Kompleksi

[Palma]

Klasifikacija kompleksa

Kompleks je takva “pojava“ u čovekovoj nesvesti da može biti veoma raznovrsna. Veruje se da je kompleks stvar lične prirode, jer svaki čovek neku situaciju doživljava tokom života, a to je nevezano za kolektiv. Ovakvi kompleksi zovu se “lični“ i pripadaju samo onoj individui koja ga je doživela.

“Društveni“ kompleksi najbolje se odražavaju na primeru. Za Italijane se oduvek govorilo da su dobri ljubavnici. Po ovakvoj predrasudi ili arhetipu, logično je da većina Italijana ima strah od prvog seksualnog odnosa sa ženom, pogotovu ako je ona strankinja. Isto tako, uvreženo je mišljenje da Italijani pate od kompleksa veličine zbog malopre pomenute predrasude.

“Generacijski“ kompleks odnosi se na traumu koju je preživela cela jedna generacija. Primer za to je Vijetnam. Godinama se u žižu američke javnosti stavljaju ljudi koji su preživeli rat u Vijetnamu i dobili traume i fobije kada su bili u zarobljeništvu. Kod nas postoji kompleks “Oluje“ koji još uvek ima posledice koje se odražavaju na postavljanje arhetipske mržnje prema Hrvatima. Mladići koji su odrastali u vreme rata u Hrvatskoj nisu prešli preko rata, već se i dalje udružuju u organizacije koje pažljivo gaje mržnju koja je, u stvari, samo strah od prihvatanja.

“Porodični“ kompleks predstavlja ponavljanje kompleksa u okviru uže porodice. Najizraženije ponavljanje je između majke i ćerke, ali ne zna se tačno po kom principu se to događa. Moje mišljenje je da je tome uzrok vaspitanje, a ako majka i ćerka imaju blizak odnos, prirodno je da će razgovarati o stvarima, a ako se ćerka ugleda na majku, poprimiće i njene strahove.

Društveni kompleks može se smatrati i kulturološkim jer se tiče jedne kulture koja ima obrasce ponašanja koji se nikad, ili skoro nikad ne menjaju. Ovaj kompleks je najlakše prevazići jer se čovek u određenom stadijumu života izdvaja iz zajednice i obrazuje svoje mišljenje koje, suočeno sa kompleksom, može da se promeni. Na isti način se i porodični kompleks može razrešiti jer se dete, isto tako,odvaja od roditelja i dospeva u vršnjačku grupu u koju treba da se uklopi, a akokompleks smeta integraciji, može da se desi da ga dete prevaziđe.

Odnos instinkta i snova na kompleks

Važno je napomenuti da je instikt urođeno reagovanje na nadražaj bilo kakve vrste. Pačići smatraju za majku prvo biće koje ugledaju i počinju da je prate jer im je instinktivno reagovanje na majku praćenje. Kompleks nije urođena predstava, već se formira tokom života. Ono što je veoma slično kompleksu i instinktu jeste sponatana reakcija na nadražaj. Zbog toga se može reći da je kompleks kod ljudi analogan instinktu kod životinja iako je kompleks kod čoveka prouzrokovan nekom stvarnom situacijom koja je rezultovala velikim emocionalnim nabojem I ostavila svoj trag. U biti, kompleks je ono što ostane u psihi kada se neki događaj preživi, a ako je bio traumatičan za subjekta, psiha će se s njim boriti tako što će Ego da ga potisne pokušavajući da se pravi da se ništa nije dogodilo.

Snovi su predstavljanje nesvesnog. Jung je to najbolje okusio nasopstvenom primeru. Kada se u nekom trenutku desi da je neki događaj, reč ili ponašanje čoveka podsetilo na traumu koja mu se dogodila, on će da pokuša da je zaboravi, ali ona se manifestuje kroz njegove snove. Ako je Persona manifestacija željene predstave o sebi, onda je san taj koji ruši tu predstavu. Čovek koji u svojoj biti nije okrenut isključivo novcu i materijalnom, a situacija ga je nagnala da se ponaša kao da mu je samo do toga stalo, imaće problema sa “savešću“ i sanjaće čin koji mu je “uprljao obraz“.

Kompleks ima svoju strukturu i zbog toga je postojan i ne može se nikada iskoreniti. Strukturu kompleksa čine:

a)njegova unutrašnja koherentnost (misli se na jačinu kojom je vezana prvobitna trauma i njena sadašnja reakcija)
b)autonomija koju je kompleks sam izgradio, što znači da može da postoji sam za sebe i da mu je veoma teško prići i otkloniti ga
c)sveobuhvatnost svih njegovih aspekata
d)emocije koje služe kao vezivno tkivo između sećenja i reakcije

Zamrznuto sećanje je iskustvo na kome se izgrađuje trauma koja je potisnuta.Trauma nastaje iz arhetipske predstave nečega koja biva srušena lošim iskustvom.Okidač kompleksa ne mora da bude iskustvo, to može da bude i rušenje neke arhetipske moralne predstave konfliktom i rezultat je nemogućnost osobe da se realizuje.

Kao i sve ostale pojave u prirodi i kompleks mora prvo da se rastavi na najmanje delove da bi se shvatilo kako funkcioniše, zatim se on opet sklapa i svaki deo za sebe se “popravlja“.

Analizom se kompleks shvata, Ego treba da ga prihvati i stavi u svesne delove psihe kako bi njegova spoznaja eliminisala reakcije na njega koje su bolne I neprijatne. Iako kompleks može dugo da bude u nesvesnom delu ličnosti, on mora da se ispolji u nekom trenutku. Najgori scenario razvoja jeste da čovek u pijanom stanju (koristim ovo za primer jer je za ovo stanje svesti karakterističnooslobađanje od uvreženog ponašanja osobe) počne da govori stvari koje “ne misli“i time povredi sebe i druge u svojoj okolini.

Najbukvalniji primer oslobađanja kompleksa je Turetov sindrom gde ljudi sa ozbiljnijim oblikom ovog sindroma, kao jednu od manifestacija, mogu da imajui izgovaranje naglas nekih podsvesnih sadržaja. Oslobađanje kompleksa ne mora da bude negativno po čoveka, ono može biti i pozitivno. Kompleks gubljenja novca rezultuje škrtošću što je dobro ako imate porodicu i treba na nuju da trošite novce. Kompleks spasioca je takav da će se čovek koji ga ima, u svakoj situaciji truditi da spase osobu kojoj je spas potreban jer su njega u detinjstvu napustili najmiliji.

Zaključak

Kompleksi su stanovnici unutrašnjeg sveta. Oni nam se svakodnevno prikazuju,mada mi to ne primećujemo. Svaki čovek ima neki kompleks, samo je pitanje koliko će uspeti da ga kanališe i da li će se pomiriti sa njim i prihvatiti ga kao deo svoje ličnosti. Iako nam je teško da se suočavamo sa našim najskrivenijim delovima ličnosti, takve stvari su neophodne da bi se Sebstvo pojavilo, tj. da bi naša ličnost bila u ravnoteži sa samom sobom. Zimbardov Luciferov efekat može da bude najbolji pokazatelj kako treba da se Dobro i Zlo pomiri da bi čovek bio u stanju da prihvati druge kao nesavršena bića. Jung se koristi Heraklitovskim principom dvojnog sveta koji je “savršen“. Ako nam se ne sviđa naša “loša“strana, nikada nećemo spoznati do kraja onu “dobru“, a samo suživot obeju strana vodi ka idealu svakog čoveka – harmoniji.

KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI

Ovde će čitalac verovatno postaviti jedno pravedno pitanje “Kakvo je stanje sa uspehom i pobedama kod kompleksa više vrijednosti ? “U vrijeme kada je stalno primetan kompleks niže vriednosti ukoliko ne uspemo objasniti nastojanja kao ova dva cilja u tom slučaju psihologija pojedinca pada u jednu vrstu kontraverzije. Žudnja za nadmoćnošću je osećaj koji pojedinca udaljava od opasne linije u situaciji kada je zbog nedostatka društvenog osećaja došao u fazu ličnog neuspeha. Ovaj osećaj se na neki način može objasniti kao kukavičluk. Želja za isticanjem se ponekad odražava i na način da pojedinca drži na liniji bega i time ga zaokupljuje društvenim problemima.U situaciji kada pojedinac mora da bira između “da” ili “ne” taj osećaj za isticanjem će ga forsirati da donese odluku. Ovaj pogled sa sobom uviek nosi jedno “ali” i pojedinca tera da se fokusira samo na svoj lični problem. Ovo stanje posebno je primetno kod ljudi koji su od detinstva bili izolovani od osećaja društvenosti i koje je samo interesovao užitak ili bol. Postoje tri tipična primera za ovakvo stanje. Oni koji imaju sasvim drugačiji stil življena u poređenju sa svojom okolinom često se naginju duhovnoj strani života mada često u pogrešnom pravcu. Oni koji se kreću na osnovu vlastitih osećaja i instikta spadaju u drugu grupu ljudi. A oni koji se nalaze u trećoj grupi posebno se razvijaju u pogledu aktivnosti. Ni u jednom slučaju se ne dešava da se jedan od ova tri tipična primjra gubi u potpunosti.

Generalno gledajući ljudi skloni kriminalu i samoubistvu spadaju u treću grupu aktivnih pojedinaca. Ne, ne treba zaboraviti da se određeni broj živčanih bolesti pojavljuje baš zbog zbrke u emotivnom svetu čovjeka. Beg od životnog problema povećava teret društva zbog čega društvo takvo ponašanje na neki način ignoriše. Zajednica koja se stvara u okviru doma ili škole u tim slučajevima pokriva nedovoljnost koju pokazuju određeni pojedinci u tim grupama. Ovo predstvalja jedan tip tihe borbe koja se odvija protiv modernih ideala u društvu koji velikom brzinom uništavaju osećaj društvenosti. I, zaista nadmoćnost jednog pojedinca često se sukobljava sa kooperacijom u društvu. U tom slučaju mogu se primetiti ljudi koji se nalaze u stanju neodlučnosti, u situaciji da ne vide i ne čuju pravilno i u stanju nemogućnosti donošenja pravilnih odluka. Takvi ljudi umjesto osećaja društvene dobrobiti, vlasnici su nekog posebnog uma. Hodajući jednim teškim putem oni se veoma dobro koriste svojim umom. Verovatno sam jedno razmaženo diete opisao kao dosadnog parazita čiji jedini cilj je da živi na račun drugih.

Posmatrajuci svako odstupanje,u ljudskom ponašanju,od neizmenjihivih društvenih ideala, taj pokušaj možemo nazvati kao podmuklo nastojanje da se dostigne neki lični cilj. Većina ovakvih ljudi smatra da su uspešni ukoliko mogu da ne učestvuju u društvenom neuspehu. Strah od neuspeha ih udaljva od bilo koje vrste saradnje tako da se uopšte ne bave društvenim problemima što ih do neke mere čini opuštenim. Naravno ovu svoju osobinu pred drugima pokazuju kao lični uspeh u individualnom preduzetništvu. Čak i u vreme kada pate oni svoj bol koriste kao prednost i puno više se bave njome nego ostali ljudi. Ne shvataju kako ih patnja udaljava od životnih zadataka. Nezavisno od veličine patnje oni nisu previše tužni što ih opet udaljva od pravog smisla života. Ova bolest koja stalno teži opuštanju i bežanju od problema se može definisati kao samokažnjavanje osobe koja nije spremna da se nosi sa svim onim što nam život donosi. Ono što neki protivnici mojih teza nikako ne mogu da shvate je stanje koje se stvara kod ljudi koji pate od kompleksa niže vriednosti. To su ljudi koji ne žele da se određeni životni problemi rešavaju unutar društva. To je veoma lako primetiti. Kada im se obratite na račun njihovog slabo razvijenog osećaja društvenosti oni uvijek tragaju za nekom lukavstvima. U takvim trenucima većinu poslova prepuštaju drugima. Čak ponekad baš kao i mazohisti teraju druge ljude da obavljaju teške poslove. U slučaju neuspeha pojedinac je naravno sebi stvorio prostor da se iz toga izvuče.

Kompleks više vrednosti se često primećuje kod ljudi koji sliepo veruju u neki veći obim kapaciteta i mogućnosti. Najlakše se prepoznaje u neograničenim željema i prema sebi i prema drugim ljudima. Čudno oblačenje, omalovažavanje ostalih, muškost u ponašanju kod žena i ženstvenost u ponašanju kod muškaraca, loše ponašanje, želja za druženjem sa važnim osobama, ogovaranje drugih su neke od osobina koje su jako izražene kod ljudi sa ovim kompleksom. Srdžba, žudnja za osvetom, stalna tuga, navika da se glasno smeje, nepažnja kada slušaju nekoga, prevelik izliv osećaja su opet neke vrste ponašanja koja iz kompleksa niže vrednosti prelaze u kompleks više vrednosti. (Alfred Adler)

KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI

Po Adleru osećati se manje vrednim je ljudski!
Ništa tu nije nenormalno i upravo taj osećaj manje vrednosti pokreće život da bude aktivan i da otkloni tu manju vrednost sa nekim poduhvatima u socijalnim uspesima na bilo kojem nivou . ''Živeti znači savlađavati prepreke''- A. Adler. Upravo preprke prave stanje zatezanja u psihi čoveka i tu se stvara napon ili osećaj nedovoljnosti koja je praćena neugodom, prelazilaženjem tih prepreka čovek stvara sebi stanje uspeha praćeno zadovoljstvom ili samoaktuelizacijom. Ovde Adler spominje zadovoljenja najvažnijeg nagona a to je '' OSEĆAJ VAŽENJA'' . Ovo Adler naziva '' Kompenzcija '' ili poravnjanje manje vrijednosti i tu uspostavlja osećaj važenja. Socijalna interakcija najvažniju ulogu igra, sve se odvija u relaciji individua-društvo. Dalje, Ako životne prepreke ili jedna od sudbinski datih prepreka bude intenzivna u svojoj snazi i prepreka stvori zastoj, pojaviće se isfrustrirano stanje gdje individua oseća jako intenzivno stanje neuspeha ili manje vrijednosti, a upravo snažno pojacanje manje vjednosti se zove '' Kompleks Manje Vrednosti''. Kompleks manje vrednosti treba da zahvali za svoje postojanje stvarnu ili imagionarnu inferiornost indvidue ili nekog njenog organa ili sistema koji je centar svog psihickoh interesa zbog neuspeha u nekom socijalnom zadatku. Organ manje vrednosti locus minoris resistentiae je odgovoran za uspostavljanje jakog naprezanja individue da napravi neki ''nad učinak ''u nekom socijalnom ostvarenju kako bi poravnjao neugodni osećaj manje vrijednosti i izvuko stanje ugode ili važenja.

Sad se javlja nešto novo. Ako je uspostavljen kompleks manje vrijednosti, tad individua nije zadovoljna samo sa kompenzacijom, nego '' NADKOMPENZACIJOM'' ili ''kompleksom moći''. Individua na nerazuman ili nenormalan način hoće da je broj 1 u svemu, da je najmoćnija ili da je iznad svega drugog. Ovo stanje Adler naziva '' Sličnost Bogu''.

Kada se uspostavi kompleks inferiornosti i njegov pandan kompleks moći tada se može videti da individua jako odskače od drugih u raznim aspektima.
''Samo tri životna pitanja čovek mora ostvariti ili težiti njima da bi bio normalan, a to su posao, ljubav i društvo, sve drugo je stranputica i promašaj''-A.Adler

''Životni stil'' je Adler koristio da objasni individualnu razliku čovekovog celokupnog karaktera i aktivnosti, što znači koliko ljudi na ovom svijetu toliko različitih karaktera i otuda naziv za Adlerovu školu'' individualna psihologija''.
Imati kompleks inferiornosti ili uspostavljati nadkompenzaciju ne mora nužno biti patološki ako je osoba socijalno usmerena, što znači kompleks može dati jak podstrek za neki vrhunski uspeh na poslu, umetnosti, sportu,..itd.
Ako je neko nekad bio mucavac, kasnije je postao vrhunski govornik. Ako je neko bio slabog vida kasnje je postao dobar optičar ili slikar..itd Ako je neko hteo biti košarkas a malog je rasta nadkompenzacijom je postao dobar gimnastičar..itd

S druge strane najčešći slučaj je asocijalna linija nadkompenzacije kompleksa inferiornosti, a toje delikvencija, povlačenje od ljudi, distanca u svemu, žalopojka, jadanje, agresivnost, omalovažavanje drugih, kleveta, zavist, ljubomora, seksualne perverzije, suicid, depresija, šizofrenija, paranoja, neuroze itd.. Molion načina reagovanja na kompleks inferiornosti. Zavosno od životnog stila koji će se put nadkompenzacije odabrati.
Osoba sa kompleksom manje vrijednosti se koristi raznim '' majstorijama'' kako Adler kaže, da bi pridobila lažnu nadmoć nad drugima. Ne mora to nužno biti ispoljavanje agresivnosti ili nadmetničkog stava nad drugima u govoru ili radnjama, nego i podmukle varijante ponašanja u obliku ''neurotškog aranžmana'' koji ima za svrhu tiranisanje drugih i vladanje nad njima privlačenjem pažnje na sebe.
Po Adleru preobražaj ličnosti u obliku prevaspitanja pogrešnog stava uspostavljanjem novog zdravog stava je rešenje u ovom problemu.

'' Neurotik sa kompleksom manje vrednosti nikad sebi ne kaže : Šta treba da uradim da bi se prilagodio zajednici i da solidarno učestvujem u svojoj dužnosti , nego kako treba da uredim svoj život da bi izvuko nadmoć nad drugima ''-A.Adler

[Palma]

Balkan - bure kompleksa

Uprkos svim predrasudama o Balkancima u kojima uvek ima i zrnce istine, uprkos tome što živimo složno odvojeni, ostaje pitanje zašto se stalno vrtimo ukrug, dok drugi narodi pokušavaju da idu napred? Možda je najveći problem u tome što smo, u suštini, mnogo isti



Kineska kletva „Dabogda živeo u zanimljiva vremena" najbolje se primila, iako to bratski kineski narod sigurno nije želeo, na parčetu Evrope koji navodno finiji narodi izgovaraju sa dozom straha - na Balkanu. Kao što je teško objasniti nekom neupućenom Skandinavcu da smo sasvim normalni, nenasilni i druželjubivi, često ni sami sebe ne možemo da ubedimo u to.

Zato možda samo njemu ne može da bude jasno kako je moguće da najveća balkanska zemlja može da od jedne nevešto sročene rečenice sitnijeg crnogorskog državnog činovnika Nikolaidisa izazove međudržavnu svađu, koja kulminira svađom u koju se uključe osvešćeni Crnogorci, levi i desni Srbi, te poštena i nepoštena inteligencija. A u graju se uključe i povređeni Bošnjaci, jer je do međudržavnog sukoba došlo zato što je činovnik Crnogorac, inače izbeglica iz Sarajeva, hteo da potpali salu sa državnim vrhom Srbije i Republike Srpske. I kad se sve sabere, ispadne da su jedino Srbi opet ispali nekakvi fašisti i da imaju teritorijalne pretenzije na malu ali ponosnu Crnu Goru.

S obzirom na to da smo njih pustili da s mirom prave svoju mladu državu i nakaradni jezik, nije sasvim jasno čemu opet pozivanje na genocide iz krvavih balkanskih ratova. Tek, poslednja u nizu svađa između balkanskih državica dovela je u nedoumicu pitanje na koje dosad ni najveći stručnjaci nisu dali odgovor - zašto se stalno vrtimo ukrug, dok drugi narodi pokušavaju da idu napred. I drugo, kada smo se već pocepali Jugoslaviju na sitne froncle, zašto smo i dalje toliko opsednuti jedni drugima?

Mnogi su pokušavali da odgonetnu korene mržnji i svađa na Balkanu, u kojem su dve najveće države, Srbija i Hrvatska, uvek bile najglasnije u šamaranju i prepucavanju, koja su, na sreću, sada isključivo prebačena za diplomatski sto. Uz užasnu naviku da bar pola veka posle ratova prebrojavamo naše i njihove stradale. Nijedan narod na svetu ne zaboravlja svoje žrtve, ali izgleda kao da je samo Srbima i ostalima na Balkanskom poluostrvu opsesija da vekovima postavljaju pitanje koje, ako ništa drugo, završi tučom u kafani. A glasi: „Mamu mu j... m, ko je prvi počeo?"

Da li je nama Srbima toliko teško da prihvatimo to što Crnogorci i Hrvati imaju more, a njima da, kako god okreneš, Srbija jeste i ostaće najjača i najveća u regionu. Da li Crnogorci mogu da shvate da će oni za nas uvek biti lenjivci i uvek ćemo pričati kako im treba bar pola sata da nam donesu piće u kafani u budvanskoj marini? Da bi Bosanci bili najdraža braća, samo da nisu prodali srpsku veru za večeru. Da smo se tukli bez potrebe, umesto da budemo fini i lepo se podelimo, kao Česi i Slovaci. I da, na kraju krajeva, treba da zaboravimo na komplekse i posvetimo se brizi o kućnom budžetu, jer stiže novi talas ekonomske krize, od kojeg se preplašio čak i onaj namazani mešetar Džordž Soroš. Te da više zaista nema vremena za omiljenu balkansku zabavu, koja bi se, da uprostimo do kraja, ipak mogla podvesti pod dečju igru pod nazivom „čiji je veći".


Prema rečima Momčila Pavlovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, razlozi zbog kojih se vekovima vrtimo ukrug su višestruki. I njemu, kao istoričaru, deluje da na Balkanu uvek može biti gore nego što jeste. Na sreću, i u našem čudnom ćošetu Evrope se stvari povremeno menjaju.

- Ipak se odnosi kreću u nekom pravcu, zavisno od stajne tačke u istoriji koju uzimate za početak tih odnosa. Današnji odnosi država nastalih na razvalinama Jugoslavije nisu dobri, ali su mnogo bolji nego pre deceniju ili dve. Da bi ti odnosi bili na višem nivou, ako apstrahujemo ekonomsku krizu koja svakako utiče na međusobne odnose, potrebna je iskrena i istovremena želja za njihovim poboljšanjem, viši nivo kontakata, vraćanje poverenja, odgovornost za javnu reč i suzbijanje ekstremizma na svim stranama i istovremeno otvaranje evropske perspektive za sve - govori Momčilo Pavlović.

Naš sagovornik procenjuje da bi ulazak u Evropsku uniju trebalo da se odigra istovremeno za sve jugoslovenske republike, po principu svi odjednom, pod jednakim uslovima, uz primenu evropskih standarda. Imajući u vidu karakter balkanskih naroda, valjda će i međunarodna zajednica uskoro shvatiti karakter balkanskih naroda. Sujeta Balkanaca je legendarna, pa ne bi bilo dobro da manje države iz regiona kaskaju za većim. Pavlović napominje i jednu osobinu koja je, kao i mnoge druge, zajednička za sve Balkance, a to je da su narodi ovde, osim između sebe, podeljeni i unutar sebe.

- Nije baš sasvim jasno zašto i evropsku perspektivu, kojoj svi teže, moramo tražiti odvojeni i kolike su razlike kad smo do juče bili jedna država, a sad nas teraju da odvojeno ispunjavamo standarde i razna uslovljavanja koja se odnose na međunarodnu saradnju. Kosovo bi trebalo na brzinu da se prizna kao nezavisna država, vrši se pritisak na susede da priznaju Kosovo, dakle stvori se problem, a onda se od Srbije traži da sarađuje sa Kosovom i od te saradnje zavisi naš put ka EU. Ako Srbi i Albanci hoće EU, zašto istoga dana ne budu priznati - pita se Pavlović.


Možda bi ovo pitanje trebalo postaviti u čitavom regionu, a pre svega u takozvanoj jugosferi, kao neku vrstu testa za još jednu poslovicu koja se izlizala od upotrebe. Ima veze sa zdravstvenim stanjem komšijine krave. A upravo je poenta u evrointegracijama to što se brišu granice, koje su novije balkanske države dobile tek posle rata.

- Primenjeni evropski standardi relaksiraće odnose i učiniti granice nevažnim. Evropa bez granica je evropski standard, ako se ne varam. Istorija pokazuje da je najbolje rešenje na Balkanu celovito i principijelno rešenje koje uzima u obzir u ovom slučaju - i albanske, ali i srpske težnje. Opredeljenje za jednu stranu za račun druge, ili parcijalna rešenja, nisu donela dobra narodima Balkana, niti stvorila stabilne i prosperitetne države - upozorava Pavlović.

Međutim, put do EU još je dug i trnovit. A ne ide nam naruku ni geostrateški položaj, koji smo uvek potezali kada nas ovi razvijeniji i uspešniji upitaju: „Aman, što ste toliko ludi?" Ono što nas u očima drugih čini smešnim i potencijalno opasnim je činjenica da, kako objašnjava Pavlović, Balkansko poluostrvo stoji stisnuto između Crnog i Jadranskog mora i za neke predstavlja stražnje dvorište i Evrope i Rusije i Bliskog istoka. Nije ni geografski veliko, a ni bogato prirodnim resursima. Pa ipak, ističe naš sagovornik, Balkan je u žiži interesovanja svetskih sila. Istorija vezuje za Balkan gotovo sve moćne evropske i svetske države i na tom prostoru se ukrštaju njihovi interesi i ambicije. A od silnih muka, tu je i bosanski lonac različitih kultura na prilično maloj „poljani", koje su i na globalnom planu uglavnom sukobljene.


- Istorija je Balkan učinila čudnom smešom religija, naroda i kultura i ona mu je davala i danas mu daje poseban značaj. Na Balkanu se, kao retko gde u svetu, prošlost sudara sa sadašnjošću. Balkan je istovremeno i most i bojno polje između carstava, vera i kultura. Na Balkanu je uspostavljena granica 395. godine na Istočno i Zapadno rimsko carstvo, tu je opet granica između katoličkog i pravoslavnog sveta i, konačno, tu je granica koja deli krst od polumeseca, bojno polje u 19. veku turskog osmanskog i zapadnog uticaja i podržavanih balkanskih nacionalizama. Balkan je takvo mesto na kojem su se civilizacije spajale i sukobljavale - govori Pavlović.

Pavlović napominje da je odlični poznavalac balkanskih prilika lord Oven, u knjizi „Balkanska odiseja", pisao o „kulturi nasilja na raskrsnici civilizacija" i „tradiciji rešavanja sukoba oružjem". Oven, jasno, nije jedini koji u nama vidi momke koji su laki na obaraču. Predrasude postoje odavno, i pre nego što su se Srbi zamerili Švabama sa onim Gavrilom Principom. Tako je, podseća Pavlović, govorio i Bizmark, koji je istakao da kada počinje veliki evropski rat, on „nastaje iz takve glupe stvari kao što je Balkan".


- Njegova je i izreka da Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog pomeranskog grenadira. Ali pedesetak godina kasnije Nemačka je dva puta u svetskim ratovima pustošila veći deo Balkana. Iako Balkan znači planina i geografski pojam, on je u delu Zapadne Evrope u toku 19. veka, pa sve do današnjih dana, olako prerastao u civilizacijsku uvredu. Kako je neko primetio, Balkan je postao negativni deo Evrope, provincijalna periferija, metafora za rizičnu zonu prekomernog upražnjavanja varvarstava - kaže Pavlović.

Pavlović se poziva i na američku istoričarku bugarskog porekla Mariju Todorovu, koja smatra da je Balkan poslužio kao skladište negativnih karakteristika naspram kojih je konstruisana pozitivna i samohvalna slika „evropejaca" i „Zapada". U prevodu, uvek imaju loše đake u vidu Srba, Hrvata i Bosanaca, koji su toliko ružni, prljavi i zli da njihove mane, a ima ih mnogo, izgledaju beznačajne ili bar kultivisane.


- Todorova piše o balkanizaciji kao sinonimu za povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom. Balkanizacija je u međuvremenu širom sveta postala sinonim za sve podele i najrazličitije opasnosti postojećem poretku. Jednom rečju, to je čvor koji je teško razvezati - veli Pavlović.

Ima još gomila stvari koje nam zameraju. Da smo opsednuti istorijom, jer je ona kod nas deo svakodnevice, dok je na Zapadu više kuriozitet, predmet koji je zatvoren u udžbenike.

- I koliko god se mi trudili da dokažemo suprotno, lupili su nam etikete „zemlje ubistva i osvete", „crna rupa", „prljavo evropsko dvorište", „neizlečiv bolesnik", „krvavi deo Evrope", „krvavo predvorje varvarskog Orijenta" - navodi Pavlović.

A u korenu svega leži nacionalizam.

- Pored pobrojanih verskih, istorijskih i drugih razloga, sukobi na Balkanu, ako zanemarimo svetske sukobe, kroz istoriju su proisticali iz nacionalizma na svim stranama, koji je podržavan od velikih sila i moćnijih suseda, megalomanskih nacionalnih projekata, teritorijalnih aspiracija, nedefinisanim granicama i neistraživanim i nekažnjavanim zločinima koji su se ponavljali, kao akcija i reakcija, što i danas opterećuje odnose na Balkanu. Ukratko, neki ratovi su nam nametnuti sa strane, a neki su naši međusobni načini rešavanja brojnih sukoba. Svaki rat na Balkanu, ako ne više a ono isto toliko, stvarao je pretpostavke za nove sukobe, pre nego što je rešavao sporove - ističe Pavlović.


Borba za nacionalni identitet i državotvornost je tako, koliko god dugo i nesebično trajala, postajala sve oštrija, pa uprkos tome neki balkanski narodi još nisu stvorili države po srednjoevropskom modelu „država-nacija" ili obrnuto, mada su njihove vođe tome snažno težile, objašnjava naš sagovornik. Pitanje odnosa teritorija-nacija bilo je i ostaje kamen spoticanja u njihovim međusobnim odnosima.

- Usklađivanje tih odnosa i stvaranje novih država po principu „nacija-država" nije postignuto ni u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kada je izvršena velika fragmentacija i druga „balkanizacija" Balkana. Postoji opasnost da se i u narednom periodu nastave borbe za preraspodelu teritorija i za nacionalno objedinjavanje - upozorava Pavlović i zaključuje da ima i stavova koji osporavaju široko rasprostranjeni stereotip o Balkanu kao buretu baruta. Zato što istorija ukazuje na obrnuto. To jest, kada su svi oni veliki, civilizovani i za razliku od nas napredni, krenuli da se kolju i ubijaju, i kada je dolazilo do promene ravnoteže snaga, tek onda bi i sam Balkan, kao kolateralna šteta, eksplodirao.


Šta nam je činiti? Valjda je poenta u tome da mi možemo da mislimo kako su Crnogorci lenji, a oni da misle kako je Marko Miljanov samo na njih mislio kada je govorio o čojstvu i junaštvu. Da Hrvati misle kako su stariji od nas i da ih mrzimo što imaju more, a ne zbog Jasenovca. Da su Albanci zatucani. Da su Bošnjaci malčice glupavi, taman dovoljno za dobar vic o Muji i Hasi. I da uprkos svim tim predrasudama, u kojima uvek ima i zrnce istine, živimo složno odvojeni, kao u velikoj i lepoj Jugoslaviji. Jer najveći problem je u tome što smo, u suštini, mnogo isti. Osim Makedonaca. Sa bivšom braćom nemaju problema, ali imaju sa Grcima i sopstvenim nacionalnim identitetom.

Čekaj, a šta je sa Slovencima? Baš njih briga. Ćute, sarađuju sa okupatorima po potrebi i zaokružuju finansijsku konstrukciju. Uostalom, ko šiša Slovence.

Onlajn ratovi - Boj ne bije svijetlo oružje, nego lažno ime na forumu

Nacionalni ratovi u ime krvi i tla i dalje divljaju na Balkanu. Na sreću, umesto u stvarnom, odigravaju se u virtuelnom svetu, jer kompjuterski monitor trpi više i od papira. Na nepreglednom prostoru interneta, svaki mladić koji je u međuvremenu postao osvešćeni Srbin, Hrvat ili Crnogorac, može da brani čast svojim sredstvima. I dok elektronska izdanja novina uglavnom cenzurišu govor mržnje, to na sajtu Jutjub nije moguće, jer teško da njegov vlasnik, firma Gugl, može time da se bavi. Pa tako ispod himne „Bože pravde" može da se pročita komentar „Hvala ti, bože, što sam Srbin" i „da nije bilo nas, ne biste vi ostali jeli nožem i viljuškom ko sav civilizovan svet". Dovoljno da se javi Albanac koji će napisati da je himna odvratna, a Srbi divlje zveri. Ipak, internet je i u ovom slučaju koristan, jer daje lep šematski prikaz Balkana, a ipak ima puno normalnih, samo što su tiši od napaljenih klinaca. Tako se ispod lepe srpske himne može pročitati i poruka od jednog Hrvata, koji kaže da su se Srbi i Hrvati borili zajedno protiv horda Bugara i Turaka rame uz rame i da smo najveća braća na Balkanu, nego smo se u međuvremenu malo svađali. Iako je Hrvat malo izmaštao, zvuči lepo i konstruktivno. A ima i lijepih pozdrava iz Crne Gore, drugog oka u glavi, kojoj ćemo jednom ipak morati da oprostimo što nas je napustila.

Ima i onih ekstremnijih, koji bi po svaku cenu da se ponovo pobratimo, baš uprkos internet nakazama. Zato je osvežavajuće zazvučala vest koja je letos stigla iz Bosne, gde su održani multietnički susreti mladih iz Bosne i Hercegovine, Mađarske, Nemačke, Slovenije i Hrvatske. Tamo su učesnici zajednički kreirali „zastavu prijateljstva" koja je dopola srpska, a od pola hrvatska.

- Pun nam je kofer nacionalističkih, srpsko-hrvatskih i četničko-ustaških prepucavanja. Smeta nam stalno pozivanje na prošlost, pri čemu niko ne misli na budućnost. To nas u dobroj meri frustrira, pa smo odlučili da barem malo, simbolično, damo svoj doprinos razvitku prijateljskih odnosa dve zemlje - objasnili su Anja Blažević i Stefan Gužvica, koji su kreirali zastavu.

Lepo zvuči. Jedino što kod Hrvata ima mnogo manje umetnika, a mnogo više klinaca koji pevuše uz hitove onog Marka Perkovića Tompsona. Doduše, ni ostale nacije ne zaostaju za Balkancima. Prava je milina čitati komentare Iraca, Francuza i Arapa, koji sa neverovatnom dozom mržnje komentarišu američku himnu. (Autor: Stanko Stamenković)