Годишњица НАТО бомбардовања

Годишњица НАТО бомбардовања

Postod branko » 24 Mar 2011, 16:52

Годишњица НАТО бомбардовања

Slika

Србија обележава 24. март као Дан сећања на жртве НАТО бомбардовања. Одлука о почетку напада на СРЈ донета је без одобрења Савета безбедности УН, а бомбардовање је окончано 78 дана касније, усвајањем Резолуције 1244.

Дан сећања на погинуле у НАТО бомбардовању, које је почело 24. марта 1999. године, биће обележен широм Србије одавањем поште и полагањем венаца на спомен-обележја.

Поводом годишњице бомбардовања, венци су положени на спомен обележје Зашто, подигнуто у знак сећања на 16 радника РТС-а страдалих у бомбардовању зграде у Абардаревој.

Министар одбране Драган Шутановац положиће венац на спомен-обележје погинулим припадницима војске, Министарства унутрашњих послова и грађанима у Врању.

У знак сећања на све настрадале, као и погинуле заставнике прве класе Војске Југославије, на брду Стражевица биће одржано опело, а венац на спомен-обележје положиће министар унутрашњих послова Ивица Дачић и председник Скупштине града Александар Антић.

Током бомбардовања Србије, 18. априла у свом дому погинула је и трогодишња Милица Ракић. На њен гроб, на Батајничком гробљу, цвеће ће положити чланица Градског већа Јована Механџић.

Осим у Београду, годишњица бомбардовања биће обележена и у другим градовима Србије.

Напад без одобрења СБ УН
Одлука о нападу донета је без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције под именом "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк је касније у својој књизи "Модерно ратовање" признао да је планирање ваздушне операције НАТО-а средином јуна 1998. године већ увелико било у току и да је завршено крајем августа исте године.

У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици, културе. Према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.

Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године, у 19.45, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање.

Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1.300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила.

Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.

У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српски ПВО успео је да обори два авиона НАТО-а - ловац "Ф16" и амерички "невидљиви" авион "Ф-117", и да зароби три непријатељска војника.

Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО-а 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа.

Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војнотехнички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа.

После неколико неуспешних дипломатских покушаја, криза је окончана посредничком мисијом финског председника Мартија Ахтисарија и бившег руског премијера Виктора Черномирдина, специјалног изасланика тадашњег руског председника Бориса Јељцина.

Према подацима УНХЦР-а, Косово је од доласка мировних снага напустило око 230.000 Срба и Рома, а у покрајину се вратило око 800.000 избеглих Албанаца.

У многобројним инцидентима у истом периоду убијено је око 500 људи, рањено више десетина и отето 200, према албанским изворима.

Према српским изворима од почетка бомбардовања киднаповано је око 1.500 неалбанаца.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Годишњица НАТО бомбардовања

Postod Upravnik » 25 Mar 2011, 22:37

Алекса је овде заборавио да дода... па да ја то урадим уместо њега:

Морееееее, мр'ш у п... м...!
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега".
Korisnikov avatar
Upravnik
SiteAdmin
 
Postovi: 2363
Pridružio se: 08 Dec 2010, 00:54

Re: Годишњица НАТО бомбардовања

Postod branko » 24 Mar 2014, 16:37

Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Годишњица НАТО бомбардовања

Postod aleksey » 25 Mar 2014, 02:55

 
Dabogda im se dogodilo barem 10% od onoga što im ja svim srcem želim...

 
 
Don't cry because it is over, smile because it happened.
Korisnikov avatar
aleksey
Globalni moderator
 
Postovi: 1011
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:28

Re: Годишњица НАТО бомбардовања

Postod branko » 25 Mar 2014, 19:21

Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Годишњица НАТО бомбардовања

Postod branko » 26 Feb 2015, 20:40

Уклоњена биста мале Милице Ракић

Безимени службеник НАТО парламента уклонио је бисту Милице Ракић са споменика страдалој деци у НАТО бомбардовању 1999. године из Ташмајданског парка.

„Било је то у некој земљи сељака, на брдовитом Балкану. Умрла је мученичком смрћу, чета ђака, у једном дану.“

Овако је дивна Десанка Максимовић почела песму о стрељању ђака од стране немачких нацистичких војника у Крагујевцу 1941 године. Снимљен је и филм (1969) о овом злочину, а спомен парк Шумарице остао је да сведочи будућим генерацијама Срба која је цена Слободе. Остало је и сећање на директора Крагујевачке гимназије који је на понуду да буде ослобођен и избегне стрељање рекао да је то час са којег не сме да одсуствује.

Нажалост нити је ово највеће нити прво, а није ни последње стратиште Српског народа у 20-ом веку, али јесте достојно обележено и остало је у сећању српског народа. Годинама након тог догађаја Немцима је био забрањен приступ спомен парку Шумарице, месту где је злочин извршен. А у самом граду Крагујевцу постојао је обичај да уколико мештани у ресторану чују немачки говор за столом ћутке приђу столу изврну га наопачке и без речи одлазе. Најпристојнији начин, на који су људи чији су најближи стрељани од немачких нациста, казивали нисте овде добродошли! Чини нам се да је време малих и великих хероја далеко иза нас остало у неким прашњавим књигама, на неким старим филмовима које више нико нити чита нити гледа.

Данас живимо у времену без хероја. Не зато што хероја више нема него зато што су се „владари“ потрудили да се нигде не помињу. Тако се име мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића педантно нигде и никад не помиње. Имена генерала Ратка Младића и председника Радована Караџића се лажима блате како би се и ако би се могло упрљати име Републике Српске једине велике српске победе у 20-ом веку. Пилоти погинули у одбрани наше земље од нато пакта се такође не помињу иако су дали животе у борби против вишеструко моћнијег непријатеља, Руси кажу врага, бранећи на тај начин смисао и њихових и наших живота.

Али и поред педантног склањања сваког сећања на Дивове из претходних ратова једно име се поткрало, прошло кроз све замке и филтере окупатора и почело да живи у срцима и главама поробљеног српског народа. Без борбе, без отпора, безгрешна, једна малена девојчица, убијена у својој кући на ноши од бомбе силног НАТО-пакта, постала је симбол страдања Срба од западних „пријатеља“.

Безгрешна „грешка“ се некако поткрала владарима света и њиховим овдашњим псима и почела убијена да живи и расте плашећи моћнике да можда још није све готово.

И ако су Срби заборавили хиљаде и хиљаде убијене своје деце од Мачве и Јадовна, Јастребарског и Јасеновца, заборавили су Срби и Козару и ледени Дунав и Тису и све своје Пребиловце и Смиљане од Херцеговине и Лике до Метохије, Бачке, Косова и Срема. Успели су Срби да забораве и децу из Гораждевца, али памте ђаке из Крагујевца и малену Милицу Ракић из Батајнице.

Крагујевачке ђаке памте јер се држава потрудила да не буду заборављени и то је ретко добар пример шта држава треба да ради. А име малене Милице Ракић у свест Српског народа утиснуо је неко много моћнији од свих држава!

И шта сад?

Да је блате не могу није живела да би могла и да греши.

Ћутање не помаже!

Полако и у тишини далеко од „очију јавности“ уклониће сваки физички траг који може Србе да сећа на име малене Милице Ракић.

Тако је непознатог дана, безимени службеник НАТО парламента уклонио бисту Милице Ракић са споменика страдалој деци у НАТО бомбардовању 1999 године из Ташмајданског парка. Остале су само две рупе од шрафова које сведоче да је на том споменику некада још нешто било али шта данас мало ко зна!

Споменик и бисту су подигле ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ заједно са својим читаоцима непосредно након окончања НАТО агресије. Дакле, не држава, али неки представници „наше државе“ су оскрнавили споменик склањајући са њега бисту малене Милице Ракић.

Незванично образложење за склањање бисте са споменика јесте да се не би увредили представници НАТО када долазе у Београд! О како је то лицемерно и одвратно објашњење!

Представници НАТО не могу да се увреде, увреда је својствена часним људима, што они никако не могу да буду. Све и да су нам „вране попиле мозак“ и „прогутамо“ причу о увредљивости господара смрти, ко је и када видео високог нато представника како се шета по Ташмајданском парку и чита натписе на српском језику са споменика и биста?

Дакле биста није склоњена због увредљивих претставинка новог Трећег рајха него због свих нас слуђених који пролазимо Ташмајданским парком свакога дана.

Чега се то плаше они што се „ничега не плаше“?

Смањују плате и пензије, отпуштају људе са посла, предају и продају Косово и Метохију Хашиму Тачију, доносе робовласничке законе о раду, oтимају и „шаком и капом“, а страхују од једне мале бисте из Ташмајданског парка са именом малене Милице Ракић.

Како то објаснити?

Заправо окупациони апарат у Србији је изграђен на лажима и ситним „комбинацијама“ према народу са једне стране и чврстим обавезама према господарима споља са друге. Јадна од обавеза коју су „дипломци“ преузели долазећи на „власт“ јесте да Србију уведу у НАТО пакт. Обзиром да окупациони апарат битно зависи од медија и непрестаних лажи, а то је кула од карата која се руши у парам парчад у додиру са истином, име малене Милице Ракић може да буде „онај камен земље Србије“ који се не да прећи. Бесмртни Ђура Јакшић каже:

„И само дотле, до тог камена,
До тог бедема – ногом ћеш ступит можда, поганом!“

Све док је у срцима и свести Српског народа живо име Милице Ракић мртва је могућност лаког приступања Србије нато пакту. А све док је Србија ван НАТО пакта постоји могућност да преживи и Србија као држава и Српски народ! Не дај Боже да постанемо део НАТО пакта!

То би за српски народ значило исто што и проглашење НДХ на читавој територији Србије. Једном приликом је на питање -да ли Србија треба да уђе у НАТО пакт , наша уметница Ивана Жигон одговорила:

„Ако силована девојка треба да се уда за оног ко је силовао онда и Србија треба да постане део НАТО пакта.“

Зато прогласимо у сваком месту по једну улицу Милице Ракић! Наравно да „власт“ то неће дозволити, али урадимо графите са ликом и именом малене Милице Ракић, са стиховима песме Ђуре Јакшића. Нека у читавој Србији никну разне „бисте“ Милици Ракић као симбол отпора бесмислу!
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10333
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost