Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или само Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; рођен 14. јуна 1928. у месту Росарио, у Аргентини, убијен 9. октобра 1967. у селу Ла Игера, у боливијској провинцији Ваље Гранде) био је марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.
Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956–1959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.
Часопис „Тајм“ прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре (десно), коју је начинио Алберто „Корда“ Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.
Izvor: Vikipedija
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Glas Horhea Gonzalesa je podrhtavao. Bio je uzbuđen kao nikada ranije u svom lekarskom životu, koji u uzbuđenjima nije oskudevao.
Na drugom kraju žice, na 10.000 kilometara udaljenosti, na telefonskoj vezi je bio kubanski vođa Fidel Kastro.
I Fidelu je glas stao u grlu. I njemu je trebalo nekoliko trenutaka da se povrati i progovori.
Dr Gonzales je zvao Kastra iz mesta Valje Grande, iz unutrašnjosti Bolivije. To je ona zabita varoš u bolivijskim prašumama za čije se ime u svetu prvi put čulo, sada već daleke 1967. godine, u vreme likvidacije Če Gevare.
Nekoliko trenutaka pre tog telefonskog poziva, dr Gonzales i članovi njegove ekipe, u kojoj su bili kubanski i bolivijski civilni i vojni stručnjaci, pronašli su ono što su tažili 19 meseci. Iz zemlje koju su uporno raskopavali, ručno i uz pomoć buldozera, pojavile su se ljudske kosti. Po njihovim šemama i oznakama, ti posmrtni ostaci, označeni kao "skelet 2", trebalo bi da pripadaju slavnom gerilcu Če Gevari.
Dr Gonzales će kasnije ispričati da mu se učinilo da Fidelov glas podrhtava, da i taj tvrdi čovek, koji je u svom dugom životu, svašta preturio preko glave, u grču guta reči.
Rizik je još bio veliki, ali dr Gonzales niti je mogao da čeka, niti je sumnjao da su kosti koje je pronašao Čeove. Posle razgovora sa Kastrom, na vezi je imao Aleidu, Gevarinu udovicu, koja zajedno sa četvoro njihove dece, živi na Kubi.
NOVA potraga za Čeom krenula je potkraj 1995. godine u najvećoj tajnosti. Za tu operaciju znao je veoma uzak krug ljudi u Havani i La Pazu.
Zasluga za to novo Čeovo "iskopavanje" pripada američkom novinaru i istraživaču Džonu Li Andersonu. On je godinama, uporno i detaljno, radio na prikupljanju građe za kompletnu biografiju Čea Gevare, delo koje bi bilo lišeno romantike, improvizacija i maštarija. U tom "kopanju" po životu i smrti, "herojskog geriljerosa", kako su ga Kubanci zvali, Anderson se najviše bavio Čeovom smrću, jer je ona bila misterioznija od njegovog života.
O Čeovom životu, manje-više, sve je bilo poznato. Znalo se i kako je ubijen, 9. oktobra 1967. godine, u prašumama Bolivije. Ali, šta je bilo sa njegovim posmrtnim ostacima, to niko živ nije znao.
Po jednoj verziji, bio je sahranjen na nekom skrovitom mestu duboko u prašumama Bolivije, bez ikakve oznake i zapisa, tako da nikada ne bude pronađen. Drugi su tvrdili da je njegov leš odnet u Panamu i tamo spaljen. Treća verzija, sa kojom se najviše baratalo, bila je da je njegov leš spaljen u mestu Valje Grande, a njegov pepeo prosut iz aviona, iznad bolivijskih prašuma. Ovu poslednju verziju potvrdio je ovdašnji predsednik Bolivije Rene Barijentos.
ANDERSON je sve to uzeo sa rezervom. Če je odavno postao mit i bilo je teško razlučiti šta je u tom mitu istina, a šta nadogradnja mašte i pera neobuzdanih novinara. On je istraživao do kraja, detalj po detalj, svedoka po svedoka. Tako je i stigao do generala Maria Vargasa Salinasa.
Vargas je u vreme pogubljenja i sakaćenja tela Če Gevare bio jedan od vojnih zapovednika u varoši Valje Grande, baš tamo gde je iz sela La Igera, 9. oktobra 1967. godine, predveče, donet i izložen leš Čea Gevare.
On je kazao Andersonu ono u šta niko nije verovao. Čeovo telo, rekao je Vargas, nije spaljeno, nego je zajedno sa grupom pogubljenih gerilaca, sahranjeno tog istog dana u ponoć, pored zapuštene aerodromske piste lokalnog aerodroma. Sahrana je obavljena u najvećoj tajnosti i bez ikakvih oznaka.
TADA su na scenu stupile kubanske vlasti i porodica Čea Gevare. Bolivijska vlada je prihvatila njihov zahtev da se traže kosti sedmorice gerilaca i otkopavanja su počela u decembru, 1995. godine. Išlo je teško i sporo, uz sumnje da je, možda, sve to jedna velika podvala.
Od onog dana kada je nestalo telo Čea Gevare prošlo je skoro trideset godina, sećanja su izbledela, a ceo slučaj je poprimio dimenzije mita, koji je, nošen na krilima mašte, dobio neverovatne dimenzije.
Ipak, prvi kosturi su pronađeni, ali među njima nije bio onaj koji bi mogao biti Čeov. Gevarine kosti je bilo relativno lako prepoznati, pošto su njemu šake bile odsečene, a znao se i raspored rana na telu.
U jednom trenutku, 1996. godine, istraživači su se povukli, pa su se javile sumnje da je sve izgubljeno. U proleće 1997. godine, radovi su, međutim, nastavljeni.
U međuvremenu, uz pomoć najmodernijih aparata, obavljena su detaljna geometrička i geomagnetska snimanja na oko 10.000 kvadratnih metara terena u blizini stare aerodromske piste. Saslušano je oko 100 meštana, koji su u ono vreme bili direktni ili indirektni svedoci događaja sa Čeom Gevarom. Obavljeni su razgovori sa bivšim vojnicima i oficirima iz sastava osme divizije bolivijske armije, u čijoj je nadležnosti bila likvidacija gerile Ernesta Gevare.
U maju 1997. godine, radovi su krenuli intenzivnije. U podne 28. juna, ekipa dr Gonzalesa je zaustavila mašine. U razrovanoj zemlji pojavio se novi skelet. Po ostacima odeće i po tome da na skeletu nije bilo kostiju od šaka, relativno lako se zaključilo da su to zemni ostaci Čea Gevare.
"Če je najzad umro", napisao je jedan lokalni hroničar na vest da je grob slavnog "geriljera" konačno pronađen.
I dok su se zbunjeni Bolivijci pitali šta će sada biti sa posmrtnim ostacima Čea Gevare, istraživači su njegove kosti, u najvećoj tajnosti i u strahu da ne dođe do protesta lokalnog stanovništva, odneli u jednu japansku bolnicu kod grada Santa Kruz, na jugoistoku zemlje, da bi se izvršila njihova identifikacija.
Posle desetak dana, stručnjaci su rekli poslednju reč: - Jeste, on je.
MAUZOLEJ
I, Čeove kosti su 12. jula specijalnim avionom odnete na Kubu, tamo gde je počela njegova legenda i gde živi njegova porodica.
- Ukrali su nam Čeove kosti - izjavio je na tu vest Herardo Karasko, član gradskog veća u varoši Valje Grande.
Tri meseca kasnije, Če je sahranjen u Santa Klari, u centralnom delu Kube.
(Nastaviće se)
Svetac ispod Anda
21. maj 2006
MIT o Čeu Gevari nije se predavao ni onda kada je počelo otkopavanje njegovih zemnih ostataka. Otima se da bi ljudi mogli da ga traže i sreću u dalekim prašumama Bolivije, u klancima nebeskih Kordiljera, koji natkriljuju lanac latinoameričkih zemalja između Pacifika i Atlantika.
Kad su otkopavanja i potraga za Čeovim kostima bili odmakli, među ljudima koji su na tome radili, pojavile su se sumnje da ih je general Vargas, možda, obmanuo, da je to učinio iz želje da se na Čeu i on proslavi, ili jednostavno zbog toga što je i on, u poodmaklim godinama, počeo da fantazira.
- Ljudi, verujte mi - vapio je stari general. - Pa, ja sam one noći bio tamo.
A onda se, kada je operacija bila pri samom kraju, u javnosti pojavio još jedan general - Gari Prado, koji je u vreme likvidacije gerilske grupe Čea Gevare, bio poručnik. On je onih oktobarskih dana 1967. komandovao jedinicom koja je zarobila ranjenog Čea Gevaru. Prado je bio prvi bolivijski oficir koji je saslušao i identifikovao kubanskog gerilca.
- Nemojte gajiti iluzije - izjavio je on. - Telo Čea Gevare nije u zemlji. Njegovi posmrtni ostaci su spaljeni, a njegov pepeo razasut po planinama.
To je ista verzija koju je izneo i ondašnji predsednik Bolivije Barijentos.
O smrti i "sahrani" Čea Gevare, kružile su godinama neverovatne priče.
Jedna od njih jeste da je Čeu onda bila i glava odsečena i da je, zamotana u crno platno, poslata u laboratoriju Cije, u Vašington, na ispitivanje.
BIVŠI bolivijski komandos - "zelena beretka" Pedro Lejo, ispričao je novinaru meksičkog lista "Sijempre" da je on bio dželat koji je odsekao i ruke i glavu Čeu Gevari. Njegovo svedočenje je jezivo:
- Dok sam se pripremao da to uradim, morao sam da stavim nekakvu krpu preko Čeovih otvorenih očiju. Prosto sam osećao da me gleda... Šake sam mu odsekao odmah iza zgloba. Odsečenu glavu zamotao sam u nekakvo crno platno i sve to stavio u veliku staklenu posudu sa formalinom. Predao sam sve to mom šefu, a on je "paket" prosledio Felisku Ramosu, agentu Cije.
I priča medicinske sestre Suzane Osinage nije ništa manje jeziva. Ispred bolnice u Valje Grande, odmah pored perionice, ispred koje je bio izložen Čeov leš, otvorila je malu radnju za prodaju suvenira za turiste koji tu stižu, sledeći "Čeovu turu". Već godinama ponavlja i prodaje svoju priču:
- Bila sam bolničarka ovde, kada su doneli leš Čea Gevare. Jednog lekara i mene su odredili da se staramo o lešu, odnosno da ga pripremimo za pokazivanje novinarima i meštanima. Oprali smo ga šmrkom iz gumenog creva. Vojnici su ga izneli na nosilima i položili na betonsku platformu ispred perionice. Tu je bio izložen nekoliko časova. Posle su ga vratili u mrtvačnicu radi obdukcije. Pored nas, osoblja iz bolnice, bilo je tu i drugih ljudi. Naredili su da mu odsečemo ruke iznad šaka. To je urađeno. Neko je rekao: "A šta da radimo sa Čeovim srcem? Da ga izvadimo i da ga sačuvamo? A šta će nam!?" I ostavili smo ga...
Uz priču o Čeovom srcu, koja svakog puta ima neki novi detalj, Suzana Osinaga proda zabezeknutim turistima i neki od svojih suvenira.
STANOVNICI Valje Grande i seljaci iz okolnih sela i dalje sumnjaju da su pronađene Čeove kosti. Njima je teško palo to prekopavanje.
U tim krajevima, Če je, maltene, postao svetac.
Lokalni hroničari i retki namernici, zabeležili su da su u zabitim selima starice palile sveću za dušu Čea Gevare i molile se.
- Dušice moja, Če, spasi meni sirotoj moju kravicu...
Pre nekoliko godina, starija žena iz okoline sela La Igera, onog u kojem je Če ubijen, ispričala je lokalnom novinaru šta joj se desilo:
- Nailazi Če preko planine. Poznala sam ga, kako da nisam. Velika mu brada i duga kosa, a oči svetle kao nebo. Ja stala, gledam i krstim se. A on mi kaže. "Ispod ove stene ima vode". Nema, gospodine, odgovaram ja, a on opet veli: "Ima, ima". I ode. Sutradan, naiđem opet pored one stene, a ispod nje izvire voda...
Turistički radnici iz Valje Grande otvorili su pre nekoliko godina "Čeov put", koji vodi od Valje Grande do sela La Igera i one sirotinjske škole, na čijem je zemljanom podu Če Gevara proživeo svoje poslednje trenutke. To je jedini vidljiv trag Čeove gerile u Boliviji.
DVA dana uoči tridesete godišnjice Čeovog pogubljenja, u varoši Valje Grande javio se jedan novi svedok - Marselino Kardenas, bivši vojnik bolivijske armije, koji je u vreme događaja u Valje Grande, 8. i 9. oktobra, bio stražar pored Čeovog leša.
- To što su iskopali - kaže on - to nisu Čeove kosti. Ja to znam bolje od drugih, jer sam na straži čuvao Čeov leš, a znam da su još jednom gerilcu bile odsečene šake.
Seljaci iz La Igere i okoline Valje Grande, kada su čuli za tu izjavu, počeli su da se krste, zahvaljujući Bogu što im je poslao tog vojnika Kardenasa kao dar neba.
Meštani varoši Valje Grande i indiosi iz La Igere i dalje su uvereni da kosti svetog Ernesta leže u njihovoj drevnoj zemlji i da ih niko ne može iskopati iz utrobe Anda.
- I meni se čini da je još tamo - kaže učiteljica u penziji Hulija Kortes, "poslednja žena" u životu Če Gevare. To je ona lepa devojka, koja je u prepodnevnim časovima, 9. oktobra 1967. godine, ušla u onu prašnjavu i okrvavljenu školsku učionicu, u kojoj je, prislonjen uza zid, ranjen i nemoćan ležao Če Gevara. Ona je bila učiteljica u toj školi. Kapetan Prado i agent Cije Feliks Ramos dozvolili su joj da Čeu donese šolju tople supe.
- Uzeo je samo dva-tri gutljaja - priseća se Hulija.
Hulija je izašla iz učionice, uzbuđena i prestravljena. Memljiva prašina iz školske učionice mirisala je na smrt. Ostala je sa strane u dvorištu, gde je bilo još meštana.
A onda su odjeknuli pucnji. Izneli su leš Gevare, ispred škole, na sunce.
- Bio je prelep i u smrti - kaže učiteljica, u čiji se život takođe uvukla tragična sudbina slavnog geriljerosa.
Ernesto postaje Če
22. maj 2006
ČE Gevara se rodio u argentinskom industrijskom gradu Rozario 14. juna 1928. godine.
Otac Ernesto Gevara Linč, arhitekta po struci i konstruktor po zanimanju, pripadao je argentinskoj oligarhiji. Pamte ga kao veselog i komotnog čoveka, koji se zanosio velikim idejama i fantastičnim projektima, ali se ne bi reklo da se satirao od rada. U njegovim žilama je tekla španska i irska krv.
Selija de la Serna, Čeova majka, bila je jedna od najlepših i najbogatijih udavača u Argentini, španskog porekla i po muškoj i po ženskoj liniji.
Dve godine posle Čeovog rođenja, roditelji su ustanovili da Ernesto boluje od astme. Svi pokušaji lečenja su bili bezuspešni, pa je porodica, na sugestiju lekara, odlučila da se odseli iz vlažnog Buenos Ajresa, gde su se nastanili posle sklapanja braka. Odselili su se u Kordobu, u varoš Alta Grasija, duboko u unutrašnjosti zemlje, gde je Ernesto ređe dobijao napade astme.
U Kordobi je Gevara završio gimnaziju, bavio se sportom koliko je mogao, a onda se porodica, kada je Čeu bilo 19 godina, ponovo vratila u Buenos Ajres, da bi on upisao medicinski fakultet.
U to vreme, Ernesta su pozvali na regrutaciju. Nalaz vojne komisije je bio da je taj mladić delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu.
Tako je zbog nesposobnosti oslobođen vojne obaveze čovek koji će postati najslavniji gerilac 20. veka i revolucionar od kojeg će drhtati režimi Latinske Amerike.
U to vreme, bračni par Gevara nije više bio na okupu. Razdvojili su se, pa je Če živeo sa majkom, za koju je inače bio više vezan, možda i zbog toga što je i likom i karakterom bio u domenu njenog genetskog sklopa. Otac je otišao da živi sa drugom ženom.
TADA već, za vreme studija, počeo je da dolazi do izražaja nemirni i pomalo avanturistički duh mladog Gevare. Kao student, zajedno sa svojim školskim drugom Albertom Granadom, obišao je dobar deo Argentine i Latinske Amerike.
Poslednji ispit na medicinskom fakultetu položio je 11. aprila 1953. godine. Diplomirao je, ipak, na vreme, sa nepunih 25 godina. Gevara je telefonom javio radosnu vest roditeljima. Selija je zaplakala od radosti, a otac, kojem su poslovi išli sve lošije, već tog istog dana je video svog sina u lekarskom mantilu u jednoj od uglednijih bolnica u gradu.
"Moja radost je", zapisao je Gevara-otac, "bila velika, ali je kratko trajala. Ernesto mi je saopštio da opet kreće na put, ovog puta na veliku 'severnu turneju' koja će obuhvatiti maltene sve zemlje Latinske Amerike na obali Pacifika."
U La Pazu, gde će ostati više od msec dana, Če je sreo Argentinca Rikarda Roha, mladog advokata, koji je iz Argentine zapravo pobegao.
Brzo su se sprijateljili. "Kad sam ga prvi put video", zapisao je Roho kasnije u svojoj knjizi "Moj prijatelj Če", "Gevara me uopšte nije impresionirao. Bio je ćutljiv, radije slušao i pitao, nego što je govorio. U ono vreme jedino što nas je povezivalo bila je činjenica da smo obojica bili bez novca..."
Prijateljstvo je ipak sklopljeno, i veoma je moguće da je Roho, kao iskusniji "levičar" izoštrio Gevarine "revolucionarne nagone", i da ga je, ipak, zaintrigirao da se domogne Gvatemale gde su se dešavale "nove i interesantne stvari". Tamo je mirisalo na revoluciju, govorilo se onda u levičarskim krugovima i među mladim ljudima Latinske Amerike.
NEGDE potkraj oktobra 1953. Gevara je stigao u Gvatemalu, zemlju koja je vrila od nemira i straha da će Amerikanci tamo vojno intervenisati.
Gvatemala je onda preživljavala ozbiljne revolucionarne potrese i promene, mada stvarne revolucije nigde nije bilo. Ta vrenja i žestoki pritisci iz Vašingtona na reformistički režim Hakoba Arbensa, privukli su u Gvatemalu nemali broj latinoameričkih levičara, mladih ljudi, intelektualaca i potajnih revolucionara.
Mladi, šarmantni i buntu skloni Argentinac Ernesto Gevara brzo se uklopio u te krugove koji su ga rado prihvatili.
Tada su i počeli da ga zovu Če. Tako, inače u Latinskoj Americi i u Španiji često zovu Argentince, zbog one njihove tako česte uzrečice i poštapalice "če", koja znači i puno i malo.
Argentince po tome najlakše i prepoznaju. U njih, to "če" je neizbežna poštapalica u svakodnevnom govoru. Oni nju koriste za oslovljavanje sagovornika, za predah, za sopstvenu identifikaciju, za pozdrav.
Tako je argentinsko "če" u slučju Ernesta Gevare, postalo Če i ubrzo se pretvorilo u njegovo lično ime koje će steći svetsku slavu i podstaći pojedine ljude na Zelenom kontinentu, a i van njega, da tu rečcu počnu da nose na majicama i daju je kao lično ime svojoj deci.
I SAM Gevara prihvtio je novo ime i tako je ostalo zauvek.
- Kako da mi se ne sviđa to ime - rekao je jednom prilikom Če Gevara. - Za mene to Če znači nešto najlepše i najznačajnije u mom životu.
Posle pobede kubanske revolucije, kada je postao direktor Nacionalne banke Kube, Gevara se na kubanskim novčanicama tako i potpisivao. Samo sa Če.
Jedino ga njegova majka Selija tim novim imenom Če nije nikad oslovljavala. Za nju, on je ostao Ernesto.
- Kada sam ga prvi put srela, nije me naročito impersionirao, mada je bio zgodan momak. Delovao mi je tako slab i nemoćan. Disao je teško. Čulo se kako iz njegovih grudi izlazi sipljiv i isprekidan zvižduk...
Tim rečima mi je, za vreme jednog susreta u Havani, početkom sedamdesetih godina, ispričala svoje utiske o poznanstvu u Gvatemali sa Ernestom Gevarom Peruanka Hilda Gadea, bivša supruga Če Gevare. Ona nije njegova udovica. Udovica je jedna druga žena - Aleida Marč, Kubanka koju je Če sreo i zavoleo u vreme gerilskog ratovanja na Kubi.
Sredinom juna 1954. u Gvatemalu su iz susednog Hondurasa ušle intervencionističke trupe.
Režim Hakoba Arbensa je srušen. Gevara se sklonio u argentinsku ambasadu, a onda je kao i mnogi drugi seo na voz i pobegao u Meksiko.
Nije pomišljao da se vrati u Argentinu.
Susret sa Kastrom
23. maj 2006
Piše: Borislav Lalić
ČE Gevara nije stigao u Meksiko iz Gvatemale kao "pečeni revolucionar", jer u Gvatemali revolucije nije ni bilo, ali je u njemu sve više sazrevalo uverenje da mu lekarska diploma neće biti životna sudbina.
Tada još nije bio revolucionar po zanimanju, ali jeste po svom temperamentu. Na tu stranu ga je vukla ona genetska žica njegove majke koju nisu bez razloga u Buenos Ajresu zvali Buntovnica, mada se tako nešto, i to još u ono vreme nije moglo očekivati od jedne prelepe, nežne i bogate žene.
Čeu je u ono vreme bilo svega 26 godina. On je u svojoj duši bio pesnik, putnik, pomalo avanturista, tragač za istinom "zelenog kontinenta" i za svojom sopstvenom sudbinom. - On je onda - kaže Gadea - bio revolucionar u srcu.
Gevara i Gadea su, na početku 1955. godine već bili verenici, a uskoro potom će se i venčati.
Jednog dana, Ernesto je stigao u iznajmljenu sobu, u kojoj je živeo sa Gadeom, sav ozaren.
- Idem u Kinu - kazao je i objasnio da će na put krenuti brodom koji odlazi iz meksičke luke "Verakruz" u Šangaj.
- Nisam bila sigurna da će se Če, ako krene preko sveta, ikada više vratiti u Meksiko - kaže Gadea.
Buduća supruga Če Gevare mora da je tih dana, u proleće 1955, osećala više od bilo koga drugog da nemirni duh njenog verenika neće biti lako ukrotiti, i da će on, ako se dohvati Kine, koja je onda inače bila njegova opsesija, krenuti dalje - ka Vijetnamu...
I dok se Če, zajedno sa svojim meksičkim drugom Eduardom Toresom, pripremao za put u Šangaj, u život tog mladog čoveka, igrom sudbine, se umešao jedan nesvakidašnji slučaj i jedan noćni susret, koji će potpuno promeniti njegov život, i od anonimnog i pomalo anemičnog argentinskog lekara, napraviti legendu kontinentalnih razmera.
U julu 1955. Če je obavestio svoju verenicu da će se tog dana kući vratiti kasno.
- Idem da se sastanem sa Kubancima - kazao je. - Biće tamo i Fidel Kastro.
Kastro onda nije bio nepoznat u Meksiku. Za njega je Če Gevara čuo još u Buenos Ajresu. U Gvatemali, za vreme dramatičnih prošlogodišnjih događaja, među levičarima je često pominjano njegovo ime.
Kastro se pročuo po svom samoubilačkom napadu na kasarnu "Monkada", posle čega je osuđen na 15 godina robije.
Napad na kasarnu "Monkada" se, međutim, pretvorio u pravu katastrofu. Većina članova Kastrove ekspedicije je pobijena na licu mesta. Jedan manji broj je pobegao, dok je sam Fidel Kastro, sa još 28 drugara, poslat na robiju. Kastru je tada bilo svega 27 godina. Bio je mlad pravnik, poznat po svom neukrotivom karakteru, briljantan govornik, vrhunski sportista, "buntovnik po rođenju".
MALO je ko onda verovao da će se Kastro ikada vratiti na političku scenu Kube. Međutim, dve godine kasnije, on je izašao iz zatvora. Zakačila ga je opšta amnestija koju je režim Fulgensija Batiste dao za sve političke zatvorenike. Sam Batista, koji će prekasno shvatiti da je to bila kobna greška njegovog života, očigledno da onda nije mnogo držao do opasnosti od Kastra. Mora da je bio poverovao da je tom mladom buntovniku, posle onog šta mu se desilo na "Monkadi" i posle robije, dosta revolucije i zaletanja.
Kastro je odmah po izlasku iz zatvora, preko SAD, otišao u Meksiko. Sa njim je krenuo i brat Raul i nekoliko drugova koji su preživeli "Monkadu".
- Naš otac Anhel - ispričao mi je mnogo godina kasnije Kastrov stariji brat Ramon, direktor jedne farme na Kubi - bio se onda pomirio sa time da je Fidel stavio glavu u torbu i da će za njega teško biti spasa. Žalio je samo zbog Raula. Nije nikako mogao da oprosti Fidelu što Raula vuče za sobom, što će mu negde slomiti vrat.
Kada se domogao Meksika, Kastro je preko štampe poslao poruku režimu u Havani: ne zavaravajte se, ja dolazim što pre budem mogao, da dovršim ono što sam započeo na "Monkadi" i da Kubu oslobodim diktature.
Niko, pa ni sam režim u Havani, nije uzimao ozbiljno te njegove pretnje iz Meksika. Če Gevara jeste.
FIDEL Kastro i Če Gevara sreli su se sredinom jula 1955. godine u kući Kubanke Marije Antonije Gonzales, u srcu Sijudad Meksika. Če je u tu kuću ušao u osam časova uveče, a izašao je iz nje ujutru u zoru. Razgovarali su te noći njih dvojica punih deset časova.
- O čemu? - zapitao sam Hildu Gadea, koja je te noći uzalud čekala da se njen verenik vrati na spavanje.
- Pa, valjda o revoluciji - kazala je ona. - Posle tog susreta više nije pominjao putovanje u Kinu. Bio je drugi čovek. Če je te noći, očigledno, postao član Kastrove ekspedicije za osvajanje Kube. I "fidelista" zauvek.
Gevara je već sutradan, kako se priseća njegova bivša žena, obavestio svog druga Toresa da odustaje od Kine, da nikuda ne ide. Tog istog dana vratio je kartu za brod za Šangaj.
- Sastajali su se bar tri puta nedeljno - priča Gadea. - Če mi nije pričao o tome šta se sprema, ali sam naslućivala da se Kubanci spremaju za pohod na Kubu i da će on ići sa njima. Nisam ga odgovarala, valjda zbog toga što sam znala da u tome nemam nikakve šanse. Onda sam ga već dobro poznavala. Priznajem, u dubini duše, bila sam zabrinuta zbog svega toga. I meni je to onda ličilo na avanturu, ali sam se uzdržavala da o tome govorim.
Če, očigledno, nije sumnjao. On je bio uveren da je, konačno, sreo čoveka koji, ne samo da zna šta hoće, nego je spreman da to šta hoće i uradi.
"MALA MOJA, MAO"
JEDINO što je Čeu ostalo od nesuđenog puta u Kinu, bio je nadimak koji je dao svojoj ćerki Hilditi koja se rodila pre nego će sa Kastrom otići na Kubu.
Sva njegova pisma iz Sijera Maestre, a kasnije i iz sveta, počinjala su:
"Mala moja Mao..."
Če je, očigledno, teško preboleo Kinu i Mao Ce Tunga.
Gerilac u krvi
24. maj 2006
PIŠE: Borislav LALIĆ
A ONDA je kucnuo čas istine. Posle priprema koje su trajale više od godinu dana, Kastrova ekspedicija je bila spremna da krene u oslobađanje Kube.
Kastro je za ekspediciju kupio staru i prilično izrabljenu jahtu "Granma". Na brodu je bilo mesta za 25 ljudi, a Kastro je ukrcao njih 82. Tolika je bila njegova ekspedicija.
Među Kubancima je, kao jedini stranac, bio i argentinski lekar Če Gevara. Njemu je bilo namenjeno da se brine o zdravlju ekspedicije, ali će se ubrzo pokazati da tako nije bilo suđeno.
Brod je isplovio iz meksičke luke "Tukspan" kod Vera Kruza 25. novembra 1956. godine. Na obale Kube, tamo negde u podnožju planine Sijera Maestra, brod je trebalo da stigne ujutro 30. novembra. Sa pripadnicima pokreta "26. jul", koji je dobio ime po onom napadu na kasarnu "Monkada", bilo je dogovoreno da se organizuju manifestacije u gradu Santjago de Kuba, a da specijalne grupe tog pokreta dočekaju ekspediciju u blizini obale.
Sve je krenulo naopako. Snažno nevreme je tih dana zahvatilo područje Meksičkog zaliva. "Granma" samo što se nije raspala. Počela je da propušta i vodu. Većinu članova ekspedicije je zahvatila morska bolest. Put se odužio. Nije više bilo ni hrane. A onda je došlo i ono najgore. Umesto 30. novembra, "Granma" je na obalu prispela 2. decembra 1956. godine, i to na pogrešno mesto. Režim diktatora Batiste bio je obavešten o ekspediciji i priredio je Kastru paklen doček. Desilo se nešto slično "Monkadi", čak možda i gore. Od 82 člana ekspedicije preživelo je samo njih 16 i to u dve odvojene grupe, koje su se na obroncima Sijera Maestre spojile posle nekoliko dana lutanja.
MEĐU preživelima bili su i braća Kastro i Če Gevara. Dan posle nesrećnog iskrcavanja sa "Granme" i masakra u priobalnim močvarama i plantažama šećerne trske u podnožju Sijera Maestre, Kastro je uz sebe imao samo dvojicu saboraca - Faustina Pereza i Univerza Sančeza. On u tim trenucima nije mogao znati šta se zbilo sa ostalima.
Posle tri dana lutanja i skrivanja, Kastro je zapitao svoje saputnike da li brda uz koja su počeli da se penju pripadaju vencu Sijera maestre. A kad je dobio potvrdan odgovor, zagledao se u vrh planine, ćutao je neko vreme, a onda je kazao:
- Batista je izgubio ovaj rat...
Njegovi saputnici nisu progovorili ni reči.
Dan kasnije, kad se iz šume pojavila još jedna grupa preživelih "brodolomnika", među kojima su bili Raul Kastro, Če Gevara, Huan Almeida i njih još šestorica, Kastro je počeo da se ponaša kao vojskovođa.
Bilo ih je ukupno šesnaest. Revolucija je mogla da počne.
O tom spajanju dve grupe "brodolomnika" piše u svojim sećanjima Rene Rodriges, jedan od članova te ekspedicije. On je bio u grupi sa Čeom.
- Kad smo se svi okupili - priča Rodriges - Kastro je rekao:
"Sada znam da su dani diktatora Batiste odbrojani", kazao je zagledan preko nas i beskrajnih planataža šećerne trske, prema Havani.
- Sledio sam se - kaže Rodriges. - Pa ovaj čovek je lud, pomislio sam, ali nisam ništa rekao.
JEDINI čovek koji u tim trenucima, izgleda, nije sumnjao u taj "ludački optimizam" Fidela Kastra bio je "trupni lekar i jedini stranac u ekspediciji Ernesto Če Gevara.
Otkako je sreo Kastra u kući Marije Antonije u Meksiku, Če je bio potpuno opsednut njime. Taj čovek atletske korpulencije i magnetske ličnosti u potpunosti ga je sludeo i zauvek uzeo pod svoje.
Na svojim čestim i dugim lutanjima po Latinskoj Americi, razapetoj između bede i nade, on nigde nije sreo takvog čoveka. Nije ga bilo ni u Gvatemali, a tamo je bilo ljudi koji su hteli da se bore, da je samo imao ko da ih povede.
Če je u Kastru našao vođu i oslonac za sva ona njegova romantična sanjarenja o revolucionarnom preobražaju "zelenog kontinenta", za svoju pesničku i avanturističku dušu, za sve one potajne i veličanstvene juriše na donkihotovske vetrenjače.
Če je osećao da samo Kastro može da ga povede tim stazama, da je našao vođu.
Slabašan i iscrpljen, teško je disao i još teže koračao dok su se peli obroncima Sijera Maestre, ali nije sumnjao u ono što je Fidel rekao.
U dubini svog ljudskog i intelektualnog bića, Če jeste bio revolucionar, ali nešto drugačijeg kova od onih revolucionarnih pregalaca koje je "klesala" leva teorija od Lenjina pa naovamo. On je bio revolucionar, ali sa bitnim komponentama sanjara, pesnika i avanturiste.
Če Gevara je, bez velike bojazni od preterivanja, bio daleki potomak "tužnog viteza od La Manče" Don Kihota.
KASTRA je, takođe, privlačio taj neobični mladi čovek iz Argentine. On kao da je u Čeu našao "drugu polovinu" svoje revolucionarne ličnosti - onu nebesku, pesničku, maštarsku. Kastro jeste bio veliki optimista i vizionar, ali on je u svakom trenutku čvrsto stajao na zemlji. Če je leteo.
Če je već posle nekoliko sedmica "vojevanja" na Sijera Maestri bio vojnik kubanske revolucije.
- Prošli smo kroz prvu našu bitku - napisao je kasnije Kastro - i Če, koji je bio naš trupni lekar, već je postao i naš vojnik. Prošli smo kroz drugu pobedničku bitku i Če više nije bio samo naš vojnik i naš lekar, nego i naš najistaknutiji borac u toj bici.
Kastrovi gerilci sa Sijera maestre ubrzo će zaboraviti da je Če ikada bio lekar. On je postao jedan od "vođa" pobunjeničke vojske, uz samog Kastra, najistaknutija i najpopularnija ličnost među njegovim "barbudosima".
"Bio je najneobičniji među svim našim revolucionarima", napisao je Kastro o Čeu. On je spadao među one ljude koje odmah zavolite zbog njihove jednostavnosti, divnog ljudskog karaktera, drugarskog ophođenja sa svima, zbog njihove ličnosti. A uz sve to, Če je bio virtuoz gerilske borbe. Ako je kao gerilac imao Ahilovu petu, onda je to bila njegova preterana hrabrost, njegovo potuno preziranje opasnosti.
U martu 1957. godine, u Sijera Maestri, Kastro je saopštio Čeu da je od tog trenutka "el komandante" - major kubanske vojske. Tako je Če dobio najviši čin u kubanskoj revolucionarnoj vojsci.
RAZVOD
NEKOLIKO sedmica posle pobede Kastrove revolucije, Hilda Gadeo je iz Perua, sa ćerkicom Hilditom, doletela u Havanu. Na Aerodromu "Hose Marti" dočekao ih je Če Gevara, zagrlio svoju ćerku Mao i rekao Hildi:
"Među nama je gotovo. U mom životu postoji druga žena. Sreo sam je u Santa Klari..."
Na prepad - guverner
25. maj 2006
Piše: Borislav LALIĆ
FRANCUSKI novinar Viktor Franko, koji je u prvoj godini posle pobede Kastrove revolucije posetio Kubu, prvo je otišao kod slavnog američkog pisca Ernesta Hemingveja, koji je tada živeo i stvarao u okolini Havane i gajio je otvorene simpatije za Kastra još dok je ovaj bio u Sijeri Maestri.
- Šta mi savetujete da vidim na Kubi? - zapitao je izveštač "Frans soara" Hemingveja.
- Potražite Če Gevaru - odgovorio je pisac. - Taj mladić nije Kubanac, ali ga Kubanci smatraju svojim. On je i mene veoma impresionirao i zainteresovao. To je fascinantna ličnost, redak čovek...
Če je na Kubi već bio u svom elementu. Pisao je članke, organizovao novu vlast, putovao po svetu kao novi kubanski ambasador, a u intervalima, kada god je za to bilo mogućnosti, vodio je duge razgovore sa Fidelom Kastrom. Ti razgovori su znali da potraju i po celu noć, kao onaj u Meksiku kada su se prvi put sreli.
U međuvremenu, Če je postao direktor kubanske Centralne banke, što je mnoge iznenadilo, jer je njegovim drugovima i poznanicima bilo teško da zamisle da taj revolucionar, pesnik i pustolov, može sesti u bankarsku fotelju. Ali, seo je, i to na način koji samo Kastru i njemu može da priliči.
Naime, onda se pričalo da je Če sasvim slučajno postao direktor banke.
- Je li to istina? - zapitao je francuski novinar Viktor Franko Čea.
- Jeste - odgovorio je ovaj. - Jednog dana na sednici ministarskog saveta skoro da sam bio zaspao. Bio sam umoran i neispavan, a bilo je i vruće. U jednom trenutku Fidel je zapitao da li među nama ima nekog ko je ekonomista. Meni se učinilo da pita da li je neko od nas komunista. I javio sam se, a da nisam ni znao zašto pita. Fidel je onda rekao da ću ja biti direktor Centralne banke. Trgao sam se, ali bilo je kasno.
- Da li je zaista bilo tako? - insistirao je novinar.
- Možeš slobodno i napisati i ispričati bilo kome da sam ti to ja lično kazao. Bilo je tako.
- A da li ste vi onda bili komunista?
- Jesam, ali nemam nikakvu člansku kartu da ti pokažem. Moraš mi verovati na reč.
TEK, svejedno, iz trezora Centralne kubanske banke počele su da izlaze novčanice sa onim kratkim i karakterističnim potpisom "Če".
Ako se izuzme Kastrov govor odbrane na suđenju posle napada na kasarnu "Monkada" 1953. godine, kubanska revolucija je došla na vlast bez ikakvog definisanog političkog programa i bez određene ideologije.
Kastrov revolucionarni poduhvat sa Sijera Maestre bio je jedna od najbriljantnijih narodnih pobuna u ovom veku, ali teško revolucija u striktnom smislu te reči. To je Kastro i sam priznao kada su njegovi "barbudosi" pobedonosno ušli u Havanu.
- Revolucija tek sad počinje - rekao je on.
Če se u tom periodu pokazao kao glavni teoretičar kubanske revolucije. On je jedini, izgleda, bio u stanju da iz maratonskih razgovora, koje je vodio sa Kastrom, izvuče suštinske ideje i svemu tome da teoretsko objašnjenje i pisanu formu.
Već u prvoj godini posle revolucije, Če je publikovao svoje prvo teoretsko delo "Gerilsko ratovanje". Polazeći od iskustava kubanske revolucije i realnosti Latinske Amerike, za koju je imao najviše razumevanja i saznanja, Če je u tom delu postavio sledeće tri postavke:
- Narodne snage u bilo kojoj zemlji Latinske Amerike mogu da dobiju rat protiv regularne vojske;
- Ne mora se uvek čekati da se steknu svi uslovi za revoluciju. Pobunjeničko žarište, što će reći stvaranje gerilskog pokreta, makar u reduciranim dimenzijama, može biti dovoljno da se ti uslovi stvore i da revolucija krene;
- Kada je reč o Latinskoj Americi, planina, a ne grad, je pravo mesto oružane borbe. Gerila u planinama i džunglama, a ne gradski oružani poduhvati, predstavlja političko-vojnu prethodnicu moguće revolucije - socijalističke, antiimperijalističke i antioligarhijske.
ČE je, kao i Kastro, verovao u latinoameričku revoluciju, isto kao što su obojica bila ubeđena da se na tom kontinentu ništa ne može uraditi bez upotrebe sile.
- Niko ne može sprečiti izvoz jednog primera - rekao je Če Gevara na Interameričkoj konferenciji u Punta del Este. SAD bi to htele, ali primer nije roba pa da se zaustavlja na granici.
Ono šta Fidel Kastro i Če Gevara onda nisu mogli, ili nisu hteli da shvate, to je da kubanska revolucija ne samo da neće izazvati i podstaći nove revolucionarne požare u zemljama Latinske Amerike, nego da će ih baš "zaslugom" svog primera, ukočiti i onemogućiti za jedan duži period.
Kubanska revolucija, naročito kada je sredinom 1961. godine počela da "crveni", izazvala je takva reagovanja i takva strahovanja u Americi da je u Vašingtonu zauzet strategijski i definitivan stav da se ni po kakvu cenu ne sme dozvoliti da se "nova Kuba" igde ponovi na "zelenom kontinentu".
Če Gevara, a naročito Fidel Kastro, će to shvatiti sedam godina kasnije, na primeru "pobunjeničkog žarišta" u Boliviji, koje je ugašeno pre nego je i zapalilo plamen revolucije. U gašenju tog "žarišta" presudnu ulogu je odigrao Vašington, a ne bolivijska armija.
No, svejedno, Če je onda već usmerio svoj pogled prema Andima.
GDE JE ČE?
DOK je Če putovao po svetu kao Kastrov "leteći ambasador", njegova nova supruga Aleida je u Havani rađala decu - sve jedno za drugim. U tih pet-šest godina njihovog braka izrodila ih je četvoro - ćerke Aleidu i Seliju i sinove Ernesta i Kamila.
U međuvremenu on je na Kubi bio direktor Narodne banke, ministar industrije, jedan od Kastrovih prvih vojnih zapovednika, a pre svega teoretičar kubanske revolucije.
Tako je bilo do 14. marta 1965. godine. A onda je Če nestao, kao da je u zemlju propao.
Oproštajna pisma
26. maj 2006
Piše: Borislav LALIĆ
GDE je Če Gevara?
Tokom 1965. godine, to pitanje je postavljano na Kubi, u Evropi i Latinskoj Americi, a naročito u Vašingtonu, čije su obaveštajne službe činile sve što je u njihovoj moći da mu uđu u trag.
Na to pitanje odgovor je moglo da da samo desetak ljudi u Havani i, možda jedna mlada, lepa žena Tamara Gutijeres Bunke, koja se te jeseni nalazila negde u Južnoj Americi i koja će se kasnije u svetu pročuti kao Tanja Gerilka.
Pritešnjen takvom atmosferom, Kastro je na jednom mitingu 28. septembra, u Havani, izjavio pred masom okupljenog sveta:
"Uskoro ću vam obelodaniti jedan dokument koji nam je stigao od druga Če Gevare i u kojem se objašnjava njegovo odsustvo u poslednjih nekoliko meseci."
Pet dana kasnije, u pozorištu "Čaplin", u Havani, održavana je prva sednica rukovodstva novoformirane i transformisane Komunističke partije Kube. Predstavljeni su novi Centralni komitet i nova strategija partije.
Na spisku novih članova CK nije bilo Ernesta Gevare. Niko nije sasvim glasno zapitao zašto ga nema. Oni malobrojni koji su znali, ćutali su, a oni koji nisu ništa znali nisu smeli da pitaju.
Delegatima je palo u oči da je na tu sednicu došla i Čeova supruga Aleida, što nije bilo uobičajeno.
A onda je progovorio Fidel, koji je obavestio delegate da mu je stiglo pismo od Čea, da je datirano sa prvim aprilom te iste godine, ali da o njegovom boravištu ne može da govori. Kastro je umesto toga, delegatima, u grobnoj tišini pročitao pismo:
"Fidele,
U ovom trenutku sećam se mnogih stvari - kad smo se upoznali u kući Marije Antonije, u Meksiku, kad si predložio da pođem sa vama, i svih uzbuđenja prilikom priprema za taj put.
Jednog dana su zapitali koga treba obavestiti u slučaju smrti. Svakako, saznanje o takvoj mogućnosti uticalo je na sve nas. Kasnije smo uvideli da je to realnost, da se u revoluciji pobeđuje ili umire (ako je revolucija prava). Mnogi drugovi su tako i pali na putu ka pobedi.
Danas je sve to manje dramatično zato što smo zreliji. Ali, taj trenutak se ponavlja. Osećam da sam ispunio deo svoje dužnosti koja me je vezivala za kubansku revoluciju na njenom tlu, i sada se opraštam od tebe, drugova, tvoga naroda, koji je i moj.
Formalno se odričem svih funkcija u nacionalnom rukovodstvu partije, položaja ministra u vladi, čina majora i kubanskog državljanstva. Ništa me više zvanično ne vezuje za Kubu. Jedine veze koje sa njom imam su druge prirode. To su veze koje se ne mogu prekinuti kao što se mogu odbaciti funkcije.
Sećajući se svoje prošlosti verujem da sam radio dovoljno časno i odano da bih doprineo pobedi revolucije. Moj jedini ozbiljan nedostatak je to što nisam imao više poverenja u tebe od prvih trenutaka u Sijera Maestri i što nisam dovoljno brzo shvatio tvoje osobine vođe i revolucionara...
Drugi narodi traže moje skromne snage. Ja mogu da činim ono što je tebi uskraćeno zbog tvoje odgovornosti glave i vođe Kube. I došlo je vreme da se rastanemo...
Izjavljujem još jednom da oslobađam Kubu svake odgovornosti sem one koja proizlazi iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod nekim drugim podnebljima, moje poslednje misli biće upućene ovom narodu, a posebno tebi.
Nije mi žao što svojoj deci i ženi ne ostavljam nikakvo materijalno bogatstvo. Srećan sam što je tako. Ništa i ne tražim za njih, jer znam da će se država pobrinuti za njihovo izdržavanje i školovanje...
Stalno napred ka pobedi. Patria o muerte. Domovina ili smrt.
Grlim te sa revolucionarnim žarom.
Če".
U SALI je i dalje vladao muk. Ljudi su sada znali da je Če živ, mada je za većinu njih ostalo dosta neodgonetnutih pitanja. Kuda je otišao, gde sada to diže revoluciju, šta će od toga ispasti, može li to Kubu dovesti u nevolje.
Kad je Kastro, one noći 3. oktobra 1965. godine, u teatru "Čaplin" pročitao Čeovo oproštajno pismo, koje je bilo neka vrsta njegovog testamenta, bilo je jasno da je Če otišao na daleki put bez povratka, ali su mnoga pitanja ostala bez odgovora.
Zašto je otišao, kuda je otišao, zar je morao da ode?
Po slavi, prestižu i ugledu, Če je bio druga ličnost kubanske revolucije, odmah posle Fidela. U realnoj vlasti možda je ispred njega jedino bio još Fidelov mlađi brat Raul i niko više. Dakle, nije bio zapostavljen, nije bio suvišan.
Če je na Kubi ostavio petoro dece - jedno iz prvog i četvoro iz drugog braka, suprugu Aleidu, drugove, Fidela, ministarsku fotelju. Jedino je sa sobom poneo kutiju tompusa marke "montekristo".
Nije stigao, ili nije mogao, ili nije smeo, ni majci svojoj da se javi, onda kada je ona umirala.
ISTINA, njegovo pismo roditeljima, pisano u vreme kada je sačinjeno i ono Kastru, dirljivo i bolno, možda više od svega drugog šta je Če napisao i ostavio za sobom kao poruku, objašnjava njegovu prirodu i razloge njegovog odlaska sa Kube.
"Dragi moji", piše Če roditeljima.
"Još jednom osećam u petama rebra Rozinanta, opet jezdim drumom sa štitom u ruci.
Gotovo pre deset godina pisao sam vam jedno drugo oproštajno pismo. Koliko se sećam, žalio sam se što nisam bolji vojnik i bolji lekar. Da budem lekar, to me više ne interesuje; a nisam loš vojnik.
U suštini se ništa nije izmenilo, izuzev što sam mnogo svesniji - moj marksizam je pustio korene i pročistio se. Uveren sam da je oružana borba jedino rešenje za narode koji se bore za slobodu, a ja sam dosledan u svojim uverenjima. Mnogi će me nazvati avanturistom. Ja to i jesam, ali druge vrste - jedan od onih koji rizikuju sopstvenu kožu da bi dokazali svoja ubeđenja.
Moguće je da je ovo kraj. Ja ga ne tražim, ali i to spada u domen logične verovatnoće. Ako se tako desi, šaljem vam svoj poslednji zagrljaj.
Veoma sam vas voleo, samo nisam znao kako da izrazim tu svoju ljubav. Krajnje sam krut u postupcima i mislim da me ponekad niste razumeli. Nije me bilo lako ni razumeti. Ipak, molim vas, verujte mojim rečima danas.
Pomislite ponekad na ovog malog vojnika sudbine dvadesetog veka. Poljubac svima od vašeg tvrdoglavog i grešnog sina
Ernesta."
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Piše: Borislav LALIĆ
POSLEDNJE pojavljivanje Če Gevare pred kubanskom javnošću desilo se 14. marta 1965. godine. Toga dana posle podne stigao je sa dugog putovanja po Africi i Evropi na aerodrom "Hose Marti", kraj Havane. Dočekali su ga Fidel Kastro, njegov brat Raul i predsednik Osvaldo Dortikos.
Taj snimak sa dočeka, bila je poslednja fotografija njegovog boravka na Kubi.
Pre povratka sa tog puta, Če se zanosio idejom da ide u Argentinu i da tamo, u zemlji svog rođenja, započne revolucionarnu borbu za oslobađanje "zelenog kontinenta". Argentina je imala gerilskih tradicija, velika je država i bilo kakav revolucionarni poduhvat u toj zemlji, morao bi imati kontinentalne razmere. Kastro za to nije hteo ni da čuje. Kočile su ga u tome dve stvari: odbojna reakcija Moskve i strah od neuspeha. Zato je Čeu ponudio Kongo, što je ovaj na kraju i prihvatio. A kad je prihvatio, onda se svesrdno usmerio na pripreme.
Ništa ga više u toj nameri nije moglo pokolebati, pa čak ni upozorenje egipatskog predsednika Nasera, koji mu je za vreme boravka u Kairu skrenuo pažnju da bi bilo jako opasno da se upušta u takvu avanturu i da u Africi "izigrava belog Tarzana".
Kad se tih dana iz Buenos Ajresa javila njegova majka Selija, rekli su joj da je Če otputovao na jug kubanskog ostrva, da tamo osniva nekakvo preduzeće i da se uskoro neće vratiti.
I neće, niti će ga ikada više čuti i videti.
Daleko od očiju javnosti, Če je tih dana negde u unutrašnjosti ostrva počeo da se priprema za "afričku avanturu". Skinuo je uniformu, ošišao kosu i bradu, izmenio lik i promenio ime. Sada se zvao Ramon Benitez. To ime je bilo na svim njegovim dokumentima.
NE zna se tačno kada je Če krenuo na put, ali je prilično izvesno da je to bilo u zoru, 1. aprila 1965. Odleteo je za Moskvu, da bi preko Kaira nastavio put za Dar es Salem, odakle će se preko jezera Tanganjika prebaciti na istočnu obalu, u Kongo, i pridružiti tamošnjim ustanicima.
Če je 23. aprila stigao na obalu jezera Tanganjika i tu je bio njegov prvi kontakt sa kongoanskim gerilcima, koji su se borili protiv Čombea.
Prvi utisci, a tako će ostati do kraja, bili su poražavajući. To je bila razbijena "vojska". Njihove vojne vežbe, ispričali su kubanski saputnici Čea, bile su plemenski rituali, na kojima je bilo najviše pokliča i udaranja bosim nogama o prašnjavo tle.
"Nisu voleli disciplinu", napisao je u jednom pismu Kastru Če. "Kad sam im rekao da će obuku obavljati na licu mesta, bili su razočarani. Hteli su da idu na obuku na Kubu, ili u Kinu, tamo gde je sve plaćeno, komforno i bezbedno, gde se dobro jede, ima pića i žena. Kad sam za vreme usiljenih marševa zahtevao da nose hranu, odgovarali su osorno da nisu mazge i da neće da nose. Neki od ustaničkih vođa", pisao je Če, "dolazili su kod mene da prijave da imaju trupe od 1.000 i 2.000 vojnika, a kasnije se ispostavilo da nemaju nikog".
Niko tada nije znao da je Če Gevara u Kongu.
KRAJEM maja u Dar es Salem stiže Osmani Sijenfuegos, njegov bliski prijatelj i saborac sa Sijera Maestre. Doneo mu je tužnu vest: njegova majka Selija, koja je mesecima pokušavala da ga čuje, umrla je u Buenos Ajresu 18. maja.
Če je to teško primio. Ali, gerila se nastavljala. Shvatajući da Čeu treba pomoć i veća podrška, Fidel je početkom septembra u Kongo poslao dvojicu svojih i Čeovih bliskih saradnika - Mela i Aragonesa.
Če je sve više shvatao da se revolucija Kongu ne može nametati sa strane, da je potrebna vatra iznutra.
A onda je, pored nekoliko vojnih poraza, usledio novi udarac. Kubanski ambasador u Dar es Salemu Pablo Ribalta obavestio ga je da mu je vlada Tanzanije saopštila da, shodno odluci Organizacije afričkog jedinstva (OAJ), Kubanci više ne mogu uživati gostoprimstvo Tanzanije i da moraju odmah, do poslednjeg, da napuste teritoriju te zemlje.
To je bio početak kraja Čeove afričke avanture.
ČE je 4. novembra, kada je već bilo izvesno da se Kubanci moraju povući iz Konga i Tanzanije, dobio od Kastra depešu u kojoj se insistira na sledećem: ako se više ništa ne može uraditi, preduzmi povlačenje.
Če je bio na velikim mukama. Nije mu se vraćalo na Kubu. Tamo je Kastro još 3. oktobra pročitao njegovo oproštajno pismo, kojim se on odriče svih funkcija i kubanskog državljanstva. Teško prihvata propast misije, kojoj je toliko bio posvećen. Hoće da ostane.
Če o tome 21. novembra, kada su čamci prispeli na obalu jezera Tanganjika da prihvate Kubance, obaveštava Aragonesa i Fernandesa Mela. - Ja ostajem - kazao je. Bili su zapanjeni i prvi put otkako su sa njim u Africi, žestoko su reagovali.
Fernandes Mel je od besa tresnuo svoj sombrero o zemlju, a Aragones, takođe uzbuđen, obratio se Čeu:
- Slušaj me, Gevara, ja sam ovde sledio bez pogovora sve šta kažeš. Nisam diskutovao ni o jednoj tvojoj odluci, a bilo je razloga za raspravu. Ali, ovog puta te neću poslušati i nemoj slučajno da mi kažeš, niti da mi narediš da odavde odem bez tebe...
Če je ćutao. Ništa nije odgovorio. Ali, nije bilo sigurno da će krenuti.
Čamci su bili na obali i počelo je ukrcavanje. Če je opet mrmljao da ne ide. A onda je na scenu stupio zapovednik operacije evakuacije Kubanac Čanga, koji je nosio ratno ime Louton.
- Nema ostajanja - rekao je Čeu odsečnim glasom. - Neprijatelj koji će uskoro stići na obalu, masakriraće koga god ovde nađe. Imam naredbu da ne dopustim da vas masakriraju. Poštujem vas i izvršavam sva vaša naređenja, ali ja sada ovde izvršavam jedno drugo naređenje, ono druga Fidela, i ako bude nužno, ja ću vas vezati i tako vezanog uneti u čamac...
Ovaj dramatični dijalog na obali jezera Tanganjika zabeležio je meksički novinar Horhe Kastanjeda, koji je imao priliku da razgovara o tome sa očevicima, pa i sa samim Aragonesom i Fernandesom.
Tako je u predvečerje, tog 21. novembra, grupa od oko 100 Kubanaca zajedno sa Čeom zaplovila preko jezera Tanganjika.
Da li se u tim trenucima, usamljen na obali jezera, setio one Naserove opaske o "belom Tarzanu u crnoj Africi"?
Medeni mesec
u ilegali
28. maj 2006
Piše: Borislav Lalić
KAD je ostao sam na obali jezera Tanganjika, pošto su svi kubanski gerilci evakuisani, Če se obratio svojim pratiocima, takođe Kubancima:
- Pa, dobro, momci, ovo se završilo. Jeste li spremni da nastavimo dalje?
Pombo, Tuma i Papi su bili zbunjeni. Oni su već shvatili da Če nema nameru da se vraća na Kubu, ali nisu znali kuda će.
Hari Viljegas Pombo, Čeov saputnik sa Sijera Maestre, koji će kasnije na Kubi dogurati do generalskog čina, zapisao je u memoarima i ovu rečenicu:
"Verujem da u onom trenutku, na obali jezera Tanganjika, ni sam Če nije znao kuda nas zove, ali je bio sasvim čvrst u stavu da se ne vraća na Kubu ni po koju cenu".
- Sledićemo te kuda god da kreneš - rekla su sva trojica uglas.
Če, ipak, nije nikud otišao. Smestio se u kubansku ambasadu u Dar es Salemu, gde će narednih meseci pisati "revolucionarne memoare" i maštati o svom sledećem revolucionarnom poduhvatu.
Če zapravo nije imao gde ni da se vrati. Kako objašnjava Pombo, Če nikako nije hteo da se vrati na Kubu praznih ruku, sa porazom na leđima. Njegova situacija se posle čitanja oproštajnog pisma Kastru, u Havani 3. oktobra, suštinski promenila.
U međuvremenu, Če je u zgradi kubanske ambasade pisao "uspomene" iz Konga. Nije štedeo ni sebe ni Kongoance. "Ovo je istorija poraza", napisao je na jednoj stranici.
SHVATAJUĆI valjda, da neće moći zauvek da ostane u Dar es Salemu, Če je tokom decembra sugerisao Kastru da će otići u Argentinu, da tamo još tinjaju gerilska žarišta i da će zapaliti vatru revolucije u svojoj nekadašnjoj domovini.
Kastru se ta ideja nije nimalo dopala. Pokušao je da ga preko Fernandesa Mela, koji se onda još nalazio tamo u potrazi za dvojicom u Kongu izgubljenih Kubanaca, odvrati od te ideje, ali nije vredelo. Onda Kastro, početkom januara 1966. šalje u Dar es Salem Čeovu ženu Aleidu da ga ona umiri i ohladi od argentinske avanture.
Aleida je došla inkognito i sa lažnim dokumentima. Dovezena je sa aerodroma pravo u zgradu ambasade i kroz sporedni ulaz, direktno iz kola, ušla u apartman na drugom spratu kod svog muža. Sem ambasadora Pabla Ribalte i jednog bezbednjaka iz ambasade, niko nije znao da se Če tu nalazi i da mu je žena došla u posetu.
"Prvi put otkako smo se uzeli, bili smo sami", ispričala je kasnije Aleida. "Živeli smo tako šest nedelja, zajedno, među četiri zida. Bio je to naš medeni mesec, kojeg kad smo sklopili brak nismo ni imali..."
Če je krajem februara pristao da se prebaci u Prag i da tamo razmisli o svojoj novoj misiji. U Pragu je od Čeha prihvaćen kao "važan drug" iz Latinske Amerike, kojeg kubanska služba tu privremeno sklanja. Česi nisu znali, niti naslućivali da se iza tog uglađenog gospodina krije legendarni Če Gevara.
Kad je shvatio da mu ne daju Argentinu, nudeći mu za uzvrat neku drugu latinoameričku zemlju, preko koje se takođe može stići u Argentinu, Če je počeo da popušta.
NA Kubu Če nije ni pomišljao. Ali, predočeno mu je da se u Latinsku Ameriku mora ići preko Kube, ako ni zbog čega drugog, a ono da se tamo obave nužne pripreme za otvaranje gerilskog žarišta.
- Nije prihvatao da dođe na Kubu - izjavio je kasnije Kastro. - Teško mu je padalo da se vrati posle objavljivanja onog njegovog oproštajnog pisma. Uspeo sam, ipak, da ga ubedim da se vrati, da je to najbolji i jedini mogući način da se pripremi za misiju u koju je odučio da ide...
Če je na Kubu stigao 20. jula, opet preko Moskve. Niko u Čehoslovačkoj, niti u Moskvi, nije znao za to putovanje Če Gevare.
Na pomoćnom aerodromu u Havani, Čea je dočekao Raul Kastro, mlađi Fidelov brat, druga ličnost revolucije, i Aleida. Sa aerodroma su se odmah odvezli u unutrašnjost ostrva, u mesto San Andres de Taigunabo.
Opet je, posle 16 meseci odsustvovanja, bio na Kubi, ali ovog puta bez imena, bez državljanstva, kao nepostojeći čovek.
Posle nekoliko sedmica, Če je zajedno sa Raulom Kastrom, Manuelom Pinjeirom i Reneom Tomasevićem, majorem iz vojne obaveštajne službe, počeo da formira svoju trupu za Boliviju, koja je već bila označena kao sledeća Čeova etapa.
Kad su budući gerilci saznali da je civil Ramon zapravo Če Gevara, nastalo je oduševljenje. Nekoliko članova kubanskog rukovodstva i starih Čeovih saputnika, prijavilo se da ide u gerilu u Boliviji, ali trupa je već bila popunjena.
ČE je imao i posebne pripreme. Ugradili su mu veštačke zube, obrijali mu do gole kože bradu i brkove, skratili kosu, podgojili ga. Najteže je u toj ličnoj transformaciji bilo sređivanje kose. Specijalisti u laboratoriji "za ulepšavanje", vadili su nekoliko dana Čeu dlake kose iznad čela, sve jednu po jednu, kako bi formirali idealnu ćelu.
Jednog dana, sredinom oktobra, kada je odlazak već bio na vidiku, Fidel je pozvao Čea u Palatu revolucije u Havani. Predstavio ga je kubanskim funkcionerima kao biznismena iz inostranstva, koji je došao na Kubu da sklapa poslove. Odeven u besprekorno odelo, sa šeširom na glavi i glasom koji je zvučao starački, Če ni kod koga nije izazvao sumnju da se ispod te maske krije stari poznanik, mada su svi ti ljudi veoma dobro poznavali Gevaru.
Kad je ceremonija završena i Kastro i Gevara ostali sami, Fidel je konstatovao:
- Ovo je zaista perfektno urađeno...
A onda je kucnuo čas odlaska. Ramon, kamufliran do perfekcije i sa bar dva pasoša u džepu, odleteo je 23. oktobra 1966. iz Havane za Moskvu. Niko od putnika nije obratio pažnju na tog lepo obučenog gospodina sa šeširom na glavi, pod naočarima, sa isturenim stomakom i lepo vezanom mašnom. Pratio ga je samo jedan "saputnik".
Iz Moskve je Gevara odleteo u Prag, a odatle vozom u Beč, pa u Frankfurt. Onda se prebacio u Pariz, zatim u Madrid, odakle će poslednjih dana oktobra odleteti u Sao Paolo, nadomak Anda, preko puta rodne Argentine.
Ubrzo će se pokazati da je to bio put bez povratka.
Ni očima ne veruju
29. maj 2006
NEDELjA, 8. oktobar 1967. Još se nije razdanilo. Selo La Igera još se nije izvuklo iz sna i izmaglice.
Stražar ispred šatora poručnika Pereza naglo se trgao. Nekakva silueta, kao utvara, primicala se šatoru.
- Stoj! Ko ide? - komandovao je stražar.
Pred njim je sada već stajao snužden seljak indios Pepe Erera.
- Naredniče - progovorio je - donosim važne vesti. Hoću odmah da vidim komandanta...
Stražar je pozvao poručnika Pereza. Tek je pet časova. Selva je još pod izmaglicom.
- Šta je, dođavola - pita pospani poručnik, primičući se indiosu.
- Gerilci su prošli preko moje zemlje, moj poručniče - kazao je Erera.
- Kako znaš da su gerilci?
- Video sam ih kako koračaju preko moje njive pod krompirom. Prema mesecu sam mogao da vidim njihove puške i njihove brade.
- A gde je tebi kuća?
- Tamo kod kanjona Ćuro. Ima odavde oko šest kilometara. Moja kuća je poslednja pre ulaska u taj kanjon.
- I kud su otišli?
- Ušli su u kanjon i tu ostali da se odmaraju. Mislim da su se zaputili klancem pored Ćura.
Poručnik Perez se zamislio. Ovo postaje ozbiljno. U svega 24 časa dve dojave o prisustvu gerilaca. Tu nešto ima.
Rekao je indiosu da ostane, a onda je naredio pripreme za pokret. Pod njegovom komandom je 80 "zelenih beretki". To je mobilna i specijalizovana jedinica. Ali, Perez se pribojava svojih vojnika. U njegovoj vojsci postoji strah od gerilaca i od samog pomena imena Če Gevara.
DOK se trupa pripremala za pokret, Perez je radio-vezom stupio u kontakt sa svojim prvim pretpostavljenim komandantom "B" bataljona, kapetanom Garijem Pradom. On je, takođe, u tom rejonu, sa jedinicom koja ima skoro 100 ljudi.
Nešto posle deset, vojska je stigla u naznačenu zonu. Prvo su prošli pored njive pod krompirom indiosa Erere iz sela Pampa del Trigal, a onda su njegovi vojnici, pored kanjona Ćuro, krenuli u izviđanje i opkoljavanje celog klanca.
Dan se primicao podnevu. Gerilska grupa Če Gevare još je bila na tom terenu. Negde oko 13 časova, Gevarini ljudi su primetili vojnike, ali nisu pucali. Če je rekao da ga vojnici do noći, možda, neće ni otkriti.
Nešto posle 13 časova, jedan od izviđača "zelenih beretki" zanemeo je kao paralizovan. Video je gerilce. Bio je to prvi put da ih vidi uživo, a u planinama je više od pola godine.
Kad se povratio, viknuo je.
- Eno ih, video sam ih...
I grozničavo je počeo da puca iz svoje automatske puške, ne čekajući nikakvu komandu.
Uzbunili su se i ostali. Zapraštala je paljba iz raznih pravaca. Mitraljeski rafali su kidali grane selve, usnule u zelenilu i spokoju. Vojnici su u manjim grupama počeli da se spuštaju sa prevoja i da zalaze dublje u klanac gde se nalazila Čeova gerilska grupa, sastavljena od svega 17 ljudi.
Pale su prve žrtve na jednoj i na drugoj strani. Sada više nema taktiziranja, čekanja i nadanja, osim u sopstveno oružje. Oko stitinu "zelenih beretki" osvajaju metar po metar klanca kod kanjona Ćuro, pucajući besomučno u pravcu gerilaca i na sve što se mrda.
PROŠLO je pola časa od prvog pucnja. Iznad klanca se diže dim od puščane vatre.
Četvorica izviđača iz redova "zelenih berekti" zalegli su iza ivice klanca i osmatraju situaciju. Odjednom, primetili su da se ka njima primiču dvojica gerilaca. Jedan je ranjen u nogu, jedva ide. Onaj drugi ga pridržava i vuče za sobom iz sve snage, držeći u levoj ruci svoju automatsku pušku. "Zelene beretke" su se pritajile, čekajući da im se gerilci približe.
Kad su se primakli na nekoliko metara, četvorica "zelenih beretki" su se isprečili ispred njih, kao da su iz zemlje iznikli.
- Stojte, ili pucamo - podviknuli su vojnici, držeći puške na gotovs.
Gerilci su stali. Onaj što je vukao ranjenika, pokušao je da podigne pušku, ali je usledila nova komanda.
- Ruke uvis, ili pucam!
Gerilac je ispustio pušku iz ruke. Onaj drugi, kojeg je vukao i koji je bio ranjen u desnu nogu, tada je progovorio:
- Ne pucajte, vojnici, ja sam Če Gevara...
Stajali su jedni naspram drugih. Vojnici se nisu pomerili. Nisu znali šta da kažu i šta da rade.
Če je još držao svoju pušku u ruci, ali za kaiš i spuštenu do zemlje. Imao je ruksak na leđima. Bio je zarastao u dugu kosu i bradu.
Četvorica vojnika koji su zarobili Čea tek tada su počeli da shvataju šta im se desilo. Tek kasnije će se neki od njih prisetiti šta im se u tim trenucima dešavalo, šta im je Če govorio, šta su oni njemu kazali. Bila su to maštovita sećanja u kojima je svako, bio to makar anoniman vojnik, tražio za sebe kakvo-takvo mestašce protagoniste istorije.
Če je u tim trenucima sedeo na zemlji. Imao je na sebi sivomaslinastu gerilsku bluzu, pantalone zelenkasto-bež boje i nekakve terenske cipele, koje su ličile na seljačke opanke. Krv je još tekla iz rane na listu njegove desne noge.
Kapetan Prado se pojavio nešto kasnije. Stao je ispred Če Gevare i nije znao odakle da krene. Ovo je bio tenutak njegove karijere. I malo više od toga. Pribrao se:
- Vi ste Če Gevara? - zapitao je prilično učtivo.
- Jesam, ja sam Če Gevara - odgovorio je mirno ranjenik.
Prado je izvadio iz džepa Čeov portret koji je nosio sa sobom od početka ratne kampanje, zagledao se prvo u njega, a onda u Čea. Ponovio je tu operaciju nekoliko puta, unoseći se u fotografiju i u lice ranjenog gerilca, a onda je sa olakšanjem i za sebe rekao: "Jeste, on je..."
IMAMO TATU...
KAPETAN Prado uspostavlja radio-vezu sa pukovnikom Zentenom i javlja mu:
- Imamo tatu u rukama...
"Tata" je Če Gevara. Zenteno to zna, ali ne može da poveruje.
- To ne može biti, to ne može biti. Zar se to desilo - mrmlja sebi u bradu pukovnik, tražeći od svog vojnika slušalice da još jednom čuje.
Pasoš za tatu
30. maj 2006
SMRKAVALO se. Topla i gusta tropska noć navukla se kao taman prekrivač na selvu.
Putem od planinskih klanaca oko klisure Ćuro, ka selu La Igera, u kojem nema struje, a ni mesečine nad njim, primicao se vojni karavan kapetana Garija Preda, noseći sa sobom najtrofejniji ulov - ranjenog Če Gevaru, čoveka koji je uzdrmao "zeleni kontinent", a u Vašingtonu, koji je budno pratio sve šta se tamo dešava i šta se može desiti, izazvao maltene paničan strah od prenošenja "kubanskog virusa" na prostore kontinenta koji su Amerikanci smatrali svojim "unutrašnjim dvorištem" i svojim zabranom.
Putem koji se spušta ka selu La Igera, na ogradama sa strane, iza žbunja i drveća, vojnu kolonu iz mraka su pratili pogledi uplašenih indiosa, koji su rano po podne čuli pucnjavu i vest o zarobljavanju Če Gevare.
- Jesi li ga video - pita jedan od indiosa komšiju.
- Jesam, video sam ga kad su kretali. Još je bio dan.
- Kako izgleda?
- Meni liči na Isusa Hrista. Ima bradu i kosu, a pogled mu je tužan...
- A, kako se zove? - pita treći seljak šapatom.
- Če Gevara, budalo.
Pored Če Gevare, vojnici vode još dvojicu zarobljenih gerilaca. U koloni su i nosila sa mrtvima - trojicom ubijenih gerilaca i četvoricom "zelenih beretki".
U MEĐUVREMENU, dok se kolona primiče selu La Igera, u štabu osme divizije u Valja Grande, stanje je napeto i euforično. Pukovnik Zenteno je na radio vezi sa La Pazom, gde su, pored radio-stanice, predsednik Rene Barijentos, komandant bolivijske armije general Alfredo Ovando Gandija i načelnik generalštaba general Tores.
- Maroćo, zove Saturno, Maroćo, zove Saturno... Da li me čuješ? Urgentno je...
- Saturno, ovde Maroćo, čujem te...
- Maroćo, ovde Saturno. Imamo tatu u rukama.
- Saturno, ovde Maroćo. Ponovi, ne čujem te dobro.
- Tata je u našim rukama.
Vojni karavan kapetana Garija Prada zaustavio se ispred seoske škole. To je prizemna zgrada, koja liči na sve drugo sem na školu. Sazidana je od zemlje i slame, a pokrivena palminim granama sa lišćem. Pod je zemljani, vlažan i neravan. Iznad nema plafona.
U jednu od tih "učionica" uneli su ranjenog Čea. Ne daje glasa od sebe, mada mu se po grimasama na licu vidi da trpi bolove. Položili su ga uza zid i ostavili tu u poluležećem stavu.
Kapetan Prado je postavio jake straže oko škole i oko sela.
Pred školu u La Igeri prvi je stigao pukovnik Andreas Selić, komandant specijalnog bataljona osme divizije, direktno uključenog u lov na Če Gevaru.
Andreas Selić, Bolivijac jugoslovenskog porekla, u La Igeru je stigao helikopterom iz Valje Grande. On je, inače, i vojni zapovednik tog mesta. Kad je čuo da je Če uhvaćen, nije čekao svog komandanta Zentena, niti bilo kakve instrukcije. Seo je u helikopter i požurio u La Igeru.
KAD je stigao, Selić je odmah ušao kod Čea, koji je sedeo na zemljanom patosu seoske škole, prislonjen uza zid.
- Znači ti si Če Gevara - kaže pukovnik, dok stoji iznad zarobljenog gerilca.
- Jesam, ja sam - odgovara Če ravnodušno.
Njegova rana još krvari. Na zemljani pod, kao po satnom ritmu, talože se kapi njegove krvi.
Pukovnik Selić je opet napolju sa kapetanom Pradom. Inventarišu Čeove lične stvari: vojnički ruksak, jedan džepni i dva ručna časovnika, perorez, hrpa dokumenata, među kojima i sveska u kojoj je vodio dnevnik, nekoliko lula i muštikli, 2.500 američkih dolara, 20.000 bolivijskih pezosa, oštećeni karabin, pištolj u čijem šaržeru nije bilo metaka. Tu je i visinomer koji je Če nosio oko vrata.
Noć odmiče sporo. U selu La Igera niko ne spava, čak ni indiosi. Ista je situacija i u štabu osme divizije u Valje Grande i u La Pazu.
Niko u svetu još ne zna za dramu iz bolivijske selve. Osim, naravno, Vašingtona. Agenti CIA, koji su i u La Pazu, i u štabu osme divizije, i sa trupom u La Igeri, javili su svojim pretpostavljenima u američkoj prestonici da je Če pao.
Rano ujutro, u Čeovu "učionicu" ušao je Feliks Ramos, agent CIA, rodom Kubanac, ali ovog puta sa dokumentima oficira bolivijske vojske.
- Opet smo se sreli, Gevara. Kucnuo je čas da svedemo međusobne račune. Sećaš li se kako si me šutnuo sa Kube?
Če ništa ne odgovara. Ali, njegov pogled je tvrd i pun prezrenja.
RAMOS je tog prepodneva najviše bio sa Čeom. U međuvremenu, obavio je sve radnje da utvrdi identitet zarobljenog gerilskog komandanta, za kojeg kaže da ga je lično poznavao. Kad je to obavio, otišao je do telefona da javi centrali CIA u Vašingtonu da je Če Gevara zaista zarobljen, da u to više nema nikave sumnje.
Ramos je isto tako napravio svoj inventar ličnih stvari Če Gevare, snimio je stranicu po stranicu Čeovog dnevnika iz Bolivije, i sve "papire" zadržao kod sebe.
U La Pazu se intenzivno većalo o tome šta da se uradi sa Če Gevarom - da li da se zadrži u životu i da mu se sudi, ili da se odmah likvidira. Sa kime su se bolivijski generali o tome konsultovali i čije su savete tražili, to nije obelodanjeno, ali nije bilo teško dokučiti da nisu sami donosili tu krupnu odluku.
Ipak je prevladalo uverenje da je najopasnije ostaviti Čea u životu.
Negde uoči podneva, u La Igeru je stigla šifrovana odluka iz La Paza:
"Izdajte pasoš za tatu"... To će reći - pogubite ga.
Agent CIA Feliks Rodrigez, alijas Feliks Ramos, je bio kod Čea tog jutra skoro punih pet časova.
- Je li se plašio smrti? - pitali su kasnije novinari.
- Ne bih rekao - odgovorio je Ramos.
U podne, u školu prizemljušu ulazi podoficir bolivijske vojske da obavesti agenta Feliksa Ramosa da ga napolju čeka važna poruka iz La Paza.
Kad je prišao pukovniku Seliću, Ramosu su dali u ruke poruku iz La Paza, na kojoj je pisalo:
"Izdajte pasoš za tatu".
Smrt u podne
31. maj 2006
KUCNUO je sudnji čas.
Ponedeljak je, 9. oktobar 1967. Tek je prošlo podne. Na prašnjavim ulicama sela La Igera nema nikoga, osim ponekog žutog psa u prolazu. Prži tropska vrućina. Sunce je u samom zenitu i senke su nestale.
Prikriveni iza ograda, drveća i žbunja, indiosi i dalje osmatraju iz prikrajka, nemi i nevidljivi. Nešto mora da se desi.
Pukovnik Selić i kapetan Prado dogovaraju detalje pogubljenja. Za egzekuciju je odabran narednik Mario Teran, bolivijska "zelena beretka". Ne zna se da li se sam javio, ili su ga odredili.
Agent CIA Feliks Ramos drži u rukama glavne konce operacije. On tvrdi da je iz Vašingtona imao instrukcije da se Če sačuva u životu, ali da je iz La Paza stiglo naređenje da se Če pogubi.
Nekoliko trenutaka pre pogubljenja, Ramos je ušao kod Čea.
- Žao mi je, ali Bolivijci su odlučili da vas pogube - rekao je Čeu.
"Naglo je prebledeo", priseća se Ramos, "a onda je prilično smireno rekao: "Bolje je tako... Nisam smeo nikako da vam padnem živ u ruke." Pitao sam ga ima li kakvu poruku za porodicu. Odgovorio je: "Kažite Fidelu da će uskoro videti kako revolucija trijumfuje u Južnoj Americi... I neka kažu mojoj ženi Aleidi da pokuša da bude srećna i da se ponovo uda."
Pre nego što će Mario Teran, sa puškom u ruci, ući u školu, Feliks Ramos mu je dao poslednju instrukciju:
- Ne smeš pucati u glavu. Pucaj od vrata pa nadole...
Teran klima glavom, guta pljuvačku i ćutke ulazi u školu.
Če sedi, u poluležećem položaju, oslonjen ramenima o zid. Narednik Teran je ušao sa karabinom "M-2" u ruci. Če je shvatio da je kucnuo sudnji čas. Pokušava da se pridigne na laktove i eventualno ustane, ali ne može.
Narednik okleva. Vraća se do vrata učionice, pa onda opet ulazi unutra.
- Uozbilji se, momče - kaže mu Če. - Treba da pucaš u čoveka...
Narednik Teran se trgao. Naglo poteže karabin i ispaljuje prvi metak u Čeovo telo. Pogodio ga je u desnu stranu grudnog koša. Če još pokušava da se pridigne. Narednik sada već deluje odlučnije. Pogađa ga prvo u desno rame, u nogu, u stomak, u levu stranu grudnog koša.
Če pada na stranu. U sobu prizemljušu su ušla još dva vojnika. Čuje se kako Če s mukom govori:
- Zbogom, deco moja... Aleida, brate Fidele...
Če još daje znake života. Jedan vojnik prilazi i puca mu u vrat.
Če je izdahnuo.
Odjeci pucnjeva koji su ga usmrtili izgubili su se u beskrajnim prostranstvima selve. La Igera je ponovo utonula u grobnu tišinu.
PONEDELjAK je, 9. oktobar, 13.10.
Dvojica vojnika iznose iz škole okrvavljeni leš Če Gevare i postavljaju ga na vojnička nosila.
Indiosi, koji su do tada stajali na ogradama i iza drveća, krste se i žurno napuštaju svoje "položaje". Vraćaju se svojim kolibama i svom životu u selvi.
Pukovnik Selić nervozno šeta ispred škole. Svi čekaju da sleti helikopter koji će odneti Čeovo telo u Valje Grande. Takva je zapovest.
Vest o smrti Čea još nije otišla u svet.
Kada je helikopter stigao, nosila sa Čeovim telom vojnici su privezali za njegov donji trap, i odleteli su ka štabu osme divizije u Valje Grande.
Komandant osme divizije Zenteno Anaja tada je već mogao da saopšti ono šta mu je naloženo iz La Paza:
- Če Gevara je poginuo juče. Pao je za vreme borbi koje su vođene između regularnih trupa i njegovog gerilskog odreda.
Posle kraćeg udešavanja u kupaonici, Čeov leš iznet je pred novinare i postavljen na betonski plato ispred bolnice. Bio je na nosilima, bez bluze i košulje, go do pojasa. Oči su mu bile i dalje otvorene. Oni koji su ga pogubili, nisu namerno hteli da mu spuste očne kapke. Tako će ga narod i novinari lakše prepoznati. Bilo je izuzetno važno da se ljudi uvere da je to zaista on, da je mrtav.
Tako poluotvorenih očiju i sa povučenim usnama preko zuba, delovao je nestvarno. Kao da su ga skinuli sa krsta, kao da se još ironično smeje.
Dan kasnije stigao je Čeov mlađi brat Roberto. Doputovao je iz Buenos Ajresa da na licu mesta utvrdi šta se dogodilo sa njegovim bratom.
Naišao je na zid odbojnosti. U La Pazu su mu prvo obećali da će moći da vidi leš svog brata, ali kad je stigao u Valje Grande, rečeno mu je da je zakasnio. Sve je gotovo. Leš je spaljen. Nema ništa više da se vidi. Pokazali su mu samo fotografije.
- Mislim da to nije on - rekao je Roberto Gevara.
Sreo sam Roberta Gevaru, nekoliko godina kasnije, i nisam odoleo da ga ne zapitam, da li je onda zaista bio uveren da je sve to "montirano", kako je rekao.
Bolno se nasmešio i rekao:
- Čovek reaguje srcem i glavom. U mom srcu je onda bila bol. Znao sam da je pao, da ga više nema. Ali, kako da priznam, čoveče. Neka bar još koji dan sumnjaju, neka se još plaše njegove senke...
Sumnje, međutim, nije bilo. Dan kasnije, 15. oktobra, Fidel Kastro je u Havani smogao snage da kaže: "Ernesto Gevara je mrtav."
NAGRADA
PREDSEDNIK Bolivije Rene Barijentos, koji je još bio u euforiji zbog sloma Čeove gerile, odlučio je da ispuni obećanje i da isplati onu nagradu koju je bio obećao svakom onom ko pomogne da se Če uhvati "živ ili mrtav, a po mogućnosti živ". Odluka je pala da se ta suma od 50.000 obećanih pezosa, isplati seljacima - indiosima sela La Igera, kao najzaslužnijima što je Čeu vojska ušla u trag i došla glave.
Seljaci su delegirali sveštenika Rodžera Šalera, paroha iz Pukare, da uzme za njih nagradu. Šaler je primio novac, ali ga je prebrojao.
- Gospodine predsedniče - rekao je smerno Barijentosu. - Ja vas molim da se ne naljutite na mene, ali ja moram, pred ovim ljudima koji imaju u mene poverenja, da vas obavestim da u ovoj koverti koju ste mi dali ima samo 39.000 pezosa...
(Kraj)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
