Intervjui vredni pažnje

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 10917
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Post od branko »

Karanović: Podržaću sve što je pozitivno, ali se bojim da je ovde najveća stvar da nastavite da dišete

Pokrenuta je inicijativa da glumica Mirjana Karanović dobije titulu Počasnog građanina Sarajeva.

Za N1 kaže da je time prijatno iznenađena i ističe da ima poseban odnos sa glavnim gradom BiH. A govoreći o odnosima u regionu i o stanju u Srbiji, priznala je da je više nego očajna. Ali, veruje u mlade ljude koji hoće da se pobune.

Upitana kako gleda na situaciju u regionu, generalno, na odnose među zemljama i retoriku vraćanja na devedesete, na to što mladi odlaze iz zemalja, ali i na građanske proteste u Srbiji – kaže da je više nego očajna zbog svega.

„Mislim da mi je mnogo teže nego devedesetih. Tada sam mislila da ako se budemo borili, udružili, ako uložimo neki napor da se stvari promene – da će se one jednog dana i promeniti. I sada, 20 godina posle svega, mi radimo ponovo isto. Sve je ponovo isto. I zato to je tako teško prihvatljivo. Nemam baš neki odgovor. Ne znam, jednostavno ne znam. Nastaviću da budem to što jesam, ali ja nemam više onaj entuzijazam koji sam imala devedesetih. Podržaću sve što je pozitivno, ali se bojim da ovde je najveća stvar zapravo da nastavite da dišete, da postojite, i tako… Da malo pustite neki glas od sebe, ali… Ne znam, ne bih želela da zvučim pesimistično, ali…“, rekla je Mirjana Karanović.

Polaže nadu u mlade ljude. Mislim da mladi moraju da slušaju taj svoj instinkt da neće da trpe neke stvari, i da prosto ne pristaju i da hoće da se pobune, i to meni ipak daje neku nadu u budućnost, jer možda ja kao neko ko je toliko toga prošao, možda nemam snage za neke nove obrte, ali mislim da ima mnogo mladih, koji to imaju, i ja ću uvek biti na njihovoj strani, navela je poznata glumica za sarajevski studio N1.

Mirjana Karanović je u prošlosti mnogo puta bila izložena kritikama zbog svojih stavova. Na pitanje kako je nositi se s tim, kaže da bi joj teže bilo da se sakrije. „Svako bira u životu kako će da živi i s čim će da živi, a uvek, bez obzira na sve ljude okolo, moraš sam sa sobom da živiš. Kad se zatvoriš i ne čuješ mišljenje drugih o sebi – čuješ sebe, kako te tvoja savest vidi… Mislim da je mnogo bolje biti otvoren, iskren, reći šta misliš… Kada sam sama – mogu, barem, da budem mirna sama sa sobom“.

Prošle godine je čitala i potresne ispovesti žrtava genocida i rata, a ispričala je i kako se osećala: „Znate, ja se bavim ljudskim sudbinama. Bilo da su one sudbine nekih stvarnih ljudi, ljudi koji žive i koji su živeli, bilo da su to neki likovi koje je neko osmislio, u mašti – ali u oba slučaja mene zapravo zanima šta se dešava iznutra – koje su to emocije i kakva je to logika koja pokreće neku osobu. Ja sam sve ove ratove koji su se dešavali na Balkanu. devedesetih, veoma teško podnela, jer to je prekinulo sve u čemu sam ja živela i potpuno me nekako rastavilo, potpuno me rasturilo… Sve vesti o stradanjima ljudi su za mene bile teške. Jedna od tih stvari je opsada Sarajeva. Mene često optužuju da imam previše osećanja za jedne, a da nemam osećanja za druge – imam za ‘njihove’, a ne ‘naše’. Nikad nisam razmišljala ko je moj, a ko njihov. Za mene su svi ‘naši’. Ne mogu da razmišljam na taj način. Neko deli ljude na naše i tuđe, meni su svi ljudi samo ljudi. Mislim da tamo, ako išta postoji posle smrti – svi su oni tamo zajedno. Oni su samo mrtvi i ništa nije ostalo osim sećanja na njih. Ako mi koji smo ostali živi nastavimo da mrzimo jedni druge – sve smrti su uzaludne i onda je to strašno. Kada bih ja bila mrtva, kada bi me neko ubio iz mržnje – ja bih, tako mrtva, volela da niko više ne bude ubijen iz mržnje. To je svet u kojem bi volela da živim“.

Karanović naglašava da su smrti na Balkanu strašne, jer su besmislene, instruirane i nemaju neko ljudsko opravdanje, ako uopšte ima opravdanja za smrt. Kaže da je, kao umetnik, uvek na strani onih koji stradaju.

U filmu Grbavica, koji se bavi ratom u BiH, ostvarila je jednu od potresnijih uloga. Priznaje da joj je taj glumački zadatak bio izuzetno težak. „Kada sam upoznala žene koje su bile prave žrtve rata, žene koje su bile silovane, ja sam zapravo smatrala da ja ne mogu to da odglumim, jer je to nemoguće odglumiti… To je za mene bilo toliko strašno da sam smatrala da film nije dovoljno dobar za to, da to nije dovoljna slika toga… Međutim, zapravo, ono što je bitno u tom filmu nije samo ta žena, već ono što taj film ima, nešto što prenosi dalje na gledaoce, a to je da život može da se nastavi. Da to dete koje je rođeno iz mržnje, to dete se može voleti. Ta Esma, ona je odlučila da voli to dete, bez obzira što je začeto u mržnji i to je za mene jedna od najhumanijih poruka filmova koji se bave događajima iz devedesetih godina“, kazala je za N1.

O inicijativi za titulu
Inače, pokrenuta je inicijativa da se Mirjani Karanović dodeli titula Počasnog građanina Sarajeva, a predlagač je glumac Emir Hadžihafizbegović.

Karanović kaže da je to sve potpuno iznenadilo. „Ne mogu da objasnim, to je toliko divno. Ja sam u ovom gradu redovno od 2001. tad sam počela da igram predstave u Kamernom. Radila sam neke filmove, dolazim i na predstave da gledam, dolazim na Sarajevo film festival… Imam poseban odnos prema ovom gradu, valjda zbog tih ljudi i zbog svega što se desilo“, kazala je za sarajevski studio N1.

Mirjana Karanović je u Sarajevu povodom izvođenja predstave „Helverova noć“, u režiji Dine Mustafića, koja se izvodi 15 godina.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 10917
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Post od branko »

Povodom 40 godina kultnog filma "Majstori, majstori"

Goran Marković: Osamdesete su laka vremena, danas imamo ogoljeni fašizam


Jel’ vidiš prijatelju šta škola učini od čoveka? Mogao je lepo da bude majstor kad toliko voli – kaže Zoran Radmilović, odnosno, nastavnik tehničkog Sava u antologijskoj sceni iz filma „Mastori, majstori“ pošto mrtav pijan Aleksandar Berček, to jest, nastavnik srpskog Đoka Viski izrecituje pesmu o majstorima u kući.

U kadru su još i nastavnica biologije Kristina, koju blistavo tumači Olivera Marković i prosvetni inspektor Miroslav Savić koga igra Bogdan Diklić. Celo ovo kultno ostvarenje Gorana Markovića se sastoji od niza tragikomičnih momenata koji se dešavaju u jednoj osnovnoj školi. U njoj se priprema priredba povodom odlaska u penziju čistačice Keve, a taj događaj, kao i tužba profesorke engleskog protiv svog kolege samo su povod da upoznamo zamršene odnose u kolektivu i to sve tokom jednog dana. Film „Majstori, majstori“ nazvan je po prvom stihu pesme „Majstori u kući“ pesnika Aleksandra Sekulića. Povodom 40 godina ovog filma u Dvorani Kulturnog centra Beograda u utorak, 25. februara u 18 sati biće upriličena njegova projekcija, a od 19:30 i razgovor s ekipom filma.

*Kako je došlo do filma „Majstori, majstori“, ideje da se on snimi, i zašto ste izabrali da se cela drama odvija u školi?

Hiljadu devetsto osamdeste godine je grupa mlađih autora odlučila da izađe iz klasičnih, državnih producentskih kuća i osnovala je nezavisnu produkciju. Firmu smo nazvali Art film 80. Dobili smo od Dragiše Đurića, bivšeg direktora Avale filma a tadašnjeg direktora parkirališta i garaža, tri prostorije u dvorišnom delu kuće u Knez Mihailovoj. Svako od nas je doneo po neki komad nameštaja i kupili smo tri fotografije Josipa Broza (po zakonu, u svakoj kancelariji morala je na zidu stajati njegova slika) i od parket lajsni (nismo imali pare za uramljivanje) napravili okvire za te fotografije. Onda smo seli i počeli da smišljamo šta da radimo. Aca Stojanović, producent i direktor nove kuće, tražio je da svako od nas predloži nekakav projekat. Ja sam imao samo tu pričicu o čistačici u jednoj školi koja odlazi u penziju, a kako niko drugi nije imao ništa bolje rešili smo da to snimimo. Tekst sam napisao za manje od dve nedelje. Ušli smo u produkciju bez igde ičega, sa nešto trake i uz besplatno učešće svih, od mene do glumaca. Ljubaznošću direktorke, dobili smo školu „Đorđe Krstić“ na Julinom brdu za snimanje vikendom i noću, kada nema đaka. Snimili smo film za osamnaest dana, uglavnom noću. Montirao sam ga četiri meseca, po dvanaest sati dnevno. Toliko o ideji da se taj film snimi.

*Kakav je bio vremenski kontekst u kojem je nastajao i u kojem je prezentovan ovaj film? Navodi se 1980. godina. Da li je to bio momenat kada je rigidnost ondašnjeg sistema u kulturološkom smislu postala labavija ili trenutak kada ga je trebalo još više braniti?

Osamdesete godine su predstavljale, po meni, završnicu pada Jugoslavije. Sve je počelo 1968. studentskim nemirima i eksplozijom u bioskopu 20 oktobar. Na to se nadovezala sramotna epidemija Variole vere 1972. i sve je lagano počelo da se klima. U vreme snimanja „Majstora“ bilo je jasno da je hipokrizija opšta karakteristika društva u kome smo živeli. Ja sam instinktivno birao male, zatvorene sredine kao manekene društva uopšte. I u „Specijalnom vaspitanju“, „Majstorima“, „Verioli veri“, i tako dalje.

*Našla sam negde podatak da je film bio ili mogao biti zabranjen. Da li je to tačno i da li su postojali bilo kakvi problemi u vezi sa ovim filmom odozgo?

Zamislite, „Majstori, majstori“ je jedno vreme stvarno bio zabranjen. Zbog vređanja lika prosvetnih radnika. Bili smo očajni. Onda se glumac Mića Tomić setio da poznaje visokog partijskog rukovodioca, zaduženog za kulturu, Najdana Pašića koji je došao na sledeće zasedanje cenzure (bilo je to u Malom Odeonu) i spasao film jednim odmerenim i pametnim nastupom. Film je oslobođen ali su i dalje svi bili prema njemu neprijateljski raspoloženi. Tek kasnije je doživeo pun uspeh. Ima tu jedna pikanterija: taj sjajni čovek, Najdan Pašić, je deda Marka Đurića. Fizički unuk neodoljivo podseća na dedu ali, nažalost, po svemu ostalom se razlikuje…

*“Majstori, majstori“ je praktično rađen bez budžeta, ekipa filma, uključujući i glumce, radila je bez honorara, iz entuzijazma.

Da, svi su radili to sa nekim posebnim užitkom. Ja sam dozvoljavao mnoge improvizacije, bilo mi je stalo da se, kad svi rade besplatno, i to noću, bar svi dobro zabavimo. I stvarno nam je bilo lepo. Teško i slatko.

*Iako je film rađen sa veoma skromnim sredstvima, on je pun života. S tim u vezi, slušala sam razgovor Srdana Golubovića i Srđana Vučinića, koji imaju tezu da ste vi s „Majstorima“ zapravo anticipirali ono što je danas novi rumunski film. Šta mislite o toj opservaciji ?

Moguće je, mada ja slabo poznajem rumunski film. Uopšte, sa godinama sve manje gledam filmove. Ipak mislim da su Majstori moj „najčeškiji“ film. Nisam sa tim računao, tako je samo od sebe ispalo.

*Da li u ovom filmu ima i onoga što ste vi lično iskusili tokom svog školovanja, da li su neki likovi inspirisani vašim profesorima?

Ne. Moje školovanje je bilo drugačije. Ali moj saradnik na scenariju, pokojni Miroslav Simić, sa kojim sam sarađivao na „Specijalnom vaspitanju“, bio je pun pikanterija o profesorima. Onda, tu su bili i glumci koji su mnogo toga doneli i izmislili. Kažem, bila je to kolektivna zabava. Neponovljiva.

*Da li bi danas bilo moguće snimiti ovakav film?

Naravno. Sada je digitalna era. Možete film snimiti i telefonom. Ali ono što je suština to su – ideje. One su ključ. I ljudi okupljeni oko ideja. Ako toga nema ništa ne vredi.

*Kako vidite povezanost i značaj ovog filma sa aktuelnim trenutkom i, ako uzmemo da su majstori metafora za neku vrstu intrudera, ko su za vas ti „majstori“ danas?

Ovo su mnogo ozbiljnija i gora vremena nego osamdesete prošlog veka. Tada smo se izražavali metaforama i alegorijama a danas prosipamo žuč i psovke. Onda smo imali protivnika koji je dopuštao štošta, pa i finansirao umetnička dela koja su ga kritikovala, a danas ispred sebe imamo ogoljeni fašizam, oličen u sprezi države i kriminala. Ono su, u poređenju sa današnjim bila laka, operetska vremena.

*Kakvo mesto za vas lično ima film „Majstori, majstori“ u odnosu na dosadašnji opus i da li biste podelili sa čitaocima Danasa neku anegdotu/priču sa snimanja ovog filma?

Ovaj mali film je kod publike, u neku ruku, postao najomiljeniji od filmova koje sam radio. Kako se to dogodilo, ne znam. Valjda je u pitanju atmosfera u kojoj je stvaran. U njemu se pojavljuju moji omiljeni glumci, moji roditelji, radili su ga najbolji prijatelji. To je neponovljivo, događa se jednom u životu. Jedna anegdota: kako smo radili u školi u koju su nas pustili besplatno, ja sam scene u menzi, u kojima se Mira Banjac pošteno zabavljala, nastojao da sakrijem od pravih kuvarica, bojeći se da će se one uvrediti likovima koji liče na njih. Zamolio sam, pod nekim izgovorom, da se menza isprazni ali Mira više nije mogla da igra! Kuvarice su joj iza kamere bile publika i bez njih ona nije želela da nastavi.

*Da li vi sami, gledajući ovaj film posle četiri decenije, nailazite na neka mesta koja referišu na aktuelnu stvarnost?

Hipokrizija. Samo što je ona bila, kao što rekoh, salonska a ova današnja je surova, ubitačna. Ovo su olovna vremena…

Smešna strana tužne stvarnosti

Na pitanje da li je scenom u kojoj Berček govori stihove pesme „Majstori u kući“ a Zoran Radmilović na to replicira želeo da poentira iščašenost tadašnjeg sistema ili da da univerzalnu sliku odsustva komunikacije, uopšte mogućnosti razmene među ljudima ovde, Goran Marković odgovara: – Kada tako to protumačite onda mi se čini mogućim. Ali kada nešto pišete i snimate onda ne mislite o takvim stvarima. Pre svega sledite instinkte. I, u ovom slučaju, tražite smešnu stranu tužne stvarnosti.

Upitan postoji li neka replika ili scena u filmu koju posebno voli, sagovornik Danasa kaže da ih ima nekoliko ali da najviše voli Berčekov cinizam i nastupe Ljube Moljca – Naročito volim cinizam profesora koga igra Aleksandar Berček. Ili gluposti koje izvaljuje Ljuba Moljac – kaže Marković.

Razgovor

U razgovoru koji će biti organizovan nakon projekcije filma „Mastori, majstori“ učestvuju: reditelj Goran Marković, direktor fotografije Milan Spasić Papi, kompozitor Zoran Simjanović i glumci Snežana Nikšić, Mira Banjac, Mirjana Karanović, Tanja Bošković i Bogdan Diklić. Razgovor će moderirati Maja Medić koja je priredila izložbu fotografija sa snimanja ovog kultnog filma, poznatog, između ostalog, i po sjajnom glumačkom ansamblu koji pored navedenih čine još: Semka Sokolović-Bertok, Predrag Laković, Milivoje Mića Tomić, Olivera Marković, Zoran Radmilović, Pavle Vuisić, Aleksandar Berček, Stojan Dečermić, Miodrag Andrić (Ljuba Moljac), Rade Marković, Dobrila Ćirković, Branko Cvejić.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 10917
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Post od branko »

Maja Pelević: „Publika se poziva na dijalog među jednakima”

Trenutno (ne)vreme nas je prinudilo da komunikaciju prenesemo u digitalnu dimenziju. Isto tako, znamo i da digitalni mediji - oh taj Frankeštajn postmoderne - imaju dve strane medalje - onoliko koliko su nam olakšali komunikaciju u izolaciji, toliko smo i osuđeni na to da budemo poplavljeni uraganom informacija koje su - pa, filtrirane.

Gde je kritičko mišljenje? Mi smo ga tražili u pozorištima. Trenutno nam je i tu pristup ograničen, pa ga tražimo u fragmentima koji su nam na internetu prezentovani.

„Filozofski teatar”, koji organizuje Bitef, jedan je od ventila u toj poplavi informacija, gde u razgovorima sa pozorišnim autorima, koje vode Maja Pelević i Srećko Horvat, dolazi do nefiltriranih dijaloga i kritičkih osvrta na aspekte krize u koju je Covid-19 doveo ne samo pozorišta, već i celo društvo.

O svemu ovome, kao i o predstavama, porazgovarali smo sa Majom Pelević, dramaturškinjom, rediteljkom i - možda za ove teme najvažnije - aktivistkinjom za slobodu govora i mišljenja.

„Filozofski teatar” u svom digitalnom obliku, koji ste nedavno vodili sa rediteljkom Anjom Šušom, delimično je bio posvećen problematici održavanja pozorišnog medija u novom, digitalnom formatu. Iako je očevidno da su okolnosti u kojima se svi nalazimo gotovo distopijske, u kolikoj meri se uopšte može očekivati ikakva drastična promena u vezi sa samom društvenom ulogom pozorišta?

Mislim da se društvena uloga pozorišta neće promeniti, kao što se nije menjala do sad, čak ni i u slučaju velikih katastrofa, ali ono za šta mislim da postoji opasnost jeste da se promeni odnos preme kulturi i radnicima u kulturi, koji u ovom slučaju spadaju u ona neesencijalna zanimanja. To je već sada vidljivo na primeru rebalansa budžeta, gde samostalni umetnici nisu obuhvaćeni Uredbom Vlade kojom je predvđjena ekonomska pomoć. Da li ćemo se na kraju izboriti da se ta pomoć dobije, veliko je pitanje, ali već ovakav stav jasno daje do znanja u kom će se pravcu kretati odnos prema kulturi koja nije profitablna, bez koje se može, jer svi znamo kakva nas ekonomska kriza tek čeka. U tom smislu, smatram da umetnici ne smeju da odustanu od svoje primarne društvene uloge, a to je borba za prava svih obespravljenih kategorija društva i borba za bolju budućnost bez nepotizma, korupcije, bahatog sprovođenja autokratije i uništavanja svih sektora društva.

Diskutovali ste takođe i o činjenici da digitalno pozorište, zapravo, nije nova pojava. U kolikoj meri se takva pozorišna praksa razlikuje od regualrne prakse, u smislu - zadržava li ona i dalje osobine performativne umetnosti? Po čemu se takva dramaturgija značajno razlikuje od onakve od koje se očekuje fizički prisutna publika?

Pozorište je prešlo u digitalnu sferu još sa masovnom upotrebom interneta, kada su počeli eksperimenti sa takozvanim internet teatrom. On je tad imao za cilj da pokaže kakva će se promena u paradigmi dogoditi sa pojavom novih tehnologija i komunikacijom na daljinu. To nije dovelo do toga da „regularno” pozorište prestane da postoji, ali su se pojavile nove pozorišne forme koje su više ili manje uspešno uspele da prenesu pitanja i probleme budućnosti koja nas čeka. Danas svi nesvesno živimo svojevrsno digitalno pozorište učestvujući u raznim „predstavama” na društvenim mrežama, istovremeno, a da nas to baš mnogo i ne zanima, radeći za korporacije poput Fejsbuka i Instagrama. Proizvodimo sadržaje više nego bilo koja institucija kulture i pokazujemo u šta se naša realnost pretvorila i kako izgleda svest savremenog čoveka. Zanimljivo je danas posmatrati dramaturgiju našeg korišćenja digitalnih platformi: koje sve sadržaje na svakodnevnom nivou primamo, koje proizvodimo i šta nam na kraju od toga ostaje.

Često se pominje i prezasićenje umetničke i teatarske scene političkim sadržajem. Iako je sasvim logično da je svaki oblik umetnosti direktno ogledalo društva u kome nastaje, šta bi mogao biti koren iz kog je poteklo ovakvo mišljenje i da li je ono signal da i sami autori, pored publike, padaju u pasivnu poziciju?

Postoje dve vrste političkog teatra, odnosno političnosti u teatru – jedna je ona glasna i didaktička gde mi autori sa scene pokušavamo da ubedimo publiku da je ona kriva za sve, ali mi ćemo je sada podučiti da bude bolja. To je po mom mišljenju podjednako patronizirajuća pozicija kao kada imperijalne sile poput Amerike u ime demokratije „oslobadjaju” društva za koja oni smatraju da su nerazvijena i da im treba pomoć. Druga je ona vrsta političkog teatra gde mi kao autori i izvođači polazimo od sebe i svih loših, pogrešnih poteza i kompromisa koje radimo u životu, jer zapravo od starta nastupamo iz privilegovane pozicije onih koji mogu javno da govore. Takva vrsta pozorišta je tiša, stidljiva, pomalo i posramljena sopstvenom nemogućnošću da bilo šta promeni. Da bismo mogli da govorimo o pasivnosti društva, prvo moramo da prihvatimo da je i naša (umetnička) pozicija takođe u većini slučajeva prilično pasivna. Aktivnom je neće učiniti urlanje nego tiho al’ uporno preispitivanje.

Zbog čega se dešava da umetnost pada u određeni vid statusa quo i lartpurlartizam, i onda kada je svojim temama prividno angažovana?

Upravo zbog ovog gore navedenog – nije bitno šta, već kako. Svi mi volimo da se uhvatimo u koštac sa nekim velikim temama i da koristimo velike reči, ali to ne znači da ćemo njima proizvesti velike misli. Tendencija da se sa scene vrišti i dere podseća me na sve demonstracije na kojima sam bila gde se svi dobro izurlamo, osećamo se bolje i onda se vratimo svojim kućama da nastavimo da radimo po starom. Iako ovih dana rado lupam o šerpu na terasi, iako ću sutra čim budem mogla izaći na ulicu da se derem protiv vlasti, u pozorištu volim da pristupam stvarima drugačije, baš zato što znam koliko je sve ovo što radim u političkom smislu zapravo jalovo. Bolja i pravednija budućnost se gradi onaj „dan posle revolucije”, što bi rekao Žižek. Ne vredi nam ništa bez strpljenja i upornosti. Isto tako i u pozorištu ne možeš edukovati publiku (ne volim ovaj izraz) tako što ćeš je udariti maljem o glavu, već tako što ćeš je pozvati na dijalog među jednakima. Ako ćemo da se zalažemo za pravu demokratiju, ona mora da postoji i u pozorištu.

U vašoj predstavi „Bolivud” obrađeni su motivi koji se dotiču kritike kapitalizma i pozicije kulturnih radnika. Sada, kada su ustanove kulture zatvorene, koliko je prisutna solidarnost u toj sferi?

Postoji određena vrsta solidarnosti, negde više, negde manje; neki bi ipak da se ne zamere, kao što to obično biva, neki hrabro govore ono što misle, svesni posledica. Sve je kao što je bilo i do sada i tako će se i nastaviti. Neki privilegovani, koje ne zanima budućnost ostalih, zadovoljno će se povući jer nemaju za šta da se bore, oni su podmireni. Neki, iako su podmireni, imaju želju i potrebu da se bore za svoje kolege. Situacija sa koronom je samo još više pokazala pravo lice sistema, kao i ljudi u tom sistemu.

Već samom svojom estetikom u ovoj predstavi pravi se kontrapunkt između očekivanja - estetike bolivudske produkcije i ideje predstave koja je u biti aktuelna društvena kritika. Koliko je sadržaj koji se plasira u komercijalna pozorišta kritički izraz, a koliko čist zabavni sadržaj bez angažovane vrednosti?

Postoji određena vrsta komercijalnih predstava koje su istovremeno isplative, gledane, zabavne i angažovane. Ali to je vrlo retka pojava i ona se dešava slučajno. Retko se desi da neko sa namerom pravi komercijalni sadržaj koji ima kritički potencijal. To su obično rizični projekti u koje se ulazi sa svesnim rizikom i koji spletom okolnosti uspevaju da probiju četvrti zid i postanu popularni i gledani. To je onda neka vrsta džek pota – em ne praviš nikakve kompromise, em ti se još desi da to dopre do velikog broja ljudi. Nažalost, većina kvalitetnih angažovanih predstava ne doživi tu sudbinu, nego ostane na marginama.

Vaša predstava „Testirano na ljudima”, ,koja se izvodi u Ateljeu 212 problematizuje viziju budućnosti u kojoj vlada tehnokratija dok su ljudi gotovo sekundarna sirovina za eksploatisanje informacija. Takođe, poslednje izdanje Filozofskog teatra vodili ste sa Štefanom Kegijem, jednim od osnivača grupe Rimini protokoll, čije se imerzivne predstave bave sličnom temom manipulacije veštačke inteligencije ljudskom svešću. Zajednički trop im je da veštačka inteligencija želi da razume ljude. Dešava li nam se trenutno suprotno - da su ljudi postali dehumanizovani u nameri da sebi olakšaju egzistenciju i oslobode se, postavši robovi sopstvene kreacije?

Mislim da bi sada jedan robot mnogo lakše razumeo čoveka nego obrnuto. Jer, čovek je praveći veštačku inteligenciju razmišljao o tome da joj da sve svoje osobine, pa i empatiju, ljubav, solidarnost. Robot ako je programiran da voli, on će da voli, ako je programiran da razume, on će da razume. Sa nama ljudima je situacija malo komplikovanija. Ono što me je iz predstave „Testirano na ljudima” podsetilo na ovu situaciju u kojoj se trenutno nalazimo jeste fenomen human zoo-a odnosno ljudskog zoološkog vrta gde smo svi mi zatvoreni u svojim kavezima, a tehnologija (naši kompjuteri, telefoni) nas posmatra, bez nje ne možemo, prati svaki naš pokret, zna da li smo tužni, besni, uznemireni, srećni. Situacija se u tom smislu već izvrnula, mi smo sada oni koji smo posmatrani od strane mašina koje smo napravili da bismo mogli druge da posmatramo. Sve na kraju dođe na svoje, u panoptikonu smo svi i nadzirani i nadzornici.

Često se provlači i polemika o pozorištu kao klasnoj privilegiji. Na koje načine je danas umetnik u kapitalizmu prinuđen da pristupa pozorištu (i umetnosti uopšte) kao konzumerističkom proizvodu?

Pozorište je odavno postalo klasna privilegija, znamo ko ide u pozorište i koju vrstu pozorišta posećuje. U tom smislu ja nikog ne mogu da optužim što nakon osam ili deset sati mukotrpnog rada ne želi još da ide da gleda nešto „teško”, već hoće da ide da se malo relaksira i zabavi. Zato u poslednje vreme pokušavam da pravim pozorište koje je pristupačnije široj publici, ne zato što patim od toga da budem gledana, već zato što više ne verujem u pravljenje elitističkih predstava za mali krug istomišljenika koji će to moći da razumeju. Kao što kad govorim o nekim temama, nije mi cilj da govorim nerazumljivim jezikom. To ne znači da treba praviti kompromise i srozati nivo da bi se stvar „približila” što većem broju ljudi, nego uvek razmišljati i o tome da predstava može biti i kritička i eksperimentalna i kvalitetna, a da bude i duhovita i zabavna. Pozorište, ako mu je cilj da ima smisla, jedino što mora jeste da radi pošteno i sa posvećenošću, kao i bilo šta drugo u životu.

Ima li teatar i dalje u sebi istinske reakcionarske ideje, ili autori i dalje imaju sklonost ka tome da se oslanjaju na ostatke prošlih ideologija? Kakav je Vaš stav po pitanju politički angažovanih autora na prostorima Evrope u smislu inovativnog pistupa materiji?

Mislim da u ovom trenutku, onoliko koliko ja mogu da pratim, postoji velika kriza pozorišta i novih pozorišnih formi, kao što mislim da postoji i kriza promišljanja drugačijeg sveta i društva. Nalazimo se trenutno na nekoj vrsti istorijske prekretnice, mislim da je pojava ovog virusa to samo i pojačala i da je sada pitanje da li ćemo imati snage da iskoristimo ovu situaciju, trgnemo se i pomerimo iz mrtve tačke ili ćemo ostati tu gde jesmo i pustiti da nas ovaj (neo-liberalni) poredak još jednom nanovo usisa. Pitanje umetnosti je uvek i pitanje društvene realnosti, pa se iskreno nadam ako je kuga svojevremeno dovela do pada feudalizma i pojave renesanse, da će ovakva kriza možda dovesti do mogućnosti stvaranja jednog novog sveta zasnovanog na ravnopravnosti i solidarnosti. Ali to ne zavisi ni od kakvih viših sila, već od nas samih, pa je na nama da li ćemo se ušuškati u svoje privilegije i stare navike, ili ćemo da zasučemo rukave i da idemo u neizvesno (bolje) sutra.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost