Hana Arent - Izvori totalitarizma

[branko]

Hana Arent

IZVORI TOTALITARIZMA

Hronologija
Sa gotovo pola veka zakašnjenja uskoro će se prvi put na srpskom jeziku pojaviti delo Hane Arent, Izvori totalitarizma. Reč je o jednoj od najznačajnijih političkih studija dvadesetog veka u kojoj je postavljen temelj za razmišljanje o ključnim društvenim i političkim fenomenima našeg doba.
Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma, delo koje joj je donelo ono što će je pratiti do kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Umrla je 4. oktobra 1975. godine u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha.

Jedna od najupadljivijih odlika totalitarnih pokreta, ali i slave njihovih vođa, jeste zapanjujuća brzina kojom oni padaju u zaborav i lakoća sa kojom se mogu zameniti. Dok je Staljin tek posle mnogo godina ogorčene unutarpartijske borbe i velikih (mada samo nominalnih) ustupaka svom prethodniku uspeo da sebe proglasi Lenjinovim legitimnim političkim naslednikom, Staljinovi naslednici pokušali su to da izvedu i bez nominalnih ustupaka prethodniku, iako je Staljin imao trideset godina vremena, a i propagandnu mašineriju kakva je bila nepoznata u Lenjinovo vreme. Isto važi i za Hitlera, čija je privlačnost navodno bila neodoljiva, a koji je danas, poražen i mrtav, toliko pao u zaborav da jedva i igra neku ulogu čak i među neofašističkim i neonacističkim grupama u posleratnoj Nemačkoj. Ta nedoslednost očigledno ima veze sa poslovičnom nestalnošću masa, kao i sa prolaznošću same slave, ali se još više može objasniti manijom kretanja od koje boluju svi totalitarni pokreti: oni, naime, mogu da se održe sve dok se sami kreću i dok pokreću sve oko sebe. Utoliko je upravo ova nedoslednost u izvesnom smislu prilično laskava pohvala mrtvim vođama, jer su uspeli da svoje podanike zaraze specifično totalitarnim virusom; naime, ukoliko postoji nešto što bi se moglo nazvati totalitarnom ličnošću, odnosno totalitarnim mentalitetom, onda su ova izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta nesumnjivo njene najizraženije osobine. Stoga nestalnost i zaboravnost masa ne garantuju da će one moći da se izleče od totalitarne zaslepljenosti, koja se povremeno poistovećivala sa kultom Hitlerove ili Staljinove ličnosti; možda baš treba izvesti suprotan zaključak.
Još bismo više pogrešili ako bismo zbog ove nedoslednosti zaboravili da se totalitarni režimi, dokle god su na vlasti, i totalitarne vođe, dokle god su žive, "oslanjaju na mase i vladaju zahvaljujući podršci masa", sve do samog kraja. Hitlerov dolazak na vlast bio je legalan po svim pravilima demokratije; da nisu uživali poverenje masa, ni on ni Staljin ne bi mogli da se nametnu kao vođe širokih slojeva stanovništva, ne bi mogli da prežive mnoge unutrašnje i spoljne krize ili da prebrode brojne opasnosti nemilosrdnih borbi unutar partije. Isto tako ni do Moskovskih procesa ili do likvidiranja Remove frakcije ne bi došlo da nije bilo podrške masa. Rašireno uverenje da je Hitler bio prosto agent nemačkih industrijalaca ili da je Staljin odneo pobedu u borbi za nasledništvo posle Lenjinove smrti zahvaljujući mračnoj spletki, legende su koje se mogu opovrgnuti mnogim činjenicama, i to pre svega neospornom omiljenošću vođa, a ona se, opet, ne može pripisati samo pobedi vešte i lukave propagande nad neznanjem i glupošću. Jer propaganda totalitarnog pokreta, koji prethodi totalitarnom režimu ali ga do određenog trenutka i prati, uvek je iskrena koliko je i pritvorna, a potencijalni totalitarni vladar obično započinje karijeru tako što se razmeće svojim nekadašnjim zlodelima i brižljivo planira buduća. Nacisti su bili "uvereni da zločin u naše vreme ima neku morbidnu privlačnost", dok su tvrdnje boljševika u Rusiji i izvan nje da oni ne priznaju obične moralne norme postale okosnica komunističke propagande; iskustvo je više puta pokazalo da propagandna vrednost zločina i opšti prezir prema moralnim normama ne zavise od pukog ličnog interesa, navodno najmoćnijeg psihološkog faktora u politici.
Privlačnost koju zlo i zločin imaju za mentalitet gomile nije nikakva novost. Gomila će uvek "pozdraviti nasilje, primećujući zadivljeno: možda je podlo, ali je vrlo inteligentno". Ono što kod uspeha totalitarizma uznemiruje zapravo je istinska nesebičnost njegovih pristalica; možda je i razumljivo što uverenje nekog naciste ili boljševika ne mogu da poljuljaju zločini protiv ljudi koji ne pripadaju pokretu ili koji su čak protiv njega, ali zapanjuje to što se on isto tako neće pokolebati ni kada čudovište počne da proždire sopstvenu decu, pa čak ni kad i sam postane žrtva, kad mu montiraju proces i osude ga, izbace iz partije i pošalju na prinudni rad iliu koncentracioni logor. Naprotiv, on će, na čuđenje čitavog civilizovanog sveta, možda čak drage volje da pripomogne tužiocu i da potpiše sopstvenu smrtnu presudu, samo ako se time ne ugrožava njegova pripadnost pokretu. Bilo bi naivno kada bi se ova tvrdoglava uverenost, koja nadživljava sve stvarno iskustvo i u potpunosti ukida neposredne lične interese, smatrala tek izrazom vatrenog idealizma. Idealizam, bio on smešan ili herojski, uvek proističe iz individualne odluke i uverenja, i uvek podleže iskustvu i proveri. Fanatizam totalitarnih pokreta, za razliku od svih oblika idealizma, slama se onog trenutka kada pokret svoje fanatične sledbenike ostavi na cedilu, kada u njima ubije i poslednji trag uverenja koje bi moglo da preživi slom samog pokreta. No unutar organizacionog okvira pokreta, dok god on funkcioniše, fanatični članovi otporni su i na iskustvo i na argumente razuma; identifikacija sa pokretom i potpuni konformizam kao da su uništili svaku otvorenost za nova iskustva, čak i kada ona idu do takvih krajnosti kao što su mučenje ili strah od smrti.
Cilj totalitarnih pokreta je organizovanje masa – dakle, ne organizovanje klasa, što su činile stare stranke interesa u kontinentalnim nacionalnim državama, ne organizovanje građana koji imaju mišljenje o pitanjima od opšteg značaja, pa i određeni interes, što su činile partije u anglosaksonskim zemljama. Dok sve ostale političke grupacije zavise od međusobnog odnosa snaga, totalitarni pokreti do te mere zavise od puke sile brojeva da se totalitarni režimi čine nemogućim u zemljama sa relativno malom populacijom, čak i ako su u njima drugi uslovi povoljni. Posle Prvog svetskog rata Evropu je zapljusnuo snažan antidemokratski, prodiktatorski talas polutotalitarnih i totalitarnih pokreta; fašistički pokret proširio se iz Italije na skoro sve zemlje Srednje i Istočne Evrope (jedini značajan izuzetak je češki deo Čehoslovačke); pa ipak čak ni Musolini, kome je pojam "totalitarne države" bio tako drag, nije pokušao da uspostavi potpuno totalitaran režim, već se zadovoljio diktaturom i jednopartijskom vladavinom. Slične netotalitarne diktature nikle su i u predratnoj Rumuniji, Poljskoj, pribaltičkim državama, Mađarskoj, Portugaliji i Frankovoj Španiji. Nacisti, koji su imali nepogrešiv instinkt za nijanse, uglavnom su prezrivo komentarisali nedostatke svojih fašističkih saveznika; iskreno poštovanje koje su gajili prema boljševičkom režimu u Rusiji (i Komunističkoj partiji u Nemačkoj) moglo je da se meri samo sa njihovom mržnjom spram naroda Istočne Evrope. Jedini čovek kog je Hitler "bezrezervno poštovao" bio je "genije Staljin"; i dok u slučaju Staljina i ruskog režima ne raspolažemo (niti ćemo verovatno ikada raspolagati) dokumentarnim materijalom kakav postoji u Nemačkoj, ipak od Hruščovljevog govora na Dvadesetom kongresu znamo da je Staljin verovao samo jednom čoveku – Hitleru.
Znači, u svim tim manjim evropskim zemljama su pre netotalitarnih diktatura delovali totalitarni pokreti, za koje je totalitarna vlast verovatno bila isuviše ambiciozan cilj; iako je totalitarizam, sve do osvajanja vlasti, dobro poslužio u organizovanju masa, izgleda da bi tada apsolutna veličina zemlje naterala potencijalne totalitarne vladare da se priklone poznatijim modelima klasne ili partijske diktature. U stvari, ove zemlje prosto nisu imale na raspolaganju dovoljan ljudski potencijal koji bi dozvolio uspostavljanje totalne dominacije i velike ljudske žrtve koje ona podrazumeva Kako nisu mogli da se nadaju da će osvojiti naseljenije teritorije, tirani u ovim državicama bili su prisiljeni na izvesnu staromodnu umerenost kako ne bi ostali i bez to malo ljudi kojima su vladali. To je ujedno i razlog zbog kog je nacizam, sve do izbijanja rata i njegovog širenja Evropom, po doslednosti i bezobzirnosti tako zaostajao za svojim ruskim parnjakom; čak ni nemački narod nije bio dovoljno brojan da bi omogućio potpun razvoj ovog najnovijeg oblika vlasti. Da je dobila rat, Nemačka bi tek tada upoznala pravi totalitarni režim, a žrtve koje bi njemu morale da prinesu ne samo "niže rase", nego upravo i Nemci, mogu se nazreti i na osnovu planova iz Hitlerove zaostavštine. U svakom slučaju, Nemačka je istinski totalitaran režim mogla da uspostavi tek tokom rata, nakon što je osvajanjem Istoka obezbeđen dovoljan broj stanovnika, a logori smrti postali mogući. I obrnuto, izgledi za uspostavljanje totalitarne vlasti zastrašujuće su dobri u zemljama tradicionalnog orijentalnog despotizma, u Indiji i Kini: one, naime, raspolažu gotovo neiscrpnim materijalom koji može da održava moćnu i krvožednu mašineriju totalne dominacije; osim toga, tamo je osećanje suvišnosti, tipično za čoveka mase, već vekovima izraženo u preziru prema ljudskom životu. U Evropi je ovo, pak, sasvim nova pojava, nusproizvod masovne nezaposlenosti i porasta broja stanovnika u poslednjih 150 godina. Umerenost ili manje ubilački metodi vladanja teško se mogu objasniti strahom vlasti od narodne pobune: ona se mnogo više plaši depopulacije sopstvene zemlje. Samo tamo gde su mase suvišne, ili gde njihovo eliminisanje ne bi dovelo do katastrofalne depopulacije, samo je tamo totalitarna vlast, za razliku od totalitarnog pokreta, uopšte i moguća.
Totalitarni pokreti mogu se javiti svuda gde postoje mase koje iz bilo kog razloga teže da se politički organizuju. Mase ne drži na okupu svest o zajedničkom interesu, njima nedostaje ona specifična klasna artikulisanost koja se izražava u jasnim, ograničenim i ostvarivim ciljevima. Termin "masa" može se upotrebljavati jedino kada je reč o ljudima koji, bilo zbog samog svog broja, bilo zbog ravnodušnosti, bilo zbog kombinacije jednog i drugog, ne mogu da se integrišu ni u jednu organizaciju zasnovanu na zajedničkom interesu, u političku partiju ili organe lokalne vlasti, u profesionalne organizacije ili sindikate. One potencijalno postoje u svakoj zemlji i čine onu većinu neutralnih, politički nezainteresovanih ljudi koji nikada ne pristupaju nijednoj partiji i retko izlaze na izbore.
Za uspon nacističkog pokreta u Nemačkoj i komunističkih pokreta u Evropi posle 1930. godine karakteristično je to što su oni svoje članove regrutovali upravo iz ove mase naizgled nezainteresovanih ljudi od kojih su sve druge partije već digle ruke, smatrajući da su isuviše apatični ili isuviše glupi da bi bili dostojni njihove pažnje. Zato su većinu njihovih članova činili ljudi koji se ranije nisu pojavljivali na političkoj sceni, što je omogućilo uvođenje sasvim novih metoda u političku propagandu, ali je dovelo i do neprijemčivosti za argumente političkih protivnika; ovi pokreti ne samo da su se stavili s onu stranu partijskog sistema u celini, već su našli članstvo koje do tada nije bilo taknuto, nije bilo "iskvareno" partijskim sistemom. Zato totalitarni pokreti nisu ni morali da se obaziru na argumente protivnika, i sve vreme su radije ubijali protivnike nego što su ih ubeđivali, šireći tako pre teror nego konkretna uverenja. Oni su nesuglasice prikazivali kao nešto što neminovno potiče iz dubokih prirodnih, društvenih ili psiholoških izvora koji su izvan kontrole pojedinca, te su stoga i s onu stranu moći razuma. Ovakav stav je mogao da bude i nedostatak, da su ovi pokreti samo iskreno prihvatili konkurentsku borbu sa drugim partijama; ovako su, pak, bili sigurni da se obraćaju ljudima koji imaju dovoljno razloga da u podjednakoj meri buduogorčeni na sve stranke.
značio je kraj dve iluzije koje su gajile zemlje sa demokratskim vladama, a posebno evropske nacionalne države i njihove partije. Prva je bila iluzija da narod svojim većim delom aktivno učestvuje u vlasti i da je svaki pojedinac simpatizer partije kojoj pripada ili već neke druge. Totalitarni pokreti su dokazali da, baš naprotiv, politički neutralne i nezainteresovane mase itekako mogu da čine većinu u demokratskim zemljama, te da tako demokratija može da funkcioniše u skladu sa pravilima koja aktivno priznaje samo manjina. Druga iluzija koju su totalitarni pokreti srušili bilo je uverenje da te politički nezainteresovane mase uopšte nisu važne, da su one zaista neopredeljene, da predstavljaju neku neizdiferenciranu pozadinu političkog života nacije. Sada su one pokazale nešto što nijedan drugi organ javnog mnjenja nije mogao da pokaže, naime to da demokratske vlade počivaju na prećutnom pristanku i trpeljivosti nezainteresovanih i neartikulisanih slojeva naroda isto koliko i na vidljivim i javnim institucijama i organizacijama zemlje. Zato se učinilo da su totalitarni pokreti nedosledni kada su, uprkos preziru prema parlamentarnoj vlasti, pošli u osvajanje parlamenata: uspeli su da sve ljude ubede kako su parlamentarne većine lažne i kako ne odgovaraju nužno realnom stanju stvari u zemlji, čime su podrili samopoštovanje i samopouzdanje vlada, koje su takođe pre verovale u vladavinu većine nego u svoje ustave.
Često je naglašavano da totalitarni pokreti upotrebljavaju i zloupotrebljavaju demokratske slobode da bi ih konačno ukinuli. Tu nije na delu samo demonska inteligencija vođa ili detinjasta nedotupavnost masa. Demokratske slobode, doduše, jesu zasnovane na ravnopravnosti svih građana pred zakonom, ali one stiču svoj organski smisao i funkciju jedino ako ti građani pripadaju nekim grupama i ako ih one predstavljaju, ili, pak, ako građani žive unutar neke socijalne i političke hijerarhije. Raspad klasnog sistema, jedine socijalne i političke stratifikacije evropskih nacionalnih država, sigurno je bio "jedan od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji Nemačke", a pomogao je usponu nacizma kao što je u Rusiji odsustvo socijalne stratifikacije ogromne ruralne populacije (tog "ogromnog bezobličnog tela bez ikakvog političkog obrazovanja, gotovo neprijemčivog za ideje koje bi omogućile bilo kakvu plemenitu akciju") boljševicima pomoglo da zbace demokratsku vladu Kerenskog. Stanje u prehitlerovskoj Nemačkoj indikativno je za opasnosti koje u sebi nosi razvoj zapadnog dela sveta, posebno ako imamo u vidu da se, završetkom Drugog svetskog rata, isti dramatičan slom klasnog sistema ponovio u gotovo svim evropskim zemljama. Događaji u Rusiji, pak, jasno ukazuju na pravac kojim bi mogle da krenu neizbežne revolucionarne promene u Aziji. Praktično nije mnogo važno da li će totalitarni pokreti prihvatiti matricu nacizma ili matricu boljševizma, da li će mase organizovati u ime rase ili u ime klase, da li će se pretvarati da poštuju zakone života i prirode ili zakone dijalektike i ekonomije.
Nezainteresovanost za javne poslove i neutralnost u političkim pitanjima same po sebi nisu dovoljan razlog za uspon totalitarnih pokreta. Buržoaska društva, zasnovana na konkurenciji i na sticanju dobara, dovela su do apatije, pa čak i do netrpeljivosti prema javnom životu, i to čak ne toliko kod onih eksploatisanih društvenih slojeva koji su bili isključeni iz aktivnog upravljanja zemljom, koliko u samoj buržoaziji. Posle dugog perioda lažne skromnosti, u kom se buržoazija zadovoljavala statusom dominantne klase i nije težila političkoj vlasti (nju je drage volje prepustila aristokratiji), nastupila je era imperijalizma, tokom koje je buržoazija postajala sve netolerantnija prema postojećim nacionalnim institucijama: sada je počela da polaže pravo na političku moć i da se organizovano priprema za nju. I početna apatija i kasnije monopolističko, diktatorsko usmerenje u spoljnoj politici nacije, potiču iz onog načina života i onih životnih uverenja koja su tako isključivo usmerena na uspeh ili neuspeh pojedinca u bezobzirnoj konkurenciji da se građanske dužnosti i odgovornosti osećaju kao nepotrebno traćenje ionako ograničenog vremena i energije. Takvi stavovi buržoazije veoma su korisni za one oblike diktature u kojima jedan "snažan čovek" preuzima na sebe tešku odgovornost vođenja javnih poslova; oni isto tako predstavljaju prepreku totalitarnim pokretima koji ne mogu da tolerišu buržoaski (niti bilo koji drugi) individualizam. Ma kako nespremni bili da prihvate građanske odgovornosti, pripadnici apatičnih slojeva društva u kom dominira buržoazija itekako zadržavaju svoju individualnost, pa makar i samo zato što bez nje ne bi mogli da prežive u borbi za život.
Presudne razlike između organizacija gomile u devetnaestom veku i masovnih pokreta u dvadesetom lako se previđaju zato što se moderne totalitarne vođe po psihologiji i mentalitetu ne razlikuju mnogo od nekadašnjih vođa gomile, čije su moralne norme i politička sredstva veoma srodna buržoaskima. Pa ipak, ako je individualizam karakterističan za stav prema životu i buržoazije i gomile, totalitarni pokreti s pravom mogu da tvrde da su oni prvi imali istinski antiburžoasku orijentaciju; ni jedan od njihovih prethodnika iz devetnaestog veka, ni Društvo 10. decembra, koje je pomoglo Luju Napoleonu da dođe na vlast, ni koljačke brigade koje su harale Parizom za vreme Drajfusove afere, ni Crne stotke ruskih pogroma, ni pan-pokreti nisu angažovali svoje članove do tačke na kojoj se potpuno gube individualni prohtevi i ambicije, niti su i slutili da organizacija može jednom za svagda, a ne samo dok traje kolektivno junaštvo, da izbriše individualni identitet.
društva i masa koje nastaju po njegovom slomu nije jednak odnosu između buržoazije i gomile, nusproizvoda kapitalističkog načina proizvodnje. Mase i gomila imaju samo jednu zajedničku crtu: i jedni i drugi nalaze se izvan svih socijalnih struktura i organa političkog predstavljanja. Mase ne preuzimaju norme i stavove vladajuće klase, kao što to čini gomila (mada na iskrivljen način), već odražavaju i na određeni način izvitoperuju norme i stavove svih klasa u vezi sa javnim poslovima. Merila čoveka mase ne određuje samo, pa čak ne ni prvenstveno, ta posebna klasa kojoj je nekada pripadao, već pre sveprisutni uticaji i ubeđenja koja su, prećutno i neodređeno, delile sve klase društva.
Pripadnost klasi, mada mnogo labavija i ne tako neumoljivo određena društvenim poreklom kao u feudalnom društvu, uglavnom je bila data rođenjem, a samo su je izuzetan dar ili sreća mogli promeniti. Društveni status odlučivao je o učestvovanju pojedinca u politici, i osim u slučajevima nacionalne krize, kada je trebalo da dela kao pripadnik nacije, bez obzira na pripadnost klasi ili partiji, pojedinac se nikada nije direktno suočavao sa javnim poslovima niti se osećao direktno odgovornim za njih. Čim bi neka klasa dobila veći društveni značaj, počela bi da obučava određen broj svojih članova za politiku kao zanimanje, kao plaćen (ili, ako su ovi to sebi mogli da priušte, neplaćen) rad u vladi i telima koja dotičnu klasu predstavljaju u parlamentu. Većina ljudi, i to u svim klasama, ostajala je izvan partijskih ili drugih političkih organizacija, ali to nikome nije bilo važno. Drugim rečima, pripadnost klasi, usko ograničene obaveze klase i tradicionalno shvatanje vlasti sprečili su jačanje građanstva koje bi osećalo individualnu i ličnu odgovornost za upravljanje zemljom. Ova apolitičnost stanovnika nacionalnih država izašla je na videlo tek kad se klasni sistem slomio i u propast poveo čitav splet vidljivih i nevidljivih niti koje su ljude vezivale za političku zajednicu.
Slom klasnog sistema automatski je označio i slom partijskog sistema, prvenstveno zato što partije, kao interesna udruženja, više nisu mogle da zastupaju klasne interese. One su bile značajne za pripadnike nekadašnjih klasa koji su se, uprkos svemu, nadali da će ponovo pridobiti svoj stari društveni položaj, i koji su se držali jedni drugih ne zato što su i dalje imali zajedničke interese, nego zato što su se nadali da će svoje moći ponovo da ostvare. Stoga su i partije u svojoj propagandi sve više koristile psihološka sredstva i ideologiju, a u političkom nastupu potencirale apologiju i nostalgičnost. Osim toga, partije su i ne primetivši izgubile one neutralne simpatizere koji nikada nisu bili zainteresovani za politiku zato što su osećali da nijedna partija ne može da zastupa njihove interese. Prvi znak sloma evropskog partijskog sistema nije, dakle, bilo osipanje starog članstva, već nesposobnost partija da regrutuju članove iz mlađih generacija, ali isto tako i gubitak prećutnog pristanka i podrške neorganizovanih masa, koje su odjednom odbacile svoju apatičnost i krenule kud god su videle mogućnost da artikulišu svoje novo silovito neslaganje sa čitavim sistemom.
Pad zaštitnih bedema između klasa preobrazio je usnule većine koje stoje iza svih partija u jednu veliku neorganizovanu, nestruktuisanu masu ozlojeđenih pojedinaca, koji nisu imali ništa zajedničko osim nejasne svesti o tome da su nade članova partije u povratak dobrih starih vremena osuđene na propast, da su, s tim u skladu, oni najugledniji, najreprezentativniji i najobavešteniji članovi društva obične budale, kao i da sva vlast nije čak ni toliko zla koliko je u stvari i glupa i podla. Za rođenje ove nove zastrašujuće negativne solidarnosti nije bilo od posebnog značaja to što su nezaposleni radnici mrzeli status quo i postojeću vlast okupljeni u Socijaldemokratskoj Partiji, dok se mržnja razvlašćenih sitnosopstvenika artikulisala putem partija centra ili desnice, a nekadašnji pripadnici srednje i viših klasa svoj bes iskaljivali preko partija tradicionalne ekstremne desnice. Masa nezadovoljnih i beznadnih ljudi u Nemačkoj i Austriji drastično je porasla posle Prvog svetskog rata, kada su inflacija i nezaposlenost dodatno uvećale katastrofalne posledice vojnog poraza; takva masa je postojala i u svim državama nastalim posle rata, i ubrzala je razvoj ekstremističkih pokreta u Francuskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata.
Mentalitet evropskog čoveka mase nastajao je u ovoj atmosferi raspada klasnog društva. Apstraktna jednolikost sudbine koja je zadesila ogroman broj pojedinaca njih nije sprečila da sebe procenjuju prema ličnom neuspehu, niti da svet procenjuju prema već poslovičnoj nepravednosti. No, ova egocentrična gorčina, iako je svojstvena izolovanom pojedincu i iako teži da izbriše individualne razlike, nije bila spona koja bi mase držala na okupu, jer ona nije počivala na nekom zajedničkom interesu – ekonomskom, socijalnom ili političkom. Egocentričnost je, dakle, išla ruku pod ruku sa presudnim slabljenjem instinkta za samoodržanjem. Nesebičnost, ali samo kao osećanje da čovek sam nije važan, kao osećanje suvišnosti, više nije bila izraz individualnog idealizma, već je postala masovni fenomen. Stara izreka da siromašni i potlačeni nemaju šta da izgube osim svojih okova više se nije mogla primeniti na čoveka mase, jer on je, prestavši da se zanima za sopstvenu dobrobit, izgubio mnogo više od okova bede: izvor svih briga i strahova, koji čovekov život čine teškim i nespokojnim, nestao je. U poređenju sa takvim ne-materijalizmom, hrišćanski monah izgleda kao čovek opsednut svetovnim stvarima. Himler, dobar poznavalac mentaliteta ljudi koje je okupio u svojoj organizaciji, opisao je ne samo SS-ovce, već i široke slojeve naroda iz kojih je ove regrutovao, rekavši da oni nisu zainteresovani za "svakodnevne probleme", već isključivo za "ideološka pitanja" i za "sreću što su baš oni odabrani da rade na ostvarivanju zadatka koji se meri istorijskim epohama, zadatka čiji trag ni milenijumi neće moći da izbrišu". Omasovljenje pojedinaca stvorilo je ljude koji, kao i Sesil Roudz nekih četrdeset godina ranije, razmišljaju u kontinentima i osećaju u vekovima.
Istaknuti evropski naučnici i državnici su još od početka devetnaestog veka predskazivali uspon čoveka mase i dolazak doba masa. Obimna literatura o ponašanju i psihologiji masa pokazala je i popularizovala u antici dobro poznatu mudrost o sličnosti između demokratije i diktature, između vladavine gomile i tiranije. Tako su naučnici pripremili određene politički svesne i osetljive, ako ne i preosetljive, građane Zapadne Evrope na uspon demagoga, na lakovernost, praznoverje i brutalnost. Pa ipak, iako su se mnoga od ovih predskazanja u izvesnom smislu obistinila, njihova relevantnost se smanjuje kada se u obzir uzmu neočekivane i nepredviđene pojave kao što su radikalan gubitak svesti o ličnom interesu, cinična ili dekadentna nezainteresovanost sa kojom se mase suočavaju sa smrću ili drugim ličnim nedaćama, strastvena sklonost najapstraktnijim koncepcijama kao životnim smernicama i uopšteni prezir čak i prema najočiglednijim pravilima zdravog razuma.
rezultat sve veće ravnopravnosti i širenja opšteg obrazovanja, odnosno neminovnog snižavanja njegovog kvaliteta i popularizacije njegovih sadržaja. (Amerika, primer zemlje u kojoj postoje jednakost pred zakonom i opšte obrazovanje, sa svim svojim nedostacima, zna manje o modernoj psihologiji masa nego bilo koja druga zemlja na svetu.) Uskoro se ispostavilo da sumasovni pokreti posebno privukli visoko obrazovane slojeve, i da, načelno, izraženi individualizam i prefinjenost ne sprečavaju, već ponekad štaviše i ubrzavaju samozaborav u masi koji su nudili masovni pokreti. Pošto je očigledna istina da visok stepen individualizovanosti i kultivisanost ne sprečavaju čoveka da prihvati stavove karakteristične za mase bila tako neočekivana, krivica za to često se svaljivala na morbidnost ili nihilizam moderne inteligencije, mržnju prema sebi samom, navodno tipičnu za intelektualca, i "oprečnost duha životu" i vitalnosti. Pa ipak, tako oklevetani intelektualci bili su samo najupečatljiviji primer i najveštiji zagovornici jednog mnogo opštijeg fenomena. Društvena atomizacija i ekstremna individualizacija prethodile su masovnim pokretima, a ovi su sasvim neorganizovane, tipične "apstinente", koji su iz individualističkih pobuda uvek odbijali da priznaju društvene spone ili obaveze, privukli mnogo lakše i mnogo ranije nego "neindividualističke", druželjubive članove tradicionalnih partija.
Zapravo su mase proizašle iz krhotina jednog već visoko atomizovanog društva, čiju je konkurentsku prirodu i prateći osećaj usamljenosti mogla da relativizuje jedino pripadnost klasi. Glavna odlika čoveka mase nije brutalnost niti nazadnost, već njegova izolovanost i odsustvo normalnih društvenih veza. Kako dolaze iz klasnog društva nacionalnih država, čije su se pukotine popunjavale vezivom nacionalističkog sentimenta, sasvim je prirodno što su te mase, u početnoj bespomoćnosti, ispoljile težnju ka posebno nasilnom nacionalizmu, pred kojim su njihove vođe popustile iz čisto demagoških razloga, oglušavajući se o svoj instinkt i svoje ciljeve.
Ni plemenski nacionalizam ni pobunjenički nihilizam nisu karakteristični ili ideološki prihvatljivi za mase u meri u kojoj su to bili za gomilu. A ipak su najdarovitije vođe masa našeg vremena pre ponikle iz gomile nego iz masa. Hitlerova biografija je školski primer za to; Staljin je, pak, došao iz zavereničkog aparata boljševičke partije, koji je bio specifična mešavina marginalaca i revolucionara. Prvobitna Hitlerova partija, sastavljena gotovo isključivo od neprilagođenih, propalica i avanturista, itekako je bila partija "naoružanih boema", koji su bili naličje buržoaskog društva i koje je, prema tome, nemačka buržoazija po svim pravilima trebalo da uspešno upotrebi za svoje ciljeve. Međutim, nacisti su buržoaziju nasamarili koliko i Removu i Šlajherovu frakciju Rajhsvera, koja se takođe nadala da će Hitler, njen nekadašnji agent, ili SA, koji je iskoristila za vojnu propagandu i paravojnu obuku, biti njeni agenti i da će joj pomoći da zavede vojnu diktaturu. I ugledno društvo i vojni krugovi su nacistički pokret procenjivali u skladu sa političkom filozofijom gomile, previđajući pri tom nezavisnu, spontanu podršku koju su mase pružale novim vođama gomile, kao i pravi talenat ovih vođa da smišljaju nove vidove organizovanja. Gomila na čelu ovih masa više nije bila agent buržoazije niti bilo koga drugog - osim masa samih.
Poređenje nacizma i boljševizma, koji su se u dvema zemljama pojavili pod sasvim različitim okolnostima, najbolje može da dokaže da totalitarni pokreti ne zavise toliko od nestrukturisanosti masovnog društva koliko od tipičnih svojstava atomizovane i izolovane mase. Da bi Lenjinovu revolucionarnu diktaturu preobrazio u pravu totalitarnu vladavinu, Staljin je najpre morao da veštačkim putem stvori onakvo atomizovano društvo kakvo su za naciste u Nemačkoj već pripremile istorijske prilike.
Iznenađujuće laka pobeda Oktobarske revolucije ostvarena je u zemlji u kojoj je despotska i centralizovana birokratija vladala bezobličnom masom; nju nisu uspeli da organizuju ni ostaci ruralnih feudalnih staleža, ni slabe urbane kapitalističke klase, tek u povoju. Kada je rekao da nigde u svetu vlast nije tako lako osvojiti, i nigde tako teško zadržati, Lenjin je bio svestan ne samo brojčane slabosti ruske radničke klase, već i anarhičnog stanja u društvu uopšte, stanja koje je omogućavalo iznenadne promene. Iako nije imao instinkt vođe masa – bio je loš govornik, a uz to je voleo i da javno priznaje i analizira sopstvene greške, što je protivno elementarnim pravilima demagogije – Lenjin se odmah uhvatio svih mogućih diferencijacija, društvenih, nacionalnih, profesionalnih, koje bi mogle da unesu ma kakvu strukturu u stanovništvo, i verovatno je smatrao da takva stratifikacija može da spase revoluciju. Legalizovao je anarhičnu eksproprijaciju zemljoposednika od strane ruralnih masa, i tako po prvi, a verovatno i poslednji put, stvorio u Rusiji onu emancipovanu klasu seljaka koja je još od Francuske revolucije bila najpouzdaniji oslonac zapadnoevropskih nacionalnih država. Pokušao je da ojača radničku klasu podržavajući nezavisne sindikate. Po završetku građanskog rata tolerisao je bojažljivo nastajanje novog srednjeg sloja, proizišlog iz NEP-a. Uveo je i dodatna merila diferencijacije organizujući, a ponekad i izmišljajući, što je više nacionalnosti mogao, podstičući nacionalnu svest i svest o istorijskim i kulturnim razlikama čak i među najprimitivnijim plemenima u Sovjetskom Savezu. Izgleda da se u ovim čisto praktičnim političkim stvarima Lenjin pre držao svog snažnog državničkog instinkta nego marksističkog ubeđenja; u svakom slučaju, njegova politika dokazuje da se on odsustva socijalne i svake druge strukture plašio više nego mogućeg razvoja centrifugalnih tendencija unutar tek emancipovanih nacionalnosti ili čak jačanja nove buržoazije u tek stvorenim srednjim i seljačkim slojevima. Lenjin je svoj najveći poraz doživeo početkom građanskog rata, kada je vrhovna vlast, koju je on prvobitno hteo da koncentriše u sovjetima, prešla u ruke partijske birokratije; međutim, čak i ovakav razvoj događaja, ma koliko tragičan bio po dalji tok revolucije, nije neminovno morao da vodi u totalitarizam. Jednopartijska diktatura je začetoj socijalnoj stratifikaciji zemlje prosto dodala još jednu klasu, naime birokratiju, koja je, po Marksovim rečima, "zaposela državu kao privatnu svojinu". U trenutku Lenjinove smrti, mnogi su putevi još uvek bili otvoreni. Na primer, stvaranje radničke, seljačke i srednje klase nije neminovno moralo da vodi klasnoj borbi, inače karakterističnoj za evropski kapitalizam. Poljoprivreda je još uvek mogla da se razvije na kolektivnom, kooperativnom ili na privatnom osnovu, a privreda cele zemlje je još uvek mogla da se drži socijalističkog, državno-kapitalističkog ili slobodno-tržišnog obrasca. Nijedna od ovih mogućnosti nije automatski morala da znači uništavanje nove strukture zemlje.
Sve te nove klase i nacionalnosti našle su se Staljinu na putu kada je počeo da priprema zemlju za totalitarnu vlast. Kako bi stvorio atomizovanu i nestrukturisanu masu, najpre je morao da likvidira ostatke moći sovjeta, koji su, kao glavni nacionalni predstavnički organ, ipak imali izvesnu ulogu, i ograničavali apsolutnu vlast partijske hijerarhije. Zato je Staljin najpre potkopao nacionalne sovjete uvođenjem boljševičkih ćelija, iz kojih su jedino mogli biti imenovani viši funkcioneri centralnih komiteta. Godine 1930. nestali su i poslednji tragovi nekadašnje lokalne samouprave; na njihovo mesto došla je strogo centralizovana partijska birokratija, čija se težnja ka rusifikaciji nije mnogo razlikovala od težnji carističkog režima, osim što nove birokrate više nisu zazirale od pismenosti.
Boljševička vlast je zatim pristupila likvidaciji klasa; iz ideoloških i propagandnih razloga započela je sa onima koje su imale nekakvo vlasništvo, naime sa novim srednjim slojem u gradovima, da bi potom prešla na seljake. Zahvaljujući brojnosti i imovini, seljaci su do tada bili potencijalno najsnažnija klasa u Sovjetskom Savezu; zato je njihova likvidacija morala biti temeljnija i okrutnija nego likvidacija bilo koje druge društvene grupe, a sprovođena je stvaranjem veštačke gladi i čestim deportacijama pod izgovorom eksproprisanja kulaka i kolektivizacije.
okončana je ranih tridesetih godina; oni koji se nisu našli među milionima mrtvih ili milionima deportovanih naučili su "ko je ovde vlast", shvatili su da njihovi životi i životi njihovih porodica ne zavise od njihovih sugrađana, nego od vlasti, čijim su hirovima bili izloženi, sami, bez ikakve zaštite od strane grupe kojoj sticajem okolnosti pripadaju. Na osnovu statističkih podataka ili dokumenata ne može se tačno odrediti trenutak kada je kolektivizacija stvorila novi sloj seljaka, povezanih zajedničkim interesom, sloj koji je, zahvaljujući svojoj ključnoj brojčanoj i ekonomskoj poziciji, opet predstavljao potencijalnu opasnost za totalitarnu vlast. No, oni koji znaju kako da čitaju totalitarni "materijal", mogu da dokuče da je ovaj trenutak došao otprilike dve godine pred Staljinovu smrt, kada je ovaj predložio da se kolektivi raspuste i da se pretvore u veće organizacione jedinice. Staljin nije dočekao ostvarenje svog plana; ovaj put žrtve bi bile još veće, a haotične posledice za privredu u celini kobnije nego uništavanje prve seljačke klase – ali nema razloga da ne poverujemo da bi se i to sprovelo. Nema te klase koja se ne može uništiti ako se ubije dovoljan broj njenih pripadnika.
Sledeća klasa koju je valjalo likvidirati bili su radnici. Oni su bili mnogo slabiji, i pružali su mnogo slabiji otpor nego seljaci, zato što je spontana eksproprijacija vlasnika fabrika, koju su radnici sproveli tokom revolucije (a za razliku od eksproprijacije zemljoposednika koju su sproveli seljaci), bila osujećena kada je vlada konfiskovala fabrike pod izgovorom da država ionako pripada proletarijatu. Stahanovski sistem, uveden početkom tridesetih godina, uništio je svu solidarnost i klasnu svest među radnicima, i to pre svega putem surove konkurencije, a potom i privremenim konsolidovanjem stahanovske aristokratije, koja je (u socijalnom pogledu) od običnih radnika odudarala mnogo više nego sámo rukovodstvo. Ovaj proces završen je 1938. godine, uvođenjem radne knjižice, koja je čitavu rusku radničku klasu zvanično pretvorila u gigantsku masu prinudnih radnika.

[branko]

Bibliografija
The Origins of Totalitarianism (Izvori totalitarizma), New York 1951
The Human Condition (Ljudska situacija ili Condicio Humana), Chicago 1958
Between Past and Future (Između prošlosti i budućnosti), New York 1961
Eichmann in Jerusalem (Ajhman u Jerusalimu), New York 1963
On Revolution (O revoluciji), New York 1963
Men in Dark Times (Ljudi u mračnim vremenima), New York 1968
On Violence (O nasilju), New York 1968
The Life of Mind (Život duha, posthumno objavljeno), New York 1978

Prevodi na srpski jezik: O revoluciji: odbrana javne slobode (prevod Božidar Sekulić, pogovor Vojislav Koštunica), “Filip Višnjić”, Beograd 1991. Ljudi u mračnim vremenima (prevod Jasmina Tešanović), “Dečje novine, Gornji Milanovac 1991. Istina i laž u politici(prevod Kosta Čavoški i Danilo Basta), “Filip Višnjić”, Beograd 1994. O slobodi i autoritetu (prevod Ranko Mastilović), Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin 1995.

Vrhunac je bila likvidacija birokratije, koja je i sama potpomogla sprovođenje navedenih mera likvidacije. Staljinu je trebalo oko dve godine, od 1936. do 1938, da se otrese čitave administrativne i vojne aristokratije sovjetskog društva; skoro sve službe, fabrike, privredne i kulturne institucije, vlada, partija i vojna uprava, prešle su u nove ruke, jer je "skoro polovina administrativnog osoblja, bili oni članovi partije ili ne, izbačena", a više od 50% svih članova partije i "bar još dodatnih osam miliona ljudi" likvidirano. Opet se uništavanje partijske birokratije kao klase završilo uvođenjem internog pasoša, u koji su se morali beležiti i odobravati svi odlasci iz jednog grada u drugi. Što se pravnog statusa tiče, sada je birokratija, zajedno sa partijskim funkcionerima, bila izjednačena sa radnicima; sada je i ona postala deo nepreglednog mnoštva sovjetskih prinudnih radnika, a njen status privilegovane klase u sovjetskom društvu bio je prošlost. A kako se ova generalna čistka završila likvidacijom najviših činovnika iz redova policije – istih onih koji su tu generalnu čistku organizovali – čak ni kadrovi GPU-a, koji je i sproveo sav taj teror, nisu više mogli da se zavaravaju da kao grupa predstavljaju išta, a ponajmanje vlast.
Ove ogromne ljudske žrtve nisu mogle biti motivisane nekakvim raison d'état u tradicionalnom smislu te reči. Nijedan od likvidiranih društvenih slojeva nije bio neprijateljski nastrojen prema režimu, niti je bilo verovatno da će to postati u bliskoj budućnosti. Aktivna opozicija je zamrla još 1930, kada je Staljin, u govoru na 16. Kongresu, prokazao sva desničarska i levičarska odstupanja unutar partije, mada su čak i te slabašne opozicione struje teško mogle da se zasnuju na bilo kojoj postojećoj klasi. Diktatorski teror – koji se od totalitarnog razlikuje po tome što je usmeren na prave protivnike, a ne na bezazlene građane bez ikakvog političkog stava – bio je dovoljno okrutan da bi ugušio sav politički život, otvoren ili prikriven, i to još za Lenjinovog života. Intervencija iz inostranstva, koja je mogla da se udruži sa nekim od nezadovoljnih slojeva, više nije predstavljala nikakvu opasnost pošto je, oko 1930, sovjetski režim već priznala većina vlada i zaključila sa njim trgovinske i druge međunarodne ugovore. (Mada Staljinova vlada nije isključivala takvu mogućnost što se samog domaćeg stanovništva tiče; znamo da je Hitler, da je bio običan zavojevač, a ne suparnički totalitarni vlastodržac, mogao bar narod Ukrajine da pridobije za svoju stvar.)
Ako likvidacija klasa i nije imala nikakvog političkog smisla, sa stanovišta sovjetske privrede ona je definitivno bila katastrofalna. Posledice veštačke gladi iz 1933. osećale su se još godinama širom zemlje; uvođenje stahanovskog sistema 1935, sa proizvoljnim ubrzavanjem individualnog učinka i potpunim zanemarivanjem potrebe za timskim radom, dovelo je do "haotične nestabilnosti" u ovoj mladoj industriji. Likvidiranje birokratije, to jest klase fabričkih upravnika i inženjera, konačno je lišilo industriju i ono malo stručnog iskustva i umeća koje je nova ruska tehnička inteligencija uspela da stekne.
Jednakost podanika bila je jedna od najvećih briga despotizama i tiranija još od pradavnih vremena, ali takvo izjednačavanje totalitarnoj vlasti nije dovoljno, zato što određene nepolitičke veze između podanika ostaju manje-više netaknute – na primer, porodične veze ili zajednička kulturna interesovanja. Ako totalitarizam ima ozbiljne namere, on nužno dolazi do tačke na kojoj "jednom za svagda mora da raskine sa neutralnošću jednog šahiste", to jest sa autonomnim postojanjem svake vrste aktivnosti. Oni koji "vole šah radi šaha", a koje su njihovi likvidatori ispravno uporedili sa onima koji vole "umetnost radi umetnosti", još uvek nisu apsolutno atomizovani elementi u masovnom društvu, čija je potpuno heterogena uniformnost jedan od osnovnih uslova za nastanak totalitarizma. Sa stanovišta totalitarnih vladara, društvo koje je posvećeno šahu radi šaha samog tek je za koji stepen manje opasno nego klasa seljaka zainteresovanih samo za obradu zemlje. Himler je sasvim ispravno definisao pripadnika SS-a kao novi tip čoveka koji ni pod kojim uslovima neće uraditi neki zadatak "radi zadatka samog".
Atomizacija masa u sovjetskom društvu postignuta je čestim i veštim sprovođenjem čistki koje neminovno prethode pravoj likvidaciji određene grupe. Da bi se uništile sve društvene i porodične spone, čistke su organizovane tako što bi se svim ljudima koji su u nekoj vezi sa optuženim, od poznanika pa do najbliskijih prijatelja i rođaka, pripretilo istom sudbinom. Posledica ove jednostavne i ingeniozne mere, "krivice po srodstvu", jeste da se, čim je neko optužen, njegovi prijatelji preko noći pretvaraju u njegove najogorčenije neprijatelje; kako bi spasli svoju kožu, oni ga potkazuju i dobrovoljno daju obaveštenja koja potkrepljuju nepostojeće dokaze protiv njega – jer to je očigledno jedini način da dokažu sopstvenu ispravnost. Bivši prijatelji retrospektivno će pokušati da dokažu da je njihovo poznanstvo ili prijateljstvo sa optuženim bilo izgovor da bi ga špijunirali i raskrinkali kao sabotera, trockistu, stranog špijuna ili fašistu. Zasluga se meri "brojem denuncijacija bliskih drugova", pa zato i elementarna predostrožnost nalaže da se svi prisniji kontakti izbegavaju, ako je to moguće – ne zbog opasnosti da će čovek otkriti svoje najskrivenije misli, već prosto da bi se, za prilično izvestan slučaj budućih neprilika, eliminisale sve osobe koje bi mogle da imaju ne samo običan interes da denunciraju, nego i neodoljivu potrebu da drugog gurnu u propast, prosto zato što su njihovi životi u opasnosti. U krajnjoj liniji, upravo su razvijanjem ove metode do krajnjih i najfanatičnijih granica boljševički vlastodršci uspeli da stvore atomizovano i izolovano društvo kakvo do tad nismo poznavali, a koje samo slučajnosti ili katastrofe ne bi mogle da stvore.
Totalitarni pokreti su masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca. Od ostalih partija i pokreta razlikuju se po tome što zahtevaju totalnu, neograničenu, bezuslovnu i nepokolebljivu lojalnost svakog pojedinačnog člana. Ovaj zahtev vođe totalitarnih pokreta postavljaju i pre no što dođu na vlast i organizuju zemlju po totalitarnim principima, a potkrepljuju ga tvrdnjom da će njihove organizacije uskoro obuhvatati čitavo čovečanstvo. Tamo, pak, gde totalitarnoj vlasti nije prethodio totalitaran pokret (što je, za razliku od nacističke Nemačke, bio slučaj u Rusiji), pokret valja organizovati naknadno, a uslovi za njegovo jačanje moraju se stvoriti veštačkim putem, kako bi totalna lojalnost – psihološki osnov totalne dominacije – uopšte bila moguća. Takva lojalnost može da se očekuje samo od potpuno izolovanog pojedinca koji, budući bez ikakvih društvenih spona, bez porodice, prijatelja, drugova, pa čak i pukih poznanika, osećaj da za njega ipak ima mesta pod suncem izvodi iz pripadnosti pokretu, iz članstva u partiji.
Potpuna lojalnost moguća je jedino kada se vernost liši sveg konkretnog sadržaja, koji po prirodi stvari može da dovede do kolebanja u mišljenju. Totalitarni pokreti su, svaki na svoj način, učinili sve što su mogli kako bi se oslobodili partijskih programa sa specifičnom sadržinom, programa iz početnih, ne-totalitarnih faza pokreta. Ma kako radikalno bio formulisan, svaki jasno određen politički cilj koji nije prosto zahtev za osvajanjem vlasti nad celim svetom, svaki politički program koji se bavi stvarima konkretnijim od "ideoloških pitanja od vekovnog značaja", za totalitarizam predstavlja prepreku. Najveće Hitlerovo dostignuće pri stvaranju nacističkog pokreta, koji je on postepeno gradio od opskurne male partije šarlatana sa tipično nacionalističkim programom, sastoji se u tome što je pokret oslobodio nekadašnjeg partijskog programa, i to ne tako što ga je promenio ili zvanično ukinuo, već prosto tako što je odbio da razgovara o njemu ili o nekim njegovim tačkama, budući da je relativna umerenost njegovog sadržaja i frazeologije vrlo brzo bila prevaziđena. Staljinov zadatak po ovom i po mnogim drugim pitanjima bio je ozbiljniji; socijalistički program Partije boljševika bio je mnogo veći teret nego 25 tačaka jednog ekonomiste-amatera i političara-šarlatana kakav je bio Feder. No, Staljin je konačno, prokazavši sve frakcije u Komunističkoj partiji, postigao isti rezultat stalnim menjanjem političkog kursa partije, kao i stalnim kolebanjima u tumačenju i primeni marksizma; to je doktrinu potpuno lišilo njenog sadržaja, zato što se više nije moglo predvideti koji će kurs ili potez ona nametnuti. Činjenica da ni najpotpunija upućenost u marksizam i lenjinizam nije bila ni od kakve koristi za ispravno političko ponašanje – već da se, naprotiv, linija partije mogla slediti jedino ako svako jutro ponovite Staljinove reči od prethodne večeri – prirodno je rezultirala onim mentalnim stanjem, onom usredsređenom poslušnošću koju ne umanjuje nikakav pokušaj da se shvati ono što se radi; nju ingeniozno izražava lozinka koju je Himler smislio za svoje SS-ovce: "Moja čast je moja vernost".
Opet, ni nepostojanje ili ignorisanje partijskog programa samo po sebi ne mora da bude znak totalitarizma. Prvi koji je programe i platforme smatrao suvišnim papirićima i nezgodnim obećanjima, nespojivim sa stilom i žestinom pokreta, bio je Musolini sa svojom fašističkom filozofijom aktivizma, prema kojoj se sve delanje prepušta nadahnuću određenog istorijskog trenutka. Puka žudnja za moći, u kombinaciji sa prezirom prema "brbljivosti" vođa običnih partija koji uvek odaju šta sa tom moći smeraju, karakteristična je za sve vođe gomile, ali ne zadovoljava potrebe totalitarizma. Pravi cilj fašizma bio je samo da dođe na vlast i učvrsti poziciju fašističke "elite". Totalitarizam se nikada ne zadovoljava time da vlada spoljašnjim sredstvima, naime pomoću države i mašinerije nasilja; zahvaljujući posebnoj ideologiji i mestu koje ona ima u tom aparatu represije, totalitarizam je otkrio način da vlada ljudima i da ih teroriše iznutra. U tom smislu on ukida razliku između vladalaca i podanika i stvara stanje u kom moć i volja za moć, onako kako ih mi shvatamo, nemaju nikakvu ulogu, ili su, u najboljem slučaju, od sporednog značaja. U suštini, totalitarni vođa nije ništa drugo nego funkcioner masa koje vodi; on nije pojedinac željan vlasti koji podanicima tiranski nameće svoju volju. Budući običan funkcioner, on se u svako doba može zameniti, tako da u istoj meri zavisi od "volje" masa koje otelovljuje koliko i mase zavise od njega. Da nije njega, masama bi nedostajao spoljni predstavnik, i one bi ostale bezoblična rulja; bez masa, vođa ne postoji. Hitler, koji je bio sasvim svestan ove međusobne zavisnosti, jednom je u govoru pripadnicima SA-a rekao: "Sve što vi jeste, dugujete meni; sve što ja jesam, dugujem vama". Mi ponekad olako potcenjujemo takve tvrdnje ili ih pogrešno razumemo, jer mislimo da se ovde delanje shvata kao davanje i izvršavanje naredbi. U političkoj tradiciji i istoriji Zapada ovakvo shvatanje nije usamljeno, ali ono pretpostavlja nadležno lice koje ima mišljenje i volju, i koje potom – bilo prinudom, bilo autoritetom, bilo nasiljem – svoje mišljenje i svoju volju nameće grupama koje su mišljenja i volje lišene. Hitler je, pak, smatrao da čak i "mišljenje postoji isključivo kao davanje naredbi ili njihovo izvršavanje", čime je i teoretski ukinuo razliku između mišljenja i delanja, odnosno između vladara i podanika.
Ni nacionalsocijalizam ni boljševizam nikada nisu proklamovali nov oblik vladanja, niti su tvrdili da su dolaskom na vlast i preuzimanjem kontrole nad državnom mašinerijom postigli svoje ciljeve. Njihovoj predstavi o vlasti kao trajnoj dominaciji nad svakim pojedincem u svakoj sferi života ne mogu da udovolje nijedna država i nijedan aparat nasilja, već samo pokret koji se stalno menja. Dolazak na vlast nasilnim putem nikada nije cilj, već je samo sredstvo, a dolazak na vlast u nekoj konkretnoj zemlji je dobrodošla prelazna faza, ali nikada i kraj pokreta. Praktičan cilj pokreta je da se što veći broj ljudi organizuje unutar njegovih okvira, da se ljudi pokrenu i da stalno budu u pokretu; politički cilj koji bi značio kraj pokreta prosto ne postoji.
Mnogo više od bezuslovne lojalnosti članova totalitarnih pokreta ili podrške koju totalitarni režimi uživaju u narodu, našu savest uznemirava neosporna privlačnost koju ovi pokreti imaju i za elitu, a ne samo za pripadnike gomile. Bilo bi itekako brzopleto kada bismo, zbog njihove umetničke ekstravagantnosti ili učenjačke naivnosti, zanemarili užasavajući spisak istaknutih ljudi koje totalitarizam može da ubroji među svoje simpatizere, saputnike ili formalne članove.
Ova sklonost elite važna je za razumevanje totalitarnih pokreta (mada ne i totalitarnih režima), isto kao i mnogo očiglednija veza pokreta sa gomilom. Ta sklonost ukazuje na specifičnu atmosferu, opštu klimu u kojoj je došlo do jačanja totalitarizma. Treba imati u vidu da su vođe totalitarnih pokreta i njihovi simpatizeri takoreći stariji od masa koje organizuju, pa mase, bar hronološki gledano, ne moraju bespomoćno da čekaju uspon sopstvenih vođa usred klasnog društva koje se raspada, a čiji su one najtipičniji proizvod. Oni koji su dobrovoljno napustili društvo pre sloma klasa sada zajedno sa gomilom, ranijim nusproizvodom vladavine buržoazije, spremno dočekuju nove vođe. Današnji totalitarni vladari i vođe totalitarnih pokreta još uvek imaju karakteristične crte gomile, čija su psihologija i politička filozofija prilično dobro poznate. Još ne znamo šta će se dogoditi kada autentični čovek mase preuzme vlast, mada se može pretpostaviti da će on imati mnogo više zajedničkog sa pedantnom, proračunatom korektnošću Himlerovom ili sa tupom tvrdoglavošću Molotovljevom, nego sa Hitlerovim histeričnim fanatizmom ili Staljinovom senzualnom, osvetoljubivom okrutnošću.
U tom se pogledu situacija posle Drugog svetskog rata ne razlikuje bitno od one posle Prvog; kao što su tokom dvadesetih godina formulisane ideologije fašizma, boljševizma i nacizma, a pokrete predvodili predstavnici takozvane frontovske generacije, ljudi odgajani pre rata, ljudi koji su se još uvek dobro sećali tog vremena, tako i sadašnju opštu političku i intelektualnu klimu posleratnog totalitarizma određuje generacija koja dobro poznaje vreme i život pre rata. Ovo je posebno slučaj u Francuskoj, gde je do sloma klasnog sistema došlo posle Drugog, a ne posle Prvog rata. Kao i ljudi gomile i avanturisti iz doba imperijalizma, vođe totalitarnih pokreta sa svojim simpatizerima-intelektualcima dele to što su, čak i pre no što je došlo do sloma sistema, i jedni i drugi bili izvan klasnog i nacionalnog sistema uglednog evropskog društva.
Kada je blaziranost lažnog ugleda ustuknula pred anarhičnim beznađem, taj slom je izgledao kao prva velika prilika za elitu, ali i za gomilu. Ovo je posebno vidljivo u slučajevima novih vođa masa, čije karijere veoma podsećaju na karijere ranijih vođa gomile: neuspeh u profesionalnom i u društvenom životu, izopačenost i nesreća u privatnom. Ovakav život pre političke karijere, koji su nešto uglednije vođe starijih partija tako naivno koristile kao argument protiv novih vođa, i jeste bio najjači faktor u njihovoj privlačnosti. On kao da je dokazivao da ovi ljudi pojedinačno otelovljuju sudbinu masa tog vremena i da su njihova želja da sve žrtvuju pokretu, njihova odanost unesrećenima, njihova rešenost da se nikada više ne vrate u bezbednost normalnog života, kao i njihov prezir prema uglednom društvu, sasvim iskreni, a ne prosto motivisani prolaznim ambicijama.
Posleratna elita je, s druge strane, bila tek neznatno mlađa od generacije koja je dopustila da je imperijalizam upotrebi i zloupotrebi; kao kockari, špijuni, avanturisti, kao vitezovi bez straha i mane i istrebljivači zmajeva, predstavnici te starije elite ostvarivali su sjajne karijere s onu stranu uglednog društva. Kao i Lorens od Arabije, i nova elita je čeznula "da se otrese sebe", osećala je istu snažnu odvratnost prema svim postojećim normama i prezir prema postojećoj vlasti. Ako se još sećala "zlatnog doba sigurnosti" pre Prvog svetskog rata, sećala se i kako ga je mrzela i kako je iskren bio njen entuzijazam početkom rata. Nije samo Hitler, i nisu samo gubitnici na kolenima zahvaljivali Bogu kada je talas mobilizacije prešao Evropom 1914. Elita nije morala čak ni da prebacuje sebi što je bila tako lak plen za šovinističku propagandu ili za laži o čisto odbrambenom karakteru rata. Elita je u rat krenula sa egzaltiranom nadom da bi sve što je njoj bilo poznato, sva kultura i tkivo života, moglo da ode u propast u "oluji čelika" (Stahlgewitter, po Ernstu Jingeru). Biranim rečima Tomas Man je rat nazvao "kaznom" i "pročišćenjem"; "sam rat, i to mnogo više nego pobeda, nadahnjivao je pesnika". Po rečima jednog proučavaoca tog doba, "ono što je važno jeste spremnost na žrtve, a ne cilj za koji se ta žrtva podnosi"; ili, opet, po rečima jednog mladog radnika, "nije važno da li će da živi koju godinu duže ili ne. Čovek voli da ima čime da se podiči." A mnogo pre no što je jedan od intelektualaca-simpatizera nacizma izjavio "kada čujem reč kultura, odmah potežem pištolj", pesnici su objavili svoju odvratnost prema "kulturi smeća" i poetski pozvali "Varvare, Skite, Crnce, Indijance" da je pogaze.
Ako bi se ovo silovito nezadovoljstvo predratnim dobom, kao i kasniji pokušaji da se ono ponovo izazove, žigosalo prosto kao izliv nihilizma (od Ničea i Sorela do Pareta, od Remboa i T. E. Lorensa do Jingera, Brehta i Malroa, od Bakunjina i Nječajeva do Aleksandra Bloka), značilo bi to prevideti kako opravdano zgražavanje zapravo može da bude u društvu koje je sasvim prožeto ideologijom i moralnim normama buržoazije. No isto tako je tačno i da je "frontovska generacija", za razliku od duhovnih otaca koje je izabrala, bila potpuno opsednuta željom da doživi propast čitavog sveta lažne sigurnosti, lažne kulture i lažnog života. Ta želja bila je tako snažna da je po uticaju i artikulisanosti nadjačala sve ranije pokušaje "prevrednovanja vrednosti", kakav je Ničeov, reorganizacije političkog života, kakav se može naslutiti u Sorelovim spisima, oživljavanja čovekove autentičnosti kod Bakunjina, ili strastvene ljubavi prema životu u čistoti Remboovih egzotičnih avantura. Nemilosrdno uništavanje, haos i razaranje radi njih samih, poprimili su dostojanstvo najviših vrednosti.
Autentičnost ovih osećanja dokazuje i činjenica da se tek mali deo ove generacije izlečio od entuzijazma kada je zaista iskusio strahote rata. Preživeli iz rovova nisu postali pacifisti. Oni su se grčevito držali doživljaja koji, kako su mislili, može da im posluži da se konačno odvoje od omraženog uglednog društva. Bili su odani uspomeni na četiri godine života u rovovima, kao da su one objektivno merilo za stvaranje nove elite. S druge strane su, međutim, odoleli iskušenju idealizovanja prošlosti; naprotiv, zagovornici rata prvi su shvatili da rat u eri mašina nikako ne može da stvori vrline kakve su hrabrost, čast i muževnost, da on ljudima može da pruži jedino iskustvo čiste destrukcije i poniženje što služe tek kao šrafčić veličanstvene mašinerije ubijanja.
Ova generacija sećala se rata kao velikog uvoda u slom klasa i njihov preobražaj u mase. Rat je, sa svojom stalnom ubilačkom proizvoljnošću, postao simbol smrti, "veliki ujednačitelj", pa time i pravi začetnik novog poretka u svetu. Strastvena želja za jednakošću i pravdom, čežnja za prevazilaženjem uskih i beznačajnih granica među klasama, za ukidanjem glupih privilegija i predrasuda, kao da su u ratu videle izlaz iz stare snishodljivosti i sažaljenja prema potlačenima i obespravljenima. U vremenima sve veće bede i bespomoćnosti pojedinca, čini se da je sažaljenju koje prerasta u sveproždiruću strast podjednako teško odoleti koliko i mržnji prema bezgraničnosti tog sažaljenja, koje ljudsko dostojanstvo ubija sa skoro istom smrtonosnom sigurnošću kao i sama beda.
Tokom prvih godina svoje karijere, kada je ponovno uspostavljanje statusa quo u Evropi bilo najozbiljnija opasnost po ambicije gomile, Hitler je gotovo isključivo ciljao na ovakve sentimente frontovske generacije. Čudna nesebičnost čoveka mase ovde se pojavila kao čežnja za anonimnošću, kao želja da bude samo broj i da funkcioniše samo kao šraf, želja za bilo kakvom promenom koja bi mogla da poništi lažnu identifikaciju sa određenim klišeima ili predodređenim funkcijama unutar društva. Rat se shvatao kao "najmoćnija masovna akcija" koja ukida individualne razlike, tako da čak i patnja, koja prema tradicionalnom shvatanju izdvaja pojedinca od ostalih jedinstvenošću njegove sudbine, sada može da se protumači kao "sredstvo istorijskog napretka". Isto tako ni nacionalne razlike nisu delile mase u koje su posleratne elite želele da se utope. Prvi svetski rat je, donekle paradoksalno, gotovo izbrisao pravi nacionalni osećaj u Evropi, gde je, u doba između dva rata, pripadnost rovovskoj generaciji na ma kojoj strani bila mnogo važnija od pripadnosti nemačkoj ili francuskoj naciji. Nacisti su svu svoju propagandu zasnivali na ovom neodređenom bratstvu, na ovom "sudbinskom zajedništvu", i u svakom pogledu su nadjačali veliki broj veteranskih organizacija širom Evrope, dokazavši time kako su besmislene postale nacionalne parole čak i kod pripadnika takozvane desnice, koja je njih koristila zbog prizvuka nasilja, ne toliko zbog nacionalističkog sadržaja.
Nijedan element u ovoj opštoj intelektualnoj klimi posleratne Evrope nije bio naročito nov. Bakunjin je već priznao "ja ne želim da budem ja, ja želim da budem mi", a Nječajev je propovedao jevanđelje "prokletog čoveka" bez ikakvih "ličnih interesa, bez ljubavi, bez osećanja, spona, vlasništva, pa čak i bez imena". Antihumanističkim, antiliberalnim, antiindividualističkim i antikulturnim instinktima frontovske generacije, njihovoj često sjajnoj i duhovitoj pohvali nasilja, moći i okrutnosti, prethodili su smušeni i pompezni "naučni" dokazi imperijalističke elite da je borba svih protiv svih zakon svemira, da je ekspanzija psihološka neminovnost mnogo više nego političko sredstvo, te da čovek mora da se pridržava takvih univerzalnih zakona. Ono što je u spisima frontovske generacije novo, jeste njihova književna vrednost i istinska strast. Posleratnim piscima više nisu bili potrebni naučni dokazi genetike, oni jedva da su koristili sabrana dela Gobinoa ili Hjustona Stjuarta Čemberlena, koji su već postali deo kulturnog inventara malograđana. Oni nisu čitali Darvina, već markiza de Sada. Ako su uopšte i verovali u univerzalne zakone, sigurno nisu mnogo marili da im se povinuju. Za njih su nasilje, moć, okrutnost bili najveće vrline čoveka koji je definitivno izgubio svoje mesto u univerzumu, ali je isuviše ponosan da bi čeznuo za teorijom moći koja bi ga bezbedno vratila u svet i ponovo integrisala u njega. Oni su se slepo zadovoljavali bilo čim što je pristojno društvo odbacilo, bez obzira na doktrinu ili sadržaj, a okrutnost su poštovali kao glavnu vrlinu zato što je ona bila suprotna humanističkom i liberalnom licemerju društva.
Ako pripadnike ove generacije uporedimo sa ideolozima devetnaestog veka, sa kojima oni izgleda imaju dosta toga zajedničkog, primetna je veća autentičnost i strastvenost onih prvih. Njih je beda mnogo dublje pogodila, nejasno stanje duha njih je mnogo više brinulo, a licemerje mnogo više bolelo nego sve apostole dobre volje i sveopšteg bratstva. Oni čak nisu više mogli da beže u egzotične zemlje, nisu više sebi mogli da dozvole veličanstvene pustolovine među nepoznatim i neobičnim narodima. Više se nije moglo pobeći iz svakodnevne rutine bede, poniznosti, osujećenosti i jeda, prekrivenog lažnom kulturom i visokoparnom frazeologijom; svet bajki njih nije mogao da spase od sve veće mučnine koju je kombinacija svega ovoga neprestano izazivala.
Ova nemogućnost bekstva u daleki svet, osećaj da su uhvaćeni u klopke društva – tako različitog od onog koje je stvorilo imperijalistički karakter – dodao je već prisutnoj strasti za anonimnošću i gubljenjem sopstvene ličnosti i stalnu napetost i žeđ za nasiljem. Kako više nije postojala mogućnost radikalne izmene uloge i karaktera, kakvi su, recimo, identifikacija sa pokretom za nacionalno ujedinjenje Arapa ili sa ritualima indijanskih plemena, činilo se da je dragovoljno utapanje u nadljudske sile uništenja spas od automatskog identifikovanja sa predodređenim funkcijama u društvu, spas od njihove potpune banalnosti, s tim što se tako u isti mah možda može uništiti i tkivo društva. Ove ljude privlačio je otvoreni aktivizam totalitarnog pokreta, njegovo čudno i samo naizgled protivrečno insistiranje kako na primatu pukog aktivizma, tako i na nadmoći gole prinude. Ova mešavina odgovarala je iskustvu koje je "frontovska generacija" stekla u ratu, iskustvu neprestane aktivnosti unutar okvira nadmoćne fatalnosti.
Osim toga, čini se da je aktivizam davao nove odgovore na staro i neugodno pitanje "ko sam ja?", koje se u vremenima krize uvek pojavljuje sa udvostručenom istrajnošću. Ako je društvo tvrdilo: "ti si ono za šta se izdaješ", posleratni aktivizam je uzvraćao: "ti si ono što si uradio" (na primer, prvi čovek koji je preleteo Atlantski okean, kao u Brehtovom komadu Der Flug der Lindberghs/Let Lindbergovih). U nešto izmenjenom obliku, ovaj odgovor je posle Drugog svetskog rata ponovio Sartr: "ti si tvoj život" (Huis Clos/Iza zatvorenih vrata). Prikladnost ovakvih odgovora nije toliko u ubedljivosti kojom redefinišu lični identitet, koliko u njihovoj upotrebljivosti za eventualno bekstvo od socijalne identifikacije, od mnoštva zamenjivih uloga i funkcija koje društvo nameće. Bilo je važno učiniti nešto, neko herojsko ili nezakonito delo, nešto nepredvidljivo, na šta niko drugi ne može da utiče.
Ovaj otvoreni aktivizam totalitarnih pokreta, njihova sklonost terorizmu pre nego bilo kom drugom obliku političke aktivnosti, u istoj meri je privukao intelektualce koliko i gomilu, zato što se taj terorizam totalitarnih pokreta tako suštinski razlikuje od terorizma ranijih revolucionarnih društava. Terorizam sada više nije bio sredstvo proračunate politike za eliminisanje istaknutih ličnosti koje, zbog politike ili zbog položaja, predstavljaju simbol ugnjetavanja. Ispostavilo se da je u terorizmu najatraktivnije bilo to što je on postao neka vrsta stava kojim se mogu izraziti frustracija, jed i slepa mržnja, neka vrsta političkog ekspresionizma koji koristi bombe, koji s oduševljenjem prati publicitet svojih dela, i apsolutno je spreman da plati životom ne bi li ikako iznudio priznanje sopstvenog postojanja u normalnim slojevima društva. Taj isti duh i ta ista igra je, mnogo pre konačnog poraza nacističke Nemačke, nagnala Gebelsa da sa očiglednim oduševljenjem objavi da će nacisti, u slučaju poraza, znati kako da zalupe vrata za sobom i da vekovima ne padnu u zaborav.
Ali ako nigde drugde, upravo ovde se može naći relevantno merilo za razlikovanje elite od gomile u pretotalitarno vreme. Ono što je gomila želela, a Gebels tako precizno izrazio, bio je ulaz u istoriju čak i po cenu uništenja. Gebelsovo iskreno uverenje da je "najveća sreća koju čovek danas može da doživi" ili da bude genije ili da služi geniju, tipična je za gomilu, ali nikako za mase, niti za simpatizere iz redova elite. Naprotiv, ovi potonji su anonimnost shvatili tako ozbiljno da su dosledno poricali i postojanje genija; umetničke teorije dvadesetih godina očajnički su pokušavale da dokažu da je sve izuzetno proizvod umeća, veštine, logike, i rezultat mogućnosti samog materijala. Gomila, a ne elita, bila je očarana "sjajnom snagom slave" (Štefan Cvajg), i sa entuzijazmom je prihvatila poznoburžoasko idolatrizovanje genija. U tome je gomila dvadesetog veka verno sledila stazu ranijih skorojevića, koji su takođe shvatili da će buržoasko društvo radije raskriliti vrata nekom ko je fascinantno "abnormalan": geniju, homoseksualcu ili Jevrejinu, nego nekom ko je prosto postigao nešto. Prezir elite prema geniju i njena čežnja za anonimnošću svedoči o duhu koji ni mase ni gomila nisu bili kadri da shvate, a koji je, po Robespjerovim rečima, težio da afirmiše veličinu čoveka spram ništavnosti velikana