Šta je to prokrastinacija?

[Palma]

Šta je to prokrastinacija?

„Od sutra ću prestatu da pušim, od sledeće nedelje sam na dijeti, od ponedeljka počinjem da učim za ispit…“ Koliko puta smo ovako nešto sebi obećali a nismo uspeli da održimo obećanje?

Ovo se zove prokrastinacija- navika da odlažemo obavljanje stvari za kasnije.

Neko ima problema sa prokrastinacijom samo u odnosu na određene aktivnosti: recimo, organizovani su na poslu i efikasni, ali su lenji i neefikasni kad je potrebno počistiti kuću. Drugi imaju problem sa malo opštijom prokrastinacijom: odlaganje im je postalo način života koji karakteriše nesposobnost da se ispoštuju rokovi i obaveze.

Bitno je razumeti da hronična prokrastinacija nije lenjost, već je to način da se izbegne suočavanje sa svojim nesigurnostima, strahovima pa i ograničenjima.

Koji ste vi tip prokrastinatora?

U istraživanju Solomona i Rotbluma, izdvojila su se dva tipa prokrastinatora: opušteni prokrastinator i zabrinuti prokrastinator.

Opušteni prokrastinator mrzi rutinu, može da ima neiscrpnu energiju kad je potrebno obaviti stvare koje se njemu sviđaju, ali teži da odlaže beskrajno dosadne zadatke, teške ili neprijatne.

Ovaj tip želi sve odmah, započinje nove projekte sa velikim entuzijazmom, ali kada šarm novosti izbledi, umori se. Primer: neko se odluči da svako jutro ustane da ide na trčanje. Prvo jutro ode, drugo takođe, trećeg jutra je mnogo hladno, četvrtog nema volje, a petog jutra odlučuje da trčanje nije za njega i da je bolje da se učlani u teretanu.

Opušteni prokrastinator započne milion stvari ali nijednu ne dovrši do kraja. U težim slučajevima, bori se da pronađe svoj put u životu: prelazi sa jednog fakulteta na drugi, sa jednog posla na drugi, iz veze u vezu, bez stvarnog angažovanja.

Zabrinuti prokrastinator nema poverenja u sebe i svoje sposobnosti, ima loše organizacione sposobnosti i ne može da podnese stres. Prisutno je mnogo strahova i iracionalnih uverenja.

Koji su motivi prokrastinacije?

Perfekcionizam

Tipično je na primer za studente koji neće da izađu na ispit osim ako ne znaju svu literaturu od prvog do poslednjeg slova. Zbog toga se nikada ne osećaju dovoljno spremnim i često odlažu ispit za neki sledeći rok. U gorim slučajevima, perfekcionizam može biti takav da osujećuje mnogo važnije ciljeve: prokrastinator nikada nije spreman da se suoči sa svetom, da počne da radi, da samostalno živi ili se oženi.

Strah od neuspeha

Mnogi ljudi se nikada ne odvaže da rade stvari koje vole zbog straha od neuspeha. Tipičan primer je momak koji uporno odlaže da pozove devojku svojih snova na piće. Sa jedne strane želi da izađe sa devojkom, a sa druge strane je ubedio sebe da će ona reći „ne“. Strah od odbijanja ga blokira.

Kod nekih ljudi je strah od neuspeha toliko ukorenjen da poništava sposobnost da preduzmu bilo kakvu inicijativu: „sigurno neću uspeti u tome, tako da ne vredi ni da pokušavam“.

Strah od uspeha

Postoji jedna stvar koja ljude plaši više od neuspeha, a to je uspeh. Uspeh može stvoriti strah od toga da ljudi sada od njega imaju prevelika očekivanja, i da na sva ta očekivanja mora da odgovori. Uspeh može da pokrene nesvesno osećanje krivice, naročito ako osoba smatra da taj uspeh ne zaslužuje.

Pobuna

Čudno ali istinito, odlaganje odluka i inicijative može biti (nesvestan) znak protesta protiv pritiska drugih ljudi. Odlaganje napornog posla može biti način da se odbiju obaveze koje zrelost donosi. Tipičan primer je student koji pohađa fakultet godina i godinama, a ne daje ispite. Pretpostavimo da ovaj student ima roditelje sa visokim očekivanjima u odnosu na uspeh i karijeru.

U tom slučaju, ostajanje na fakultetu može biti nesvestan način da se oslobodi težine roditeljskih očekivanja.

Odlaganjem ulaska u svet zaposlenih, odlaže se i trenutak kada će morati da postane uspešan onoliko koliko roditelji očekuju da će biti.

[Palma]

Kako prekinuti odlaganje

Shvativši da problem sa odlaganjem obaveza nije jednostavno lenjost, za neke će možda predstavljati savršeni izgovor da to ne promene. Sve što ima prizvuk dijagnoze, ljude može psihološki da rastereti odgovornosti i da ih učvrsti u pasivnom prihvatanju takvog stanja. Možda je složenost problema neke uplašila? Anksioznost je jedan od važnih elemenata pojave koju ovde opisujemo, a ako učinimo da ona poraste, umanjićemo šanse da osoba bilo šta preduzme. A ako još uz sve to primetimo koliko je problem rasprostranjen, bilo da se radi o manje ili o više izraženoj osobini...ma, završiću rečenicu sutra!

Zaista, zaključak može da bude veoma demorališuć : Dakle, ja sam takva kakva sam, za to postoje duboki razlozi; problem je kompleksan, odnosi se na celokupnu aktivnost, za promenu mi treba mnogo vremena i truda, a možda ne uspem i čemu onda sav taj trud, a i sama činjenica da je teško izaziva u meni strah koji me blokira; uostalom, to svi rade!

Pravo pitanje je da li smo zadovoljni ovakvim odgovorom? Kada bismo mogli na miru i bez ikakvih problema da odlažemo obaveze ne bismo ni imali problem. Lepo mi je i to me ništa ne košta! Ali kao što je ranije objašnjeno, prokrastinatori (da ih tako stručno etiketiram) nisu ni zadovoljni ni bezbrižni. A zašto? Zato što ključne aktivnosti u našem životu nisu ni slučajne niti trivijalne. One nose važan deo našeg identiteta, a isto tako i način na koji ih obavljamo. Čak i ako nam je neka aktivnost koju bi trebalo da obavimo odbojna ili besmislena, ona nas vraća na pitanje kako smo uopšte došli u situaciju da 'moramo' da je obavljamo. Mogućnost slobodnog izbora zahteva veliku odgovornost, disciplinu, svesno preuzimanje rizika i motivisan rad. To je upravo ono što ljudima koji odugovlače nedostaje.

Razumevanje uzroka put ka rešenju

Uzroci prokrastinacije mogu biti različiti. Možda smo počeli da odlažemo zbog svoje bazične nesigurnosti. Možda nas frustrira činjenica da ništa nije dovoljno dobro urađeno. Možda ne umemo da isplaniramo svoje vreme... Šta god da je osnovni razlog, budite sigurni da će se oni vremenom gomilati. Tako dobijamo perfekcionistu koji odlaže dok ne smisli savršen način da nešto uradi, ali pošto počinju da ga pritiskaju rokovi, postaje anksiozan, pritisak ga konačno blokira i on shvata da nikada neće završiti posao, zbog čega počinje da misli kako možda nije dovoljno dobar, a dok mu samopouzdanje progresivno opada isto tako progresivno se nagomilavaju obaveze koje više ne zna kako da organizuje, a kamo li da ih obavi savršeno. Ovo je samo jedna ilustracija odgovora na pitanje 'Kako mi se ovo dogodilo?'. Svako bi mogao da pronađe svoj lični tok razvoja problema i to je često ono što ljudi otkrivaju na psihoterapiji. Uvek će se iza nekog problema naći neko iracionalno uverenje koje smo kroz vaspitanje i iskustvo usvojili kao važeće, kao što je na primer i uverenje da sve mora da bude savršeno ili ne treba ni da postoji!

Istraživanje svoje unutrašnje motivacije za određeno postupanje ili nepostupanje i aktivna promena naučenog ponašanja moraju se obavljati sinhronizovano.

"Navika-panika"

Drugi aspekt problema je naučeno ponašanje. Učenjem nekog ponašanja i njegovim učvršćivanjem stvara se navika. Ovo je u biti koristan mehanizam jer nas oslobađa svakodnevnog razmišljanja i odlučivanja o stvarima koje se uvek na sličan način obavljaju i time nam oslobađa mentalni prostor za novine, kreativno delovanje i dalje učenje. Ali, nisu sve navike koje usvojimo dobre za nas. Navika da odlažemo stvari je često veoma čvrsta, zbog svoje kompleksnosti i činjenice da stvara začarani krug poašanja koje se sve više produbljuje. Dakle potrebno je da promenimo naviku.

Istraživanje svoje unutrašnje motivacije za određeno postupanje ili nepostupanje i aktivna promena naučenog ponašanja moraju se obavljati sinhronizovano. Nekada je dovoljno da shvatimo koje iracionalno uverenje imamo o sebi ili svetu, pa da počnemo da se ponašamo drugačije, tj. u skladu sa onim kako stvari zaista funkcionišu. Takođe, nekada je navika toliko izgubila vezu sa početnim razlozima zbog kojih smo je usvojili, da je dovoljno da odlučimo da se disciplinujemo, da pratimo 'kako-da-protokol' pa se rešimo problematičnog ponašanja. Ipak, najčešće ove dve stvari ostaju nerazdvojne, a to je pogotovo slučaj sa stvarima koje su nam značajne. Rešavanjem samo jednog aspekta problema stalno ćemo se vrteti u krugu.

Paradoksalna teorija promene kaže da počinjemo da se menjamo upravo onda kada potpuno prihvatimo sebe onakve kakvi smo.

Davanje direktnih saveta za prevazilaženje ovakvog problema je često uzaludan posao. Ako malo bolje pogledamo, videćemo da su ljudi koji najviše odlažu zapravo vrlo svesni onoga što rade. Oni tačno znaju da je nastup entuzijazma za bavljenje nekom aktivnošću zapravo način da se izbegne neka druga aktivnost. Oni često znaju i sve moguće savete za prevazilaženje ovakvog ponašanja. Zapravo, čini se često da sve znaju o svom problemu, u stvari, ne biste bili paranoični kada biste pomislili da su vam ovaj tekst priredila dva iskusna prokrastrinatora! Oni bi to svakako umeli da urade. Jedini problem je u tome što spoznaja ne vredi ako samo stoji uramljena u svesti i što preporuke za rešavanje problema funkcionišu jedino kada se upotrebe. Kako da ubedimo nekoga ko odlaže da bilo šta upotrebi sad i odmah ili bilo kada?! Ovog puta pokušajmo sa manje poznatim istinama koje 'rade'.

Paradoksalna teorija promene

Paradoksalna teorija promene kaže da počinjemo da se menjamo upravo onda kada potpuno prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Možda deluje lako, ali zapravo prihvatanje sebe takvih kakvi smo znači i to da možemo da kažemo sebi surovu istinu i da pri tome ne padnemo u depresiju ili se dezintegrišemo. Kako da priznamo sebi da smo godinama zaglavljeni na istom zadatku, da se nikada nismo stvarno potrudili da se odatle izbavimo, da su ljudi u nas izgubili poverenje, da je put do uspeha i zadovoljstva sada mnogo duži, da smo deo života potrošili nepovratno na nezadovoljavajuć način itd. Upinjanje da na brzinu nešto uradimo, da još jednom probamo da se izvučemo 'na foru', da još jednom svečano odlučimo da svoj život menjamo iz korena i slično, zapravo su samo metode odvraćanja pažnje sa onoga kakvi smo stvarno. One nas zabavljaju i daju nam iluziju da smo 'sve' pokušali, na žalost nije nam išlo ni ovog puta, ali na sreću, smislićemo ih još pregršt! Prihvatanje sebe takvih kakvi smo može nekima da izgleda kao konačno odustajanje i da zato bude neprihvatljiv koncept. Ipak, istina je da je da se 'psihološko čišćenje' najbolje obavlja kada znamo čime raspolažemo. Bez samoprihvatanja nikada nećemo zaista biti potpuno svesni sebe i svojih stvarnih mana i potencijala. A ako sebe ne prihvatimo, onda je neophodno da budemo zauzeti trivijalnostima kako ne bismo mnogo o tome razmišljali. Zar to nije upravo ono što prokrastinatori rade?

Velike revolucionarne promene na bolje zvuče lepo, ali su i one zapravo veoma stresne i iscrpljujuće. Zato u principu i ne uspevaju i vode ka naglom odustajanju.

Smanjiti očekivanja od sebe i sadašnjeg trenutka zahteva veliku količinu samoubeđivanja. Ako ste dugo živeli odlažući, posle odluke da to promenite možete osetiti neutoljivu glad za promenom i nestrpljenje da konačno uradite nešto dobro za sebe i vidite efekte svog rada. Entuzijazam je koristan, ali ćete na rezultate morati da pričekate. Povratna reakcija nam pruža informaciju o tome da li nešto radimo dobro ili ne i bez nje bismo samo slepo tumarali. Povratna informacija uvek postoji, samo možda ne postoji u onom obliku u kom mi želimo da je dobijemo. Moramo da budemo spremni da će nam jedno vreme izgledati kao da se ništa ne dešava. To je mesto gde mnogi odustaju. Najčešće ne primećujemo ni kada napravimo par koraka napred zato što zapravo želimo da vidimo kako trčimo. Mi svoje odlagačko ponašanje nismo stekli preko noći, već nam je za to trebalo mnogo vremena i ogromna količina psihičke energije koju nismo štedeli, pa zato ne smemo očekivati manje ni za postizanje obrnutog procesa.Velike revolucionarne promene na bolje zvuče lepo, ali su i one zapravo veoma stresne i iscrpljujuće. Zato u principu i ne uspevaju i vode ka naglom odustajanju.

Počnite od malih stvari. Cilj je da osetite kako teče proces završavanja nekog posla. Postavite rok, napravite plan, striktno ga se držite bez obzira na sve i onda sumirajte rezultat. Ako odlučite da svesno pratite sebe i svoje reakcije, kroz ovu naizgled jednostavnu aktivnost, videćete da prolazite kroz sve one muke koje su vas do sada sprečavale da se pokrenete. Verovatno ćete primetiti i da ste više uložili nego što ste dobili. Zato i služi vežba sa malim ulozima: malo frustracije, malo truda, mali dobitak.

Motivacija. Na svakom početku motivišuć govor je neprocenjiv. Naročito kada patite od nedostatka samopouzdanja i uverenja da nešto ne možete, bodrenje od strane drugih, bilo da se radi o psihoterapeutu ili nekom iz privatnog okruženja, može vam pomoći. Još jedan izvor motivacije mogu biti motivišuće parole koje bi trebalo sami sebi da upućujete. Nekada su to zapravo jedini izvori motivacije na koje u početku morate računati. Oni služe kao neka vrsta surogata za pravu gratifikaciju koja se spontano javlja onda kada uspešno ostvarite važan zadatak. Podrška drugih će uvek biti značajna, kao i pozitivne parole, ali najveći izvor potvrde bićete sami sebi onda kada dovoljno odmaknete sa završavanjem za vas važnih zadataka. (Ana Gvozdić)

[Palma]

[Palma]

Prokrastinacija i 10 saveta kako je odstraniti



Prokrastinacija je oblik ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija i zadataka za kasnije. Svi smo ovome skloni u manjoj ili većoj meri. Prosto, prirodno je odlagati stvari koje ne želimo da radimo dokle god možemo. Problem nastaje kada takvim ponašanjem ugrozimo druge stvari jer odlaganjem obaveza napravimo previše posla koji je potrebno uraditi u poslednjem trenutku. Hajde onda da probamo na neki način pomoći sebi da takve stvari iskorenimo, ili ih barem uvedemo u okvire prihvatljivog.

Prva stvar je priznati sebi da problem postoji Kao i obično u životu, ključno je da čovek shvati i prihvati da problem postoji, da je odgovornost na njegovoj strani. Nakon toga treba isplanirati konkretne akcije koje treba uraditi, a u ovoj situaciji evo predloga za koje smatram da mogu dosta pomoći.

Top 10 opstih saveta:

1. Počnite odmah. Idealno vreme, mesto, klima, i sve ostale okolnosti se nikada neće poklopiti, a zadatak se neće izvršiti sam od sebe. Zato počnite, izgovore ostavite za neku drugu priliku.

2. Donosite odluke. Razmišljajte brzo i efikasno, ali donosite odluke bez previše čekanja. Pa makar i pogrešne. Pogrešna odluka se da ispraviti, ali čekanje na istu, preterana analiza, definitivno ubijaju.

3. Izdelite zadatke na manje celine. Skidajte ih sa spiska jedno po jedno, zadajte realistične deadline za svaku od celina jer generalno ako imate pred sobom veliki zadatak i jedan deadline, nekoliko sitnih nepredviđenih okolnosti mogu u mnogome zakomplikovati situaciju.

4. Uradite prvo najteže. Ukoliko to zadatak dozvoljava, prvo radite najteže taskove. Na početku imate najviše energije, i vremenom ćete se osećati sve umornije ali ujedno i bolje, pa će lakši zadaci idealno odgovarati situaciji.

5. Eliminišite stvari koje vam odvlače pažnju. Svi mi volimo da se okružimo stvarima koje nam odvlače pažnju, ali za završavanje posla to se mora eliminisati. Zato ako zaista želite da nešto uradite, na pola sata, sat, ugasite messengere, Facebook, Twitter, mobilni stavite na vibraciju, nemojte puštati muziku koja vas poziva na razmišljanje i usredsredite se na ono što vam je prioritet.

6. Gađajte problem u glavu. Ako postoji problem, strah, nemojte pokušavati da radite oko problem ako ga možete rešiti. Taj scenario postoji za probleme koji su nerešivi i samo tada ga ima smisla koristiti. Rešavajte one koje možete, dobar je trening, a suočavanje sa strahovima i prevazilaženje daje mnogo energije i čini nas spremnijim za sve nove izazove koje život stavlja pred nas.

7. Pronađite šta vas diže. Ako nađemo način da sebe “ispoštujemo” dugoročno ćemo postići sklad i sabilnost. Mnogo je lakše raditi stvari koje vas možda i ne vesele ako znate da je jedan od narednih koraka nešto što vas motiviše ili raduje. Zato se pokušajte tako i organizovati.

8. Detalje ostavite za kraj. Uradite najvažnije i najkrupnije, detalje i sam finiš ostavite za kraj.

9. Budite dosledni. Nemojte se opuštati. Zalihe i manevarski prostor se prave onda kada ima dovoljno vremena i prilike, a ne kada postane napeto i nemate kud.

10. Završite ono što ste počeli. Ponekad je tih poslednjih nekoliko koraka najteže, ali zapamtite da sve ono pre toga nema neke posebne svrhe bez adekvatnog završetka. (Ivan Minić)