Zanimljivosti

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 12 Jul 2017, 16:47

Je*o razgovor kad moram da guglam!
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 12 Jul 2017, 23:17

Je*bo plodotvornu razmenu mišljenja u kojoj jedino Ti vazda koristiš čuveno Lafargovo pravo:

Slika

:roll:

No dobro... čta je - tu je. Elem: Manfred fon Ardene bio je baron, paralelni student matematike, fizike i hemije, pronalazač, osnivač privatnog naučno-istraživačkog instituta za elektronsku tehniku, počasni pukovnik SS, član Državnog saveta Rajha za istraživanje, nosilac Lajbnicove medalje, poverenik Lavrentija Berije, osnivač naučnog instituta SSSR za izotopska nuklearna istraživanja u Suhumiju, dobitnik dve Staljinove i jedne Lenjinove nagrade, univerzitetski profesor atomistike i šef katedre za fiziku specijalnih problema nuklearne tehnologije na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu, osnivač privatnog instituta za naučna istraživanja u Drezdenu, član Državnog saveta za naučna istraživanja Demokratske Republike Nemačke, laureat Državne nagrade DDR, Predsednik Kulturnog saveza, permanentni član Parlamenta Demokratske Republike Nemačke tokom 26 godina, član Saveta za mir, autor 30 knjiga i 700 naučnih radova iz različitih naučnih oblasti, utemeljitelj Međunarodnog društva za medicinsku elkektroniku, tvorac tripartitne kombinovane onkološke terapije, nosilac 17 počasnih doktorata nauka i titule „čovek ideja”.

Neka od njegovih ostvarenja tehnički nisu nadmašena ni do današnjeg dana:

Slika

Ukratko - veoma koloritna ličnost. :)
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3944
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Jul 2017, 09:43

Je*bo
=)) =)) =))

Mislim da te kod njega najviše privuklo SS čin i Berija.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Jul 2017, 11:54

Ma kakvi! To su efemeralije. Mene je lično najviše oduševilo to što je 1966. Baron, koji je po sopstvenom svedočenju - u najboljoj pruskoj tradiciji! - posedovao „unutrašnju naklonost prema socijalizmu” (innere Hinwendung zum Sozialismus), sastavio za potrebe Prezidijuma „Memorandum o optimizaciji državne Uprave”, u kojem je na 58 stranica matematičkim formulama i kratkim tekstualnim rekapitulacijama ukazao na nužnost uspostavljanja „koherentne povratne sprege u akceleriranim dinamičkim socijalnim procesima”, na šta je pak – kao što se da i naslutiti – u nelinearnu dinamiku totalno neupućeni Prezidijum umuknuo kano dete kad se uneredi. :lol:

Baronu se, naravno, nije dogodilo ama baš ništa – dvostruki laureat Staljinove nagrade (zlatna medalja, 100.000 zlatnih rubalja u gotovom + automobil ZiS 110) zadužio je doživotno svoju domovinu 1957. kada je koristeći svoje veze preko gradonačelnika Hamburga, Kurta Zivekinga, Kancelaru zapadne Nemačke Konradu Adenaueru - a uz saglasnost Predsednika Ministarskog saveta DDR Ota Grotevola i Generalnog sekretara Jedinstvene socijalističke partije Nemačke, Valtera Ulbrihta - dostavio plan o formiranju Nemačko-Nemačke Konfederacije. Koji je pak uzoriti hrišćansko-demokratski unionista i pasionirani demokratski ljubitelj bonbona Adenauer odbio u strahu od reakcije Amerikanaca. :roll:

I tako je Baron nastavio da mirno živi, radi i stvara u svojoj prelepoj rezidenciji na Cepelinštrase br. 7 u Drezdenu. U dvorištu je, samome sebi i svojim saradnicima za razonodu, napravio i opservatoriju:

Slika

Uostalom, teško da bi se od jednog barona, fizičara, hemičara i matematičara, pronalazača, univerzitetskog profesora, pukovnika SS i laureata Staljinove nagrade i moglo očekivati nešto manje originalno od faktičkog ostvarenja drevnog Astagardskog zaveta.

Slika

U krajnjoj instanci to bi predstavljalo potpuno potcenjivanje krativnog potencijala Čoveka. A toliko pesimistični ipak ne bismo trebali da budemo. ;)
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3944
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 13 Jul 2017, 20:52

Prođe me volja za razgovorom. Idi guglaj. :-ss
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod Bibliotekar » 13 Jul 2017, 21:48

Milo mi je što Ti ovako relaksirano širim povijesno-znanstvene horizonte, Druže. :lol:

Evo još jednog malog Plezira za Tebe - tek toliko da se malo razgališ:



Uživaj. A posle, ako budeš inspirisan - guglaj sam. Uveravam Te - za istinsku spoznaju to je vazda ponajbolje. Slika
Acriter et Fideliter!
Slika
Korisnikov avatar
Bibliotekar
Globalni moderator
 
Postovi: 3944
Pridružio se: 09 Dec 2010, 05:41
Lokacija: Senta

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 24 Sep 2017, 21:13

"Od osnivanja Ujedinjenih nacija u svetu je započeto 67 ratova i svi su započeti u interesu jedne države- SAD", izjavio za govornicom Generalne skupštine UN u Njujorku 2009. godine libijski predsednik Muamer el Gadafi i pocepao Povelju Ujedinjenih nacija, njen najviši pravni akt.


Slika
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 05 Okt 2017, 16:02

Pronađen grob jedne od najmisterioznijih istorijskih ličnosti?

Ovo otkriće lako može naterati suze na oči vašem detetu, stoga ovu vest čitajte u sebi.

Naime, istraživači veruju da su konačno pronašli grob Svetog Nikole, koji je na Zapadu poslužio kao inspiracija za lik Deda Mraza.

Arheolozi u Turskoj su pronašli grobnicu u gradu Demre za koju veruju da je mesto na kojem je počivao Sveti Nikola.

Ćemil Karabajram, vođa istraživanja, rekao je da je ovo veliko otkriće i da će iskopavanje početi uskoro.

Sveti Nikola, koji je živeo u četvrtom veku, bio je episkop i poznati čudotvorac, a poznat je bio i po svojoj navici tajnog darovanja.

Poslednjih godina crkva u Demre oblasti u Antaliji, u blizini rodnog mesta Svetog Nikole, obnovljena je i privlači mnoge posetioce.

Demre je izgrađen na ruševinama Mire, grada u kom je svetac, poštovan u gotovo svim hrišćanskim crkvama, živeo.

Prema jednoj verziji događaja, njegove mošti iz Demrea su u Bari (Italija) prokrijumčarili mornari i položili ih u Baziliku svetog Nikole i to 700 godina posle njegove smrti, nakon što su Krstaši izgubili bitku sa islamskim osvajačima.

Na osnovu dokumenata prikupljenim iz te oblasti, turski arheolozi veruju da su te mošti zapravo pripadale nekom lokalnom svešteniku, a ne svetitelju, čije je telo možda i dalje u kompleksu hrama. Mornari su verovatno ukrali mošti nakon što je crkva spaljena.

Arheolozi su nedavno, na osnovu novih istraživanja, otkrili hram ispod obnovljene verzije crkve koristeći specijalne radare.

Oni kažu da je hram koji je sada pod zemljom, gotovo netaknut, ali je nedostupan, zbog toga što se između njega i nove crkve nalaze reljefi i mozaici koji moraju biti očuvani.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 31 Okt 2017, 16:52

Vatikan o kanonizaciji Stepinca: Pričekajmo božje vreme

Državni sekretar Svete stolice Pjetro Parolin, kojeg je papa imenovao za svog zamenika, poručio je da će kanonizacija Alojzija Stepinca, koju Hrvatska iščekuje, a Srbija joj se protivi, pričekati "božje vreme".

"Božje vreme je savršeno, stoga pričekajmo božje vreme", odgovorio je Parolin na direktno pitanje novinara o kanonizaciji kardinala Alojzija Stepinca.

Parolin, koji je juče doputovao u dvodnevnu zvaničnu posetu Hrvatskoj kao izaslanik pape Franje, izjavio je i da zna da su neki povezivali njegov dolazak sa mogućnošću kanonizacije Stepinca. Objasnio je da je on došao u Hrvatsku na poziv kardinala Bozanića i hrvatskog katoličkog univerziteta koji slavi svoju godišnjicu i pritom je blagoslovio novu veliku univerzitetsku aulu.

Rekao je da oseća "veliku ljubav hrvatskog naroda prema pastiru Stepincu koji je bio branitelj istine, što je posvedočio svojim delima i za to je položio život". "Kao blaženi, Stepinac je već prijatelj Božji i može se posmatrati kao uzor", naveo je Parolin.

Parolin je rekao da je mešovita pravoslavno-katolička komisija hrvatske i srpske crkve izdala jedno usaglašeno saopštenje u vezi sa kanonizacijom Stepinca, taj proces i zajednička komisija pomogli su, kako je ocenio, oko zajedničkog razumevanja, a kanonizacija je unutrašnje pitanje Katoličke crkve.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Zanimljivosti

Postod branko » 20 Nov 2017, 17:01

Kada bismo po minut ćutali za svakog Srbina stradalog u Albanskoj golgoti, ne bismo progovorili 169 DANA

Kada bismo održali minut tišine za svakog našeg pretka koji je stradao u Albanskoj golgoti, tom strašnom povlačenju srpske vojske u zimu 1915/1916 pred trojnim napadom Centralnih sila, kada bismo za svaku žrtvu samo minut ćutali, ne bismo progovorili 169 dana, osam sati i 37 minuta jer... u tom strašnom događaju, Srbija je imala čak 243.877 žrtava.

A opet, oni preostali, izmučeni, gladni i otpisani od svih, kako neprijatelja tako i saveznika, imali su samo jedan san. Da oslobode svoje. I, u tome su i uspeli.

Ta Albanska golgota, nazvana tako jer se najveći deo naših snaga povlačio kroz bespuća albanskih planina, donela je nesagledive užase mnogima koji su se na taj put otisnuli. Put bez povratka, mogao bi da glasi naziv te golgote za one silne hiljade koji ostaviše kosti da im se trag ne zna. Višenedeljno lutanje planinskim vencima, po snegu i jezivoj hladnoći, i donelo je potonji opis "golgota" u naziv te epopeje, kao poređenje sa jerusalimskim brdom na kome je Hristos razapet, posle silnih muka.

Rasprave o tome koliko je i da li je bilo neophodno odlučiti se, od strane državnog vrha, na takav korak - verovatno će se tek rasplamsati, jer će jedni u stradanju videti neminovnost kako bi se vojska i narod spasili, a drugi stajati uz stav vojvode Živojina Mišića da se ostane na srpskom tlu i tu pruži poslednji vojni otpor. Ali, iako su rasprave o tome vodile najumnije glave tog vremena, na kraju je preovladalo mišljenje da kapitulacija ne dolazi u obzir, sa čime se i Mišić slagao, a da za novu veliku bitku nema dovoljno ni ljudstva ni oružja. Uostalom, za razliku od prethodne, 1914. godine, Srbiju nije napala samo Austrougarska, već i najveća sila, Nemačka, a kad je taj združeni napad sa severa i zapada počeo, desio se i ulazak Bugarske u rat. "S leđa", kako taj prodor sa istoka doživljavaju potonje generacije.

Višestruko nadjačana, a potpuno iscrpljena srpska vojska povlačila se najpre ka središnjem delu otadžbine, pa ka jugu, da bi bugarski manevar onemogućeno kretanje vardarskom dolinom ka Solunu gde je već bilo određenih savezničkih snaga, mahom izbeglih posle poraza od Turaka na Galipolju. Odluka o povlačenju usred zime kroz albanske planine, kroz sneg i led, ostavila je Srbiju bez 243.877 ljudi. Odnosno, bez svake 16. osobe od oko četiri miliona koliko je naša zemlja imala kao kraljevina kada je Prvi svetski rat počeo.

A proći u zimu kroz pomenuta bespuća je toliko teško, toliko nezamislivo, da je istinsko čudo kako je naša vojska, odnosno njen preživeli deo, uspeo da se domogne "ostrva spasa" i, krenuvši odatle, na Solunski front pa pravac u oslobađanje svojega, ostvari podvig koji će se večno pamtiti.

"Nedavno sam na međunarodnoj konferenciji imao predavanje o našem čuvenom prelasku preko Albanije 1915. godine i to iz ugla planinara i istoričara. Sada bi nekom planinaru trebalo 3.600 evra samo za opremu da za 11 dana pređe preko albanskih planina, a gde su tek troškovi za hranu... A naš narod, go i bos – prešao. Kad proradi ta naša želja, mnogo nemogućeg postaje moguće. Kad je najteže, mi smo najjači", rekao je svojevremeno za "Blic" viši kustos istoričar Darko Žarić, direktor Muzeja Toplice.

Prva kolona je krenula 26. novembra 1915. iz Prizrena preko Vezirovog mosta prema Skadru i Lješu, u kojoj su bili kralj, vlada i diplomatski kor. Četiri dana kasnije, iz Prizrena kreće druga kolona, ali drugim pravcem, preko Ljum Kule, Piškopeje, Elbasana i Tirane. Sve tri srpske armije pošle su u povlačenje iz Peći: glavnina naše vojske pravcem Peć - Andrijevica - Podgorica - Skadar. Trupe tada nazivanih "Novih oblasti", iz Stare Srbije i raškog kraja, oslobođenih u Prvom balkanskom ratu 1912. od Osmanlija, pravcem Đakovica - Vezirov most - Ljum Kula - Skadar, dok je deo srpskih snaga, Timočka vojska i odredi iz zapadne Makedonije, išao preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan. Srpska vlada je krenula 24. novembra iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. novembra 1915. i Vrhovna komanda.

I samo opraštanje od Srbije je bilo teško. Uostalom, reči našeg čuvenog komediografa, Branislava Nušića, u njegovom delu "1915.", ovako o tome svedoče:

"To je bio poslednji odmor na grudima otadžbine i sada valja preći most koji će nas rastaviti od nje.

Tužan je to rastanak bio, tužak kao kad se deca praštaju od majke napuštajući joj krilo materinsko. I kako svako na svoj način taj bol rastanka iskazuje: uzdahom ili suzom ili nemim ćutanjem, koje je kadro i najveći bol da izrazi. Eno ga jedan klekao na kolena, polegao i ljubi zemlju, eno ga drugi, krsti se i moli Bogu.

I ja sam se sagao i šakama iskopao pregršt zemlje, te vezao je u karjičak jedne marame i metnuo u nedra. To je ta zemlja na kojoj smo nikli, koja nas je hranila i koju smo branili; to je ta zemlja koju je prelila krv i suza tolikih pokoljenja i koja u svojim nedrima krije tolike žrtve za njenu slobodu; to je ta zemlja koja pokriva i siše mlado i nežno telo mojega jedinca.

Ponećemo te u nedrima, u krajičku maramice, o pregršti zemlje srpske! Ponećemo te u nedrima svojim ponećemo te, otadžbino, sobom! Kao što je nekada, o pričešću, kapljica vina sadržavala u sebi svu veličinu jedne vere i jednoga nauka, tako će ova pregršt zemlje sadržati u sebi svu veličinu jedne slobode i jedne ljubavi koju sobom iskazuje otadžbina. Kraj te pregršti mi ćemo paliti kandilo, kraj nje ćemo slaviti i preslavljati, iz nje ćemo odvajati mrvice i bacati ih u grobove koje budemo kopali u tuđini, na toj ćemo se pregršti zemlje kleti, na njoj zavetovati, iz nje crpeti potkrepljenja u danima tuge, i snage - u danima pouzdanja i vere".

Srbija je sklopila sporazum sa predsednikom alabanske vlade, Esad-pašom Toptanijem, o nesmetanom prolasku vojske ka obali, gde bi je dočekali saveznički brodovi, no pojedina albanska plemena, koja nisu priznavala Esad-pašinu vlast, konstantno su napadala iznemogle kolone, za razliku od onih drugih njihovih sunarodnika koji su bii voljni da pomognu. Ti napadi, međutim, nisu bili strašniji od dva užasa: jezive hladnoće i ogromne gladi. O toj gladi Rastko Petrović, u svojoj knjizi "Dan šesti", ovako opisuje jedan detalj iz povlačenja:

"Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršavio. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla. Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali."

Srpska vojska, po mišljenju neprijatelja, više nije postojala. Tome u prilog i saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra 1915:

"Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po ovoj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta".

A vojska je išla. I išla. Bez hrane, na put koji je trajao duže nego što je iko od tog marša kroz albanske planine mogao i da zamisli. Samo se gledao leš do leša do kog se nailazilo, leševi onih koji su na tom putu pali, a pogled je po belilu tragao za bilo čim što bi bila naznaka obale, ili primorskog gradića Lješ.

"Uprkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima", pisao je Petrović.

Posle više od mesec dana užasa, spasa u Lješu - nije bilo. Jer tamo nije bilo toliko iščekivanog susreta sa saveznicima. Prosto, saveznika nije tamo bilo sa svojim brodovima. Delom zbog opravdanja da je opasno približiti se toliko crnogorskoj obali, u kojoj je bio deo austrougarske flote, delom zbog uverenja da srpska vojska, zaista, više ne postoji. Tek na intervenciju ruskog cara Nikolaja, koji je zapretio Britancima i Francuzima da će se povući iz ratnog saveza, pomoć je počela da se organizuje, ali su preživeli, izgledneli i iscrpljeni Srbi morali peške na još jedan put. Oko 180 kilometara dug, po blatu i močvarama albanskog primorja, od Lješa ka Valoni, da bi se tamo ukrcali na brodove. Više desetina hiljada ljudi je upravo u tom delu "Albanske golgote" i stradalo, ne dočekavši radostan susret sa saveznicima.

Kada je prevoz brodovima na Krf obavljen, a do 15. februara na to "ostrvo spasa" prevezeno je 135.000 naših predaka, dok je oko 10.000 transportovano na sever Afrike u Bizertu, u zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, upućenom predsedniku vlade Nikoli Pašiću, navedeno je da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi. Za koje bismo, da održimo po minut tišine za svakog, ćutali neprekidno 169 dana, osam sati i 37 minuta.

A opet, na Krfu, na čijem je susednom ostrvu Vido do 23. marta 1916. umrlo 4.847 ljudi koje je Albanska golgota koštala života, oni preživeli su počeli da se oporavljaju.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10312
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na ISTORIJA ~ MITOLOGIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost