ih novodošle ne oslobode tih dužnosti. Pre mnogo godina dogodilo se da su Trarijani osvojili Troju i tom prilikom pobili sveštenice iz Lokride, pa Lokriđani odlučiše da više ne šalju devojke, smatrajući da je time i kazna prestala da važi; ali glad i boleština navališe na Lokridu takvom žestinom da oni brže-bolje obnoviše stari običaj, ali na drugi način. Otada su devojke dospevale u Atenino svetilište podzemnim prolazom, s tajnim ulazom koji nije bio mnogo udaljen od zidina vodeći u blatnjavi odvodni kanal kojim su se Odisej i Diomed prikrali kad su ukrali Paladijum. Trojanci nisu nikako mogli da otkriju kako devojke uspevaju da uđu, nikada ne znajući koje noći treba da stigne oslobođenje, tako da su ih veoma retko hvatali, i to uvek samo slučajno.13
h) Posle pokolja Agamemnonovi ljudi pređoše na pljačku, spališe Troju, podeliše plen, razoriše zidine i prineše cele žrtve paljenice svojim bogovima. Savet je raspravljao izvesno vreme o tome šta treba učiniti sa maloletnim Hektorovim sinom Astianaktom, koga su drukčije zvali još i Skamandrije; kad je Odisej preporučio da se potajno pobiju Prijamovi naslednici, Kalhant odredi detinju sudbinu proričući da će, ako ostane živ, osvetiti svoje roditelje i svoj grad. Iako su se ostali prinčevi ustezali da ubiju maloletno dete, Odisej ga dobrovoljno baci sa tvrđave.14 Neki kažu da je Neoptolem, kome je kao plen pripala Hektorova udovica Andromaha, dohvatio Astianakta iz njenog naručja i da ga je, ne bi li izvršio nalog koji je obnarodovao Savet, uhvatio za jednu nogu, zavitlao oko glave i bacio na stenu, daleko dole ispod sebe.15 Drugi opet kažu da je dete skočilo sa zida u trenutku kad je Odisej izricao Kalhantovo proročanstvo i prizivao bogove da odobre svirepi obred.16
i) Savet je raspravljao i o sudbini Poliksene. Ležeći na umoru, Ahilej je molio da je žrtvuju na njegovom grobu i češće se javljao u snu Neoptolemu i drugim vojskovođama, preteći da će vetrovima zadržavati brodove u Troji dok ne ispune njegov zahtev. Čuo se i glas sa groba kako se žali: »Nepravedno je da se meni ne dodeli nikakav plen!« Pojavio se i duh na predgorju, naoružan zlatnim oružjem, koji je vikao:
»Kuda ćete, Grci? Zar ćete ostaviti moj grob ne odavši mu poštovanje?«17
j) Kalhant objavi da Poliksena može biti žrtvovana Ahileju, koji ju je voleo. Agamemnon se protivio, navodeći kao razlog da je već proliveno mnogo krvi, i starih i mladih, i dece i ratnika, da bi se ublažila Ahilejeva osveta, i da mrtvi, ma kako slavni bili, za života nemaju prava na žive žene. Ali su Demofont i Akamant, kojima je uskraćen ravnopravan udeo u plenu, pronosili glasove da Agamemnon time brani samo svoj lični interes, želeći da ugodi Polikseninoj sestri Kasandri ne bi li mu što pre pala u zagrljaj. Oni su glasno pitali: »Šta zaslužuje veće poštovanje, Ahilejev mač ili Kasandrina postelja?« Osećajući da nije u pravu, a i po Odisejevom nagovoru, Aga-memnon najzad popusti.18
k) Savet je dao uputstva Odiseju da dovede Poliksenu i pozvao Neoptolema da činodejstvuje kao sveštenik. Ona je žrtvovana na Ahilejevom grobu, pred svom vojskom što se žurila da joj priredi pogreb sa počastima; posle toga se namah diže vetar povoljan za plovidbu.19 Ali neki kažu da je grčka flota već stigla u Trakiju kad se pojavio Ahilejev duh, preteći suprotnim vetrovima, i da su mu tek onda žrtvovali Poliksenu.20 Drugi beleže da je ona svojevoljno otišla na Ahilejev grob, pre nego što je Troja pala, i da se bacila na isukani mač ne bi li na taj način ispaštala za zlo koje mu je nanela.21
l) Iako je Ahilej ubio Polidora, Prijamova i Laotejina sina, najmlađe i najvoljenije Prijamovo dete, ipak je jedan kraljević pod istim imenom i dalje živeo. To beše Prijamov i Hekabin sin i njega poslaše u trački Hersones njegovoj tetki Ilioni, ženi kralja Polimnestora, i ona ga je gajila. Iliona je postupala sa Polidorom baš kao da je rođeni brat njenog sina Dejfila, koga je rodila Polimnestoru. Agamemnon je sledio Odisejevu politiku uništenja svih Prijamovih naslednika te posla glasnike Polimnestoru sa porukom da mu daje Elektru za ženu i miraz u zlatu ako mu preda Polidora. Polimnestor prihvati mito, ali pošto nije mogao da ubije dete za koje se zakleo da će ga štititi, umesto njega ubi svog sina Dejfila u prisustvu glasnika koji se vratiše prevareni. Polidor nije znao tajnu svog porekla, ali je video da je on razlog što se Iliona otuđila od Polimnestora, te ode u Delfe i upita Pitonku: »Šta to zadaje bol mojim roditeljima?« Ona odgovori: »Beznačajno je to što me pitaš kad ti je grad pretvoren u pepeo, otac iskasapljen a majka zarobljena.« On se vrati u Trakiju veoma zabrinut, ali ne zateče nikakve promene od svog odlaska. »Zar je moguće da se Apolon prevario?« pitao se on u čudu. Iliona mu reče istinu, a on, užasnut što je Polimnestor ubio svoje rođeno dete zbog zlata i obećanja da će dobiti novu kraljicu, prvo ga oslepi, a potom poseče.22
m.) Drugi kažu da su Grci Polimnestoru zapretili ratom do uništenja ako im ne preda Polidora, i da su, kad je najzad pristao, odveli dečaka u svoj logor i predložili Prijamu da ga zameni za Helenu. Pošto je Prijam odbio da razgovara o tom predlogu, Agamemnon riaredi da se Polidor kamenuje pod zidinama Troje,
a zatim posla Polidorovo telo Heleni sa porukom: »Pokaži ovo Prijamu, i pitaj ga da li se sad kaje zbog svoje odluke.« To je bila svirepa zloba, jer se Prijam beše zakleo da neće predati Helenu dokle god se ona bude nalazila pod zaštitom Afrodite, a bio je spreman da otkupi Polidora bogatim gradom Antandrom.23
n) Odisej je dobio Hekabu kao plen. i poveo je u trački Hersones, gde ona obasu strašnim optužbama Odiseja i ostale Grke zbog varvarstva i verolomstva, da im nije ostalo ništa drugo nego da je ubiju. Njen duh uze oblik jedne od onih strašnih crnih utvara koje su pratile Hekatu, skoči u more i otpliva prema Helespontu; mesto na kome je sahranjena prozvaše »Kučkin grob«.24 Drugo tumačenje ove priče kaže da je Hekata, posle žrtvovanja Poliksene, našla mrtvo Polidorovo telo izbačeno na obalu mora. Polidora je ubio Hekabin zet Polimnestor zbog zlata kojim je Prijam plaćao troškove oko njegovog vaspitanja. Ona pozva Polimnestora obećavši da će ga povesti do tajne riznice sakrivene u ruševinama Troje, a kad se on približi sa svoja dva sina, ona izvadi nož iz nedara, ubi oba dečaka a Polimnestoru iskopa oči; to je bio izraz njenog lošeg raspoloženja, a Agamemnon joj oprosti, imajući u vidu njene godine i njenu nesreću. Tračanski plemići su hteli da se osvete Hekabi strelama i kamenjem, ali ona se pretvori u kučku po imenu »Majra« i poče da trči unaokolo tužno zavijajući, tako da oni zbunjeni odustaše.25
o) Neki kažu da je Antenor osnovao novo trojansko kraljevstvo ria ruševinama starog. Drugi da je Astianakt ostao živ i postao kralj Troje posle odlaska Grka i da ga je, pošto su ga Antenor i njegovi saveznici proterali, Ajnej vratio na presto. Njega je ipak nasledio Ajnejev sin Askanije, kao što je stajalo u proročanstvu. Ali bilo kako bilo, nova Troja ne beše ni senka staroj.26

1. Apolodor: Epitome V, 21; Euripid: Hekaba 23; Vergilije: Ajneida II, 506—57;
2. Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 27, 1; Vergilije: loc; cit.; Apolodor: loc. cit.; Euripid: Trojanke 16—17;
3. Homer: Odiseja VIII, 517—20; Apolodor: Epitome V, 22; Higin: Fabula 240: Pausanija: V, 18, 1; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga sholijast uz Aristofanovu Lisistratu 155; Vergilije: Ajneida VI, 494; Diktij sa Krete: V, 12;
4. Apolodor: Epitome V, 21; Homer: Ilijada III, 123; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 26, 3; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246: Sofokle: Osvajanje Troje, navodi ga Strabon: XIII, 1, 53;
5. Pausanija: X, 27, 2; Pindar: Pitijske ođe V, 82; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246; Strabon: XIII, 1, 53;
6. Livije: I, 1; Servije o Vergilijevoj Ajneidi I, 246;
7. Livije: loc. cit.; Apolodor: Epitome V, 21; Dionis iz Halikarnasa: I, 48;
8. Dionis iz Halikarnasa: I. 48, 49 i 64; Ajlijan: Varia istoria III, 22; Higin; Fabula 254; Strabon: XIII. 608; Pausanija: VIII, 12, 5; Vergilije: Ajneida. passim; Plutarh: Romul 3; Livije: I, 2; Lesho: Mata Ilijada, navodi ga Ceces: O Likofronu 1268;
9. Higin: Fabula 101; Homer: Ilijada III, 123—4; Ceces: O Likofronu 495 i 314; Apolodor: Epitome V, 23;
10. Sholijast uz Euripidove Trojanke 31; Apolodor: Epitome V, 22; Lesho: Mala Ilijada, navodi ga Pausanija: X, 25, 3; Higin: Fabula 243; Pausanija: V, 19, 1; Dio Hrisostom: Besede XI, 1, str. 179, izd. Dindorff; O Likafronu 495; Partenije: Ljubavne priče 16;
11. Arktin iz Mileta: Propast Troje; Vergilije: Ajneida II, 406; Apolodor: loc. cit.; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIII, 66;
12. Ceces: O Likofronu 365; Apolodor: Epitome V, 23; Pausanija: X, 31, 1; I, 15, 3 i X, 26, 1; Homer: Odiseja IV, 99;
13. Higin: Fabula 116; Sholijast uz Homerovu Ilijadu XIII, 66; Likofron: 1141—73, sa Cecesovim sholijama: Polibije XII, 5; Plutarh: O sporosti božanske pravdc XII- Strabon: XIII, 1, 40; Ajlijan: Varia Historia, Fragmenat 47; Ajnej Taktik: XXXI, 24;
14. Homer: Ilijada VI, 402; Apolodor: loc. cit.; Euripid: Trojanke 719; Higin: Fabula 109; Servije o Vergilijevoj Ajneidi II, 457; Trifiodor: Propast Troje 644—6;
15. Apolodor: loc. cit.; Lesho: Mata Ilijada, navodi ga Ceces: O Likofronu 1268; Pausanija: X, 25, 4;
16. Seneka: Troades 524 1 1063;
17. Servije o Vergilijevoj Ajneidj III, 322; Ceces: O Likofronu 323: Kvint Smirnjanin: Posthomerica XIV, 210—328; Euripid: Hekaba 107;
18. Servije o Vergilijevoj Ajneidi: loc. cit.; Euripid: loc. cit.;
19. Euripid: Hekaba 218 l 251—82:
20. Ovidije: Metamorfoze XIII, 439; Pausanija: X, 25, 4;
21. Filostrat: Heroika XIX. 11;
22. Homer: Ilijada XXII, 48 i XX. 407; Higin: loc. cit.; 1 240;
23. Diktij sa Krete: II, 22 1 27; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 6;
24. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 111; Diktij sa Krete: V, 16; Ceces: O Likofronu 1176;
25. Euripid: Hekaba; Ovidije: Metamorfoze XIII. 536;
26. Diktij sa Krete: V, 17; Abant, navodi ga Servije uz Vergilijevu Ajneidu IX, 264; Livije: I, 1.
*
1. Odisejevo razborito postupanje prema otpadnicima kao što su Antenor i Kalhant u oprečnosti je sa izdajstvom svojih čestitih drugova Palameda, Velikog Ajanta i Diomeda i s njegovim svirepim postupcima prema Astianaktu, Polidoru i Polikseni; ali pošto su Julije Cezar i Avgust tvrdili da vode poreklo od Ajneja, takođe izdajice, koga je Odisej poštedeo, a koji je u Rimu smatran kao uzor pobožnosti — satirični elementi za savremenog čitaoca nisu sačuvani. Šteta je što nisu sačuvani tačni izrazi kojima je Hekaba grdila Odiseja, jer su oni, mora biti, izražavali iskrena osećanja; ali njeno preobraćanje u kretsku Hekatu, Majru, ili Skilu, morsku kuju (vidi 16, 2; 91, 2; i 170, t) ukazuje da je on smatrao da su te kletve imale uticaja i da kraljevstva osnovana na varvarstvu i bezverju nikada nisu mogla da napreduju. Majra je bila Skilin amblem na nebesima, Manja pseća zvezda, i kad se ona pojavljivala, u Maratonu na Atici su prinošene ljudske žrtve, od kojih je čuvena bio kralj Ikarije (vidi 79. 1), čijom se kćeri Odisej oženio i čiju bi sudbinu, prema tome, morao i on doživeti u prvobitnom mitu (vidi 159, b).

2. Dobro poznati slučaj lokridskih devojaka je najneobičniji događaj u grčkoj istoriji, pošto su najmerodavniji mitografi odbacili optužbu da je Mali Ajant silovao Kasandru kao Odisejevu laž, i pošto je jasno da su Lokriđanke dobile pristup u Troju na osnovu građanske časti, a ne po kazni. Trojanci su činili istinske napore da ih se oslobode, ako je verovati priči Ajneja Taktika — on raspravlja o opasnosti građenja gradova sa tajnim ulazima koji kaže da kad bi ih uhvatili, postupali bi sa njima kao sa »onima koji kaljaju zemlju«, a ako bi uspele da se uvuku unutra, kao sa robovima. Mali Ajant je bio sin lokridskog Ojleja, a Ojlejev otac je bio jedan od trojanskih ratnika kog je ubio Agamemnon (Ilijada XI, 9, 3). Ojlejevo ime je prastari oblik od »Ilus«; a Prijamov Ilij su, izgleda, delom naselili Lokriđani prehelenskog plemena Lelega (Aristotel: Fragment 560; Dionis iz Halikarnasa: I, 17; Strabon: XIII, 1, 3 i 3, 3). Oni su dali ime lokridskoj planini Frikon koja se kasnije zvala Kima, i uživali su nasledno pravo da daju sveštenice Atene (vidi 158, 8). Ovim svojim pravom koristili su se još dugo posle trojanskog rata, kad je grad izgubio svoju političku moć i postao samo cilj sentimentalnih putovanja. Trojancima je to pravo bilo veoma mrsko, jer su Lokriđane smatrali svojim prirodmm neprijateljima.

3. Prokletstvo čija je moć trajala hiljadu godina okončalo se oko 264. god. pre nove ere — što bi odgovaralo homerskom datumu trojanskog rata, iako ga Eratosten stavlja sto godina kasnije. Odisejev tajni kanal je otkriven u ruševinama Troje i Valter Lif ga je opisao u svojoj Troji: Studija o Homerskoj geografiji (London, 1912, str. 126—44). Ali zašto je Teana postala izdajnica i predala Paladijum? Verovatno zato što je bila Lokriđanka — Teana je ime čuvene pesnikinje iz Epizefirske Lokride — ona se ili nije slagala sa Prijamovom antilokridskom trgovačkom politikom ili je znala da Troja mora pasti, pa je želela da lik bude sklonjen na sigurno mesto pre nego što ga se dočepa Agamemnon. Homer je smatra kćerkom Tračanina Kiseja, a u Trakiji je postojala bar jedna kolonija Lokriđana, naime Abdera (vidi 130, c). Kao Lokriđanka, Teana je međutim računala poreklo po majčinoj lozi (Polibije: XII, 5, 6), pa se verovatno prezivala Kiseida, »bršljan-žena«, u čast Atene, čiji je glavni praznik padao u doba meseca bršljana (vidi 52, 3).

4. Sofokle, u Argumentu za svoga Ajanta, pominje da su se Odisej i Ajant posvađali oko Paladijuma posle pada Troje; ali to mora da je bio Mali Ajant, jer se Veliki Ajant već ubio. Možemo, dakle, pretpostaviti da nije Diomed vodio Odiseja tajnim prolazom, već Mali Ajant, i da su, uz pristanak njegove zemljakinje Teane, uzeli Paladijum; da je Odisej optužio Malog Ajanta da je grubo stavio ruku na nelokridsku sveštenicu koja se beše obisnula o kip što im je Teana pomogla da pomaknu; i da je posle Ajant, dok je priznavao svoju grešku, objašnjavao da je postupao najnežnije moguće u takvoj prilici. Tim događajem bi se moglo objasniti zašto su Trojanci vekovima pokušavali da odstrane devojke iz Lokride koje su htele da povrate svoje pravo da budu sveštenice u Troji, i to su prikrivale svojim neprestanim dolascima tobože radi pokore za Ajantov zločin, iako je njega Atena po kratkom postupku kaznila udarom groma. Isto se može objasniti i zašto su Trojanci prema devojkama postupali kao sa izmećarkama. Odisej je, verovatno, nastojao da prati Maloga Ajanta u tvrđavu na osnovu toga što je bio potomak Zakinta, pretka po kome su se njegovi podanici zvali Zakintovci, a Zakint se ubrajao među ranije trojanske kraljeve.

5. To bi, opet, moglo da objasni zašto Hekaba nije odala Odiseja Trojancima kad je ušao u grad kao uhoda. Za nju isto tako kažu da je »Kisejeva kći«; možda je i ona bila Lokriđanka iz Trakije, pa, prema tome, takođe u dosluhu sa Ajantom zbog Paladijuma? Hekaba nije imala razloga da voli Odiseja i povod da mu pomogne u bekstvu mogao je biti jedino strah da je ne oda Trojancima. Odisej se, nema sumnje, krišom izvukao kroz kanal, a nije, kao što se hvalisao, izašao na kapiju »pošto je pobio mnoge Trojance«. On je, po svoj prilici, zahtevao staru Hekabu kao svoj deo ratnog plena zbog toga što je ona bila očevidac svega što se odigravalo oko Paladijuma, te je hteo da joj zapuši usta. Izgleda, ipak, da je sve ispričala pre nego što je umrla.

6. Jedan od osnovnih razloga za trojanski rat (vidi 158, r i 360, b) bila je Telamonova otmica Prijamove sestre Hesione, majke Velikog Ajanta, pa prema tome i rođake Maloga Ajanta; to ukazuje na dugotrajan sukob između Prijama i Lokriđana iz Grčke. Patroklo, koji je Trojancima naneo toliko gubitaka, i sam je bio Lokriđanin, pošto kažu da mu je Abder bio brat. Značenje imena Astianakt (»kralj grada«) i ozbiljnost s kojom se raspravljalo o njegovoj smrti ukazuju da je ikona po kojoj je priča izvedena predstavljala obredno prinošenje deteta na žrtvu prilikom osnivanja novog grada, što je veoma stari običaj u istočnom Sredozemlju (I Knjiga kraljeva XVI, 34).

7. Agamemnonovi saveznici nisu dugo uživali plodove svoje pobede nad Trojom. Između godine 1100. i 1050. pre nove ere, najezda Doraca smrvila je mikensku kulturu na Peloponezu te je zavladalo mračno doba; prošlo je stoleće, pa i dva, dok su se Jonjani pod pritiskom Doraca preselili u Malu Aziju i započeli svoj kulturni preporod, temeljno zasnovan na Homeru.

8. Ajnejeva lutanja spadaju u rimsku, a ne u grčku mitologiju i zbog toga su ovde izostavljena.

169 POVRATAK

''Zaplovimo odmah, dok nas vetar služi'', reče Menelaj. »Ne, ne«, odgovori Agamemnon, »najpre prinesimo žrtve Ateni«. »Mi Grci ne dugujemo ništa Ateni!« odvrati Menelaj. »Ona je branila trojansku tvrđavu isuviše dugo.« Braća se rastadoše u neslozi i nikada se više nisu videli. Dok su Agamemnon, Diomed i Nestor plovili pod povoljnim vetrom, Menelaja zahvati bura koju je poslala Atena i on izgubi sve osim pet brodova. Te brodove vetar baci na Kretu, odakle se Menelaj morem uputi za Egipat i provede osam godina u južnim vodama, sprečen da se vrati u domovinu. On je pohodio Kipar, Fenikiju, Etiopiju i Libiju i svuda su ga gostoljubivo primali i bogato darivali. Najzad je dospeo na Far, gde ga Nimfa Ejdoteja pouči da zarobi njenog oca Proteja, morskog boga, jer on jedini može da ga nauči kako da se oslobodi opčinjenosti i osigura povoljan vetar za povratak.Menelaj i tri njegova druga uvukoše se, radi toga u smrdljive kože morskih foka i ležali su tako na obali dok im se nisu pridružile stotine foka iz Protejevog krda. Najzad se pojavi i sam Protej i leže među foke da spava. Menelaj ga sa drugovima uhvati, pa, iako se on naizmenično pretvarao u lava, zmiju, pantera, vepra, tekuću vodu i lisnato drvo, oni su ga čvrsto držali i tako naterali na im oda tajnu. On im reče da je Agamemnon ubijen i da Menelaj mora još jedanput otići u Egipat i umilostiviti Bogove hekatombama. Menelaj učini sve što mu je rečeno i tek što beše pored Egipatske reke podigao praznu grobnicu Agamemnonu, podiže se povoljan vetar. On stiže u Spartu u pratnji Helene na sam dan kad je Orest osvetio Agamemnona.1
b) Veliki broj lađa, iako se na njima nisu nalazile neke poznatije vođe, nastradao je u brodolomu na obalama Euboje, jer je Nauplije, da bi svoje neprijatelje uvukao u propast, zapalio buktinje na Gori Kafareju umesto na ulazu u zaliv Pagase; ali Zeus saznade za njegov zločin tako da je i sam Nauplije mnogo godina kasnije stradao zbog jedne buktinje.2
c) Amfiloh, Kalhant, Podalejrije i nekolicina drugih putovali su kopnom za Kolofon, gde je Kalhant umro upravo kao što je i stajalo u proročanstvu, kad se sreo sa prorokom mudrijim od sebe. To ne beše niko drugi do Mops, Apolonov sin sa Tejresijinom kćerkom Mantom. U Kolofonu je rasla divlja smokva puna ploda, i Kalhant, želeći da zbuni Mopsa, poče ovako da ga izaziva: »Možes li mi reći koliko će plodova biti ubrano sa ovog drveta?« Mops zatvori oči, kao onaj koji više veruje svom unutrašnjem čulu nego običnoj proceni, i odgovori: «Svakako: prvo deset hiljada smokava, zatim jedna puna kotarica, pažljivo izmerena, i jedna jedina smokva stavljena povrh toga.« Kalhant se zlobno nasmeja pri pomeni te jedne jedine smokve, ali kad su drvo obrali, Mopsovo se predskazanje pokaza tačno. »Da siđemo sa hiljade na manje količine, dragi kolega«, reče Mops uz neprijatan osmeh. »Koliko prasića ima u utrobi ove krasne krmače i koliko će oprasiti muških, a koliko ženskih i kad?« »Osam prasića, i to sve muških, a oprasiće ih za devet dana«, odgovori Kalhant otprilike, nadajući se da će otići pre no što se dokaže tačnost njegove procene. »Ja mislim drukčije«, reče Mops, opet zatvarajući oci. »Moje je mišljenje da ima tri praseta, od kojih je jedno vepar, a oprasiće se sutra u podne, ni tren pre, a ni posle.« I opet je Mops bio u pravu, te Kalhant presvisnu slomljena srca. Drugovi ga sahraniše u Notiju.3
d) Plašljivi Podajlerije, umesto da zapita svoje proročke drugove gde treba da se nastani, više je voleo da se posavetuje sa Pitonkom iz Delfa, koja mu ljutito reče da ode tamo gde će mu biti dobro, pa makar se i nebo rušilo. Posle mnogo razmišljanja on izabra mesto koje je smatrao da će mu biti zaklon u slučaju da Atlant strese sa svojih leđa nebeski svod. Italijani su sagradili svetilište Podajleriju na planini Drijum u Dauniji, na čijem je vrhu Kalhantov duh imao svoje proročište gde se proricalo pomoću snova.4
e) Između Mopsa i Amfiloha nastade prepirka. Oni su zajedno osnovali grad Mal u Silikiji i kada se Amfiloh povukao u svoj grad amfiloski Arg, Mops postade jedini vladar. Amfiloh, nezadovoljan prilikama u Argu, vrati se posle dvanaest meseci u Mal, računajući da će ponovo dobiti vlast, ali mu Mops osorno reče da se gubi. Građani Mala nađoše se u nezgodnom položaju i predložiše da se sukob reši dvobojem. Suparnici se pobiše i ubiše jedan drugog. Žrtvena lomača bila je tako nameštena da Mops i Amfiloh nisu mogli da gledaju popreko jedan drugog dok su ih spaljivali, ali su im se duhovi nekako nežno i prijateljski spojili te im osnovahu zajedničko proročište čija se slava nadaleko pronela, pa čak zasenila i Apolonovo proročište u Delfima. Sva pitanja upućena proročištu pisana su na voštanim tablicama, a odgovori su davani u snovima, i to po vrlo niskoj ceni, po bakrenjak za pitanje.5
f) Neoptolem je otplovio kući odmah pošto je prineo žrtve Bogovima i duhu svog oca; izbegao je veliku buru što je zahvatila brodovlje Menelaja i Idomeneja i, poslušavši proročki savet svoga prijatelja Helena, dospeo u Molosu. Pošto je ubio kralja Fojniksa, oženio je Helena svojom majkom. Helen zatim postade kralj Molosima i osnova novi glavni grad, a Neoptolem najzad ode u Jolk.6 Tu je nasledio presto svog deda Peleja, koga su zbacili Akastovi sinovi;7 ali, po Helenovom savetu, nije ostao u Jolku. Svoje brodove je spalio i zašao dublje u epirsko kopno, do jezera Pambrotida, u blizini proročišta Dodona, gde ga prijateljski dočekaše neki daljnji rođaci. Oni su bivakovali pod pokrivačima koje su razapeli na drške od kopalja pobivenih u zemlju. Neoptolem se seti Helenovih reči: »Kad naiđeš na kuću sa gvozdenim temeljem, drvenim zido-vima i vunenim krovom, zaustavi se, prinesi žrtve Bogovima i podigni grad!« Tu Neoptolem sa Andromahom izrodi sinove Pijela i Pergama.
g) Kraj mu je bio neslavan. Otišao je u Delfe da zatraži žrtvu za smrt svoga oca Ahileja, za koga se govorilo da ga je Apolon, prerušen u Parida, ustrelio u trojanskom hramu. Kad je Pitonka hladno odbila njegov zahtev, on opljačka i spali svetilište. Zatim ode u Spartu i reče kako mu je Menelaj još pre Troje obećao Hermionu za ženu; nju je, međutim, njen ded Tindarej udao za Agamemnonovog sina Oresta. Oresta su u to vreme gonile Erinije, pa je Neoptolem tvrdio da je Oresta sustigla božanska kletva, te je pravedno da Hermiona bude njegova žena. Bez obzira na Orestovo protivljenje, Spartanci iziđoše u susret njegovom zahtevu i venčanje bi obavljeno u Sparti. Međutim pokazalo se da je Hermiona nerotkinja, te Neoptolem opet ode u Delfe i, ušavši u zadimljeno svetilište koje je Apolon odlučio da obnovi, zapita zašto je to tako.
h) Narediše mu da žrtvama umilostivi Boga, i dok je on vršio obred, naiđe kod oltara na Oresta. Orest htede da ga ubije na mestu, ali ga spreči Apolon, koji je predvideo da Neoptolem umre od druge ruke tog istog dana. Meso žrtve prinete Bogu u Delfima uvek bi pripalo služinčadi u hramu;
ali Neoptolem to nije znao, te nije mogao da gleda kako se masne trupine volova koje je on zaklao razvlače pred njegovim očima i pokuša da to silom spreči. »Hajde da se oslobodimo ovog nesnosnog Ahilejevog sina!« reče Pitonka kratko, na šta neki Mahajr iz Fokide ubi Neoptolema žrtvenim nožem. »Sahrani ga pod pragom našeg svetilišta«, zapovedi Pitonka. »On je bio slavan ratnik i njegov će duh čuvati svetilište od napada. A ako se iskreno pokajao što je uvredio Apolona, neka bude na čelu svih povorki i žrtvovanja herojima kao što je on.« Međutim neki kažu da ih je Orest podgovorio da ubiju Neoptolema.8
i) Demofont je na povratku u Atenu pristao brodom u Trakiji. Tamo se princeza Filida zaljubi u njega. On se oženi njome i postade kralj. Kad mu je dosadilo da živi u Trakiji i kad je odlučio da ponovo krene na put, Filida ne uspe da ga u tome spreči. »Moram da pohodim Atenu i posetim svoju majku koju nisam video jedanaest godina«, reče Demofont. ''Trebalo je da misliš o tome pre nego što si primio presto'', odgovori mu Filida sva u suzama. ''Po zakonu ne smeš ostati van zemlje duže od nekoliko meseci.'' Demofont se zakle svim Bogovima sa Olimpa da će se vratiti u roku od godine dana, ali Filida je osećala da on laže. Pratila ga je do luke Eneod i tamo mu predala kovčežić. »Ovde se nalazi čarolija«, reče Filida. »Otvori ga samo u slučaju da izgubiš svaku nadu da ćeš mi se vratiti.«
j) Demofont nije nameravao da ide u Atenu. On se uputi na jugoistok prema Kipru, gde se nastanio; a kad prođe godina dana, Filida ga prokle u ime Majke Ree, popi otrov i umre. Toga istog časa radoznalost navede Demofonta da otvori kovčežić, i od onoga što je ugledao unutra — ko zna šta je to bilo? — odmah izgubi razum. Skočio je na konja i besno galopirao gonjen strahom, udarajući konja drskom svoga mača po glavi, dok ga nije ošamutio tako da konj pade. Mač mu izlete iz ruke, pade na zemlju i zabi se vrhom okrenutim nagore, a Demofont, sletevši preko konjske glave, nalete na mač. Postoji priča o drugoj tračkoj princezi Filidi, koja se zaljubila u Demofontovog brata Akamanta. Ona je, kad je bura omela njegov povratak iz Troje, umrla od žalosti i pretvorila se u bademovo drvo. Te dve princeze često zamenjuju.9
k) Diomed je, kao i Agamemnon i ostali, navukao na sebe Afroditinu mržnju. On se najpre nasukao na obalu Likije, gde je kralj Lik hteo da ga prinese na žrtvu bogu Areju, ali ga je spasla princeza Kaliroja, pomogavši mu da pobegne; kad je stigao u Arg, saznao je da mu je žena Ajgijaleja, po Nauplijevom nagovoru, živela u preljubi sa Kometom, a neki kažu sa Hipolitom. On se povukao u Korint, gde je čuo da je njegovom dedu Ojneju potrebna pomoć kako bi savladao neke pobunjenike; zato je otplovio put Ajtolije i stigavši tamo, učvrstio ga na prestolu. Ali neki kažu da je Diomed bio primoran da napusti Arg kad se, još pre trojanskog rata, vratio sa uspešnog pohoda Epigona na Tebu, i da mu je Agamemnon otada pomagao da vrati svoje kraljevstvo.10 On je proveo ostatak života u italijanskoj Dauniji, gde se oženio Euipom, kćerkom kralja Dauna, i podigao je mnogo čuvenih gradova, uključujući i Brindizij. To je verovatno izazvalo ljubomoru kralja Dauna, koji ga je ubio kao već starog čoveka i sahranio na jednom od ostrvlja koja se zovu Diomede. Po drugoj priči, međutim, on je nestao iznenada božanskom čarolijom, a njegovi drugovi su se pretvorili u lepe ptice koje otada viju svoja gnezda na tim ostrvima. Diomedovo zlatno oružje sačuvali su atenski sveštenici u apulijskoj Luceriji, a njega su poštovali kao božanstvo u Veneciji i širom južne Italije.11
1} Nauplije je nagovorio na neverstvo i Idomenejevu ženu Medu. Ona uze za ljubavnika nekakvog Leuka, ali on ubrzo izbaci iz dvora i nju i njenu kćer Kleisitiru, obe ih ubi u hramu svetilišta, gde su zatražile sklonište. Leuk potom navede deset gradova da se odreknu svojih pravih kraljeva i njega priznaju za kralja. Idomeneja je bila zahvatila bura dok je plovio prema Kreti, i on se zakle da će žrtvovati Posejdonu prvu ličnost koju sretne; dogodi se da to bude baš njegov sin, ili, neki kažu, njegova druga kćer. On beše spreman da izvrši svoju zakletvu, ali zaraza poče da hara zemljom te spreči žrtvovanje. Leuk je sada imao dobar izgovor da progna Idomeneja, koji se nastani u Kalabriji i tamo življaše sve do svoje smrti.12
m) Malo se Grka vratilo kući, a ove koji su se vratili čekale su muke i nevolje. Filokteta su pobunjenici prognali iz njegovog grada Meliboje u Tesaliji, pobegao je u južnu Italiju, gde je osnovao Peteliju i Krimisu u blizini Krotona. Neke od njegovih sledbenika je poslao da pomognu Ajgestu da utvrdi sicilijanske Ajgeste. On je posvetio svoj čuveni luk u Krimisi, u svetilištu Apolona Poludelog, a kad je umro, sahranjen je pored reke Sibar.13
n) Suprotni vetrovi nagnaše Guneja do Kinipske reke u Libiji, pa se on tamo i nastani. Fejdip je otišao na Kipar, gde se nastanio i Agapenor. Menestej nije povratio vlast u Ateni, već je primio upražnjeno kraljevstvo na Melu, a neki kažu i da je umro u Troji. Elpenorovi sledbenici nasukali su se na obalu Epira i zauzeli Apoloniju; Protesilajevi drugovi su se nasukali u blizini Pelena, kod tračkog Hersonesa; Tlepolem sa Roda razbio je lađu o jedno od iberijskih ostrva, odakle je jedna grupa zaplovila na zapad prema Italiji i njima je kasnije Filoktet pomogao u ratu protiv varvarskih Lukanijana.14 Priča o lutanjima Odiseja je homerovska zabava za dvadeset četiri noćne sedeljke.
o) Jedino se Nestor, koji je uvek bio pravedan, mudar, velikodušan, ljubazan i bogobojažljiv, vratio živ i zdrav svom domu u Pil, gde je srećno doživeo duboku starost, neuznemiravan ratovima, okružen hrabrim i pametnim sinovima, jer takva beše volja svemoćnog Zeusa.15

1. Apolodor: Epitome VI, 1; Homer: Odiseja. III. 130 i IV, 77—592; Hagija, navodi ga Proklo (Grčki epski fragmenti, str. 53, izd. Kinkel);
2. Apolodor II, 1, 5 i Epitome VI, 11; Euripid: Helena 766 i 1126; Higin: Fabula 116; Servije uz Vergllijevu Ajneidu XI, 260:
3. Apolodor: Epitome VI, 2—4; Strabon: XIV, 1, 27, navodi Hesloda, Sofokla i Ferekida; Ceces: O Likofronu 427 i 980;
4. Apolodor: Epitome VI, 18; Pausanija: III, 26, 7; Stefan Vizantijski sub Syrna; Strabon: VI, 3, 9; Ceces: O Likofronu 1017;
5. Apolodor: III, 7, 7 i Epitome VI, 19; Ceces: O Likofronu 440—12; Strabon: XIV, 5, 16; Pausanija: I, 34, 3; Lukijan: Aleksandar 19; Plutarh: Zašto proročišta ćute 45; Kikeron: O proticanju I, 40, 38; Dion Kasije: LXXII, 7;
6. Apolodor: Epitome VI, 12 i 13; Hagija: loc. cit.; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 166; Sholijast uz Homerovu Odiseju III, 188;
7. Diktij sa Krete: VI, 7—9;
8. Homer: Odiseja: IV, 1—9; Apolodor: Epitome VI, 13—14; Euripid: Andromaha 891—1085 i Orest 1649, sa sholijastom; Higin: Fabula 123; Eustatije uz Homerovu Odiseju IV, 3; Sholijast uz Euripidovu Andromahu 32 i 51; Ovidije: Heroide VIII, 31; Sofoklovi fragmenti 11, 441, izd. Pearson: Pausanija: X, 7, 1 i X, 24, 4—5; Pindar: Nemejske ode VII, 50—70, uz sholijast; Vergilije:
Ajneida III, 330; Strabon: IX, 3, 9;
9. Apolodor: Epitome V, 16; Ceces: O Likofronu 495; Lukijan: O igrama 40; Higin: Fabula 59; Servije o Vergilijevim Eklogama V, 10;
10. Plutarh: Uporedne priče 23; Diktij sa Krete: VI, 2; Ceces: O Likofronu 609; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 9: Higin: Fabula 175; Apolodor: I, 8, 6; Pausanija: II, 25, 2;
11. Pausanija: I, 11; Servije uz Vergilijevu Ajneidu VIII, 9 i XI, 246; Ceces: O Likofronu 602 i 618; Strabon: VI, 3, 8—9; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode X, 12; Skilak: str. 6;
12. Apolodor: Epitome VI, 10; Ceces: O Likofronu 334—6; Servije o Vergilijevoj Ajneidi III, 121 i XI, 264; Prvi vatikanski mitograf: 195; Drugi vatikanski mitograf: 210; Vergilije: Ajneida 121 i 400;
13. Ceces: O Likofronu 911, navodi Apolodorove Epitome; Homer: Ilijada II, 717; Strabon: VI, 1, 3; Aristotel: Mirabilia 107;
14. Ceces: O Likofronu 911; Pausanija: I, 17, 6;
15. Homer: Odiseja IV. 209; Pausanija: IV. 3. 4: Higin: Fabula 10.
*
1. Mnogi mitografi smatraju da se Afrodita borila protiv Grka zato što je, kao Boginja ljubavi, podržavala Paridovu otmicu Helene. Ali ona je bila i Boginja mora, koju su Trojanci prizivali da im pomogne kako bi uništili trgovinski savez čiji je pokrovitelj bio Posejdon. I bure na moru za koje se tvrdi da su ih dizali Atena i Posejdon i time sprečavali pobednike da se srećno vrate verovatno su prvobitno njoj pripisivane. Taj razlog za osvetu dao je povoda velikom broju gradova u Italiji, Kipru i svuda unaokolo da tvrde kako su ih osnivali heroji koji su doživeli brodolom na povratku iz Troje, a ne izbeglice ispred najezde Doraca na Grčku.

2. Sahranjivanje mladog junaka pod prag nekog hrama bilo je poznat običaj pa, pošto je Neoptolem spalio staro svetilište u Deltima, sasvim je prirodno što je Pitonka zahtevala da on bude žrtva kad se na zgarištu gradilo novo svetilište. Prethodni čuvari praga bili su Agamed i Trofonije (vidi 84, b).

3. Rea, koja je u Demofontov kovčežić stavila tajanstveni predmet, zvala se i Pandora, i taj mit je verovatno ranija verzija o Epimetejevoj ženi Pandori koja je otvorila kutiju sa duhovima (vidi 39, j) i pre opomena radoznalim muškarcima koji hoće da proniknu u ženske misterije nego obratno. »Mops« je bila kraljevska titula na Kilikiju u osmom veku pre nove ere.

4. Ptice u koje su se pretvorili Diomedovi sledbenici opisane su kao »pune vrlina«, svakako da bi se razlikovale od svirepih ptica Sirena (vidi 154, d i 3; 170, 7).

5. Slično Idomenejevom zavetu postupio je i Majandar (»onaj koji traga za čovekom«) kada je obećao Kraljici Neba da joj žrtvuje prvu osobu koja ga bude pozdravila prilikom juriša na Pesin, a desilo se da je to bio upravo njegov sin Arhelaj (»vladar naroda«). Majandar ga je ubio, a zatim je zbog griže savesti skočio u reku (Plutarh: O rekama IX, 1). Poznatija verzija istog mita nalazi se u Knjizi o sudijama XI, 30, gde se Jeftaj zariče Jehovi da će na žrtvu prineti svoju kćer ako pobedi u ratu. Ove varijante svedoče da je Idomenej pre obećao Afroditi nego Posejdonu da žrtvuje muškarca, kao što je i Majandar žrtvu namenio Kraljici Neba, a Jeftaj nesumnjivo Anati, kojoj su takve žrtve, na njen zahtev, prinošene na njenim svetim planinama Judeje. Po svemu izgleda da je bilo uobičajeno da se u znak blagodarnosti za uspeh u vojnom pohodu žrtvuje kraljević iz kraljevske porodice — kralj Saul bi ubio svog sina Jonu posle pobede kod Mihmaša da se narod nije pobunio — a sprečavanje Idomenejevog prinošenja žrtve, kao i Avramovog na Gori Moriji, ili Atamantovog na Gori Lafistiji (vidi 70, d), bilo je opomena da taj običaj više nije u volji nebesima. Prinošenje na žrtvu princeze umesto kraljevića, kao u slučaju Jeftaja, ili u priči Prvog vatikanskog mitografa o Idomenejevom zavetu, predstavlja antimatrijarhalnu reakciju koja je karakteristična za herojsku sagu.

6. Lutanja Menelaja po južnom Sredozemlju u stvari su gusarenje Ahajaca i pokušaji kolonizacije. Ksant, davnašnji libijski istoričar, kaže da je stari feničanski grad Askalon osnovao Askal (»neobrađeni«), Pelopov brat, prema tome i daleki rodak i predak Menelajev. Kada je Isus Navin pokorio Kanaan u trinaestom veku pre nove ere, došli su mu ljudi iz Gibona (u Septijagintovom tekstu Agabon, u značenju Astu Achaivon, ''grad Ahajaca'') i po grčkom običaju stavili se, kao molioci, pod njegovu zaštitu, tvrdeći da nisu rođeni Kanaanci, već Heviti, to jest prekomorski Ahajci. Isus Navin je priznao njihova prava i dozvolio im da ostanu kao čuvari svetih gajeva i vodonoše u hramovima (Isus Navin IX). Po onome što stoji u devetom poglavlju izgleda da su se oni tom prilikom pozvali na stari pomorski savez Keftiju, na čijem je čelu stajao Minoj iz Knosa, a kome su pripadali i Ahajci i Avramov narod. Avram je došao na Deltu sa kraljevima Hiksa i udao svoju sestru Saru za »Faraoha«, što je značilo gospodara iz Knosa koji je vladao ostrvom Far. Ono je u to vreme bilo glavna trgovačka luka saveza, ali u Menelajevo vreme Knos je već odavno ležao u ruševinama, saveznici su se pretvorili u gusare koje su Egipćani potukli u Pijarskoj bici (1229, god. pre nove ere). »Uhvatio sam ih u klopku i pohvatao kao divlju živinu — bili su uvučeni i opkoljeni, isterao sam ih daleko na obalu, a brodovi i sva njihova roba potonuli su u more« — i tako Far više nije bio najveća luka u starom svetu, već mesto gde se ležu foke. Podmorski zemljotres uništio je lučka postrojenja (vidi 39, 2). tako da je u rano klasično doba inostrana trgovina prolazila kroz Naukrat glavnu miletsku luku (vidi 25, 6).

7. Borba Menelaja sa Protejem je veoma oskudna verzija poznatog mita: Tetida, boginja foka, postala je muškarac u liku Proteja, a Menelaj, umesto da sačeka da Boginja skine fokinu kožu pa da ga stegne u ljubavni zagrljaj, kao što je Pelej uradio (vidi 81, 1—3), upotrebljava fokinu kožu da se preruši, poziva trojicu ljudi da mu pomognu i zahteva od zarobljenog samo proročki odgovor. Protej se brzo preobražavao, kao i Tetida pred Pelejem, ili kao Dionis-Zagrej, koji je takođe dolazio na Far (vidi 27. 7) kad su mu zapretili Titani. Homerovsko nabrajanje njegovih preobražaja je veoma nejasno; mogu se utvrditi i dva ili tri godišnja doba. Lav i divlji vepar su jasni znaci dvodelne godine (vidi 69. 1); a bik, lav i vodena zmija trodelne godine (vidi 27, 4 i 123, 1); panter je posvećen Dionisu (vidi 27, 4), a »lisnato drvo« ako se uporedi sa pričom o Periklimenu, odnosi se na sveta drveta meseca (vidi 53, 3 i 139, 1). Protejeve promene su zanimljiv detalj u priči, ali ne odgovaraju u potpunosti proročkom značenju, ukoliko prava priča nije glasila da je, posle osam godina vladavine i godišnjeg prinošenja na žrtvu interrexa na način kako se to obavljalo na Kreti, Menelaj postao proročki heroj u naseobinama pored Egipatske reke (vidi 112, 3).
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:36

170 ODISEJEVA LUTANJA

Odisej je, otplovivši iz Troje, pouzdano znao da će morati da luta deset godina pre no što se može ponadati da ponovo osvoji Itaku; najpre je svratio u kikonski Ismar i zauzeo ga na juriš. Od pljačke je poštedeo jedino Apolonovog sveštenika Mara, koji ga zahvalno obdari sa nekoliko bokala slatkog vina. Ali Kikonci, koji su živeli dalje na kopnu, videše kako se dim širi i diže visoko iznad spaljenog grada, pođoše na juriš na Grke koji su pili dole na obali i rasteraše ih na sve strane. Kad je Odisej prikupio i ukrcao svoje ljude uz velike gubitke, žestok severoistočni vetar ga dohvati i potera preko Ajgejskog mora prema Kiteri.1 Četvrtog dana, za vreme kratkog zatišja, on pokuša da obiđe rt Maleju i pođe na sever prema Itaki, ali se podiže još žešći vetar. Posle devet dana opasnosti i muka pomoliše se na vidiku libijska predgorja, na kojima žive lotosojedi. Lotos je voće boje šafrana, bez koštice, veličine zrna pasulja i raste u slatkim, jedrim grozdovima koji imaju svojstvo da opiju onoga koji ih okuša, tako da zaboravi na svoju zemlju; neki putnici su ga opisali kao jabuke iz kojih se dobija veoma jaka, opojna jabukovača. Odisej se iskrcao po vodu i poslao u izvidnicu tri druga. Oni zaboraviše po šta su pošli jer su okušali lotos koji su im ponudili domoroci. Posle izvesnog vremena Odisej pode da ih potraži na čelu spasilačke grupe, pa iako ga je veoma privlačilo, on odbi da okuša lotos. Silom vrati begunce i okova ih u gvožđa, krenu na put ne tražeći više nista.2
b) On zatim stiže na plodno, dobro pošumljeno ostrvo, nastanjeno jedino bezbrojnim divljim kozama. Ubi nekoliko koza hrane radi. Ovde ukotvi celu flotu, osim jedne lađe kojom je krenuo da ispita suprotnu obalu. To beše zemlja svirepih varvarskih Kiklopa, koji su se tako zvali jer su imali veliko okruglo buljavo oko nasred čela. Oni su zaboravili kovački zanat svojih predaka koji su radili za Zeusa i sad su bili pastiri bez zakona, zbora, lađa, pijaca i nisu znali za zemljoradnju; živeli su tužno, odvojeno jedan od drugog, u pećinama što su zjapile u stenovitim brdima. Videći jedan visok otvor u pećini, zarastao u lovor, iznad prostora određenog za stoku, ograđenog velikim kamenjem, Odisej sa drugovima uđe, ne znajući da je pećina Kiklopa po imenu Polifema, divovskog sina Posejdona i Nimfe Toose, koji je voleo da ždere ljudsko meso. Grci se raskomotiše, zapališe veliku vatru, a zatim zaklaše i ispekoše nekoliko jarića koje su našli utorene u dnu pećine, poslužiše se sirom iz korpa koje su bile obešene o zidove i veselo se pogostiše. Pred veče se pojavi Polifem. On uvede stado u pećinu i zatvori ulaz za sobom velikim kamenom koji bi dvadeset volova jedva pokrenulo: zatim, ne opažajući goste, sede i poče da muze ovce i koze. Najzad diže pogled sa vedra i ugleda Odiseja i njegovu družinu kako sede pored ognjišta. On ih grubo zapita šta rade u njegovoj pećini. Odisej odgovori: »Dobri dive, mi smo Grci, vraćamo se kući posle uništenja Troje; molim te, seti se svojih dužnosti prema Bogovima i ukaži nam gostoprimstvo.« Kao odgovor na to Polifem frknu i zasmeja se grohotom, dohvati dva mornara za noge, tresnu im glave o pod i poždera ih sirove, režeći nad njihovim kostima kao planinski lav.
c) Odisej bi mu se krvavo osvetio još pre zore, ali ne smede, jer je jedino Polifem bio u stanju da odgurne kamen sa ulaza. On provede noć s glavom među rukama, razmišljajući kako da se izvuče, dok je Polifem užasno hrkao. Čudovište pojede za doručak još dvojicu mornara, a onda mirno izvede svoje stado i zatvori pećinu istim kamenom; Odisej uze jedan maslinov kolac i dobro mu zaoštri vrh i opali vatrom, pa ga sakri u gomilu đubreta. Te se večeri Kiklop vrati i pojede još dva od dvanaest mornara, a Odisej mu snishodljivo ponudi vrč jakoga vina koje je dobio od Mara sa kikonskog Ismara; na sreću beše poneo sa sobom na obalu punu mešinu vina. Polifem se pohlepno napi, zatraži još jedan vrč, jer nikad u svom životu nije pio ništa jače od mleka, i smilostivi se da zapita Odiseja za ime. «Ime mi je Oudeis«, odgovori Odisej, »tako me svi zovu skraćeno.« Oudeis znači »Niko«. »Poješću te poslednjeg, prijatelju Oudeis«, obeća mu Polifem.
d} Čim Kiklop utonu u pijani san, pošto vino nije bilo razblaženo vodom, Odisej i njegova preostala družina zagrejaše kolac na ugarcima vatre, pa ga zatim zabodoše u jedino Polifemovo oko, a Odisej svom težinom naleže na kolac kao da njim začepljuje rupu na brodu. Oko prsnu, a Polifem bolno jeknu, što natera sve njegove dalje i bliže susede da dotrče do pećine da čuju šta se zbilo.»Oslepeo sam i strahovito me boli! To je učinio Niko«, urlao je Polifem. »Jadnik«, rekoše oni. »Ako je to učinio niko, mora da si u strašnoj groznici. Moli našeg oca Posejdona da ti pomogne i prestani da se dereš!« Oni odoše gunđajući, a Polifem, teturajući se, dođe do otvora pećine. Skloni veliki kamen i, oprezno pipajući rukama, čekaše da pohvata preostale Grke kad budu pokušali da pobegnu. Ali Odisej smisli lukavstvo i priveza po jednog svog druga za trbuh svakog trećeg ovna, raspoređujući težinu ravnomerno. Za sebe izabra ogromnog ovna predvodnika i spremi se da se zavuče u runo, dobro omotavši prste ruku i nogu u vunu.
e) U zoru Polifem poče da pušta ovce na pašu, pažljivo im opipavajući leđa da nijedna ne izostane. Dugo je oklevao i tužno razgovarao sa ovnom pod kojim je bio Odisej, opipavajući ga: »Dragi moj, zašto nisi prvi kao obično? Žališ li me zbog moje nesreće?« Ali najzad propusti i njega.
f) Tako je Odisej uspeo da oslobodi i sebe i svoje drugove i da dotera stado debelih ovnova do svog broda. Oni se na brzinu otisnuse i kad su veslači dohvatili vesla i počeli da se udaljuju od obale, Odisej nije mogao da se uzdrži a da se s podsmehom ne oprosti od Polifema. Kao odgovor, Polifem zavitla ogromnu stenu, koja pade na pola dužine ispred broda, a talas što se od nje diže umalo ne baci Odisejevu lađu na obalu. Odisej se nasmeja i viknu: ''Ako te iko zapita ko te je oslepio, odgovori mu da to nije bio Oudeis, već Odisej sa Itake!'' Razljućen, Polifem poče glasno da se moli ocu Posejdonu: «Obećaj mi, oče, da moj neprijatelj Odisej, ako se ikada vrati kući, stigne kasno, u rđavom stanju, na tuđoj lađi, bez ijednog svog druga, i neka naiđe na velike neprilike na samom kućnom pragu!« On hitnu još jednu stenu, veću od
prve, ona pade po strani, a talas se podiže i ponese lađu brže ka ostrvu, gde su ih ostali Odisejevi drugovi brižno očekivali. Ali Posejdon je čuo Polifema i obećao da će ga osvetiti kako je tražio.3
g) Odisej se tada uputi na sever i ubrzo stiže na ostrvo Ajola, čuvara vetrova, koji ga lepo primi. Gostio ga je čitav mesec dana, a poslednjeg dana uručio mu je torbu punu vetrova i objasnio da će sve biti dobro dok otvor bude zavezan srebrnom žicom. On mu reče da još nije uspeo da zatvori blagi Zapadni vetar, koji bi flotu pouzdano vodio Jonskim morem u pravcu Itake, ali će Odisej moći da oslobađa vetrove jedan po jedan, prema potrebi promene pravca. Već se mogao videti dim iz dimnjaka Odisejevog doma kad on, savladan umorom, zaspa. Posada na brodu jedva sačeka taj trenutak da razveže torbu za koju su mislili da je puna vina. Odjednom vetrovi zaurlaše i jurnuše nazad u svoj kraj, terajući lađu ispred sebe; Odisej se uskoro nađe na Ajolovom ostrvu. Uz velika izvinjenja on ponovo zamoli za pomoć, ali mu bi rečeno da se gubi i ovog puta posluži veslima; ni najmanji dah Zapadnog vetra neće dobiti. »Ja ne mogu da pomažem čoveku kome Bogovi nisu naklonjeni», reče Ajol, zalupivši mu vrata ispred nosa.4
h) Posle sedmodnevne plovidbe Odisej stiže u zemlju Lajstrigona, kojima je vladao kralj Lam. Ta zemlja, kažu, nalazila se negde na severozapadu Sicilije. Drugi je stavljaju u blizinu Formije, u Italiji, a za plemeniti dom Lamija tvrdi se da vodi poreklo od kralja Lama, Što izgleda verovatno, jer ko bi priznao da vodi poreklo od ljudoždera da to nije svima poznato predanje?5 U zemlji Lajstrigona noć i jutro su se tako približili da su pastiri, vodeći stada na počinak o zalasku sunca, pozdravljali one koji su zorom isterivali svoja. Odisejevi kapetani hrabro uploviše u luku Telepil, sa svih strana zaštićenu okomitim stenama među kojima je bio jedan uzak prolaz. Oni nasukaše brodove u blizini kolskog prolaza što se vijugao nagore prema visoravni. Odisej je bio obazriviji, pa je privezao brod za stenu izvan luke i poslao trojicu ljudi u izviđanje. Oni su išli stazom dok ne naiđoše na devojku koja je uzimala vodu sa izvora. Ona beše kćerka Antifata, lajstrigonskog vojskovođe, i povede ih svom domu. Tamo, međutim, naiđoše na hordu divljaka. Oni dohvatiše jednog od njih i ubiše ga da bi ga skuvali; druga dvojica pobegoše glavom bez obzira, ali se divljaci, umesto da ih gone, popeše na vrhove stena i počeše da bacaju kamenje na lađe pre no što je posada mogla da ih otisne u more. Zatim se spustiše na obalu i počeše da kasape i ubijaju mornare do mile volje. Odisej pobeže presekavši svojim mačem uže kojim je brod bio vezan za stenu, pozivajući svoje drugove da veslaju ako im je život mio.6
i) On upravi jedinu preostalu lađu na istok i posle duge plovidbe stigne na Ajaju, ostrvo Zore, kojim je vladala Kirka, kći Helija i Perse, a sestra Ajeta, zlobnog kralj Kolhide. Kirka je bila vična svim čarolijama, ali je gajila malo ljubavi prema ljudskom rodu. Kad je bačena kocka što je trebalo da odredi ko ostaje da čuva brod a ko treba da istraži ostrvo, Odisejev drug Euriloh bude izabran za iskrcavanje na obalu sa dvadesetdvojicom drugih. On otkri da je Ajaja bogata hrastom i ostalim šumskim drvećem i najzad dospe do Kirkinog dvorca, sagrađenog na čistini blizu središta ostrva. Vukovi i lavovi tumarali su unaokolo, ali umesto da napadnu Euriloha i njegove drugove, oni su se uspravljali na zadnje šape i umiljavali. Čovek ih je pre mogao smatrati ljudskim bićima nego zverima, a oni su zaista i bili ljudi koje je Kirka preobrazila u zveri svojim činima.
j) Kirka je sedela u dvorani i tkala na razboju kad su Euriloh i njegovi drugovi ušli i pozdravili je. Ona se diže i sa osmehom ih pozva za sto da jedu. Svi rado prihvatiše ponudu, osim Euriloha, koji, nadajući se podvali, ostade pozadi i poče ljubopitljivo da viri kroz prozor. Boginja iznese pred gladne mornare obilatu čast — sira, ječmenjaka, meda i vina; ali sva hrana beše začarana i čim oni navališe na jelo, Kirka poče da ih udara prutićem po ramenima i pretvori ih u svinje. Zatim im otvori vrata obora, baci im šaku-dve žira i drenjina na blatnjav pod i ostavi ih u kaljuzi.
k) Euriloh se vrati plačući i saopšti Odiseju kakva se nesreća dogodila. Odisej zgrabi svoj mač i krete ne razmišljajući, rešen da ih spasava, ali bez ikakvog smišljenog plana. Na svoje iznenađenje, usput srete Hermesa. Ovaj ga učtivo pozdravi i ponudi mu čaroliju protiv Kirkine magije: mirišljavi beli cvet sa crnim korenom, zvani moly, koji jedino Bogovi poznaju i beru. Odisej sa zahvalnošću primi dar i produži put. Nešto kasnije, on je već sedeo za trpezom a Kirka ga je dvorila. Kad Odisej pojede svoju začaranu hranu, Kirka podiže prutić i lupi ga po ramenu. »Idi svojim drugovima u obor«, zapovedi mu ona. Ali on je već bio pomirisao cvet te ostade neureknut, pa skoči držeći mač u ruci. Kirka pade na kolena plačući. »Poštedi me«, vikala je ona, »delićeš sa mnom postelju i vladaćemo u Ajaji zajedno!« Znajući da veštice imaju moć da iscrpu i upropaste svoje ljubavnike ispijajući im krv malo-pomalo u male mehurove, Odisej natera Kirku da se zakune svečanom kletvom da neće više kovati nikakve zavere protiv njega. Ona se zakle blagoslovom Bogova, pa mu ona pripremi divno toplo kupatilo, vino u zlatnim čašama i ukusnu večeru koju je posluživala pribrana domaćica. Kirka se pripremi da zanoći s Odisejem u postelji s purpurnim prekrivačima. Ipak Odisej nije hteo da odgovori na njena ljubavna udvaranja dok ona ne pristane da oslobodi ne samo njegove drugove već i sve ostale mornare koje je ranije bila uklela. Pošto je i to učinila, on rado ostade na Ajaji dok mu ona nije rodila tri sina, Agrija, Latina i Tele-gona.7
l) Odisej požele da opet krene na put i Kirka pristade da ga pusti, ali da najpre pohodi Tartar i tamo potraži duh proroka Tejresije, koji će mu reći kakva ga sudbina čeka na Itaci, da li će ikad dospeti do nje i šta će se posle dogoditi. »Žuri stalno ispred Severnog vetra«, reče mu Kirka, »dok ne dođeš do izvora Okeana i Persefoninog gaja, koji ćeš poznati po crnim topolama i starim vrbama. Na mestu gde se reke Flegeton i Kokit ulivaju u Aheron, iskopaj jarak i prinesi na žrtvu Hadu i Persefoni mladog ovna i crnu ovcu — koje ću ti ja dati. Neka krv otiče u jarak i rasteruj ostale duhove svojim mačem dok budeš čekao da se pojavi Tejresija. Dozvoli mu da pije koliko god želi i slušaj pažljivo njegove savete.«
m) Odisej natera svoje ljude da se ukrcaju, a oni to nerado učiniše, jer im beše teško da napuste prijatnu Ajaju i krenu u Hadove zemlje. Kirka im obezbedi povoljan vetar, koji ih brzo odvede do izvora Okeana i onih udaljenih granica sveta gde žive u stalnoj magli Kimeri, stanovnici večnog sumraka, koji nikada ne vide sunca. Kad ugledaše Persefonin gaj, Odisej pristade lađom i postupi tačno kako ga je Kirka savetovala. Prvi duh koji se pojavio nad jarkom bio je duh Elpenora, jednog člana njegove posade, koji je pre samo nekoliko dana pijan zaspao na krovu Kirkine palate, probudio se bunovan, pao preko ograde i poginuo. Odisej, koji je na brzinu napustio Ajaju, prekasno je primetio odsutnost Elpenora pa mu sad obeća da će ga pristojno sahraniti. »Zamisli samo, ti si ovamo stigao pešice brže nego ja brodom!« uzviknu Odisej, ali ne htede da mu da ni najmanji gutljaj krvi, iako ga je Elpenor tužno molio.
n) Mešovita grupa duhova poče da se vrzma oko jarka, ljudi i žene svih vrsta i godina, među kojima čak i Odisejeva mati Antikleja, ali on ne dozvoli čak ni njoj da pije dok se ne napije Tejresija. Najzad se pojavi Tejresija, zahvalno se naloka krvi i opomenu Odiseja da dobro pazi na svoju posadu, da ih drži na oku kada stignu do Sicilije, njihovog sledećeg pristaništa, da ne bi došli u iskušenje da pokradu stoku Hiperiona, Titana Sunca. On treba da očekuje velike teškoće na Itaki, i, mada može da se nada da će se osvetiti huljama i podlacima koji mu tamo razvlače dobro, njegova putovanja nisu još pri kraju. Mora uzeti veslo i nositi ga na ramenu dok ne stigne u oblast ostrva gde nijedan čovek nije još usolio meso i gde će veslo smatrati za batinu kojom se mlati žito. Ako tada prinese žrtvu Posejdonu, mogao bi se nadati da ponovo osvoji Itaku i doživi starost u miru i zadovoljstvu; ali smrt će mu ipak doći s mora.
o) Zahvalivši Tejresiji i obećavši mu krv još jedne ovce kad se vrati na Itaku, Odisei najzad dozvoli svojoj majci da ugasi žeđ. Ona mu saopšti i druge novosti o domu, ali zadrža za sebe ono o proscima svoje snahe. Pošto se pozdravila, duhovi bezbrojnih kraljica i princeza počeše da loču krv. Odisej je bio ushićen što je imao priliku da vidi tako otmene ličnosti kao što su Antiopa, Jokasta, Hlorida, Pera, Leda, Ifimedeja, Fajdra, Prokrida, Arijadna, Majra, Klimena i Erifila.
p) Zatim se zabavljao sa grupom ranijih vojskovođa: Agamemnonom, koji ga je posavetovao da se tajno iskrca na Itaku; Ahilejem, koga je obradovao pričajući mu o Neoptolemovim junačkim delima; Velikim Ajantom, koji mu još nije oprostio i koji se udaljio uvređeno. Odisej je video i Minoja kako sudi, Oriona u lovu, Tantala i Sisifa kako se muče, i Herakla — bolje rečeno njegovu utvaru, jer je sam Herakle pirovao sa velikim zadovoljstvom među besmrtnim bogovima koji su mu pomagali u vreme njegovih dugotrajnih radova.8
q) Odisej srećno doplovi nazad na Ajaju, gde je sahranio Elpenorovo telo i ostavio njegovo veslo na humci kao spomenik. Kirka ga dočeka veselo. ''Kako je teško pohoditi Hadovu zemlju!'' kliktala je ona. »Jedna smrt dovoljna ie za većinu ljudi, a tebi će biti sada potrebne dve!« Ona ga upozori da sada treba da prođe pored ostrva Sirena, čiji su divni glasovi začaravali sve mornare koji su tuda brodili. Te kćeri Aheloja, ili kako neki kažu Forkija, sa Musom Terpsihorom, ili Steropom, Portaonovom kćerkom, imađahu lica kao u devojaka, noge i perje kao u ptica, i mnogo se raznih priča plelo oko njihove neobičnosti, kao na primer da su se igrale sa Korom kad ju je Had oteo i da im je Demetra, ljuta i uvređena što joj nisu pritekle u pomoć, dala krila, rekavši: »Odlazite i tražite mi kćer širom sveta!« Priča se i da ih je Afrodita pretvorila u ptice zato što iz devojačkog ponosa nisu htele da se podaju ni bogovima ni ljudima. One nisu mogle da lete otkako su ih Muse pobedile na muzičkom takmičenju, očerupale im perje i od njega napravile sebi vence. Sad su sedele i pevale na livadi, među hrpama kostiju mornara koje su oterale u smrt. »Sipaj vosak u uši svojih momara«, savetovala ga je Kirka, »a ako si sam radoznao da čuješ njihovu muziku, naredi posadi da te dobro privežu za jarbol i nateraj ih da ti se zakunu da te neće odvezati, ma kako strogo ti to zahtevao i ma kako im pretio.« Kad je došao da se pozdravi, Kirka ga je upozorila i na druge opasnosti kojima ide u susret, pa je otplovio, dobivši opet povoljan vetar.
r) Kad se lađa približi ostrvu Sirena, on posluša Kirkin savet. Sirene su tako umilno pevale, obećavajući mu proročku spoznaju svega što će se ubuduće dogoditi na zemlji, da on poče da viče svojim drugovima, preteći im smrću, da ga oslobode. Slušajući njegovo ranije naređenje, oni ga samo jače
privezaše za jarbol. Tako lađa srećno otplovi, a Sirene iz očajanja izvršiše samoubistvo.9
s) Neki veruju da su bile samo dve Sirene; neki da ih je bilo tri, naime ili Partenopa, Leukosija i Ligeja; ili Pejsinoja, Aglaopa i Telksepeja; ili Aglaofona, Telksiopa i Molpa. Ipak, neki navode četiri: Tela, Raidna, Telksiopa i Molpa.10
t) Sledeća opasnost koja je čekala Odiseja beše da prođe između dve stene gde je na jednoj živela Skila a na drugoj Haribda, njena prijateljica čudovište. Haribda, kćerka Majke Zemlje i Posejdona, beše proždrljiva žena koju je Zeus udario gromom i bacio u more i koja je tri puta dnevno usisavala ogromnu količinu vode i odmah je izbljuvavala. Skila, nekada lepa kći Hekate i Forkija, ili Forbanta — ili Ehidne i Tifona, Tritona, ili Tirena — bila je preobražena u psetoliko čudovište sa šest strašnih glava i dvanaest šapa. To je učinila ili Kirka, ljubomorna na Glaukovu ljubav prema Skili, ili Amfitrita, iz slične ljubomore prema Posejdonu. Skila je imala običaj da hvata mornare, da im polomi kosti i polako ih pojede. Možda je najneobičnije kod Skile bio njen lavež; on nije bio jači od cviljenja novorođenog šteneta. Pokušavajući da izbegne Haribdu, Odisej okrenu krmom samo malo bliže Skili, koja se nagnu preko ograde, zgrabi šest najsposobnijih mornara, svuče ih sa palube držeći svakog u po jednim ustima, pa ih prebaci na stene, gde poče natenane da ih jede. Oni vrištahu i pružahu ruke prema Odiseju, ali se on nije usuđivao ni da pokuša da ih spase, već otplovi dalje.11
u) Odisej krenu pravcem tako da izbegne Lutajuće, ili Sudarne Stene, između kojih je samo Argo uspeo da prođe; on nije znao da su stene sada pričvršćene za morsko dno. Ubrzo ugleda Siciliju, gde Hiperion, sunčani Titan, koga neki zovu Helije, ima sedam krda izvanredne stoke na paši, po pedeset grla u svakom krdu, i veliko stado brljivih ovaca. Odisej zakle svoje ljude svečanom zakletvom da se zadovolje onim čime ih je snabdela Kirka i da ne ukradu nijednu kravu. Oni se iskrcaše i izvukoše lađu na obalu. Međutim, Južni Vetar je duvao trideset dana, hrane je ostalo malo, pa iako su mornari lovili i ribarili svakodnevno, nisu imali mnogo uspeha. Najzad Euriloh, očajan zbog gladi, pozva svoje drugove na stranu i nagovori ih da ubiju jednu kravu — a zauzvrat će, požurio je da doda, sagraditi Hiperionu velelepan hram kad se vrate na Itaku. Oni sačekaše do Odisej zaspi, uhvatiše nekoliko krava i ubiše ih, prineše bogovima na žrtvu butne kosti i loj i ispekoše toliko goveđeg mesa da je bilo dovoljno za šestodnevnu gozbu.
v) Odisej se prenerazi kad se probudio, a tako isto i Hiperion kad je od svoje kćeri Lampetije, glavne kravarke, čuo šta se dogodilo. Hiperion se požali Zeusu, koji, kad vide da je Odisejeva lađa ponovo u moru, posla iznenadnu oluju sa zapada, jarbol se slomi i pade kormilaru na glavu, a zatim raspali gromom po palubi. Lađa potonu i udaviše se svi koji behu na brodu osim Odiseja. On uspe da se dočepa jarbola i kobilice broda i oputa od neštavljene kože koje su plutale i uspne se sa strane na ovako sklepani brod. Ali diže se snažan vetar s juga i potera ga put Haribdinog vrtloga. Zakačivši se za deblo divlje smokve koja je rasla iznad stene, Odisej je visio u strašnom položaju, dok su jarbol i kobilica bili u ždrelu i dok ih vrtlog ponovo nije izbljuvao. Tada se on ponovo pope i odvesla rukama. Posle devet dana dospeo je na obalu Ogigije, gde je živela Kalipsa, kćerka Tetide i Okeana, ili možda Nereja, ili Atlanta.12
w) Sipražje jove, crna topola i čempresi, sa sovuljagama i sokolima, čavrljivim morskim galebovima koji su imali gnezda u njihovim granama, skrivali su veliku Kalipsinu pećinu. Vinova loza povijala se iznad ulaza. Peršun i perunike rasli su po obližnjim livadama koje je natapao bistar potok. Ovde lepa Kalipsa dočeka Odiseja, koji se jedva popeo na obalu, i ponudi mu obilatu hranu, okrepljujuće piće i meku postelju. »Ako ostaneš kod mene«, molila je ona, »uživaćeš besmrtnost i večitu mladost.« Neki kažu da je Odisej sa Kalipsom, a ne sa Kirkom, imao sina Latina, pored blizanaca Nausitoja i Nausinoja.
x) Kalipsa je zadržala Odiseja na Ogigiji sedam godina — ili možda pet — i pokušala sve da ovaj zaboravi Itaku; ali njemu ubrzo dosadiše njeni zagrljaji, te je imao običaj da sedi snuždeno na obali i gleda u more. Najzad Zeus, ugrabivši trenutak Posejdonovog odsustva, posla Kalipsi Hermesa s naređenjem da ne zadržava Odiseja. Ona nije smela da ga ne posluša i zato reče Odiseju da sagradi splav koji će ona opremiti, daće mu vreću žita, mešinu vina i vode i suvog mesa. Iako je Odisej mislio da je to samo klopka, Kalipsa mu se zakle rekom Stig da ga neće prevariti i pozajmi mu sekiru, bradvu, svrdlo i ostali alat koji mu je potreban. Nije morala da mu kaže dva puta, on je odmah napravio splav od debala i spustio ga u vodu pomoću oblica; pozdravio se sa Kalipsom i otplovio uz povoljan vetar.
y) Posejdon je išao u pohode svojim besprekornim prijateljima Etiopljanima, i kad se vraćao kući preko mora na svojim krilatim kočijama, iznenada ugleda splav. Odmah jedan ogroman talas dolete i snažno zapljusnu splav te Odisej skliznu s njega, a bogata odeća koju je nosio na sebi tako se natopi vodom da oteža i povuče ga u morsku dubinu. Izgledalo je da će mu pluća prsnuti. Ipak, pošto je bio snažan plivač, uspe da se oslobodi haljina, ispliva na površinu i uspuza se nekako na splav. Sažaljiva Boginja Leukoteja, nekadašnja Ina, Atamantova žena, pope se pored njega, prerušena u morskog galeba. U kljunu je držala veo koji dade Odiseju da ga omota oko pasa, pre no što ponovo zaroni. Taj veo će ga spasti, obeća ona. Odisej se ustezao da je posluša, ali kad drugi talas zatrese splav, on obvi veo oko sebe i zapliva. Pošto se Posejdon vratio u svoju podvodnu palatu u blizini Euboje, Atena se usudila da pošalje vetar koji je smirivao talase onuda kuda je Odisej prolazio, te on posle dva dana bi izbačen, potpuno iscrpen, na obalu ostrva Drepane, koje su tada nastanjivali Fajačani. Odisej leže pored izvora zaklonjen čestarom, pokri se suvim lišćem i čvrsto zaspa.13
z) Sledećeg jutra, ljupka Nausikaja, kćerka kralja Alkinoja i kraljice Arete, kraljevskog bračnog para koji je ukazao toliko ljubaznosti i gostoljubivosti Jasonu i Medeji, dođe sa svojim pratiljama da pere rublje na izvoru. Kad je završila posao, Nausikaja poče da igra lopte sa svojim drugaricama. Desi se da lopta padne u vodu, svima se ote uzvik zaprepašćenja, a Odisej se probudi od graje. On. nije imao na sebi odela, ali se posluži lisnatom maslinovom granom da sakrije svoju golotinju, pa dopuzavši do njih, oslovi ih biranim rečima, tako da ga Nausikaja uze u zaštitu i omogući mu da se pojavi u dvoru. Tu Alkinoj obasu Odiseja poklonima, pa pošto je saslušao priču o njegovim lutanjima, posla ga na Itaku u divnoj lađi. Njegova pratnja dobro je poznavala ostrvo. Oni baciše sidro u zalivu Forkide, ali odlučiše da Odiseja ne uznemiruju u slatkom snu, pa ga izneše na obalu i spustiše pažljivo na pesak, poređavši sve Alkinojeve poklone pod obližnje drvo. Ipak Posejdon se toliko naljutio na Fajačane zbog ljubaznosti prema Odiseju da je udario lađu svojim dlanom i pretvorio u kamen i lađu i posadu i sve što je bilo na njoj. Alkinoj odmah prinese na žrtvu dvanaest odabranih bikova, jer je Posejdon sad počeo da preti da će uništiti grad dveju luka na taj način što će baciti veliku planinu između njih. Neki kažu da je postupio onako kako je i rekao. »Ovo će nas naučiti da ubuduće više ne budemo gostoljubivi!« ogorčeno reče Alkinoj Areti.14

1. Homer: Odiseja IX, 39—66;
2. Apolodor: Epitome VII, 2—3; Homer: Odiseja IX, 82—104; Herodot: IV, 177; Plinije: Istortija prirode XIII, 32; Higin: Fabula 125;
3. Homer: Odiseja IX, 105—542; Higin: loc. cit.; Euripid: Kiklopi; Apolodor: Epitome VII, 4—9;
4. Homer: Odiseja X, 1—76; Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze XIV, 223—32;
5. Tukidid: I, 2; Plinije: Istorija prirode III, 5, 9 1 8, 14: Ceces: O Likofronu 682 1 956; Silije Italik: VII, 410 i XIV, 128; Kikeron: Protiv Atika II, 13; Horatije: Ode III, 17;
6. Homer: Odiseja X, 30—132; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 12: Ovidije: Metamorfoze XIV. 233—14;
7. Homer: Odiseja X, 133—574 i XII, 1—2; Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze XIV, 246—440; Hesiod: Teogonija 1011—14; Eustatije o Homerovoj Odiseji XVI, 118;
8.Homer: Odiseja XI; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 17;
9. Homer: Odiseja XII; Apolodor: Epitome VII, 19; Apolonije sa Roda: IV, 898; Ajlijan: O prirodi životinja XVII, 23; Ovidije: Metamorfoze V, 552—62; Pausanija: IX, 34, 3; Higin: Fabule 125 i 141; Sofokle: Odisej. Fragmenat 861, izd. Pearson;
10. Plutarh: Gozbeni razgovori IX, 14, 6; Sholijast uz Homerovu Odiseju XII, 39; Higin: Fabule, loc. cit. i Predgovor; Ceces: O Likofronu. 712; Eustatije uz Homerovu Odiseju XII, 187;
11. Servije uz Vergilijevu Ajneidu III, 420; Apolodor: Epitome VII, 21; Homer: Odiseja XII, 73—126 1 222—59; Higin: Fabule 121 i 199 i Predgovor: Apolonije sa Roda: IV, 828, uz sholijast; Eustatije o Homeru, str. 1714; Ceces: O Likofronu 45 i 650; Ovidije: Metamorfoze XIII, 732 1 906;
12. Homer: Odiseja XII, 127—153; Apolodor: I, 2, 7 1 Epitome VII, 22—3; Hesiod: Teogonija 358;
13. Homer: Odiseja V, 13—193 i VII, 243—66; Higin: Fabula 125: Hesiod: Teogonija 1111; Sholijast uz Apolonija sa Roda: III, 200; Eustatije o Homerovoj Odiseji XVI, 118; Apolodor: Epitome VII, 24;
14. Homer: Odiseja XIII, 1—187: Apolodor: Epitome VII, 25; Higin: loc. cit.
*
1. Apolodor beleži (Epitome VII, 29) da ''neki smatraju Odiseju pričom o putovanju morem oko Sicilije''. Samuel Batler je nezavisno došao do istog mišljenja i tumači Nausikaju kao auto portret spisateljke — mlade i obdarene Sicilijanke iz otmene porodice iz oblasti Erika. U svome delu ''Žena pisac Odiseje'', on iznosi razliku između svestranog poznavanja domaćeg života na dvoru i sasvim površnog poznavanja moreplovstva i seoske proizvodnje i ističe ''čisto žensko interesovanje za život''. On ukazuje da je jedino žena mogla da udesi da Odisej razgovara sa slavnim ženama iz prošlosti pre nego sa slavnim muškarcima i da mu u oproštajnom govoru Fajačanima stavi u usta kako se on nada da će ''oni i nadalje biti od koristi svojim suprugama i deci'', a ne obratno (Odiseja XIII, 44—5); najzad karakterističan je i način na koji Helena gleda drvenog konja i zadirkuje muškarce skrivene u njemu (vidi 167, k). Teško je ne složiti se sa Batlerom. Lagan, šaljiv, naivan i produhovljen stil u Odiseji je gotovo sigurno ženski. Ali Nausikaja je spojila dve domaće sicilijanske legende koje nije sama izmislila: Odisejev poluistorijski povratak iz Troje i alegorijske doživljaje drugog heroja — zovimo ga Ulisom — koji kao i Odisejev ded Sisif (vidi 67, 2) nije hteo da umre kada mu je istekla vladavina. Legenda o Odiseju sadržavala bi napad na Ismar, buru koja ga je odbacila daleko na jugozapad; njegov povratak preko Sicilije i Italije; brodolom kod Drepane (Krfa); i, verovatno, osvetu nad proscima. Sve ostalo, gotovo svi ostali događaji pripadaju priči o Ulisu, Zemlja lotosa, Kiklopova pećina, luka u Telepilu, Ajaja, Persefonini gajevi, Ostrvo Sirena, Ogigija, Skila i Haribda, morske dubine, čak i Forkidski zaliv — samo su metafore za smrt koju je izbegao. Tome se može dodati i kako je pogubio Hekabu, poznatu i kao Majra, Manja pseća zvezda, kojoj je trebalo da bude žrtvovan Ikarijev naslednik (vidi 168, 1).

2. I Skilak (Periplus 10) i Herodot (IV, 77) su znali da je narod koji se hranio lotosom živeo u Zapadnoj Libiji, nedaleko od naseobina matrijarhalnih Gindana. Njihov glavni proizvod je bilo ukusno i hranljivo cordia muxa, slatko lepljivo voće koje je raslo u grozdovima; tim voćem, gnječenim i pomešanim sa zrnevljem, nahranila se jednom vojska koja je išla u pohod na Kartaginu (Plinije: Istorija prirode XIII, 32; Teofrast: Istorija bilja. IV, 3, 1). Cordia muxa je pobrkana sa rhamnuus ziziyphus, jednom vrstom divlje jabuke koja ima opor ukus i košticu umesto semenki. Zaborav u koji, kako kažu, može čovek da utone ako jede lotos, dolazi u stvari samo ako se pije lotosov sok; nije sasvim isto jesti lotos i piti njegov ekstrakt. Ako, dakle, to što sveti kralj okuša jabuku koju mu daje Belle Dame Sans Merci znači isto što i smrt od njenih ruku (vidi 33, 7 i 133, 4), obazrivi Ulis je dobro znao da bledi kraljevi i ratnici čame u Podzemlju zbog jabuke, te nije hteo da okusi rhamnus. U škotskoj baladi inspirisanoj kultom veštice, Tomasa Rajmera opominju da ne dodiruje rajske jabuke koje mu pokazuje kraljica Elfama.

3. Kiklopova pećina je pravo mesto smrti, a Odiseieva družina broji trinaest ljudi: broj meseci vladavine svetog Kralja. Jednooki Polifem, koji ponekad ima i čudovišnu vešticu majku, javlja se u narodnim pripovetkama širom Evrope, a trag može da mu se prati čak do Kavkaza; ali dvanaest drugova javlja se samo u Odiseji. Kakvo bilo značenje da je imala kavkaska priča, A. B. Kuk u svom Zeusu (str. 302—23) dokazuje da je Kiklopovo oko grčki sunčani amblem. Uprkos tome, kada je Odisej oslepio Polifema da bi sprečio da ovaj pojede i njega i njegove drugove, samo sunce nije prestalo da sija. Kako bilo, oko boga Baala ili Moloha, ili Tesupa, ili Polifema (»čuvenog«), koji je zahtevao ljudske žrtve, bilo je iskopano, a kralj je pobedonosno oterao pokradene ovnove. Pošto je pastoralno obeležje kavkaske priče ostalo u Odiseji, a div ljudožder bio jednook, on je mogao biti zamenjen i jednim od prehelenskih Kiklopa, čuvenih po obradi metala, čija se kultura širila do Sicilije i koji su verovatno imali nasred čela tetovirano oko kao znak svoga plemena (vidi 3, 2).

4. Telepil, »Daleka kapija (Pakla)«, leži na dalekom severu Evrope, u zemlji Ponoćnog Sunca, gde pastiri koji stižu pozdravljaju pastire što odlaze. U tim hladnim predelima, ''iza leđa Severnom vetru'', nalaze se Lutajuće ili Sudarne Stene, u stvari ploveće sante leda (vidi 151, 1), a tu žive i Kimerci, čiju podnevnu tamu nadoknađuje ponoćno sunce u mesecu junu. Možda se u Telepilu Herakle borio sa Hadom (vidi 139, 1); ako je tako, onda se to dogodilo kad je išao Hiperborejcima (vidi 125, 1). Lajstrigonci (»vrlo okrutna rasa«) verovatno su stanovnici norveških fjordova, a u njihovo varvarsko ponašanje trgovci ćilibarom su imali prilike da se uvere kad su dospevali do Bornholma i do južne baltičke obale.

5. Ajaja (»cvileća«) je tipično ostrvo smrti na kome Boginja Smrti peva dok prede vunu. U legendi o Argonautima to ostrvo se nalazi u vrh Jadranskog zaliva; vrlo je moguće da je to Lošinj, nedaleko od Pule (vidi 148, 9). Kirka znači »sokolica« i imala je groblje u Kolhidi, zasađeno žalosnim vrbama i posvećeno Hekati. Mit o muškarcima pretvorenim u životinje zasnovan je na verovanju u metempsihozu, seljenje duše u drugo telo posle smrti, ali je krmača naročito bila posvećena Boginji Smrti. Kirka je krmače hranila Kronovim drenjinama, crvenom hranom mrtvih, pa su oni, verovatno, ipak samo duhovi (vidi 24, 11 i 33,
7). Šta je Hermesovo moly, gramatičari ne mogu da se odluče. Ceces (O Likofronu, 679) kaže da ga apotekari zovu »divlja rutvica«, ali po opisu u Odiseji, pre će biti da je to divlja ciklama, koja se retko nalazi, a ima blede peteljke, tamnu lukovaču i divan miris. Kasniji klasični pisci su smatrali da je »moly« neka vrsta belog luka sa žutim cvetom, za koji se mislilo da brže raste (kao crni luk, morski luk i beli luk) u vreme kad mesec opada nego u vreme mladog meseca, pa zato služi kao urok Hekatinoj čarobnoj moći meseca. Marduk, vavilonski heroj, udisao je miris božanske biljke da bi savladao kužni zadah Morske Boginje Tijamat, ali se u epu ne kazuje na koju se biljku misli (vidi 35, 5).

6. Persefonin gaj crnih topola ležao je na krajnjem zapadu Tartara, a Odisej nije silazio u njega — kao Herakle (vidi 134, c), Ajnej i Dante — iako je Kirka podrazumevala da jeste (vidi 31, a). Flegeton, Kokit i Aheron pripadaju Paklu. Ipak, autorka Odiseje je malo poznavala geografiju i pozivala je nasumce Zapadni, Južni i Severni vetar. Odiseja je istočni vetar mogao odneti do Ogigije i u Persefonin gaj, a južni do Telepila i Ajaje; ali ona s izvesnim opravdanjem opisuje kako Odisej krmani u pravcu istoka, u Ajaju kao zemlju svitanja, gde su heroji Orion i Titan našli smrt. Ulaz u mikenske grobnice okrenut je istoku; a Eoja (''Zora'':) je bila tetka Kirki, Helijevoj kćeri.

7. Sirene (vidi 154, 3) su isklesane na nadgrobnim spomenicima kao anđeli smrti koji pevaju žalopojke uz pratnju lire, ali njima se pridaju erotske namere prema herojima za kojima tuguju; kako se verovalo da duša izleće u obliku ptice, one su slikane kao Harpije, ptice grabljivice koje vrebaju da uhvate i prisvoje dušu. Iako su bile kćeri Forkisa, ili Pakla, i na taj način prve rođake Harpijama, one nisu živele u podzemlju ili u pećinama, već na zelenom svetom ostrvu kao što su Ajaja ili Ogigija; veoma su opasne kad je vreme tiho i bez vetra usred podneva, kad je sunce u zenitu i za popodnevnog odmora. Pošto ih zovu još i kćerima Aheloja, njihovo ostrvo je prvobitno moglo biti jedno od Ehinada, na ušću reke Aheloj (vidi 142, 3). Sicilijanci smatraju da se ono nalazi u blizini rta Pelora (sada Faro) na Siciliji; Latini misle da se nalazi na Sirenskim ostrvima u blizini Napulja, ili na Kapriju (Strabon: I, 12 — vidi 154, d i 3).

8. »Ogigija«, ime još jednog svetog ostrva, izgleda da je ista reč kao i »Okean«, Ogen je međuoblik; Kalipsa (''sakrivena'' ili ''ona koja krije'') je još jedna Boginja smrti, jer je prikazana u pećini okruženoj jovama — koje su posvećene Bogu smrti Kronu, ili Branu, a na njihovim granama čuče Kronove morske vrane ili čavke (vidi 98, 3), i Boginjine rogate sove ili sokoli. Peršun je bio amblem žalosti (vidi 106, 3), a perunika cvet smrti (vidi 85, 1). Kalipsa je obećala Odiseju večnu mladost, ali on je želeo život, a ne besmrtnost heroja.

9. Skila (»ona koja razdire«), kći Forkide ili Hekate, i Haribda (»koja ispija«), titule su za Boginju mora razornog dejstva. Ova imena su postala svojstvena za stene i struje sa obe strane Mesinskog moreuza, ali to treba shvatiti i u širem smislu (vidi 16, 2 i 91, 2). Leukoteja (vidi 70, 4) je kao morski galeb bila Boginja mora koja tuguje nad brodolomom (45, 2). Pošto je kretska Boginja mora predstavljena kao oktopod (vidi 81, 1), a Skila svukla mornare sa Odisejeva broda, može biti da su Krećani koji su trgovali sa Indijom znali za, u Sredozemlju nepoznate, neobičnosti toplih mora u kojima vrebaju mnoge opasnosti. Opis Skilinog laveža je od mnogo veće mitološke važnosti no što na prvi pogleđ izgleda: taj lavež se poistovećuje sa belim psima smrti, koji imaju crvene uši, sa avetinjskim čoporom pasa ili Gabrijelovim zupčanicima iz britanske legende, koji teraju duše prokletih. To su bili drevni egipatski lovački psi, posvećeni Anubisu, koji se još gaje na ostrvu Ivizi. Ti psi, kad su na tragu lovine, proizvode »zvuke slične skičanju štenadi'' ili zvuke divljih gusaka prilikom seobe (vidi Bela Boginja, str. 411).

10. Izgleda da se jedino dva događaja koja padaju između Odisejeve čarke sa Kikoncima i njegovog dolaska u Fajakiju ne odnose na devetostruko odbijanje smrti: to su njegova poseta Ajolovom ostrvu i krađa Hiperionovog stada. Vetrovi pod Ajolovim nadzorom bili su duhovi smrti (vidi 43, 5), a Hiperionovo stado je Herakle ukrao u svom desetom delu — i u osnovi spada u njegovo haranje pakla (vidi 132, 1). Odisejeva tvrdnja da nije učestvovao u napadu ne znači mnogo, kao što nije značila ni tvrdnja njegovog deda po majci Autolika (vidi 106, c) kad je ukrao stado Sisifu (vidi 67, c).

11. Odisej, u svom značenju »ljutiti«, pristaje uz svetoga kralja crvena lica (vidi 27, 12). Njega jos zovu i Ulis ili Uliks na latinskom — a ta reč je verovatno postala od oulos, »rana«, i ischea, »butina« — što se odnosi na ožiljak od zuba divljeg vepra — po kojem ga je njegova stara dadilja prepoznala kad se vratio na Itaku (vidi 160, c i 171, g). Poznat način kraljeve smrti bio je da mu divlji vepar zarije zub u bedra, ali Odisej je na neki način preživeo ranu (vidi 18. 7 i 151. 2).

171 ODISEJ SE VRAĆA U SVOJ DOM

Kad se Odisej probudio, on nije odmah poznao svoje rodno ostrvo, jer ga Atena beše osvetlila čudnim sjajem. Uskoro se ona pojavi prerušena u pastira i sasluša njegovu dugu, lažnu priču o tome kako je on Krećanin koji je, pošto je ubio Idomenejevog sina, pobegao na zapad u sidonskom brodu i da je, bez svoje volje, izbačen ovde na obalu. »Koje je ovo ostrvo?« pitao je on. Atena se nasmeja i potapša Odiseja po obrazu: »Divno lažeš, zbilja!« — reče ona. »Istini za volju, mogao si me lako prevariti, ali me iznenađuje što me nisi prepoznao ovako prerušenu, ja sam Atena; Fajačani su te iskrcali ovde po mom nalogu. Žalim što je proteklo tako mnogo godina do tvog povratka; ali nisam smela da uvredim svog strica Posejdona zalažući se za tebe otvoreno.« Ona mu pomože da posklanja u pećinu sve fajačanske bakrače, tronožna postolja, purpurne ogrtače i zlatne pehare, a zatim ga tako preobrazi da ga niko nije mogao prepoznati — ublede mu kožu, stanji i obeli njegove riđe kovrdže, obuče ga u prljave rite i uputi u kolibu Eumaja, starog svinjara, odanog sluge u dvoru. Atena se upravo vratila iz Sparte, kuda je Telemah otišao da pita Menelaja, koji se nedavno bio vratio iz Egipta, može li mu saopštiti bilo kakve novosti o Odiseju.
Treba objasniti da su, smatrajući Odiseja mrtvim, ni manje ni više nego sto dvanaest mladih grčkih prinčeva sa ostrva koja sačinjavaju kraljevine — Dulihij, Sam, Zakint i samu Itaku, počeli da se udvaraju Odisejevoj ženi Penelopi u nadi da će se njome oženiti i tako steći presto; oni se behu dogovorili da ubiju Telemaha čim se vrati iz Sparte.1
b) Kad su prosci prvi put zatražili od Penelope da se izjasni i izabere jednog pd njih, ona odgovori da smatra da je Odisej živ i da je njegov povratak objavilo jedno pouzdano proročište, ali kasnije, pod velikim pritiskom, ona obeća da će odgovor dati čim završi pokrov koji mora otkati svom svekru, starome Laertu. Ali ona je taj posao radila tri godine, danju bi tkala, a noću parala, dok najzad prosci nisu otkrili u čemu je stvar. Za sve to vreme oni su stanovali u Odisejevom dvoru, pili vino, klali prasce, ovce i goveda i napastvovali žensku čeljad u Odisejevom domu.2
c) Eumaju, koji ga je ljubazno primio, Odisej ispriča drugu lažnu priču o sebi, iako se zakleo da je Odisej živ i da je na putu da se vrati kući. Telemah se iskrca sasvim neočekivano i tako izbegnu zaveru prosaca koji su nameravali da ga ubiju, i ode pravo u Eumajevu kolibu; Atena ga je žurno ispratila iz Sparte. Odisej se ipak nije odao dok Atena ne obeća da mu svojom moći povrati raniji izgled. Bio je to dirljiv prizor kad su se otac i sin prepoznali. Eumaj još ne beše posvećen u tajnu, a ni Telemah nije smeo da je poveri Penelopi.
d) Odisej se još jedanput preruši u prosjaka i krenu da izvidi raspoloženje prosaca. Na putu srete Melanteja, svog čuvara koza, koji ga iznenada napadne i udari nogom u bedro; Odisej se uzdrža od trenutne osvete. Kad je stigao do svog dvorišta on zateče starog Arga, svog nekada čuvenog lovačkog psa, ispruženog na bunjištu, šugavog, iznurenog , i punog buva. Arg mahnu repom i povi iskrzane uši u znak da je prepoznao Odiseja, koji krišom obrisa suzu, jer Arg tog časa uginu.3
e) Eumaj povede Odiseja u veliku trpezariju, gde mu Telemah, čineći se da ga ne poznaje, ukaza gostoprimstvo. Tada se pojavi Atena, ali se ne ukaza svima u dvorani, već samo Odiseju i predloži mu da obiđe sve prosce moleći ih za otpatke ne bi li se tako uverio kakav je ko. On to učini i zaista se osvedoči da su isto toliko tvrdice kao i grabljivci. Najbezobrazniji od svih, Antinoj sa Itake (kome je ispričao potpuno drukčiju priču o svojim doživljajima), ljutito baci stolicu na njega. Odisej, trljajući povređeno rame, pozva se na druge prosce, koji se složiše da bi Antinoj trebalo da bude učtiviji; Penelopu zaprepasti grubost kad joj devojke saopštiše šta se dogodilo. Ona posla po prosjaka, nadajući se da od njega čuje vesti o svom izgubljenom mužu. Odisej obeća da će doći u sobu za primanje te večeri i da će joj reći o svemu što bude želela da sazna.4
f) Međutim brbljivi itački prosjak, kome nadimak beše »Ir« zato što je, slično boginji Iridi, bio svakom na usluzi, pokuša da otera Odiseja sa trema. Kad Odisej ne htede da se pomakne s mesta, Ir poče da ga izaziva na pesničenje, a Antinoj, smešeći se od srca, obeća pobedniku jagnjeću sarmicu i
mesto za stolom među proscima. Odisej zasuka svoje dronjke i pričvrsti ih za iskrzani pojas koji je imao na sebi, pa zauze borbem stav nasuprot Iru. Skitnica ustuknu kad vide nabrekle mišice, ali nije smeo da uzmakne zbog oštrih prekora prosaca; Odisej ga obori jednim jedinim udarcem, ali ga ne usmrti, vodeći računa da ne obrati na sebe suviše veliku pažnju. Prosci su pljeskali, podsmevali se, svađali, i najzad sedoše na popodnevnu gozbu, nazdravljajući Penelopi, koja je došla da pokupi vereničke poklone od svih (iako nije nameravala da izvrši poslednji izbor). Kad se spusti veče, prosci se raziđoše, svaki u svoju ložnicu.5
g) Odisej pouči Telemaha da ukloni koplja što su visila na zidovima u trpezariji i odnese u sobu za oružje, a on ode da poseti Penelopu. Ona ga nije poznala i on joj izvuče iz grudi dubok uzdah, opisujući svoj tobožnji nedavni susret sa Odisejem, koji je, po njegovim rečima, otišao u Zeusovo proročište u Dodonu, ali će se uskoro vratiti na Itaku. Penelopa je pažljivo slušala, pa zatim naredi Eurikleji, Odisejevoj staroj dadilji, da mu opere noge. Eurikleja odmah prepozna ožiljak na njegovoj butini i uskliknu od radosti i zaprepašćenja; ali je on uhvati za grlo i uguši joj uzvik. Penelopa ništa ne primeti, jer joj Atena beše odstranila pažnju.6
h) Sutradan, na drugoj gozbi, Agelaj sa Sama, jedan od prosaca, upita Telemaha ne bi li mogao nagovoriti svoju majku da se odluči za jednog od njih. Penelopa na to izjavi da će prihvatiti onoga od njih koji bude u stanju da odapne strelu tako da ona prođe kroz dvanaest ušica na sekirama;
sekire su bile postavljene u pravoj liniji sa drškama u jarku. Ona im pokaza luk kojim su imali da rukuju: to je bio luk koji je Ifit dao Odiseju pre dvadeset i pet godina kad je išao u Mesenu da se žali zbog krađe tri stotine ovaca i njihovih pastira sa Itake. Nekada je ovaj luk pripadao Euritu, Ifitovom ocu, koga je sam Apolon učio da odapinje strele, ali je Herakle nadmašio Eurita i ubio ga. Neki od prosaca pokušaše da zategnu ovo moćno oružje, ali im ne pođe za rukom da saviju luk čak ni pošto su omekšali drvo lojem; zbog toga bi odlučeno da se takmičenje odloži za sutradan. Telemah, koji je uspeo najviše da savije luk, ostavi ga na Odisejev mig. Tada Odisej priđe luku, uprkos protivljenju i prostačkom vređanju — zbog čega je Telemah bio prinuđen da naredi Penelopi da se vrati u sobu — i ščepa luk, zategnu ga s lakoćom i prevuče pritom po struni da svi redom čuju. Uzimajući pažljivo na nišan metu, on odape jednu strelu i ona prođe kroz svih dvanaest ušica na sekirama. Telemah, izgubivši se u međuvremenu za tren, pojavi se sa kopljem i mačem, te Odisej najzad objavi ko je, ustrelivši Antinoja u grlo.
i) Prosci poskakaše i potrčaše ka zidovima, ali na njima ne nađoše okačeno oružje. Eurimah poče da moli za milost, ali mu Odisej ne usliši molbu. Eurimah tada poteže koplje i uperi ga na Odiseja, ali ga strela probode kroz jetru i on pade smrtno ranjen. Posle toga razvi se žestoka borba između prosaca, koji behu u bezizlaznom položaju ali naoružani mačevima, i Odiseja, koji je imao samo luk i strele ali je zauzeo busiju ispred glavnog ulaza u dvoranu. Telemah otrča ponovo u oružnicu i donese štitove, mačeve i šlemove da naoruža oca, Eumaja i Filojtija, dvojicu vernih slugu što stajahu uz njih; jer, iako Odisej beše ustrelio veliki broj prosaca, zaliha strela gotovo je nestala. Melantej, iskravši se na sporedan izlaz da donese oružje za prosce, bi uhvaćen u oružnici kad je po drugi put došao, jer je prethodno uspeo da naoruža svega njih nekoliko. Seča se nastavi, a Atena prerušena u lastu letela je unaokolo i cvrkutala dok svi prosci i njihovi pomagači, do poslednjeg, ne ležahu mrtvi, osim glasnika Medona i Femija, pevača, koje Odisej poštede, jer su oni posvećene ličnosti. On zatim stade da se raspituje kod Eurikleje, koja beše zaključala ženska odeljenja, koliko je ženske čeljadi ostalo odano svom gospodaru. Ona odgovori: »Svega dvanaest njih je okaljalo svoju čast, moj gospodaru.« Okrivljenoj ženskoj posluzi narediše da očisti dvoranu od krvi sunđerima i vodom; kad su ovo obavile, Odisej ih obesi sve redom. One su se malo opirale, ali i to se završilo. Posle toga Eumaj i Filojtije sasekoše Melanteju nos, ruke i noge i polne organe i baciše ih psima.7
j) Odisej se nađe najzad ponovo sa Penelopom i ocem Laertom i ispriča im svoje doživljaje, ali ovoga puta držeći se istine. Snage pobunjenika sa Itake krenuše na Odiseja, a predvodili su ih Antinojevi rođaci i osvetnici ostalih poginulih prosaca. Kad je stari Laert video da su Odisejevi neprijatelji nadmoćniji, on priteče u pomoć Odiseju i borio se hrabro; sve se razvijalo povoljno po njih dok se Atena nije umešala i predložila primirje.8 Pobunjenici onda povedoše zajednički pravni postupak protiv Odiseja i uzeše za sudiju Neoptolema, kralja epirskih ostrva. Odisej pristade na njegovo isleđenje i Neoptolem presudi da deset godina napusti svoje kraljevstvo, a da za to vreme naslednici prosaca nadoknade štetu koju su naneli, ali Telemahu, koji je sada postao kralj.9
k) Još je preostalo da se umilostivi Posejdon i Odisej se uputi pešice, kao što ga je bio uputio Tejresija, preko planina Epira, noseći veslo na plećima. Kad je stigao u Tesprot, seljaci povikaše: »Stranče, zašto nosiš malj za mlaćenje žita u proleće?« On onda prinese na žrtvu Posejdonu ovna, bika i vepra i bi mu oprošteno.10 Kako još nije imao pravo da se vrati na Itaku, on se oženi Kalidikom, kraljicom Tesprotijaca, i predvodio je njenu vojsku u ratu protiv Brigijaca, pod vođstvom Areja; ali Apolon ih je pozvao da zaključe primirje. Posle devet godina, Polipoit, Odisejev sin sa Kalidikom, nasledi Tesprotijsku kraljevinu, a Odisej se vrati na Itaku, u kojoj je vladala Penelopa u ime njihovog maloletnog sina Poliporta; Telemah je bio prognan u Kefaloniju, jer je jedno proročište objavilo: »Odiseju, ubiće te rođeni sin!« Na Itaki smrt je Odiseju došla s mora, baš kao što je Tejresija predskazao. Njegov sin Telegon, koga mu je rodila Kirka, jedreći morem u potrazi za ocem, opljačka Itaku (za koju je smatrao da je Korkira), a Odisej požuri da isplovi na more kako bi odagnao neprijatelja. Telegon ga ubi na morskoj obali, a kobno oružje beše koplje sa vrhom od riblje kosti. Pošto je proveo jedno određeno vreme u izgnanstvu, Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom, tako da su obe grane porodice bile tesno ujedinjene.11
l) Neki tvrde da Penelopa nije do kraja ostala verna Odiseju. Oni je optužuju da je drugovala sa Anfinomom iz Dulihija, ili sa svima proscima redom, i da je plod ove veze čudovišni bog Pan. Kad je ugledao Pana, Odisej je pobegao od sramote u Ajtoliju, a Penelopu poslao nazad njenom ocu Ikariju u Mantinu, gde se i sada nalazi njen grob. Drugi beleže da je ona Pana rodila sa Hermesom, a da se Odisej oženio ajtolijskom princezom, kćerkom kralja Toanta, i s njom izrodio svog najmlađeg sina Leontofona i umro u dubokoj starosti.12

1. Homer: Odiseja XIII, 187 1 XVI, 245—53; Apolodor: Epitome VII, 26—30;
2. Homer: Odiseja XIX, 136—58 i XIV, 80—109; Higin: Fabula 126; Apolodor: Epitome: VII, 31;
3. Homer: Odiseja XIV—XVI; Apolodor: Epitome VII, 32;
4. Homer: Odiseja XVII; Apolodor: loc. cit.:
5. Homer: Odiseja XVIII;
6. Homer: Odtseja XIX;
7. Homer: Odiseja XX—XXII; Higin: loc. cit.; Apolodor: Epitome VII, 33;
8. Homer: Odiseja XXII—XXIV:
9. Plutarh: Grčka pitanja 14;
10. Homer: Odiseja XI, 119—31; Apolodor: Epitome VII, 34;
11. Apolodor: loc. cit.; Eugamon Iz Kirene, navodi ga Proklo: EPICORUM Graecorum Fragmenta 57, izd. Kinkel; Higin: Fabula 127; Pausanija: VIII, 12, 6; Sholijast uz Odiseju XI, 134; Eustatije uz Odiseju XI, 133; Partenije: Ljubavne priče 3; Ceces: O Likofronu 794; Diktij sa Krete: VI, 4; Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 44; Sofoklovi fragmenti, II, 105, iz. Pearson;
12. Servije: loc. cit.; Pausanija: VIII, 12, 5; Kikeron: O prirodi bogova III, 22, 56; Ceces: O Likofronu 772, navodi ga Durid sa Sama.
*
1. Odisejeva seča prosaca pripada alegoriji o Ulisu: to je još jedan oblik kraljevog nepristajanja da umre na izmaku svoje vladavine. A on bi se usprotivio time što bi na utakmici u gađanju strelama koja se održavala da bi se odlučilo ko treba da ga nasledi (vidi 135, 1) i sam učestvovao i uništio sve kandidate. Jedan primitivni oblik ovakvog takmičenja kandidata za kraljevstvo izgleda da je bio i pogodak kroz prsten postavljen na glavu dečaka (vidi 162, 10).

2. U Odiseji se nigde direktno ne tvrdi da je Penelopa bila neverna za vreme muževljevog odsustva, iako u XVIII pevanju. u stihovima od 281—3, ona očarava svoje prosce koketerijom, iznuđuje od njih poklone i pokazuje određenu naklonost prema Amfinomu iz Dulihija (Odiseja XVI, 394—8). Odisej joj ne veruje sasvim i ne otkriva joj svoje prisustvo pre nego što poubija svoje suparnike, a njegova majka Antikleja stavlja mu na znanje da nešto treba kriti kad ni jednom reči ne pominje Penelopine prosce (Odiseja XI, 180). Stara priča da je Penelopa rodila Pana sa Hermesom, ili sa svima svojim proscima, odnosi se, izgleda, na Boginju Penelopu i njene primitivne prolećne orgije (vidi 26, 2). Preljuba i njen povratak u Mantinu još je jedna stara priča koja svedoči koliko je Odisej bio izuzetak kad ju je naterao da pođe s njim na Itaku, uprkos svim matrijarhalnim običajima (vidi 160, e). Ali Nausikaja, spisateljica, priča priču na svoj način i brani Penelopu. Ona prihvata patrijarhalni poredak u kome je i sama rođena i više voli finu ironiju od gorke satire u Ilijadi. Boginju je sada zamenio Zeus Svemoćni, kraljevi nisu više prinošeni na žrtvu u njenu čast i doba mita se okončalo — vrlo dobro! To nije moralo baš mnogo da smeta Nausikaji, kad je još uvek mogla da se šali i igra loptom sa svojim dobrodušnim sluškinjama, da vuče za kosu one koje joj se nisu sviđale, da sluša priče koje je pripovedala stara Eurikleja i da okreće oko malog prsta svoga oca Alkinoja.

3. Tako se Odiseja završava Laertom, Odisejem i Telemahom, patrijarhalnim muškim trojstvom heroja, kojima od Zeusa rođena Atena pomaže da odnesu pobedu nad svojim neprijateljima; lukavstva postignuta time što se neki događaji ne opisuju treba da pokažu da se Nausikaja nije slagala sa ljubavnim uživanjem pre braka, jer je to osiromašilo značaj samog braka. Kraj su sačuvali drugi mitografi. Odisej je prognan u Tesprotiju, a Telemah u Kefaloniju, dok Penelopa ostaje u dvoru zadovoljna i vlada zastupajući svoga sina Poliporta. Tejresijino se proročanstvo, razume se, ispunjava. Odisej ne umire dostojno u dubokoj starosti, kao poštovani i slatkorečivi Nestor. Smrt mora da ga pokosi na tradicionalan način, koji je on želeo da izbegne. Dete Nove Godine, jašući na leđima delfina, probada ga svojim oštrim kratkim mačem od riblje kosti. Skoro ista sudbina snašla je Katreja sa Roda: njegov sin Altajmen ga slučajno probode na obali (vidi 93, 2). Kratki mač od riblje kosti upotrebljavaju u Polineziji jer rana od njega zagnoji, što su Grci i Latini smatrali neizlečivim (Ajlijan: Priroda životinja I, 56); riba od čije se kosti ovakav mač pravi (frygon pastinaca) je dobro poznata u Sredozemlju. Za Herakla se kaže da je jedanput bio ranjen na taj način (vidi 123, 2).

4. Telemahova ženidba Kirkom i Telegenova Penelopom su na prvi pogled neverovatna stvar. Ser Džems Frezer (Apolodor: II, str. 303, Loeb) povezuje ove na izgled rodoskvrne odnose sa pravilom po kome u poligamnim društvima kralj nasleđuje sve očeve ljubavnice osim svoje majke (2. Knjiga Samuilova XVI, 21). Ali poligamija nikada nije bila grčka institucija, pa se zato nije radilo o poligamiji ni u slučaju Telemaha, ni Telegona, ni Ojdipa, Deteta Nove Godine, koji je ubio svog oca i oženio se očevom udovicom Jokastom (vidi 105, e), a ni u slučaju Heraklova sina Hile, koji se oženio svojom maćehom Jolom (vidi 145, e). Svaki od njih je prosto ubio i nasledio kralja Stare Godine na drevni mitski način i tako bio nazvan njegovim sinom. To objašnjava zašto se Telemah pripremio da zategne luk — čime bi mu Penelopa postala žena — a Odisej se na to namrštio na njega te je odustao; ta je pojedinost prešla iz priče o Ulisu i nekritički se zadržala u Odiseji.

5. Ne zna se da li je Odisejeva riđa kosa imala neki mitski značaj (vidi 133, 8); ali to je jedna nevažna lična osobenost, kao i njegove kratke noge koje su pripadale nekom avanturisti sa Sicilije, koga je Nausikaja opisala kao Odiseja. Autolik ga je, naravno, nazvao »ljutiti« još pri rođenju (vidi 160, c), a riđa kosa je znak preke naravi. Ali, iako obrađena kao ep, Odiseja je prvi grčki roman i prema tome ne mora biti mitološki verodostojna. U romanu Homerova kći* naveo sam moguće okolnosti pod kojima je Odiseja nastala.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Robert Grevs - Grčki mitovi

Postod branko » 22 Avg 2011, 22:37

INDEKS

Mnoga značenja su nesigurna. Imena pisana kurzivom odnose se na ličnosti nehelenske mitologije. Brojevi označavaju mit i paragraf, a ne broj stranice.

Abant — gušter,
Abder — ? sin bitke,
Adam,
Adan — od žirova,
Adimno — onaj koji ne zalazi
Admet — neukroćeni,
Admeta — neukroćena,
Adonid — gospodar,
Adrast — onaj koji stoji na svom tlu,
Adrasteja — neizbežna,
Aedon — slavuj,
Aelop — munjevita,
Aeropa — nebesko lice,
Afaja — ne tamna, ili ona koja isčezava,
Afarej — neodeveni, Atejdant — izdašni,
Atidamant — ? amfidamant, onaj koji kroti sve oko sebe,
Afidno — onaj koji se savija dok se ne presavije,
Afrodita — iz pene rođena,
Komajta — svetlokosa,
Kiprida,
Najstarija Suđaja,
Epitrajgia — pretvorena u Jarca,
Epitimbrija — od grobova,
Erikina — od kavge,
Savezna,
Riba,
Melajnida — crna,
Koja krišom posmatra,
Shojnida — od kotarice,
Skotija — mračna,
Strankinja,
Temnijska,
Trojanska,
Ujediniteljka,
Uranija — kraljica planina,
Pobediteljka,
Vučja,
Agamed — vrlo oštrouman;
Agameda — vrlo oštroumna,
Agamemnon — vrlo odlučan,
Agan — plemeniti,
Aganipa — kobila koja ubija milostivo,
Agapenor — onaj koji ima mnogo
duievnog bola,
Agatirs — onaj koji ima mnogo besa,
Agava — visokrođena,
Agelaj — svinjar,
Agenor — vrlo muževan,
Agijej — sa ulice,
Aglaj — sjajan.
Aglaja — svetla,
Aglaur — rosni
Agraul — seoski
Agrej — dlvlji,
Agrije — divlji (Kentaur),
Agriopa — svirepog lica,
Ahaj — onaj koji ožalošćuje,
Ahat — ahat,
Aheloida — ona koja rasteruje bol
Aheloj, R — ? onaj koji rasteruje bol,
Ahiš,
Ahilej — bez usana,
Ajak — onaj koji oplakuje, od zemlje rođeni,
Ajan — tegobni,
Ajant Mali,
Ajant Veliki — od zemlje,
Ajdas — sram,
Ajdonej — Had,
Ajet — moćni ili orao,
Ajgaj, R — kozji,
Ajgajon — kozji,
Ajgej — kozji,
Ajgeja — svetla,
Ajgest, ili Akest — onaj koji je u volji jarcu,
Ajgesta — ona koja se sviđa kozi,
Ajgilalej — od morske obale,
Ajgilaleja — od morske obale,
Ajgimije — ? aigimimos, onaj koji igra ulogu jarca,
Ajgina — kozja snaga,
Ajgipt — nasuprot jarcu,
Ajgist — kozja snaga,
Ajgla — bleštava svetlost,
Ajgleida — svetla,
Ajhmagora — ratoborni duh na pijačnom trgu,
Ajlin — tužbalica,
Ajneja, ili Ajnej — hvale vredni.
Ajol — ? uništitelj zemlje,
Ajsa — brza, Ajsak — mirtina grana,
Ajskulapije — ? ex aesculeo apiens, ona koja visi sa pitomog hrasta,
Ajson — ? aesymnaon, vladalac,
Ajtije — tvorac,
Ajtila — ona koja pali drvo,
Ajtiola — ? onaj koji uništava vatrom,
Ajtol — ? uzročnik razaranja,
Ajtra — vedro nebo,
Ajukar,
Ajukarba,
Ajuna,
Aka — ona koja oblikuje,
Akadem — iz mirnog kraja,
Akakalida — bez zidova,
Akamunt — neumorni,
Akarnan — člčak,
Akast — ? acatastatos, nepostojani,
Akat,
Akesida. — ona koja odvraća od Gore Ide,
Akidusa — bodljikavo biće,
Akmon — nakovanj, ili tučak,
Ako — ona koja oblikuje,
Akrisije — loše suđenje,
Aktaj — od obale,
Aktajon — onaj koji boravi na obali,
Aktin — zrak svetlosti,
Aktor — vođa,
Alalkomenej — čuvar,
Alastor — osvetnik,
Alein,
Alej — meljač,
Aleksandar — onaj koji odbija ljude,
Aleksijar — onaj koji odbija rat,
Aleksiroja — ona koja odvraća tok,
Alekta — bezimena, nespomenljiva,
Alet — lutalica,
Alfej, R — beličasti,
Alfesiboja — ona koja donosi mnogo bikova,
Alfita — bela boginja,
Alkaidi — sinovi moćnog,
Alkaj — moćni,
Alkatoj — sllna moć,
Alkestida — svemoć doma,
Alkida — moć,
Alkidika — moćna pravda,
Alkimed — moćno znanje ili moćni polni udovi,
Alkimeda — moćna učenost,
Alkimedont — moćni vladar,
Alkinoj — moćni um,
Alkiona — kraljica koja odvraća (nepogode),
Alkionej — alceoneus, moćni magarac,
Alkipa — moćna kobila,
Alkitoja — silna moć,
Alkmajon — moćno upinjanje,
Alkmena — mesečeva moć ili moćna u gnevu,
Alkon — moćni,
Alksion — rođeni ratnik,
Aloeidi — deca gumna,
Aloej — od gumna,
Alopa — alopecodis prepredena kao veštica,
Alopek — lisac,
Altaja — beli slez,
Altajmen — snaga rastinja,
Amalteja — nežna,
Amarinkej — brzo letenje,
Amataon,
Amazonke — mesečeve žene,
Amejnije — neprekidni,
Amfijaraj — dvostruko proklet,
Amfidamant — ukrotitelj svega oko sebe,
Amfiktion — onaj koji spaja čvrsto,
Amfiktionida — ona koja spaja čvrsto,
Amfiloh — dvostruka zaseda,
Amfimar - ? dešnjak u obe ruke,
Amfinom — onaj koji je na svakom jaslu,
Amfinoma — ona koja je na svakom jaslu,
Amfion — sa dve očevine,
Amfis — dvostruka snaga,
Amfisa — dvostruka snaga,
Amfitrion — onaj koji obostrano iscrpljuje,
Amfitrita — treća koja kruži, to jest more,
Amik — onaj koii glasno riče,
Amikle — vrlo pohlepan,
Amimona — neoptuživa,
Amintor — branilac,
Amnis, nimfa reke Amnis — od ženskog jagnjeta,
Amon — peskoviti,
Anakim,
Anaks — kralj,
Anaksa — kraljica,
Anaksagora — kralj pijačnog mesta,
Anaksandrid — sin kraljevskog čoveka,
Anaksibija — kraljičina snaga, ili Euridika,
Anata,
Andro — muževni,
Androfon — čovekoubica,
Androgej — čovek od zemlje,
Androgeneja — majka ljudi,
Androgina — čovek-žena,
Androkleja — slava ljudi,
Andromaha — bitka muškaraca,
Andromeda — vladarka ljudi,
Andron — muška odaja,
Angitija — boginja zmija,
Anhijala — bliska moru, širina mora,
Anhinoja — brzog duha,
Anhis — koji je živeo s boginjom,
Anib,
Anije — tegobni,
Aniket — nepobedivi,
Anipa — kraljica kobila,
Ankaj — od klisure,
Ankije — iz pošumljenog dola,
Antagora — onaj što gleda u pravcu pijačnog trga,
Antaj — preklinjan molitvama,
Antaj — cvetni,
Antedon — onaj koji uživa u cveću,
Anteida — cvetna,
Antej —
Anteja — prethodnica,
Anteja — cvetna,
Antenor — umesto čoveka,
Ante-vorta,
Antibija — ona koja se suprotstavlja snazi,
Antiel — iz blizine baruštine,
Antif — protivni,
Antifant — onaj koji govori u ime,
Antifat — govornik,
Antigona — umesto majke,
Antikleja — pogrešan ključ, ili mesto slavnoga,
Antileont — hrabar kao lav,
Antiloh — onaj koji leži u zasedi,
Antinoj — neprijateljska misao,
Antioh — onaj koji vodi protiv,
Antiopa — sa licem koje se suprotstavlja,
Antipojno — zastupnička kazna,
Anu,
Anvan,
Apemosina — neznanje,
Apesant — ? onaj koji popušta,
Apis — davno,
Apolon — uništitelj, ili čovek jabuka,
Kilajski,
Svitanja,
Rastrojeni,
Deltin,
Ukrcavanja,
Lovac,
Hiperborejski,
Likijski,
Frigijski,
Čisti,
Pitijski,
Smintije — Miš,
Sunčani,
Timbraj,
Bele Stene,
Apsirt, ili Ajgijalej — odnet vodenom strujom,
Apsu,
Arahna — pauk,
Aran,
Ardal — prljavi,
AreJ — muški ratnik, Kolhiđanin,
Areja — ratnička,
Arena — muškolika,
Arestan — snaga molitve,
Areta — neizreciva,
Aretusa — ardusa, vodonoša,
Arg — sjajnost,
Arg — bistri, pas,
Medejin sin,
Paraopt — sjajan. bistar kao oko,
Tespijski,
Argej — obeljeni,
Argej — svetli,
Argiopa — svetla lica,
Argonauti,
Arhelaj — vladar naroda,
Arhemor — začetnik sudbine ili prvo maslinovo stablo,
Arhila — istaknuti,
Arhipa — glavna kobila,
Arhipa — najbolja kobila,
Arhitel — opunomoćeni,
Aridela — vrlo očigledna,
Arija — hrastovo drvo,
Arijadna — ariagne, najčistija; ili visokoplodna ječmena majka,
Arion — otmenog porekla,
Kralj Mileta,
Muzičar,
Arista — dobra,
Aristal — najbolji,
Aristel — vidi Aristal
Aristipa — najbolja kobila,
Aristomen — najbolja snaga,
Arizba — ? od aristo i baino, ona koja putuje najbolje,
Arkad — medved,
Armen — jedinstvo,
Arnaja — ovca,
Arnakija — ovija koža,
Arsinoja — muškog uma, Minijeva kći,
Fegejeva kći,
Orestova dadilja,
Arsipa — ? arsipous, ona koja podiže stopala,
Artemida — snažni izvor vode,
Alfeja — beličasta,
Anaejtida — sa planete Venere,
Afaja — ne mračna,
Aricijska,
Brauronijska,
Karijska,
Karijatida. — od oraha,
Mačka,
Kordaks — od konopca za igru,
Kidonska,
Diktina — od mreže,
Ejlejtija — ona koja pomaže ženama pri porođaju,
Elafija — slična košuti,
Efeska,
Slavna,
Obešena,
Košuta,
Lovica,
Hijakintropa — Hijakintova dadilja,
Hiperborejska,
Gospa od jezera,
Gospodarica divljih stvari,
Lafrija — otmica,
Ligodezma — vezana vrbama,
Metapomtijska,
Olimpijska,
Ortija — uspravna,
Ortosijska,
Ubedljiva,
Saronska,
Spasiteljica,
Stimfalijska,
Bikovska,
Tauropola — ubica bikova,
Toantea — od Toanta,
Tridarija — trojstvo kao znak mnoštva,
Trivija — od tri puta,
Vučja,
Artur, Kralj,
Aruru,
Asarak — ? assaros, prezrivi,
Asije — veseli,
Askal — neobrađeni,
Askalaf — kratkouha sova,
Askanije — bez zaklona,
Asklepije — neprestano plemenit,
Agnita — onaj koji čisti,
Kotilejski — lake ruke,
Asop, R — ? asiapaos, nikad miran,
Astarot,
Astarta,
Asterije — od zvezdanog neba, ili od Sunca,
Asterion, R — od Sunca,
Asterodeja — boginja Sunca;
Asteropa — sunčani lik,
Astijanakt, ili Skamandrije — kralj grada,
Astidameja — ona koja umiruje gradove,
Astinoma — zakonodavac grada,
Astioha — posednik grada,
Astipalaja — drevni grad,
Astrabak — lek za siguran vid,
Astraj — zvezdan,
Asvini,
Astar,
Atabirije — (nije grčka reč)
Atalanta — nepokolebljiva,
Atamant — onaj koji žanje visoko,
Atena — ? inverzija od Anate, na sumerskom — Kraljica Nebesa,
Alalkomeneida — čuvarka,
Alea — ona koja melje,
Apaturija — zaštitnica od obmane,
Hrisa — zlatna,
Kolokasija — od crvenog vodenog
ljiljana,
Koronida — od gavrana, ili vrane
Ona koja nosi oružje,
Kozja,
Itona — od vrbe,
Časnih zasluga,
Lafrija — otimačica,
Majka,
Narkaja — neosetljiva,
Onga — (feničanska reč),
Polijada — gradska,
Skirada — od suncobrana,
Ratnička, 115,
Atida — ? actes thea, boginja stenovite obale,
Atimnije — nenasit herojske hvale,
Atis — (nije grčka reč),
Atis — ? skraćeno od atyches, bez sreće,
Atlant — onaj koji se usuđuje, ili onaj koji strada,
Atrej — neustrašivi,
Atropa — ona koja se ne može okrenuti,
Auga — zračnost,
Augeja — svetli zrak,
Auksa — uvećavanje,
Au-Mari, Autolik — pravi vuk,
Autolita — divlje bekstvo,
Automedont — nezavisni vladar,
Automedusa — čista mudrost,
Autonoja — svojeglava,
Avank,
Avram,
Azan — Zeusova zemlja,
Azej — sluga u hramu,
Baal,
Bakha — ona koja besni,
Balije — šarac,
Banba,
Bat — ćutljivi,
Bateja — od trnja,
Baton — kupina,
Bauba — ublažiteljka,
Baukida — preskromna,
Bel,
Bel — baal, gospodar,
Belerofont — ? beleëphoron, onaj koji nosi džilite,
Belili,
Beltis,
Bentesikima — talas iz dubine,
Beroja — ? pheroë, ona koja donosi jaja,
Bija — sila,
Bijadike — nasilna pravda,
Bijant — sila,
Biton — bison, divlji vo,
Bladjuved,
Blatnat,
Bogovi oranja,
Bojot — čuvar stada, čobanin,
Borej — Severni Vetar, ili onaj koji uništava,
Bormo — žalostivni,
Borimus,
Bran,
Branho — promukli,
Branven,
Bresej — onaj koji nadjačava,
Brijarej — snažni,
Brigit,
Brijan,
Brim — onaj koji besni,
Brima — ona koja besni,
Briseida — ona koja preovlađuje,
Britomartis — dobra devica,
Briza — ona koja osvaja ili ona koja blaži,
Bront — grmljavina,
Bromija — ona koja riče,
Brotej — slava,
Budeja — boginja volova,
Bun — breg,
Bunom — odgajivanje volova,
Busirid — Ozirisov grob,
But — bočanin,
Buziga — onaj koji ujarmljuje vola,
Dafna — lovor,
Dafnid — lovor,
Dafojna — krvava,
Dafojnisa — krvava,
Dajdal — bistri, ili mudro smišljeni,
Daktili — prsti,
Dalila,
Demarmen — ukrotitelj jedara,
Damasen — ukrotitelj,
Damis — pobedilac,
Dam-kina,
Damnamenej — onaj koji prisiljava, to jest malj,
Dan,
Danaidi,
Danaj — Dan, sudija, ili Danajin sin,
Danaja — ona koja sudi, ili usahla,
Dardan — ? od dar-daio, onaj kojl
spaljuje,
Daskil — mali pokazivač,
Daun — spavalica,
David,
Dehtira,
Deidameja — ona koja uzima plen,
Dejaneira — ona koja grabi plen,
Dejfil — ljubitelj pljačke,
Dejfob — onaj koji obeležava pljačkaša,
Dejleont — lav koji uzima plen,
Dejmah — ratni plen,
Dejmant — strašni,
Dejmo — strašni,
Dejna — užasna,
Dejno — užasni,
Dejon — pljačkaš,
Dejona — kraljica plena,
Dejonej — sin kraljice plena,
Dejpila — neprijateljske vratnice,
Deksamen — onaj koji zabavlja,
Delfin — delfin,
Delfina — utroba,
Delijad — sin Apolona sa Dela,
Demetra — ječmena mati,
Eleusinska,
Erinija-Furija,
Europa-širokog lica,
Kobilje glave,
Lernajska,
Podzemlja,
Demofont — glas naroda,
Demofoont — svetlost naroda,
Demonasa — kraljica naroda,
Dendrit — trostruka mladost,
Derketa — (nije grčka reč),
Derkin — derceynus, onaj koji spava otvorenih očiju,
Despojna — milosnica,
Deukalion — moreplovac s novim vinom, otac Idomenejev,
Sin Minojev,
Pirin muž,
Dezmont — desmentes, međaš,
Dijant — svetli,
Didajon — ? provereni,
Dija — nebeska,
Dijana,
Dijarmud,
Dika — prirodni zakon, ili pravda,
Diktina — ona iz ribarskih mreža,
Diktis — mreža,
Dilan,
Dimant — ? dynamis, moćni,
Dinah,
Diodor — Zeusov poklon,
Diokle — Zeusova slava,
Diomed — božanske mudrosti iz Arga,
Kralj Trakije,
Diona — božanska kraljica,
Dionis — hromi bog,
Bromije — onaj koii besni,
Kretski,
Močvara,
Plutodot — onaj koji daje bogatstva,
Sabazije — onaj koji lomi u komade,
Spasilac,
Dioskuri — sinovi Zeusa,
Dirka — dicre, prilepak, ili dvojnost.,
Disaul — od nesrećne kuće,
Dispontej — valovito more,
Divlje žene,
Dolofion — mudra domaća zmija,
Dolon — kljusar,
Dor — poklon,
Dorida — darežljiva,
Doripa — darovana kobila,
Draupada,
Drijade — hrastove nimfe,
Drijant — hrast,
Driop — hrastovo lice,
Driopa — detlić,
Duhovi (u smislu: zli dusi),
Ea,
Eabani,
Eetion — strašna priroda,
Efes — glad,
Etijalt — onaj koji skače na, to jest mora,
Efron,
Egerija — ajgejrija, od crne topole,
Eha — odjek,
Ehedem — onaj koji drži narod,
Ehefron — prepametni,
Ehem — ? echemythos ćutljivi,
Ehen — onaj koji drži uzdu,
Ehet — čovek od sadržaja,
Ehidna — zmija otrovnica,
Ehion — zmija otrovnica (muška),
Eira,
Ejdija — učena,
Ejdoteja — božanstvem oblik,
Ejlejtija — ona koja dolazi ženi u pomoć pri porođaju,
Ejonej — s visokim stranama,
El,
Elafije — sličan košuti,
Elaida — od masline,
Elat — jalovo drvo,
Elej — Elejac,
Elektra — ćilibar
kćerka Agamemnona,
žena Koritova,
Okeanova nimfa,
Ojdipova kći,
Plejada,
Elektrija — ona koja zrači,
Elektrion — onaj koji zrači,
Elfama, kraljica
Elfenor — čovekova obmana,
Elim — tobolac,
Elpenor — čovekova nada. sin Halkodonta, Odisejev drug,
Empusa — nasilnice,
Enal — dete mora,
Enarefor — onaj koji dobija plen,
Enareta — puna vrlina,
Endeida — onaj koji zapliće,
Endimion — namamljeni domorodac,
Endora, čarobnica
Enija — ratnička,
Enijej — ratnički,
Enkelad — onaj koji zuji,
Enkidu,
Enom — zakoniti,
Entela — ona koja zapoveda,
Eoja — zora,
Epaf — sažaljivi,
Epej — naslednik. ili napadač,
Epidaur — ? epidaulos, tršavi, rutavi,
Epigoni — oni koji su rođeni posle,
Epikasta — ostatak oblika od epicatastrephomene, prevrnuti preko,
Epimed — onaj koji misli sporo,
Epimetej — naknadno domišljanje,
Epistrof — vrdanje,
Epopej — onaj koji sve vidi,
Erata — strasna,
Ereb — prekrivreni (jama),
Erehtej — ? onaj koji hita preko vresa,
Ergin — onaj koji sputava,
Eriboja — bogata stadom,
Erida — borba,
Erif — jarić,
Erifa — kozica,
Erifila — plemenska borba,
Erigona — dete borbe, obilat izdanak,
Erihtonije — vuna na zemlji, ili mnogo zemlje, ili iz zemlje vresa;
Erik — vres,
Erikapaj — onaj koji se hrani vresom,
Erimant — onaj koji proriče kockom,
Erinije — ljutite,
Eriopida — krupnooka, ili vrlo bogata,
Erisihton — onaj koji mrvi zemlju,
Eritelda — krmezna,
Eriteja — crvena zemlja,
Eritro — crveni,
Erkvilf,
Erot — erotična ljubav,
Esmun (semitska reč), onaj koga prizivamo,
Etan,
Eteokle — istinska slava,
Eteoklo — istinska slava,
Euadna — ? euanthe, ona koja se rascvctava,
Euakma — lepa mladica,
Euandar — đobar za ljude,
Euant — cvetajući,
Euareta — puna vrlina,
Eubula — dobar savetnik,
Eubulej — dobar savetnik,
Eudora — darežljiva,
Euen — onaj koji drži uzde,
Euer — ? dobro podešeni,
Eufem — religiozni spokoj,
Eufema — religiozna smirenost,
Euforb — dobra paša,
Eufrosina — dobro raspoloženje,
Euip — lep pastuv,
Euipa — naočita kobila,
Eumaj — dobrog nastojanja,
Eumel — prijatni zvuk,
Eumenide — ljubazne,
Eumolp — dobra melodija,
Eunej — od ložnice,
Eunoja — dobra pamet,
Eunom — uredni,
Eupalam — izumitelj,
Eurgij — široko kruženje,
Eurijanasa — kraljica koja širom vlada,
Euribat — onaj koji mnogo hoda,
Euribija — razmetljiva snaga,
Euribije — dugi život,
Euridamant — veliki ukrotitelj,
Euridika — velika pravda
kćerka Adrastova,
sestra Hijaktinova,
žena Orfejeva,
kćerka Pelopova,
Eurijal — veliki lutalica,
Eurijala — velika lutalica, ili sa širokog gumna,
Eurikleja — čuvena,
Euriloh — prostrana zaseda,
Odisejev drug,
Eurifaesa — koja sija nadaleko,
Eurimah — veliki borac,
Eurimedont — široko pravilo,
Eurimedusa — biće velike mudrosti,
Eurinom — veliki lutalica, ili rasprostranjeno pravilo,
Eurinoma — velika lutalica, ili opšti zakon,
Euripal — široki oklop. ili široke vratnice, sin Telefa,
Eurisak — široki štit,
Euristej — goniti snažno natrag daleko i na široko,
Eurigten — ogromna snaga,
Eurit — u punom toku,
sin Augeje,
Euritemista — velika vladavina,
Eurition — svuda poštovani,
Kentaur,
Euritoj — od široke delatnosti,
Europa — širokog lica, ili dobro navodnjavana (Ajropa),
sestra Kadmova,
Eurota — lepi tok,
Euterpa — ona koja se lepo raduje,
Eva,
Fala — ona koja sija,
Faja — brada,
Fajak — svetli dolazak,
Fajdra — blistava,
Fajsila — ? pročišćeno svetlo,
Fajst — napravljen da svetli,
Fajton (bik) — onaj koji sija,
Fajtusa — svetlo biće,
Falant — ćelavi,
Falas — sjajna ivica šlema,
Faler — pegavi, ili beloprugasti,
Fan — onaj koji otkriva,
Fano — buktinja,
Fares,
Fastont — onaj koji sija
sin Eoje,
sin Helija,
Faun-favonije — ? onaj koji povlašćuje,
Fearin — od svitanja,
Fegej — pitomi hrast,
Fejdip — onaj koji štedi svoga konja,
Femije — čuveni, Fenja,
Fer — onaj koji nosi, 148,
Fereboja — ona koja donosi stado,
Fereklo — onaj koji donosi slavu,
Fijala — pehar,
Filaj — ? philaemos, krvožedni,
Filak — čuvar,
Filamon — ljubitelj trka,
Filant — čuvar, stražar,
Filej — plemenski poglavica,
Filemon — praćkaš,
Filida — lisnata
Bisaltska,
Tračka,
Filije — lisnati,
Filira — lipa,
Filojtije — srećna presuda,
Filoktet — ljubav za posedovanjem,
Filolaj — voljen od ljudi,
Filomela — slatka melodija,
Filomeleid — drag nimfama kulta jabuke,
Filonoja — prijatno sećanje,
Filonoma — plemenska ispaša,
Fimah — onaj koji ošamućuje bolom,
Fineida — morski orao,
Finej — ? pheneus, morski orao,
Fin Mak Kul,
Fion,
Fiskoja — debela mešina,
Fital — čuvar voćnjaka,
Fitalidi — odgajivači,
Flegija — vatreni,
Flogije — vatreni,
Flora,
Fob — strah,
Fodla,
Fojba — svetli mesec,
Fojniks — palmovo drvo, ili krvavo crveno,
sin Amintora,
Fojnisa — krvava,
Fojnodamant — onaj koji se usteže od klanja,
Fok — foka,
Fol — obrazovani,
Forbant — strašni,
Forkida — krmača,
Forkide — krmačina deca,
Forkij — vepar,
Formion — moreplovčev pleteni ogrtač,
Foronej — onaj koji donosl hvalu, ili fearinus od proleća,
Fortuna,
Fosfor — Jutarnja zvezda,
Frasije — govornik,
Friks — čekinjasti, ili ukočen od straha,
Frontida — briga, pažnja,
Ftija — ona koja bledi,
Furije — vidi Erinije
Gabriel,
Galaad,
Galantida,
Galantijada,
Galen — lasica,
Galateja — mlečnobela,
Galatija — Galija, ili galska,
Ganimed — od ganuesthai i medea, onaj koji uživa u muškosti,
sin Troja,
Garamant — narod boginje Kar,
Garan — ždral,
Gasterohejri — trupovi sa udovima,
Gejlisa — ona koja se smeši,
Gelanor — smeh,
Gelon — onaj koji se smeje,
Gerajst — dostojan poštovanja,
Gerion — ? geranon, ždral,
Gig — gegenes, od zemlje rođen,
Giganti,
Gilgameš,
Glauk — sivozeleni
sin Antedona,
sin Hipoloha,
sin Minoja,
nećak Sarpedonov,
morski bog,
sin Sisifa,
Glauka,
Glaukija — sivozelena,
Glaukipa — vrana kobila,
Glen — čudo,
Goda,
Godišnja vremena,
Godiva,
Gospa,
Gog,
Golso — ? gorgos, strogog lica,
Gordije — ? grudios. onaj koji muca ili onaj koji gunđa,
Gorga — mrgodna,
Gorgofona — gorgonska smrt,
Gorgone — namrštene,
Gorgopida — groznog lica,
Gortis — ? grotys, od pećine, ili od Carten, kretska reč za »kravu«,
Gracije,
Graje — sive,
Gras — ? grasos, onaj koji miriše na kozu,
Gration — onaj koji se čese,
Gron,
Gunej — plodna zemlja,
Gvidion,
Gvin,
Gvitur,
Had — bez očinjeg vida,
Hajmon — vesti, ili onaj koji raskrvavljuje,
Hajrija — ona koja dočekuje dobrodošllcom,
Hales — lutalica,
Halijart — hleb s mora,
Halija — s mora,
Halion — ? chaliphron, bez misli,
Halirotije — bučno more,
Halis — (nije grčka reč sada),
Halisk — uzapćen,
Halkiopa — bronzano lice,
Halkodont — metalni put,
Hamadrijade — hrastove nimfe,
Haos — onaj koji zjapi,
Haribda — ona koja usisava,
Hariboja — ljupkost stada,
Harita — milost,
Harite — milostive,
Harmonija — slaganje,
Harmotoja — oštar nokat,
Haron — neprijatna svetlost,
Harpala — ona koja se hvata za…
Harpalik — proždrljivi vuk,
Harpalika — proždrljiva vučica,
Harpije — one koje dohvataju,
Harpina — ? sokolica,
Hator,
Hava,
Heba — mladost ili ona koja sklanja ispred očiju ili hetitski: Hepa, majka zemlja,
Hefajst — ? hemeraphaestos, onaj koji sija danju,
Hegemona — gospodstvo,
Hejmaroj — bujica,
Hejron (Hiron) — ruka,
Hekaba — ona koja se udaljuje,
Hekaerga, — ona koja dejstvuje izdaleka,
Hekala, Hekalena — ostatak od oblika Hecate Selene, mesec koji daleko prodire, to jest Artemida,
Hekata — jedna stotina,
Mlađa,
Hektor — podupirač, ili potpora,
Hekuba — vidi Hekaba
Hela — svetla,
Helej — bradavičav,
Helen — mesec ili korpa koja se upotrebljava prilikom prinošenja žrtava boginji Mesec
Helen Dendrit, Helena od drveća,
kćerka Ledina,
kćerka Paridova,
Helen — svetla,
Helen — od meseca,
Helika — vrba,
Helikaon — goruće sunce,
Hem,
Hemera — dan,
Hemiteja — polubožanstvena,
Henioha — ona koja drži uzde,
Hen Ven,
Hepa,
Hepatu,
Hepit,
Hepta,
Hera — zaštitnica,
Agrivska,
Eriboja,
Helotida,
Kozja,
Herakle — slava Herina
sin Alkmenin,
Sprečilac zala,
Svetlooki,
Bufag — onaj koji jede volove,
Nebeski,
Kornopion — plašilac skakavaca
Daktil,
Dorski,
Egipatski,
Iscelitelj,
Konjovezac,
Ipokton — onaj koji uništava glad,
Melkart — zaštitnik grada,
Melon, od jabuka,
Herakle koji odseca noseve.
Ogmije,
Ofiokton — onaj koji ubija zmije,
Spasilac,
Skitski,
Tirski, ili Feničanski,
Pobednik,
Ranjenih bedara,
Heraklidi — sinovi Herakla,
Her
Hermafrodit — hermafrodit,
Hermes — kameni beleg ili stub,
Egipatski (Zeusov sin),
Nosilac ovna,
Podzemni,
Hermiona — kraljica stuba,
Hern,
Herofil — drag Heri,
Herofila — draga Heri,
Hersa — orošena,
Hesih — ćutljivi,
Hesiona — kraljica Azije,
Hesper — večernjača,
Hespera — veče,
Hesperida — veče,
Hesperide — nimfe sa Zapada,
Hestija — ognjište,
Hibris — bestidnost,
Hidra — vodeno biće,
Higijea — zdravlje,
Hijada — snežne pahulje,
Hijade — one koje stvaraju kišu ili svinjice,
Hijakint — zumbul,
Hijakintide — kćeri Hijakintove,
Hijera — sveštenica,
Hiketaon — pribegar,
Hil — biljni sok, ili bobica,
Hil ili Hilije — ? šumski čovek,
Hilad — iz šume,
Hilaj — iz šume,
Hilajra — ona koja sija,
Hilej — vidi Ojlej
Himajr (Himer) — jarac,
Himajra (Himera) — koza,
Himer — žudnja,
Himera — žudnja,
Hiona — kraljica labudova,
Hipa — kobila,
Hipalkim, Hipalkmo, Hipalk — konjska snaga,
Hipas — konjanik,
Hipej — sličan konju,
Hiperborejci — ljudi koji žive iza Severnog vetra,
Hipereja — biti iznad,
Hiperenor — biti nadmoćan,
Hiperion — onaj koji boravi na visinama,
Hiperipa — nebeska kobila,
Hipermnestra — prevelika molba,
Hiperoh — nadmašivanje,
Hipodam — ukrotitelj konja,
Hipodameja — ukrotiteljica konja,
Hipokoont — konjska štala,
Hipolit — izgažen od konja
sin Tesejev,
džin,
Hipolita — izgažena od konja,
Hipoloh — rođen od kobile,
Hipomedont — gospodar konja,
Hipomen — konjska moć,
Hiponoj — konjska mudrost,
Hiponoja — konjska mudrost,
Hipotoj — siloviti pastuv,
Hipotoja — silovita kobila,
Hipsej — visoki,
Hipsipil — od visokih vratnica,
Hipsipila — od visokih vratnica,
Hipta,
Hirijej — od košnica,
Hirija — košnica,
Hirmina — ? zujanje u košnicama,
Hirtak (nije grčka reč),
Historida — dobro obaveštena,
Hju Gadarn,
Hlidanopa — nežno lice,
Hlorida — zelenkasta,
Hnas,
Hodit — pešak,
Hojra — krmača,
Hola, gospođa,
Homad — metež,
Hon,
Hoplet — vojnik,
Hore,
Hris — zlatan,
Hrisa — zlatna,
Hriselda — zlatna,
Hrisip — zlatan konj,
Hrisaor — zlatna sablja,
Hristotemina — zlatni poredak,
Hromija — ona koja ulepšava,
Htonija — sa zemlje,
Htonije — sa zemlje,
Iao,
Idaj — sa planine Ide, ili iz šumovite planine,
Idaj — sa planine Ide,
Idaja — sa planine Ide, ili iz šumovite planine,
Idmon — onaj koji zna,
Idomenej — ? idmoneus, onaj koji ima znanja,
Ifijanasa — moćna kraljica,
Ifiboja — volovska snaga,
Ifigeneja — ona koja rađa snažnu rasu,
Ifikle — čuvena moć
sin Amfitrionov,
Argonaut,
Ifiklo — čuvena moć,
Ifimedeja — ona koja snaži genitalne organe,
Ifimedont — moćni vladalac,
Ifinoja — moćna pamet,
Ifit — zaštićena snaga,
brat Eurstejev,
Ija — mesec,
Ijodama — ? iodamalis, Ijina junica,
Ijola — ? ioleis, poljsko stado,
Ijon — domorodac, ili meštanin,
Ijoks — ? ioxus, ratnička buka,
Ikadije — eicadios, dvadeseti,
Ikar — (isto značenje kao i za Ikarija),
Ikarije — iocarios, posvećen mesečevoj boginji Kar, ili od Ikarskog mora
Atenjanin,
kralj Karije,
otac Penelopin,
Iksion — snažan domorodac,
Il — mnoštvo, ili onaj koji potiskuje (OjleJa),
brat Erihtonijev,
Mlađi,
Iliona — kraljica Ilijuma,
Ilirije — ? ill-ouros, onaj koji popreko gleda divljeg bika,
Iliunka,
Ina — ona koja čini snažnim,
Inah — ? onaj koji čini jakim i snažnim,
Indra,
Ir — muški oblik od Irida,
Irida — duga,
Isak,
Isandar — nepristrastan,
Ishepolis — jak grad,
Ishij — snaga,
Istar,
Isus Navin (Josua),
Itij — vrba, 46,
Itil — mali Itij,
Iton — čovek vrba,
Izida — ona koja plače,
Izmenije, R — učeni,
Jafet,
Jahu — preuzvišeni golub,
Jakho — bučni poklik,
Jakov,
Jalebion — ? ialemobion, nesrećni život,
Jalisa — žena koja jadikuje,
Jamba — hroma,
Jan,
Japet — onaj koji prenagljuje,
Japis — vidi Japet
Jas — iscelitelj,
Jasije — iscelitelj,
Jasion — domaći iscelitelj,
Jason — iscelitelj,
Jatpan,
Jeftaj,
Jehova,
Jezekij,
Jing — vijoglava,
Jobat — onaj koji ide sa meseca,
Jokasta — ? io-cassitere, sjajni mesec,
Jolaj — ljudij od zemlje, ili grumen ilovače,
Protesllaj,
Jona,
Jonatan,
Jordan — (semitska reč), reka suđenja,
Josif,
Junona,
Jupiter,
Kabeiri — (nije grčka reč),
Kadmo — sa istoka,
Kafaur — kanfor,
Kahalein,
Kajnej — nov,
Kajnida — nova,
Kak — rđav,
Kal — ispravan,
Kala — poštena,
Kali,
Kalaid — od promenljive boje,
Kaleb,
Kalhant — bronzani,
Kaliba — koliba,
Kalidika — pravedni sud,
Kalika — ružin pupoljak, ili minđuša,
Kalileont — lep lav,
Kaliopa — lepog lica,
Kalipolis — lep grad,
Kalipsa — skrivena, ili ona koja skriva,
Kaliroja — lepo cvetanje,
Kalista — najlepša,
Kameira — ona koja deli,
Kampa — vijugava,
Kanaha — lavež,
Kandaon — ? onaj koji sija,
Kanet — (posvećen) boginjina korpa,
Kanto — tovarni magarac,
Kapanej — kočijaš,
Kapis — onaj koji guta, ili onaj koji grabi,
Kar, ili Ker — (nije grčka reč),
Kardeja,
Karn,
Kardis — ? Zeus Karijski,
Karija — orahovo drvo,
Karijatida — od orahovog drveta,
Karije,
Karmanor — sluga mesečeve boginje Kar,
Karmenta — mudra Kar,
Karno — truba,
Karpa — smežuravanje,
Kasandra — ona koja upetljava ljude,
Kasiopeja — sok cimetovog drveta,
Kastor — dabar,
Katrej — catarrhoös, onaj koji plovi nizvodno,
Kaukon — ? kreštalo,
Kedalion — onaj koji se brine o mornarima,
Kefal — glava,
Kefej — cepeus, baštovan,
Kefis, R. — reka vrtova,
Keik — morski galeb,
Kekrop — lice sa perčinom,
Kelajna — crnoputa,
Kelej — onaj koji zove; odatle: čarobnik, vrač ili detlić,
Kelmid — topljenje ili onaj koji se topi,
Kenhrija — pegava zmija,
Kentaur — ? jak za stotinu,
Kentauri — (vidi Kentaur),
Ker — sudbina, ili strašni sud,
Ker,
Kerambo — isturenih rogova,
Kerber — ? ker berethrou, demon podzemne jame,
Kerda — zaslužiti, ili lasica, ili veštica,
Keret,
Kerik - glasnik,
Kerkion — veprov rep,
Kerkisera — ona koja vlada preslicom,
Kerkopi — lica s perčinima,
Keta — morsko čudovište,
Keutonim — skriveno ime,
Kijamit — sin pasulja,
Kijat — vinski pehar,
Kibela — ona sa kosom, ili ona sa sekirom,
Kibosur — četvrtasto vedro,
Kidon — slava,
Kihrej — ? cichoreus, od žutenice,
Kiklopi — prstenooki,
Kikno — labud
sin Apolonov,
sin Arejev,
sin Posejdonov,
Kil, Kila, Kela — magarac,
Kila — magarica, ili kocka napravljena od magareće kosti,
Kilarab — ? cyclarabes, sa kolima čiji točkovi lupaju,
Kilena — kriva kraljica,
Kilenije — onaj koji je odan krivoj kraljici,
Kilhvič,
Kilik — ? cillix, vo izvijenih rogova,
Kingu,
Kinira — tužan krik,
Kirena — vladajuća kraljica, ili gospodarica konjske opreme,
Kirijanasa — kraljica vojnih glavara,
Kirka — sokolica,
Kirkin — onaj koji kruži,
Kisejda — bršljan-žena,
Kisej — od bršljana,
Kisija — bršljan,
Kitizor — vreme obilja ili deteline,
Kizik — uzvišeni,
Kleisitira — brava na vratima,
Kleit — glasoviti,
Kleita — glasovita,
Kleitonim — čuveno ime,
Kleja — slavna,
Kleobis — cleo-bios, slavni život,
Kleobula — čuveni savet,
Kleodaj — čuveni ratnik,
Kleodika — čuvena pravda,
Kleola — sasvim čuvena,
Kleolaj — slavni narod,
Kleomen — čuvena snaga,
Kleon — čuven,
Kleopatra — očeva slava,
Kleotera — plemenita lepota,
Kleta — izabrana, ili dozivana
Klija — ona koja obnaroduje,
Klimena — čuvena moć,
Klimenej ili, Klimen — čuvena moć,
Klitajmnestra — ? vredna prosidbe,
Klitija — slavna,
Klitije — slavan,
Klota — prelja,
Koej — pametan,
Kokal — spiralna školjka,
Komajta — svetlokosa,
Komel — dugokosi,
Kunida — znalac sa planine Ide,
Koprej — izmećar,
Kora — devica,
Kordelija,
Koribanti — iskićenl igrači,
Korint — čovek tojaga,
Korintije — čovek tojaga,
Korit — sa šlemom,
Korojb — onaj koji se gosti goveđom pečenicom,
Koron — vrana, ili gavran,
Koroneja — od vrana,
Koronida — vrana, ili gavran
mati Asklepija,
Hijada,
Korunet — pretučen batinom,
Kot — sin Kotite,
Kotita — (nije grčka reč),
Kozji Pan — vidi Pan
Kraljica meseca Maja,
Kraljice,
Kranaj — stenoviti,
Kranaja — stenovita,
Kranajhma — stenoviti vrh,
Kratos — snaga,
Kreidilada,
Kreont — vladar,
Kres — Krećanin,
Kresfont — jači ubica,
Kresida — chryseis, zlatna,
Kreta — crateia, jaka, ili vladajuća boginja,
Kreteida — vladarka,
Kretej — vladar,
Kretej — vladar,
Kreusa — vladajuće biće
majka Ionova,
Najada,
kćerka Prijamova,
Krimis, R — ? (kretska reč),
Kristinobil, vladarka,
Krišna,
Kron — vrana,
Krot — ritmički udarac,
Kroton — pseći krpelj,
Krotop — pobednička stopa,
Ksant — žuti,
konj,
reka,
Ksenokleja — čuvena gošća,
Ksisut,
Ksut — vrabac,
Kteat — onaj koji stiče posed,
Ktesip — posednlk konja,
Kumarbi,
Kureti — mladi ljudi koji su obrijali glavu,
Kurisija — tužbalica,
Kuroj,
Laban,
Labdok — ? lampadōn aces, pomoć od baklja,
Labik — opasni,
Labrijadi — ljudi od sekire,
Ladun — onaj koji grli,
Laert — mrav,
Lagos,
Lah,
Lahamu,
Lahesa — ona koja odmerava,
Lahmu
Laidley Worm,
Laj — ? leios, onaj koji ima stado,
Lajlap — vihor,
Lakedajmon — jezerski demon,
Lakinije — izreckan,
Lakona — gospodarica jezera,
Lamija — proždrljiva, ili pohotljiva,
Lam — onaj koji guta, ili proždire,
Lamp — baklja,
Lampada — baklja,
Lampetija — sjaj godine,
Lampon — onaj koji sija,
Laodameja — ukrotiteljka naroda
dadilja Orestova,
žena Protesilajeva,
Laodika — pravda naroda,
Laokoont — onaj koji vrlo uočava,
Laomedont — vladar naroda,
Laonoma — zakon za narod,
Laotoja — kamen koji juri,
Lapiti — ? lapicidae, komadići kremena,
Lat,
Latin — Latin,
Latona — kraljica Lata,
Latromid — nepouzdan,
Learh — vladar naroda,
Leda — gospođa,
Lej — lav
Atenjanin,
sin Orfejev,
Lejriopa — lica kao u ljiljana,
Leonim — ime lava,
Leontofon — onaj koji ubija lava,
Leprej — krastav,
Lepreja — krastava,
Leta, R — zaborav,
Leta — ? kamen, ili gospa,
Leuk — beli,
Leuka — bela, ili bela topola,
Leukip — beli pastuv,
Leukipa — bela kobila,
Leukipid — bela ždrebad,
Leukofan — bela pojava,
Leukon — beli,
Leukoteja — bela boginja,
Libija — kiša koja lije,
Ligis — piskav,
Lih — čista stena,
Lihno — svetiljka,
Likamed — prepreden kao vuk,
Lik — vuk,
Likaon — obmanuti vuk,
sin Pelazgov,
brat Polidorov,
Likast — onaj koji živi među vukovima,
Likimnije — ? lichymnios, himna u vreme kad se veje ječam,
Likoters — letnji vuk,
Liktaja — ? lycotheia, božanska vučica,
Likurg — vukov posao,
iz Nemeje,
Lilim, Lilitina deca,
Lilit, kreštava sova,
Lin — lanena nit,
Lin — lan, ili lanena struna lire iz Arga,
sin Izmenija,
sin Ojagra,
Linda — ona vezuje lanenim koncem,
Linkej — oštrook kao ris,
Lir,
Lisijanasa — kraljica koja deli,
Lisidika — ona koja se rasipa pravdom,
Lisipa — ona koja raspreže konje,
Litijers - (nije grčka reč),
Lud,
Lju Laj,
Magnet — iz Magnezije,
Mahajr — mesar,
Mahaon — lancet,
Maja — baka,
Majandar — onaj koji traži čoveka,
Majka Bogova,
Majka Zemlja,
Majnade — lude žene,
Majra — svetlucava,
Majve,
Makarej — srećan,
Makarija — blagoslovena,
Makrida — visoka, ili udaljena,
Malida — beličasta,
Maneros,
Manta — proročica,
Mantu,
Mara-Marida — ? maris, tečna mera za tri pinte,
Marafije — ? marathrius, divlja mirođija,
Marat — mirođija,
Maraton — ? marrathron, mirođija,
Marduk,
Marijamna,
Marijana,
Marijena — visokoplodna nebeska majka,
Marmak — marmaranex, mermerni kralj,
Marmaranakt — mermerni kralj,
Marpesa — grabljivica,
Marpesija — grabljivica,
Marsija — ? od marnamai, borac,
Mart,
Meda — lukava,
Medej — lukavi,
alias Poliksen,
Medeja — vešta,
Medont — vladar,
Medus — vešt,
Medusa — vešta,
Megajra — svađa,
Megameda — velika pamet,
Megapent — veliki bol,
Megar — pećina, ili šupljina u steni,
Megara — proročka pećina,
Megarej — od proročke pećine,
Megera — ona koja prolazi ljupko,
Mekistej — najveći,
Melajnida — crna,
Melampo — crno stopalo,
Melan — crni,
Melanej — crni,
Melanije — crni,
Melanion — crni domorodac
Atalantin muž,
sin Friksov,
Melanip — crni pastuv,
Melanipa — crna kobila,
Melantej, ili Melant — sa crnim pupoljcima ili crnpurast,
Meleagar — kokoška biserka,
Meliboja — slatki krik,
Melija — jasen,
Melije — nimfe jasenovog kulta,
Melisej — medeni čovek,
Melita — pažnja,
Melkart,
Memnon — odlučni,
Men — mesec,
Menedem — onaj koji se odupire narodu,
Menelaj — moć naroda,
Menestej — božanska snaga,
Menodika — pravo snage,
Menojkej — snaga kuće,
Menojt — onaj koji prkosi sudbini,
Menojtije — onaj koji prkosi sudbini, ili narušena snaga,
Mentor — ? menetos, strpljivi,
Menja,
Merion — udeo u plaćanju,
Mermer — potišten brigom,
Merop — govorljiv, ili onaj koji jede pčelu,
Meropa — govorljiva, ili ona koja jede pčelu,
Mestor — savetnik,
Metaneira — ona koja živi među devicama,
Metapont — preko mora,
Metarma — promena,
Metijadusa — prepuna saveta,
Metida — savet,
Metion — onaj koji radi namerno,
Met Kurtije,
Metopa — metopedon, napred, ili metopon, prednji deo,
Mida — ? mita, seme,
Mideja —? mideia, promišljeni,
Migdon — ? amygdalon, badem,
Mihael,
Milet — ? milteias, bojiti crvenkastim okerom,
Milet — mlin,
Mimant — mimikrija,
Min — izvinjenje,
Minijada — mesečev čovek,
Mindon — mutav,
Minoj — ? meinos osia, mesečevo stvorenje
sin Likastov,
sin Zeusov,
Minotaur — Minojev bik,
Minta — menta,
Mirina — morska boginja,
Mirmek — mrav,
Mirmidon — mrav,
Mirta, Mirteja, Mirtoesa — morska boginja,
Mirtil — mirta,
Mirtine nimfe,
Mitra,
Miskel — ? mali miš,
Mnemon — umni,
Mnemosina — sećanje,
Mnesimaha — oprezna da ne dođe do bitke,
Mojra — udeo, ili sudba,
Mojre — vidi suđaje,
Mojsije,
Moks,
Mol — ratni napor,
Moliona — kraljica moly, ili ratnica,
Molioni — ratnici,
Molionidi — sinovi ratničke kraljice,
Moloh,
Molorh — onaj koji sadi drvo,
Molp — melodija,
Molpadija — posmrtna pesma,
Mops — ? moschos, tele
Lapit,
unuk Tejresijin,
Mot,
Mumi,
Munip — napušteni pastuv,
Munit — jednostrani štit,
Musaj — od Musa,
Muse — planinske boginje,
Najade — vodene nimfe,
Narkaj — neosetljivi,
Narkis — neosetljivi, ili narkotični,
Naukrata — gospodarica broda,
Naupijadama — progoniteljka lađa,
Nauplije — moreplovac,
Nausikaja — ona koja pali brodove,
Nausinoj — vešti mornar,
Nausitej — u službi boginji mora,
Nausitoj — silni mornar,
sin Odisejev,
kralj Fajačana,
Neajra — mlađa,
Nebrofon — smrt jareta,
Nefalion — trezveni,
Nefela — oblak,
Neftis,
Neida — vodena nimfa,
Neit,
Nelej — nemilosrdni,
Nemeja — od proplanka,
Nemesida — po zakonu, ili božanska osveta,
Neoptolem — novi rat,
Nereida — mokra,
Nereide — mokre,
Nerej — mokar,
Nergal,
Nes — ? neossus, mlada ptica ili životinja,
Nestor — ? neostoreus, onaj koji govori na nov način,
Ngama,
Nijam Zlatokosi,
Nikipa — pobednička kobila,
Nikostrat — pobednička vojska,
Nikostrata — pobednička vojska,
Niklej - od noći,
Niktim — od noći,
Nil, R —
Ninib,
Nioba — snežna,
Nis — iseljenik, ili sjajnost,
sin Hirtakov
Nisa — hroma,
Noć
Noje,
Nomija — ona koja napasa,
Nomije — čuvar stada,
Norak — ? norops, sa licem suviše svetlim da se u njega gleda,
Norne, Tri,
Odin,
Odisej — ljutiti,
Ofelt — dobročinitelj, ili obavijen zmijom,
Ofion — domaća zmija,
Ogmija - sunčanog lika,
Ojagar — oea-agrios, od divlje oskoruše,
Ojak — brodska krma,
Ojbal — ? od oebalia, šarena ovčija koža, ili oecobalos, kućni prag,
Ojbalidi — sinovi gumna,
Ojdip — otečenih stopala, ili možda dete nadirućeg talasa,
Ojkle — plemenita ptica,
Ojlej, ili Hilej — milostivi (rani oblik od Il),
Ojna — od vina,
Ojneida — od vinove loze,
Ojnej — od vina,
Ojnomaj — silovit od vina,
Ojnona — kraljica vina,
Ojnopa — vinsko lice,
Ojnopion — vino u izobilju,
Ojon — usamljena ptica kao predskazanje,
Ojsin,
Ojtolin — osuđeni Lin,
Okean — od brze kraljice,
Okipeta — brzo krilo,
Oksil — ? oxylalus, brz da dohvati,
Ol — ? otesypnos, uništitelj sna,
Olvena,
Omfala — pupak,
On,
Oneaja — uslužna,
Onk — kuka,
Onka — kruškino drvo,
Opida — strahopoštovanje,
Orej — od planine,
Orejtija — ona koja divlja u planinama,
Orest — brđanin,
Orestej — posvećen planinskoj boginji,
Orfej — ? ophruoeis, od rečnih obala,
Orhomen — snaga borbenog reda,
Orion — onaj koji boravi na planini,
Ork — vepar,
Ornej — ''orneon'', ptica,
Ornit — ptica,
Ornition — čovek ptica,
Orseida — ona koja pokreće,
Orsiloba — ona koja izaziva porođaj,
Ortaja — uspravna,
Otrija — ? uzbudljiva, plaha,
Ortro — rani,
Ot — onaj koji gura nazad,
Otionija — sa spuštenim ušima,
Otrera — hitra,
Oziris,
Ožije l danoa (Ogier le Danois),
Paf — pena,
Pagas — onaj koji drži čvrsto,
Pajonije — oslobodilac od zla,
Paktol, R — ? sigurna propast,
Palajmon — rvač,
Palamed — drvena mudrost,
Palant — devica, ili mladost
Džin,
sin Likaonov, 99, a
sin Pandionov,
polubrat Tesejev,
Titan,
kći Tritonova,
Palantidi — sinovi Palanta,
Pamon — pammaen, pun mesec,
Pan — pašnjak,
Pandar — onaj koji sve dere,
Pandareja — onaj koji sve dere,
Pandion — (sveštenik) na svezeuskoj proslavi,
Pandor — svedajući,
Pandora — svedajuća
žena Epimetejeva,
kćerka Erehtejeva,
Pandros — sav od rose,
Pankratida — sva u snazi,
Panopej — onaj koji sve nadgleda ili pun mesec,
Pantoj — sav plahovit;
Parid (ili Aleksandar) — tobolac,
Parija — drevna,
Parije — drevne,
Pamas — ? od paluno, onaj koji rastura,
Partenija — devojka,
Partenopa — devojačko lice,
Partenopaj — sin probušenog himena,
Pasal — veseo,
Pasifaja — ona koja sija za svakog,
Pasiteja Kala — boginja lepa svima,
Pašt,
Patroklo — očeva slava,
Pedas — nevaljalac,
Pegas — od kladenaca,
Pejritoj — onaj koji se okreće unaokolo,
Pelagon — od mora,
Pelazg — drevni, ili moreplovac,
Pelej — blatnjavi,
Pelija — crni i plavi,
Pelop — blatnjavo lice,
sin Agamemnonov,
Pelopija, eja — blatnjavo lice,
Pelor — čudovišna zmija,
Pemfreda — osica,
Pemon — beda,
Pempto — peti,
Penej, R — kao konac,
Penelej — opasan lav,
Penelopa — s paučinom preko lica, ili prugasta patka,
Pentej — bol,
Pentesileja — ona koja primorava ljude da tuguju,
Pentil — ublažitelj bola,
Pera — kožna torba,
Perdik — jarebica,
Peredur,
Perej — trgovac robljem,
Pergam — utvrđenje,
Periboja — okružena stadom,
Kurisija,
Perifet — opštepoznati,
Periguna — mnogo zemlje koja rađa žitom,
Perijer — okružen utvrđenjima,
Periklimen — vrlo čuven,
Perilaj — okružen svojim ljudima,
Perimed — vrlo mudar,
Perimeda — vrlo mudra,
Periopida — s velikim bogatstvom,
Pers — uništitelj,
Persa — uništenje,
Persefata — ona koja naređuje uništenje, ili golubica koja uništava,
Persefona — ona koja donosi uništenje,
Perseida — uništiteljka,
Persej — uništitelj,
Petej — ? peteenos, pernati,
Pijel — debeli,
Pijerida — sočna,
Pigmalion — rutava ruka,
Pik — detlić,
Pilad — ? pylades, vratnice Hada,
Pilaj — vratnice,
Pilajmen — pravo prolaza,
Pilenor — na pragu čovečanstva,
Pilija — ovratnica,
Pilije, ili Pelije — od vratnica,
Pilon — vratnice,
Pimpleja — ona koja puni,
Pir (kasnije Neoptolem) — vatreno crven,
Pira — vatreno crvena, (vidi takođe Kerkisera)
Pirajhmo — plamena tačka,
Piram,
Pirena — besne uzde,
Pitej — bog bora,
Piteja — boginja bora,
Pitije — ? istraživač,
Pitiokampt — onaj koji savija bor,
Pitis — jela,
Piton — zmija,
Plejade — one koje plove, ili jato golubica,
Plejona — ploveća kraljica,
Pleksip — upletena konjska griva,
Plut — bogatstvo
alias Had,
majka Tantalova,
Plut — bogatstvo,
Pod — ? podiaios; samo stopu visok,
Podalejrije — kuda god korakne, polje bez ljiljana — ili onaj koji obeshrabruje smrt,
Podarg — brzonogi,
Podarga — brzonoga,
Podark — bosonogi,
Pojant — odgajivač stoke,
Pojna — kazna,
Polib — mnogo volova,
Polibut — bogat volovima,
Polidekte — dobrodošao,
Polideuk — vrlo slatko vino,
Polidor — mnogo darova
sin Hekabin,
sin Laotojin,
Polidora — mnogo darova,
Polijejd — onaj koji menja oblik,
Polifejd — vrlo čuvaran,
Polifem — čuveni
Argonaut,
Kiklop,
Polifema — čuvena,
Polifont — ubica mnogih,
Polikaon — mnogo opekotina,
Polikasta — ? polycassiterë, vrlo tanka,
Poliksa — vrlo pohlepna,
Poliksen — mnogo gostiju,
Poliksena — mnogo gostiju,
Polimeda — veoma lukava,
Polimela — mnogo pesama,
Polimela — mnogo pesama,
Polimnestor — onaj koji misli o mnogim stvarima,
Polinejk — mnogo borbe,
Polipemon — mnogo jada,
Polipojt — onaj koji pravi mnogo stvari,
Poliport — onaj koji je porušio mnoge gradove,
Polit — građanin,
Poltij — ovsena kaša,
Poligon — s mnogo dece,
Porfirion — tamnoplav mesečev čovek,
Pork — ? phorces, sudba,
Portaon — pljačkaš,
Portej — rušilac,
Posejdon — potidan, onaj koji daje da se pije iz šumovite planine,
Erehtej,
Post-vorta,
Potidan,
Potnije — moćne,
Potreba,
Prak — činilac,
Praksiteja — boginja u dejstvu,
Pramantu,
Prezbon — pravo nasleđa,
Prideri,
Prijam — spasitelj,
Prijap — onaj koji podseca krušku,
Prilij — igra u oružju,
Priola — ? od priein, ostrugati, i olla, ja sam uništena,
Proit — prvi čovek,
Prokle — izazivati,
Proklija — izazivačica,
Prokna-progona, starija,
Proknida-progona, starija,
Prokrida — povlastica
žena Kafalova,
Tespijada,
Prokrust — onaj koji rasteže,
Promah — šampion,
Prometej — promišljen, ili svastika (kukasti krst),
Pronom — pljačkaš,
Proserpina — strahovita,
Prosimna — ona kojoj se obraća himnom,
Prota — prva,
Protej — prvi čovek,
Protesilaj — prvi koji juri u bitku,
Protogen Faetont — prvorođeni koji sija,
Protogonija — prvorođena,
Psamata — peskovita obala,
Pseća zvezda — vidi Ortro, Sirijus
Psila — buva,
Psofida — vika,
Pteleon — brestov gaj, ili sličan vepru,
Pterela — onaj koji baca pera,
Pterelaj — oslobođen perja,
Puil,
Q're,
Ra,
Radamant — ? rhabdomantis, onaj koji vrača pomoću pruta,
Rabab,
Rajk — prestupnlk,
Rakije — rutavi,
Rama,
Rar — prerano rođeno dete, ili utroba,
Rea — zemlja,
Rea Silvija,
Rekaran — vidi Trigaran,
Reksenor — muška dela,
Rem,
Rena — ovca,
Res — prestupnik,
Rijanona,
Rigantona — velika kraljica,
Rimon,
Robin Hud,
Rod — ruža,
Roda — rhodea, rumena,
Roja — nar,
Romul,
Sabazije — onaj koji lomi u komade,
Sagaris, R — mač s jednom oštricom,
Salamina — sa istoka,
Salmonej — voljen od boginje Salme,
Samas,
Samson,
San,
Sangarije, R — pogodan za čamce,
Sara,
Saranija,
Sarpedon — onaj koji se raduje drvenom čunu
stric Glauka,
brat Minoja,
sin Zeusa,
Satiraja — od satira,
Saturn,
Saul,
Saur — gušter,
Selena — mesec,
Semela — messc,
Severni vetar, vidi Borej
Sfajro — boksač ili lopta,
Sfinga — ona koja davi,
Shojnej — iz korpe od pruća,
Shojno — iz korpe od pruća,
Sidera — zvezdana,
Sikal — onaj koji ćuti,
Sikion — krastavac,
Sil — onaj kojl se ruga,
Silej — otimač,
Sileja — ona koja otima,
Silen — mesečev čovek,
Simoent — odsečena nosa,
Sinid — kradljivac, Sin,
Sinon — pljačkaš
grčka uhoda,
sin Sisifov,
Sinopa — mesečeva lica,
Sipil,
Sirene — one koje vezuju konopcem, ili one koje iscrpljuju,
Aglaopa — lepog lica
Aglaofona — divnog glasa
Leukosija — belo biće
Ligeja — oštra
Molpa — muzika
Partenopa — devojačkog lica
Persinoja — nagovarateljica
Raidna — napredak
Teles — savršenstvo
Telksepeja — blaga reč
Telksiopa — uverljivo lice
Sirije — pseća zvezda (vidi Ortro),
Sirijska boginja,
Siringa — trska,
Sisif — ? se-sophos, vrlo mudar,
Sita,
Skamandar, R — iskrivljen,
sin Dejmahov,
Skarfa — crna čemerika,
Skila — ona koja razdire
kći Nisova,
kći Forkijeva,
Skir — od suncobrana,
Skirije — kameniti,
Skit — Aeolic za scyphes, pehar,
Skorpion,
Skotija — mračna, Smirna — izmirna,
Sofak — ? sophanax, mudar kralj,
Solima,
Soloon — teg jajastog oblika,
Som,
Sosipolis — spasilac države,
Sperma — od semena,
Stafil — pregršt grozdova,
Stejna — jaka,
Stena — jaka,
Stenoboja — snaga stada,
Stenel — onaj koji snažno tera nazad
sin Kapenejev,
sin Euristejev,
sa Para,
Stenela — snažna svetlost,
Sterop — munja,
Steropa — jogunasto lice, ili munja,
Stig — mrzak,
Stigijske nimfe,
Stihije — glavni zapovednik,
Stimfal — ? razvratnik,
Storuki,
Strima — grub,
Strimon — grub,
Strofije — savijena povezača,
Drugi,
Suđaje, Tri,
Susana,
Svečane — (vidi Erinije),
Šeola,
Šiva,
Tafije — od groba,
Tajget — ? tanygennetos, dugo proveravana,
Tal — ? stradalnik
bronzani čovek,
učenik Dajdalov,
Tala — pupljenje,
Talija — praznična,
Taltibije — tzalthyblus, buran život,
Tamirij — gusto zasađen,
Tamuz, ili Tamus,
Tanaid, R — dugi,
Tantal — onaj koji je posrnuo, ili najbedniji,
sin Bronteja,
Drugi, (vidi Tal),
Tiraksip — plašllac konja,
Tarant — onaj koji izaziva nevolje,
Tartar — (kretska reč)? daleki zapad,
Tas — ? od thasso, neradnik,
Tasije — Tašanin,
Taumak — stvaralac čuda,
Taumant — čudesni
Taur — bik,
Tauropol — onaj koji ubija bika,
Tea — božanstvena,
Teagen — rođen u pobožnosti,
Teana — boginja,
Teba — vredna divljenja,
Tegeat — onaj koji postavlja sleme,
Tegirije — onaj koji zaklapa košnicu,
Teisadija — ? od theiazomenai, proročki nadahnut,
Teja — božanstvena,
Tejant — vidovnjak,
Tejodamant — božanstveni ukrotitelj,
Tejomen — božanstvena snaga,
Tejresija — onaj koji se ushićuje znacima,
Tekmesa — ? od tecmairesthai, ona koja određuje, ili ona koja presuđuje,
Tektam — zanatlija,
Tekton — drvodelja,
Telamon — onaj koji strada, koji potpomaže, ili onaj koji se usuđuje; takođe remen ili potpasač,
Teleb — od telbomai, onaj koji rđavo postupa,
Teledam — onaj koji smiruje iz daljine,
Telef — podojen od košute,
Telefasa — ona koja sija nadaleko,
Telegon — najmlađi Odisejev sin,
sin Proteja,
Telekleja — rasprostranjena slava,
Telemah — presudna bitka,
Telhin — opčaran, ili Tirenjanin,
Temen — međa,
Temida — poredak
Nimfa,
Titanka,
Temista — proročka,
Ten — kaiš ili žila,
Teobula — božanski savet,
Teofana — boginjina pojava,
Teogona — dete bogova,
Teoklimen — slavan kao bog,
Teonoja — božanski razum,
Teopa — božanskog lica,
Terambo,
Terej — onaj koji posmatra,
Termer — ? termios, predodređeni kraj,
Terminus,
Terpsihora — ona koja uživa u igri,
Tersandar — onaj koji hrabri ljude,
Tersit — sin hrabrosti,
Tesal — ? mračna molitva,
sin Medejin,
Tesej — onaj koji polaže ili ostavlja,
Tespije — onaj koji zvuči božanski,
Tesprot — onaj koji prvi određuje,
Testije — odan boginji Hestiji,
Testor — ? od theiazein, onaj koji nadahnjuje,
Tesup,
Tetida — ona koja raspolaže,
Tetija — ona koja raspolaže,
Teukar — teucter, zanatlija,
Teumesijske veštice,
Teutam — onaj koji sebe ponavlja,
Teutamid — sin onoga koji sebe ponavlja,
Teutar — stalno obnavljanje,
Teutrant — od sipe,
Tidej — onaj koji teško udara pesnicom,
Tijest — tučak,
Tlfije — iz bare,
Tifon — dim koji guši, topao vetar, ili orkan,
Tiha — sreća,
Tijamat,
Tilon ili Til — čvor, ili falus,
Ttmbraj ili Melant — od opore trave,
Timalk — poštovana snaga,
Timandra — poštovana od čoveka,
Timoet — ? thymoeides, hrabar,
Timosten — snaga dostojanstva,
Tindarej — tučak,
Tinga — ? (nije grčka reč),
Tiona — razjarena kraljica,
Tira — iz Tira,
Tiren — iz ograđenog grada,
Tirsen — iz ograđenog grada,
Tisamen — osvetnički,
Tisamen — osvetnički
sin Orestov,
sin Tersandarov,
Tisandar — osvetnik ljudi,
Tisifona — osvetničko razaranje,
Titani, Titanke — gospodari,
Titija — onaj koji pokušava,
Titije — ? od tituscomai, onaj koji pokušava,
Titon — sadrug kraljice dana,
Titona — svemoćna vladarka,
TIeoptolem — onaj koji odoleva u borbi,
Tmol — (nije grčka reč),
Toant — siloviti, ili hitri,
kralj Kalidona,
div,
Lemljanin,
pratilac Tesejev,
Mlađi, 149, c
Toksej — strelac,
Tomas Rajmer,
Toosa — sllovito biće,
Torona — piskava kraljica,
Tot,
Tragas — pohotljiv kao koza,
Trambel — ? gospodar brodova,
Trasije — pouzdan,
Tribal — danguba,
Trigaran — trostruki ždral,
Trile — trojstvo,
Trikarenon — trostruki ždral,
Triop — sa tri lica,
Triptolem — onaj koji se tri puta usuđuje,
Triton — tritaon, u njenom trećem danu,
Tritona — treća kraljica,
Trofonije — onaj koji unapređuje prodaju,
Troil — Trojanac iz Ilijuma,
Troj — Trojanac
Trojzen — izmenjeni oblik od trion hezomenon (grad triju sestara),
Tubal Kain,
Udaj — od zemlje,
Ulikumi,
Ulis ili Uliks — ranjen u bedro,
Unijala,
Uran — kralj planina,
Urana — kraljica planina, vetrova, leta, ili divljih volova,
Uranija — nebeska,
Urion — onaj koji živi oko voda, ili onaj koji živi u planinama,
Varuna,
Velhan — ? od helcein, kralj koji vuče (svoju) nogu,
Velika Boginja,
Veštice,
Vinogradarke,
Virbije — hijerobios, sveti život,
Vivasvat,
Vulkan,
Zagrej — povraćen u život,
Zakint — ? (kretska reč),
Zapadni vetar,
Zara,
Zel — odanost,
Zet — onaj koji istražuje,
Zet — onaj koji pronalazi,
Zeuksipa — ona koja ujarmljuje konje,
Zeus — svetlo nebo,
Agamemnon — vrlo odlučan,
Akrajej — sa vrha,
Aktajej — sa vrha,
Amon,
Arkadijski,
Atabirije,
Besmrtni,
Čuvar,
Detlić,
Dodonski,
Hekalej,
Heliopoljski,
Jaki,
Kejski,
Kretski,
Labradijski — od sekire,
Lafistijski,
Likajej — vučji,
Milostivi,
Morije — onaj koji deli,
Od bele topole,
Onaj koji odvraća mušice,
Oslobodilac,
Oslobodilac od muka,
Ratnički,
Sabazije — onaj koji lomi u komade,
Spasilac,
Sunčani,
U dvorištu,
Velhan,
Vođa Sudaja,
Zeleni,
Zornjača, Danica - vidi fosfor
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10640
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju