Svetski dan pozorišta 27. mart

Svetski dan pozorišta 27. mart

Postod branko » 26 Mar 2014, 16:25

Poruka za Svetski dan pozorišta

International Theatre Institute ITI

World Organization for the Performing Arts

SVETSKI DAN POZORIŠTA 2014.

Autor poruke Bret Bejli /Brett Bailey/

Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave.

Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenama svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovima, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjavamo se putem prolaznih pozorišnih svetova koje
stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u živom telu tako i u dahu, u glasu.

Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i promatramo; da učimo, afirmišemo, zamišljamo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti poimanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.

Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Upreže naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama. A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, ideje, naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj svetovnosti i blistavoj misteriji.

Ali, u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod opresivnim režimima i grabežljivim kapitalizmom, beže od konflikata i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše re či kontrolišu nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani otrovani: šta smo mi to dužni da otkrivamo?

U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod, seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugih, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene oddruštvenih agendi?

Da li mi, umetnici iz arena i sa scena, treba da se prilagođavamo prečišćenim zahtevima tržišta, ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenju društva, da okupljamo ljude oko sebe, inspirišemo, opčinjavamo i informišemo, i da stvaramo jedan svet nade i saradnje otvorenog srca?

Prevod sa engleskog: Dušana Todorović
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10620
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Svetski dan pozorišta 27. mart

Postod branko » 26 Mar 2014, 16:27

Zijah Sokolović go povodom Svetskog dana pozorišta

Poznati glumac Zijah Sokolović na originalan način čestita svim ljudima Dan pozorišta, 27. mart.

Na fotografiji Zijah potpuno nag stoji ispred zgrada na Novom Beogradu i drži dasku na kojoj piše "Daska koja život znači".

Slika

U opremi ove čestitke stoji i latinski izraz "Inter spem et metum" (između nade i straha).

Inače, Zijah Sokolović je ambasador dobre volje za toleranciju i nenasilje Ujedinjenih nacija, a trenutno je aktuelna predstava "Kraljica leptira" rađena u produkciji Kulturnog centra Pančeva i autorskog tandema Selma Parisi i Zijah A. Sokolović.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10620
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Svetski dan pozorišta 27. mart

Postod branko » 27 Mar 2017, 09:48

Poruka za Svetski dan pozorišta 2017.

Izabel Iper, Francuska


Evo, dakle, već 55 godina da se svake godine u proleće održava Svetski dan pozorišta. Jedan dan, odnosno 24 časa koji počinju tamo negde u pozorištu NO i Bunraku, zatim prolaze kroz Pekinšku operu i Kathakali, zadržavaju se između Grčke i Skandinavije, od Eshila do Ibzena, od Sofokla do Strindberga, između Engleske i Italije, od Sare Kejn do Pirandela, i Francuske, između ostalih, u kojoj se nalazimo i u kojoj je Pariz ipak svetski grad koji prima najviše stranih ansambala. Potom nas naših 24 časa vode od Francuske u Rusiju, od Rasina i Molijera do Čehova, onda prelaze Atlantik da bi završili u nekom kalifornijskom kampusu gde mladi ljudi možda ponovo izmišljaju pozorište. Jer pozorište se uvek ponovo rađa iz svog pepela. Ono je samo konvencija koju neumorno treba rušiti. Tako ono ostaje živo. Pozorište ima bujan život koji izaziva prostor i vreme, najsavremeniji komadi hrane se prošlim vekovima, najklasičniji repertoari postaju moderni svaki put kad se ponovo postave.

Svetski dan pozorišta svakako nije dan u običnom smislu naših svakodnevnih života. On ponovo oživljava jedan ogroman prostor-vreme, a da bi se govorilo o prostor-vremenu, htela bih da prizovem jednog francuskog dramaturga, toliko genijalnog koliko diskretnog, Žana Tardjea. Što se tiče prostora, on pita “koji je najduži put od jedne tačke do druge…” Što se tiče vremena, on sugeriše “da se u desetinkama izmeri vreme koje je potrebno da se izgovori reč ’večnost’“. Za prostor-vreme on kaže i ovo: „Odredite u svom duhu, pre nego što zaspite, bilo koje dve tačke u prostoru i izračunajte vreme koje je potrebno, u snu, da odete od jedne do druge.“ Zadržaću reč „u snu“. Reklo bi se da su se Žan Tardje i Bob Vilson sreli. Naš Svetski dan pozorišta možemo takođe da rezimiramo sećajući se Semjuela Beketa čija Vini u svom žustrom stilu kaže: „Оh, kakav bi ovo lep dan bio.“ Razmišljajući o poruci koju imam čast da izgovorim, setila sam se svih tih snova iz svih tih scena. Stoga, ja ne dolazim sama u ovu salu UNESCO, svi likovi koje sam glumila na sceni prate me, uloge za koje se čini da ih napuštamo kad se završi predstava ali koje vode u vama neki podzemni život, spremnе da pomognu ili unište uloge koje dolaze za njima: Fedra, Araminta, Orlando, Heda Gabler, Medeja, Mertej, Blanš Diboa… Prate me i svi likovi koje sam volela i kojima sam aplaudirala kao gledateljka. I tu pripadam celom svetu. Ja sam Grkinja, Afrikanka, Sirijka, Venecijanka, Ruskinja, Brazilka, Persijka, Rumunka, Japanka, Marseljka, Njujorčanka, Filipinka, Argentinka, Norvežanka, Koreanka, Nemica, Austrijanka, Engleskinja, zaista ceo svet. Prava mondijalizacija je u tome.

Godine 1964. povodom ovog Dana pozorišta, Lorens Olivije najavio je da je, posle više od jednog veka borbe, u Engleskoj konačno stvoreno nacionalno pozorište za koje je on želeo da bude i međunarodno pozorište, bar po svom repertoaru. Vrlo dobro je znao da Šekspir pripada svima na svetu.

Bilo mi je drago kad sam saznala da je prva poruka za Svetski dan pozorišta 1962. godine bila poverena Žanu Koktou, s punim pravom, budući da je on, zar ne, autor jednog „putovanja oko sveta za 80 dana“. Ja sam svet obišla drugačije, učinila sam to kroz 80 predstava ili 80 filmova. Kažem i filmova, jer ne pravim nikakvu razliku između igranja u pozorištu i igranja na filmu, što iznenadi svaki put kad to kažem, ali tačno je, tako je. Nikakva razlika.

Govoreći ovde, ja nisam ja, ja nisam glumica, ja sam samo jedna od brojnih ličnosti zahvaljujući kojima pozorište nastavlja da postoji. To je pomalo naša dužnost. I naša potreba. Kako da kažem: Ne postoji pozorište zbog nas, pre će biti da mi postojimo zahvaljujući njemu. Pozorište je vrlo snažno, otporno, ono preživljava sve, ratove, cenzure, manjak novca. Dovoljno je reći „dekor je prazna scena neke neodređene epohe“ i pustiti glumca da uđe. Ili glumicu. Šta će on učiniti? Šta će ona reći? Hoće li oni razgovarati? Publika čeka, saznaće, publika bez koje nema pozorišta, nemojmo to nikada zaboraviti. Jedna osoba u publici je publika. Ali ipak ne previše praznih sedišta! Osim kod Joneska… Na kraju Starica kaže: „Da, da, umrimo u punoj slavi… Umrimo da bismo ušli u legendu… Bar ćemo imati ulicu koja će nositi naše ime…“
Svetski dan pozorišta postoji 55 godina. Za 55 godina ja sam osma žena koju su zamolili da izgovori poruku, konačno, ne znam da li je reč „poruka“ odgovarajuća. Moji prethodnici (muški rod se nameće!) govore o pozorištu mašte, slobode, porekla, govorili su o multikulturnom, lepoti, pitanjima bez odgovora… Godine 2013, dakle samo pre četiri godine, Dario Fo kaže: „Jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo pozorište.“ Nezamisliva dobrobit je lepa formulacija dostojna da se nađe u nekom političkom programu, ne? …budući da sam u Parizu, i to pred skorašnje predsedničke izbore, predlažem onima koji izgleda žele da nama vladaju da paze na nezamislive dobrobiti koje donosi pozorište. Samo bez hajke!
Pozorište je za mene drugi, ono je dijalog, odsustvo mržnje. Prijateljstvo među narodima, ne znam tačno šta to znači ali verujem u zajednicu, u prijateljstvo gledalaca i glumaca, u zajedništvo svih onih koje pozorište okuplja, onih koji ga pišu, onih koji ga prevode, onih koji ga osvetljavaju, oblače, dekorišu, onih koji ga tumače, onih koji se njime bave, onih koji u njega idu. Pozorište nas štiti, pruža nam zaklon… Verujem da nas voli… onoliko koliko mi volimo njega… Sećam se jednog reditelja starog kova koji je pre podizanja zavese, iza kulisa, svako veče govorio čvrstim glasom: „Mesta za pozorište!“ Biće to reč za kraj. Hvala.
Sa francuskog jezika prevela Kristina Koprivšek
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10620
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Svetski dan pozorišta 27. mart

Postod branko » 26 Mar 2018, 20:20

Poruka za Svetski dan pozorišta 2018

Sajmon Mekbarni, Ujedinjeno Kraljevstvo

Glumac, pisac, reditelj i sаosnivač pozorišta „Théâtre de Complicité“


Na manje od kilometar od Kirenajske obale u severnoj Libiji nalazi se ogromno kameno sklonište. 80 metara široko i 20 metara visoko. Na lokalnom dijalektu zove se Hauh Fteah.

Testom utvrđivanja starosti pomoću ugljenika iz 1951, ovde je utvrđeno postojanje neprekidnog ljudskog prisustva pre najmanje 100.000 godina. Među iskopanim artefaktima bila je i frula od kosti, koja datira negde između 40.000 i 70.000 godina pre nove ere. Kada sam kao dečak čuo za to, upitao sam oca – „Imali su muziku?“ Nasmejao se. „Kao i sve druge ljudske zajednice.“ On je bio preistoričar rođen u Americi, prvi koji je učestvovao u iskopavanja u Huah Fteahu.

Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam evropski predstavnik na ovogodišnjem Svetskom danu pozorišta.

Moj prethodnik, veliki Artur Miler, 1963. godine rekao je da se nad svetom opasno nadvija pretnja nuklearnog rata: „U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i nejake, delikatan ali nekada dalekosežan domet umetnosti mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo.“

Značenje reči drama potiče od grčkog „dran“ što znači „raditi, činiti“… reč teatar potiče iz grčkog, „Theatron“, što doslovno znači „mesto viđenja“. Ne samo mesto gde gledamo nego gde vidimo, shvatamo, razumemo. Pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao je veliko pozorište u Epidaurusu. Sa auditorijumom koji prima 14.000 gledalaca, zapanjujuća je čudesna akustika u otvorenom prostoru. Šibica upaljena na sredini pozornice može se čuti u celom auditorijumu sa 14.000 mesta. Kao što je bilo uobičajeno u grčkim pozorištima, iza glumaca se video i pejzaž. Tako se, istovremeno, spajalo ne samo više prostora, prostor zajednice, pozorišta i prirodnog sveta, nego su se spajala i sva vremena. Kako su predstave prizivale u sadašnjost mitove iz prošlosti, mogli ste se, iznad pozornice, zagledati u ono što će postati vaša konačna budućnost. Priroda.

Jedno od najupečatljivijih otkrića rekonstrukcije Šekspirovog Glob teatra u Londonu takođe ima veze sa onim što vidimo. Ovo otkriće ima veze sa svetlom. I pozornica i auditorijum jednako su osvetljeni. Izvođači i publika mogu da vide jedni druge. Uvek. Gde god pogledaš, vidiš ljude. A jedna od posledica je i to što nas ovo podseća da veliki monolozi, recimo Hamleta ili Magbeta, nisu tek intimna promišljanja, nego javna razmatranja.

Živimo u vremenima kada je teško jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka „činjenica“ može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo na našu pažnju kao „istina“. Naročito nas jedna fikcija neprekidno okružuje. Ona koja teži da nas odvoji. Od istine. I jedno od drugog. Da smo odvojeni. Narodi od naroda. Žene od muškaraca. Ljudi od prirode.

Ali jednako kao što živimo u vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta. Više nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu; često bežeći; hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući; po celom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice. Podignu zidovi. Da se isključi. Izoluje. Živimo u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada. Deo te tiranije je i u kontroli ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti. Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća… stvar. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema značaja.

Mnogo je onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da promeni. Ali pozorište neće otići. Zato što je pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske špilje do trećine stare Atine.

Upravo zbog toga što pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena. Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom. Njegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike. Ne samo ovde nego i sada. Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima.

I ne mogu da nas spreče… svake večeri. Svake večeri će se ponovo okupiti glumci i publika. I ponovo će se odigrati ista drama. Po rečima pisca Džona Bergera, „Duboko u prirodi pozorišta je osećaj ritualnog povratka“, a upravo zbog toga je ono oduvek umetnička forma bezdomnika, što mi zapravo jesmo zbog tog rastakanja našeg sveta. Gde god ima izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde, bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju.

A da smo u Epidaurusu, mogli bismo da podignemo pogled i vidimo kako nam je to zajedničko sa širim krajolikom. Da smo uvek deo prirode i ne možemo od nje pobeći, kao što ne možemo pobeći ni sa ove planete. Da smo u Glob teatru, videli bismo kako se naizgled intimna pitanja postavljaju svima nama. A da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su prošlost i sadašnjost nerazdvojne – lanac ljudske zajednice nikad ne mogu raskinuti tirani i demagozi.

Sa engleskog prevela Lidija Kapičić
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10620
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14


Povratak na POZORIŠTE

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron