In memoriam

[branko]

Умро Киро Глигоров

Глигоров је био један од водећих македонских политичара у време социјалистичке Југославије, али и након њеног распада и осамостаљења

СКОПЉЕ: У 94. години у Скопљу је, у свом дому, ноћас умро Киро Глигоров, некадашњи члан Председништва СФРЈ и први председник независне Републике Македоније.
Глигоров је био један од водећих македонских политичара у време социјалистичке Југославије, али и након њеног распада и осамостаљења Македоније, а познат је и по томе што је средином деведесетих преживео атентат.
Рођен је 3. маја 1917. године у Штипу. Гимназију је завршио у Скопљу, а 1939. и Правни факултет на Универзитету у Београду.
У међуратном периоду био је банкарски чиновник, потом се бавио адвокатуром.
Био је учесник партизанског покрета од 1941. године, као и већник АВНОЈ-а и члан Президијума привремене Народне скупштине Југославије.
У време Југославије, обављао је низ највиших функција на федералном нивоу, као и у Савезу комуниста Југославије - између осталог био је потпредседник владе (СИВ-а), члан Председништва СФРЈ, члан Централног комитета СКЈ, а више пута је биран за посланика Савезне скупштине. Од 1974. до 1978. године био је председник Скупштине СФРЈ.
Био је професор Економског факултета Београдског Универзитета и објавио је низ наушних и струшних радова из области економије, али и политичке публицистике.
За председника Републике Македоније изабран је 27. јануара 1991. године. На председничким изборима 16. октобра 1994. Киро Глигоров је поново изабран за председника са петогодишњим мандатом. На функцији председника Македоније налазио се до 1999.
На почетку распада Југославије, позвао је македонске војнике да се повуку из ЈНА, а потом са генералом Благојем Аџићем договорио мирно повлачење јединица ЈНА из Македоније.
Рањен је у атентату извршеном испред хотела „Бристол“ у Скопљу 3. октобра 1995. и успешно се опоравио.
Како је саопштено из његовог кабинета, Глигоров ће бити сахрањен у уторак на градском гробљу у Скопљу, у кругу породице. (Танјуг)

[Palma]

Preminuo Miljan Miljanić

Srpski fudbalski patrijarh, otac mnogih generacija Zvezde i reprezentativnih selekcija, inteligentan, šarmantan, srdačan, napustio nas je zauvek u 82. godini. Zbogom, legendo!



Umro je Miljan Miljanić. Srpski fudbalski patrijarh. Trenerski mag i vizionar. Otac mnogih generacija Crvene zvezde i reprezentativnih selekcija. Samo na prvi pogled strog učitelj, a u stvari mekana duša. Posedovao je snagu magneta kojom je okupljao sve oko sebe. Čiča je bio čovek velike odgovornosti, pravog fudbalskog senzibiliteta, uvek pun zanosa i energije. Sve dok ga bolest nije zaskočila i zakočila...

Otišao je, garantovano, u fudbalski raj, a nije sporno da će i tamo gore, među anđelima, ON biti u centru pažnje. Siguran sam da će okupiti najbolje, sastaviti svoju reprezentaciju, voditi je na utakmicama, ali i organizovati takmičenja, seminare... Jer, fudbal je bio njegov život, 24 sata dnevno.

Nije bilo sportske, dakle ne samo fudbalske ličnosti, u Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori i Srbiji, a da nije bio toliko hvaljen i kuđen, priznavan i osporavan. Mnogi ga nisu razumeli, da bi posle pet-šest godina shvatili njegove poteze i uvideli šta je on video (i uradio) dok su oni bili slepi pored očiju. Samo na prvi pogled je nelogično, jer mi živimo u Srbiji, da je širom zemaljske kugle bio hiljadu puta cenjeniji nego u svojoj zemlji.

Milion puta sam se lično uverio kako pred našim Miljanom mirno stoji jedan Žoao Avelanž, dugogodišnji predsednik FIFA. Brazilcu nije bilo teško, a dešavalo se to u Njujorku, da se vrati u svoju sobu, sve trčeći uz stepenice, jer mu je Miljan rekao da probudi svog zeta, predsednika Fudbalske federacije Brazila Tešeru... Bio sam uz Miljanića koji je gordo stajao dok su se predsednici mnogih svetskih federacija utrkivali da mu se jave, stisnu ruku... I to je bio naš Čiča.

Imao sam tu sreću i privlegiju da sa Miljanićem budem na mnogim takmičenjima, video koliko ume da bude jak kada su nas vratili iz Švedske, kada su naši zamenici Danci postali evropski prvaci. Pamtim i danas njegove reči kada su nas stavili iza bodljikave žice: “Sankcije su mnogi shvatili kao tehničko pitanje. Bolje reći kao obično nevreme, oluju koja kratko traje, dođe i prođe i ne napravi veliku štetu. Nažalost, nije bilo tako. Ja sam sankcije shvatio kao fudbalsku leukemiju. To je bolest koja nas je dovela u situaciju da razmišljamo o elementarnoj stvari, kako preživeti. To je jedna vrsta atrofije. Ne samo muskulaturne atrofije, već atrofije psihe, motivacije, ambicija...”

Takav je bio Čiča. Pravo u glavu. I nije se krio iza tih reči, već je sve poveo u krstaški rat protiv celog sveta. I malo po malo, uspevao je da ono nemoguće pretvori u moguće, da loše postane dobro, da... Upravo tada, kada su i najjači počeli da popuštaju pred tim zidom, koji je izgledao visok i neosvojiv, Miljan je smišljao akcije. Zid je stajao, ali se na našim prostorima radilo, stvaralo. Od traženja “novih 1.000 fudbalera”, pa “novih 1.000 učitelja”.

“Velika je razlika između trenera i učitelja. Trener radi, uglavnom, poznate stvari, učitelj, međutim, uči, ispravlja, demonstrira, ne trenira samo noge već i glavu”.


I tu je Miljanić bio najveći. Znao je da trenira glavu. A kada bi nekome udario ćušku, po glavi naravno, onako iz milošte, svi smo znali da taj vredi. Da će uspeti. Imao sam sreću da se sa Čičonijem, kako sam ga zvao, družim na mnogim merdijanima, ali i u “Maderi”. Tu, u njegovoj drugoj kući (bio je tamo svakodnevno kada je u Beogradu), tu sam čuo mnoge priče i, zacelo, dugujem mu mnogo i kada je novinarski posao u pitanju. Trebalo je samo upijati njegove reči i pamtiti, i eto vesti, informacije, kolumne, reportaže, priče, akcije... A niko nije znao tako lepo i lako da pripoveda.

Dok pišem ove reči, ne znam kuda da krenem, kako da stanem, jer o Miljanu je mnogo lakše napisati mnogo, nego malo. Mnogo nikada nije mnogo pošto je imao bisernu karijeru i da se dotakne samo po jedan segment mogli bi se ispisati kilometri tekstova.

Inteligentan, šarmantan, srdačan, ljudski topao, osvajao je ljude. A sada ih je napustio, zauvek. Zbogom, legendo!

BIOGRAFIJA
MILjAN Miljanić rođen je 4. maja 1930. godine u Bitolju, poreklom je iz sela Banjanina kraj Nikšića. Apsolvirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1955, a zvanje višeg fudbalskog trenera stekao je 1958. godine. Bio je oženjen Oliverom Reljić, a s njom dobio dvoje dece, sina Miloša i kćer Zorku, petoro unučadi: Vuka, Miljana, Andreja, Katarinu i Mariju.

IGRAČ
U Crvenu zvezdu je stigao kao omladinac 4. marta 1947. godine, za prvi tim je na mestu beka odigrao 62 utakmice. Bio je član studentske reprezentacije Jugoslavije koja je u Dortmundu 1953. godine osvojila prvenstvo sveta, a zbog povrede je rano prekinuo karijeru.

TRENER
Teren je užarenom trenerskom klupom zamenio još 1956. godine u omladinskoj školi Crvene zvezde. Vodio je sve mlađe kategorije, a zatim postao i rukovodilac čuvene Zvezdine škole. Na klupu prvog tima seo je 1966. godine i tu ostao punih osam sezona, za vreme kojih je osvojio čak sedam trofeja! Zatim je preuzeo Real Madrid (1974-1977) i tamo suvereno vladao dve sezone. Radio je još u Valensiji (1982-1983), kuvajtskoj Kaciji, Al Ainu. Osvojio je deset trofeja: prvak Jugoslavije sa Zvezdom 4 (67/68, 68/69, 69/70, 72/73), Kup Jugoslavije sa Zvezdom 3 (67/68, 69/70, 70/71), prvak Španije sa Realom 2 (74/75, 75/76), Kup kralja sa Realom (74/75), Mitropa kup 67/68.

SELEKTOR
PRVI selektorski posao dobio je 1959. godine preuzevši omladinsku selekciju Jugoslavije. Pre nego što je 1979. postao selektor, dva puta je bio član selektorskih Komisija - 1966. i 1973. Učestvovao je, kao član komisije, na Mundijalu u Nemačkoj 1974. Po povratku iz Reala od 1979. do 1982. godine bio je selektor Jugoslavije, plasirao se na Mundijal u Španiju 1982. godine i posle eliminacije u prvom krugu napustio funkciju. (J. Sekulić)

[branko]

Poginuo reditelj Teo Angelopulos

Jedan od najuglednijih grčkih filmskih režisera Teo Angelopoulos (76), poginuo je u Atini, kada ga je tokom snimanja novog filma, udario motocikl.



Reditelj Teo Angelopulos (77) je poginuo juče u Atini, u saobraćajnoj nesreći.

Angelopulos bio je veliki prijatelj i naše zemlje i Jugoslovenske kinoteke, izjavio je Tanjugu direktor Kinoteke Radoslav Zelenović.

Zelenović je istakao da je "Jugoslovenska kinoteka, kad god je trebalo da se dogodi nešto značajno i važno u toj instituciji, mogla da računa na njegovu pomoć".

"Tako je 1995. godine, kad je malo ko dolazio u našu zemlju, odlučio da svoj film ''Odisejev pogled'' snima ovde. On je prvi dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke", rekao je Zelenović, ističući da se Angelopulos prvi oglasio kada je počelo bombardovanje 1999. godine.

Angelopulos je jedan od dobitnika nagrade "Aleksandar Lifka" koju mu je 2006. dodelio Festival evropskog fima na Paliću, čiji je Zelenović direktor.

"Bili smo i u velikom ličnom prijateljstvu. Poslednji put smo se sreli kada smo obilazili novu zgradu Jugoslovenske kinoteke i on je otvorio Centar za digitalizaciju u okviru Arhiva kinoteke", rekao je Zelenović.

(Tanjug)

[Palma]

Preminuo Živan Saramandić

Prvak Opere Narodnog pozorišta Živan Saramandić preminuo u Beogradu u 73. godini.



Popularni bas, operski umetnik gotovo do asketizma posvećen umetnosti, spremao se za nastup u operi Don Karlos Đuzepea Verdija narednog vikenda na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, ali ga je izdalo srce.

Dugogodišnji prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i istaknuti umetnik Živan Saramandić rođen je 2. aprila 1939. godine u Beogradu.

Zbog bombardovanja, 1941. godine cela porodica se seli u Aranđelovac, rodni grad njegovih roditelja. Odrasta u familiji koja je i po očevoj i majčinoj strani bila veoma muzički obdarena i talentovana. Kao učenik aranđelovačke Gimnazije ističe se kao osnivač zabavnog orkestara, a bio je i najistaknutiji član hora.

Po dolasku u Beograd, u vreme kada je bio apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962. godine), Saramandić dobija poziv da peva u velikom varijeteu Orfeum koji je bio kulturna institucija od velikog značaja.

Prvi korak, na putu ka velikim operskim ulogama, bilo je školovanje Saramandićevog glasa, pohađao je časove kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena Zdenke Zikove.

Saramandić je debitovao na sceni Opere Narodnog pozorišta 1966. godine u ulozi Kralja Egipta u operi Aida Đuzepea Verdija, a u stalnom angažmanu je od 1968. godine.

U dugoj i uspešnoj karijeri Saramandić je nastupao na najlepšim i najznačajnijim operskim scenama u svetu poput Boljšog teatra i Karnegi Hola. Pevao je i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Lenjingradu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu.

Vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama kao i ruskih narodnih pesama iz repertoara Šaljapina sa kojima je u SSSR-u imao preko 500 koncerata.

[branko]

Preminula Vitni Hjuston

Diva raskošnog glasa Vitni Hjuston čija je muzika obeležila poslednje dve decenije dvadesetog veka, preminula je 11. februara u 48. godini, saopštila je njena predstavnica za štampu.

Prema rečima Kristen Foster, pevačicine menadžerke za odnose s javnošću, Hjuston je umrla u subotu veče, ali uzrok i mesto njene smrti nisu saopšteni, prenela je agencija AP.

Vitni Hjuston nađena je mrtva u sobi na četvrtom spratu hotela "Hilton" na Beverli Hilsu, u Los Anđelesu. Umrla je uoči dodele nagrade "Gremi", u istom hotelu gde je održavana godišnja zabava uoči tog događaja, na kojoj je trebalo da nastupi.

Na vrhuncu slave, sredinom osamdesetih i tokom devedesetih, Vitni Hjuston je bila jedno od najporadavnijih muzičkih imena. Publiku je oduševljavala iskrenim interpretacijama i neponovljivim glasom.

Rođena 9. avgusta 1963. godine u Nju Džerziju, počela je da se bavi pevanjem kao dete. U ranoj mladosti sarađivala je sa muzičarima kao što su Čaka Kan i Džermejn Džekson, pevajući im prateće vokale. U to vreme zapala je za oko muzičkom mogulu Klajvu Dejvisu.

“Prvi put sam je čuo da peva kao deo tačke njene majke koja je nastupala u jednom klubu. To je bio tako zadivljujući nastup”, kazao je kasnije Dejvis u intervjuu za emisiju “Good Morning America”. “Kada sam čuo tu mladu devojku kako daje takvu strast pesmi, mislim, zaista sam se sav naježio.”

Debi album nazvan jednostavno “Witney Houston” objavila je 1985. godine, a ploča je prodata u milionskom tiražu. Hit “Saving All My Love for You” doneo joj je prvu Gremi nagradu za najbolji ženski pop vokal.



Dve godine kasnije objavljuje još jedan uspešan album “Whitney” sa kojeg su se izdvojili hitovi “Where Do Broken Hearts Go” i “I Wanna Dance With Somebody”.

Svetsku slavu stekla je i kao glumica kroz uloge u filmovima “The Bodyguard” i “Waiting to Exhale”, čiji su saundtrekovi dostigli milionske tiraže.

Godine 1992., nakon što je film “The Bodyguard” dospeo u bioskope, svet osim filmom osvaja i pesmom “I Will Always Love You”, koju u originalu peva Doli Parton, i koja provodi nedelje na vrhu top lista. Album sa muzikom iz filma osvaja Gremi za album godine, pesma biva proglašena snimkom godine a Vitni ponovo osvaja Gremi za najbolji ženski vokal.

Balada “I Will Always Love You” najprodavaniji je singl jedne pevačice ikada.

Kako je njen imidž bio izgrađen pre svega na jakom glasu i emotivnim pesmama, svet je iste godine šokirala udajom za muzičara Bobija Brauna, koji je bio na lošem glasu. Već tada počinju na površinu da isplivavaju njeni problemi, pa su sve češći novinski naslovi o njenom lošem ponašanju i eksperimentisanju sa narkoticima i alkoholom.

Ipak, muzičkim vodama još uvek je plivala odlično, pa 1998. godine objavljuje album “My Love Is Your Love” koji joj donosi niz priznanja, uključujući još Gremi nagrada.

“Najveći đavo sam ja. Ja sam ili svoj najbolji prijatelj ili svoj najgori neprijatelj”, kazala je u neslavnom intervjuu iz 2002. godine novinarki Dajen Sojer, dok je uz nju sedeo Braun.

Brak je bivao sve mučniji, pa je 2007. godine okončan razvodom. Tek 2010. godine u intervjuu Opri Viinfri javno je priznala da ju je Braun tukao, zbog čega je već 1993. podnela tužbu protiv njega. Ipak, u intervjuu je dodala da je najveći problem u njenom životu bila droga zbog koje je dva puta bila na rehabilitaciji.

Govoreći o periodu iz devedesetih, kada je snimala film “The Preacher’s Wife”, tom prilikom je priznala da je drogiranje postalo deo njene svakodnevice. “Radila bih svoj posao, ali bih posle toga nastavila… I tako celih godinu dana, svakodnevno… Nisam bila srećna u to vreme. Počela sam da se gubim.”

Dve hiljade devete godine pokušala je da se vrati na muzičku scenu albumom “I Look To You”. Iako je nekoliko promotivnih nastupa bilo zasuto kritikama na račun njenog, sada već slabog glasa, album je uspeo da osvoji top liste dostignuvši platinasti tiraž.

Pevačica je poslednji put javno nastupila u petak veče. Sasvim neplanirano popela se na scenu tokom zabave povodom predstojeće dodele Gremi nagrada, i otpevala deo pesme “Yes Jesus Loves Me”.

Poznata i pod nadimkom “The Voice” (Glas), Vitni Hjuston je, prema podacima Ginisove knjige rekorda, najnagrađivanija ženska muzička zvezda. Do 2010. godine osvojila je 415 nagrada, uključujući 2 Emi nagrade, 6 Gremija, 30 Bilbord nagrada i 22 Američke muzičke nagrade.

Prodala je preko sto sedamdeset miliona albuma širom sveta.

[branko]

Preminuo glumac Erland Jozefson

Švedski glumac Erland Jozefson (Erland Josephson), omiljeni glumac reditelja Ingmara Bergmana, sa kojim je sarađivao u više od četrdeset filmova i pozorišnih predstava, preminuo je juče u Štokholmu.



Portparolka Kraljevskog pozorišta (Royal Dramatic Theatre) Kristina Bjerkander izjavila je da je Jozefson preminuo juče u bolnici u Stokholmu nakon duge borbe sa Parkinsonovom bolešću, prenosi AP.

Jozefson je rođen 1923. godine u Stokholmu. Njegova saradnja i prijateljstvo sa Bergmanom počinje kasnih tridesetih godina prošlog veka u pozorištu, kada je Jozefson imao samo šesnaest godina.

Igrao je u više filmova i predstava čuvenog reditelja, a svetsku slavu je postigao ulogom u njegovom ostvarenju "Prizori iz bračnog života" 1973. godine. Poslednji zajednički film sa Bergmanom - "Saraband" snimio je 2003. godine.

Jozefson je 1966. zamenio Bergmana na mestu direktora Kraljevskog pozorišta u Stokholmu i na toj funkciji ostao je skoro deceniju.

Poznat je i po ulogama u filmovima Andreja Tarkovskog "Nostalgija" (1983) i "Žrtva" (1986).

Bio je oženjen Ulom Aberg i ima petoro dece.

[Bibliotekar]

Umro je akademik prof. dr Ištvan Seli

U subotu 25. II 2012. je u 91. godini života u Novom Sadu nakon duge i teške bolesti preminuo književni istoričar, istaknuti komparativista i književni kritičar, univerzitetski profesor, akademik SANU, počasni građanin grada Sente i istaknuti kulturni pregalac Ištvan Seli.

Ištvan Seli rođen je u Senti 11. IX 1921. Nakon završetka osnovne i niže gimnazije u Senti svoje je školovanje nastavio u subotičkoj gimnaziji gde je i maturirao. Univerzitetske studije nastavio je u Budimpešti, kao student mađarskog jezika i slavistike kod znamenitog profesora Janoša Horvata, kao jedan od najboljih studenata mađarske duhovnoistorijske (Geistgeschichte) filološke škole, a potom i u Novom Sadu, gde je i doktorirao na Odseku za književnost Filološkog fakulteta 1962. godine.

Tokom svoje duge i bogate profesionalne karijere bio je gimnazijski profesor, okružni i pokrajinski prosvetni inspektor, univerzitetski profesor, utemeljivač i rukovodilac Hungarološkog instituta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, šef Katedre za mađarski jezik i književnost Univerziteta u Novom Sadu, predsednik Međunarodnog filološkog društva, dopisni član Vojvođanske akademije nauke, član Predsedništva VANU, redovni član SANU, te laureat najprestižnijih nagrada iz oblasti kulture i umetnosti, a između mnogih i zlatne Adijeve plakete i Vukove nagrade za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Republici Srbiji i na svesrpskom kulturnom prostoru.



Prof. dr Ištvan Seli snimljen prilikom prijema Adijeve plakete u društvu Ivana V. Lalića, Danila Kiša i ambasadora Republike Mađarske Jožefa Halasa

Kontinuirano delujući tokom pet decenija u tri glavne oblasti svog književnoistorijskog rada – u oblasti istorije mađarske književnosti u Jugoslaviji, istorije mađarske književnosti XVIII i XIX veka, te u srpsko-mađarskoj književnoj komparativistici – prof. dr Ištvan Seli spadao je u red naših najboljih naučnih i prosvetnih radnika u ovoj oblasti. Objavio je 26 knjiga, 5 univerzitetskih udžbenika, te preko 400 stručnih radova u domaćim i inostranim stručnim časopisima.

Prof. dr Ištvan Seli sahranjen je po sopstvenoj želji 27. II 2012. na senćanskom Donjegradskom groblju.

[aleksey]

 
Verica Barać (1955-2012)



Tužan dan za Srbiju.

Neka joj je večna slava i hvala joj za sve što je učinila za svoju zemlju.

[branko]

Jedna od retkih koja zaslužuje poštovanje.

[Palma]

Preminula disko-kraljica Dona Samer

Slavna američka pevačica Dona Samer poznata po pesmama Hot Stuff i I Feel Love preminula je u svojoj 63 godini, posle duge i teške borbe sa rakom.



Pevačica je od javnosti krila da je bolesna, a do smrti je radila na novom albumu za koji zvanično nije rečeno kada će biti objavljen.

Dona Samer je rođena u Masačusetsu 1948. godine, a karijeru je počela 1970. kao pevačica pratećih vokala sa Three Dog Night. Prvi solo albim objavila je 1974. godine, a tokom sledeće decenije objavila je svake godine po jednu ploču, među njima i uticajne "Bad Girls", "I'm A Rainbow" i "She Works Hard For Money".

Tokom karijere Samerova je objavila 17 studijskih albuma, poslednji 2008. "Crayons", koji je promovisala velikom svetskom turnejom.

Samer, poznata kao disko kraljica 70-ih i petostruka dobitnica Gremija, preminula je na Floridi. Bila je udata za pevača Brusa Sudana, a majka je dvoje dece - Amande i Bruklin.

[Upravnik]

Umro oskarovac Ernest Borgnajn
Izvor: Tanjug



Američki glumac Ernest Borgnajn, dobitnik Oskara za ulogu u filmu "Marti" umro je 8. jula u 95. godini, saopštio je njegov dugogodišnji publicista.
Borgnajn je umro u bolnici u Los Anđelesu gde je utorak otišao na lekarsku kontrolu, rekao je njegov portparol Hari Flin.
Borgnajn je dobitnik i Zlatnog Globusa i nagrade BAFTA i poznat po mnogobrojnim i zapaženim karakternim ulogama.
Za doprinos filmu dobio je i svoju zvezdu na holivudskoj Stazi slavnih, a 1996. godine primljen je u Kuću slavnih vestern glumaca.

[branko]

Ako se ne varam Ernesta smo nekad zvali Bordžnin. No, uglavnom - veliki glumac.

[Upravnik]

Zvali smo ga i Borgnin, ali je ovo doslovno preneto sa sajta B 92.

[Upravnik]

Nikad više zajedno



Engleski roker Džon Lord, koji je osnivač grupe "Deep Purple" i koautor njihove najpoznatije pesme "Dim na vodi" (Smoke On The Water), preminuo je danas u Londonu u 71. godini od raka pankreasa, javili su britanski mediji.

Klavijaturista te hard-rok grupe je, kako je saopštio njen predstavnik za štampu, "prešao iz Tame u Svetlost".

Lord je 1968. bio jedan od osnivača sastava "Deep Purple, grupe koja je među rodonačelnicima "hard-roka" i "hevi metala".

Svirao je klavijature, a na klaviru je naučio da svira sa pet godina i na njegovo stvaralaštvo uticala je i klasika - Johan Sebastjan Bah i Pjotr Iljič Čajkovski, kao i drevna engleska muzika i džez.

Posle raspada benda, 1976. godine svirao je sa grupom "Whitesnake", kao i u grupi "Paice Ashton & Lord", zajedno sa Janom Pejsom iz "Parpla".

Grupa se ponovo objedinila 1984. godine i Lord je od tada bio ponovo u njenom sastavu, a 2002. godine saopštio je da namerava da se usredsredi na solo projekte.

Uglavnom se bavio komponovanjem klasične muzike.

Bez obzira na tešku bolest, nije posustajao i gubio duh, najavljujući avgusta prošle godine da će se izlečiti i vratiti se publici. U februaru ove godine lečio se u Izraelu.

Albumi grupe "Deep Purple" prodati su u svetu u tiražu od oko 100 miliona primeraka.

[branko]

Preminuo Veljko Rogošić

Proslavljeni hrvatski i jugoslovenski plivač Veljko Rogošić preminuo je splitskoj bolnici nakon duge i teške bolesti



Rogošić je bio je sinonim za plivanje. Trećinu svog života proveo je u vodi - u morima, jezerima i rekama, a gde god se moglo nešto preplivati, Rogošić je to preplivao.

Mlađe generacije znaju za Rogošića kao za najstarijeg plivača i prvog Hrvata koji je preplivao La Manš 2004. godine, ili kao prvog čoveka koji je preplivao duž hrvatske obale Jadrana od najsevernije točke u Savudriji do Prevlake na kranjem jugu.

Oni stariji Rogošića pamte kao legendu maratonskog plivanja i jednog od najpopularnijih sportista u bivšoj Jugoslaviji.

Ističući da je nemoguće nabrojiti sve Rogošićeve medalje i pobede, HTV podseća da je četiri puta bio prvak sveta, višestruki svetski rekorder, sedam puta proglašen za najboljeg maratonca sveta, svetski rekorder u etapnom plivanju.

Rogošić je rođen 1941. godine u Kaštel Lukšiću. Po zanimanju je bio brodograđevinski tehničar, završio je studije organizacionih nauka i bio je profesor za rehabilitaciju povređenih. Ima dvoje dece. Sahrana će biti u Kaštelima, a vreme nije navedeno.

[branko]

Preminuo šahovski velemajstor Svetozar Gligorić

U Beogradu je danas, u 89. godini, preminuo šahovski velemajstor Svetozar Gligorić od posledica moždanog udara, saopštio je Šahovski savez Srbije.

Gligorić je bio jedan od najvećih srpskih šahista svih vremena, a među brojnim priznanjima osvojio je 14 medalja na Šahovskim olimpijskim igrama - dve zlatne, šest srebrnih i pet bronzanih.

U ime Ministarstva omladine i sporta ministarka Alisa Marić saopštenjem je izrazila "duboko saučešće i tugu povodom smrti najvećeg srpskog šahiste svih vremena i iznad svega plemenitog i blagorodnog čoveka, velemajstora Svetozara Gligorića".

Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

[branko]

Ubio se režiser Toni Skot



Režiser filma "Top Gan" i brat slavnog Ridlija Skota oduzeo je sebi život skokom sa mosta, prenosi holivudska štampa.

Holivudski reditelj Toni Skot (68), poznat po filmovima kao što je "Top gan", poginuo je nakon što je skočio sa mosta u Los Anđelesu, rekli su zvaničnici.

Skot je oko podneva po lokalnom vremenu skočio sa mosta Vinsent Tomas, koji povezuje San Pedro i ostrvo Terminal u Los Anđelesu. U automobilu je ostavio poruku sa imenima bliskih osoba koje bi policija trebalo da kontaktira, prenosi američka štampa.

U njegovom stanu pronađena je oproštajna poruka, čiji sadržaj još uvek nije objavljen. Nije poznato šta je režisera podstaklo da na ovaj način sebi oduzme život.

Slučaj se vodi kao samoubistvo, i nema tragova koji ukazuju na druge okolnosti nasilne smrti, potvrili su iz kancelarije oblasnog istražnog sudije u Los Anđelesu.

Rođeni Britanac Skot, brat reditelja Ridlija Skota, koji je poznat po filmovima "Osmi putnik", "Gladijator", "Prometej" i drugim, stekao je slavu osamdesetih serijom filmskih akcionih hitova.

Među te filmove ubrajaju se "Dani grmljavine", "Policajac sa Beverli hilsa 2" i "Krvava plima". Skot je režirao i ostvarenja "Poslednji skaut", "Obožavatelj", "Državni neprijatelj", "Špijunska igra", "Deža vi" i druge. Sarađivao je sa Bredom Pitom, Denzelom Vašingtonom, Tomom Kruzom, Nikol Kidman, Kirom Najtli...

Holivud je na Twitteru reagovao na šokantnu vest o samoubistvu režisera. Poruke neverice i izjave saučešća porodici napisali su Ilajdža Vud, Nik Frost, Ron Hauard i drugi.

[Bibliotekar]

Umro je Nil Armstrong - prvi čovek koji je kročio na nebesko telo van Matične planete

U subotu 25. VIII je u Sinsinatiju u 82. godini života od posledica komplikacija nastalih nakon operacije srca preminuo Nil Armstrong, američki astronaut koji je kročivši na tlo Meseca 20. jula 1969. godine napravio „mali korak za čoveka, ali veliki korak za čovečanstvo”.

Rođen u Vapakoneti u Ohaju bio je još od svoje mladosti opčinjen avijacijom, eksperimentišući sa modelima letelica u tolikoj meri da je u ostavi kuće čak načinio i sopstveni vazdušni tunel. Letačku dozvolu stekao je u svojoj 16. godini, a 1947. se upisao na Perdju univerzitet i stekao diplomu inženjera aeronautike. Mobilisan je 1949. i učestvovao je kao pilot u Korejskom ratu letevši u 78 borbenih misija, za šta je nagrađen trima medaljama. Vrativši se na univerzitet zarad postdiplomskih studija 1952. je stekao i zvanje magistra aeronautike na Univerzitetu Južne Kalifornije. Zaposlivši se 1955. pri Nacionalnom savetodavnom komitetu za aeronautiku (preteča NASA-e) u svojstvu test-pilota on je u vazduhoplovnoj bazi Edvards bio letač koji je prvi testirao preko 200 različitih eksperimentalnih modela aviona, a među njima i najbrži ikada načinjeni avion sa ljudskom posadom, legendarni X-15. Godine 1962. bio je u grupi od 9 test-pilota koja je bila odabrana za izvršenje američkog svemirskog programa.



U kosmos se po prvi put otisnuo 1966. u misiji Džemini 8, a 20. jula 1969. je bio prvi čovek u istoriji koji je u 22.56 H stupio na tlo zemljinog satelita Meseca, kročivši sa zadnjeg stepenika Mesečevog modula misije Apolo 11 u jugozapadnom delu mesečevog Mora tišine. Dvadeset minuta kasnije priključio mu se i njegov kolega Edvin Oldrin, a potom su zajednički razvili američku zastavu i postavili memorijalnu ploču od nerđajućeg čelika sa porukom: „Ovde su ljudi sa planete Zemlje prvi put kročili na Mesec jula Leta Gospodnjeg 1969. Došli smo u miru za celo čovečanstvo.”



Skroman, požrtvovan i neopterećen slavom za koju je smatrao da mu se nezasluženo poklanja, ostao je i posle toga posvećeni, tihi i predani inženjer, koji je u svim intervjuima insistirao da ispravno planiran i sproveden let u kosmos nije ništa opasniji od pravljenja milk-šejka. „Ja sam i uvek ću biti zagriženi štedljivi inženjer u belim čarapama, rođen pod Drugim zakonom termodinamike, namočen u tablicama entalpije, u ljubavi sa dijagramima slobodnih tela, transformisan Laplasom i pokretan kompesibilnim strujanjem.”

Za razliku od nekih svojih kolega astronauta, među kojima su dvojica postali senatori, Armstrong se nakon znamenitog događaja posvetio univerzitetskoj karijeri i profesuri inženjerijskih nauka na univerzitetu u Sinsinatiju. U NASA-u se vratio dva puta kao ekspert istražnih komiteta za proučavanje nesreća Apola 13 i katastrofe šatla Čelindžer 1986. Svoje penzionerske dane provodio je na farmi u Ohaju leteći u svom slobodnom vremenu jedrilicama, koje je, tako nekarakteristično za naoko proračunatog inženjera, nazivao najbližim mogućim sredstvom čoveka za dostizanje ptica.

Čerdeset tri godine nakon događaja koji je po prvi put u istoriji čovečanstva objedinio planetu Zemlju i učinio svakog čoveka na njoj ponosnim na pripadništvo ljudskom rodu, žalosno je malo toga ostalo u ljudskoj svesti od tog uistinu herojskoga doba. Doba u kojem su Velika Nauka i Velika Država bili kadri da načine dostignuće koje je uznelo Čoveka. Posmatran iz savremene perspektive, u dobu u kojem su sitničarske opsesije, kalkulantske pretenzije, prizemna nastojanja i elektronski posredovana efemeralnost neosetno transformisali duh čoveka u ljušturu beznačajnosti, iz doba u kojem grandiozni projekti izazivaju ciničnu sumnjičavost, delo Nila Armstronga ostaje kao usamljeni svetionik čija svetlost pokušava da ukaže na pravac kojim bi u obilju prikrivenih hridi brod čovečanstva zapravo trebao da plovi zarad dostizanja zvezda koje su njegova iskonska sudbina.

Neka ti je dobar let, komandante. Nedostajaćeš nam.

[Upravnik]

Umro legendarni lider španskih komunista Santjago Kariljo

18. 09. 2012. - 20:47h

Santjago Kariljo, legendarni lider španskih komunista, generalni sekretar od 1960. do 1982, umro je juče u svom domu u Madridu u 97. godini. Njegovom smrću sa političke karte Evrope, više od dve decenije posle pada komunizma u istočnom delu kontinenta, odlazi poslednji veliki komunistički lider.

Kariljo je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa Enrike Berlinguerom i Žoržom Maršeom, bio simbol komunizma na zapadu i veoma istaknuta figura u političkom životu Španije.

Posle Građanskog rata dugo je bio u egzilu, ilegalno se 7. februara 1976. vratio u Španiju sa perikom koju mu je izradio lični berberin Pabla Pikasa, Arijas. Sa tom perikom Kariljo je uhapšen 22. decembra 1976. Ubrzo je pušten jer je proces demokratizacije u Španiji već bio započet, a već 9. aprila 1977. legalizovana je KP Španije.

Perika mu je vraćena 1996. na spektakularnom pomirenju kome su prisustvovali okoreli frankista Martin Vilja, ministar unutrašnjih poslova u vreme hapšenja, i Major Oreha koji je obavljao tu funkciju u vreme vraćanja perike.

Političku aktivnost počeo je 1934, sa 19 godina, kao sekretar mladih socijalista, a politički je ostao aktivan do pre nekoliko meseci. Svakog ponedeljka bio je gost u popodnevnom programu najslušanijeg „Radija Ser“ a njegove lucidne političke opservacije i procene izazivale su divljenje.

Kada je 23. februara 1981. pokušan vojni puč u Španiji, Kariljo-tada poslanik-bio je jedan od malobrojnih koji se nisu bacili pod klupe kada je poručnik Antonio Tehero zapucao u Parlamentu.

Godine 1985. bio je isključen iz KP Španije ali je sve do poslednjeg dana života bio cenjeniji i uticajniji od svoje odumiruće partije. Njegova smrt je vest dana u Španiji, a telegrame saučešća porodici poslali su svi politički lideri i kralj Huan Karlos.

Odlaskom Karilja i, pre nekoliko meseci, Manuela Frage sa političke scene Španije nestale su dve ličnosti koje su obeležile dva suprotna pola primerne španske tranzicije.

[branko]

Preminuo Vojin Dimitrijević

Direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević preminuo je danas u Beogradu. Dimitrijević je rođen 9. jula 1932. u Rijeci,

Pravo je doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gđe je radio kao nastavnik od 1960. do 1998. Godine 1998. je prevremeno penzionisan u zvanju redovnog profesora zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu.

Od 1995. je radio kao direktor Beogradskog centra za ljudska prava (od 1995), a od 2005. kao honorarni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union“.

Poslednjih 12 godina bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, od 2001. je bio član Stalnog arbitražnog suda u Hagu.

Bio je član i potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1982-1994) i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (od 2001-2003).

Jedan od osnivača Foruma za međunarodne odnose (1995) Član Srpskog PEN Centra (od 1986).

Nosilac je francuskog ordena Legije časti.

Autor ili koautor knjiga Teritorijalni azil, Međunarodne organizacije, Međunarodni odnosi, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam, Strahovlada, Insecurity of Human Rights after Communism, Ljudska prava - udžbenik, Ljudska prava i pripadnici oružanih snaga, Osnovi međunarodnog javnog prava, Međunarodno pravo ljudskih prava, Silaženje s uma. Objavio više od 250 članaka.