Pojam dinamike ličnosti

[branko]

Pojam dinamike ličnosti

Ljudsko ponašanje je trajna aktivnost, usmerena ka ostvarenju različitih ciljeva. Postavlja se pitanje koje snage pokreću i usmeravaju ponašanje, putem kojih procesa se to ostvaruje i kako se različite pokretačke snage povezuju i deluju jedne na druge. Odgovore na ova pitanja nalazimo u okviru razmatranja o dinamici ličnosti.
Dinamika je osnovna odlika živog sveta, posebno psihičkog, jer je taj svet stalno u kretanju i u neprestanim promenama, što je posledica delovanja odgovarajućih sila. Pojam o dinamici kao skupu sila i izvorištu kretanja i promena je teorijski konstrukt nastao po ugledu na prirodne nauke. Dinamika psihičkog dešava se u okvirima otvorenog sistema sa stalno otvorenom mogušnošću samoreprodukcije.
Odnos između pojedinca i sredine, u kojoj živi i radi, je u različitom stepenu nivelisan i uravnotežen. Ukoliko su uticaji iz spoljne sredine konstantni, bez većih promena, kao i psihički život pojedinca, tada je ovaj odnos usaglašen. Iako konstantan, on se ne može smatrati, niti je statičan, već dinamičan i njegove promene se odigravaju unutar očekivanog, te se pomenuti odnos bitno ne remeti. Zato se govori o individualnoj dinamičkoj psihosocijalnoj ravnoteži.
Razmatranja o dinamici ličnosti bave se izučavanjem dinamičkih dispozicija i procesa putem kojih one deluju. Postoje razlike u shvatanju o uzrocima i izvorima ljudskog ponašanja, o snagama koje pokreću i usmeravaju aktivnosti ličnosti. Jedni smatraju da su osnovne pokretačke snage ponašanja urođene, drugi pak da su pre svega važni tokom života stečeni pokretači ponašanja.
Za označavanje dinamičkih dispozicija, kojima se pokreću i održavaju aktivnosti ljudi, koristi se veliki broj termina i pojmova. Njima se označavaju različite kategorije ili vrste dinamičkih dispozicija.
Jedan od najčešće korišćenih termina dinamike ličnosti svakako je potreba. Identifikacija potrebe zasniva se na dva kriterijuma. Prvo, ona mora imati dovoljno dinamike u sebi da utiče na psihološke funkcije, na promenu i aktuelizaciju datih i određenih psiholoških stanja. Drugo, ona bi svojom dinamikom trebalo da utiče na konkretnu delatnost, usmeravajući je u određenom pravcu.

POJAM DINAMIKE LIČNOSTI KROZ POJEDINE ŠKOLE I PRAVCE U PSIHOLOGIJI


Psihoanalitička teorija ličnosti Sigmunda Frojda
Frojd je posmatrao čoveka kao energetski sistem koji se podvrgava istim zakonima kao i drugi energetski sistemi. Prema ovoj teoriji, izvor ukupne psihičke energije leži u stanjima uzbuđenosti telesnog porekla koja traže ispoljavanje i smanjenje napetosti. Ta stanja se nazivaju instinkti ili nagoni. Svu psihičku snagu koju ima, čovek crpi iz instinkata. Psihička energija je samo jedan vid energije i troši se na opažanje, mišljenje i srodne procese. Objekti koji zadovoljavaju potrebe su ciljevi kojima težimo. Iako je broj ciljeva koji je za čoveka bitan (ontogenetski) veoma velik, broj instinkata je ograničen. Teorija motivacije je polazila od predpostavke da postoji samo jedan osnovni instinkt, instinkt života. Ovaj instinkt je obuhvatao dve grupe srodnih tendencija: prva je bila usmerena na samoodržanje (glad, žeđ i sl.), a druga na održanju vrste (seksualnost). Zbog uverenja o preovlađujućem značenju seksualnosti u ljudskom životu, ovaj instinkt Frojd naziva eros. Energija instinkta života označena je terminom libido. Kasnije, Frojd je formuisao i tezu o postojanju instinkta smrti (tanatos). Instinkt smrti odražava duboku čovekovu potrebu za destrukcijom koja je, zapravo, po Frojdu, odraz težnje organske materije da se vrati u stanje mirovanja. Instinkt smrti može biti usmeren ka sebi (depresija i samoubistvo) ili ka drugim ljudima (ubistvo, razaranje, povređivanje drugih).
Suština shvatanja o dinamici ličnosti je sadržana u razmatranju međuodnosa komponenata strukture ličnosti u procesu zadovoljenja potrebe i redukciji nastale tenzije. Situacija je relativno jednostavna kada treba zadovoljiti potrebu čiji su objekti dostupni.. Međutim, zadovoljenje seksualnih i agresivnih impulsa je bitno otežano, jer Ego mora naći puteve kojima je moguće ove impulse iz Ida zadovoljiti na društveno prihvatljiv način.
Hol i Lindzi (1983, str. 58) su sažeto prikazali Frojdovo shvatanje dinamike ličnosti na sledeći način: Izvor energije kojom čovek raspolaže potiče od hrane. Ta energija se troši, jednim delom, na telesne procese i kretanje, ali i na odvijanje psihičkih funkcija. Ego i Superego preuzimaju psihičku energiju od Ida. Nije dobro kada bilo koja instanca preuzme pretežan iznos energije za sebe. Kada Id preuzme najviše energije, ponašanje je impulsivno, kada Ego “nadvlada” ostale instance, ponašanje je proračunato, a osoba emocionalno hladna. Kada Superego raspolaže sa previše energije, ličnost je stalno opsednuta osećanjem krivice, njeni standardi moralnog ponašanja su previsoki i izvan realnosti, a osledica toga su konflikti sa sredinom.
Potencijalno, svaki proces je, po psihoanalizi, moguće opisati kao investiciju energije u neki objekat (kateksa) ili kao težnju da se objekat izbegne (antikateksa). Neuspeh u zadovoljenju potrebe izaziva anksioznost. Najvažniji izvori anksioznosti su: nezadovoljeni seksualni impulsi i opasnost (sadašnja ili, još češće, ranija trauma). Anksioznost može poticati i iz Ida i iz Ega i iz Superega. Anksioznost je mučno stanje koje se teško podnosi duži period vremena, pa se razvijaju mehanizmi odbrane, čije su osnovne funkcije ublažavanje anksioznosti i održavanje samopoštovanja na prihvatljivom nivou.

• Personološki pravac – Gordon Olport

U Olportovoj teoriji struktura i dinamika ličnosti čvrsto su povezane. Strukturne elemente ličnosti predstavljaju crte, koje istovremeno motivišu, tj. pokreću na ponašanje. Stoga je razmatranje dinamike ličnosti umesno započeti kratkim predstavljanjem Olportovih crta.
Crte predstavljaju neuropsihičke sklopove koji usmeravaju dosledne oblike ponašanja. Pojam crte Olport upotrebljava u dva značenja. Prvo se odnosi na opšte dispozicije, koje predstavljaju osnovu za srodne oblike ponašanja ljudi koji pripadaju zajedničkoj vrsti, kulturi, sličnim životnim uslovima. Lične dispozicije, s druge strane, nalazimo kod pojedinih individua. Među crtama postoje velike razlike u stepenu u kojem imaju pokretački uticaj na pojedinca. Neke crte su više pokretačke, imaju presudniju ulogu u motivaciji nego neke druge.
U cilju razumevanja Olportovog shvatanja o dinamici ličnosti valja napomenuti neke značajne postavke. Pre svega, Olport veruje da su za razumevanje ljudskih postupaka značajni motivi koji sada deluju, a ne motivi iz prošlosti individue. Dakle, za razliku od teoretičara koji se okreću prošlosti da bi objasnili sadašnje ponašanje, on se okreće nameravanoj budućnosti. Ističe da planiranje i namera imaju snažno motivaciono dejstvo, uvodeći na taj način u saznajne procese dinamičku snagu. Konačno, naglašava da su motivi na specifičan način organizovani unutar svakog pojedinca.
Verovatno najpoznatiji i najsporniji među pojmovima koje je Olport uveo, svakako je pojam funkcionalne autonomije motiva. Ovaj pojam nalazi se u središtu njegove teorije, a podrazumeva da neka radnja ili oblik ponašanja može da postane cilj sama po sebi iako je prvobitno izvršena iz nekog drugog razloga. Dakle, svako ponašanje, jednostavno ili složeno, iako je najpre poteklo iz organskih napetosti ili napetosti nekih delova tela može imati sposobnost beskonačnog održavanja i u slučaju da ne postoji biološko potkrepljenje. Stepen u kome su motivacije neke osobe autonomne zavisi od zrelosti ličnosti. Olport razlikuje dva nivoa funkcionalne autonomije: istrajni i osobeni. Istrajna funkcionalna autonomija obuhvata zavisnosti, cirkularne mehanizme, ponavljajuće i rutinske radnje. Osobena funkcionalna autonomija odnosi se na stečena interesovanja, vrednosti, namere, sentimente, glavne motive, osobene dispozicije, sliku o sebi, životni stil. Najvažnija posledica funkcionalne autonomije je činjenica da ona dozvoljava relativno razdvajanje od prošlosti organizma. Ako dejstvujući motivi u pogledu trajanja nisu zavisni od osnovnih ili prvobitnih motiva onda to znači da psiholog u istraživanju može da zanemari prošlost pojedinca i svoju pažnju usmeri ka sadašnjosti i budućnosti.


• Geštalt psihologija – Kurt Levin

Levinovi glavni dinamički pojmovi su energija, napetost, potreba, valenca i sila ili vektor.
Po Levinu osoba predstavlja složen energetski sistem. Energija koja izvodi psihički red naziva se duševna energija. Duševna energija se oslobađa kada se psihiški sistem nađe u stanju neravnoteže usled povećanja napetosti u nekom njegovom delu. Povećanje napetosti javlja se kao posledica bilo spoljašnjih uticaja, bilo unutrašnje promene. Do uspostavljanja narušene ravnoteže dolazi kada se napetost u sistemu ponovo izjednaši nakon šega se izlaz energije zaustavlja.
Napetost je stanje jednog unutrašnjeg sistema osobe povezanog sa drugim unutrašnjim sistemima. Ima dva bitna svojstva:
1. Stanje napetosti u jednom sistemu teži da se izjednaši sa količinom napetosti u okružujućim sistemima. Psihološko sredstvo pomoću koga se napetost izjednačava naziva se proces. To može biti mišljenje, opažanje, delanje, prisećanje i sl.
2. Napetost vrši pritisak na granicu sistema, tj oblasti. Ako je granica čvrsta, širenje napetosti iz jednog sistema u granične sisteme će biti sprečeno, ali ako je granica slaba, napetost će lako teći iz jednog sistema u drugi. Otpor granice na različitim delovima može biti različit, te je dinamičko saobraćanje među sistemima vrlo promenljivo.
Povećanje napetosti nastaje usled buđenja potreba. Potreba je motivacioni pojam i jednaka je takvim izrazima kao što su motiv, želja, nagon i pobuna. Potreba može biti: fizioločko stanje (glad, žeđ, seks), želja za nečim (zaposlenjem, bračnim partnerom), namera da se uradi nešto (izvršenje nekog zadatka). Levin razlikuje tri stanja vezana za potrebe: stanje gladi, zasićenosti i prezasićenosti. Takođe pravi razliku između potreba, koje pripadaju nekom unutrašnjem stanju (glad) i tobožnjih potreba, koje predstavljaju ekvivalente specifičnim namerama (zadovoljenje gladi hranjenjem u određenom restoranu). Potrebe su određene društvenim činiocima. Levinov su centralni pojam oko koga se okupljaju ostali dinamički konstrukti. Potreba oslobađa energiju, povećava napetost, pruža vrednost i stvara silu.
Valenca predstavlja vrednost određene oblasti psihološke sredine za osobu. Može biti pozitivna i negativna. Oblast pozitivne vrednosti je oblast koja će smanjiti napetost, a oblast negativne vrednosti oblast koja će povećati napetost. Valenca je povezana sa potrebama i njena snaga zavisi od snage potrebe i nepsiholoških činilaca.
Valenca ne pruža motivacionu snagu za kretanje, a ni sistem u stanju napetosti ne proizvodi kretanje. Za kretanje je odgovoran pojam sile ili vektora. Sila postoji u psihološkoj sredini i usklađena je s potrebom. Tri bitna svojstva sile, smer, snaga i tačka primene, predstavljaju se matematički pomoću vektora. Ukoliko postoji samo jedan vektor, odnosno sila, koja deluje na osobu dolazi do kretanja u smeru vektora. Ukoliko dva ili više vektora deluju u nekoliko različitih smerova, kretanje će biti rezultanta svih ovih sila.
Krajnji cilj svih psiholoških procesa je vraćanje osobe u stanje ravnoteže. Ravnoteža znači ili da je napetost izjednačena u celom sistemu ili da je podsistem u kojem postoji nejednaka količina napetosti čvrsto ograđen i izdvojen od drugih unutrašnjih sistema osobe. Osoba se u stanje ravnoteže vraća izvođenjem odgovarajućeg kretanja u psiholočkoj sredini, pomoću zamenskog kretanja ili pomoću čisto zamišljenih kretanja. U prvom slučaju kretanje dovodi osobu u oblast zadovoljavajućeg objekta. Zamensko kretanje podrazumeva postojanje dve međuzavisne potrebe tako da zadovoljavanje jedne dovodi do pražnjenja napetosti iz sistema druge potrebe. Konačno, u slučaju zamišljenog kretanja osoba dobija neku vrstu zadovoljstva proisteklog iz sanjarenja o uspehu.


• Socio–psihološki pravac – Hari Stek Saliven

Saliven polazi od uverenja da je ličnost energetski sistem čiji se najznačajniji rad sastoji od aktivnosti koje će smanjiti napetost.
Napetost
Organizam predstavlja sistem napetosti koji može da varira između granica koje određuju apsolutna opuštenost ili euforija i apsolutna napetost. Postoje dva osnovna izvora napetosti: 1) napetosti koje proizilaze iz potreba organizma i 2) napetosti koje proizilaze iz strepnje.
1) Potrebe organizma su povezane sa fiziohemijskim zahtevima života i zato proizvode neravnotežu u organizmu. Mogu biti opšteg karaktera (kao što je glad) ili specifične, tj. povezane sa nekom zonom tela (kao što je bebina potreba za sisanjem). Poređane su hijerarhijski, te se najpre moraju zadovoljiti one koje zauzimaju niže mesto da bi na red došle i više potrebe. Kao rezultat smanjenja potreba dovodi do zadovoljstva, produženi neuspesi u njihovom zadovoljavanju proizvodi osećanje apatije, koje će dovesti do opšteg smanjivanja napetosti.
2) Strepnja je doživljaj napetosti usled stvarne ili izmišljene opasnosti po nečiju bezbednost. Kada se nagomila, smanjuje efikasnost osobe u zadovoljavanju potreba, dovodi do zbrke u mišljenju, poremećaja u međusobnim odnosima. Različitog je intenziteta u zavisnosti od ozbiljnosti pretnje i efikasnosti bezbednosnih sistema koji osobi stoje na raspolaganju. Jaka strepnja proizvodi zbrku, a u nekim slučajevima dovodi i do amnezije. Slaba strepnja ima informativni karakter. Saliven smatra da je strepnja prvi vaspitni uticaj u životu. Ona se prenosi na dete od strane majčinske osobe, koja izražava strepnju držanjem, izgledom, tonom glasa. Ovom prenetom strepnjom bivaju natopljeni predmeti iz detetove bliže okoline. Ono uči da izbegava predmete i aktivnosti koje mu povećavaju strepnju. Kada ne uspe da je izbegne, zaspi. Ovu pojavu Saliven naziva dinamizmom somnolentnog izdvajanja (prekid dodira uz pomoć sna) i poredi je sa apatijom koja se javlja usled postojanja nezadovoljenih potreba.
Saliven naglašava i značaj preobraćaja energije koji se ostvaruje izvođenjem nekog rada. Pod radom podrazumeva kako vidljive radnje, koje angažuju prugaste mišiće tela, tako i intelektualne radnje kao što su opažanje, pamćenje, mišljenje. Sve ove radnje imaju za cilj oslobađanje napetosti, a odrežene su društvom u kome osoba živi.


Proučavajući teorijske doprinose pojedinih psiholoških škola zaključujemo da sve posvećuju izuzetnu pažnju razmatranju dinamike ličnosti, pružajući značajan doprinos stvaranju teorijski prihvatljivog objapnjenja pokretačkih snaga osobe. Izvesno je da se razmatranja u okviru ovih pravaca u određenoj meri poklapaju, ali i da svako od njih donosi specifične novine.
Olportov jedinstveni doprinos ovim razmatranjima ogleda se u najznačajnijem, ali i najspornijem pojmu njegove personološke teorije, pojmu funkcionalne autonomije motiva. Takođe je važno njegovo tesno povezivanje strukture i dinamike ličnosti, pre svega kroz pojam crte. Ovaj pojam odnosi se kako na strukturne elemente ličnosti tako i na osnovne pokretače ponašanja.
Levin, kao predstavnik Geštalt psihologije, lični pečat daje osnivanjem teorije polja primenjene na ličnost i objašnjenjem dinamike ličnosti u okvirima ove teorije. Kao i većina teoretičara, između ostalih i Saliven, ličnost shvata kao energetski sistem, a izuzetan značaj daje smanjivanju napetosti, putem zadovoljenja potreba, radi uspostavljanja ravnoteže. Kako je njegova teorija psihološke vrste, ne bavi se pitanjem odnosa duševne energije sa drugim vrstama energije.
Saliven, kao predstavnik sociopsihološkog pravca, takođe polazi od uverenja da je ličnost energetski sistem, ali pojmovima energija i napetost ne dodaje atribut duševni, jer ih on koristi tačno u onom smislu kako se koriste u fizici. Interesantno je da Saliven posebno naglašava stav da se čovek uči ponašanju kroz sadejstvo sa drugim ljudima, a ne zato što poseduje unutrašnje imperative za neku vrstu ponašanja.
U svakom slučaju, dinamika ličnosti nezaobilazan je pojam u razmatranju i objašnjenju ljudske ličnosti.