Endre Bajči Žilinski

[Upravnik]

Ендре Калман Бајчи-Жилински (Сарваш, 6. јун 1886. - Шопронкехида, 24. децембар 1944.), политичар и новинар.

Породично стабло

Презиме Жилински се први пут појављује у Еванђелистичкој Матичној књизи из 1720. у Бекешчаби. Деда Бајчи-Жилинског је старији Михаљ Жилински, имућни сељак, који је изабран за судију у том граду. Михаљу Жилинском старијем, прворођени син Михаљ млађи рођен је 1838. у Бекешчаби, а други др. Ендре Жилински старији 1852. године, у истом месту. Др. Жилински старији се оженио Маријом Бајчи, пасторком адвоката Јаноша Вилима, која је била у сродству са породицом Жилински, 1883. године у Бекешчаби. У браку се родило четворо деце: Ендре, Габор, Маргит и Ержебет. Године 1886, 6. јуна родило се мушко дете које је названо Ендре Калмана.

Рана младост

Ендре Бајчи-Жилински је имао свега једну годину када се породица из Сарваша преселила у Бекешчабу. У овом граду је одрастао и похађао Eванђелистичку Гимназију, где се својим талентом истицао међу вршњацима. Редовно је наступао на школским прославама и био је председник удружења самоуких. Писао је значајне радове у којима се истакла његова осетљивост везана за социјална питања. За свој рад добијао је награде у неколико наврата. Из свих предмета (мађарски, латински, грчки и немачки језик) матурирао је највишом оценом и на тај начин добио стипендију Рударског округа Еванђелистичке цркве.
Након матуре, у јесен 1904. године започиње универзитетске студије у Клужу, на Правном факултету Универзитета Ференц Јожеф, и том приликом је рекао:

''Опремљен духовним бременом и огромним поштовањем култа Сечењија и Деака, па и Калмана Тисе и Иштвана Тисе, из родитељске куће кренух у Клуж, на универзитет. Калмана Тису сам и лично познавао, био је комшија мог оца ... ''

У првој години универзитета показала се његова свестраност. Много је читао Сечењија, поред Правног факултета уписао је и Филозофски факултет, где је слушао историју. Друга година је донела много узбуђења и искустава и духовно богаћење.
Два семестра је провео на универзитетима у Лајпцигу и Хајделбергу. У Немачкој је повећао интересовање ка микро и макро свету. Видевши развијеност и стање у Немачкој, што му је послужило као инспирација, Жилински је постао још марљивији. Поред студирања, своје слободно време је проводио читањем. Већ за време боравка у Хајделбергу, је имао толико пријатеља да је једва стизао да одговори на све позиве.
Као закључак универзитета 24. априла 1908. дипломира на Политичким наукама, а 5. децембра стиче докторат из Права.
У јесен 1909. године приступа Првом Бечком Царском и Краљевском пуку, где обавља волонтерску службу, а септембра 1910. полаже испит резервних официра.
У то време у Бекешчаби, са својом породицом улази у сукоб са Андрашом Л. Ахимом, политичарем, оснивачем Сељачке Странке у Мађарској, којег брат Бајчи-Жилинског, Габор Жилински, пиштољем смртно рањава.

Рад

Након тога, од октобра 1910. обавља адвокатску праксу у једној адвокатској канцеларији. Опет се укључује у друштвени живот. Држи предавања у грађанским и женским удружењима, пише чланке.
У фебруару 1912. започиње каријеру у Управним пословима, као административни приправник у Алшокубину, окружној канцеларији Арва жупаније. Прво ради као приправник бесплатно, а затим зарађује врло мало новца, свега 1300-1400 круна годишње.

Током Првог светског рата

Чим је избио рат одмах се пријавио за одлазак на фронт. Био је члан Друге коњичке дивизије, који је послат на српски фронт. Касније одлази на фронт у Италији, да би првих дана јуна 1916.године, као официр Стрељачке дивизије, дела Друге Царске и Краљевске Коњичке дивизије, био послат на руски фронт. У септембру 1916. бива рањен и пребачен у војну болницу, где се веома споро опоравља. На свој захтев, ране 1917., опет одлази на фронт.
1918. учествује у оснивању Асоцијације Мађарске Народне Одбране (МОВЕ), и због тога је касније принуђен да емигрира у Беч.

[Upravnik]

Пре и током Другог светског рата

Након повратка у Мађарску, одлази у Сегедин. Пружа подршку националистичким снагама, као и Народној странци коју предводи Ђула Гомбош. Под његовим уредништвом, између осталих, појављује се и Реч, националистички тематски лист.
1922. изабран је за посланика, али 1923. заједно са Ђулом Гомбошом напушта Странку Јединства и формира Мађарску Националну Независну Партију (познату као Националистичка Странка), којој је Реч постала страначки гласник.
Постао је главни уредник листова Витез (1925.), Мађарство (1926.), Авангард 1928. године. У том периоду се удаљује од Гомбошовог табора.
На изборима 1926. није дошао до мандата. У другом кругу, његова странка се повукла у корист Странке Јединства, што он није подржао. Када је Гомбош 1928. године распустио партију и вратио се у Странку Јединства, Ендре је остао ван странака неко време. 1930. основао је Народну Радикалне Странку. На изборима 1931. учествовао је у бојама своје нове странке и постао народни посланик у парламенту. 1932. постаје главни уредник антинацистичког недељника Слобода. На изборима 1935. владајућа Партија Националног Јединства, именује Миклоша Кењереша као његовог противкандидата. Бајчи-Жилински против Кењереша води прави рат на страницама свог недељника Слобода, и о њему открива, између осталог, да је јеврејског порекла, и да се заправо зове Мојсије Кауфман. Он га оптужује за нелегално коришћење имена Кењереш и подноси пријаву због сумње да је фалсификовао документе. Кењереш, позивајући се на своје јеврејско порекло, подноси жалбу Националном Витешком Савету, а касније те године напушта редове витезова. О промени имена Кењереш-Кауфман, се доказало да је урађена легално, али се касније испоставило да је целу ствар Кауфман искористио како би избегао плаћање пореза, због чега је 1938. осуђен и лишен мандата. На ванредним изборима је Бајчи-Жилински заостао само 69 гласова за Калманом Конкој-Тегеом. Затим се заједно са својом партијом придружио Независној Земљорадничкој Странци, у чијим бојама на општим изборима 1939. опет постаје члан парламента.
Након избијања Другог светског рата постао је главни уредник недељника Мађарска Независност. Према његовој теорији да би се Немци зауставили мали народи крај Дунава треба да удруже снаге. 1941. постаје уредник антинацистистичког листа Слободна Реч и 15. марта исте године је био један од главних организатора демонстрације против нациста.
19. марта 1944. у његовом дому у Будиму, Гестапо је имао намеру да га ухапси. Он покушава да се суочи са Немачким војницима користећи пиштољ, али у кратком сукобу бива рањен, ухапшен и депортован. Исте године 11. октобра бива пуштен на захтев мађарске владе.
9. новембра 1944. под његовим председавањем формира се Мађарски Устанички Народноослободилачки Одбора (МНФФБ), који је окупио противнике немачке окупације и нацистичких власти, и демократске опозиционе странке. Позив да прихвати председништво долази од Мађарског Фронта који је и оформио Одбор. Основни задатак Одбора је да се организују оружане побуне и у сарадњи са совјетским снагама, ослободи земља, и првенствено главни град. Као резултат издаје, нацисти су 22. новембра упали на састанак Генералштаба МНФФБ-а и ухапсили учеснике. Бајчи-Жилински, који није био присутан на састанку, у исто време бива ухапшен на другом месту. Били су одведени у војни затвор на Маргит Булевару, где су брутално мучени а након тога сви његови сарадници погубљени. Бајчи-Жилински је пребачен у затвор у Шопронкехиду, где је 24. децембра обешен. После рата, 27. маја 1945. свечано је сахрањен у општини Тарпа.

[Upravnik]

Глас против сатанизације српског народа

„Мој изузетно поштовани друже!“ почиње допис од 21. априла 1940. председнику мађарске владе Ендре Бајчи Жилински. Народни посланик покушава да упозори Бардошија на нарастајућу опасност од нацизма који прети да преплави земљу. Протестно писмо обилује похвалним речима о Србима и Хрватима: „Многима нам смета тон мађарске штампе којим се пише о иностранству, о нама пријатељским и непријатељским земљама. Има већ недељу дана како нисам слушао лондонски мађарски радио, али ми кажу да нас је грдио на недозвољен начин. Али то према мом схватању још увек није разлог да наша штампа буде директан гласноговорник немачког главног штаба, и да занемарује све друге вести из иностранства. То није ништа друго до подивљала ревност аријеваца, који мање него Јевреји некада познају неписана правила мађарске разборитости, духовне равнотеже и достојанства.

Не верујем да је прљави антисрпски тон, који већ недељама куља из наше штампе и који ће за дуже време изродити злу крв, истоветан са ставовима мађарске владе. Нека будућа злонамерна и антимађарска политика узеће у руке те исте мађарске новине из нешто ранијег периода (децембар прошле године) и видеће плиму наше љубави према Србима која је трајала четврт године, изјаве и слике српског краља и министара, протоколарне и незваничне моменте братимљења у Београду и Будимпешти (које је затим сменио заиста непотребни тон непријатељства који ево траје већ читаве три недеље), па ће о Мађарима добити веома гадну и искривљену слику. Зулумћарске акције четника морамо, наравно, најоштрије осудити. Али је тешко схватљиво зашто морамо толико оцрнити несрећни, иовако тешко утучени српски народ, за који знамо колико је силан, честит и храбар. Ја гледам и даљу будућност, где ћемо ми опет морати да пронађемо нит заједничког разговора попут оне нити из мохачког говора. Али, како да се она поново пронађе када ова гомила побеснелих Шваба сеје семе раздора у мађарским и српским душама. Не верујем да се овом тону радују и поштени Хрвати, јер нису сви квислинзи, а има међу њима Качића и Кошутића. По мом мишљењу, мађарска би штампа морала да доприноси зацељењу српских рана насталих услед неминовних мађарских потеза, и не би смела да долива уље на ватру. Овакав степен мржње нисмо испољили чак ни у првом рату, а тада нисмо имали ни свеже потписани уговор о вечном пријатељству са Србијом. Ово антисрпско арлаукање је крајње неуљудно и у односу на господина Регента, јер је то у најоштријој супротности са смислом, циљевима и духом његовог говора у Мохачу.

Чујем да је у недељу поподне цигански оркестар Калмана Олаха на радију извео одвратну ратно-хушкачку приземну песму „Стани, стани пасја Србијо“. То је 1914. била песма будимпештанског шљама, а не поштених војника, јер ми смо научили да ценимо и поштујемо храброг српског непријатлеја, који нас је у свему достојан. Тукли смо се са њима, и ја лично са својим хусарима, чак је наш кадар касније из Арада премештен у Ваљево; али смо и тамо остали задивљени пред неизвештаченим родољубљем и великом храброшћу којом су подносили свој незавидан положај. Тај ће народ поново стати на своје ноге, и опет ће, по било коју цену, извојевати себи слободу, и тада нам неће бити у интересу да се заслепљени дивљом мржњом нађу насупрот један другом два честита и један на другога упућена народа, мађарски и српски. И сада је у интересу Мађарске да се у Бачкој и вероватно Банату два народа поново приближе” написао је визионар европског духа.

[Upravnik]

Глас неустрашивог Жилинског

Жилински 21. јануара 1942. пише писмо председнику владе о злочинима у Шајкашкој. У писму обавештава Бардошија да војска у Новом Саду намерава да почини покољ над Србима и Мађарима који са њима живе у слози и Јеврејима. Наводи детаљно војни план и пише да велики жупан Новог Сада није поверљив човек пошто отворено сарађује са генералима који су најамници немачке хитлеровске државе. Затражио је да се спречи злодело.

Жилински је пре „рација“ у неколико наврата писао председнику владе. Већ 11. априла 1941. пише да је за Мађарску боље да сачека са окупацијом Бачке и на други начин реши односе са народима, пре свега Србима. По окупацији шаље 21. априла 1941. протест председнику владе због изразитих антисрпских ставова у мађарској штампи. Одржавајући присне односе са новосадским пријатељима, Жилински је стекао утисак да би Срби радије прихватили мађарску него немачку окупацију. Крајем априла је посетио Ђорђа Дунђерског кога је упознао у Будимпешти 1930. Блиске везе је гајио са епископом Ћирићем, Миланом Л. Поповићем и доктором Костом Хаџијем. У Нови Сад је поново допутовао крајем новембра 1941. Након вести о „рацији“ посебно се забринуо за судбину епископа бачког прибојавајући се да су га фашисти смакли. Главне податке о погромима добио је од Иштвана Жичија (чији је шурак обављао дужност пољопривредног инспектора у Новом Саду) и Маћаша Тењија, суспендованог инспектора за јужне крајеве.

У име владајуће партије Бела Лукач је позвао Жилинског на седницу Спољнополитичког одбора 29. јануара 1942. Замолио га је ако узме реч да не спомиње догађаје у „Делвидеку“. Упркос молби Жилински је изнео податке о покољима у Жабљу и Новом Саду. Њилаши и посланици Имредијеве странке су урлали и спречавали га да говори, а председник владе је нервозно и грубо изјавио да онај ко клевеће мађарско домобранство није заслужио да буде мађарски посланик. У реплици је Жилински, између осталог, рекао: „Управо ја браним част мађарског домобранства када захтевам да се кривци казне, да се спроведе потпуна одмазда и накнада штете“.

Увидевши да је изигран у смислу обећања да рације у Новом Саду неће бити, Жилински у фебруару пише лично Миклошу Хортију. За главног кривца погрома означио је председника владе који води пронемачку политику и војне генерале задојене мржњом. У време када је писао Меморандум није био упућен да се и у Бечеју догодила „рација“. Када га је о томе обавестио докор Коста Хаџија, борац за правду од тог тренутка у обраћањима министру унутрашњих послова Ференцу Фишеру и потоњем председнику владе Калаију спомиње и тај покољ.

[Upravnik]

Memorandum Miklošu Hortiju

Sveobuhvatnu analizu i optužbu najviših vlasti Žilinski je izneo u Memorandumu Miklošu Hortiju. Memorandum ujedno otkriva karakter njegovog autora:

«Preuzvišeni gospodine regentu,

Jednog običnog poslanika bez vlasti, samo služba mađarskoj stvari može da podstakne da se obrati lično Vama. Poslednjih nedelja u Mađarskoj su se odigrale takve stvari da me one onemogućavaju da biram drugi put. Strahoviti zločini koji su se desili ugrožavaju, pre svega, postojanje Mađarstva, časti naše nacije i njene budućnosti, te dovode do konačne propasti i gubljenja međunarodnog ugleda Mađarske kao države. Ovu propast možete da sprečite samo Vi i to samo u slučaju da napregnete sve svoje snage i volju.

Preuzvišeni gospodine, 11. aprila 1941. godine, neposredno posle Proglasa Vaše uzvišenosti, u jednom svom započetom zamašnom memorandumu, pisao sam, između ostalog, ministru-predsedniku Mađarske i ovo: «Ako uporedimo regentov Proglas sa proglasom nove hrvatske «države», još se više ističu državnički kvaliteti mađarskog proglasa. Čak i oni koji nisu odobravali naše priključenje silama Trojnog pakta, ni propuštanje nemačke vojske preko naše teritoreije protivu Jugoslavije, mogu sa izvesnim relativnim umirenjem očekivati da će mađarska vlada ostati čvrsto na pravnim i političkim osnovama unetim u Proglas i da od istih neće ni u budućnosti odstupiti. Regentov proglas ne samo da naglašava slom jugoslovenske države i u vezi s time opasnost nastupajuće anarhije na mađarskoj istorijskoj teritoriji, nego veoma srećno naglašava i to da mađarska akcija nije usmerena protiv srpskog naroda s kojim nemamo spora. Dakle, Mađarska ne uzima udela u ratu osovinskih sila protiv Srbije. Postoji, međutim, opasnost da se ipak uvalimo u rat, bilo mi sami neposredno, bilo na taj način što bi nas Engleska, a kasnije Amerika, proglasile za svoje protivnike. To je opasnost od koje vlada mora po svaku cenu i svim sredstvima da spase Mađarsku. Istovremeno, moramo sa srpskim stanovništvom u Južnim krajevima da postupamo sa mnogo ljubavi i strpljenja i da tako pripremimo, u smislu jugoslovensko-mađarskog ugovora o prijateljstvu, potpuno izmirenje sa našim srpskim susedima».

Time sam hteo već u samom početku da naglasim to, kao što sam uostalom i napisao predsedniku Laslu Bardošiju u svom pismu od 19. januara ove godine. Kada smo već u vrtlogu događaja smatrali jugoslovensko-mađarski sporazum o večnom prijateljstvu s pravnog gledišta nepostojećim, da onda barem premostimo odijum našeg teškog međunarodnog koraka time što ćemo svojim postupcima prema natrag priključenom srpskom stanovništvu dati važnost bar u toj meri koja odgovara duhu jugoslovensko-mađarskog prijateljstva iz 1940. godine.

I NEVOLJE, GRESI, ZLOČINI

Prva faza: zverstva u vreme zaposedanja i pod vojnom upravom.

Ali ovaj duh i namera u mađarsko-jugoslovenskom ugovoru o večnom prijateljstvu, koji su neposredno bili zamišljeni kao trajni, izgubili su se u rukama vojne i civilne uprave i pretvorili se u skoro nepremostivu smrtnu mržnju i to u onom krvavom nizu protivzakonitosti, gaženja zakona i čovečnosti koji su se odigrali od 11. aprila 1941. godine do današnjeg dana na vraćenoj južnoj mađarskoj teritoriji.

Srpsko stanovništvo uglavnom je s radošću čekalo mađarsku vojsku, jer za ime sveta i staro i mlado celog srpskog naroda odobravalo je politiku jugoslovensko-mađarskog prijateljstva kao i njeno kasnije ugovorno zapečaćenje. Prirodno je da bi srpsko stanovništvo posle napuštanja Bačke od strane jugoslovenske vojske radije videlo da stižu mađarske okupacione trupe umesto nemačkih. Možda se u jugoslovenskim dušama stara mađarsko-srpska simpatija probudila, ali je ipak jedno jasno: da su od Mađara očekivali više čovečnosti. Na žalost, na pojedinim mestima i mađarske trupe su počinile suvišna krvoprolića. Za vreme zaposedanja Bačke, prema računu ozbiljnih činilaca, među tamošnjim Srbima palo je oko 8.500 ljudi, jamačno među njima više stotina i takvih koji su podmuklo pucali, kao i dobrovoljaca koji su se odupirali a koji su tako nešto i zaslužili jer su takvu sudbinu sami izazvali, ali su većim delom to bili nevini ljudi ili sitniji grešnici, ponajviše žene i deca. Kad sam početkom novembra prošle godine bio dole u Novom Sadu, s dubokom sam tugom slušao o svim ovim stvarima, kao i o ovome što sledi.

U Novom Sadu čuo sam od dobronamerne srpske gospode, od takvih ljudi koji su i pod jugoslovenskom vladavinom smeli pred beogradskom vladom da zastupaju istinu i interese mađarske manjine, da srpsko stanovništvo sva ova dela počinjena u vreme ratnih operacija ne pripisuje preterano na teret mađarske države ili na teret mađarske nacije, već to kvalifikuje kao incidente koji su skopčani sa ratom i koji se teško izbegavaju. Štaviše, o komandantu jurišne brigade Lajošu Verešu i o njegovom čovečnom i pravednom držanju, kao i o nekim njegovim plemenitim gestovima, Srbi su se preda mnom s priznanjem izjašnjavali. Utoliko je više doprinela veštačkom otuđenju bačkih Srba i uopšte tamošnjeg slovenskog stanovništva delatnost vojne uprave, koja je zavedena posle dovršenog zaposedanja. Naročito rad generala Bajora, komandanta mesta.

General Bajor počeo je svoje službovanje time što je jednim uvredljivim plakatom strpao sve Jevreje, Cigane i Srbe pod jednu kapu i teško uvredio, nepotrebno i štetno, ovaj viteški i čestiti srpski narod o kojem je samo mesec dana ranije mađarska javnost kao i štampa bila puna hvale. Ovaj grubi postupak bio je u oštroj suprotnosti sa izjavama plemenitim i punim razumevanja učinjenim samo nekoliko dana ranije od strane punokrvnog Mađara, čestitog sikuljca generala Bajora, pred izaslanicima novosadskih narodnosti, u suprotnosti sa očekivanim postupanjem koje je ova izjava nagoveštavala. Ali general Bajor nije se zaustavio na ovim suvišnim i štetnim uvredama koje nemaju ničeg zajedničkog s mađarskim duhom, nego je, prema mome sećanju, na ovom grubom plakatu pozvao sve Srbe, Cigane i Jevreje koji su se od 1918. godine doselili u Novi Sad i okolinu da za tri dana napuste državu. Ove nesrećnike, prema mome saznanju oko 24.000 duša, koji ni od svojih pokretnina nisu smeli ništa da ponesu, sem 30 penga po glavi, prebacili su zajedno sa odojčadima i decom na suprotnu obalu Dunava, u tadašnju hrvatsku i srbijansku anarhiju. Pored toga, i prema onima koji su i nadalje ostali ovde nastavljeno je nepotrebno zastrašivanje i gonjenje. Na rezidenciju Irineja Ćirića, srpskog episkopa, čoveka časna i naučnika evropskog nivoa, danima su stajali upereni topovi. General Bajor, ili njegovi ljudi, samoinicijativno su u vidu poreza skupili izvesne sume novca od Srba i Jevreja i od istih osnovali fond iz kog su veliki deo, prema mome saznanju, samoinicijativno upotrebili za određene ciljeve. Sa ovim je razumljivo što je umesto vidanja ovih rana, zadatih delom nehotično, delom pod moranjem, delom samoinicijativno i protivzakonito, nastupilo njihovo reagovanje usled ovakvih postupaka.

U Subotici i Somboru, odnosno u Bačkoj županiji uopšte, prema mojim informacijama, ovakvi izgredi vojne uprave nisu ispoljavani, ili mnogo ređe, ili pak u blažoj formi.

Druga faza: funkcija putujućeg vojnog prekog suda

Kada sam početkom novembra prošle godine bio u Novom Sadu, u natrag vraćenoj Južnoj Mađarskoj funkcionisala je već civilna uprava pod trojicom župana na čelu sa Leo Deakom u Somborskoj županiji, sa Andorom Rekom u gradu Subotici i sa Peterom Fernbahom u gradu Novom Sadu. Neobična pravna besprekidnost sa doslednošću postavljala se i posle ustrojstva civilne uprave, a prvi čovek Novog Sada nastavljao je to na terenu administrativnih metoda koji se sukobljavaju sa interesima nacije i uzvišenim mađarskim duhom čovečnosti. Ma koliko da je Peter Fernbah besprekoran čovek, ipak je bila šteta što je on bio postavljen za župana na tako osetljivom i ranjivom mestu. Trebalo je da tamo bude postavljen čovek izuzetno velikih sposobnosti, taktičan, sa osećanjem pravde a posebno objektivan, zaista jedan mali Ferenc Deak. Županu Fernbahu pak sve ove osobine nedostaju. Prema mojim informacijama i mome sudu, i on je imao udela u pogoršavanju odnosa u Novom Sadu i Bačkoj uopšte koji su prirodno mogli biti pothranjivani stalnom zarazom srbijanskog i hrvatskog građanskog rata koji je buktao.

U svakom slučaju, smatram kao vanrednu nesreću za Južne krajeve ovaj metod protiv nemira, sabotaža i navodne komunističke zavereničke organizovanosti koji je vlada pretvorila u sistem, po mom mišljenju, uglavnom zbog slabosti tamošnjih vodećih administrativnih ličnosti a posebno velikog župana Fernbaha, a taj je: putujući preki sud vojni koji je kao tužna parodija putujućih glumaca putovao od varoši do varoši, od sela do sela. Ovakav metod, koji sigurno može da izazove samo reakciju, nije mogao da izmisli mađarski mozak. Kada sam u novembru prošle godine bio u Novom Sadu, prema informacijama mojih tamošnjih poznanika, bilo je već obešeno u Novom Sadu 4 Mađara i 1 Srbin, u Bačkom Petrovcu 5 Slovaka i 2 Srbina, u Adi 2 Mađara, u Futogu 3 Jevrejina itd. Nedeljama i mesecima sprovodio je svoj jezoviti posao ovaj preki sud. Prema mojim najnovijim saznanjima, broj ovih vešanja stalno raste. Tako je do žabaljskog pogroma, u Starom Bečeju obešeno 16 ljudi, Žablju 20. januara, dakle posle pogroma, ali na osnovu ranijih hapšenja i postupaka, obešeno je desetoro a prethodno četrnaestorica, u Novom Sadu jedanaestorica itd. Ovo su samo približni brojevi, možda nisu ni tačni, ali su potrebni zato da bi se stvari zapazile. Imam to osećanje da je broj obešenih «komunista», još pre pogroma, širom cele Bačke prešao broj od više stotina. Do kraja svog života ću žaliti što nisam već u novembru izneo pred Vašu visost ovu tešku i zloslutnu stvar, naročito zato da bih ukazao na strahovite opasnosti ovih metoda. Može se zamisliti koliko je dejstvo revolucionisanja imalo ovo lutajuće vešanje na istrošenu duhovnu ravnotežu domaćeg srpskog življa, podbadano i spolja, van državnih granica, a koje je vešanje izdašno nalazilo svoje žrtve i među Mađarima. Da su svi dotični čak i bili komunisti, zar ne bi bilo dovoljno sve ih pohapsiti i za izvesno vreme ih strpati u koncentracione logore, ili ih makar na robiju osuditi? Na osnovu kakvih načela i na osnovu kakvog dokaznog postupka je teklo ovo lutajuće suđenje nisam mogao da saznam, ali sam iz pouzdanog izvora čuo da su često odvlačili devojke iz čestitih porodica tako da ni roditelji nisu znali kuda ih vode. Na taj način nije dopuštena mogućnost optuženima da sebi pribave takvog branioca koji bi poznavao njihov život i njihove životne prilike, nego su se morali zadovoljiti onim Đorđem Gruborom, najmljenim peštanskim advokatom, koji je prema mojim informacijama za 10.000 ili 20.000 penga obećavao i prodavao oslobođenje nesrećnih optuženih.

Otprilike duhu ovoga sistema vojnog prekog suda može da se pridruži i spor pred građanskim sudom u kome je Senat Okružnog prekog suda u Segedinu osudio na smrt i obesio jednu 21-godišnju Srpkinju koja je u Novom Sadu u tamošnjoj knjižari Folksbunda postavila jednu petardu koja je prema izjavama vojnih stručnjaka bila takve razorne moći da nije mogla ugroziti ljudske živote, kao što, uostalom, i nije prouzrokovala nikakvu štetu. Sud ovaj težak slučaj nije podastro čak ni na pomilovanje Vašoj uzvišenosti. Može se zamisliti, kada građanski sud ovako lako izriče i izvršava ovu nedostojnu presudu, da onda ni vojno suđenje ne može da teče u duhu dublje čovečanske pravde niti u čuvanju mađarskih političkih interesa. Ovo segedinsko vešanje, kojem je, prema mom saznanju kao posmatrač prisustvovao i predsednik Senata, očigledno je mnogo više uzburkalo strasti kod srpskog stanovništva nego tuce vojnih vešanja.

Svakako mogu da kažem da su me još prvih dana novembra 1941. godine dobronamerni srpski poznanici zamolili da i ja pokušam da učinim nešto radi obustavljanja ovoga metoda vešanja i da ubedim merodavne da ovo ne leči zlo, nego ga još više podstiče. Sve ovo ispunjava strahovitom gorčinom nervno istrošeno nesrećno srpsko stanovništvo. Sa čovečanskog gledišta ne može im se uzeti za zlo što su zbog sloma svoje države ispunjeni gorčinom. Pa i one strahovite krvave žrtve, na drugoj obali Dunava, u Hrvatskoj i Srbiji, koje je onaj narod tamo preko, evo, više od pola godine primoran da plaća. Prema tome, baš od nas Mađara mogu da očekuju nešto malo razumevanja, nešto malo čovečanskih metoda, od nas, za koje ceo svet pa i sami Srbi znaju i drže da smo najčovečniji soj. Ja sam kasnije hteo da se vratim u Bačku i da dođem do jedne potpunije i stvarnije slike, ali je u tome došla budžetska debata u Parlamentu, posle čega su se približavali božićni praznici, pa je moj put izostao. Neposredno pred Božić sa zaprepašćenjem sam saznao da na ovom terenu nije nastupilo poboljšanje i da su vešanja dobila sve veće razmere.

Moje ubeđenje se pokazalo ispravnim, da ovim postupcima vojnog prekog suda ne samo da nije uvaženo gledište mađarske više politike, nego nisu uvažena ni načela mađarskog deljenja pravde. U ovim masovnim vešanjima video sam jedno pogrešno svećenje i nameru zastrašivanja. Ali ovo zastrašivanje nije psihološki baš najbolji metod prema odlučnom, više strasnom, prema tome smrtno ogorčenom, a prema gore izloženom, i veštački trovanom i progonjenom srpskom narodu. Dalja povreda prava srpskog naroda je onaj način na koji je oduzeta nekretnina novosadskom Pravoslavnom vladičanstvu i način na koji su oterani u progonstvo kaluđeri pravoslavnih manastira. Sve ovo i mnogo više od toga, što ne mogu da nabrajam, dogodilo se baš prema onom srpskom stanovništvu o kojem je i sam veliki župan Leo Deak izjavio da se ono od svih nemađarskih narodnosti najčestitije i najlojalnije ponelo prema mađarskoj državi. Oko Božića i Nove godine kružili su dvojaki glasovi o stanju u Južnim krajevima: jedan glas je govorio o obustavi masovnog vešanja ili bar o njegovom znatnom ublažavanju, a drugi o daljem trovanju tamošnjih odnosa. Ja sam se priklonio verovanju da će nastupiti promene pune optimizma. Utoliko je na mene poraznije uticala «žabaljska pobuna» i pogromi koji su iza nje sledili.

Treća faza: pogromi

Zdravo rezonujući, moglo se računati da će mađarska vlada, a posebno ministar predsednik, koji mora da zna za svaki drhtaj u državi, posle primljenih molbi i upozorenja sa više strana, doći na tu veoma prirodnu pravičnost, da ovakvi metodi ne služe bitnosti mađarske države, njenoj sigurnosti i jačanju kao što ne služe ni ponovnoj radikalizaciji svetostevanske misli u vraćenim Južnim krajevima. Naprotiv, ovakvi metodi potkopavaju ugled i sigurnost mađarske vladavine. Međutim, umesto s pravom očekivanog obrta, dogodilo se baš suprotno: «odbrana nacije» i «odbrana države» dobili su zajednički naziv «POGROM».

a) Šajkaški pokolji

Marija Terezija je u XVIII veku u Bačkoj, tzv. Šajkašku na obali Tise organizovala kao graničarsku oblast naselivši uglavnom Srbe. Šajkaška danas obuhvata dva sreza: žabaljski i titelski.

Žabaljska opština ima na obali Tise zadolmljen deo zemlje koji nazivaju ritom. U ovom ritu su ponajviše situirane srpske gazde podigle svoje salaše koji su u zimskim mesecima uglavnom nenastanjeni pošto se tada vlasnici povlače u selo. U ove preko zime većinom napuštene salaše uvukli su se nekakvi srpski ustanički elementi od kojih je veći deo navodno prešao preko Tise iz Banata, odnosno iz Srbije, pošto su se u banatskom mestu Kumanu naoružali. Postavlja se jedno samo po sebi razumljivo pitanje: kako su mogli ovi elementi da se povlače iz Srbije i Banata, dakle sa teritorije posednute nemačkom vojskom, i preći preko Tise na mađarsku teritoriju zajedno sa puškama, mitraljezima i bacačima plamena? Prema jednima, njihov broj je bio 70, prema drugima 200, a nekoliko ljudi su sakupili i sa teritorije Bačke.

Četvrtog januara ove godine dobila je žabaljska žandarmerija obaveštenje da se na jednom salašu, za koji se držalo da je nenaseljen, vidi dim iz odžaka. Zapovednik je na to skupio dvadesetak naoružanih ljudi, žandarma, graničnih stražara i policajaca, te je s njima hteo da izvrši raciju na pomenutom salašu. Kada su se na puškomet približili, dočekani su puščanom vatrom sa salaša, od koje je pet ljudi poginulo, dvojica ranjena, dok su se ostali povukli. Na ovo je zatražena oružana pomoć iz Segedina i Novog Sada i drugog dana, 5. januara, pošli su iz dva garnizona mađarski oklopni odredi i opkolivši ceo žabaljski srez prodirali su prema sumnjivom salašu na Tisi. Kada su se mađarski vojnici približili salašu, naišli su na puščanu vatru jer su ustanici prihvatili borbu tokom koje su navodno pala još četiri mađarska vojnika i žandarma, a među ustanicima pak mnogo više. Od ustanika je manji deo pobegao, drugi još manji deo, navodno njih petorica, bili su zarobljeni i nekoliko dana kasnije od vojnog prekog suda osuđeni na smrt i pogubljeni. Brojevi su možda netačni, ali prema obaveštenjima primljenim sa više strana, bitno je ipak to da je već 5. januara, sa nesrazmerno velikim mađarskim gubicima, može se reći sa lakoćom ugušena žabaljska pobuna sa vojničke tačke gledišta. Ne postoji Mađar koji ne bi odobrio ovakav vojnički postupak i nema milosti za one koji podmuklo potpiruju pobunu protiv mađarske države, njene sigurnosti i njenog stanovništva. Ovim bi cela stvar mogla biti završena i bilo bi mesta postupku, najviše zbog pitanja: da li je bilo i ko su bili pristalice ove zavere, i to ne samo u Žablju, nego u celom žabaljskom i titelskom srezu? Niko ne bi smeo da ima bilo šta protiv da se traganje nastavi u ovome pravcu, pa ako je pristalica ili saučesnika ove zavere bilo na stotine i hiljade suditi im, ali na osnovu mađarskih zakona.
Umesto toga, desilo se sasvim drugo, iskrsla je navodno još jedna lista sabirne akcije, prema kojoj su Srbi darivali manje ili veće sume za zaštitu dece, a prema iskazima nekakvih svedoka ove sume trebalo je da posluže finansiranju ustanka. Osim ovoga, pronađene su, navodno, na salašu kod ustanika i sveže namirnice, što bi trebalo da dokaže da ih je okolno stanovništvo i hranom pomagalo. Ma kako da je bilo: mađarske represalije su se morale držati strogo mađarskih zakona, da bude kažnjen svaki ko je krivac, ali samo krivac i to strogo prema mađarskom krivičnom zakonu a u okviru i prema propisima koji su statarijumom pooštreni.

Međutim, umesto toga, navodno već 5. januara, uz saradnju vojske, žandarmerije i tzv. narodne straže skupljene na brzu ruku, a čije su formacije bile sastavljene od moralno najlošijih i najbeskrupuloznijih elemenata, te je sa njima na čelu otpočeo pogrom.

Jedna verzija o pogromu glasi da su tokom noći u Žablju sakupili nešto oko 1.000-1.400 ljudi, u ogromnoj većini Srbe, manjim delom Jevreje, i cele porodice zajedno sa ženama, devojkama, decom i odojčadima dovozili su na obalu Tise vojnim kamionima, tu ih postavili na strmu obalu, nasuprot banatskoj, kao da čekaju skelu, nakon čega su ih izrešetali automatskim puškama i zatim bacili u Tisu kroz rupu isečenu u ledu. Prema drugoj verziji, ovo se ubijanje u Žablju odvijalo u manjim delovima i to u danima od 5. do 19. januara. U susednoj velikoj opštini Čurugu, ovo je klanje, navodno, obavljeno od kuće do kuće dok je pred kućama stajao vojnički kamion u koji su bacali leševe, pa kada bi se kamion napunio, odvozili su ih na Tisu i onda ih bacali pod led. Kamion se zatim vraćao i tako je teklo to jezovito klanje tokom koga nije bilo milosti ni za decu ni za starce i starice dokle god bi se čekao kamion da se napuni. Prema mojim obaveštenjima, u Čurugu je bilo više mrtvih nego u Žablju, koji broj može da iznosi do 3.000. Broj poubijanih u ostalim opštinama ne bih mogao da navedem ni sa približnim verovatnoćama. Govori se o 25 do 30 mrtvih u Gospođincima, 30 do 35 u Sentivanu, ali ove dve opštine čine manji deo ova dva sreza, a ono što se desilo u titelskom srezu ništa nisam pobliže čuo.

Visoko uzvišeni gospodine, možda su ove brojke i preterane, ali je isto tako moguće i da su nepotpune. Neka Bog da da su što preteranije! Ali ove brojke stvarno ne menjaju ništa od činjenice da se u Mađarskoj odigralo, bez sudske presude, masovno klanje sa punom odgovornošću vojnika i žandarma, odnosno honvedskih i žandarmerijskih oficira. Ovaj nitkovluk ne može da opravda ni olakšavajuća okolnost da se to desilo za vreme borbe u odbrani nekog velikog ratnog interesa, ili je trenutna i donekle objašnjiva razjarenost. Jer, sve se to desilo tada kada je vojnička strana celog pitanja bila već likvidirana i to ne na neprijateljskoj nego na mađarskoj državnoj teritoriji. Ako ustanicima u borbi pomažu i žene i deca, onda je možda razumljivo da i oni onde stradavaju. Ali kada je uistinu oružana pobuna, zbilja malog obima, bila već likvidirana, pa ipak stanovništvo čitavih sela u dva cela sreza prepustiti na milost i nemilost vojnicima, žandarmima i narodnoj straži i pustiti ga da pune dve nedelje trpi njihov krvavi zulum, najnečovečnije i najnemađarskije masovno ubijanje, to je tako strahovita greška i takav potres mađarskog pravnog poretka i tako opasna pojava građanskog rata protiv čega mora svaki čestiti Mađar da digne glas. Takav sam buntovnik u ovoj stvari bio i ja kada sam 19. januara dobio prva obaveštenja iz pouzdanih izvora. Kome sam se tada mogao obratiti nego ministru predsedniku Mađarske? Napisao sam mu jedno pismo koje je odgovaralo ozbiljnosti i tragičnosti situacije, kao i mojoj elementarnoj uzbuđenosti, a u kojem sam ga molio i zahtevao prekidanje ovog organizovanog i oficijelnog pogromskog lanca kao i kaznu za krivce. Pismo sam poslao 21. januara ministru predsedniku Laslu Bardošiju. Sledećeg dana on mi je lično telefonirao i zamolio me da ga posetim u njegovom stanu. Tema mog pisma nije bila samo o žabaljskom pogromu, nego je obuhvatila i pitanje učešća mađarske domobranske sile u ratu protiv Sovjetske Rusije. U ovoj drugoj stvari predsednik me je do izvesne mere umirio. Što se tiče stvari u Južnim krajevima, rekao mi je da je pod utiskom mog pisma još dan pre toga, dakle 21. januara, telefonirao u Novi Sad da tamo ne bude nikakvih svireposti. Priznajem da nisam razumeo celu stvar, jer je to moje pismo još od ranije, koje je spominjalo vojnička zverstva u Novom Sadu još prošle jeseni, tako da sam imao taj osećaj da je ministar predsednik pobrkao ranije stvari sa sadašnjima. Tek mnogo kasnije, kada sam primio obaveštenje o novosadskom pogromu, došao sam na to da kada sam ja bio kod predsednika vlade, koliko se sećam to je bilo 22. januara, tada je već uveliko tekao novosadski pogrom. Naime, ja sam još 21. januara posle podne između dva i tri sata upozorio gospodina ministra predsednika na žabaljski pokolj, a on je još istoga dana telefonirao u Novi Sad, ili prvoga dana novosadskog pogroma, ali uputstvo predsednika nije imalo nikakvog dejstva jer se trodenvni novosadski pogrom zapleo na svoj način u svome koloseku i u svome beščasnom toku. Ja i te kako konstatujem tešku političku odgovornost gospodina ministra predsednika u ovoj stvari, jer ne može da kaže da ga nije niko blagovremeno obavestio, bar po pitanju novosadskog pogroma. On je tada imao vremena i načina da učini nešto, ili ako za konkretno preduzimanje nije imao dovoljno snage, mogao se obratiti za pomoć ljudima jačim od njega, ili moćnijim ustavnim faktorima.

[Upravnik]

b) Novosadski vojnički pogrom

Sa neiskazanim zaprepašćenjem primio sam vesti, posle svega ovoga, o novosadskom pokolju. Nisam hteo da verujem ni očima ni ušima. Kako? Prema mom znanju, čule su se vrlo ozbiljne vladine izjave pred odgovornim izaslanicima srpske manjine iz Južnih krajeva o tome da je šajkaški pogrom završen i da je time završen i jedan tužan po svoj prilici prelazan period građanskog rata. I onda izjava gospodina ministra predsednika, učinjena preda mnom, da je još 21. januara telefonirao u Novi Sad da ne bude nikakvih svireposti, govorila je o ozbiljnoj vladinoj rešenosti. Ispostavlja se, međutim, da novosadski pogrom ne samo da u svirepostima nadmašuje, ili je sličan šajkaškom, nego je po svome karakteru bio očigledniji vojnički pogrom. Šta je to što novosadski pogrom čini težim od šajkaškog?
1) Okolnost da je usledio posle jednog već prethodnog dvonedeljnog krvavog pogroma;
2) Pomanjkanje napada srpskih oružanih zaverenika, jer u Novom Sadu nisu oružani napadi pokrenuli lavinu tragičnih događaja, kao što se to desilo u Žablju;
3) Prisustvo i odgovornost za događaje segedinskog komandanta kao i komandanta mesta;
4) ceo pogrom bio je podlo sračunat, unapred pripremljen, o čemu postoje nebrojeni dokazi;
5) dole navedeni plakat, koji u neverovatno sramnom mađarskom tekstu, saopštavam ga od reči do reči, i po duhu i po jeziku predstavlja užasan dokument današnjeg vremena zato što su se takvim mađarskim jezikom 1919. godine služili rumunski generali u okupiranoj zemlji i njime kidali nerve Mađarima.
Nijednog trenutka nema sumnje da plakat nije sastavljao Mađar, jer tako zvuči kao da ga je stranac, vrlo slab znalac mađarskog jezika sa stranog jezika prevodio. Hronološki je ovaj plakat bio druga objava komandanta mesta. Prvu je domobranski komandant mesta objavio 21. januara, da je na molbu gradonačelnika i civilnih vlasti na tri dana preuzeo u svoje ruke upravu grada, najavio raciju pod formom «istraživanja», odredio je da tri dana niko ne izlazi na ulicu, odnosno samo radi nabavke namirnica u određeno doba dana i uopšte je naznačio propis racije. Dole navedenim plakatom objavio je obustavu racije i vraćanje civilne uprave. (Na ovom mestu Žilinski citira objavu).
Karakterističan je odmah sam potpis na kraju ovog dokumenta, to jest njegova anonimnost, i nije razumljivo zašto je to učinjeno kada se proglas upućuje građanstvu. Ovaj dokument je interesantan i značajan jer ne samo da se iz njega može saznati sve što se u Novom Sadu dešavalo između 21. i 23. januara 1942. godine, nego on dokazuje i sledeće:

Prvo: da je honvedski komandant mesta po naredbi Mađarske kraljevske vlade preuzeo za sva ova tri dana upravnu vlast i da je shodno vladinoj naredbi morao da obavi nekakvu raciju, a pod ovom pak ni gospodin ministar predsednik niti ijedan član vlade nije mislio ništa drugo nego normalnu raciju tokom koje bi skrivači oružja i ostali sumnjivi elementi bili pohapšeni, te plakat jasno podvlači političku odgovornost vlade;
Drugo: da pucanjem na naše domobrane i žandarme nije, hvala Bogu, ugašen ni jedan mađarski život;
Treće: «Da istraživanje ima i svojih nevinih žrtava»;
Četvrto: da je ubistvena radnja bila spojena sa krađama ogromnih razmera.
Prema mojim informacijama, novosadska racija je ovako tekla:
Vojne vlasti su svakog prikovale u kuću, štaviše svi su morali roletne i zavese navući da niko na ulicu nije mogao da gleda. U ovako mrtvoj varoši, naročito u bogatijim delovima grada, otpočelo je istraživanje. Novine nisu izlazile, jer ni štampari nisu smeli izlaziti na ulicu.
Prvoga dana, 21. januara, pomoću spiskova po kvartovima obilazili su žandarmi pod vođstvom podoficira kuće i legitimisali Srbe i Jevreje. Potom su ih u masama vojnim kamionima odvozili na obalu Dunava i onde ih po grupama skidali gole, te muško i žensko i decu zajedno ubijali i potom ih bacali na zaleđeni Dunav. Po noćima su, navodno, topovima razbijali led da bi voda odnela leševe. Broj ovako ubijenih ljudi u masama na Dunavu, blago računajući, iznosi više stotina. Ali ovaj pogrom nije se odvijao samo tako šablonski, jer je jedan moj prijatelj iz Novog Sada, ugledan Mađar, pričao pred svojim peštanskim poznanicima da je na reformatskom groblju svojim očima video osamdeset nezakopanih leševa. Drugoga dana su već posao uprostili, jer su ljude ubijali po njihovim stanovima, porodice su zajedno sa decom istrebili, poharali kuće, obijali kase, leševe trpali na vojničke kamione i onda ih bacali pod dunavski led.
U nekim ulicama su istrebili čitave srpske i jevrejske porodice. U ulici Košut Lajoša, koja se ranije pod srpskom upravom zvala Miletićeva, znam za pustošenje ovih porodica i lica:

Dr. Radivoj Bokšan i njegove dve sestre, jedna zubarka a druga nastavnica, prema mojim informacijama porodica se nikada nije bavila politikom.
Erdeljan, sekretar episkopa dr. Irineja Ćirića, koji je bio primljen kod Vaše uzvišenosti u audijenciju.
Dr. Satler, lekar Jevrejin, koji je za vreme jugoslovenske vlade svakog siromašnog Mađara lečio besplatno.
Vajner, trgovac, i njegov sin advokat, Klauber, trgovac, sa sinom dok su im supruge ostale u životu.
Havaš, zastupnik, njegova 19-godišnja kći i 12-godišnji sin.
Paja Jakovljević, trgovac na čijem se tavanu pronašla jugoslovenska zastava – u istu su ga uvili i tako ubili.
Lazar Manigodić, koji je u Jugoslaviji bio sekretar Auto-kluba, pa je to ostao i posle promene uprave, a ubili su ga jer su kod njega našli neke mašinske delove i nabedili ga da je to po svoj prilici eksplozivno sredstvo.
Nikolić, mesar, zajedno sa sinom. Kod njega su još 20. januara bili u poseti mađarski oficiri, a koji su navodno rekli prilikom odlaska: «Siroti Srbi».
Ovo su samo izdvojene porodice i imena iz pokolja. U ulici Bardoši Lasla, koja se ranije zvala Dunavskom, između ostalih, poubijali su sledeća lica:
Paju Davidovca, ćurčiju, i njegovu ženu, kao i dva njihova sina, Bogoljuba i Ljubišu, s tim što su majku prisilili da gleda do kraja ubijanje muža i sinova, posle čega su je otpratili kući, od kada je nestala, a s njom je nestalo i 27.000 penga gotovog novca. Ni ova porodica se nikada nije bavila politikom.
Svetislava Ivkovića i njegovog brata Radomira.
Krivica udove dr. Matanovića bila je ta što je briznula u plač kada su naišli naoružani vojnici.
U pansionatu Penzionog fonda činovnika Dunavske banovine niko navodno nije ostao živ.
Dr. Uzelac, vlasnik sanatorijuma.
Ne naznačivši ulice, moj informator mi je saopštio imena još ovih poubijanih lica:
Dr. Jovanović, dečji lekar, koji se nikada nije bavio politikom. Braća Gavrilovići, njihov zet inž. Dragojlov-Dobanovački, kod čije je porodice zalazio general Novaković, a s njim je ubijen i muž njegove sestre – Ivanović, novinar, zajedno sa svojom ženom Mađaricom, dva brata Kon, trgovci, a nestao je i njihov novac, Kornel Frank, preduzimač, zajedno sa ženom i jednogodišnjim detetom, Mira i Terka Fuks, 19 i
20-godišnje devojke čiji su roditelji sada u Hrvatskoj, Lazar Sremčević, trgovac sa ženom, dve kćerke i zetom.

Visoko uzvišeni gospodine, ovo su, s jedne strane, samo istaknuti delovi a s druge strane i ne mogu biti tačni, jer se može pretpostaviti da se ne mogu smatrati za mrtve oni koji su se blagovremeno sakrili. Ali u ovoj celoj stvari ovo ništa ne menja. Ne menja ništa na ovoj neizmernoj sramoti da se sa očevidnim znanjem višeg vojnog zapovedništva i njegovom odgovornošću dešava ovo gadno i podlo klanje, i to sa metodama koji se sukobljavaju sa mađarskim duhom, kukavički i anonimno, u ime mađarske države i mađarskog domobranstva, pozivajući se na vladu i na ugled mača, koji nosi ponosno ime Vaše Visoke uzvišenosti i to u okvirima najzvaničnije forme, te ovde i nema zbilja drugog spasa nego Vaša najviša naredba kao junaka sa Otranda i ugušivača kotorske pobune. U ime mađarskog Boga i u ime miliona čestitih Mađara, koji sada ne mogu da zbore, preklinjem Gospodina Regenta da svojom ogromnom, odlučnom i presudnom rečju vrati, a to se može jer još ništa nije kasno, ovome narodu osećanje samopoštovanja, veru u svetu mađarsku stvar, poverenje u zakon i pravdu, jer nam kroz hiljadu godina državu održava samo vera i poverenje u jednu vašu čovečansku i božju pravdu. Preklinjem Vaše Visočanstvo u ime miliona da kaznite vinovnike, a ako za to postoje prepreke, izvolite onda sve čestite Mađare i nas koji već godinama dižemo glas stavite na optuženičku klupu da bar u smrti zaboravimo da smo ikada bili Mađari. Ili će pobediti ovaj vojnički zločin, ili čestiti Mađari. Ako pobede prvi, mi ćemo morati da propadnemo!
Gospodin ministar predsednik ne bi bio u stanju da pribavi ni najmanji dokaz da ovo i nije nikakva druga nevolja nego boljševička opasnost, ali ja – slobodan mađarski poslanik – tvrdim da prava nesreća i istinska opasnost ne dolazi spolja, nego je ovde unutar države gde je sakupljeni otrov izbio sada u Novom Sadu i Žablju kao jedan užasan čin. Raspravljajući o najžalosnijim događajima, u svom Memorandumu došao sam do najtežih zaključaka.
Koliko ja znam, za ovih hiljadu godina nije u Mađarskoj bilo zvaničnog pogroma koji bi pokrenuli ili na kome bi sarađivali državni faktori. Kod našeg je naroda skoro hiljadugodišnje osnovno načelo u pravosuđu da se niko ne može lišiti svoga nadležnog sudije. Mađarska je jedna od najtipičnijih i najstarijih istinskih pravnih država u Evropi, a nimbus pravne misli, kult poštovanja zakona nikada nije mogao biti jači tokom mračnih, nemirnih i podivljalih stoleća nego u državi Svetog Stevana. Tokom naše duge istorije bilo je i kod nas bespravnosti, gaženja zakona ili perioda bezakonja. Ali onu formu prividnosti zakonskog pravosuđa pokušali su da sačuvaju čak i Karafa i Hajnau, masovni dželati Mađara. Otvoreni zvanični pogrom bez podizanja optužbe i sa isključivanjem odbrane, masovno ubijanje velikog stila može istorija u Mađarskoj da zabeleži januara 1942. godine i to na večitu sramotu Mađarstva, nacije, mađarske pravne države, mađarskog duha, čovečnosti i na hrišćansko nadahnuće svetostevanskog evropejstva. Izneo sam događaje na temelju ozbiljnih obaveštenja, ali ipak s tom rezervom da se među iznetim podacima mogu naći manje ili veće greške u brojevima i detaljima. Ovo je prirodno zato što su podaci crpljeni iz privatnih izvora, a po mom shvatanju nisu važni brojevi i detalji. Ako je samo suština i klica svemu ovome što sam naveo istina, onda mogu već iz toga mirne savesti da izvodim dalje zaključke.

II ZAUSTAVLJANJE NA IVICI PROPASTI

1) Politička i krivična odgovornost

Neko mora da bude odgovoran za ove neiskazane gnusobe i sramote, neko mora da snosi odgovornost za šajkaški i novosadski pogrom obavljen incijativom, odobrenjem i saradnjom vojske, štaviše, mnogi moraju da odgovaraju: neki politički a neki krivično.

Političku odgovornost moraju na sebe da prime ministar predsednik i vlada, odnosno ministar vojni, ministar unutrašnjih poslova i ministar pravde. Iz političkih odgovornosti proizlazi i njihova dužnost da bez ikakvih sprečavanja i bez milosti otvore put ostvarenju krivične odgovornosti, a u prvom redu radi raščišćavanja pitanja ko je bio najglavniji faktor koji je ovaj pogrom pokrenuo i pothranjivao. Jer, naime, šajkaški pogrom, prema mojim obaveštenjima, trajao je od 5. do 20. januara, a novosadski od 20. do 23. januara. Prvo se mora uništiti glavni aranžer, pa tek onda oni sitni sadisti. Ubeđen sam da će se tokom istrage i kažnjavanja među glavnim krivcima naći malo rasnih Mađara. Ništa nije više strano mađarskom individualizmu nego ovakav nečastan metod neodgovornog kolektivnog kažnjavanja, već, nasuprot tome, mađarsko pravdoljublje kao i prastari pogled na pravo i nikada za hiljadu godina politička mudrost nije izostala kada je trebalo naći pravog krivca. Prirodno je da se moraju na odgovornost pozvati počev od glavnih krivaca i oni manji i tek u poslednjem redu oni obični ljudi koji su prolili krv, razni sitni dželati koji su služili kao sredstvo i radili po naredbi. Pitanje krivične odgovornosti je jednostavna stvar – neka svako ispašta prema neumoljivoj strogosti mađarskih zakona i prema suđenju odabranih sudija. Mislim da je glavni krivac zaslužio vešala ili zrno.

2) Kazne, uspostava pravnog poretka, zadovoljenje

Kažnjavanje je manji i lakši deo zadatka koji ima da se reši. Uspostava potpuno pravnog poretka veća je i teža stvar, a još je teže zadovoljenje. Nisu to, u stvari, tri zadatka, nego tri stava jednog zadatka koji su usko i organski međusobono isprepleteni. Bez stroge, primerne i potpune kazne, neće se moći postići ni druga dva cilja.

Ovaj šajkaški i novosadski pogrom načeo je čast mađarskog naroda i države, njegov i međunarodni ugled i hiljadugodišnji moralni kapital, pa prema tome strahovito snažna i nemilosrdna mora da bude i kazna. Ova se sramota događa u našem nacionalnom periodu od koga svaki čestiti Mađar mora da pocrveni. Svako ulepšavanje i svako premazivanje biće samo prepreka velikom cilju: potpunoj kazni, potpunom vraćanju pravnog poretka i najpotpunijem mogućem zadovoljenju.

3) Izašiljanje namesničkog poverenika

Za rešavanje ovog trostrukog zadatka praksa naše elastične istorijske ustavnosti pruža nam jedno prirodno sredstvo, a to je da ulogu redovnih ustanova u vanrednim prilikama preuzmu vanredne ustanove. Ova ustanova je, mada stara, sada, u stvari, vlast regenta. Izašiljanje jednog homo regiusa ili regentskog poverenika pogodno je za rešenje zadataka manjih srazmera. Jedan vladin poverenik ne bi imao uspeha sa svojim ograničenim ovlašćenjima i ograničenim ugledom, jer u ovom slučaju situaciju bi na neki način mogao da spase samo specijalni izaslanik samog regenta s potpunim ovlašćenjem. Prirodno je da ovo ovlašćenje ne zamišljam u protivustavnom smislu. Naprotiv, samo u okviru opšteg mađarskog Korpusa jurisa. Namesnički poverenik, koji bi bio neposredno njemu podređen sa kontrasignaturom ministra predsednika, rešavao bi u prvom stepenu na temelju mađarskih zakona i u ime državnog poglavara i odredio bi pokretanje istrage radi kažnjavanja, uspostave pravnog poretka i zadovoljenja. Sve bi to praktično značilo ovo:
a) regentov poverenik bi imao da se pobrine, posle brzo sprovedene istrage, da se izvrši smena ili zamena svih onih ličnosti, vojnih ili žandarmerijskih ustanova, a u prvom redu organa tamošnjeg kontrašpijunskog odseka, kao i ličnosti civilnih valsti, odnosno svih onih koji su ma u najmanjoj meri bili učesnici u pogromima, ili su za to temeljno sumnjivi;
b) svi, pak, oni koji bi ostali na svojim mestima kako vojne tako i civilne vlasti, bili bi podvrgnuti odgovornoj pravnoj nadležnosti namesničkog poverenika;
c) po naređenju i pod najvišom kontrolom regentovog poverenika pokrenuo bi se postupak pred krivičnim prekim sudom protiv svih očevidnih krivaca u ovim pogromima, kao i protiv svih onih vojnih i civilnih ličnosti koje su za to temeljno sumnjive, bez obzira na njihov rang u vojsci i građanstvu, s tim da u prvom redu dođu pod omču duhovni začetnici i veliki krivci, ali da taj regentov poverenik ima puno pravo u sastavljanju kako vojnih tako i civilnih prekih sudova, ili bar svoj veto u pogledu ličnosti;
d) delatnost regentovog izaslanika rasprostirala bi se i na pripreme za zadovoljenje oštećenih, to jest članova onih porodica kojima je neko stradao u pogromu. Država i društvo treba da ih prigrle, čime bi se dokazao evropski rang naše nacije. Mora se mobilisati celo mađarsko društvo kako bi se udovice i siročad zbrinuli i time našli duševnog leka.
e) Spasonosno slanje regentovog poverenika bilo bi završeno čim se sprovede puna odmazda, iskoreni duh i zaraženo ognjište građanskog rata u našem društvu, čim se vrati neometani pravni poredak i čim se stavi u siguran kolosek stvar zadovoljenja. Molio bih Vas da mi ne prebacujete da sam neskroman i da se pravim važan i da me ne okarakterišete kao samozvanog advokata ako odem jedan korak dalje i ako budem dodao da su za ispunjenje ovog važnog zadatka regentovanog izaslanika potrebni iznimni, može se reći, izvanredni duhovni i moralni kvaliteti, kao i izvanredna energija na terenu. Prema mom rasuđivanju, u našem prilično siromašnom javnom životu ne raspolažemo u današnjici baš sa mnogo takvih ličnosti.
Pored regentovog poverenika, takav važan zadatak mogao bi da ispuni i po koji naš odličan viši oficir kao vojni savetodavac, ali u svakom slučaju kao predstavnik čistokrvnog mađarskog oficirskog duha. Kao administrativni savetodavac mogao bi da posluži veliki župan gospodin doktor Leo Deak, čiju čovečnost i ugled ceni mnogo i sam srpski narod u Bačkoj. Ovakvu, ili ovoj sličnu, od pouzdanih Mađara sačinjenu ekipu velikodostojno bi mogao da popuni jedan kulturni policijski činovnik evropskog nivoa koji poznaje odnose u Južnim krajevima. Ne bi valjalo odbiti ni jednog Srbina kao narodnosnog savetodavca, i to takvog koji je bio i pod jugoslovenskom vladavinom borac za
jugoslovensko-mađarsko zbliženje.

4) Čovečanska pravda, čast nacije, međunarodni prestiž kao viši interes mađarske politike
Visoko uzvišeni gospodine, došao sam do krajnjih zaključaka mog Memoranduma. Prema mom najsvetlijem uverenju, od mađarskih državnih i ustavnih faktora zahteva se: kažnjavanje svih krivaca, restauracija ustavnopravnog poretka i poštenog zadovoljenja. To traži od nas služba večnoj i čovečanskoj pravdi i možemo reći zapovest naše hrišćanske vere, to traži od nas u ovim strašnim događajima okrnjena čast našeg naroda pred nama samima, kao i pred očima celog sveta, to traži naš međunarodni ugled na čijoj su izgradnji sarađivali hiljadugodišnji mađarski naraštaji a za koji su toliki milioni Mađara prolivali svoju krv, a to traži od nas i naš preteško stečeni prestiž i ispunjenje naše evropske misli kao i preka potreba sređivanja odnosa s jugoslovenskim narodima a u prvom redu sa Srbima, i to sve još pre mirovnih pregovora.

Isključivo su me samo ovi ciljevi rukovodili da napišem ovaj Memorandum, kao i časna namera da u nedostatku potpune i nesmetane parlamentarne slobode bar na ovaj način podignem svoj glas protesta, smeo bih reći, u ime ali bez ovlašćenja miliona i miliona Mađara protiv odigranih strahota i da od Vaše uzvišenosti tražim leka našim unutrašnjim ranama od sviju najtežih za ovih hiljadu godina. U ovome me nije rukovodila nekakva sentimentalna ganutost niti sektaška pristrasnost. Vrlo dobro znam da se politika ne vodi uvek u rukavicama, da su interesi države često mnogo jači i da iziskuju upotrebu nemilosrdnih sredstava, a naročito kada je reč o održanju unutrašnjeg reda. Niko ne može da ima ništa protiv, a ponajmanje ja kao stari kontrarevolucionar, da se sa punom strogošću kazne svi oni koji podmuklo napadaju i dižu se na oružje, bilo protiv države ili vojne sile, bilo protiv mađarskih vlasti. Ali mađarski vojnik i žandarm nije tu zato da čestite i poštene građane, nezaštićene žene, devojke, decu i odojčad masovno ubija.
U Novom Sadu je, na primer, masovno ubijanje teklo puna tri dana u zvaničnom prisustvu komandanta segedinske armije, dakle sa njegovom potpunom odgovornošću. U vezi sa ubijanjem, razbojništvom i krađama koje su se desile u samom centru grada gde stanuje imućniji svet, zaključujem da izgovor da se stanovništvo „pročešlja“ od komunista ovde nije dobar. Zar komuniste treba tražiti kod imućnijih jevrejskih trgovaca ili kod članova obrazovane srpske inteligencije? Pa zar se i zbog samog komunizma mogu bez suđenja ljudi, žene, deca i odojčad nekažnjeno ubijati?

U Novom Sadu su, prema mojim obaveštenjima crpljenim iz pouzdanih izvora, iskasapili još i ove intelektualce i članove njihovih porodica:
Dr Miloša Bokšana, 65-godišnjeg advokata i njegove dve sestre, dr Pavlasa i njegovu ženu, dr Relju i dr Kostu Trifkovića i njegovu majku, suprugu Pavla Dobanovačkog i njenu sestru, inž. Žakića, direktora Vodne zadruge i njegovu ženu, inž. Nikolu Dragojlova, sina autrougarskog kontraadmirala koji je sa Vama zajedno ratovao, inače i Vaše kumče, Milorada Rajića, koji je posle ulaska mađarskih trupa bio sa gradonačelničkim pravima ovlašćeni veliki beležnik, a pored njega i 4 srpska popa. U toku žabaljskog pogroma, na primer, Svetozara Vlaškalića, 72 godine starog popa mošorinskog, vlasnika 186 jutara zemlje, velikog narodnog dobrotvora koga su na Badnji dan uveče ubili na drumu, Miloša Katića, 67 godina starog žabaljskog protu, sad skoro naimenovanog županijskog većnika, koga su po svoj prilici bacili u Tisu, u Titelu protu Đorđa Parabućskog, koga su na prvi dan Božića u pola deset uveče, navodno sa celom porodicom, odvukli na Tisu i ubili, ubijen je i dr Đorđe Jovanović, čuruški lekar koji je izdao za nekoliko devojaka lekarsko uverenje da su ih žandarmi deflorisali. U Žablju su još ubili dr Ivana Francuza i dr Ljubomira Dimitrijevića. Ovo su sve odvojeni detalji, ali se svaki pametan Mađar mora zapitati: pa da li su to komunisti? I kome je od koristi ovakvo masovno ubijanje, pa i ako je reč o komunistima?

Ne spada zapravo ovamo, ali moram da spoznam da su neosporno veliki nacionalni interesi vezani za činjenicu da posle rata, naročito ako Zapadne sile pobede, a koju mogućnost ni jedan pametan mađarski državnik ne može da dovede u sumnju, ja je pak uzimam kao sigurnu, dakle da posle rata na mirovnim pregovorima ne bude onde samo poljsko-mađarsko prijateljstvo nedirnuto, štaviše podmlađeno i ojačano, prijateljstvo koje je osigurao mudar i velikodušan postupak prema poljskim emigrantima, nego i mađarsko-srpsko prijateljstvo čije je značenje upoznala i Vaša uzvišenost i stalno nastojavala da ga neguje. Posle ovih pogroma svakako je umnogome iščezla mogućnost mađarsko-srpskog prijateljstva. Postavljam pitanje: da li mađarska vlada pomišlja na to kakva će biti sudbina nevinih Mađara u Južnim krajevima ako bi ipak Zapadne sile i Sovjetska Rusija pobedile u ovom svetskom ratu?
Prema mojim obaveštenjima, dozvoljavam da su brojevi netačni, možda veći ili manji, za vreme vojnog zaposedanja Južnih krajeva palo je oko 8.000 žrtava, većinom Srba, vešanjem je palo bar 200 žrtava, u Žablju je pobijeno oko 1.400, u Čurugu oko 3.000, u Novom Sadu 2.000-2.500, o ubijenima u titelskom srezu nemam podataka, ali mislim da se i onde može računati bar sa 1.000, što svega iznosi oko 16.000 duša. Ako je i nekoliko hiljada više ili manje, u svakom slučaju broj je strahovit, odgovornost ogromna i odijum je neizmeran na duši sirotog mađarskog naroda, dok je sa gledišta budućnosti to istinski sistem građanskog rata i zloslutno po dobro Mađara. Mikloš Horti ne sme dozvoliti da na njegovo slavno vojničko ime, na savest naše nacije, na istoriju njegovog regentstva padne ova mrlja. Glasovi o svakakvim nečoveštvima dopiru do neba i ne mogu ostati bez osvete. Postavlja se pitanje: da li će ove grehe kajati Mađarska i njen regent s vladom i punom snagom mađarskih zakona, ili će to učiniti drugi i to višestruko, bilo po strašnom zakonu krvne osvete, bilo posle rešavanja za zelenim stolom kada se bude diktirao mir i pobednik, ali tada već okajanje neće biti s pravim krivcima nego s našim dragim i nesrećnim narodom.
I sama nemačka štampa donosi reči Ruzvelta iz proglasa poljskom narodu u kome se kaže da se sve strahote prema poljskom narodu, posebno prema deci i ženama, moraju osuditi, a posebno od svetske javnosti, i da je potrebno kažnjavanje svih krivaca za ta nedela. Mađarski merodavni činioci ne mogu da zatvore oči pred činjenicom da ove građanskoratne podivljalosti pokreću spoljne sile udružene sa domaćim prevratničkim elementima s ciljem da diskredituju mađarsku državu i nesposobnosti vladanja regenta. Da bi oborili Bardošija i da bi time otvorili put kvislinškoj vladi koja bi odmah bez prepreka proglasila opštu mobilizaciju i oterala celu mađarsku vojnu silu na rusku klanicu i stvorila smrtnu mržnju između srpskog i mađarskog naroda koji su po duši slični i jedan na drugi upućeni.

Prema mom najdubljem uverenju, za akciju je kucnuo poslednji čas!

S najdubljim poštovanjem Vaše uzvišenosti još od Segedina odani,
Žilinski, Narodni poslanik Stranke malih posednika“
Budimepšta, 4. februar 1942.

[Upravnik]

Istorija opravdala pravog mađarskog rodoljuba

Septembra 1944. jedinice Crvene armije su prešle mađarsku granicu. Svestan da su pregovori sa Sovjetskim savezom neizbežni, Horti postavlja novog premijera, generala Lakatoša i traži primirje. Lakatoševa vlada odmah oslobađa sve političke zatvorenike koje su hitlerovci utamničili. Međutim, istog dana, 14. oktobra 1944. Hitler organizuje politički prevrat i dovodi na vlast najcrnje fašiste – Stranku strelastih krstova, takozvane „njilaše“. Mnogi antifašisti su morali da se povuku u ilegalnost. Oslobođen i sada ilegalan Žilinski organizuje front protiv nemačkih nacista i njihovih mađarskih saveznika. Na poziv Komunističke partije stupa na čelo Oslobodilačkog odbora mađarskog nacionalnog ustanka. Usled nečije izdaje „njilaška“ služba bezbednosti je 22. novembra 1944. otkrila utočište ilegalnih članova fronta.

Naredbu za pokretanje prekog sudskog procesa izdao je zamenik ministra odbrane u „njilaškoj“ vladi - Ferenc Feketehalmi Cajdner. Njilaška vrhuška je pokrenula postupak protiv Janoša Kiša, nekadašnjeg člana vojnog sudskog veća u procesu pred vojnim sudom protiv počinilaca krvoprolića u Bačkoj, Endrea Bajči Žilinskog, narodnog poslanika i desetorice pripadnika antifašističkog fornta. Sudbina žrtava „racije“ nadvijala se nad čoveka koji je protiv pogroma najviše negodovao.

Sudski proces je počeo 6. decembra 1944. Branilac Žilinskog je odgodio presudu zbog poslaničkog imuniteta optuženog. Predsednik „suda“ doktor Vilmoš Dominič, isti onaj koji je predsedavao prekim sudom 1941. u Hortijevo vreme kada je u Bačkoj počinio mnoga vešanja, izrekao je smrtnu presudu Janošu Kišu, Vilmošu Tartšaiu i Jeneu Nađu, koji su pogubljeni 8. decembra. Sudija je ukazom njilaške vlade unapređen od majora u čin potpukovnika sa obrazloženjem da je izrekao „presudu za primer“. Nadiranje Crvene armije nateralo je preki sud da pobegne u zapadnu Mađarsku. U Šopronkehidu je formalno održan postupak protiv Žilinskog kojem su u međuvremenu oduzeli poslanički imunitet. Smrtnu presudu je lično potpisao Cajdner zadovoljno konstatujući da stavlja omču na vrat svog najvećeg neprijatelja. Svedoci su zabeležili poslednje reči mađarskog velikana: „U svakom narodu postoje podlaci, međutim ceo narod ne može da bude nepošten. Istorija će me opravdati. Bog vidi sve. Umirem za dobru stvar“.

Pala je poslednja žrtva „šajkaško-novosadske racije“, baš kao što su fašisti pretili u mađarskom fašističkom parlamentu. Da je mogao ponovo da bira Žilinski se ne bi dvoumio. Nakon posete Beogradu 1940. godine poslednja žrtva fašističke „racije“ je više puta rekao: „Ako bi trebalo ponovo da biram sebi narod i domovinu za koje bi trebalo da živim i umrem, posle mog, mađarskog naroda, izabrao bih sebi ove ljude!“