Intervjui vredni pažnje

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 10869
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Post od branko »

Karanović: Podržaću sve što je pozitivno, ali se bojim da je ovde najveća stvar da nastavite da dišete

Pokrenuta je inicijativa da glumica Mirjana Karanović dobije titulu Počasnog građanina Sarajeva.

Za N1 kaže da je time prijatno iznenađena i ističe da ima poseban odnos sa glavnim gradom BiH. A govoreći o odnosima u regionu i o stanju u Srbiji, priznala je da je više nego očajna. Ali, veruje u mlade ljude koji hoće da se pobune.

Upitana kako gleda na situaciju u regionu, generalno, na odnose među zemljama i retoriku vraćanja na devedesete, na to što mladi odlaze iz zemalja, ali i na građanske proteste u Srbiji – kaže da je više nego očajna zbog svega.

„Mislim da mi je mnogo teže nego devedesetih. Tada sam mislila da ako se budemo borili, udružili, ako uložimo neki napor da se stvari promene – da će se one jednog dana i promeniti. I sada, 20 godina posle svega, mi radimo ponovo isto. Sve je ponovo isto. I zato to je tako teško prihvatljivo. Nemam baš neki odgovor. Ne znam, jednostavno ne znam. Nastaviću da budem to što jesam, ali ja nemam više onaj entuzijazam koji sam imala devedesetih. Podržaću sve što je pozitivno, ali se bojim da ovde je najveća stvar zapravo da nastavite da dišete, da postojite, i tako… Da malo pustite neki glas od sebe, ali… Ne znam, ne bih želela da zvučim pesimistično, ali…“, rekla je Mirjana Karanović.

Polaže nadu u mlade ljude. Mislim da mladi moraju da slušaju taj svoj instinkt da neće da trpe neke stvari, i da prosto ne pristaju i da hoće da se pobune, i to meni ipak daje neku nadu u budućnost, jer možda ja kao neko ko je toliko toga prošao, možda nemam snage za neke nove obrte, ali mislim da ima mnogo mladih, koji to imaju, i ja ću uvek biti na njihovoj strani, navela je poznata glumica za sarajevski studio N1.

Mirjana Karanović je u prošlosti mnogo puta bila izložena kritikama zbog svojih stavova. Na pitanje kako je nositi se s tim, kaže da bi joj teže bilo da se sakrije. „Svako bira u životu kako će da živi i s čim će da živi, a uvek, bez obzira na sve ljude okolo, moraš sam sa sobom da živiš. Kad se zatvoriš i ne čuješ mišljenje drugih o sebi – čuješ sebe, kako te tvoja savest vidi… Mislim da je mnogo bolje biti otvoren, iskren, reći šta misliš… Kada sam sama – mogu, barem, da budem mirna sama sa sobom“.

Prošle godine je čitala i potresne ispovesti žrtava genocida i rata, a ispričala je i kako se osećala: „Znate, ja se bavim ljudskim sudbinama. Bilo da su one sudbine nekih stvarnih ljudi, ljudi koji žive i koji su živeli, bilo da su to neki likovi koje je neko osmislio, u mašti – ali u oba slučaja mene zapravo zanima šta se dešava iznutra – koje su to emocije i kakva je to logika koja pokreće neku osobu. Ja sam sve ove ratove koji su se dešavali na Balkanu. devedesetih, veoma teško podnela, jer to je prekinulo sve u čemu sam ja živela i potpuno me nekako rastavilo, potpuno me rasturilo… Sve vesti o stradanjima ljudi su za mene bile teške. Jedna od tih stvari je opsada Sarajeva. Mene često optužuju da imam previše osećanja za jedne, a da nemam osećanja za druge – imam za ‘njihove’, a ne ‘naše’. Nikad nisam razmišljala ko je moj, a ko njihov. Za mene su svi ‘naši’. Ne mogu da razmišljam na taj način. Neko deli ljude na naše i tuđe, meni su svi ljudi samo ljudi. Mislim da tamo, ako išta postoji posle smrti – svi su oni tamo zajedno. Oni su samo mrtvi i ništa nije ostalo osim sećanja na njih. Ako mi koji smo ostali živi nastavimo da mrzimo jedni druge – sve smrti su uzaludne i onda je to strašno. Kada bih ja bila mrtva, kada bi me neko ubio iz mržnje – ja bih, tako mrtva, volela da niko više ne bude ubijen iz mržnje. To je svet u kojem bi volela da živim“.

Karanović naglašava da su smrti na Balkanu strašne, jer su besmislene, instruirane i nemaju neko ljudsko opravdanje, ako uopšte ima opravdanja za smrt. Kaže da je, kao umetnik, uvek na strani onih koji stradaju.

U filmu Grbavica, koji se bavi ratom u BiH, ostvarila je jednu od potresnijih uloga. Priznaje da joj je taj glumački zadatak bio izuzetno težak. „Kada sam upoznala žene koje su bile prave žrtve rata, žene koje su bile silovane, ja sam zapravo smatrala da ja ne mogu to da odglumim, jer je to nemoguće odglumiti… To je za mene bilo toliko strašno da sam smatrala da film nije dovoljno dobar za to, da to nije dovoljna slika toga… Međutim, zapravo, ono što je bitno u tom filmu nije samo ta žena, već ono što taj film ima, nešto što prenosi dalje na gledaoce, a to je da život može da se nastavi. Da to dete koje je rođeno iz mržnje, to dete se može voleti. Ta Esma, ona je odlučila da voli to dete, bez obzira što je začeto u mržnji i to je za mene jedna od najhumanijih poruka filmova koji se bave događajima iz devedesetih godina“, kazala je za N1.

O inicijativi za titulu
Inače, pokrenuta je inicijativa da se Mirjani Karanović dodeli titula Počasnog građanina Sarajeva, a predlagač je glumac Emir Hadžihafizbegović.

Karanović kaže da je to sve potpuno iznenadilo. „Ne mogu da objasnim, to je toliko divno. Ja sam u ovom gradu redovno od 2001. tad sam počela da igram predstave u Kamernom. Radila sam neke filmove, dolazim i na predstave da gledam, dolazim na Sarajevo film festival… Imam poseban odnos prema ovom gradu, valjda zbog tih ljudi i zbog svega što se desilo“, kazala je za sarajevski studio N1.

Mirjana Karanović je u Sarajevu povodom izvođenja predstave „Helverova noć“, u režiji Dine Mustafića, koja se izvodi 15 godina.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 10869
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Post od branko »

Povodom 40 godina kultnog filma "Majstori, majstori"

Goran Marković: Osamdesete su laka vremena, danas imamo ogoljeni fašizam


Jel’ vidiš prijatelju šta škola učini od čoveka? Mogao je lepo da bude majstor kad toliko voli – kaže Zoran Radmilović, odnosno, nastavnik tehničkog Sava u antologijskoj sceni iz filma „Mastori, majstori“ pošto mrtav pijan Aleksandar Berček, to jest, nastavnik srpskog Đoka Viski izrecituje pesmu o majstorima u kući.

U kadru su još i nastavnica biologije Kristina, koju blistavo tumači Olivera Marković i prosvetni inspektor Miroslav Savić koga igra Bogdan Diklić. Celo ovo kultno ostvarenje Gorana Markovića se sastoji od niza tragikomičnih momenata koji se dešavaju u jednoj osnovnoj školi. U njoj se priprema priredba povodom odlaska u penziju čistačice Keve, a taj događaj, kao i tužba profesorke engleskog protiv svog kolege samo su povod da upoznamo zamršene odnose u kolektivu i to sve tokom jednog dana. Film „Majstori, majstori“ nazvan je po prvom stihu pesme „Majstori u kući“ pesnika Aleksandra Sekulića. Povodom 40 godina ovog filma u Dvorani Kulturnog centra Beograda u utorak, 25. februara u 18 sati biće upriličena njegova projekcija, a od 19:30 i razgovor s ekipom filma.

*Kako je došlo do filma „Majstori, majstori“, ideje da se on snimi, i zašto ste izabrali da se cela drama odvija u školi?

Hiljadu devetsto osamdeste godine je grupa mlađih autora odlučila da izađe iz klasičnih, državnih producentskih kuća i osnovala je nezavisnu produkciju. Firmu smo nazvali Art film 80. Dobili smo od Dragiše Đurića, bivšeg direktora Avale filma a tadašnjeg direktora parkirališta i garaža, tri prostorije u dvorišnom delu kuće u Knez Mihailovoj. Svako od nas je doneo po neki komad nameštaja i kupili smo tri fotografije Josipa Broza (po zakonu, u svakoj kancelariji morala je na zidu stajati njegova slika) i od parket lajsni (nismo imali pare za uramljivanje) napravili okvire za te fotografije. Onda smo seli i počeli da smišljamo šta da radimo. Aca Stojanović, producent i direktor nove kuće, tražio je da svako od nas predloži nekakav projekat. Ja sam imao samo tu pričicu o čistačici u jednoj školi koja odlazi u penziju, a kako niko drugi nije imao ništa bolje rešili smo da to snimimo. Tekst sam napisao za manje od dve nedelje. Ušli smo u produkciju bez igde ičega, sa nešto trake i uz besplatno učešće svih, od mene do glumaca. Ljubaznošću direktorke, dobili smo školu „Đorđe Krstić“ na Julinom brdu za snimanje vikendom i noću, kada nema đaka. Snimili smo film za osamnaest dana, uglavnom noću. Montirao sam ga četiri meseca, po dvanaest sati dnevno. Toliko o ideji da se taj film snimi.

*Kakav je bio vremenski kontekst u kojem je nastajao i u kojem je prezentovan ovaj film? Navodi se 1980. godina. Da li je to bio momenat kada je rigidnost ondašnjeg sistema u kulturološkom smislu postala labavija ili trenutak kada ga je trebalo još više braniti?

Osamdesete godine su predstavljale, po meni, završnicu pada Jugoslavije. Sve je počelo 1968. studentskim nemirima i eksplozijom u bioskopu 20 oktobar. Na to se nadovezala sramotna epidemija Variole vere 1972. i sve je lagano počelo da se klima. U vreme snimanja „Majstora“ bilo je jasno da je hipokrizija opšta karakteristika društva u kome smo živeli. Ja sam instinktivno birao male, zatvorene sredine kao manekene društva uopšte. I u „Specijalnom vaspitanju“, „Majstorima“, „Verioli veri“, i tako dalje.

*Našla sam negde podatak da je film bio ili mogao biti zabranjen. Da li je to tačno i da li su postojali bilo kakvi problemi u vezi sa ovim filmom odozgo?

Zamislite, „Majstori, majstori“ je jedno vreme stvarno bio zabranjen. Zbog vređanja lika prosvetnih radnika. Bili smo očajni. Onda se glumac Mića Tomić setio da poznaje visokog partijskog rukovodioca, zaduženog za kulturu, Najdana Pašića koji je došao na sledeće zasedanje cenzure (bilo je to u Malom Odeonu) i spasao film jednim odmerenim i pametnim nastupom. Film je oslobođen ali su i dalje svi bili prema njemu neprijateljski raspoloženi. Tek kasnije je doživeo pun uspeh. Ima tu jedna pikanterija: taj sjajni čovek, Najdan Pašić, je deda Marka Đurića. Fizički unuk neodoljivo podseća na dedu ali, nažalost, po svemu ostalom se razlikuje…

*“Majstori, majstori“ je praktično rađen bez budžeta, ekipa filma, uključujući i glumce, radila je bez honorara, iz entuzijazma.

Da, svi su radili to sa nekim posebnim užitkom. Ja sam dozvoljavao mnoge improvizacije, bilo mi je stalo da se, kad svi rade besplatno, i to noću, bar svi dobro zabavimo. I stvarno nam je bilo lepo. Teško i slatko.

*Iako je film rađen sa veoma skromnim sredstvima, on je pun života. S tim u vezi, slušala sam razgovor Srdana Golubovića i Srđana Vučinića, koji imaju tezu da ste vi s „Majstorima“ zapravo anticipirali ono što je danas novi rumunski film. Šta mislite o toj opservaciji ?

Moguće je, mada ja slabo poznajem rumunski film. Uopšte, sa godinama sve manje gledam filmove. Ipak mislim da su Majstori moj „najčeškiji“ film. Nisam sa tim računao, tako je samo od sebe ispalo.

*Da li u ovom filmu ima i onoga što ste vi lično iskusili tokom svog školovanja, da li su neki likovi inspirisani vašim profesorima?

Ne. Moje školovanje je bilo drugačije. Ali moj saradnik na scenariju, pokojni Miroslav Simić, sa kojim sam sarađivao na „Specijalnom vaspitanju“, bio je pun pikanterija o profesorima. Onda, tu su bili i glumci koji su mnogo toga doneli i izmislili. Kažem, bila je to kolektivna zabava. Neponovljiva.

*Da li bi danas bilo moguće snimiti ovakav film?

Naravno. Sada je digitalna era. Možete film snimiti i telefonom. Ali ono što je suština to su – ideje. One su ključ. I ljudi okupljeni oko ideja. Ako toga nema ništa ne vredi.

*Kako vidite povezanost i značaj ovog filma sa aktuelnim trenutkom i, ako uzmemo da su majstori metafora za neku vrstu intrudera, ko su za vas ti „majstori“ danas?

Ovo su mnogo ozbiljnija i gora vremena nego osamdesete prošlog veka. Tada smo se izražavali metaforama i alegorijama a danas prosipamo žuč i psovke. Onda smo imali protivnika koji je dopuštao štošta, pa i finansirao umetnička dela koja su ga kritikovala, a danas ispred sebe imamo ogoljeni fašizam, oličen u sprezi države i kriminala. Ono su, u poređenju sa današnjim bila laka, operetska vremena.

*Kakvo mesto za vas lično ima film „Majstori, majstori“ u odnosu na dosadašnji opus i da li biste podelili sa čitaocima Danasa neku anegdotu/priču sa snimanja ovog filma?

Ovaj mali film je kod publike, u neku ruku, postao najomiljeniji od filmova koje sam radio. Kako se to dogodilo, ne znam. Valjda je u pitanju atmosfera u kojoj je stvaran. U njemu se pojavljuju moji omiljeni glumci, moji roditelji, radili su ga najbolji prijatelji. To je neponovljivo, događa se jednom u životu. Jedna anegdota: kako smo radili u školi u koju su nas pustili besplatno, ja sam scene u menzi, u kojima se Mira Banjac pošteno zabavljala, nastojao da sakrijem od pravih kuvarica, bojeći se da će se one uvrediti likovima koji liče na njih. Zamolio sam, pod nekim izgovorom, da se menza isprazni ali Mira više nije mogla da igra! Kuvarice su joj iza kamere bile publika i bez njih ona nije želela da nastavi.

*Da li vi sami, gledajući ovaj film posle četiri decenije, nailazite na neka mesta koja referišu na aktuelnu stvarnost?

Hipokrizija. Samo što je ona bila, kao što rekoh, salonska a ova današnja je surova, ubitačna. Ovo su olovna vremena…

Smešna strana tužne stvarnosti

Na pitanje da li je scenom u kojoj Berček govori stihove pesme „Majstori u kući“ a Zoran Radmilović na to replicira želeo da poentira iščašenost tadašnjeg sistema ili da da univerzalnu sliku odsustva komunikacije, uopšte mogućnosti razmene među ljudima ovde, Goran Marković odgovara: – Kada tako to protumačite onda mi se čini mogućim. Ali kada nešto pišete i snimate onda ne mislite o takvim stvarima. Pre svega sledite instinkte. I, u ovom slučaju, tražite smešnu stranu tužne stvarnosti.

Upitan postoji li neka replika ili scena u filmu koju posebno voli, sagovornik Danasa kaže da ih ima nekoliko ali da najviše voli Berčekov cinizam i nastupe Ljube Moljca – Naročito volim cinizam profesora koga igra Aleksandar Berček. Ili gluposti koje izvaljuje Ljuba Moljac – kaže Marković.

Razgovor

U razgovoru koji će biti organizovan nakon projekcije filma „Mastori, majstori“ učestvuju: reditelj Goran Marković, direktor fotografije Milan Spasić Papi, kompozitor Zoran Simjanović i glumci Snežana Nikšić, Mira Banjac, Mirjana Karanović, Tanja Bošković i Bogdan Diklić. Razgovor će moderirati Maja Medić koja je priredila izložbu fotografija sa snimanja ovog kultnog filma, poznatog, između ostalog, i po sjajnom glumačkom ansamblu koji pored navedenih čine još: Semka Sokolović-Bertok, Predrag Laković, Milivoje Mića Tomić, Olivera Marković, Zoran Radmilović, Pavle Vuisić, Aleksandar Berček, Stojan Dečermić, Miodrag Andrić (Ljuba Moljac), Rade Marković, Dobrila Ćirković, Branko Cvejić.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost