Euripid

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Euripid

Post od branko »

Slika

EURIPID

(grč. Ευριπίδης; između <-485 i <-480 do <-406), posljednji klasik grč. tragedije, učenik sofista. Zbog smjelih i slobodnih ideja oštro su ga napadali pjesnici "stare" komedije, osobito Aristofan. Nije sudjelovao u polit. životu. U starosti pošao u Pelu na dvor maked. kralja Arhelaja, gdje je i umro.

Spjevao je najmanje 75 drama, a prvu je nagradu dobio 5 puta. Sačuvano je 17 njegovih tragedija i satirska igra Κύκλωψ (Kiklop). Naslovi tragedija: Αλκηστις (Alkestida), 'Ανδρομάχη (Andromaha), Βάκχαι (Bakhe), Ήλεκτρα (Elektra), Φοίνισσαι (Feničanke), 'Εκάβη (Hekaba), 'Ελένη (Helena), Ηρακλής (Heraklo), Ήρακλεϊδαι (Heraklidi), Ίκέτιδες (Pribjegarke), 'Ιππόλυτος (Hipolit), 'Ιφιγένεια ή έν Αύλίδι (Ifigenija u Aulidi), 'Ιφιγένεια ή έν Ταύροις (Ifigenija na Tauridi), "Ιων (Ion), Μήδεια (Medeja), 'Ορέστης (Órest) i Τρωάδες (Trojanke).

Kao pjesnik naprednijih ideja, E. u mnogočem napušta tradiciju, osobito u pitanjima religije. Slobodno oblikuje mit, a njegovi junaci naliče običnom čovjeku. Sofoklo je jednom kazao: "Ja prikazujem ljude, kakvi bi imali biti, a Euripid, kakvi jesu". Aristotel ga naziva najtragičnijim pjesnikom tragedije. Dramski zaplet katkad rješava nenadanom pojavom božanstva (deus ex machina). Bio je uzor kasnijoj tragediji i »novoj« komediji. Preko Seneke najviše utjecao na oblikovanje drame u evr. književnostima.

Основна обележја Еурипидове трагичке уметности су антроподикеја, психологија и реализам. Код Еурипида радњом не управљају сурови, али суштински добронамерни богови већ необразложени и често окрутни поступци богова. Еурипид се супротставља традиционалним и антропоморфним боговима који су морално недоследни и превртљиви те не могу ни бити морални узор људима. Еурипид највише пажње посвећује ономе што бисмо данас назвали «психологија ликова». Сматра се зачетником тзв. «психолошке драме». Трагичку радњу Еуропидових драма покрећу ирационалне силе страсти које обузимају његове јунаке. Он пре свега осветљава душевну борбу супротстављених страсти која раздире трагичке јунаке. Приказује како осећања постепено прерастају у страсти које јунаци више не могу контролисати. Први на сцени приказује махнитост са свим њеним симптомима. Први драмски приказује трагичну љубав са свим њеним страстима. Откривајући људску душу приказује и њене тамне стране, њену патологију. Еурипид поручује да се борба за срећу одвија у човеку, а не изван њега. Пресудан утицај на човеков живот имају индивидуалне особине ирационалне природе.
Др Милош Ђурић

Еурипид у својим драмама узима жене у за штиту. Нека само мушкарци не својатају никаква права због тога што за домовину морају стављати на коцку живот: "Теже је родити једно дете него три пута ићи у битку." Речи које он ставља у уста Медеји. Медејин апел на савест завршава борбеним покликом: "Приближава се час када ће да порасте углед женског рода."
Ричард Левинсон

Плутарх у свом делу “Живот Никијин” каже да су атински затвореници који су били заробљени у Сиракузи за време свирепог Пелопонеског рата, могли да умакну смрти, па чак су стицали и слободу ако су могли да одрецитују одломке из Еурипидових дела.

ИМА писаца који као да од првог дела испију еликсир младости, па им артистички погледи не застаревају, а њиховом делу векови и миленијуми као да не могу ништа. Такви су Шекспир и Рабле. Такав је и Еурипид из Саламине (480-406. г. п.н.е.), најмлађи од тројице трагичара и „несташно дете" атинске трагичке сцене. Али, не треба се заваравати: то што ће постати миљеници свих потоњих нараштаја, не значи да су живели срећан и берићетан уметнички живот. И Еурипид је у своје време био гласно хваљен, али још гласније оспораван, стално под сумњом и присмотром (уметничком и грађанском) и највећи губитник драмско-верских свечаности „Дионисија". На крају је чак постао и избеглица у македонској Аретуси (највероватније да би избегао смакнуће).
На питање зашто се са Еурипидом све то дешавало, није тешко дати одговор. Уметник који претендује на вечну младост, парадоксално, није краљ свога доба. Такви писци пре су аналитичари него синтетичари; они не крунишу своју епоху мобилисањем њеног великог наслеђа, већ је разграћују доводећи до крајњих граница све њене противречности. У таквим околностима све делује као худи случај: и околности и таленат песника. Еурипидови тужни савезници тако су били тридесетогодишњи Пелопонески рат, морална пропаст Атине, софистичка окретност која га је одгојила и редак таленат који је носио у себи. Када се све сабере, добије се једно осетљиво, на моменте хистерично дело које, међутим, понире до дна људске душе и тамо без милости бележи све што се затекне.
За Еурипида се тако каже да је песник-психолог, чак песник-психијатар. Свако ново доба, без обзира на напредак цивилизације и проучавања људске психе и социјалних навика, тако у осамнаест сачуваних Еурипидових драма има шта да нађе. Преводиоци нарочито, јер Еурипид је од оне врсте писаца који просто моли да изнова буде превођен, па се тако у нас догодило да троје преводилаца (Гордан Маричић, Луција Царевић и писац ових редова) на почетку 21. века начине до сада најпотпунији избор Еурипидових драма, од прве, "Алкестида", до последње, "Баханткиње". Али, Еурипид је као ватра. Пламен греје, али зна и да опрљи. До које мере ићи у модернизацији античког писца какав је Еурипид, чак и кад се преводиоцу чини да га управо аутор моли да у томе буде бескомпромисан? Код Еурипида постоје замеци готово свих психичких поремећаја: од нечега што би могло да се окрактерише као опсесивно компулзивна неуроза (у "Алкестиди"), преко депресивног стања (у "Ифигенији у Аулиди") до схизофреније (у Хераклу" и "Медеји") и манијакалне психозе (у "Баханткињама"). Ако се овоме дода да његову драмску топику карактерише и социјална патологија попут брачног неверства, вероломства и интрига, онда је јасно да Еурипидове драме за данашње читаоце и преводиоце имају особине и криминалистичког и пустоловног романа, али најпре психолошке драме. По овоме глецано, преводити Еурипида требало би да буде лако, но упркос томе преводиоци новог аздања Еурипидових драма су често били на муци. Седам од осам драма штампају се у првом преводу на српски језик (иако се у издању Платоа не појављују све први пут), па је јасно да су преводиоци имали велику одговорност, почев од иновирања јампског стиха (преводе који су версифицирани), преко осавремењивања назива кастинских, војничких и божанских односа, до новог сагледавања Еурипидових психолошких, филозофских и реторичких погледа. Приближити данашњем читаоцу песников мисаони свет било је вероватно најосетљивије, јер требало је заједно са аутором сићи на дно људске душе и савременим језиком описати пропасти и ужасе људске психе који нису непознати ни у 21. веку. Уза све то ваљало је данашњим речником превести и све мисаоне рефлексије, као и многобројне поуке посејане махом у хорским партијама. Тежак задатак, дакле, за оне који уза се немају ниједан ранији српски превод као узор, али и велики изазов. Попут старих пустолова и нови преводиоци Еурипида нису се могли ослонити ни на старе карте, ни на бусоле, већ им је као једини оријентир стајао сам Еурипид.А зар је то мало за навигацију, кад је пред нама стајао велики писац код кога се дијалози, карактери и драмски заплети уклапају као у идеалној слагалици?
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju