Vesti

[Bibliotekar]

Korespodentan je Tvojoj sakagiji. Uostalom, znaš dobro da smo Tjelovno & Duhovno srodni.

[branko]

Što jes' jes'...

[Bibliotekar]

[branko]

Ovo je spisak knjiga koje Ljušić uništava

Na Ljušićevom popisu za staru hartiju i dela autora koji su se zamerili v. d. direktora “Službenog glasnika“.

Na listi knjiga koje se slažu za seču je ne samo svaki primerak Ničea već i svaki prevod Jovice Aćina, slučajno ili ne i dve knjige Radivoja Mikića, dela Svetislava Basare, “Politička teorija. Tom I“ Vojislava Stanovčića (u književnim krugovima se priča da se akademik zamerio v. d. direktoru “Glasnika“), kao i “Formatiranje” Vladislave Gordić Petković (supruga Radoslava Petkovića, koji je Ljušiću trn u oku).

Zanimljivo je da su u magacin otišle i knjige koje su objavljene 2013. godine (na primer drugo izdanje knjige “Koča Popović - duboka ljudska tajna“ Dušana Čkrebića, koje je štampano 15. januara 2013) i kojima očigledno nije istakao dvogodišnji ugovor o autorskim pravima na koji se Ljušić poziva ovih dana.

Otvorena pitanja
Koliko je tačno knjiga povučeno iz knjižara i kako se na spisku nalaze dela Borislava Pekića ako je njegova supruga dala saglasnost da se knjige prodaju do iscrpljenosti tiraža, neka su od pitanja na koja nismo dobili odgovor.

Ukazivanje
Na spisku su i knjige Mirjane D. Stefanović, profesorke i književne istoričarke koja je na ovaj problem ukazala još pre pola godine.
- Onima koji nisu iz branše Radoševa objašnjenja mogu se pričiniti čak i razložnim. Uzmimo primer famoznih ugovora na “dve-tri godine“ po isteku kojih, saglasno Ljušiću, izdavač više nema prava da prodaje knjigu. To je, čestnejši moji, najobičnija dimna zavesa ili tačnije - pi... dim. Ono dve-tri godine u ugovorima svih izdavačkih kuća odnosi se na autorska prava. Po isteku ugovorenog perioda izdavač - ako hoće i ako ima računa da knjigu doštampa - mora da pravi novi ugovor. Tiraž, međutim, za koji je izdavač već uredno platio honorar u isključivom je vlasništvu izdavača koji ima pravo da ga prodaje do kraja sveta. Ima, fakat, pravo i da ga iseče. Samo što to pravi izdavači nikada ne čine - objašnjava Svetislav Basara u jučerašnjoj kolumni u “Danasu”.

Među nepoželjnim knjigama našla su se i dela Šopenhauera, Prusta i drugih klasika, kapitalni rečnici i monografije, udžbenici i studije, naslovi čiji su tiraži gotovo rasprodati, o čemu je “Blic“ već pisao. Na crnoj listi od oko 200 naslova su i Sabrani spisi Mihaila Đurića (jednog od najznačajnijih srpskih filozofa 20. veka), monografija Dragiše Milosavljevića i Izabrana dela Sime Trojanovića, kao i studija o naučnoj fantastici hrvatskog teoretičara književnosti Zorana Kravara “Kad je svijet bio mlad”.

Izdvajamo sa spiska

Izabrani spisi Vladimira Jovanovića
Orfej na stolu, Marko Paovica
Veliki kod - Đorđe Marković Koder; Vrtovi nestvarnog, Sava Damjanov
Srpski politički govor modernog doba, Dejan A. Milić
Srbija na nizbrdici, Boško Mijatović
Spomenici Valtazaru Bogišiću
Istorija filozofskog društva od 1956. do 2010, Zdravko Kučinar
Svet kao volja i predstava, Artur Šopenhauer
Ah, taj identitet, Žarka Svirčev
Istorija, fama, pseudologija, Maja Rogač
Dnevnik samoće, Vidosav Stevanović
Hrišćansko predanje 3. tom, Jaroslav Pelikan
Život duha, Hana Arent
Neizgubljeno vreme, Mihajlo Pantić
Filmski letak, Slobodan Šijan
Leksikon srpskog prosvetiteljstva, Mirjana D. Stefanović
Fundamentalizam debiliteta, Svetislav Basara
Izgubljena riznica manastira Mileševe, Dragiša Milosavljević
Apokalipsa, Dejvid Herbert Lorens
Plave sveske, Franc Kafka
Istina u slikarstvu, Pol Sezan
Ecce homo, Fridrih Niče

[Bibliotekar]

Radoš Ljušić: Knjige neće na lomaču – u pitanju je politička hajka

BEOGRAD - V.d. direktora Službenog glasnika prof.dr. Radoš Ljušić rekao je danas na koferenciji za novinare da su tekstovi u pojedinim beogradskim medijima o tome da on uništava knjige „politička hajka na njega” i rekao da su „svi podaci u medijima netačni”.

Insistirajući da se danas obratio javnosti jer konačno želi da „zaštiti Glasnik, autore i sebe”, Ljušić je konstatovao da je „prisiljen da se sam bori protiv autora 12 novinskih tekstova u poslednjih nekoliko dana i neviđene hajke braneći Zakon o autorskim pravima, a glavna optužba je što se drži zakona”.

„Šta bi tek činili da radim protiv zakona?”, upitao je on. „Ni u jednom tekstu nisam optužen da sam ukrao, da sam proneverio, da sam učinio bilo kakvu korist za sebe ili štetu drugima, da sam upropastio firmu” - primetio je Ljušić.

„Na neosnovane i uvredljive napade Danasa nisam hteo da odgovaram, ali kada su se u subotu, 27. septembra, u Politici, pojavila dva teksta protiv Službenog glasnika i mene, odlučio sam da javno progovorim, jer koliko je meni poznato, u ovom listu nikada u istom broju nisu izašla dva teksta protiv jednog kulturnog poslenika: u subotnjem dodatku - Tihomira Brajovića i u kulturnoj rubrici - Vesne Roganović”, rekao je on.

Kako je protumačio Ljušić, Glasnikov i njegov spor sa Danasom počiva na njegovom „otkriću” od pre godinu dana da je firma Dangraf (vlasnik Danasa), objavila knjigu Radivoja Radića „Trijumf hrišćanstva (2013)”, a da autor nije ni znao za to dok ga on (Ljušić) nije obavestio.

Prema Ljušićevim rečima, autor je smatrao da je oštećen i podneo je tužbu protiv svih koji su učestvovali u njenom izdavanju, a sud je presudio u njegovu korist.

„Zašto se niko od onih koji me napadaju nije javio da brani prava ovog autora”, upitao je Ljušić i otkrio da je knjigu Dangraf štampao parama Zavoda za udžbenike, koji je uplatio 1.978.625 dinara i Službenog glasnika, koji je uložio 1.645.225 dinara, dok je Dangraf uložio samo 75.000 dinara.

Kada je došlo do podele tiraža Dangraf je zadržao 38.000 primeraka, a oba partnera su dobila po 1000 primeraka. Uz to, kako je dodao Ljušić, ugovor su potpisali prethodni direktori ove dve državne izdavačke kuće.

„Mržnja lista Danas i hajka prema meni potiče otuda što sam obelodanio ovu 'poslovnu' mahinaciju Dangrafa sa Gavrilovićem i Albijanićem” - tvrdi Ljušić.

„Svi sporni ugovori, zbog kojih sam napadan kao i Službeni glasnik potpisani su između 2007. i 2012. godine i svi su šteteni po Službeni glasnik. Većini tih ugovora istekao je rok 2010, 2011. i 2012. godine. U to vreme direktor je bio Slobodan Gavrilović, te je trebalo da bes i mržnju upute njemu sa kojim su i sklopili takve ugovore” - poručio je Ljušić.

Zaposleni u Glasniku su po Zakonu o autorskim pravima morali da intervenišu i da ispravljaju Gavrilovićeve greške i do danas je aneks ugovora potpisalo 720 autora i prevodilaca, 52 aneksa su se vratila jer su autori promenili adrese, 23 autora su preminula, a raskinuto je svega 10 ugovora, rekao je Ljušić o ugovorima o kojima se prethodnih dana pisalo.

Ljušić je naveo nekoliko zvučnih imena iz Srbije i Hrvatske koji su potpisali ugovore sa aneksom, uključujući Ćosića, Igora Mandića, Pekića (njegova udovica), a zatim je naveo imena onih koji su odbili da potpišu ugovor.

Posebno je izdvojio prof. dr Tihomira Brajovića (jednog od autora teksta u Politici) jer je on potpisao dva ugovora: 2012. sa Gavrilovićem i 2013. sa Ljušićem. „Ugovor koji je Brajović potpisao samnom sadrži iste odredbe kao i aneks koji smo ponudili svim drugim autorima. Šta reći o moralu tog čoveka!” - kazao je Ljušić .

Kako je objasnio „aneks ugovora nije ništa drugo, nego preuzeti član 81 Zakona o autorskim pravima, na koje se Gavrilović nije obazirao i nije povlačio iz prodaje knjige koje Službeni glasnik više nije smeo da prodaje i tako je dolazilo do povrede prava autora, kojima smo morali da nadoknađujemo štetu".

Ljušić je izneo primer advokata Simonovića koji je bio autor teksta ugovora i koji je dva dana nakon što je video da njegova knjiga nije povučena, tužio Glasnik koji je morao da mu isplati pola miliona dinara.

Prema novim ugovorima koji su potpuno u skladu sa Zakonom, nudi se autorima da oni traju do iscrpljenja tiraža knjige, a ne na dve ili tri godine kao što je bio ranije sluičaj.

„U aneksu je ceo tekst odredbi iz Zakona da bi znali kakva su njihova prava ako knjiga ne može da se proda” naglasio je Ljušić i preporučio da se oni koji se protive odredbama zakona obrate Skupštini da to promeni.

„Nijedna knjiga u Glasniku nije uništena: isečena ili spaljena. Sve povučene knjige su u magacinu i tu će i ostati dok autori ne potpišu aneks ugovora po Zakonu o autorskom pravu”, istakao je on i naveo da u magacinima ima knjiga koje se nisu prodale već više decenija, a čija je vrednost procenjena na 590.000.000 dinara.

„Predložili smo još marta 2013. godine Ministarstvu kulture, a pre nekoliko dana i Vladi da deo tih knjiga poklonino u humanitarne svrhe, poplavljenim područjima i siromašnim bibliotekama, jer bi nas na taj način oslobodili knjiga i obaveze da u slučaju da ih poklanjamo moramo da platimo PDV koji bi bio poguban za Glasnik”, rekao je Ljušić.

„Glasnik neće odgovarati na besmislene i hajkaške napade Danasa, Blica i Politike o ovom problemu. Ako budemo morali obratićemo se drugim institucijama, a naša je obaveza da se držimo zakona” - zaključio je prof. dr Radoš Ljušić.

Auri sacra fames est.

[branko]

Eee, Popović i Ljušić su vazda politički proganjani.

[Bibliotekar]

A muhanatni propagator PDV-a Vučetić pak vazda vrli ukopnik domaćega izdavaštva.

[branko]

I prosvetitelj...

[Bibliotekar]

[branko]

"Naš jezik nije ugrožen. Ko to tvrdi obmanjuje javnost"

Naš jezik nije ugrožen i svako ko to tvrdi obmanjuje javnost. Takve zablude odgovaraju pojedinim lingvistima kako bi se zadržali na pozicijama moći, zaključak je tribine "Kako smo (p)ostali nepismeni", održanoj u prepunoj biblioteci Kuće ljudskih prava i demokratije.

Marjana Stevanović, lektorka u listu Danas, ističe da se ne slaže sa tezom koju forsiraju akademici i profesori lingvistike da je pismenost poznavanje pravopisnih pravila. "Ima tekstova koji su bez pravopisnih i gramatičkih grešaka, ali nije jasno šta je pisac hteo da kaže. Sa druge strane, ima tekstova i sa jednim i sa drugim greškama, ali je potpuno jasno šta pisac govori. Problem je što se ovim načinom promovisanja norme, kao obaveznog načina pisanja i govora, stvara velika nesigurnost kod govornika i umesto da govori i piše onako kako inače to radi, govornik nije siguran koji oblik reči da upotrebi."
Svenka Savić, profesorka emerita Novosadskog univerziteta, kaže da je tema o ugroženosti ćirilice, koja je promovisana preko dve kampanje koju su vodile državne institucije - Institut za srpski jezik i Filološki fakultet, veštački nametnuta. Ona objašnjava da je ta priča o ugroženosti jezika uzela maha otkako je na vlast došao premijer Vučić i da se zasniva isključivo na bezobzirnom uzimanju novca za razne kampanje koje promovišu samo jedan način razmišljanja.

- Ali sve kampanje kratko traju, a stručnjacima ostaje posle da raspravljaju. Mnogi ne mogu da štampaju stručne knjige jer novac odlazi na razne kampanje - ističe profesorka Savić i dodaje da je neophodno pokrenuti kampanju protiv seksizma u medijima, a ne o tome da li je ćirilica ugrožena kad nije. Kako navodi, pravopis prave autori i to bez empirijskih podataka, a o jeziku "imamo pravo svi da govorimo, a ne samo ministarstvo, instituti, Akademija..."

Marija Runić, lingvistkinja, kaže da su u kampanju o ugroženosti srpskog jezika utkane brojne zablude o jeziku.

- Može se govoriti o standardnim i nestandardnim oblicima, ali kategorije pravilno/nepravilno nisu prihvatljive sa stanovišta moderne lingvistike, između ostalog i zato što se time stvaraju negativne predstave o govornicima nestandardnih varijeteta - navodi Runićeva.

Marko Simonović, predavač na Univerzitetu u Utrehtu, koji je doktorirao na tuđicama, ističe da danas govornici imaju zabludu da se sve lošije govori.

- Na pitanje govornicima o onome što zovemo srpskohrvatski jezik - imate li problema da se razumete - odgovor je uvek ne. Srpskohrvatski je jedan lingvistički entitet, jer se svi bez problema razumemo - navodi Simonović i dodaje da norma mora pratiti ono što govornici znaju i prepoznaju kao najprestižniji varijetet svog jezika, a ne nečije autoritarne intervencije.

Bože, Bože, kako su se sinhronizovano javile.

[Bibliotekar]

E, ono što se onomad uz pesmu „We don’t need no education” sejalo, to se sada i žanje! A za Toržestvujušču Pobornicu kontemporarne polit-lingvističke korektnosti koja stoji na stanovištu da pismenost ne predstavlja poznavanje pravopisnih pravila, a isto tako i na onome koje pak drži da se promovisanjem gramatičko-pravopisne norme - kao obaveznog načina pisanja i govora - stvara velika nesigurnost kod govornika, imam jedan polezan istoričesko-lingvistički primer koji možda ponajbolje ilustruje posvemašnju neutemeljenost njenih politički izrazito korektnih stavova. Evo i njega:

Mlada, tek svršena učiteljica, došla je na službu u jedno selo na jugu Srbije. Počela je da drži čas, a na vratima se u tom trenutku pojavljuje jedan učenik koji je zakasnio.

- Gde si dosad, Milane? – zapita ga učiteljica.
- Me mili! – kaže mališan.
- Šta kažeš? – ne razume sveže diplomirana sirotica.
- Me mili! – ponavlja zajapureni mališan.
Učiteljica se obraća najbližem đaku u prvoj klupi:
- Šta to on kaže?
- Ga mili... – odgovara ovaj sležući nevino ramenima.
- Ja ništa ne razumem! – čudi se sirota devojka i pita ceo razred: - Može li neko da mi objasni zašto je on zadocnio na čas?
- Su ga mili! – viču svi đaci uglas...

Tako je to kada se zarad nazovi Slobode prenebregavaju Zakoni. Rezultat je totalna anarhija u kojoj niko nikoga ne može da razume. Što predstavlja pak prvi korak ka mržnji u kojoj reči više uopšte nisu ni potrebne...

[branko]

Moram reći da si ovo nadahnuto rekao.

[Upravnik]

Ja anegdotu znam u drugoj verziji.
Dešava se u Lici.
- Što kasniš, Milane? - pita učiteljica
- Mili me - odgovara Milan
- Molim!? - pita iznenađena učiteljica
- Mili me, učiteljice - odgovara Milan
- Šta on to priča - pita učiteljica najbližeg učenika
- Pra' se, učiteljice! - odgovara učenik

[Bibliotekar]

Lička bi anegdotalna varijanta, a zarad leksički istinski valjane poduke, trebala da glasi: „Pra’ se je, učiteljice”.

Tek zarad toga da očevidno mnogi moderni i politički nadasve korektni pobornici tzv. slobodne leksike nauče važnost normativnih standarda u ređanju enklitika unutar rečeničnog sklopa.

Znate, u protivnom bi kontemporarni Liberalni Leksički Naraštaj kasnije mogao da za primer Dobre Prakse uzme i onaj odista legendarni leksički obrazac: „Ljuto je se Ture prepanulo.”

[branko]

Milovan Danojlić: Zapad će pojesti sopstvene laži

Pisac i akademik Milovan Danojlić za “Novosti”: Znaju oni vrlo dobro šta hoće od Kosova, a znaju i naši šta neće. Narod možda može da postoji bez države, ali bez jezika nikako

ZAVIČAJ je oslonac za odskok u veliki svet, a maternji jezik mera svih jezika sveta! Kaže ovo, u intervjuu za "Novosti", akademik Milovan Danojlić. Na pitanje možemo li da očuvamo državu i naciju bez čuvanja jezika, naš ugledni pisac je izričit da bez države narod nekako i može da postoji (Kurdi), a bez jezika - nikako. Država bi, kako ocenjuje, to morala da zna i da preko školstva i javnih glasila nadgleda plodorodnu njivu.


* Jesmo li pismeni globalno, ako nismo maternje?

- Zavisi, šta razumete pod pismenošću. I za potpisivanje čekova traži se jedna vrsta pismenosti. Negde pročitah da ih ima 6.700. Bez majke koja nas je dala na svet, ko bi se tu snašao...

* U Briselu nas oko Kosova zamajavaju nedorečenim formulacijama. Kako možemo da znamo šta nam valja činiti ako ne kažu šta tačno od nas traže?

- Znaju oni vrlo dobro šta hoće, a znaju i naši šta neće, ili ne smeju, pa se igraju žmurke. Slabi smo, udareni u koren, ucenjeni, nemamo snage da im jasno i čisto reknemo ono što bi trebalo. To bi nas mnogo koštalo, narod nije spreman na toliko odricanje i stradanje, pa i za ratne napore, možda. Ucenjivač je u početku utrošio svu silu, ne može nas ponovo bombardovati, niti mu pada na um da se pokaje zbog krvave svinjarije koju je napravio. Iznuravaju nas, a to ne daje očekivane rezultate, u iznuravanju sebe smo, tokom vekova, stekli lepu kondiciju. Otud natezanje. Mi nemamo kuda, a oni bi imali, ali neće. Njima je teže nego nama, poješće ih sopstvene laži.

TUĐICE SU PONEKAD NUŽNE

* Možete li da utičete na Odbor za standardizaciju srpskog jezika da predloži izraze koji bi zamenili tuđice? - Suzbijanjem tuđica ne može se otkloniti njihova poplava. Ima situacija u kojima su nužne. Policijski nadzor tu je štetan i besmislen. Nad jezičkim razvojem valja bdeti, diskretno ukazivati na pogreške, predlagati moguće zamene, svako u oblasti koju najbolje poznaje. Narod je izmislio bezbroj srećnih naziva za delove volovskih kola, sa kompjuterima ima manje iskustva. Englezi su smislili "majmunče", "vragolan", a kod nas taj znak zovu "ludo a". Što da ne? Ljubav prema maternjem jeziku je korisnija od zabrana.
* Ima li mesta za velike intelektualce u politici u ova vremena?

- I mali i veliki bi trebalo da je izbegavaju, da ne gube uzalud vreme.

* Ko je danas oslobodilac, a ko izdajnik?

- Oslobodioci su se potvrdili na delu uvođenjem demokratije i ljudskih prava u Iraku, Siriji, Libiji, Avganistanu, Jemenu, pa i kod nas, na Kosovu, a izdajnici, u punom smislu te reči, jesu elitni intelektualci Zapada, bivši levičari i šezdesetosmaši, koji su podržali, ili čak inicirali, te osvajačke pohode, narandžaste revolucije i arapska proleća.

* Živimo u dobu sa sve više informacija, a sve manje smisla, govorio je Žan Bodrijar. Rekli bismo i sa sve manje stila?

- Pre razgovora o smislu i stilu, trebalo bi postaviti pitanje elementarnog intelektualnog poštenja. U svetu vladaju beščašće, besramna dvoličnost, duhovna i moralna prostitucija. Svi smo manipulisani, odavno ne verujem onome što gledam preko malog ekrana ili čitam u novinama. Ili nastojim da uhvatim zašto mi govore to i tako, a ne nešto drugo i drukčije. Sumnjam, pomalo, i u vremenske prognoze. Dotle je došlo.

* Ćirilica posustaje. A sada nas je čak zadesila i "šišana" latinica. Od svakog zla ima gore?

- Ćirilica-sirotica, velika žrtva našeg primitivizma i kulturne inferiornosti. Učesnici "Slagalice", na televiziji, već je i speluju kao latinicu - be, ve, ge... Trebalo bi im poturiti slova Dž, Nj, Lj i Š, da vidimo šta bi onda radili. Prelazak na latinicu je, razume se, lični izbor svakog građanina. Čovek ima pravo na odnarođenje, kao i na samoubistvo, samo bi mu trebalo predočiti šta čini. Ovako, ćirilica se napušta nesvesno, gazi se važno obeležje nacionalne kulture iz neodgovornosti, neznanja i gluposti. Jeste, latinica nadire sa svih strana, ali joj se ozbiljni narodi - Rusi, Kinezi, Japanci, čak i Bugari - odupiru. A mi, bez prave potrebe, i tu ležemo na rudu. To, kao i neke vidove uljuđenosti, trebalo bi usađivati u dušu još od osnovne škole.

* Kako se baviti književnošću i umetnošću književnosti i umetnosti radi, u ovo doba liberalnog kapitalizma?

- Osporavajući laž i rugobu, u ime lične istine i lepote. Izbegavajući proizvode liberalnog kapitalizma. Živeći u sebi, za sebe, istinito. Čovek se oduvek bori u otporu prema raznim oblicima vladajućeg nasilja. U prošlosti nije bilo nimalo lakše, samo je tiranija nosila drugo ime.

* Rekli ste da nam se govor ispostio onoliko koliko nam se i život ispostio. Kako da se omrsimo?

- Poljuljao se glavni graditelj i čuvar jezika, to jest seljački deo naroda, njegov blagorodni roditelj. Jezik se proskitao. U gradskom žargonu ima zgodnih pronalazaka, tamo ima kretanja, ukrštanja, domišljanja. Birokrati i političari se služe idiomom kome su Francuzi dali naziv drveni jezik. Kako živiš, onako govoriš.


* Jezik nas razvija dubinski. Može li se to u površnom svetu današnjice?

- Razni su nivoi opštenja i saopštavanja. Noam Čomski, jedan vrlo mudar i hrabar čovek, svakodnevno saopšti niz površnih zapažanja. Dubinsku dimenziju jezika neguje dobra književnost, i, pre svega, poezija. Nevolja sa modernim dobom je u tome što nam ne ostavlja dovoljno vremena za uživanje u dobrim knjigama.

* Nešto o sukobu generacija: da li je bilo bolje u naše vreme, ili je bolje u njihovo?

- Mladima je danas teže nego što je nama sredinom prošlog veka bilo. Društvo je bilo siromašno, nije bilo političkih sloboda, ali se išlo napred. Socijalna država je brinula o čoveku. Između uspešnog totalitarnog i lošeg demokratskog režima, ja sam, ipak, za demokratiju. U njoj je ostalo koliko-toliko nade, i mogućnosti da kažete ono što mislite. Pola veka ćutanja i gutanja u nekadašnjoj Jugoslaviji završilo se sveopštim građanskim ratom.

* Je li globalizam uništio poetiku?

- On bi, čini mi se, trebalo da podstiče procvat stilova i tehničkih postupaka, istraživanja i eksperimentisanja, s obzirom na fantastičnu umreženost planete. Međutim, njemu je umetnost poslednja briga i zakleti je neprijatelj nacionalnih posebnosti. On deluje javno, glasno, danju, a umetnost svoje zavere kuje noću. Moguća su iznenađenja, nikad ne znate šta se negde kuva.

ŠTA JE REČ

* Da li se jezik, zaista, i kvarenjem razvija? - Da, u izvesnoj meri. I lutanjem se može nekuda stići, napipa se ponešto dobro, pogotovo ako se to izvodi po sili životne nužnosti. Od reči se traži da najpre bude tačna, pa tek onda lepa. Ima rugobnih, zagađenih reči koje tačno imenuju stvari i pojave.
* Da li smo blizu kraja ovog sistema?

- Voleo bih da to doživim, ali se bojim da to ne bude neki kratkotrajni predah. Čovek je prokleto biće, izmisliće, brzo, neko novo zlo. Ko se nadao da će posle komunizma doći jedna nova i još zamornija laž?

* Čovek u ovom sistemu postaje kvarljiva roba. Koliko se ukvario? Možemo li da povratimo svežinu, i kako?

- Kvarljivost je u vezi sa borbom za goli opstanak. Cena je ponekad previsoka, uništava samu duhovnu supstancu. Nadajmo se da će ljudi - posebno kod nas - naći snage da obnove visoke moralne, stvaralačke i religiozne norme kojima su se rukovodili naši uzoriti preci. Proradiće i ta vrsta životodajnih impulsa, valjda.

* Jesu li reči u još težem položaju od ljudi, jer mnoge od njih, poput demokratije, pravde, patriotizma, gube smisao?

- Svet i izgleda ovako jadno zato što su obesmišljene osnovne pretpostavke uljuđenog života. Govore svetskih političara više ne uzimamo ozbiljno. Slušajući ih, pokušavamo da uhvatimo gde je podvala. Možete svašta, u svakom času, očekivati. Trebalo bi napraviti antologiju njihovih misli i izjava, zarad smeha i zabave.

* Koliko čovek bolje primećuje nepravilnosti u sopstvenom jeziku ako se izmesti u drugu jezičku sredinu?

- Sagledavanje istine sa distance od slabe je vajde rodnom tlu. Glavna su saznanja do kojih su oni, na licu mesta, po sili životne nužde, došli. Mi, koji živimo u tuđini, možemo biti, u najboljem slučaju, dobronamerni posmatrači. Svoju obavezu nastojim da ispunim kao pisac: od svog jezika se nisam udaljio ni za pedalj.


IMPERIJALNA ĆUD ENGLESKOG

* Koliko nam moderne tehnologije odmažu ili pomažu u negovanju jezika?

- Pozitivno delovanje nije njihov glavni cilj, ali bi se mogle i korisno upotrebljavati, kad bi se o tome vodilo računa. One su inače obeležene engleskim jezikom, koji ima imperijalnu ćud. Mali narodi, a pogotovo njihova vajna elita, lako podležu toj okupatorskoj terminologiji, mada bi se ponekad mogla naći srećna zamena. Najgore je što mali i neuki provincijski snobovi često bez potrebe zagađuju maternju reč.