Intervjui vredni pažnje

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 30 Maj 2017, 19:33

Dejan Mijač za "Blic": Tipovi koji služe za podsmeh dobijaju važne funkcije

Na Sterijinom pozorju 28. maja (17.00) biće promovisana knjiga “Dejan Mijač, novosadski (i drugi) period”, Darinke Nikolić (izdavač Srpsko narodno pozorište Novi Sad), što je bio povod za razgovor sa proslavljenim rediteljom.

Dan beše pomalo oblačan, 22. maj, vreme oko podneva, a mesto omiljeni kafe Dejana Mijača “Muha”. Uz kafu, u neobaveznoj priči na početku susreta, napominje, sa nekom mirnoćom, čak vedrinom u izrazu lica, da mu je tog jutra prva, gotovo nekontrolisana misao bila o smrti, o tome da mu se bliži...

Misao o smrti!? Nije nam to svakako bio povod za susret, ali ne mogu da ne primetim da o tome govorite bez imalo zebnje?

- Ne, nemam nikakvu zebnju. Niti me to na bilo koji način pritiska.

A kad ste režirali smrt?

- Bivalo je umiranja u mojim predstavama. Nisam se nikad bavio filozofskim aspektom, a pogotovo ne fizičkom vivisekcijom tog trenutka. To je bivalo u pretpostavci pošto od datog trenutka pa nadalje tog glumca neće više biti na sceni.

Na Pozorju je 28. promocija knjige o vama, u kojoj je posebno apostrofiran vaš novosadski period, s osvrtom na prethodni tuzlanski i potonji beogradski kroz vaša svedočenja, kao i kroz iskaze drugih. S kojim osećanjem idete u susret promociji?

- Biće mi milo da se podsetim nekih lepih i bezbrižnih dana.

Diplomirali ste u Tuzli sa predstavom “Plug i zvezde”. Iz ove perspektive, reklo bi se da je taj naziv zapravo simbol vašeg životnog puta?

- (smeh) Da, duboko sam orao čitav svoj radni vek da bih se kretao ka zvezdama. Naravno, preterujem.

“Pokondirena tikva” SNP Novi Sad vas je, kako kažu, izbacila u orbitu, tj. potom ste prešli u Beograd da biste u Novom Sadu radili, ispostaviće se, zabranjenu “Golubnjaču”, mnogo godina kasnije genijalnu predstavu “Mera za meru”...

- Nikad nisam prekidao vezu sa Novim Sadom, s novosadskim pozorištem. Voleo sam da radim i u Somboru i u drugim vojvođanskim pozorištima. Bosna i Tuzla su mi bili izmakli zahvaljujući ratu koji “nismo vodili”.

Možemo li izdvojiti neku predstavu iz vašeg kasnijeg rada u Beogradu, recimo u Jugoslovenskom dramskom?

- Ne bih izdvajao predstave, a kad sam došao u Beograd, vezao sam se uglavnom za Jugoslovensko dramsko. Bila je to lepa saradnja. Rekao bih obostrano korisna. Divno sam radio i u Ateljeu 212. Čovek može da bude na kom god hoćeš nivou, ali ako položi u Ateljeu, onda je dobar.

Pozorišni bifei?

- U to vreme i bife Ateljea i “Stupica” u JDP-u su bila najbolja mesta u gradu. Tu je vredelo izaći, tu si mogao sresti dobrog sveta, čuti lepih stvari, dobrih orijentira, osetiti pozitivne energije. I kad sediš u kafani, nisi traćio vreme, naprotiv - obogaćivao si se.

Bili ste optuživani da imate svoj klan?

- Gluposti. Nisam ga imao svesno. Možda se to nekom činilo kao klan. Pa svako ima pravo da se okruži i radi s nekim sa kim mu je prijatnije, da teži kvalitetnim ljudima. I onda sam, odgovarajući na pritiske i optužbe oko tog mog navodnog klana, rekao - da, imam klan, a moj klan su najbolji.

S ovim vremenom i iskustvom šta je pozorište, šta je režija?

- Čarolija koja obuzima. Pozorište je mogućnost otkrivanja dubokih nivoa i smisla.

Vaše predstave su uglavnom imale i snažan društveni angažman?

- Društvena pitanja, političke okolnosti nisu nešto čime sam se posebno bavio. To me zanimalo onoliko koliko sam bio zatečen, zarobljen datim trenutkom, vremenom. Pokušavao sam da to pogledam objektivnije, da vidim šta se zapravo događa sa nama.

Postoji li neki naslov za kojim žalite što ga niste uradili?

- Mali je život, a puno lepih komada.

Kad smo se jutros čuli da bismo potvrdili susret, rekli ste da pregledavate vesti?

- Da, obično ujutro pregledam vesti, prvo iz belog sveta. A onda polako siđem u ovaj naš balkanski karakazan, ili ostatak Balkana, tj. kako ga zovu - zapadni Balkan. Ne znam zašto zapadni? Valjda zato što Zapad ima pretenzije. Ako je tako - nemam ništa protiv.

To je manje zlo?

- Nekakav izlaz jeste. Za nas nema bolje opcije.

Rekli ste da vam je zapala za oko jedna vest?

- Zapela i za pamet. Sapleo sam se o tu vest i pomisao šta ona znači i sa sobom nosi. Stvarno... čudno. U neverici čovek gleda kako se neke važne funkcije dele nekim ne samo evidentno nekompetentnim ljudima nego figurama koje služe za podsmeh. I takva pojava treba da postane nešto izuzetno važno!? Nikada nijedna vlada nije imala toliko smešnih spadala. Recimo, tip koji je označen budalasto smešnim postavljen je da rukovodi Koridorima?! Valjda da se vidi da oni svoje ljude izdašno nagrađuju, čuvaju. A i nemaju koga među svojima. Kad se taj čovek, neću ime da mu pomenem, kad se okrene oko sebe, on vidi samo pustoš i malo ostrvce njemu prikačenih ljudi kojima se gaće tresu, ali ne od životne egzistencije - to ne, oni su osigurani do kraja života - nego od toga da svaki čas može da prestane ta pozicija koja omogućuje dobar život i poprilične pare. Možda to i nisu neke velike pare, ali za mene, na primer, jesu. A novi kadar u BIA! Nije li BIA zamišljena kao zaštita građana? E, bojim se da će sad to biti zaštita vlasti od građana. A i od koga bi drugog? I zaštita građana od građana. Ali meni je važno da ću se ja osećati zaštićenim. Jer svakakvih građana ima. Ima ih kojima pada na pamet da menjaju vlast. Znate kako je, svašta ima....budi bog s nama.

Koji je to žanr?

- Ne samo ovaj trenutak nego sve što nam se na javnoj sceni dešava poslednjih godina je farsa na ivici lakrdije, žestoke nesreće i tragedije bez heroja.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 01 Jun 2017, 16:04

Tena Štivičić: Nacije su izmišljotina

Poznata hrvatska dramska spisateljica Tena Štivičić, koja je naklonost ovdašnje publike stekla svojim ranijim delima ("Dvije", "Svici", "Nemreš pobjeć od nedjelje"...), već neko vreme živi i radi u Engleskoj. Komad je praizvedbu imao u Londonu, do sada je postavljan u Nemačkoj, Estoniji, uskoro će premijera u Americi, a govoreći o izvođenju na Pozorju, kaže:

- Predstava "Tri zime" u HNK Zagreb je premijeru imala pre oko godinu dana, u međuvremenu gostovala, učestvovala na festivalima, nagrađivana, a ja sam sticajem okolnosti sada prvi put s njima na gostovanju. I to mi je posebno drago, jer gostovanja u uvek poseban doživljaj. Sa godinama koje imam, prirodno, nemam u iskustvu zlatno doba Pozorja o kome se i danas priča, a meni su bitni i dragi susreti s Pozorjem. Prvi put sam bila pre dvadesetak godina sa predstavom „Dvije“. Ima nečeg vrlo zanimljivog u tome kad se vraćate na isto mesto u određenim vremenskom razmacima, svaki put stariji, ili ajmo reći - sa više iskustva.

Šta je bila inicijalna kapisla za komad "Tri zime"?

- Sa mamine strane, četiri generacije unazad smo sve žene, a od pre pola godine tu je i peta. I kad se sagleda, kroz porodične anegdote i priče, kroz motive i živote tih žena, prelama se deo istorije ovih prostora i svakako odraz onoga što jesu pomaci po pitanju položaja žena. Moja prabaka je bila nepismena, doživela je izvesne traume, a nije imala glas, vokabular, nije imala umeće da ih izrazi, ali zahvaljujući njenom instinktu i velikoj žrtvi da svoju kćer pošalje u školu, ja danas imam magisterij i vokabular i glas koji koristim na dva jezika.

Nije li, ma šta ko o njemu danas mislio, socijalizam, vidi se to i iz predstave, puno uradio za položaj i prava žena?

- Apsolutno. Od prava glasa, prava na rad i društvenog statusa, pa nadalje. I to je ono što mene interesuje - koliko su i kako promene u režimima uticale na položaj žene.

Neretko se može čuti da je na delu ozbiljna regresija, da su i normativno i običajno današnje mlade žene u znatno težem položaju nego, na primer, polovinom 20. veka?

- U svakom slučaju, primerice, osamdesetih godina na ovim prostorima smo i kulturološki i socijalno bili znatno napredniji nego danas. U to nema sumnje. Što se položaja žena tiče, delimično je evidentna regresija i velike su pretnje i pritisci neokonzervativnih sila. Ali, s druge strane, ovo doba premreženo je informacijama, dostupne su, tako da se nadam da ta ženska putanja ipak ide napred, pa makar ima sada privremeni korak unazad.

Da citiram vaš lik iz komada; šta je nacija?

- Izmišljotina, i ja citiram. Mislim, to je jedan od stavova. Ako se odmaknemo od ostrašćenih mikropozicija i sagledamo nacije i nacionalne države u širem istorijskom kontekstu, sve su one izmišljene.

Neki od likova govore o rasturanju Jugoslavije kao koraku unazad, ulasku u EU, prave i duhovite opaske...?

- Zatvaranje u male, izolovane sredine i rasturanje asocijacija neretko se ispostavi kao suštinski korak unazad. Odlazak Velike Britanije, u kojoj živim, iz EU je mislim tragedija. Daleko od toga da je EU idealna. Ali tranžiranje na male zemlje koje će biti u šakama desničara i interesa korporacija - mislim da je to najstrašnija vizija budućnosti.

Novi komad?

- Još od "Nemereš pobjeć od nedjelje" htela sam se vratiti temi muško-ženskih odnosa, dinamici roditeljskog života, rodne uloge u društvu. Time se sad bavim u novoj drami.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 09 Jun 2017, 15:19

Грци код Андрића налазе своје легенде и митове

Ако постоји додирна тачка између нас и Грка, нешто као колективно искуство, онда је то сигурно „На Дрини ћуприја”. У то сам могао да се уверим из прве руке на пробама

Редитељ Никита Миливојевић приводи крају рад на својој новој представи „На Дрини ћуприја” по делу нобеловца Иве Андрића које ће имати премијеру на Атинском фестивалу 10.јуна.

У бројној глумачкој екипи су: Танос Токакис, Софија Кокали, Костас Коронео и други. Музику ради Димитрис Камаротос, а покрет Амалија Бенет.

Зашто је ова прича из 16. века из средње Босне занимљива вашим колегама у Атини које су између више наслова изабрале баш Андрића и „На Дрини ћуприја” за ово лето?

Готово сам био сигуран да ће од свих наслова о којима смо разговарали директор атинског фестивала изабрати Андрића. Постоји опште мишљење да Грци и Срби имају доста заједничког, између осталог и сличну историју. Ако заиста постоји додирна тачка, нешто као колективно искуство, онда је то сигурно „На Дрини ћуприја”. У то сам могао да се уверим из прве руке на пробама. Глумци рецимо одмах препознају у роману своје легенде, митове… Имају чак и мост који памти сличне ствари.

Пре неколико година дело „На Дрини ћуприја” режирали сте у диселдорфском Шаушпилхаусу. По чему се разликује ваш немачки и грчки редитељски рукопис овог дела?

На почетку проба у Диселдорфу око нас су биле мапе Балкана и Европе из времена балканских ратова, Берлинског конгреса... Да бисмо уопште разумели где смо, у ком времену, које државе и границе су биле део Андрићеве приче, али и да бисмо стигли до нашег времена и наше представе. На том путу једна реченица из романа била нам је водич. Један од јунака каже како није могао ни слутити да су ствари на свету тако повезане, и да оно што се дешава негде на другом крају света има одјека чак на мосту у Вишеграду. У Диселдорфу сам инсистирао управо на томе да су Босна, односно мост, и немачка публика много ближи него што се то у први мах чини. Данас ћете у готово свакој улици Диселдорфа срести Босну, па смо тако и мост на Дрини пронашли, односно људе који су пореклом из Вишеграда. Представу је завршавала девојчица рођена управо тамо, у Вишеграду. Када се ради о Грчкој, оно што мислим да се данас дешава у тој земљи само је један нови круг у којем Запад са неким новим мотивима поново окупира Исток, као што је то некада било.

Велика историја увек се своди на малу људску димензију. По Андрићу историја је арена човекове животне битке и представља оквир његове судбине. Шта се на овим просторима променило од времена градње Соколовићевог моста до данас?

У време када сам радио представу у Диселдорфу одлучио сам да накратко одем у Вишеград, у којем нисам био од неке давне школске екскурзије, коју наравно једва памтим. И оно што сам понео као утисак и што ме је заиста изненадило јесте да је у читавом граду, који је после свега што се дешавало деведесетих изгледао страшно уморно и тужно, мост и даље деловао некако „најмлађе”, управо како га Андрић описује. У исто време, заиста је могуће да осетите и сву дубину историје и времена који се налазе у њему. Вероватно у томе и јесте снага великих прича у сваком времену, то продирање из прошлости у садашњост. Историја код Андрића чини се, слично као код Шекспира, стоји у месту, у ствари исписује круг.

Мост као постојана племенита идеја, непромењива вечита тачка, одувек је спајао људе. Какву поруку ћете публици послати кроз ваше читање овог романа у Атини?

Мост је једна од најплеменитијих и највећих људских идеја. Радити позоришну представу мени увек помало личи на градњу моста. И сва наша нада је, како каже Андрић, „на другој страни”. Увек верујете и желите да са друге стране буде неко коме ће тај сусрет нешто значити, донети му неко узбуђење, некакву емоцију, неки врло посебан тренутак.

Грчка је, рекло би се, ваша друга домовина. Каква је актуелна грчка свакодневица?

Препуна контраста. Споља би утисак могао лако да вас завара, нарочито у ове летње дане када на све стране врви од живота. Али испод тог привида „нормалности” много је пукотина, разних проблема, генерално свега онога што обично доноси сиромаштво. Оно што ме ипак фасцинира јесте и даље невероватна виталност града: на све стране се нешто занимљиво дешава. Позоришна сцена је такође веома жива.

Радите много више у иностранству него код нас. У Србији, како кажете, дуго времена сте имали утисак да радите и живите са ножем у леђима?

Наравно, имам озбиљне разлоге када нешто тако кажем, уосталом и даље имам сличан утисак, само годинама човек научи да се другачије носи са разним стварима, па и са тим. Све то је прилично сложена тема. У вашем питању је рецимо већ део одговора за такво осећање. Нешто друго ми се међутим чини у овом тренутку много важније. Наиме, имам утисак да се код нас већ годинама успоставило нешто као правило да бисте опстали: када други лају, ви треба да лајете више, када други уједају, ви треба да уједате јаче. „Нож у леђима” је наравно такође део оваквог начина мишљења. И непрестано се питам како је и да ли је уопште могуће нормално живети и радити у таквом окружењу?

Инђија је ваша лична Итака. Каква је овогодишња судбина вашег Шекспир фестивала у Чортановцима?

Сигурно бих много мирније живео без све те гужве око Шекспир фестивала , али страшно верујем у ту причу. Тај простор Виле „Станковић” је чаробан, и уз мало више слуха и разумевања то би врло лако могао да постане некакав позоришни „Егзит”. Шекспир фестивал већ има своју публику којој тих неколико дана заиста нешто значи. Међутим, и ове године се нажалост понавља иста ствар као и прошле: читаве године планирамо, уговарамо, резервишемо термине разним трупама широм света. И онда, на крају, не добијемо никаква средства, тако да готово све што сам испланирао и договорио морам да мењам, пишем мејлове на све стране, извињавам се, објашњавам… Најкраће речено, доводим себе у страшно глупу и непријатну ситуацију . Верујем да Андрић није на то мислио када је рекао да је „човек дужан свом завичају”.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 21 Jun 2017, 17:57

Vida Ognjenović: Dobru predstavu ništa ne može da korumpira

"Novi tvrđava teatar" vrhunski je pozorišni događaj koji se održava na obroncima Fruške gore, u čortanovačkoj vili "Stanković", baš na mestu gde Dunav ljubi nebo.

INTERVJU Vida Ognjenović: Dobru predstavu ništa ne može da korumpira Foto: Branko Lučić

Ove godine, njegovo četvrto izdanje biće upriličeno od 3. do 8. jula. Publika će videti nekoliko izuzetnih predstava iz zemlje i regiona.

Izabrala ih je Vida Ognjenović koja je i pokrenula ovu uzbudljivu letnju pozorišnu adresu. O festivalu, publici, predstavama i srpskom društvu, o tome šta je pozorište nama danas a šta smo mi njemu, govorila je uoči festivala...

Onaj ko bira predstave za neki festival uvek ima neku ideju vodilju ili se ona ispostavi po odgledanim predstavama, a to se vrlo često pretvori u moto festivala. Po kom ste ih principu birali? Da li imate neku takvu priču u kontekstu ovogodišnjeg NTT?

Moje osnovno polazište za sastav festivalskog repertoara je pre svega dobra predstava i njen odjek u umetničkom i širem društvenom kontekstu. Malo šta može da korumpira taj kriterijum, jer on nije nimalo skučen i jednostran, pošto dobro znamo da predstavu, taj univerzalni scenski pogon kojeg pokreću ideje, dobrom čini mnoštvo činilaca. Savremeni scenski izraz je, naime, višestruko izoštren u teatarskom smislu kao i u društvenom angažmanu, pa među predstavama biram one koje spremno i žestoko odgovaraju na savremene izazove.

Zato smatram da odabir treba da je slobodan i što manje uslovljen spoljnim ograničenjima, pa ni unapred zadatom temom festivala. I moto zbog toga izostavljamo. Naravno, jedan uslov je neizbežan, a to je da se predstava može izmestiti iz omeđenog u otvoren prostor, a da ne gubi od svoje zaokružene izražajne forme i strukture. Dovoljno.

Koliko ste videli predstava? Je li bitan broj? Zašto se u selekcijama uvek on naglašava? Šta taj broj (ne)govori o pozorišnoj Srbiji?

Ne znam broj, ali znam da nije mali. Bitan je jer je po logici stvari što širi uvid, to bolji i raznovrsniji izbor. Selektori naglašavaju broj da bi istakli objektivnost izbora, odnosno obim ponude, pa i svoju odgovornu prilježnost. Brojnost viđenih predstava govori i o bogatstvu produkcije i vitalnosti pozorišta. Mada nikad nije utvrđeno da li broj predstava u sezoni određuje i njen uspeh.

Pitam se, a bez odgovora, je li bolje napraviti tri dobro opremljene predstave, sa pažljivo izabranom podelom, sa redovnim mesečnim izvođenjem, ili pak skrpiti na silu i uprkos mnogo čemu, desetak što manjih, što većih, tako da se glumci zaposle i da se publici izađe u susret, po principu za svakog po nešto. Novi Tvrdjava teatar je međunarodni festival, što znači da je i prostor za selekciju znatno širi.

Kakvo je srpsko pozorište? Bolje od srpske stvarnosti? Moralo bi biti. Ili upravo suprotno, govori li o pravom stanju duha ljudi koji ovde žive?

Kako mu je, još je i dobro. Stvarnost i pozorište su po definiciji antipodi. Pozorište je skupa, ali i skupocena umetnost. Kod nas se još uvek misli da je samo skupa, pa se dotira gledalac, a štedi na pozorištu. Tako da majstor koji dođe da konstatuje kvar na veš mašini uzima za to 1.600 dinara, a posle dođe onaj koji je popravlja i naplaćuje popravku, već prema prirodi kvara, ali svakako više od onoga ko da dijagnozu. Međutim, vrhunsku predstavu, odličnog postavljačkog tima, sa prvacima i glumačkim zvezdama, možete da gledate za četvrtinu sume za bilo koju uslužnu delatnost.

Inače srpsko pozorište je, kao i englesko, ili francusko, recimo, dugo bilo izrazito glumačko pozorište, a onda je negde sedamdesetih, po ugledu na rusku, a onda i na poljsku i češku školu, lagano preraslo u modernije, rediteljsko, da bi danas bilo izrazito takvo. Ima nekoliko značajnih rediteljskih rukopisa, glumački je otvoreno prema inovativnim idejama, ponekad u nakani da aktivira gledaoca, prešaržirano je političkim nabojem, ali ne bez teatarskog pokrića.

Inače je bez nekog naročitog društvenog uticaja. Primat na tom planu su preuzele politika i estrada.

Naše pozorište opstaje na odanosti i poverenju publike i na neutaživoj histrionskoj potrebi pozorišnika. Politički establišment je manje zainteresovan, čak pomalo zazire od njega ako nije kao ukrasna biljka koja oplemenjuje prostoriju, ali na potpuno bezopasan način.

Šta znače pozorišni festivali danas? Čemu služe? Kako pomažu pozorištu?

Festivali su po mom mišljenju izazovni pozorišni forumi gde agon međusobnog nadigravanja dovodi do posebnog usijanja u odnosu gledališta i scene. Oni su neka vrsta javnog rezimea jednogodišnjeg pozorišnog učinka, pa je i sam plasman predstave u određenu selekciju potvrda njene uspešnosti.

Istovremeno, učešće na festivalu je prilika da umetnici svoje rezultate na dobar način odmere u takmičarskom poređenju sa drugim i drugačijim ostvarenjima. To je značajno proširivanje predstavljačkog iskustva, što mnogo znači.

Jesu li festivali dovoljno profilisani kod nas?

Mislim da jesu. Uostalom, verujem, da svaki pozorišni festival koji ima publiku ima opravdanja da postoji, pa čak i oni koji su poluvašarište. Igra je sama po sebi raznolikost, pa čemu stroga profilacija.

Šta je posebnost NTT?

To što se odvija na otvorenom kaskadnom prostoru, pred divnom vilom "Stanković", u dubokoj tišini pošumljene zaravni, na uzvišici sa koje puca pogled na Dunav i široku bačku ravnicu. To jedinstveno mesto sasvim posebno obogaćuje doživljaj predstava.

Kakvu energetsku vrednost NTT-u daje čortanovačka vila?

Veliku. Zvučaće kao legenda, ali je priča istinita. Vila "Stanković" je sagrađena na mestu koje je izabrano po svojoj lekovitosti. Vlasnik je, naime, istraživao razne lokacije koje bi bile najpogodnije za život njegove supruge obolele od astme. I pronađena je ta mala zaravan na kojoj se neprekidno stvara ruža vetrova sa visokim ozonskim nabojem. Sada se na tom izabranom, lekovitom mestu, i glumci i publika osvežavaju u julskim večerima. Eto, zar to nije prava energetska vrednost.

Kakva je srpska publika (kakva je festivalska)?Šta publika danas uopšte ište, a šta joj se nudi? Treba li joj dati, bar na kašičicu ono što traži, a traži, čini se, nadu koju je izgubila u životu? A nade nema ni u pozorištu... Ili?

Uvek sam mislila da je srpska publika odlična i mora se uzimati ozbiljno. Ko god kaže da ga publika ne zanima, vara se, ili pak vara nas kojima to kaže, jer sumnjam da postoji baš potpuna nebriga za gledaoca, tu važnu četvrtu dimenziju scene. Ne mislim da treba povlađivati njenom ukusu, ni svakom njenom hiru, već naprosto računati na to da je publika grupa složena od različitih ljudi, a predstava je dijalog sa publikom i u dijalogu ne treba potcenjivati sagovornika, jer će ispasti da jedna strana razgovara sama sa sobom.

Jeste, publika dolazi u teatar kao u sklonište od svakodnevice, pa možda i u potrazi za nekim zračkom nade i iz najrazličitijih drugih razloga. Pozorište, međutim, nije ni predikaonica, ni riznica nade. U stvari, ono jeste vrsta iluzije, ali je najgore kad je razbibriga, propaganda, ili obmana, kad naprazno rastužuje, ili nasilno uveseljava kao prozak, američki lek protiv depresije. Pozorište je mesto gde se mire iluzija i stvarnost na sasvim virtuelan način. Mislim da manji deo naše publike ide u pozorište da mu prođe vreme, pa i taj razlog nije nevažan.

Ali u aprilu sam bila deo vrhunske publike i uverila sam se koliko dijalog scena za gledalište može biti ozbiljna. Za selekciju sam gledala predstavu "Naš razred", poljskog autora Tadeuša Slobodnjaneka u mađarskom gradu Miškolcu. Predstava je bila odlično režirana i glumljena, duga i složena, o stradanju Jevreja u Poljskoj, sa mnoštvom vrlo ozbiljnih i teških scena. Odvijala se, međutim, u pobožnoj tišini i s pažnjom kakva zamišljamo da je u tibetanskom hramu.

Jasno je bilo da je publika u potpunom saglasju sa scenom. Na kraju su stajaće ovacije trajale više od deset minuta, a ono što je ostavilo još veći utisak, publika je iz sale izlazila lagano, ćutke, svečano, zamišljeno, kao u pogrebnoj povorci. Predstava je to zaista zaslužila, ali i publika je te večeri zaslužila moje duboko divljenje.

Kao retko koji profesor vi brinete o svojim studentima i kada odu sa akademije. Neki od njih imaju blistave pozorišne karijere. Koje vas vaše pozorišno dete uvek posebno ozari?

Svako, ne odvajam ih. Sjajni su i zaista su se razvili u prave umetnike. Najviše se ozarim dok ih gledam na sceni. Začudim se koliko su se vinuli nebu pod oblake, prave su zvezde. E, pa, pomislim s osmehom, zaista, nije bilo uzalud.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 28 Avg 2017, 16:04

BEZ DLAKE NA JEZIKU Siniša Kovačević za Blic: Koljači goveda sad nam se prodaju za VEGANE

Obala Dunava u Surduku i prostrano dvorište njegove kuće je scena na kojoj Siniša Kovačević, dramski pisac, reditelj i scenarista, razrađuje dijaloge nekih budućih drama i serija.

Onoj stvarnoj, u Narodnom pozorištu gde mu se već 15 godina igra Velika drama - odavno klasik našeg teatra, ne prilazi. Njegovi Vučići tamo na sceni vode svoje bitke, ovamo komanduju neki drugi njihovi prezimenjaci.

- U Narodno pozorište ne ulazim otkako su naprednjaci na vlasti. Mogao bih reći da sam bio prva žrtva novog načina mišljenja, ponašanja i komesarskog delovanja i u državi i u kulturi u kome je sve trebalo preokrenuti kao kurva čarapu. Tako mahniti i bahati parkirali su džipove ispred Narodnog pozorišta i kao oni oktobra 1944. uleteli u njega dok su se iza njih vitlali peševi kožnih kaputa. Odmah su promenili upravu i shodno svom poimanju vrednosnog sistema postavili instruktora fitnesa za zamenika upravnika, a čizmom otvorili vrata od probne sale i prekinuli rad na mojoj predstavi "Čudesni".

Je li to bila osveta, čime ste se i kome zamerili?

- Ne znam šta je. Da li je salijerijevski kompleks tada moćnog čoveka u naprednjačkoj hijerarhiji, a potonjeg savetnika bivšeg predsednika Srbije, da li je neslaganje sa mojim političkim stavovima ili neslaganje sa poetikom drame, ne znam, ali je to irelevantno. Suština je da se u civilizovanim državama rad na predstavama tako ne prekida, sudski proces tim povodom traje, a pozorište je poslednja instanca za koju pravda treba da se traži na sudu.

Kakav je aktuelni trenutak u našoj kulturi?

- Mnogo gori nego ikada i teško mi je da o tome pričam. Skerlić je govorio da u teškim vremenima kada su država, nacija, sistem vrednosti u opasnosti, intelektualac nema pravo na pesimizam, ali ovo moram reći. Kažemo, stanje u kulturi! Može li biti definicije nekog stanja a da to stanje ne postoji? U Beogradu je otvoreno na desetine splavova, kockarnica i raznih drugih prčvarnica, a nijedan muzej. Ima isti broj pozorišta kao onda kada je imao 20.000 stanovnika. Ne postoji kultura u Srbiji.

Da nije malo preoštar zaključak, ipak se nešto radi?

- To što nekih četiri-pet pozorišta radi i što se tu i tamo snimi neki film je incident, to nije kultura. Da bi kultura postojala, vi morate imati jasno uređenu političku i kulturnu misao, razvijenu i razrađenu kulturnu strategiju a ničeg od toga nema. Male države i nacije poput naše u kulturu kao čuvara identiteta moraju da ulažu isto novca koliko ulažu u odbranu. Po svetskim standardima, ako nemate 2,4 procenta godišnjeg budžeta investiranog u kulturu, vi kulturu nemate. Male države nemaju tržište, a imaju talentovane ljude i kulturu moraju stipendirati. Ako imate genijalnog pesnika, a takvih u Srbiji imate nekoliko, čiji se tiraži završavaju na brojevima od trista i petsto primeraka ili ako imate roman ovenčan Ninovom nagradom u tiražu od 1.200 primeraka, bez pomoći države vi ćete te ljude oterati u firmopisce, kafedžije ili u računovođe. Zato država mora o tome da brine, ali ta briga tu treba da se i završi, a ne treba da odlučuje ko će snimati filmove i čiji će se knjige štampati. Kulturni sunovrat u Srbiji završava na poklopcu jedne septičke jame u kojoj je sav silikonski otpad zajedno s odavno formiranim silikonskim pogledom na svet.

Užirene i zadrigle politikante koji su na sceni tri decenije treba da pomete plejada mladih i iskrenih ljudi
Izneverismo Skerlića...?

- Evo, da se bavimo i neophodnim optimizmom. Srbija ima neverovatan kulturni potencijal. Pogledajte to fantastično srpsko glumište, pogledajte broj ljudi koji zaista pišu odlične pesme, ljude koji zaista imaju taj kosmogonijski dar da snimaju, sviraju ili komponuju... Potrebno je samo malo, ali samo malo, brige o njima.

Pozvali ste predsednika Vučića da napiše tekst o kulturi. Šta ste očekivali da bude tamo?

- To je više bio retorski, nego stvarni poziv. On je sad na olimpijskim visinama, sreće se sa Putinom, uskoro će i sa Trampom, nema on vremena da misli o kulturi. Ali eto, mislio sam kako, ipak, može da odvoji bar onoliko vremena koliko je odvojio da bi pisao o oklagijama i rendaljkama da napiše nešto i o kulturi. Da vidimo šta najmudrija glava nacije misli o tome. Mislim da se njegov kulturni model završava na košarkaškoj utakmici i to je kulturološki svetonazor naše političke elite. Ništa više od košarke i ništa manje od kik-boksa. Sumnjam da bi taj tekst uopšte i mogao da bude napisan.

Na šta ste tačno mislili kad ste govorili o potrebi "velikog praska" u našoj politici?

- Mislio sam da ove užirene i zadrigle politikante koji su na srpskoj političkoj sceni trideset godina - samo su iz trećeg ešalona prešli u prvi - treba najuriti. Da ih jedna iskrena i mlada plejada ljudi kojima je zaista stalo do Srbije pomete sa političke scene. Ovo što se dešava je zastrašujuće. Koljači goveda koji su donedavno trgovali junećim mesom i volujskim kožama danas nas ubeđuju da su vegani. Samo su krvave kecelje, maljeve i noževe ostavili u podrumu, za slučaj da ponovo zatrebaju. Normalna je ljudska potreba za promenom, ali kod ovih naših vlastodržaca ta promena nije plod sazrevanja, kajanja, intelektualnog ili moralnog napretka, nego koristoljubive političke procene: onako se više ne može ostati na vlasti, ovako može i hajde da se menjamo. Otuda taj politički veleobrt. Oni su se pretvorili u kastu, bahatiji nego pre trideset godina, sa dva broja većim okovratnikom, u crnoj limuzini, cupkaju na kolenu starletu kojoj su obećali posao, i što je najgore, ona će već u ponedeljak biti na radnom mestu u ministarstvu ili konzulatu, svejedno. Politika tu više nije servis i način da se pomogne državi i narodu kome se pripada, nego način života i način mišljenja, jedna fantastična sinekurčina gde se oni osećaju kao ribe u vodi.

A opozicija?

- Postoji opoziciona scena koja, uz jedan ili dva izuzetka, zagovara istu političku poetiku kao i ovi na vlasti. Ako Vučić kaže da sve kuće u Srbiji treba okrečiti u plavo, i vi kažete to isto, onda vi niste opozicija. Na obe strane imamo to glavinjanje ka Evropskoj uniji i tom užasnom neoliberalnom konceptu u kome nebo, zemlju, vodu, decu sve treba dati strancu i to u bescenje. U čemu je razlika? Mi bismo to isto, samo bolje, brže i jeftinije.

Otprilike tako!

- Mora se razviti politička i ekonomska premisa koja će zaista biti opoziciona i koja će formirati čitav jedan sistem vrednosti koji je direktno suprotstavljen Vučiću i idiotskom konceptu da strancima treba dati sve u ovoj zemlji. Ako Austrijanac hoće da šije ženske gaće u Srbiji, dobiće sve - put, plac, infrastrukturu, subvencije... Srpski državljanin ako hoće da šije te iste gaće, moraće da savlada milion prepreka i neće dobiti dinara subvencije. Šta je onda ideal kolektivne sreće ove zemlje - da jednog dana svi radimo za strance! Objasnite mi gde ide profit iz tih fabrika? Da li se iz jedne korejske fabrike pravi obdanište u Seulu ili u Leskovcu? Ovo gde smo sada je svinjarski kraj gde je do pre dvadesetak godina svaka kuća gajila po dvadeset-trideset svinja. Sad ste nekom nemačkom gigantu dali desetine hiljada hektara naše zemlje da nas on uči kako se gaje svinje. I onda ćete pare koje dobijete čisteći Tenisove svinjce i baveći se klanjem i preradom njegovih svinja, trošiti u Ikei, Idei ili sutra u Lidlu. Ko je tu lud?

Ima i ludih i zbunjenih, ali šta bi bilo pametno?

- Srbija je zemlja sa neverovatnim potencijalom kojoj treba dve godine da se oporavi ali mora da se oporavlja na temelju vlastitih potencijala. Srbija nije zemlja koja ima dijasporu već dijaspora ima nešto malo Srbije. Imate četiri miliona Srba od kojih bi se bar deset odsto vratilo u zemlju, samo im dajte iste uslove koje dajete Korejcima i Arapima. Vraćanjem 20.000 naših iseljenika iz inostranstva dobićete milijardu dolara investicija, pamet i znanje stečeno na Zapadu. A taj Srbin koji se vrati iz Beča ili Toronta neće sutra svoju fabriku razmontirati i odneti u Moldaviju jer je tamo jeftinija radna snaga. Ne mislim da Srbija treba da se kapsulira i izoluje, naravno da treba da dođe i neki strani investitor ali da posluje pod istim uslovima kao i ovaj naš.

Najavljuje se Deklaracija za opstanak srpske nacije. Šta mislite o tome?

- Vidim da je ta ideja dočekana sa dosta loših komentara i podsmeha ali lično mislim da je ta deklaracija neophodna. Pitanje je samo ko je piše i koji je intelektualni i kreativni potencijal ljudi koji će se njome baviti i koliko će ona biti zaista uputstvo za opstanak jedne nacije, a koliko politički pamflet za jednokratnu upotrebu. Ako imate zemlju u kojoj stolari koji prave kolevke nemaju hleba da jedu a oni koji prave mrtvačke sanduke žive kao bubrezi u loju, ako imate državu u kojoj jedna Ruma nestane sa lica zemlje svake godine, a za deset godina nema Novog Sada, ako nam iz pragova škola raste zova i ako su nam ljudi sve stariji, a groblja sve mlađa, zar ne mislite da je potrebno uraditi jedan koncept - možete ga zvati deklaracijom, rezolucijom, programom - da taj narod opstane. Ja mislim da jeste.

Kažete da se izdaja ne može kolektivizovati. Koja to izdaja visi u vazduhu - Kosovo?

- Da, mislio sam na Kosovo, ali smatram izdajom i prodaju obradive zemlje strancima. Zemlju koju sam ja nasledio od mojih dedova nije moja, ona pripada mojim potomcima. Ako ja, zahvaljujući svojoj političkoj plitkosti i potkupljivosti, prodam tu zemlju nekom Arapinu ili Norvežaninu, svejedno, kod koga će moj unuk raditi kao magacioner ili kao traktorista a na vlastitoj dedovini, šta je to nego izdaja? Ali da se vratim na Kosovo. Nemojte vi, uvaženi predsedniče, pozivati na dijalog a onda sebi zadržati pravo da govorite poslednji. Dijalog je razgovor u kome svako, u skladu sa svojim intelektualnom sposobnostima, stepenom vlastite emocionalnosti izlaže svoje stavove i mišljenje a njega inicira onaj koji progovori prvi. Vi ste u obavezi da kažete "ja mislim ovako" a onda ćemo mi da kažemo šta mislimo.

A da li kao nacija uopšte znamo šta je činiti i imamo li predstavu šta nam je Kosovo?

- Svi su Srbi rođeni na Kosovu, samo vam pišu pogrešne informacije u ličnim kartama. Kosovo je mesto nastanka i srpske države i jezika i identiteta i crkve, mesto rođenja najlepših srpskih pesama i najlepših žena. Kosovo je, dakle, mentalni i identitetski fenomen. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Gračanice zna o čemu govorim. Te crkve nisu samonikli korov na kupusištu, te crkve su građene na plećima naših očeva i dedova a njihove krstove u nebesima drže naši nerođeni sinovi. Simonida nije tapet kupljen u obližnjem Merkatoru. To je za Srbina Kosovo. Dakle, ono je za nas otadžbinsko pitanje i ono je u tom smislu neopozivo i definitivno srpsko. Ali s druge strane, Kosovo pripada i Albancima koji su tamo rađali decu i sahranjivali roditelje. Dakle, Kosovo je njihov zavičaj. Morate ustanoviti distinkciju između pojmova otadžbina i zavičaj i onda će stvar biti potpuno jasna.

To bi morali da urade Srbi i Albanci sami ali to im se ne dozvoljava?

- Dok su tu Brisel, Vašington, Moskva od toga nema ništa. To mora biti dogovor ta dva naroda bez posrednika koji samo duvaju u požarišta. Vučić to ne razume i ne treba na silu da traži mesto u istorijskoj čitanci kao neko ko će taj problem razrešiti. Treba ga ostaviti vremenu i nekoj pametnijoj srpskoj i albanskoj deci da ga razreše na pravi način. Onda će ono biti trajno rešeno. Čemu žurba, je li pao šećer u vodu, pa moramo da ga rešimo u četvrtak?

Trostruki dobitnik Sterije i Nušića

Siniša Kovačević je autor više od deset pozorišnih, nekoliko televizijskih drama, filmskih i televizijskih scenarija. Trostruki je dobitnik Sterijine nagrade i trostruki dobitnik nagrade "Branislav Nušić" za pozorišne drame, a njegova televizijska drama "Svečana obaveza" svrstana je u pet najboljih TV drama ikad snimljenih. Angažovao se i u politici kao član Demokratske stranke Srbije, posle je osnovao Srpski otadžbinski pokret, a na pitanje kakva iskustva nosi, kaže:

- Tužna i ružna. Nekako sam se neuspešno okušavao u politici. U DSS-u je bilo sjajnih ljudi, vrsnih intelektualaca a onda se posle fijaska na izborima ta stranka faktički, raspala i veliki deo ljudi koji su branili političku poetiku zasnovanu na evroskepsi i vojnoj neutralnosti Srbije našli su se u prvim redovima stranke koja je na vlasti i zagovara put u Evropu. Ne razumem tu olaku promenu šinjela gde si u ponedeljak filatelista, a u sredu numizmatičar.

O izboru Ane Brnabić

- Da li primećujete ijednu političku razliku u Vučićevom ponašanju otkako je postao predsednik i prestao biti premijer? Ne. Da li neko može da mi objasni zašto je Ana Brnabić premijer? Ja ću vam reći. Nepopularno je, ali ću rizikovati. Samo zato što je žena, što je gej. To je bilo dominantno. Sad da odbranim ovo što govorim - sve sam samo nisam homofob. Ako šta prezirem kod ljudi, prezirem homofobiju, mizoginiju i šovinizam. Jer, kad usred noći odvedete u bolnicu bolesnog oca, ne pitate da li je dežurni lekar gej. I kad biste se odrekli svega što je produkt činjenja gej populacije, vi biste u nauci ostali bez antibiotika, a u umetnosti bez Sikstinske kapele, Mona Lize, Labudovog jezera... Međutim, kod uvažene gospođice Brnabić samo je to bio tas koji je pretegao, osim primetnog smisla za poltroneriju, i što je neko na svaki način hteo da opere svoju raniju homofobičnost i kroatofobiju.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 20 Sep 2017, 21:26

Miloš Latinović: Ukrašćemo vam dan koji biste glupo utrošili

* Pauza u predstavi "Olimp" biće onda kada gledalac to oseti da mu je potrebno. To je kao neki njegov angažman, ali i tu pauzu moći će da ispuni na način koji mu najviše odgovara. Sava centar će biti pretvoren u jedan umetnički prostor, a on podrazumeva uz kreativnost i odmor, i dokolicu i umetnički iskorak. Pauza tokom predstave "Olimp" mora biti kreativna. To je smisao te dugotrajnosti, tog mamutskog trajanja, da vam ukrademo dan koji biste glupo utrošili

Dugotrajnost predstave Olimp jeste posebnost, jer naše vreme je obeleženo fragmentarnošću. U tom kontekstu ta priča o predstavi koja traje 24 sata je nametnuta ali to ipak nije suština - kaže za Danas Miloš Latinović, direktor Bitefa.

Nakon Berlina, Jerusalima, Atine, Avinjona, ekskluzivno u Beogradu publika će imati priliku da prisustvuje pozorišnom spektaklu Olimp - U slavu kulta tragedije - predstava od 24 sata, koji će 23. septembra svečano otvoriti 51. Bitef u Sava centru u 18 sati.

* Šta bi onda bila suština predstojećeg pozorišnog spektakla?

- Suština je ono što je rekao Niče da "prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, a nikada o trajanju". Čovek savremenog doba razmišlja o večnoj mladosti, o trajnoj nenarušenoj lepoti, o beskonačnom trajanju moći i dugom lepom životu, sve ostalo može, i mora trajati kratko, kao da nam je dan, nedelja, život ispunjen tako važnim stvarima, koje moramo uhvatiti, dotaći, pojesti, popiti, posedovati, te da ako nešto od toga ne učinimo sada i odmah propustićemo zauvek. Predstava Jana Fabra ima za cilj da nas u toj suludoj trci zaustavi na raskrsnici koje se zove teatar, da nas snagom igre pripitomi, umiri, odobrovolji, kazujući da naše vreme, i mi nismo nikakva posebnost, te da i ta trka ima kraj, a da vreme nije večno i da ga nema previše, pa ga ne treba uludo trošiti.

* Koliko na vas utiče ideologija ubrzanja današnjeg sveta i da li nam savremene tehnologije, osim što nam pomažu da brže obavimo mnogo stvari istovremeno, neretko oduzimaju dah i bude glad da idemo bržim tempom ma koliko nas to zapravo frustrira?

- Najkraće rečeno. savremen život me frustrira, jer od mene čini apsolutno podeljenu ličnost. Osećam da nisam čovek ovog vremena, a ako nije tako onda sam nevina žrtva, jer sam nemoćan da mu se suprotstavim. Volim da čitam knjige, a rado gledam televiziju, volim da šetam, ali zbog posla i obaveza koristim automobil i druga prevozna sredstva, srećnim me čine dugi, pametni i duhoviti razgovori, a moj dan ispunjavaju brzi, surovo hladni i praktični sastanci. Ne prezirem, ipak, savremenu tehnologiju, jer u određenom smislu olakšava život. Pogledajte to iz ugla književnika i sve će vam biti jasno. Možda se to ubrzanje odražava na kvalitet, ali proces je dinamizovan do maksimuma. Opasno je međutim što ta ideologija, kako kažete, kao i svaka skupina ideja želi da čoveka zaslepi i osvoji.

* Kako vi doživljavate vreme tokom trajanja pozorišne predstave?

- Pozorište je sigurna kuća jednog umetnika, te je i vreme provedeno pod svodovima hrama gde ljudi s duhovima obitavaju nekakvo vreme nadahnuća i ispunjenosti. Ako ste iskreni, jer u svakoj predstavi, kao i u svakom čoveku, postoji bar zrno dobrog. U teatru tragam za zlatnim grumenom. Nekad je to zlatna žila, nekad kamičak za ispod nokta, ali to je definicija tog vremena.

* Šta je u organizacionim smislu sve trebalo obaviti za predstojeći teatarski maraton i koji su za vas kao direktora Bitefa s tim u vezi bili najveći izazovi?

- Ako mislite na trupu Jana Fabra i predstavu Olimp to je kao da vam u goste dolaze Rolingstounsi. Što se ostalih poslova tiče nema novina u pripremi i organizaciji. Tako da je izazov u stvari u tome što imate nešto apsolutno novo i jednu rutinsku i pedantnu organizaciju festivala koji traje više od pola veka. To je svakako izazov.

* Hajde još jednom da podsetimo publiku na servisne informacije spram Fabrovog "Olimpa". Kad su i šta podrazumevaju pauze?

- Da ne budemo previše formalni, jer ni ta predstava ne podleže baš tim pozorišnim uzusima. Pauza u predstavi Olimp biće onda kada gledalac to oseti da mu je potrebno. To je kao neki njegov angažman, ali i tu pauzu moći će da ispuni na način koji mu najviše odgovara, pa čak na način kakav nije imao prilike nikada da izabere. Sava centar, koji nam je partner u realizaciji projekta, biće pretvoren u jedan umetnički prostor, a on podrazumeva uz kreativnost i odmor, i dokolicu i umetnički iskorak. Pauza tokom predstave Olimp mora biti kreativna. To je smisao te dugotrajnosti, tog mamutskog trajanja, da vam ukrademo dan koji biste glupo utrošili.

* Vi ste od 2013. na poziciji direktora Bitefa, možete li da izdvojite i okarakterišete njegove faze, od tada, do danas?

- Ovo je četvrti festival koji potpisujem kao direktor i svaki je bio različit. Svaki je bio faza. Kad sam došao 2014, festival je bio gotovo spreman i trebalo je samo poštovati ono što su Jovan Ćirilov i Anja Suša uradili u pripremi. Godinu dana kasnije vodila se bitka za Bitef. To je bila najgora situacija u kojoj sam se našao kao umetnik i čovek posvećen kulturu. Bez sredstava, bez podrške. Sami bez ikoga svog. Uklješteni između želja za gašenjem nepotrebnog festivala i pripajanja nekome preskupe manifestacije. Gola borba za opstanak. Sreća uspeli smo da nastavimo niz, da održimo vatru u ognjištu, pa je jubilarni festival 2016. dobio pažnju, ali i oblik i formu, kakvu ovakva manifestacija zaslužuje. Bilo je, uostalom za očekivati, jer, u Srbiji žive veseli ljudi, koji vole jubileje, pažnju i slikanje. Bitef festival koji je pred nama je novo doba i verujem da će biti tako ne samo zbog nesvakidašnjeg i svetskog spektakla koji priređujemo, nego i zbog opredeljenja u kom pravcu treba da ide kultura u našoj zemlji.

* Istorijat Bitefa predstavljen je 13. septembra u Parizu?

- Pariz i Berlin su dve nezaobilazne tačke na svetskoj kulturnoj mapi. Bitef festival kao važna manifestacija mora da ima te informativne iskorake, jer nije dovoljno što veličinu Bitefa prepoznaju predstavnici naše branše u svetu, moramo i ostali deo kulturne i ne samo kulturne javnosti podsećati na te reference našeg festivala. Zbog toga moramo, kao što smo bili u Berlinu i Parizu, sutra biti u Moskvi, Pekingu, Njujorku i Buenos Ajresu.

* Verujem da vas zanimaju sve predstave na ovogodišnjem Bitefu ali koju vi lično očekujete s najvećim nestrpljenjem i zašto?

- Očekujem Carstvo nebesko s velikim nestrpljenjem i nadom, jer ta predstava je koprodukcija Bitef teatra i festivala sa Narodnim pozorištem. Takva saradnja je unapred ocenjena kao nemoguća, kao promašaj, kao greška, ali smo mi našli način zahvaljujući direktoru NPDejanu Savići i direktoru drame Željku Hubaču, ali i neverovatnom angažmanu tima Bitef teatra. S druge strane to nestrpljenje je uzrokovano i režijom Jerneja Lorencija, čija predstava Poludela lokomotiva za mene predstavlja definiciju teatarskog uživanja - odličan tekst, inventivna, magijska režija i virtuozna gluma. Lorenci je tip umetnika kakvog želite da imate u blizini i on, ali i njegov umetnički tim je potvrdio da je značajan umetnik, i svojim izborom materijala, kooperativnošću, stavom o načinu rada i svojim ponašanjem tokom procesa. Ovo mu je prva režija u Srbiji, a režira predstavu kojoj je literarna baza epska poezija - srpska i balkanska. To mora biti interesantno.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 25 Sep 2017, 15:57

NEBOJŠA ROMČEVIĆ ZA BLIC Nemamo kud nego u EU, ali budimo svesni da to podrazumeva odricanje od naših BAZIČNIH STVARI

Nebojša Romčević ono što govori podvlači pesimizmom, ali to radi s osmehom. Kao što i njegovi pozorišni komadi sa nijansom oporog humora ne nude rešenje, ali ponegde ostave tračak nade. Makar u samopregoru pojedinca.

Međutim, iluzija, koja po svojoj suštini pripada pozorištu, često pravi izlete u svakodnevni život u kome se prepliću i nadgornjavaju istina i laž. Čega ima više, bilo je naše prvo pitanje?

- I jedna i druga reč su krajnje relativne. Ne postoji ni apsolutna istina ni apsolutna laž, Prepametni Aristotel je u “Nikomahovoj etici” rekao da ne postoji čovek koji svesno čini zlo i da svaki čovek veruje da čini dobro. Što su posledice zle, pa ga proglasimo zlim, druga je stvar. Tako je i s istinama i lažima. Teško ih je razdvojiti i obe su kategorije percepcije a ne kategorije koje su apsolutne. Istina je ono što se proglasi od strane jačeg, ili od strane istorijskog pobednika ili onoga na vlasti. Mislim da je istina precenjena. Njena težina na nekom opštem tasu je jako relativna. Istina jeste nešto čemu težimo ali jako retko dosežemo. Mi imamo moralnu obavezu da joj težimo, ali imamo intelektualni problem da je definišemo i tu jeste apsurd našeg postojanja. Iz sve snage težimo nečemu što nam nije jasno.

Imamo i situaciju u takozvanom javnom diskursu da se laži boje istinitošću?

- Kad govorimo o našem javnom i političkom diskursu, moglo bi se reći da je to jedan paralelni svet, jedna beskrajna, sumanuta i bolesna razmena uvreda koja nema nikakvog smisla osim tog ad hominem napada na pojedinca. To je kontinuirana, besprizorna svađa ljudi koji sebe smatraju političkim akterima u zemlji gde postoji samo jedan politički akter. Svi ostali su nosači plašta, nosači onog palminog granja iznad glave ili kraljevske nosiljke... U tom smislu se kroz taj pseudopolitički diskurs savršeno može analizirati smrt demokratije i smrt komunikacije i, u krajnjoj liniji, njihova izlišnost. Države vrlo uspešno funkcionišu u totalitarnom ozračju, a i države koje stoje iza ideje demokratije jako malo demokratiju upražnjavaju. Tako da se nalazimo u jednom međuprostoru gde taj diskurs slovi kao demokratski, a zapravo je totalitarna praksa. I tu istina i laž nisu izjednačene, već imamo vladavinu poluistine ili polulaži. To je u političkoj praksi Srbije, uključujući i titoizam i sve totalitarne periode, nova praksa. Agresivnost i zatiranje drugosti je glavna politička agenda i koliko je to opasno dugoročno ne samo po vlast, nego i po opstanak naroda i njegovo duševno zdravlje, tek će pokazati vreme. Posledice ovog nekritičkog samoljublja će decenijama osećati čitav narod. Nijedna vlast nije trajala večno, nevolja je što se svaka vlast pojavljivala kao spasilačka, a mi posle svake vlasti ližemo rane sledećih nekoliko godina. I posle ovog spasavanja ne znam da li će nam biti spasa.

Na koji način vi pravite otklon od svega ovoga. Pretpostavljam da, ma koliko se trudili, ne možete da budete potpuno apolitični?

- Stvari pokušavam da posmatram fenomenološki, a ne kroz prizmu dnevnopolitičke prakse koja je jedan neprekinuti ritam skandala. Kad čovek ovo posmatra kao neku matricu, ima mnogo više razloga da se zabrine zato što shvata da je ovo modus operandi vlasti. Skandali koji sustižu jedan drugog nisu incidenti, već način vođenja države. Iz toga ne može proizaći ništa dobro.

Šta je strategija odbrane pojedinca od te halucinacije?

- Ja zabijam glavu u pesak. U sebi više nemam ni emotivne ni psihičke snage da razmišljam šta bi valjalo činiti i tu sam jedan od mnogih koji su položili oružje. Jedino na šta čovek može da se osloni je vreme. U doglednoj budućnosti ne vidim nadu u boljitak i u evoluciju u nešto što bi se moglo smatrati demokratskim poretkom.

Zbog čega je tako?

- Ne zato što je ova ili ona garnitura na vlasti, već zato što je narod potpuno malaksao i konačno je upropašćen. Mi smo kao stanovništvo u tako dubokoj konfuziji i podeljenosti, a ideološki i idejno dezorijentisani, da je u krajnjoj liniji ljudima postalo potpuno svejedno iza koje će opcije stati. Dramatičan egzodus čitavih generacija najveći je pokazatelj bankrota našeg društva. Imao je Jonesko jedan divan izraz - “tragički umor”. To je osećanje potpune iscrpljenosti i svest da je pukla sajla na liftu i da više ništa ne možete da uradite. I svi smo u tom liftu, bez obzira što neko viče da je na terasi, neko da je kraj bazena ili šeta kejom. Nemam na osnovu čega da gradim bilo kakvu optimističku hipotezu osim da se uzdam u Boga, a vernik nisam. Nemam nijedan argument kojim bih potkrepio tezu da se ovo društvo kreće u pravcu srećnog pojedinca. Pritisak državnog aparata po raznim osnovama govori da je država u ozbiljnoj krizi i da od stanovništva pokušava da iscedi poslednje resurse. U toj vrsti malaksalosti nema mogućnosti ni stvaranja otpora ni partnerstva sa vlašću. Imamo samo spuštanje ruku u nokdaunu.

Vaše predstave “Brod ljubavi” i “Pasivno pušenje” su neka vrsta refleksa na hipokriziju Zapada i indisponiranost Istoka. Okupiraju vas te teme?

- Mi smo suviše opterećeni sami sobom. Što jednom neko reče, „šta me se tiče što se samo mene tiče”. Mi smo u svakom trenutku u proteklih dvadesetak godina bili pod nekom krilaticom i te krilatice su bile tipa: Zapad nema alternativu, suverenitet nema alternativu, Rusija nema alternativu, ćirilica nema alternativu... Kad stvari stavite u neki širi kontekst, i ta idolatrija prema Zapadu je pogrešna. Mi od Zapada imamo mnogo šta da naučimo, ali ga ne treba preceniti i oponašati po svaku cenu. Zapad čine imperijalne sile koje i dan-danas krckaju svoja kolonijalna nasleđa. To su zemlje koje su izmuzle materijalne resurse iz čitavog sveta, a danas muzu i ljude i ideje. Male zemlje koje su ušle u Evropsku uniju su ušle kao topovsko meso. Pitajte ljude u Hrvatskoj da li žive bolje, pitajte one u Bugarskoj ili Rumuniji. Ne žive bolje, jer niko od njih tamo nije pozvan da sedi u čelu stola. Nije nikakva tajna da se proizvodi iz EU pod istim brendom, ali različitog, to jest lošijeg kvaliteta, izvoze u članice EU koje su na istoku. To vam govori da mi tamo nikad nećemo biti ravnopravni.

Ipak i mi hrlimo tamo?

- Nemamo kud nego da budemo deo te i takve Evropske unije, ali moramo biti svesni da naše putovanje ka tamo podrazumeva uništavanje naše supstance i odricanje od naših bazičnih, infrastrukturnih stvari - izvorišta pitke vode, obradivog zemljišta, frekvencija... U trenutku tog ulaska, ući će samo stanovništvo, sve ostalo će već biti tamo. Bićemo podstanari u sopstvenoj zemlji i pritom ćemo plaćati skup zakup.

Ko je gori: “svinje sa istoka” ili “govna sa Zapada”, kako je neko opisao putnike sa vašeg “Broda ljubavi”. Ili su možda žrtve i jedni i drugi. „Zveri koje je Bog stvorio sebi na sramotu i zabavu“, kako reče jedan vaš junak.

- U pitanju je zakon spojenih sudova. Prometeju su potrebni njegovi orlovi da bi bio Prometej, tako je i Zapadu potreban Istok, i obrnuto. U tom prelivanju jednog u drugo stvara se neka buduća evropska nacija koja će biti upravo nešto po sredini, nekakav čudni amalgam jednog i drugog koji će govoriti nekakvim evropskim engleskim koji već danas preovladava. Male zemlje će konačno potpuno izgubiti svoju fizionomiju. To su sve neka geopolitička kretanja i njihova pravila zapravo određuje odnos sa Rusijom. I sve što se nama događa je refleks toga. Sudbina malih naroda je, može se reći, zapečaćena. Ne bih se smeo zakleti da će se za pedeset godina ili možda kraće u Hrvatskoj govoriti hrvatski ili ovde srpski i da će postojati nešto što će se, osim u malom krugu ljudi, čuvati kao autohtono. Istorija pamti ovakve situacije. Rimsko carstvo je opstajalo na apsorbovanju različitih kultura, helenizacija je radila istu stvar. To su sve procesi koji su se dešavali i ne verujem da mi tu nešto možemo da učinimo, ako realno pogledamo koji su naši intelektualni i materijalni kapaciteti - da sačuvamo autonomnost. To što ćemo vikati da se mora pisati na ćirilici je potpuno bedasto. To je jedan uzaludni ljubavni trud, jer se veći deo komunikacije više ne odvija ni na srpskom jeziku, a kamoli na ćirilici. Pogledajte vokabular današnjih srednjoškolaca...

Hoćete da kažete da su nam male šanse u tom civilizacijskom kolopletu?

- Srbija već godinama nema nijedno ideološko usmerenje. Srbija funkcioniše kao korporacija. Nema idejni pravac niti zna da li bi bila leva, desna, centar, socijalna država... Srbija funkcioniše bez ikakve ideologije, ona se vrti u svim pravcima, potpuno suludo. Kada pogledate medije, mi smo pod utiskom da se nešto dešava, ali kada se odmaknete, shvatite da se ne dešava ništa. Naš ulazak u EU je daleka budućnosti, citiramo pohvale MMF-a i Svetske banke, što je groteskno. Kao kad vam, daleko bilo, lekar kaže umrećete za tri meseca, ali danas super izgledate.

Kako biste trenutnu vlast definisali u dve-tri rečenice?

- Pre desetak godina kada su me pitali kako će izgledati vlast u Srbiji za deset godina, rekao sam da će vlast biti levo, desno i centralno orijentisana, a na vlasti će biti šizofreni bog Janus sa hiljadu lica. Izgleda da sam ispao prorok.

Uzalud čekamo idealnu vlast

- Teško je reći gde smo u ovom trenutku kao društvo i kao pojedinci. Ja sam uvek pledirao da egzistencija čoveka mora biti samodovoljna i otporna na politički kontekst, jer je svaki čovek dužan da sam sebe definiše i gradi sopstvenu sreću. Ne možemo mi čekati idealnu vlast da bismo bili srećni. I ako ne možemo da postignemo sreću, to znači da je tražimo na pogrešnom mestu. Na primer, ako je tražimo isključivo u materijalnim dobrima, to nije garancije da ćemo je naći. Ni Roman Abramovič se ne budi svakog jutra sa mišlju al‘ sam uspeo u životu. Novac stvara probleme, ali ih ne rešava. Kao što ni politika ne može biti alibi za našu nesreću. Mislim da se mnogo vadimo na nezadovoljstvo vlašću, a vrlo malo radimo sami na sebi.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 06 Okt 2017, 16:15

Ivan Medenica: Miriše mi na revoluciju

Padom Berlinskog zida neoliberalni kapitalizam se preko svake mere razgoropadio i odveo nas u novu varijantu totalitarizma, kaže Ivan Medenica.

Razgovor sa prvim čovekom Bitef festivala, što će reći i selektorom 51. Bitefa, rađen je u večeri zatvaranja manifestacije - nepunih petnaestak minuta nakon izvođenja švajcarske predstave "Istrebljenje" Ersada Mondtaga - na stepeništu nacionalnog teatra.

U burnom tempu došli smo do kraja 51. Bitefa, vaš utisak "glavnog krivca" je...?

- Moram da kažem, mada to možda ne zvuči lepo u smislu dobrog ukusa, da sam ja prezadovoljan. Jednostavno, posle i večerašnje predstave ne samo što se videlo sedam, po mom mišljenju kvalitetnih i relevantnih predstava, nego je i dramaturgija festivala zaokružena. Nekada iz organizacionih, produkcionih, ovih ili onih razloga, niste u mogućnosti da predstave složite redom kojim želite i mislite da treba. Mi smo to ovog puta uspeli, a to nije mala stvar. Naprotiv.

Što će reći?

- Od prologa koji nas je uveo u temu trajanja, vremena i svega o čemu smo već govorili do epiloga i ove večerašnje predstave koja nas na tematskom planu zapravo vraća u naše vreme. A u međuvremenu bilo je epsko putovanje kroz različita vremena i različite epohe i njihove narative koji formiraju našu civilizaciju. “Istrebljenje” nas je vratilo u savremeno doba, između ostalog, prikazujući grupu mladih ljudi koji se drogiraju, ne znaju šta da rade, izbacuju parole o menjanju sveta, a ne znate da l’ hoće da menjaju svet iz suštinskih snaga i uverenja ili ubijaju dosadu, a sve izmešteno iz urbanog miljea, u tripoznu halucinantnu pastoralu. Kao lažni raj i lažna arkadija koja nas sa tim neverovatnim svetlosnim i drugim efektima podseća na, primerice, neki od noćnih klubova u Berlinu gde ta populacija izlazi pokušavajući da svakog vikenda sebe učini živom i da sebi kaže - mi smo živi, potentni, možemo nešto da uradimo. Ja ovu predstavu vidim i kao neku vrstu generacijske samokritike.

U kontekstu celog festivala "Istrebljenje" je završnica, a početak su bili "Kvizula" i "Olimp"…

- Stalno mi govore da tu metaforu ne koristim, ali ja ne razumem zašto je ne bih koristio. Bitef je počeo sa nastankom civilizacije iz grčkih mitova sa snažnom erekcijom penisa koja je zapravo kosmogonijsko stvaranje sveta, a završio se u rastočenoj tripoznoj pastorali na ekstaziju sa landaranjem jedne piše. I to je ta zaokružena priča odakle smo krenuli i gde smo danas završili. I čini mi se da je jedan poziv na promenu u društvu i u pozorištu. Ova estetika koju smo večeras videli može da se svidi ili ne svidi ali je sigurno nešto novo i drugačije od svega u našem pozorištu, a i na Bitefu. Da l’ će to ovim mladim ljudima koji su „Istrebljenje“ iznedrili uspeti - to ćemo da vidimo. Meni je drago što je Bitef prvi međunarodni festival koji ih je prepoznao i koji ih je eksponirao na jedan, ako mi dozvolite, hrabar način.

Nije li "Olimp..." ponajviše obeležio festival?

- Najgromoglasnije. S “Olimpom“ smo uvideli da nije samo bitno pitanje novuma u pozorištu, nego i promene društva kroz pozorište. Ne samo toga da teatar pokreće važne teme, kritikuje društvene fenomene - a za grupu manje-više istomišljenika - nego da postigne ono što je pozorište nekad bilo. Ključni činilac stvaranja zajednice, grupe koja u osnovi deli iste vrednosti, a koja može energetski i emocionalno da se spoji u jednu snagu koje ima dejstvo i izvan pozorišta. “Olimp...” je, između ostalog zahvaljujući RTS-u, tako nešto i postigao. Pukla je bomba o kojoj se priča nedelju dana, pozorište je postalo tema svih medija i izveštaja. I možda je već to po sebi iskorak pozorišta iz sale.

Kao selektor, profesor, čovek koji promišlja odlike vremena, pitanja, odnose... u čemu živimo? Šta je neuralgična tačka konteksta u kome smo?

- Mislim da je neuralgična tačka to što se padom Berlinskog zida i urušavanjem bipolarne ravnoteže nije desila priželjkivana utopija života u postistorijskom, beskonfliktnom društvu. Kao civilizacija nismo sazreli do faze da nam nije potrebna ravnoteža moći. Nego je potrebno da se na pretnju odgovara pretnjom, potrebno je imati politiku napete ravnoteže snaga da bi se održavao mir. I, s druge strane, s padom Berlinskog zida neoliberalni kapitalizam se preko svake mere razgoropadio i odveo nas u novu varijantu totalitarizma. Ne samo da su istočnoevropske zemlje, uključujući i našu, potpuno zgažene tim neoliberanim konceptom. Zaboravili smo šta znači država kojoj je istinski, a ne manipulativni, socijalni momenat jedan od prioriteta što smo imali za vreme državnog socijalizma u bivšoj Jugoslaviji. Nego su najemancipovanije evropske države, kao npr. nordijske, Nemačka - iako još održavaju koncept socijalne države, ali sve težom mukom - u ropcu pod neizdrživim pritiskom neoliberalnog koncepta.

I?

- Tu se postavljaju dve paradigme; ili će se zapadno demokratsko društvo - a to je sad zapravo globalno društvo - nekako iznutra resetovati. Unutrašnje resetovanje može se dogoditi samo ako se tržišnim principima - i onome što se uz njih šlepuje - postave granice i barijere. Da li će se te barijere postaviti na nacionalnom ili internacionalnom nivou, to je već pitanje za mnogo složeniju debatu. No, moraju se postaviti granice tom tzv. tržišnom principu, koji zapravo i nije tržišni u izvornom, suštinskom smislu, a tu kultura, obrazovanje i štampa mogu imati veliku ulogu.

Na primer?

- Kao što su odigrale u 18. veku - to govorim kao istoričar pozorišta - kada se građansko društvo stvaralo. Tada je stvaranju građanskog društva pozorište bilo jedan od najjačih argumenata ili ako hoćete udarnih pesnica u borbi protiv reakcionarnog aristokratskog, monarhističkog, klerikalnog društva. U tom istorijskom trenutku građansko društvo je najjaču podršku dobijalo od slobodne štampe koja je simultano u isto vreme u istom kontekstu vrednosno delovala kao i građansko pozorište. Vremenom je građansko pozorište postalo samodovoljno i zatvoreno i više nema emancipatorski potencijal. Štampa, odnosno mediji, sve je više u raljama tržišta kao i političkim raljama gde više ne možeš ni da prepoznaš ko, šta, kome, s kojim interesom, samo vidiš da nije ono što bi trebalo i moralo biti.

Dakle?

- Ili će se naći načini da se društvo samo iz sebe obnovi, pod udarcima krize u okviru čega slobodni mediji i građansko pozorište bi morali da odigraju svoju ključnu ulogu, ili će se dekadencija nastaviti. Ne umem, niti mogu da budem slepi prorok Tiresija pa da kažem u čemu to može da se završi, ali da vreme miriše na revoluciju - miriše.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Intervjui vredni pažnje

Postod branko » 13 Nov 2017, 10:05

Dejan Mijač: "Golubnjača" otkrila koliko je Srbija mala

Srpski reditelj: Rat srpskih i vojvođanskih komunista nije me se ticao. Nisam ideološko govedo već čovek na vetrometini koji trpi iskušenja

DIPLOMSKOM predstavom "Junona i paun" počeo je davnih pedesetih u Tuzli profesionalni angažman Dejana Mijača, a zvanično se završio pre šest godina "Višnjikom" u Jugoslovenskom dramskom. Ipak, kulturna javnost još se nada da bi rediteljski mag mogao da prekrši reč. Jer, njegove predstave decenijama su "mera za meru" pozorišnog trajanja, bio je i ostao uzor mnogim kolegama, a "njegova" se i danas čuje i sluša u teatru.

Ako se i oprostio od scene, od umetničkog života nije: od sutra će predsedavati žirijem 22. Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, nedavno je (u izdanju Srpskog narodnog pozorišta) izašla i prva monografija o Mijačevom stvaralaštvu (autorke Darinke Nikolić), uostalom, veliki reditelj i dalje je redovni posetilac svih značajnijih premijera u glavnom gradu.

* Novosađani su vam priredili monografiju, u SNP ste kao stalni reditelj proveli čak dvanaest sezona...

- Da, bio je to moj najduži angažman u karijeri. Porodica je živela u Beogradu, a ja sam odlazio na radne dužnosti u Novi Sad. Imao sam stan tamo i ovde, i iz ove perspektive sve izgleda veoma dobro. Pomaljaju mi se samo lepe slike, a ono što je bilo teško i oporo sam i zaboravio. Poneko me podseti da nije sve bilo sjajno kao u mom, sada izglađenom i upeglanom sećanju. Postojali su i teški trenuci, vezani ne samo za "Golubnjaču", koju sam, uostalom, uradio kao gost kad sam se već preselio u Beograd. Zato sam i bio "sumnjiv", jer sam je izrežirao kao beogradski reditelj.

* "Slučaj" predstave "Golubnjača", rađene po tekstu Jovana Radulovića uzburkao je mnoge duhove ondašnje Jugoslavije?

- Pre 35 godina predstave su imale mnogo veći značaj nego što imaju danas. Kad se pojavila "Golubnjača", citatima iz predstave vađenim van konteksta moglo se nešto iskonstruisati. Ali cela pozorišna priča bila je neverovatno naivna. Ipak, možda je "Golubnjača" bila lakmus papir za neke podzemne strasti u izraženom nacionalističkom vidu. Po mom mišljenju, predstava je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka. Zbog nje sam nezasluženo slavljen i kuđen - zavisi koja je strana učestvovala u diskusiji.

SLOVENCI PRONAŠLI KOSTI U JAMI
POSLE izvođenja u Sloveniji, domaćini su organizovali simpozijum na temu "Golubnjače", a o tome je izveštavalo ljubljansko "Delo" u nekoliko nastavaka. Prethodno, poslali su i svoje speleologe u tu jamu iznad sela Jove Radulovića, gde su pronašli i snimili ljudske kosti i napravili stručni izveštaj. Prema tome, ne samo da su nagradili predstavu, već su istražili kako treba, sve do kraja - kaže Mijač.

* Radnja priče odvija se u Dalmatinskoj Zagori?

- Reč je o šezdesetim godinama prošlog veka i malom, siromašnom selu u kojem se oko jednog izvora okupljaju i razgovaraju meštani. Tu Drugi svetski rat još nije prošao, a ono što je Savez komunista propagirao kao rešeno, zapravo to nije bilo, što se videlo i u odnosima između srpskih i hrvatskih naselja.

* To je priča o srpskim jamama iskopanim u prošlom ratu?

- Između ostalog. Ali je, pre svega, priča o ubogom, siromašnom dečaku bez majke, sa ocem nasilnikom koji ga tuče. Dečak ima iz rata sakrivenu ručnu bombu i nameru da se raznese zato što je u utrobi osećao užasno zlo i problem koji nije mogao da reši. Na kraju se i ubija. E, to je priča o tome, a ne o srpskom nacionalizmu i ustaškom fašizmu. Inače, "Golubnjača" nosi ime po jami u kojoj su pokopani žitelji tog sela, žene i deca, žrtve ustaškog zločina.

* Zašto je, iz vaše današnje perspektive, predstava izazvala toliku buru i posle dva meseca skinuta s novosadskog repertoara?

- Zato što je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću - tada predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK - stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za "import" tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je u to vreme zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, "kao", on "poslan" da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje... Odjednom sam shvatio koliko je ovo što se zove Srbija na nišanu i koliko je mala. Rat između vojvođanskih i srpskih komunista, u svakom slučaju, nije me se ticao: niti sam pripadao niti navijao za neku stranu.

* "Golubnjača" je, ipak, neometano nastavila svoj pozorišni život u beogradskom Studentskom kulturnom centru i doživela je prirodan kraj...

- Ne bih mogao reći da je imala ni prirodan kraj ni prirodan tok. Ušla je u žižu interesovanja, SKC nam je ponudio scenu i tamo je mnogo izvođena. U svakom zakazanom terminu igrale su se po dve predstave.

* Čime tumačite toliko interesovanje?

- Spinom. Narod je hteo da vidi o čemu se tu radi, a meni je stalo do toga da se uvere da se ne radi o onome o čemu novine pišu. Međutim, eho je bio svakojak i ono što je bilo uzburkano je taj mutljag Drugog svetskog rata koji se ponovo pokrenuo. Zaboravio sam sve te stvari iz mog detinjstva i bio potpuno zabezeknut šta ljudi pričaju. Naravno, da sam znao da će se sve to desiti, ne bih ni radio ovu predstavu.

* Gde su bili vaši motivi kad ste se prihvatili režije?

- Nalazili su se u sledećem: niti je naše detinjstvo bilo tako idealno kao što su pričali, sa letovanjima i kampovanjima na moru, niti je prošlost iz Drugog svetskog rata bila tako svetla kao što su nam recitovali na koncertima i proslavama.

* "Golubnjaču" su, ipak, jedino razumeli, pa i nagradili, Slovenci na festivalu "Alpe-

-Adrija"...

- U ono vreme političari iz cele Jugoslavije, osim Slovenije, napravili su halabuku a da nisu ni gledali predstavu. Ovi su se, pak, kao i uvek, pokazali kao veoma ozbiljan narod. Pozvali su nas na gostovanje, odigrali smo tri predstave u Novoj Gorici i Ljubljani pred prepunim gledalištem. Izvođenju su prisustvovali i ljudi iz političkog i društvenog establišmenta.

* Da li su zbog ove predstave vama često pripisivali i postavku popularne "Kolubarske bitke" u JDP, koju je režirao Arsa Jovanović?

- Zlonamerni i plitkoumni povezuju to kao niz mojih aktivnosti, pa im je jako zgodno da me definitivno "upakuju" na neku stranu.

* Dobili ste osam nagrada Sterijinog pozorja, a mnogi ne znaju da ste u valjevskom pozorištu počeli kao glumac u "Pokondirenoj tikvi"?

- Igrao sam pesnika Ružičića i sa mojih 16-17 godina ništa nisam razumeo šta taj čovek priča. Ali, tu sam se "zarazio" pozorištem, a "Pokondirenoj tikvi" vratio se kao reditelj mnogo godina kasnije. I prvi put je razumeo. Inače, Steriju sam zavoleo jer je bio "na moju ruku", samotnjak kao i ja. Radio je mnogo, nisu mu mnogo taj doprinos cenili, tek se docnije videlo šta je uradio. Uglavnom melanholičan, dobro orijentisan u nimalo jednostavnoj političkoj situaciji svog vremena. I u tome je bio usamljen i poseban.

U GLEDALIŠTU
* KAKO se osećate ugledalištu? - Zanimljivo mi je. Nisam sasvim u toku. Ponovo sam u onoj istoj fazi kad mi se nešto sviđa a da ne znam zašto. Poslednji put sam to osetio dok sam na Bitefu gledao Lorencijevu "Ilijadu".
* Govorite o njemu kao ličnosti. Veoma rado ste i postavljali njegove komade. Kakvo je njegovo delo?

- Takvo da nadmašuje naša saznanja o njemu. Kada se udubite, vidite koliko je značajan mislilac svoga doba. Umro je relativno mlad, sa samo pedeset godina.

* Više ste ga cenili od Nušića?

- Više sam ga voleo, a podjednako cenio. Nušić je veliki komediograf, i ja sam sa velikim zadovoljstvom režirao njegovu "Gospođu ministarku" i "Sumnjivo lice". Čak je kao predstava u celini osvojila i nagradu na Sterijinom pozorju.

* Posle svih ovih godina, kako biste opisali svoju rediteljsku poetiku?

- S jedne strane, svaka predstava bila je neki moj lični odgovor na mučninu koju sam osećao u susretu s vremenom, s druge, neka vrsta demantija i prevazilaženja prethodne predstave.

* Da li ste prema njima ponekad bili kritični, pronalazili im nedostatke?

- Greške su uglavnom proizvod zabluda i opterećenja predrasudama. Srećom, predstave su mi otvarale vidike i otkrivale poneke istine. Tako sam se, na izvestan način, čistio i orijentisao u svom saznajnom prostoru.

* Koja je predstava, za vas lično, bila posebno katarzična?

- Najviše su poučne bile one u kojima sam najviše grešio.

* "Višnjik" ste odabrali za oproštaj s rediteljskim radom. Zašto baš taj komad?

- Rekao sam, napraviću dve predstave, i to kao moj omaž Novom Sadu i SNP (Bulgakovljevu komediju "Zojkin stan") i JDP (Čehovljev "Višnjik"). Mislim da obe imaju pečat mog ličnog rastanka. Nisu vrhunske, ali su imale notu u kojoj nije bilo ničeg nostalgičnog. Kao posle dobrog letovanja i dugih večernjih druženja, kada kažemo: "E, za ovu priliku je gotovo. Videćemo se nekom drugom..."

* Da li ste ikada posumnjali?

- Vera je, između ostalog, i ispit sumnje. I odolevanje. Nisam ja ideološko govedo već čovek na vetrometini koji stalno trpi iskušenja.

* Postoji li neko pozorišno iskušenje zbog kojeg biste se vratili na scenu?

- Ako čovek ne može svojom voljom da uradi nešto, onda će priroda da mu oduzme i tu volju. I onda neće odlučivati on nego njegova nemoć.
Zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10309
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na POZORIŠTE

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron