Inteligencija

[branko]

I N T E L I G E N C I J A

Glavno pitanje je svakako – šta je ineligencija? Ona se različito definiše. Inteligencija je termin nastao od latinskih reči "inter" (među) i "legere" (brati, skupljati, birati, čitati), sa opštim značenjem – uviđati međuveze. To je najstarija i još uvek najaktuelnija definicija inteligencije: sposobnost uviđanja odnosa između stvari i pojava. Inteligencija se još definiše i kao sposobnost apstraktnog mišljenja, zatim kao sposobnost brzog i uspešnog učenja, ili kao sposobnost uspešnog prilagođavanja što po pravilu podrazumeva i uspešno rešavanje problema. Razlike u definicajama potiču od različite vrste sadržaja u kojem je inteligencija angažovana. Sve definicije podrazumevaju sposobnost uviđanja odnosa kao najopštije osobine inteligencije.

To svojstvo ukazuje na njenu natčulnu prirodu. Ona se ne bavi konkretnim čulnim podacima, već samo apstrakcijama. Pošto se prvenstveno bavi međuvezama, inteligencija je relacione prirode, i tek u izvedenim načinima ona se bavi i samim stvarima ili pojavama. Ona otkriva realnost kao sistem odnosa, na osnovu kojih gradi i predstavu o njenim sadržajima. Tu osobinu inteligencije, nastoje da imitiraju savremeni računari sa manjim ili većim uspehom, nastojeći da rekonstruišu njen racionalni i relacioni model izvođenja operacija.

Mada je u konceptu racionalne prirode, inteligencija u svom funkcionisanju nikada nije u potpunosti racionalna i to je glavni razlog zašto se još uvek ne može veštački podražavati. Ona ima individualnu i istorijsku dimenziju, vođena je intuicijom i pod uticajem je emocija. Relacioni sistem može biti samo apstraktno racionalan, a realno je dat onako kako ga otkriva ljudski um svojom inteligencijom. Stoga se i javljaju različita viđenja realnosti.

Inteligencija predstavlja jednu od najispoljenijih dimenzija ličnosti, pomoću koje se mere individualne razlike. U savremenim društvima u znatnoj meri utiče na socijalni status pojedinca.

(Krstić D., 1991, str. 226)


SENZOMOTORNA INTELIGENCIJA

Rođenjem, dete donosi na svet urođene mehanizme reagovanja na određene spoljne situacije. Ti mehanizmi su prirodni, bezuslovni refleksi među kojima su neki plastični. Primer za to može da bude refleks sisanja. Novorođenče, u početku, reaguje ovim refleksom kad god mu se stimuliše oralno – nazalna zona, pa čak i obraz. Tokom vremena, odojče počinje diferenciranije da reaguje. Refleks sisanja počinje da se drugačije ispoljava kada je u ustima, ili na usnama majčina dojka odnosno bradavica, a drugačija kada je ta telesna zona (usta) dodirnuta na primer parčetom čaršava ili pelenice. U daljem razvoju, na poslednju stimulaciju se navedeni refleks uopšte i ne javlja. Sličan je slučaj i sa refleksom hvatanja, koji je naročito važan za razvoj senzomotorne inteligencije, kao i sa orijentacionim refleksom (jak zvuk, tresak). Izmenjeni refleks je novi adaptacioni oblik ponašanja, koji nije urođen, nego je nastao interakcijom refleksa pojedinca i zahteva njegove sredine. Zahtevi sredine su asimilovani (uneseni u organizam), ali su u isto vreme bili akomodizovani (izmenjeni i prilagođeni potrebama i mogućnostima organizma prilagođavajući mu se). Kao rezultat interakcije asimilacije i akomodizacije nastaje nova struktura u organizmu to jest, njegova nova adaptivna sposobnost1.
Kombinacijom više različitih "prečišćenih" refleksa, nastaju tzv. koordinacije različitih aktivnosti akcija, koje ako se automatizuju i uvek pojavljuju u sličnim situacijama nazivamo navikama. Primer je okretanje glave u pravcu pojave nove igračke, usmeravanje pogleda ka njoj, hvatanje i manipulisanje njom. Ako je pri tom rešen i neki problem u pitanju su prve pojave prave inteligencije. U prvim fazama razvoja senzomotorne inteligencije, cilj nastaje u toku same aktivnosti, da bi se kasnije prvo postavio cilj pa se tek onda on senzomotornim akcijama ostvaruje. Prve sposobnosti prilagođavanja su senzomotorni mehanizmi a na kraju saznajnog razvoja (adolesencija i odraslo doba) nastaje apstraktno logičko mišljenje. Senzomotorne akcije su uslovljene zrelošću organizma ali one i doprinose toj zrelosti, jer "bude" moždane centre. Senzomotorna inteligencija je uslov kasnije pojave i funkcionisanja apstraktne inteligencije to jest logičkog mišljenja2.

1. (Smiljanić V. 1999 god., str. 67).
2. (Mladenović U., Manojlović A. 2001 god. str. 91)


FAZE SENZOMOTORNE INTELIGENCIJE

Razvoj senzomotorne inteligencije počinje rođenjem deteta a završava se u drugoj polovini druge godine njegovog života. U ovom periodu, sve do kraja druge godine života, dete ne poseduje mentalnu (apstraktnu) reprezentaciju sveta i sebe u njemu. Periodi senzomotorne inteligencije sastoje se iz šest faza.

U prvoj fazi (od mesec do mesec i po po rođenju), dete aktivno uvežbava svoje plastične, prirodne reflekse, čime oni postaju adaptibilniji.

U drugoj fazi (do oko četiri do četiri i po meseca), dolazi do koordiniranja refleksa. Na primer, hvatanje nekog predmeta nije više automatsko, već je usklađeno pogledom. Ovu fazu karakterišu primarni refleksi (detetovo telo). Dete slučajno otkrije da mu aktiviranje nekog dela tela ili organa pričinjava zadovoljstvo, pa se ta reakcija onda ponavlja. Primer za to može da bude sisanje prsta ili ponavljanje nekih slogova (npr. ba...ba...ba...).

U trećoj fazi (od četiri i po meseca pa do oko osam, devet meseci), dete pokušava da se približi novim, složenijim objektima i da manipuliše njima, čime ih bolje i upoznaje. Interesovanje za okolinu u ovom periodu je sve izraženije i više to nije samo njegovo telo. Dete (opet slučajno) otkrije da neki njegov pokret izaziva spoljnu reakciju, čiji su efekti prijatni detetu. Zato se pojavljuje ponavljanje tih pokreta. Pijaže u ovoj fazi vidi prvu nameru, što je za njega jedan od kriterijuma inteligentnog ponašanja.

U četvrtoj fazi (posle osmog pa do jedanaestog meseca) počinje razlikovanje sredstava od ciljeva. To je za Pijažea drugi kriterij inteligentnog ponašanja. U ovom periodu nema novih oblika ponašanja već se koordiniraju prethodna postignuća, čime se rešavaju praktični problemi. Primena starih sredstava na nov način i u novoj situaciji za Pijažea je treći kriterij inteligentnog ponašanja.

Petu fazu u razvoju senzomotorne inteligencije karakteriše aktivno eksperimentisanje u spoljašnjoj sredini. To je istraživačko ponašanje u cilju rešavanja problema i daljeg upoznavanja sveta. Ovaj period (od jedanestog, dvanaestog meseca pa do osamnaestog meseca) karakterišu tzv. tercijarne reakcije. Reč je o pomenutom istraživačkom ponašanju, ali u koje dete unosi novine, jer one stvaraju nove, prijatne i interesantne efekte. Dok je npr. u fazi sekundarnih reakcija dete veliki broj puta na isti način ispuštalo neki predmet i posmatralo efekte tog svog ispuštanja, ono sada to čini na različite načine. Na primer, ispušta neku praznu konzervu, ali sa različitih visina, osluškujući njeno lupanje i obraćajući pažnju na to da se ti zvuci međusobno razlikuju kada je konzerva bačena sa različite visine. Detetove aktivnosti su u ovoj fazi često promišljene, konstruktivne, planirane i orginalne. Senzomotorna inteligencija u ovoj fazi dostiže svoj maksimum.

Sledeća, poslednja faza razvoja senzomotorne inteligencije predstavlja prelaznu etapu ka verbalnoj to jest, simboličkoj inteligenciji. Do tada su razvoji inteligencije i razvoj govora išli odvojeno, a sada se oni povezuju i isprepliću, utičući jedan na drugog. Predstavnik spoljnog sveta sada je sve manje akcija u njemu, a sve je više akcija zamišljena u njemu. Prelaz od konkretnog ka apstraktnom. Na taj način se dete oslobađa vezanosti za prisutnost spoljnog sveta u njegovoj celovitosti i postaje sposobnije da uviđa samobitne veze i odnose1.

Senzomotorni predstavnici ne isčezavaju potpuno i zauvek. Oni su samo duboko uronjeni, uzidani u temelje čovekovog sistema saznanja. U teškoćama predstavljanja na druge načine, moguća je ponovna pojava, vaskrsnuće ovog načina predstavljanja. Kod manje obrazovanih ljudi, česta je zamena simboličkog načina ovim senzomotornim vidovima predstavljanja a kod obrazovanih ljudi, akcije u vidu gestova koje mogu da služe za isticanje značenja pojedinih apekata govora2.

1. (Mladenović U., Manojlović A. 2001 god. str. 93)
2. (Đorđević D. 1991 god. str. 38)
3.

ISPITIVANJE INTELIGENCIJE DECE RANOG UZRASTA

Senzomotorna inteligencija je, razvojno posmatrano, prvi oblik dečije inteligencije, ali to nije tipično ljudska inteligencija. Da bi se inteligencija mogla meriti, problemu bi se moglo prići na dva osnovna načina. Prvi bi bio da se ispita veći broj različitih oblika ponašanja deteta, koji bi se po tom korelirali sa oblicima ponašanja odraslih, koje nazivamo tipična ljudska inteligencija. Drugi način ispitivanja inteligencije dece ovog uzrasta bio bi u prethodnom preciznom i jasnom definisanju samog pojma inteligencije, čiji bi se začeci po tom tražili u razvoju pojedinca od ranog detinjstva pa do postizanja njegove relativne zrelosti.
Kod dece ranog uzrasta, pojavljuje se problem ispitivanja njihove verbalne inteligencije testovima. Dva su razloga za to. Prvi je taj što na ranom uzrastu govor nije razvijen u meri koja bi obezbeđivala uspešniju primenu testova. Drugo, svi savremeni testovi inteligencije treba da sadrže zadatke koji ispituju apstraktno mišljenje, a ono nije razvijeno ne samo u dece do kraja treće godine starosti već znatan broj godina posle tog uzrasta.
Ne može se dakle, iz navedenih razloga govoriti o validnom i pouzdanom ispitivanju inteligencije za decu ovog uzrasta. Zato su prvi testovi inteligencije za decu ovog uzrasta bili zasićeni perceptivnim, odnosno senzornim i motornim zadacima. Međutim, takvi zadaci ne predstavljaju suštinu opšte intelektualne sposobnosti koju nazivamo inteligencija. Jedan od primera takvih zadataka je Beilsova skala dečijeg razvoja.

Z A D A C I Uzrast pojavljivanja u mes
odgovara na glas
vizuelno prepoznaje majku
okreće glavu u pravcu zvuka zvečke
rukom podiže šolju
odgovara na verbalne poruke (npr. rukama
"pa – pa")
imitira reči

gestovima izražava želju (koju hoće drugima
da prosledi)
imitira otisak krejona
na zahtev, pokazuje delove lutke
koristi rečenicu od dve reči
pokazuje tri slike
imenuje tri pokazana predmeta 0,7
2,0
3,9
5,8

9,1
12,5

14,6
17,8
18,5
20,6
21,9
24,0


Prednost ove skale je u dijagnostifikovanju mentalne insuficijencije, neuroloških defekata ili socijalnih aberacija. Međutim, na osnovu rezultata ne samo ove nego i sličnih skala nije moguće predvideti budući razvoj deteta. Razlog tome je neujednačeni tempo razvoja pojedinih funkcija. Drugo, na ranom uzrastu inteligenciju ne čine iste funkcije kao i na kasnijim uzrastima. Do osamnaestog meseca kod deteta se ne pojavljuju funkcije koje kod odraslih nazivamo inteligencija. Ovim zaključujemo da se na ranom uzrastu ne može meriti detetova inteligencija, jer ona tada još nije dovoljno razvijena.

(Manojlović A., Mladenović U. 2001 god. str. 95).


VERBALNO – KONKRETNA INTELIGENCIJA

Predškolski uzrast je poseban i relativno univerzalan period u razvoju deteta, iako je kraj ovog perioda određen polaskom deteta u školu. Donju granicu predškolskog uzrasta bi mogao da predstavlja i početak izrazitijeg razvoja simboličke funkcije, odnosno završetak senzomotornog perioda, kada nastupa simbolička komunikacija, odnosno verbalno – konkretna inteligencija. Govor, kao sistem reči (verbalnih izraza sa značenjem) postaje završetkom senzomotorne faze glavno sredstvo regulacije ponašanja.

Do treće godine života, dete se, kada svojom aktivnošću rešava neki problem koji je praktične prirode, služi i govorom, ali mu njegov govor ne pomaže u rešavanju tog problema. Takav govor povodom zadatka, a ne o zadatku, samo odvlači pažnju deteta od bitnih aspekata problema. Sledeća faza predstavlja napredak, jer dete već govori o problemu, ali tek na kraju kada ga je već rešilo. Dokaz da u ovoj fazi govor služi planiranju aktivnosti je i to što zabranjivanje detetu da govori prilikom rešavanja nekog problema otežava dolaženje do rešenja. I suprotno, davanje govornih sugestija, pomaže se detetu u rešavanju problema.

(Manojlović A., Mladenović U. 2001 god. str. 178).


VERBALNO – PRAKTIČNA INTELIGENCIJA

Prelazak na verbalno – praktično mišljenje se odvija postepeno. To pokazuju i rezultati nekih eksperimenata rađenih na deci od tri do sedam godina starosti. Ova deca su rešavala praktičan problem ručnim manipulisanjem polugom na stolu. U prvom nizu izvođenja, deca su samo rukovala polugama, a u drugom nizu deca su govorila o mogućim rešenjima datog zadatka, pri tom su koristili i crtež to jest shemu o tome kako se može rešiti zadatak. U trećem nizu izvođenja, deca su govorila ne samo o tome kako se može rešiti taj zadatak nego i drugi, njemu slični zadaci. Autori su pronašli četiri vrste karakterističnih oblika ponašanja dece, i to: primitivna haotičnost, usredsređenost samo na cilj (a ne na sredstvo), vizuelno motoričko ponašanje, vizuelna orijentacija.

U prvom, primitivno – haotičnom ponašanju, deca ne obraćaju pažnju ni na cilj, ni na sredstvo (poluga). Usredsređenost na cilj manifestuje se angažovanjem motorike. Najbolje rezultate daje vizuelna orijentacija, jer brže i tačnije odražava situaciju. Utvrđeno je da se prelazak sa opažajnog – praktičnog na verbalno praktično mišljenje decem prelazi preko opažajno – predstavnog mišljenja kao međufaze. Redosled razvoja mišljenja je sledeći: opažajno – praktično, opažajno – predstavno, predstavno – verbalno, verbalno.

(Manojlović A., Mladenović U. 2001 god. str. 180).

PIJAŽEOVA PREOPERACIONA FAZA

Po završetku senzomotorne faze razvoja a do postizanja logičkih operacija (prvo konkretnih pa formalnih), dete se po Pijažeovom mišljenju nalazi u preoperacionoj fazi svog misaonog razvoja. Ta faza počinje posle druge godine a završava se oko sedme godine života.

Osnovna psihološka odlika preoperacionog perioda je razvoj simboličkih funkcija. Na tom uzrastu dete razvija interes ne samo za konkretne već i za apstraktne stvari. Neizmerna su detetova interesovanja za znanjem i istinom. U ovom periodu dolazi do razvoja dečijeg jezika, stvaralaštva, igre i crtanja.

Intuicija dece

Prve misli deteta su intuitivne. To znači da one predstavljaju nastavak senzomotorne faze, sa tom razlikom što se senzorne i motorne komponente povlače u unutrašnjost mentalnog plana. Intuicija je prelaz, spona između senzomotorne i preoperacione faze.

Postoje više vrsta intuicija. Neke intuicije mogu i da budu netačne (pogrešne). Takav je slučaj sa svim formama detetovog mišljenja u kojima ne postoji sistem konzervacije. Ovde se može navesti primer optičke korespodencije, koja kada se poremeti, navodi dete na pogrešan sud da je spoljna stvarnost stvarno suštinski izmenjena.
Ako se pred dete do oko pet godina starosti postavi, na primer pet, šest tacni, a ispred njih u istoj ravni na primer pet, šest cvetova dete će kazati da je jednak broj elemenata u jednom i u drugom nizu (tacni, cvetova). Ako sada pred detetom jedan od ta dva niza raširimo, tako da je mnogo veći razmak među njegovim elementima ponaosob, a sa drugim nizom uradimo upravo suprotno, dete će smatrati da u drugom nizu ima mnogo manje elemenata nego u prvom. Pijaže ovu pojavu tumači alogičnošću mišljenja predškolskog deteta i ono je karakteristično za preoperacioni period.
Fiksacija na intuitivno preoperativno mišljenje dece je posledica nemogućnosti vršenja obrnute akcije u opažaju. I odrasli, u svom svakodnevnom životu, često ne predstavljaju sebi obrnut sled događaja. Sledeći primer još bolje ilustruje nesposobnost mlađeg deteta da, u svojoj svesti predstavi obrnut sled događaja od opaženog. Ako pred detetom u šuplju, neprovidnu cev, kroz njen gornji kraj ubacimo tri različito obojene kuglice (crvenu, plavu i žutu), dete će ispravno predvideti da će one istim redosledom da se pojave i na drugom, donjem kraju te cevi. Ako sada obrnemo tu cev i ponovo propustimo te kuglice, dete će obično i ovog puta tvrditi da će se one pojaviti istim redosledom kao i u prvom pokušaju, iako smo mi obrnuli cev čime se potpuno obrnuo i raspored obojenih kuglica u njoj. Uzrok takvog odgovora je detetova nesposobnost da u svojoj svesti obrne redosled kuglica. Intuicija, u čijoj je osnovi ovde predstava prvobitnog redosleda, je neefikasna za tačno predviđanje, jer se predstava ne može tako lako obrnuti kao prava mentalna operacija. Razlog tome je taj što je predstava čulna i bogata detaljima, a operacija je prečišćena od takvih detalja i zato je gipka, elastična i pokretljiva. Tako na primer, ako ponovo obrnemo cev, u sklopu navedenog opita, dete od četiri – pet godina će najverovatnije reći da će se sada prva pojaviti plava kuglica ("Jer je sada red na nju da bude.").

Sa pojavom govora, moguće je proučavati dečije mišljenje i na osnovu iskaza samog deteta, mada pri tome postoje problemi tumačenja iskaza. Tako na primer, dete često ne saopštava neke svoje misli jer smatra da su one već svima jasne i dostupne. Drugo, ako detetu postavljamo neka pitanja, ono će uvek nešto da kaže, a pitanje je da li stvarno misli tako kao što kaže.

Egocentričnost dece

U ranom preoperacionom periodu, deca su, po Pijažeovom mišljenju egocentrična (od druge do četvrte godine), to jest usmerena samo na svoj način sagledavanja stvarnosti. Ona ne mogu da shvate da druga osoba ima drugačije stanovište, da iste stvari sagledava na drugačiji način, a još manje mogu da uvaže taj drugi način gledanja na istu stvar. Ne negirajući pomenutu činjenicu, drugi autori osporavaju njeno univerzalno važenje u smislu opšte zakonitosti. Tako, na primer klasičan opit sa lutkom i planinama ne mora da bude dokaz detetove nesposobnosti stavljanja u poziciju drugog, već samo da je detetu stanovište druge osobe, kada ono nije motivisano dinamikom događaja, nešto apstraktno, to jest nevažno (dete se postavi pred maketu planine ili brda, a njemu nasuprot se postavi lutka. Reljef ispred deteta (u njegovom vidnom polju) nije identičan reljefu ispred lutke i objektima ispred lutke. Dete treba da kaže šta lutka vidi, i to biranjem fotografija, među kojima je i fotografija iz pozicije detetove perspektive. Dete bira baš tu fotografiju, što bi trebalo da bude dokaz da ono ne može da se stavi u poziciju drugoga). Kada su stavljani dečaci od tri i po do pet godina pred maketu situacije u kojoj je jedno dete trebalo da se krije od policajca i postavljeno im je pitanje kada policajac vidi a kada ne vidi dečaka skrivalicu, trogodišnjaci su davali visok procenat (preko 80%) tačnih odgovora. Iz toga se može zaključiti da deca mogu da se stave u poziciju drugoga kada su za to veoma zainteresovana.

Dokazi tipa "ZATO"

Postoje specifičnosti u razvoju predškolskog deteta uopšte, a i posebne u razvoju njegovog mišljenja. Tako, na primer, malo dete sve može da tvrdi, a da ne nastoji da bilo šta dokazuje. Dokazivanje tipa "ZATO", pokazivanje rukom ili nekim drugim fizičkim gestom nisu logička dokazivanja. Čak ni deca od pet godina, pa ni šestogodišnjaci najčešće ne navode logičke dokaze, argumente za svoje tvrdnje, a još manje mogu da navode teškoće u formulisanju svojih misli.

Princip klasifikacije

Do svoje sedme godine, deca ne umeju ni da objektivno definišu pojmove navođenjem pripadnosti višem rodu i specifične razlike u odnosu na druge članove tog roda. Obično samo pokažu rukom ili daju operacionalnu definiciju, i to samo njene elemente ("...to je da se jede,...to je on o što se otvara").

Mlađe predškolsko dete (četiri godine) ne zna za apstraktne principe klasifikacije. Ako mu se izlože oblici krugova, kvadrata, trouglova i slično (različiti po boji i veličini), a od njega se traži da ih grupiše, sredi, ono ne koristi jedan jedinstven princip grupisanja, nego koristi čas jedan čas drugi princip, a nekada ni ne znamo čime se dete uopšte rukovodi u takvom sređivanju. Već deca od pet do sedam godina starosti koriste jedan princip klasifikacije (boju ili veličinu), ali ni ona, najčešće, još nemaju tzv. sposobnost razumevanja inkluzije klasa. Pod ovim pojmom se u logici, podrazumeva pripadnost jednog roda ili klase višem ili nižem rodu ili klasi. Predškolsko dete naročito mlađe ne može da shvati da jedan isti predmet može da bude član i nadređene i podređene klase ili roda. Tako na primer, ako mu damo da manipuliše drvenim perlama, od kojih su neke obojene crveno, a neke plavo, (na primer pet plavih i tri crvene), pa pitamo dete da li tu ima više drvenih ili plavih perli, ono će odgovoriti da je više plavih nego drvenih perli, iako se prethodno uverilo da su sve od drveta.

Opažaji dece

Jedno od najistaknutijih obeležja preoperacionog mišljenja jeste vezanost deteta za opažajnu datost, a ne shvatanje da predmeti, to jest pojave ostaju nepromenjene ako im ništa nije ni dodato, ni oduzeto. O nepostojanju konzervacije u mišljenju govori se kada se promena forme, oblika koji se perceptivno evidentira i reprezentuje, smatra ujedno i promenom suštine. Klasični primeri ispitivanja (ne) postojanja konzervacije (održanje, čuvanje, pamćenje) u mišljenju jesu opiti sa presipanjem iste količine tečnosti u staklene posude (čaše) različitih oblika: visoke a uske, niske a široke i čaše malih zapremina.

Pijaže je smatrao da je nepostojanje konzervacije nužna faza u dečijem mišljenju i da uticaji sredine ne mogu da ubrzaju njenu pojavu. Međutim, u jednom afričkom plemenu je utvrđeno da deca pre steknu konzervaciju nivoa tečnosti u posudi, ako su bila sa majkama kada su ove išle po vodu i pomagala im u sipanju i presipanju vode. U drugom afričkom plemenu, gde deca nisu imala takve prilike, a po drugim bitnim osobinama su ta plemena bila u vrlo sličnim uslovima, deca istog uzrasta kao ona u prvom primeru nisu imala konzervaciju nivoa tečnosti u nagnutoj posudi1.

Među psiholozima koji smatraju da se konzervacija može indukovati (stvoriti uz pomoć obučavanja) je najpoznatiji Bruner.

1. (Pijaže Ž., Inhelder B. 1971 god. str. 145)
On je smatrao da ako se detetu ne omogući "ikonička reprezentacija", to jest viđenje nivoa tečnosti, ono neće biti pod uticajem viđenog, već će biti pod uticajem mišljenja, zaključivanja. Konzervacija se trajno postiže kada dete usvoji operacije reciprociteta, reverzibilnosti ili negacije. Reciprocitet ili kompenzacija je princip u mišljenju (zaključivanju) koji se odnosi na to da pojava ostaje suštinski ista ako se promena u jednoj njenoj dimenziji nadoknadi promenom neke druge njene dimenzije. Reverzibilnost se odnosi na operaciju vraćanja u prvobitno stanje ("...ako bi se ponovo sipalo u onu prvu čašu bilo bi isto"). Negacija se odnosi na nemogućnost suštinske promene ako ništa nije ni dodato, ni oduzeto.

Kritike Pijažeovih tumačenja obično se usmeravaju na njihove sledeće aspekte: nepromenjivost redosleda razvoja, nemogućnost ubrzavanja razvoja, podcenjivanje moći ocenjivanja deteta, probleme tumačenja dečijeg jezičkog izražavanja.

Studije pokazuju da se kod dece nekih afričkih plemena pojam broja pojavljuje kasnije nego kod njihovih evropskih vršnjaka. Ali, videli smo da kod te afričke dece ranije javljaju neki drugi vidovi konzervacije, na primer, horizontalnost nivoa tečnosti. Bruner, nasuprot Pijažeu, smatra da se učenjem, odnosno obučavanjem može uticati na pomenute procese1.

1. (Mladenović U., Manojlović A. 2001 god. str. 172)


I G R A

Veoma važna za razvoj inteligencije u predškolskom dobu je igra. Sa povećanjem stepena dečijeg duševnog razvitka njegove igre su uglavnom složenije. Jednostavnije dečije igre, ipak, ne isčezavaju potpuno, jer su neke od njih kao i igračke koje se pri tom koriste funkcionalno takve da zadovoljavaju i decu višeg stepena razvoja.

Igra se javlja kao opšte svojstvo dece, bez obzira na rasu, civilizaciju ili kulturu. Postoji nekoliko opštih karakteristika dečije igre:
1. Vrsta igre sledi pravac i stepen razvoja. Dete se igra na način koji odgovara njegovom uzrastu i razvoju, po rođenju ona se sastoji od veselih motoričkih pokreta, oko druge godine života u stanju je da duže zadrži pažnju u nekoj igri, povećava interes za igračke i ulazi u socijalne odnose sa drugom decom. U trećoj godini javljaju se imaginacija i dramatizacija, a pogotovo saradnja sa drugom decom. Tokom četvrte godine dete primenjuje različite materijale za igru. Razvija složene ideje ali nije u stanju da ih izvede. Igra se u grupi, najčešće sa decom istog pola. Oko pete godine gradi kuću, igra se u većim grupama i teži da izađe izvan kućnog prostora "napolje". Ovo traje sve do polaska u školu, kada počinju razne igre sa pravilima.
2. Broj igara se smanjuje sa uzrastom. U početku dete se igra sa svim igračkama, da bi se kasnije zadržalo samo na nekim. To je posledica sve manje raspoloživog vremena, a i prirodnog razvoja, jer je dete sve sposobnije da zadrži pažnju na jednoj igri.
3. Sa uzrastom se produžava vreme provedeno u specifičnoj igri.
4. Ukupno vreme igre se skraćuje sa uzrastom. U prvim godinama života dete provodi najveći deo svog vremena u igri, da bi se to zbog sve većih obaveza smanjilo.
5. Od neformalne, igra postaje sve formalnija. Sa uzrastom dete postaje sve formalnije u igri, traži i priprema materijal, dogovara se o pravilima i vremenu igre. I obično posmatranje deteta u igri (način kako se igra, igračke koje upotrebljava, učešće druge dece u igri,...) može da ukaže na intelektualni stepen razvoja deteta, mada samo kao gruba orijentacija. Igra doprinosi intelektualnom razvoju deteta i to: manipulisanju predmetima, ili igračkama, uviđanje kauzalnih i drugih odnosa, upotpunjavanje opažaja. U igri dete razvija svoje sposobnosti shvatanja, mišljenja i razumevanja onog što je bitno. Time se doprinosi realnijoj slici o svetu oko njega.Putem igre ono upoznaje i socijalni svet. Zato kažemo da je igra potreba deteta i ona mu se mora nesmetano omogućiti.

(Krstić D. 1991 god. str. 205)


M E R E N J E I N T E L I G E N C I J E

Da bi izmerili inteligenciju mi se koristimo raznim psihološkim testovima od kojih su najpoznatiji testovi inteligencije. Suština testa inteligencije je u konstrukciji zadataka koji izazivaju mentalnu aktivnost, odnosno rešavanje problema na osnovu umnih sposobnosti (intelektualnih operacija, mišljenja). Rezultati testa se mogu prikazati na razne načine, putem raznih skala i normi. Radi jasnijeg prikaza i razumevanja suštine postupka, obično se koristi količnik inteligencije IQ (intelligence quotient). On se izračunava po sledećoj formuli

IQ = Ma / Ca x 100

Ma – mentalni uzrast deteta, to jest težina zadatka koje može da reši većina dece jednog uzrasta. Ti zadaci su iskazani u godinama, to jest mesecima starosti dece koja ih uspešno rešavaju.

Ca – hronološki (kalendarski) uzrast, starost u godinama i mesecima deteta. Količnik se množi sa 100 da bi se izbeglo operisanje sa decimalima.

(Ivić I., Milinković M., Rosandić R., Smiljanić V. 1991 god. str. 23)


T E S T O V I I N T E L I G E N C I J E

Znamo da se za proveru inteligencije koriste razni testovi. Pojam mentalnih testova je bila uslovljena praktičnim razlozima: potrebom za stručnim i objektivnim odvajanjem dece koja zbog mentalnih smetnji nisu u stanju da normalno završe osnovnu školu. Godine 1904, francusko Ministarstvo prosvete poverilo je Alfredu Bineu, koji je već bio poznat po svom dugogodišnjem ispitivanju procesa mišljenja, da izradi naučno zasnovan, dakle, validan i pouzdan postupak utvrđivanja i određivanja dece koje nemaju dovoljne intelektualne sposobnosti za normalno pohađanje i završavanje osnovne škole. Zajedno sa lekarom Simonom, Bine je, 1905 godine, konstruisao prvi test inteligencije. Taj test je sadržao 30 zadataka raspoređenih po težini. Nezadovoljan nekim nedostacima tog testa, Bine je izvršio dve revizije tog testa (1908 i 1911 god.).

Kod nas je prva revizija testa Bine – Simonove skale za merenje dečije inteligencije, izvršena 1934 godine u Beogradu, od strane Borislava Stevanovića. On je, 1937 godine, objavio i priručnik "Merenje inteligencije sa praktičnim uputstvima" za prezentovanje pitanja, evaluacije odgovora, itd. Ali, jednom konstruisan test, i kada je dobar, tokom vremena prestaje to da bude, zbog više ili manje brzih promena u socio - kulturnoj sredini. Zbog toga je, 1976 godine, u Institutu za psihologiju u Beogradu, grupa autora izvršila drugu reviziju testa Bine – Simonove skale. Novina te poslednje revizije je i u nešto drugačijem prikazu individualnih rezultata deteta na tom testu inteligencije. U međuvremenu je nastao veliki broj danas poznatih i priznatih testova inteligencije kao što su: Katelovi testovi "Slobodni od kulture", Testovi umetanja oblika, Maneken testovi, Testovi preslikavanja, Florens Gudinaf testovi, i dr.

(Ivić I., Milinković M., Rosandić R., Smiljanić V. 1991 god. str. 87)

K a t e l o v i t e s t o v i

Katel je stvarao takve testove na kojima uspeh nije zavisio od stečenih školskih znanja ni kulturnih uticaja. Zato se oni još nazivaju i testovi "Slobodni od kulture".

1. Ispitanik treba naći sliku koja se razlikuje od ostalih četiri.
2. Treba naći sliku desno koja dopunjava započetu matricu.
3. Treba naći koja od slika dopunjuje započeti niz.
4. Kod broja četiri na slici levo tačka se nalazi van kvadrata, a u krugu. Na kojoj slici se može staviti van kvadrata a unutar kruga?



T e s t u m e t a n j a o b l i k a


Ovaj test se sastoji od jedne table na kojoj su izbušene rupe različitog oblika, kao i delova koji po svojim oblicima odgovaraju pojedinim rupama u tabli. Ispitanik treba da popuni rupe u tabli odgovarajućim delovima. Neki oblici moraju se popunjavati sa više delova (kvadrat sa dva trougla i slično), što predstavlja teži zadatak. Test se daje na ranim uzrastima.


M a n e k e n t e s t

Ovo je neverbalni test za predškolski uzrast, sastoji se iz pajaca ili neke slične figure čoveka, koja je nacrtana na drvenoj ploči i zatim isečena na delove. Obično su isečeni udovi, glava i trup na jednostavnije delove, a ispitanik iz tih delova treba da ponovo sastavi prvobitnu figuru. Posmatra se način i vreme sastavljanja. Daje se i deci oštećenoj u razvoju.



T e s t p r e s l i k a v a n j a

Test preslikavanja se sastoji od nizova slika ili figura koje ispitanik treba da u određenom vremenu preslika. Daje se deci na ranim uzrastima (posle druge godine života) da bi se videlo kako napreduju u razvoju percepcije i motorike (horizontalne crte se kasnije i teže izvode od vertikalnih, a još teže njihove kombinacije posebno u obliku romba). Daju se i subjektima sa oštećenjima centralnog nervnog sistema.


F l o r e n s G u d i n a f t e s t

Jedan od važnih testova inteligencije je svakako test procene dečijih crteža. Florens Gudinaf je utvrdila da detetov crtež ljudske figure može da predstavlja validan i pouzdan indikator detetovog intelektualnog razvoja. Njen "Test crtanja čoveka" je poznati i priznati neverbalni test dečije inteligencije. Budući da većina dece voli da crta, on se može upotrebljavati za pridobijanje detetove saradnje za dalji rad. Test se može koristiti i za utvrđivanje zrelosti dece za polazak u školu, jer su razvoj fine motorike prstiju ruke i šake u celini, stepen sazrevanja centralnog nervnog sistema i razvoj govora kod dece povezani i uzajamno uslovljeni. Test crtanja može ponuditi važne informacije o zaostajanju razvoja pojmova i dodatne dokaze o intelektualnoj retardaciji deteta.

Test crtanja bi se mogao zadavati uz ostale testove, različite po sadržaju a razlike u rezultatima mogli be se uzeti kao pokazatelji specifičnosti i karakteristika dečije ličnosti. Gudinaf test ne donosi rezultat identičan koeficijentu inteligencije iz nekih drugih individualnih testova i kada se donose značajne odluke o detetu treba primeniti jedan ili više testova koji angažuju različite vidove intelektualne aktivnosti. Njegova nesumnjiva prednost leži u samoj aktivnosti crtanja, za koju su deca, pogotovo mlađeg uzrasta, veoma motivisana. On je pogodan za uspostavljanje kontakta sa detetom ali je i način za stvaranje prve impresije o njemu. Najbolje rezultate daje kada se koristi u kombinaciji sa ostalim verbalnim i neverbalnim testovima.

Kao što sam navela, test se sastoji u crtanju ljudske figure, muške i ženske. Može se raditi grupno i pojedinačno. Deca bi po mogućnosti, crteže trebala da rade grafitnom olovkom na papirima formata A4. Osnovni podaci o deci su neophodni i najbolje bi bilo da se odmah ispišu na istom papiru. Vreme testa nije ograničeno, tako da sva deca mogu da završe svoje radove na miru. Ocenjivanje crteža se vrši uz pomoć ilustracija koje se nalaze u priručniku za Gudinaf test,koje sam fotokopirala i priložila na kraju. Svaki "ajtem" se ocenjuje sa prošao ili pao, u skladu sa pravilima iz priručnika. Za svaki prošao "ajtem" daje se ocena 1 . Zbir svih prošlih "ajtem" – a služe za pronalaženje koeficijenta inteligencije u tabelama (priložene na kraju).

(Ignjatović T., Vujanić Lj., Radoš K. 1991 god. str. 16)

[Palma]

Zašto inteligentniji ljudi više konzumiraju alkohol?

Kako i zašto se dolazi do hipoteze da inteligentiniji ljudi konzumiraju više alkohola od manje inteligentnih? Kontekst iz koga se izvlači ova hipoteza čine: a) tzv. Savana princip , koji u suštini govori o tome da ljudski mozak ima poteškoće u razumevanju i bavljenju stvarima i situacijama koje ne predstavljaju deo evolucionog nasleđa, i b) teorija evolucije opšte inteligencije koja pretpostavlja da se opšta inteligenicija razvila kao domenospecifična sposobnost za adaptaciju i rešavanje evolutivno novijih problema. Prema tome, inteligentniji pojedinci sa manje problema prihvataju i savladavaju evolutivno novije situacije. Konzumiranje alokohola je evolutivno novija aktivnost te se iz toga izvodi pretpostvka da inteligentiji ljudi piju više alokohola od manje inteligentih.

Konzumiranje alkohola verovatno ima poreklo u konzumiranju voća. Fermentacija šećera pomoću kvasca koji je prirodno prisutan u prezrelom voću i voću koje je počelo da propada, proizvodi etanol. Međutim, količina etanola u takvom voću može se grubo uporediti sa slabijim pivom (oko 5%), od čega se, realno gledano, ne možete baš napiti, i vrlo je mala u poređenju sa vinom ( 12-15% ) ili destilovanim pićima (20-95%)

Međutim, konzumiranje alkohola od strane ljudi bilo je nenamerno, slučajno i nasumično do pre 10000 godina. Do proizvodnje piva, koja se oslanja na velike količine žita, i vina, koje na sličan način podrazumeva velike količine grožđa, nije moglo da dodje pre javljanja poljoprivrede 8000 godina pre nove ere. Arheološki nalazi početak proizvodnje piva i vina vezuju za Mesopotamiju i 6000. godinu pre nove ere. Početak proizvodnje destilovanjih pića vezuje se za znatno skoriju isoriju, za Bliski istok ili Kinu i 700. pre nove ere. Sama reč akolokol – al kohl, je arapskog porekla.

Hipotezom se pretpostavlja da su inteligentniji pojedinci skoloniji kozumiranju alkohola od manje inteligentnih jer su i sama supstanca a i način konzumiranja (prvobitno je alkohol unošen jedenjem voća) evolutivno novijeg porekla.

Na osnovu hipoteze očekuje se da inteligentnija deca u SAD-u i Velikoj Britaniji kada odrastu konzumiraju alkohol i češće i u većim količinama od manje inteligentnih pojedinaca. U istraživanju je pod kontrolom držan veliki broj demografskih varijabli kao što su: pol, rasa, nacionalna pripadnost, veroispovest, bračni status, broj dece, obrazovanje, zarada, depresija, zadovoljstvo životom, učestalost socijalnih interakcija sa prijateljima, broj nedavnih seksusalnih partnera, detinjstvo, društvena klasa, obrazovanje roditelja. Razultati jasno govore da inteligentnija deca u SAD i Velikoj Britaniji odrastaju u pojedince koji konzumiraju alkohol više od manje inteligentnih. Studija u Velikoj Britaniji je pokazala da postoji jasna povezanost između inetligencije u detinjstvu (merene pre 16. godine) i učestalosti konzumiranja alkohola u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim godinama života pojedinaca. Kada se ispitanci podele po inteligenciji na 5 kategorija: „veoma tup“ IQ < 75; „tup“ 75 < IQ < 90; „prosečan“ 90 < IQ < 110; „bistar“ 110 < IQ < 125; „veoma bistar“ IQ > 125, rezultati jasno pokazuju da je u odraslom dobu učestalost konzumiranja alkohola grupe koja je označena kao „veoma bistar“ gotovo za jednu standardnu devijaciju iznad učestalosti konzumiranja alkohola onih koji su svrstani u gupu „veoma tup“. Odnos ovih varijabli u slučaju ispitivanja količine konzumiranog alkohola jednak je kao i za učestalost. Dakle, inteligentnija deca odrastaju u pojedince koji pored toga što češće konzumiraju alkohol, u tim situacijama konzumiraju i veće količine alkohola od onih manje inteligentnih.

Studije sprovedene u Americi, dale su slične rezultate. Što su pojedinci bili inteligentniji konzumirali su veće količine alkohola.

Važno je napomenuti da su u ovim studijama, putem mutiple regresinone analize, kontrolisane varijable kao što su zarada i nivo obrazovanja, društvena klasa u detinjstvu i obrazovanje roditelja. Pokazalo se da ovi rezultati nisu, na primer, posledica toga što inteligentniji pojedinci imaju bolje plaćene i uvaženije poslove, pa se češće druže i svojim poslovnim partnerima i tom prilikom konzumiraju veće količine alkohola. Izgleda da ih njihova inteligencija sama po sebi, pre nego bilo koji njeni korelati, navodi na piju više alkohola.

Činjenica da je često pijančenje i napijanje štetno po zdravlja i da ima vrlo malo pozitivnih posledica, ako ih uopšte ima, irelevantna je za hipotezu da inteligentiji pojedinci piju više alkohola. Hipoteza se ne odnosi na to da su inteligentniji pojedinci skloniji ponašanjima koja su poželjnija za čuvanje zdravlja, već da su inteligentnije osobe sklonije, od manje inteligentnih, ponašanjima koja su evolutivno novija. S obzirom da su konzumiranje alkohola, pa i pijančenje i napijanje evolutivno noviji oblici ponašanja, hipoteza predvidja da će inteligentniji pojedinici biti sklolniji da se upuste u njih, što empirijski podaci prikupljeni u SAD-u i Velikoj Britaniji i potvrđuju.

[Palma]

Šta je važnije od pameti

Dugo se mislilo da isključivo od koeficijenta inteligencije zavisi da li ćemo i koliko biti uspešni u životu. Međutim, nije baš tako.



Rezultati istraživanja koja su osamdesetih godina prošlog veka rađena na članovima Mense, pokazala su da najpametniji ljudi na svetu nisu ni uspešniji ni srećniji od prosečno inteligentnih.

"Najnovije studije pokazuju da za uspeh nije presudna ni emotivna, ni socijalna, ni kognitivna inteligencija, već kapacitet da preuzmemo odgovornost za ono što nam se dešava, da postanemo svesni uticaja koji imamo na okolnosti u kojima se nalazimo, da u stresnim situacijama kontrolišemo svoje emocije i ponašanje i ne dozvolimo da problemi koje imamo na jednom polju preplave i ostale", objašnjavaju za "Blic" dr Jelena Želeskov Đorić, psiholog, psihoterapeut i istraživač Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, i Žana Borisavljević, pedagog, direktorka međunarodnog programa Teorija ograničenja u interkulturalnom dijalogu, konflikt medijator i savetnik za lični razvoj.

Ove snage zovu se rezilijentnost - sposobnost osobe da lako prevazilazi teškoće na koje nailazi u životu i da iz njih svaki put izlazi snažnija i spremnija za buduće izazove.

Prema najnovijoj teoriji o koeficijentu rezilijentnosti dr Pola Stolza, rezilijentnost se sastoji od četiri dimenzije, a to su:

1. Sposobnost da se uvidi mogućnost sopstvenog pozitivnog uticaja na neku negativnu situaciju.
2. Sposobnost da se kontrolišu emocije, da se prihvati odgovornost za tešku situaciju i odabere najbolji način reagovanja na stres.
3. Sposobnost realne procene koliko nešto loše što nam se dešava na jednom životnom planu može da utiče i na ostale aspekte našeg života.
4. Sposobnost da se proceni koliko dugo će trajati loše okolnosti.

Daj sebi podršku

Rezilijentnost se, srećom, može razvijati. Samo vreme u kom živimo (obeleženo ubrzanim razvojem nauke, tehnike i komunikacionih tehnologija, te velikom ekonomskom nestabilnošću) zahteva od nas da stalno pronalazimo načine da prevladavamo stres i prilagođavamo se promenama.

Nekima to ide lakše, a nekima je potrebna dodatna podrška da bi naučili kako da kod sebe razviju veštine prilagodljivosti i otpornost na stres.

U detinjstvu je važno da u tome imamo podršku roditelja, vaspitača i učitelja, koji treba da nas uče kako da konstruktivno rešavamo probleme, razvijamo samopouzdanje, razmišljamo kritički i kreativno, a kada odrastemo, na nama je da sami sebi dajemo podršku i radimo na svom ličnom razvoju.

U Centru za razvoj rezilijentnosti održavaju se radionice pomoću kojih svako može da usvoji i razvija tehnike za lakše prevazilaženje životnih problema.

Radionice se organizuju u vidu šestonedeljnih kurseva ili jednodnevnih intenzivnih seminara, a program je zasnovan na holističkom pristupu – sastoji se iz teorijskih i praktičnih delova koji polaznicima pomažu da, pre svega, razumeju šta znači rezilijentnost, a zatim i da nauče konkretne tehnike i vežbe koje će im pomoći da u sebi razvijaju otpornost na stres, sposobnost prilagođavanja promenama, kreativnost u prevazilaženju prepreka i iznalaženje rešenja za probleme sa kojima se suočavaju.

Uzmi stvar u svoje ruke

Sagovornice "Blica" su otkrile tri veoma jednostavne, a efikasne vežbe pomoću kojih ćete posredno razvijati sopstveni koeficijent rezilijentnosti.

Gospodarite svojim vremenom
Napravite spisak stvari koje morate da radite, onih koje bi bilo dobro da radite i onih koje ne morate da radite. Ovo će vam pomoći da osvestite svoje navike i napravite prve korake u boljem upravljanju svojim vremenom.

Probajte nešto novo
Jedan od načina da prevaziđete otpor prema promenama jeste da uvedete novine u svoj život. Ako stalno idete na posao istim putem, jednom nedeljno odaberite neku drugu rutu. Ako stalno kupujete iste namirnice, jedete iste grickalice i naručujete isto piće, probajte da s vremena na vreme isprobate nešto novo. Kad izađete s prijateljicama, neka jedna od njih izabere piće umesto vas.

Pronađite zadovoljstvo u sebi
Većina ljudi očekuje da ih neko drugi usreći. Rezilijentni ljudi, međutim, pronalaze izvore zadovoljstva u sebi i sposobni su da sami sebi priušte uživanje. Zato počnite dan uz omiljenu muziku. Rezervišite termin za neku aktivnost koja vam prija, bilo da je to šetnja, čitanje, plivanje, gledanje TV-a. Organizujte druženje. Ili ga otkažite ako vas opterećuje.

Nemojte čekati da vam se nešto lepo desi, uradite to.

[Palma]

Loša strana inteligencije


Biti pametan ne znači biti u pravu, već znači biti bolji u uveravanju sebe da jesmo

Džon Lerer u svojem najnovijem istraživanju objavljenom u The New Yorkeru izneo je neke zabrinjavajuće stavke u pogledu inteligencije i predrasuda jer, po njegovim rečima, inteligencija će takvo razmišljanje samo učiniti gorim i zagriženijim.

- Nažalost, inteligencija vam ne omogućava nadilaženje predrasuda i loših uverenja. Pametni ljudi se bolje izražavaju i lakše iznose argumente protivnicima, iako postoje jasni znaci da greše, odnosno da su podbacili u racionalizaciji problematike. Što je najgore, takvi će ljudi biti vrlo kritični naspram ostalih koji pokazuju slične simptome zablude - izjavio je autor istraživanja.

Majkl Šremer izneo je zanimljiv stav o dotičnoj problematici. Naime, upitan za mišljenje o pametnim ljudima i njihovom verovanju u čudne stvari, poput kreacionizma, duhova i vila, Majkl je odgovorio sledeće: - Pametni ljudi su vrlo vešti u racionalizaciji stvari u koje veruju zbog ne tako pametnih razloga -.

Ako ste se ikad upustili u prepirku s pametnom osobom, a tema su bili duhovi, astrologija i tome slično, mogli ste da primetite da osoba s kojom pričate zadire u područja koja ste smatrali nebitnim za tematiku, a budući da se radi o inteligentnoj individui, lako vas je mogla uveriti u svoje tvrdnje zbog elokventnosti i kvalitetne obrane stavova. Takvi ljudi često ne mogu prepoznati svoje predrasude i zablude upravo zbog hrpe dubokih i kompleksnih objašnjenja koje su sami sebi pružili.

Kod inteligentnih ljudi jednu stvar bi trebalo imati na umu, a to je da pažnju treba usmeriti na način razmišljanja, a ne na sadržaj misli. Kao što je Lerer rekao, svi smo dobri u ukazivanju na mane drugih ljudi. Zato bi trebali prigrliti kritike i prepirke jer, koliko god bili pametni, velika je verovatnoća da nismo u pravu.

Pametni ljudi će tako biti u stanju da odgovore na svaku vrstu kritike budući da su uvereni da su u pravu, a s obzirom na njihove kognitivne sposobnosti, kritiku će vrlo lako i pobiti, iako je ona možda "na mestu". Takođe, teže će se nositi s "kritikom" ako je ispisana velikim slovima, gramatički netačna ili ako u sebi sadrži suluda poređenja sa psihopatama i teroristima.

Zbog takvih stvari internet "trolovanje" nimalo ne pomaže, a čak može i pogoršati stvari. Ionako je teško pametnu osobu uveriti da greši, čak i uz pomoć razuma i dokaza, stvar se dodatno otežava kad takva osoba shvati da su joj protivnici na nivou prosečnog neandertalca.

Lerer veruje da je to razlog zašto toliko malo ljudi veruje u nauku, a tome ide u prilog i podatak da je 1982. godine 46 posto ljudi verovalo u kreacionizam, dok danas u to veruje 44 posto nas. Biti pametan ne znači biti u pravu, već znači biti bolji u uveravanju sebe da jesmo.