Kritika

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11399
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Kritika

Post od branko »

Retardirano pozorište

"Uobraženi bolesnik", Žan-Batist Poklen Molijer, adaptacija i režija Jagoš Marković; Jugoslovensko dramsko pozorište

AUTOR: ZLATKO PAKOVIĆ


Molijer je umro iste večeri kad je igrao glavnu ulogu u "Uobraženom bolesniku", svom poslednjem dramskom komadu, godine 1673. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, krajem prošlog meseca, u, od Jagoša Markovića adaptiranom i režiranom, "Uobraženom bolesniku", umrla je Molijerova dramska poezija. Bila je to nasilna smrt.

Adapter je najpre dramski tekst očerupao kao zaklanu kokoš. Ali, nije mu bilo dovoljno što ga je sveo na kroki zapleta, po kratkom postupku otfikarivši mu sve vitalne organe, nego je to mrtvo načertanije uzeo da oživljava detaljima iz dramaturgijice sapunskih opereta, tako da od Molijerove komediografske veštine tu ne ostane ni dramskog truna ni damara. No, ni to mu nije bio dovoljno loše, te je izgon pesništva rešio da nadomesti muzičkim lajtmotivom, koristeći štedro Četvrti stav Pete simfonije Gustava Malera. Od ovog Adađeta i vrapcima na grančicama oko JDP-a poznatija su samo Vivaldijeva "Četiri godišnja doba".

Sve te bele kosti krštene imenima po likovima Molijerovim, glumice i glumci, šepureći se, izložili su nam kao grupu ozbiljno retardiranih odraslih osoba, svodeći tako sva svoja, ranije dokazana umeća, na bedne karikature, dok je jedno detence, dečačić od nepunih deset leta, u ulozi starmalog rezonera, jedino izgovaralo reči suvislo.

Eto šta i koliko sve postiže ovde i sada upornost neznanja i nadobudnost neukusa: od Molijera se pravi pisac skeča, slavna Malerova kompozicija, ugrađena i u Viskontijevo remek-delo "Smrt u Veneciji", postaje tonska podloška za petparačku scensku patetiku, a glumci se daju dresirati u menažeriju mongoloidnih karikatura. Uzmimo samo troje njih za primer! Dragan Mićanović igra Argana kao njačućeg jadnička kojeg tiranišu svi, Bojan Dimitrijević predstavlja uskopišćenog pauna koji svojski krešti po sceni, a Jelisaveta Sablić tako i toliko maniristički kokodače da je sasvim svejedno koje reči izgovara i da li igra u komadu Nušićevom, Pecijinom ili Žike Obretkovića.

Građa Molijerovog baroknog zdanja ironije i poezije iskorišćena je ovde da bi se, na temelju nekad sjajnog jugoslovenskog pozorišta, stesala udžerica kiča i šunda. I jedino zbog čega eventualno vredi gledati ovo jadno pozorje jeste upravo to što ono pruža jasnu priliku da se uvidi razlika između kiča i šunda - prečesto nepravedno poistovećenih. Kakva pozorišna erozija! Kakva depresija, prikrivena umišljenim izmotavanjem! Kakva volja za retardiranje!
Ovakvu kritiku nisam čitao od našeg izvođenja "Izbiračice" u Pazovi.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11399
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Re: Kritika

Post od branko »

„Ibi the Great” Андраша Урбана у Народном позоришту Сомбор

Извор: Dnevnik.rs

Волим вас! Ја волим глумце. Поготово београдске. Волим када изађу на сцену, па онако дотерани, играју своје улоге. Хамлета, Ромеа и Јулију, Машу, Ирину, Фему, Министарку, Бановић Страхињу, Шопаловићеве... Који су они мени цареви. И царице. Па после кад их видим у салону, како држе пиће, разговарају и смеју се.

Како само они знају да се забављају. Живе људи. Знају да живе. Уживају! А онда, кад треба нешто јавно да се каже, оцени, било да је реч о позоришту, филму, политици, медицини, ма, све знају! И сви их слушају. Гледају у њих као богове. А како и не би, кад су годинама учили да говоре, да буду отмени. Лепи су, сви су лепи! Баш их нешто волим. И завидим им. На академији од сваког предавања праве журке, вежбе су им попут тренинга обешењаштва, бедастоће.

И шта ту смета што ти после десетак, петнаест година каријере треба један доктор за интерне проблеме, један за болести овисности, један терапеут за романтичне везе, а један да те интегрише. Што те пљују колеге, техничари, критичари, што кад погледаш у огледало не знаш да ли видиш себе. На конференцијама за новинаре, кад најављују премијере, стално причају како им је процес рада био сјајан. Како воле то што раде. И не кукају што су им мале плате. Статус звезде много више се исплати. Ту су и серије, рекламе, добро пиво, веш машине, јефтини кредити. Жао ми је што их на округлим столовима терају да причају о улогама, како су градили своје ликове, смарају их. Тешко им је и кад после мукотрпног школовања неће нико да их запосли, причају да их је превише, да су само глумци. Али, важно је да те добар редитељ узме у поделу и ето одмах телевизије, биоскоп, црвени тепих, Кан, Мостра, Берлин.

Највише волим још кад почну да режирају, жирирају, селектују, постану директори драме, ма и позоришта у целини, а онда знају да уђу и у владу, штета што то буде само због културе, јер ко би боље од њих знао о чему је ту реч. И разумем их, наш народ ионако не воли да иде у позориште, осим ако му није до неке комендије. Ја бих њих бирао и за председнике, председнице још боље. Ево, нешто као у представи „Ibi the Great“ у Сомбору. Онако, мали град, мало позориште, главни глумац из Кљајићева, зажелео се човек, човечуљак, главне улоге и дошао редитељ, Андраш Урбан, иначе баш незгодан лик, воли више да се бави собом, глумцима, политиком, него самом драмом, и – дао му је. И игра мали, не знам ни како се зове, као прави. Као змај. Види се, фрка му је мало, трема ради, али уби се он и покида своје. Изубија и племиће, и властелу, и министре из владе, и народ цели. „У рупу с њима!“, виче. „Сам ћу!“, каже. Ма шта каже, пева човек, од муке: „Све ћу сам“. Морам, што би рекло моје дете.

А тек жена што му је! Њу игра глумица што лепо изгледа, још и кћерка неког баје из Зрењанина, па је узимају да уноси тацне. Покида и она! Одигра улогу као велика, зна да ђуска и да пева, види се и чује, на месту јој је кретња и реченица свака, па ће ти и она: феминизам, прави мушкарац, позориште треба ово-оно, како ћемо било шта да научимо, да хекламо, кувамо, поправљамо без њега... А покраде све и побеже! И не знам што баш они, тако никакви да запоседну на трон, ама њих двоје, к‘о да су живели заједно, к‘о да знају шта раде и где ми живимо. А не, не, не. Не! Представа није о нама и нашим властодршцима, живи и здрави да смо, радили још вредније, кад већ ништа не вредимо, па ни комад наше груде. Пардон, руде. Лепо нам је објаснио на почетку представе један мало већи по габаритима, али млад глумац, њега би да запосле, иако му није јасно, јадан, тек се испилио са академије где их учи неки Станиславски, да у савременом свету (позоришта) не можеш да одбраниш лика, ако ниси у стању да одбраниш себе. Ма право предавање нам одржао!

Реч је о Пољској – каже он. То се све збива тамо, није код нас. Право да вам кажем, лакнуло ми је. И много лакше било сит да се исмејем на празан стомак, каквих све будала има. Не знам само шта му је значило то да ће он да игра дидаскалије, после ми је сумњиво било што сви они изгледа да нагињу ка том маслу што није Алфред Жари написао, ја читао, него ваљда драматург у женском роду, а пише да има и композиторка, мада ми је на тренутак све личило да је Марина Амбрамовић компоновала представу. Јој, није Марина Абрамовић, него она што је писала народњаке. Преправише класику, испреврташе и глумце шта они мисле о томе, ма хаос један, али публика виче и скаче, добацује, пљешће, к‘о да им је свима стварно стало до још једног лудила.

А мислим се, и мене ухватила некаква еуфорија, како ми је баш драго што су растурили сцену и тог Жарија, најели се гов..а и нахранили народ џумбусом једним у сред храма од Талије. Срећа, па то све није никад виђено код нас, а и није за нас. Не односи се ни на ког и ни на шта конкретно. Осим на глумицу једну, њу знам, играла баш Живку Министарку на Стеријином у Новом Саду. Њој одбило од плате што није хтела да игра ту дидаскалију, шта ли. Њу и још једног мало старијег, види се исто по гесту и говору, сигурности у држању на сцени, искуснијег глумца. Е, код њих двоје може човек и да се расплаче комотно, иако се он на ништа није жалио. Њему је све супер и потаман, само чудно нешто виче док то говори. А били директори, хеј, обоје! Сад их скинуло у гаће и потпокушуљу, па још чизме обукло, изједначило с оном децом на сцени, па тек на крају обукло онако, да лепо изгледају док глуме срећан крај у најсрећнијем од свих могућих светова, чак и од Немачке. Стварно их све волим!

Игор Бурић
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost