Seobe kao psihološki i antropološki problem

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Seobe kao psihološki i antropološki problem

Post od branko »

Владета Јеротић

Сеобе као психолошки и антрополошки проблем


Овде објављено према: Catena mundi. Књ. 1 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук. - Краљево : Ибарске новости ; Београд : Матица Срба и исељеника Србије, 1992. - (Библиотека Векови Србије). - ISBN 86-81341-03-0. - стр. 17-21.
Човек, као вечни путник на земљи, у вечним је сеобама. Латинска реч migratio преведена је и као кретање, сеоба, путовање (Wanderung), али и као исељавање, расељавање (Auswanderung), што би указивало на двоструки вид сеоба: један, вољни и слободни, од човека или народа изабран и други, наметнут, присилан и неслободан. Предложио бих даље проширење појма сеобе, делећи их још на унутарње и спољашње. Значајне унутарње психичке промене одигравају се у току неколико карактеристичних раздобља човековог живота, од којих би најважније биле оне када дете полази у школу, када у адолесцентном добу млад човек чини други, одлучни корак ка осамостаљивању, затим када оснива сопствену породицу и када смрћу напушта овај живот. Мада се сва поменута животна раздобља сматрају природним, очекиваним и потребним, скоро ниједно од њих не пролази код људи без већих или мањих криза које, такође, могу бити природне или нормалне, али и болесне и неуротичне. Стручни израз који се у психологији употребљава за сваку врсту одвајања јесте сепарација. Она значи: одвајање детета од мајке у тренутку рођења, затим одвајање човека од свога детињства, потом од младости, као и касније одвајање човека од породице, шире националне заједнице и места живљења, одвајање од драгог човека, од позива, на крају, одвајање од живота. Био сам слободан да овај стручни психолошки израз употребим и применим на појам сеобе, придајући и сепарацији и сеоби слично или приближно исто значење.
Узимајући из митова човеков пад са Неба на Земљу као пратрауму рођења и као праузор сваког каснијег одвајања (сепарације, сеобе), отпочињемо живот траумом физичког рођења (Фројдов ученик Ото Ранк објавио је 1924. године књигу Траума рођења и њено значење за психоанализу). Свако одвајање човека, почевши оним од мајке, у тренутку рођења, а завршавајући тренутком смрти, праћено је страхом. Мада је страх рођења биолошки страх, јер је свако рођење скопчано са опасношћу по живот детета, овај страх постаје касније типичан узор психолошком, па и социјалном страху.
Задржавајући неко тамно сећање на првобитно јединство са мајком, Ерос детета и касније одраслог човека, носи собом неодољиву потребу за поновним спајањем и сједињењем са неком Целином, али је у томе покушају непрестано и спречаван. Читав човеков живот као да се непрекидно одвија у ритму одвајања (сеоба) и поновног спајања, било са старим узорима (родитељима), пријатељима, домовином, идејама), или је то спајање, пак, са новим узорима (новим родитељима, новим пријатељима, новом домовином, новим идејама).
Ово је један од корена трагичности људског положаја у свету. Свако враћање мајци, природи, детињству, рајском стању, несвесном, води кажњавању и самокажњавању; отуд рана и универзална забрана инцеста коју налазимо и у најпримитивнијим друштвима. Ерих Фром је с правом могао да каже да родоскрвни табу не представља ништа друго него два анђела са пламеним мачевима који чувају улаз у рај и који спречавају човека да се врати у преиндивидуално постојање јединства са природом. С друге стране, враћајући се Целини, човек пролази сложеним, можда спиралним путем, у болу и патњи; преко плодног грчења, у току »индивидуационог процеса«, човек ће научити да се Целини може вратити само потпуно дозрео, као »нова твар« која је »свршетак закона« и вечног повратка истог (о чему говори апостол Павле у Посланици Галатима). Овакав процес сазревања човека неминовно започиње још у раном детињству, и то онда када отпочне изграђивање унутарње сигурности детета према узору спољашње сигурности поуздане и чврсте мајке, затим и таквог истог оца. Тек овакав спој повољних услова доноси детету непроцењиво значајни доживљај праповерења, насупрот коме је психолог Ерик Ериксон поставио крајње неповољно доживљавање, пранеповерења. Треба умети дозволити детету да се одвоји и, још више, желети да се одвоји и једног дана - оде. Осећај самоконтроле без губљења самопоштовања, према Ериксону, онтогенетски је извор осећања слободе воље.
Свако одвајање човека од нечега тражи природну надокнаду на другој страни. Није могуће без ризичних последица бити и остати сам. Али, без пролажења кроз период самоће, тешко се може замислити изграђивање аутономне личности. С једне стране, човек тражи промену, одваја се и преузима одговорност излажући се и свесно и несвесно изазову страха, с друге стране, нешто је у њему што се противи свакој промени, што би да сачува већ постигнуту равнотежу, нешто што хоће мир и нирвану.
Ако пређемо преко разних фаза нормалног и болесног одвајања у адолесцентном добу, том пресудном добу дефинитивног одвајања младог човека од себе из детињства, од себе нарцисоидног, одвајање од преосталог психичког инцеста са родитељима, сагледавајући средње доба живота човека, запажамо нове кризе које нарочито обилно доноси наше усковитлано време. Не одвајајући се на прави начин од онога из прошлости, од чега се требало одвојити, нити остајући у вези са оним у прошлости са чиме је било потребно остати у вези, без довољно перспективе спајања са нечим или неким, човек средњег доба живота данас лако мења позив и радно место, брачног или ванбрачног партнера, земљу и континент, идеје и поглед на свет.
Пред смрћу човек последњи пут стоји на великом испиту страха, одговорности и одлуке. Пред овим последњим одвајањем или дефинитивном сеобом, мора се полагати и дефинитиван рачун о протеклом току живота, са његовим променљивим фазама и разноврсним облицима одвајања.
Наше досадашње искуство о психолошком значају разних периода човековог одвајања (сепарације), које смо смело изједначили са сеобом, најпре унутарњом, а онда и спољашњом у току једног целог људског живота, покушаћемо сада да пренесемо на антрополошки терен човекове прошлости, са неизбрисивим траговима те дуге прошлости који се огледају и у садашњости, а потом ћемо, опрезно, да пренесемо закључке добијене на основу наше психолошке, односно антрополошке анализе сеоба, и на народе.
*
Шта је уопште утицало на тзв. примитивне људе у далекој прошлости човечанства да се селе са једног места на неко друго, често знатно удаљено од првобитног станишта? Свакако, потреба за више хране и за бољом храном. Нас, међутим, више привлачи историја родоскрвнућа из кога су настале прве забране, још у преисторији човека, као што су забране убиства и забране инцеста. Било како да је у давној прошлости изгледао начин сексуалног сједињавања, нека значајна квалитативна разлика морала се одиграти у свести некадашњих људи у односу на сексуалног партнера, разлика која је довела до веома значајног скока, и то од зазирања и страха примитивних људи од свега што је туђе и страно, до оваквог истог зазирања и страха, али сада управо од свега блиског, познатог, родбинског.
Пошто изгледа мало вероватна Фројдова теза о убиству оца у некадашњој прахорди, после чега су се синови заветовали, из страха да ће се и сами на сличан начин истребити у борби за женке у племену, да неће више дирати ни једну жену у своме племену, лакше је прихватити овај разлог за успостављање поменутог табуа инцеста који проистиче из економске ситуације старих племена.
Женидба и удаја унутар мале заједнице не повећавају њену економску снагу и стабилност, већ је, напротив, слабе. Повећана потреба за проширењем друштвене кооперације, међусобне помоћи и осећања сигурности пред одбраном од непознатих непријатеља, доводила је постепено до проширења брачних веза са неким партнерима из других суседних племена. До ових брачних уговора, који су несумњиво подизали моћ и углед ових заједница, долазило је, најпре, међу поглаварима суседних племена, а касније и краљевима суседних држава, потом и удаљених племена и држава, а на крају и међу обичним припадницима ових заједница. Склапање брачних уговора супружника из удаљених племена, условљавало је и неопходност сеоба појединих чланова ових племена, у друга племена, касније и друге државице и државе.
Због свега овога, Леви-Строс је с правом забрану инцеста назвао превазилажењем инцестне жеље дате природом, преко културе. Тако су првобитне и ране сеобе у свету постале манифестације развијеног духа који је за своје манифестовање тражио посуду културе, поред, до тада постојеће, плиће посуде цивилизације.
Други одлучујући принцип за конституисање веза међу људима и на удаљенијим деловима земље био је принцип размене. Из лабавих фамилијарних веза раног доба (морало је проћи доста времена и до настанка таквог доба), које су вероватно биле ендогаме, кроз размену жена, настала је егзогамија. Зато је с правом речено да је »ендогами рај животињске безвремености« уступио заувек место егзогамији, што је условило не само одрицање кроз ограничавање, у комплексном хуманом трајању, са непрестаним порастом људске слободе, већ и потребу сеоба, као значајан фактор за настанак егзогамије.
Савремена антрополошки оријентисана психологија нас учи да човек, ако хоће да се још једном роди за овај свет, овога пута као слободна и самостална личност, мора постати способан да сам пресече ону пупчану врпцу која у њему несвесно и даље одржава дубоку потребу да остане уз мајку, што, исто тако, може да значи и раскидање потребе несамосталног остајања уз домаће огњиште, уз своје племе. Још је Бахофен запазио двострук аспект привржености мајци - један позитиван, као осећање афирмације живота и љубави према животу, и један негативан, као везаност за природу, крв и земљу, што спречава човека да развије своју индивидуалност и чини га неспособним да иде напред. Огроман напредак у развоју човека и друштва учињен је онда када је човек, макар и забраном, био ослобођен родовске и родоскрвне везе. Мојсије и јеврејски пророци то су добро осетили. Они су прогласили принцип да ће народ који је напустио принцип разума, у ствари принцип реалности, принцип Ја, враћајући се на принципе родоскрвне везе са земљом, бити изгнан из своје земље и лутати по свету без дома и земље, све док не развије потпуно принцип разума. Појам Месијиног доба, како каже Ерих Фром, појам је потпуне победе над родоскрвним везама и потпуног успостављања духовне реалности, моралне и интелектуалне савести, не само код Јевреја, већ и код свих народа на Земљи.
Прихватајући мишљење немачког философа и психолога Лудвига Клагеса (1872-1956), утемељивача карактерологије као науке, а код нас Владимира Дворниковића (1888-1956), писца темељног дела Карактерологија Југословена, да је »појам личног, индивидуалног карактера пресудан и за појам карактера народа« као тачно, не заборављајући ни критике на овакво мишљење које долази од угледног француског философа и социолога Емила Диркема (1858-1917), покушаћемо да до сада изнете резултате испитивања антрополошке психологије преведемо на језик народа и њихових сеоба.
Видели смо каквим се све кривудавим стазама креће човек на своме могућем развојном путу ка личности и на какве све препреке наилази на томе путу. Крајњи циљ »индивидуационог процеса« јесте достизање личног идентитета, аутономије личности, у религиозном смислу - остваривање Целине личности или Сопства (које је надређено нашем ја). У хришћанској религији то би било сједињење са Христом (централни архетип Сопства, према К. Г. Јунгу). Лични идентитет у психологији подразумева »постојану истоветност личности, упркос свим променама у њој и око ње, које су се одиграле у међувремену«. Аутономија личности, пак, подразумева »динамски систем који је постигао такву врсту самоорганизације у односу на унутрашње и спољашње услове, који функционише на нивоу усавршавања прогреса свог опстанка, при чему је овај динамски систем оптимално отворен и оптимално затворен«. У овим дефиницијама идентитета и аутономије личности, који се односе на индивидуалну психологију, садржане су истине које се тичу и карактерологије народа.
Ако сеобе народа, непознате и познате у току преисторије и историје човечанства схватимо сада као психолошку нужност - то би биле оне наше, раније спомињане, унутарње сеобе или одвајања, као израз природне и духовне радозналости у тражењу новог и другачијег и, као социјално-економску нужност, то би биле спољашње сеобе као израз природне потребе за побољшањем материјалног положаја - онда нас више неће чудити када утврдимо да је сеоба народа било увек и да ће их увек бити. Ову истину сажето је исказао Милош Црњански на крају II књиге Сеоба речима: »Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!« Као да је последње две кратке реченице Црњански позајмио из религија Азије, или из орфичког и питагорејског учења о метемпсихозама.
Када се у историји света говори о само неколико великих сеоба народа, тиме се не искључује постојање низа мањих сеоба које су, чешће или ређе, увек постојале, и имале јачи или слабији цивилизацијски и културни утицај, како на народе који су се селили, тако и на народе-староседеоце. Да ли би се, упркос чињеници свеопштих сеоба, могло, ипак, говорити о претежно седелачким и огњиште-љубивим и о претежно покретним и екстензивним (или само екстензивним) народима, при чему се у прву скупину могу убројати словенски, а у другу германски народи, спорно је, а као тврђење - неубедљиво. Један наш угледни историчар пише да је покретљивост наследна карактерна особина Срба. Чињеница је, међутим, да је било племена која су као пљачкашко-агресивне, ратоборне и дивље, релативно добро војнички организоване хорде, продирали из Азије у Европу, неко време се у њој задржавали, а онда се повлачили и најчешће потпуно ишчезавали са историјске сцене (такав је случај био са Хунима, Аварима, Куманима, Печенезима и бројним другим племенима). Да ли би ова чињеница могла да потврди тезу историчара о успелим и неуспелим сеобама народа, при чему успелим називамо оне сеобе које су се завршиле заснивањем сталне државе на једном одређеном географском простору?
Када је реч о великим и малим сеобама кроз протекле векове историје, ваља се кратко задржати на општепознатој Великој сеоби народа која је трајала од половине IV до половине VII века. Поред познатих и најчешће навођених разлога ове велике сеобе - потреба народа за више земље за обраду и напасање стоке, ослабљено Римско Царство, које се онда, под ударом варварских племена (Алемана и Гота, Франака и Вандала, Лангобарда и Бургунда, делимично и Словена) дефинитивно распало - остао је и неки неупознати, верујем, трансцендентни чинилац овакве једне велике сеобе која је потпуно променила дотадашњу слику историје европских народа, трансцендентни бар за оног истраживача историје који у њој тражи и неки виши смисао (од оваквих новијих истраживача историје споменимо Шпенглера, Берђајева или Тојнбија).
У оквирима поменуте Велике сеобе народа одиграла се и за наше народе на Балкану судбоносна сеоба Срба и Хрвата (Бело-Срба и Бело-Хрвата)1) у VI и VII веку, који су дошли »с оне стране Угарске«, што би требало да значи из два правца: са севера Европе и са истока, преко Карпата. Ова скупина српског и хрватског племена образовала је постепено релативно самосталне државе, а тек у XX веку и једну заједничку државу Јужних Словена. Остала словенска племена, под притиском Хуна, а онда и Германа, стварала су државе Западних и Источних Словена. Доста је значајна претпоставка, уколико би се потврдила као тачна, да су Источни и Западни Словени релативно очували неке своје битне прасловенске карактерне црте. Јужни Словени, међутим, раним мешањем са Аварима (од којих их је ослободио, тек у VII веку, један странац, франачки краљ Само), затим са народима затеченим на Балкану (Илирима, Трачанима, Грцима), а потом нарочито са Турцима, у многоме су изгубили своје првобитне словенске особине, стварајући једну карактерну, али и расну мешавину, која се није најбољом показала у настанку и учвршћивању државотворног, организованог и дисциплинованог духа будућих балканских државица и државе (за разлику од Германа, сличних, најпре, Словенима у неорганизованости, а према казивању Јулија Цезара из времена његових ратова са Германима, који ипак, временом, постижу релативну кохезивност).
Ако прескочимо многобројне мање сеобе народа у току средњег и новог века, онда, и као антрополози и као историчари, стојимо збуњени и фасцинирани Другом Великом сеобом народа, која је отпочела, у благом виду, већ после I светског рата, да би се наставила убрзано, између два рата, и коначно ушла у незадрживу фазу огромних размера после II светског рата, не престајући, нити малаксавајући све до данас, на крају XX века. Док смо за прву Велику сеобу народа још могли да претпоставимо само два или три пресудна чиниоца као могуће покретаче ове сеобе, ова нова сеоба народа захтева далеко брижљивије и подробније испитивање, управо зато што су узроци разноврсни и многобројни. Док сам као узрок Велике сеобе претпоставио постојање и неког непознатог, трансцендентног узрока који измиче нашој интелектуалној интерпретацији ова садашња и, скоро је сигурно, највећа сеоба у познатој историји човечанства - која се тешко може објаснити само психолошким, економским или социолошким разлозима, који за себе делују убедљиво, али не и довољно - поставља истраживачу историје још оштрије питање смисла те историје. Па, као што нам измиче онај главни, битан узрок садашњој сеоби народа, тако нам још и више измиче свако предвиђање последица и могућег краја ове сеобе.
Уместо набрајања разноврсних узрока ововременој сеоби народа, споменућу само неколико, чини ми се, значајних чињеница које је досадашња сеоба обелоданила, из којих ће се можда моћи боље сагледати и претпостављени трансцендентни смисао историјских збивања: 1. мешање различитих култура и језика, изазвано и омогућено ратовима, револуцијама, а у миру туризмом, запошљавањем страних радника, разменом научника, уметника, уопште културних прегалаца на свим пољима; 2. мешање људи различитих религија, њихово међусобно боље упознавање, затим и прелажење људи, изазвано сеобама, из једне религије у другу; 3. мешање раса и народа путем сексуалних веза, са рађањем потомака из таквих веза и 4. продор технике и науке - пониклих на Западу, где су исте напредовале и развијане, са свим позитивним и негативним последицама за свакодневни живот човека - у све земље и народе света.
Не верујем да је у стању било који антрополог данас да и приближно процени све позитивне и негативне стране, само делимично споменутих чињеница које нам је до сада донела и још и даље доноси беспрекидна сеоба народа. Предвиђања, која досежу и до области фантастике, подељена су, крећући се од оних крајње песимистичких и апокалиптичких до оних која заступају тезу о new age, као добу радикалних, позитивних промена у телесном, душевном и духовном бићу човека и народа, које путем »проширења свести«, треба да доведу човечанство у један дуги период мирног живљења уз међусобно поштовање разлика, управо због препознавања једног јединственог »космичког духа« у себи. Сеобе се настављају, смрти нема! Коначни слом »гвоздене завесе« довешће идућих година и деценија милионе Словена, пре свега Руса, у Европу; Америка неће још дуго моћи одолевати све јачем притиску јужноамеричких народа (нарочито Мексиканаца), али и азијских народа (све је више Кинеза и Јапанаца, не само у Америци већ и у Европи). Најзад, сиромаштво и глад већ су покренули милионе, претежно муслиманских народа Африке и Азије, на сеобу према Европи, са недогледним последицама.
Опасности, али и изазови сеоба, као да су данас јаснији и изразитији него икада раније. Подсећам на познату и прихватљиву теорију изазова и одговора великог енглеског савременог историчара Арнолда Тојнбија. Претежно хришћански оријентисан историчар, Тојнби је, научном стрпљивошћу и објективношћу, приказао панораму историјских збивања - настанак и развој религија, цивилизација и култура, настанак држава и народа, њихов процват, њихово гашење и поновно рађање. Чини ми се да Тојнби заступа идеју трансценденталног индетерминизма, према којој постојање Првог Покретача живота, самим тим и покретача људске историје, никако не искључује, напротив, максимално укључује слободу човека да поступи по своме начину и одлуци. Руски религиозни философ Максим Тарејев (1866-1934) ову идеју лепо је изразио речима: »Јеванђеље дела у историји, али не за историју«. Одуховљени живот човека на земљи ствара безброј шанси људима, које као изазови (духовни, материјални, гео-климатски, економски, данас и еколошки), траже од људи одговоре.
Међутим, као што ни сами изазови не одговарају увек људским потребама, него су или прејаки или преслаби, и људски одговори нису исти. Одлучујуће је за судбину народа, као и појединаца, да се на прави изазов одговори максимално, и то енергијом и свешћу као доказом да је изазов као такав препознат. Тек је овакав одговор услов успешног и дуготрајног тока »индивидуационог процеса«, како појединца, тако и читавих народа. Један од тих изазова, и појединцима и народима, о коме је плодно писао Мирче Елиаде, било је и остало је хришћанство.
Силни потенцијали који су садржани у хришћанској поруци човеку, народима и целом свету од пре две хиљаде година, као величанствен изазов човеку, једва да су довољно схваћени, још мање употребљени на добробит људи. Људска историја добила је потпуно ново лице од пре две хиљаде година, снажним покретањем точка збивања. Кружни ток историје, виђен и доживљен у паганско-пантеистичкој философији и религији у прехришћанском свету, отвара се као линеарни пут - од Алфе до Омеге, од Бога, преко Христа, до Светог Духа, јер и Алфа и Омега једно су исто, Света Тројица. Не може бити случајно да се две највеће сеобе кроз познату историју света, она на почетку средњег века и ова, садашња, на крају новог века, одигравају у хришћанском добу културе човечанства. Изазов прве сеобе, рекли бисмо данас, био је плодан, јер је изазову уследио плодан одговор. Када се Велика сеоба народа, негде у VII веку завршила, огромно и моћно паганско Римско Царство већ се било срушило, и то релативно брзо, да би на новим темељима младог хришћанства никле прве снажне државе са хришћанским владарима које су, у току следећих векова, прерасле у прве националне државе, самосталне, особене и релативно слободне, а које су имале даљи циљ да створе такве исте индивидуе - самосталне, одговорне и слободне.
Не могу да улазим у даља гранања првобитног, моћног тока хришћанског изазова из времена настанка Константинове и Јустинијанове хришћанске државе, гранања која су и сама била изазови људској слободи, као ни у одговоре на изазове који често нису пратили онај првобитни извор (затајивања и Рима и Византије, подела цркава, слабости »светог римског немачког царства« итд., под претпоставком да смо их до краја схватили и онда правилно оценили као затајивање).
После оног првог моћног изазова који је дошао из хришћанског извора, за који сада, можда, можемо рећи да је био онај тајанствени, непознати и трансцендентни чинилац о коме смо раније говорили, сматрам да је у нашем веку стигао један, по нуминозној снази, сличан изазов. И овај други проузроковао је сеобу народа, још много масовнију и разноврснију него што је то била прва сеоба. Већ смо истакли, да пошто се налазимо усред тока ове сеобе, нисмо у могућности да предвидимо њен даљи ток, нити исход садашњег изазова. Препустили смо досадашње сагледане одговоре човека и народа на овај изазов двама могућим правцима збивања: или апокалиптичко-песимистичким, што би у случају потврђивања оваквих предвиђања у реалности представљало трагично затајивање човека на понуђени Божији изазов, или стварање »новог доба«, са »новим човеком«. Апостол Павле је рекао: »Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање, ни необрезање, него нова твар« (Посланица Галаћанима, 6, 15). Не верујем да имамо неки трећи избор.
1) Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Народна књига, Београд, 1978.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju