Pobunite se!

Pobunite se!

Postod Palma » 09 Okt 2011, 17:24

Pobunite se! (Indignez-vous), brošura Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, potukla je sve knjižarske rekorde u Francuskoj. U njoj autor poziva Francuze, ali i sve građane sveta da se suprotstave egoističnoj, neodgovornoj moći tržišta i novca u odbrani pravih vrednosti savremene demokratije

Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. "Želeo bih", kaže on, "da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi". Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike "uvek više" u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on "da etika i suštinska ravnoteža prevladaju".

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika - sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene.

Stéphane Frédéric Hessel: INDIGNEZ VOUS! (POBUNITE SE!)

Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana:godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdesetšest godina! Zahvaljujući Žanu Mulenu koji je u okviru Saveta u okupiranoj Francuskoj organizovao sastanak svih pokreta, partija, sindikata i proglasio njihovu pripadnost borbenojFrancuskoj i jedinom vođi kojeg su svi priznavali, generalu de Golu.Iz Londona, u koji sam došao marta 1941. i pristupio de Golu, saznao sam da je Savet izradio program, prihvaćen 15.marta 1944., koji je nudio slobodnoj Francuskoj skup pravila i vrednosti na kojima će počivati moderna demokratija naše zemlje.

Danas su nam više nego ikad potrebna ta pravila i te vrednosti. Naša je obaveza da svi zajedno bdimo kako bi naša zajednica ostala zajednica kojom se ponosimo a ne društvo ljudi bez ličnih dokumenata, društvo izgona, sumnji prema imigrantima, društvo koje dovodi upitanje pravo na penziju, tekovine socijalnog osiguranja, društvo u kome su javna glasila u rukama bogatih - sve ono što bismo odbili da podržimo da smo stvarni naslednici SavetaNarodnog Otpora.Od 1945. godine, nakon užasnih događaja, snage unutar Saveta Narodnog Otpora su se posvetile ambicioznom preporodu. Podsetimo se, u to vreme je stvoreno socijalno osiguranje kakvo je želeo Pokret otpora, kao što je bilo zacrtano u njihovom programu:„Potpuni plan socijalnog osiguranja, namenjen da osigura svim građanima sredstva za život,u svim onim slučajevima kada sami nisu u mogućnosti da ga sebi radom osiguraju; penzija koja omogućava ostarelim radnicima da dostojanstveno dočekaju svoje poslednje dane.“.Izvori energije, struja i gas, ugljokopi i velike banke su nacionalizovani. Program je takođe potvrđivao „povrat naciji velikih monopolističkih sredstava proizvodnje, plodove zajedničkog rada, izvore energije, zemno blago, osigurajavuća društva i velike banke“; „ustanovljavanje stvarne ekonomske i socijalne demokratije, što podrazumeva oduzimanje ekonomske vlasti velikim finansijskim i privrednim feudima“. Opšta korist mora imati prednost nad pojedinačnom, pravedna raspodela bogatstava stvorenih radom mora imati prednost nad novčanom moći. Pokret otpora predlaže „razboritu organizaciju privrede podređujući pojedinačne interese opštim i oslobođene od strukovne diktature nametnute po ugledu nafašističke države“, a privremena vlada Republike preuzima na sebe njeno ostvarivanje.Stvarnoj demokratiji je potrebna nezavisna štampa; Pokretu otpora je to poznato, to izahteva braneći pritom „slobodu štampe, čast i nezavisnost u odnosu na državu, na moćnovca i na strane uticaje.“ To potvrđuju i zakoni o štampi već od 1944. godine. No, baš to je danas u opasnosti.Pokret otpora je zahtevao „da sva francuska deca imaju stvarnu mogućnost pristupa obrazovanju na najvišem stepenu“, bez diskriminacije. Reforme predložene 2008. godine susuprotne ovom predlogu. Mladi nastavnici, čiju borbu podržavam, na kraju su odbili da primene tu reformu zbog čega su im, za kaznu, smanjene plate. Negodovali su, „odbili poslušnost“, i ocenili da su reforme previše udaljene od ideala republikanske škole, pod prevelikim uplivom moći novca i da više ne razvijaju u dovoljnoj meri stvaralački i kritički duh.Ovim je dovedena u pitanje celokupna osnova socijalnih tekovina Pokreta otpora.

Srdžba je povod za otpor

Neki se usuđuju reći da država više nije u stanju da osigura troškove socijalnih mera. Zar je moguće da danas nedostaje novac koji bi sačuvao i nastavio te tekovine kad se proizvodnja bogatstva od oslobođenja, u doba kada je Evropa bila u ruševinama, znatno povećala? Osim ako razlog nije činjenica da je moć novca, protiv kojeg se Pokret otpora toliko borio, danas tako velika, bez obzirna, sebična a kojoj služe ljudi koji pripadaju vrhovima državne vlasti.Bankama, u međuvremenu ponovo privatizovanim, prevashodna briga je da osiguraju dividende i veoma visoke plate sopstvenim upravljačima a ne opšta korist. Jaz između najsiromašnijih i najbogatjih nikad nije bio veći; a trka za novcem i nadmetanje nikad toliko ohrabrivani.Osnovni povod Pokreta otpora je bila srdžba. Mi, veterani Pokreta otpora i borci za slobodnuFrancusku, pozivamo mlade generacije da održe u životu i ponesu nasleđe Pokreta otpora I njegove ideale. Mi im poručujemo: nastavite, pobunite se! Odgovorni političari, ekonomisti,intelektualci i celokupno društvo ne smeju odustati od borbe niti smeju pasti pod uticaj sadašnje međunarodne diktature finansijskog tržišta koje ugrožava mir i demokratiju.Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku. Ta su prava, koje je Univerzalna Deklaracija (o pravima čoveka) zapisala 1948, opšte važeća. Ako sretnete nekogako ne raspolaže tim pravima, pomozite mu da ih stekne.

Dva viđenja istorije

Kad pokušam da shvatim šta je izazvalo pojavu fašizma, šta je uzrok tome da su nas Hitler i Viši savladali, zaključujem da su se posednici, obuzeti sebičnošću, užasno plašili boljševičke revolucije. Dopustili su da ih vodi strah. Ali biće dovoljno ako se, danas kao i u ono vreme,energična manjina usprotivi, imaćemo dovoljno kvasca da se testo digne. Naravno, iskustvo veoma starog čoveka kao što sam ja, rođenog 1917. godine, različito je od iskustva mladih danas. Često molim nastavnike osmogodišnjih škola da mi omoguće da razgovaram sa učenicima kojima kažem: vi nemate iste razloge da se angažujete. Za nas, pružiti otpor je značilo ne prihvatiti nemačku okupaciju, ne prihvatiti poraz. To je bilo relativno jednostavno.Jednostavno kao ono što je sledilo, dekolonizacija. Zatim rat u Alžiru. Bilo je očigledno da Alžir treba da stekne nezavisnost. Što se pak Staljina tiče, svi smo mi, 1943. godine, pljeskali pobedi Crvene Armije nad nacistima. I mada je, kao protivteža američkom kapitalizmu,trebalo pratiti šta se dešava u komunističkoj Rusiji, kada smo saznali za velike staljinističke čistke iz 1935., potreba da se odupre tom neprihvatljivom obliku totalitarizma nametnula sekao nešto potpuno očevidno. Moja dugovečnost mi je pružila nebrojeno prilika da se pobunim.Ti razlozi su nastali pre kao potreba za angažovanjem nego kao posledica osećanja. Kao mlad student Ecole Normale bio sam pod jakim uticajem Žan-Pol Sartra, starijeg kolege. Mučnina, Zid, ali ne i Biće i Ništavilo, bila su za mene veoma važna dela u formiranju mojih pogleda. Sartr nas je naučio da kažemo sebi: „Odgovorni ste kao pojedinac“. To je bila anarhistička poruka. Odgovornost čoveka koji se ne prepušta niti vlasti niti bogu. Naprotiv,treba se angažovati u ime sopstvene odgovornosti kao ljudskog bića. Već sam bio vatreni sledbenik filozofa Hegela kad sam 1939. godine u Parizu ušao u Ecole Normale u ulici Ulm I pratio seminar koji je držao Moris Merlo-Ponti. Njegova predavanja bavila su se izučavanjem konkretnog iskustva, iskustva tela u odnosu na razum, razum u odnosu na čula. Ali moj prirodni optimizam, koji je činio da sam smatrao mogućim sve što se želi, upućivao me je više ka Hegelu. Hegelovo učenje smatra da duga istorija čovečanstva ima smisao: čovekova sloboda koja napreduje korak po korak. Istoriju čini niz sudara, uzimanje u obzir izazova.Istorija društva napreduje i na kraju, kad čovek dostigne potpunu slobodu, stičemo demokratsku državu u njenom idealnom obliku.Postoji, naravno, i drukčiji pristup istoriji. Napredak koji omogućuje sloboda, takmičenje, trka da bi se imalo „uvek još više“, može se doživeti kao razarajući uragan. Takvo je viđenje,uostalom, imao prijatelj mog oca – nemački filozof Valter Benjamin– sa kojim je zajednički prevodio na nemački „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta. On je zaključio da slika Angelus Novus švajcarskog slikara Pola Klea, na kojoj lik anđela širi ruke kao da želi da obuzda i odgurne nevreme, kojeg je Valter Benjamin izjednačio sa napretkom, nosi u sebi pesimističku poruku. Za Benjamina, koji je, da bi izbegao nacizam, izvršio samoubistvo useptembru 1940., smisao istorije je nezadrživi pomak iz nesreće u nesreću.

Ravnodušnost: najgori stav

Istina je da razlozi za pobunu danas izgledaju manje očigledni ili je pak svet previše zamršen.Ko naređuje, ko odlučuje? Nije uvek lako razlučiti koja nas, od svih postojećih tendencija,vodi. Nemamo više posla sa malobrojnom elitom čije delovanje jasno shvatamo. Nalazimo seu ogromnom prostoru koji je, to jasno osećamo, međusobno zavisan. Objedinjavanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svetu postoje stvari koje su nepodnošljive.Da bi ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: Potražite malo; naći ćete.Najgori pristup je ravnodušnost, reći „ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam“. Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čoveka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posledica, angažovanje.Već sada možemo utvrditi dva nova izazova:Ogromna razlika koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koja ne prestajeda se uvećava. To je ponalazak 20. i 21. veka. Danas u svetu veoma siromašni zarađuju jedva dva dolara na dan. Ne smemo dozvoliti da se taj jaz još više širi. Sam ovaj zaključak bi morao da navede na angažovanje.Ljudska prava i stanje u kome je planeta. Po oslobođenju, ukazala mi se prilika da sarađujem na izradi Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima, koju je Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila 10. decembra 1948. godine u palati Šajo u Parizu. Kao šef kabineta Anrija Ložijea,pomoćnika generalnog sekretara OUN, i kao sekretar Komisije za Ljudska prava učestvovao sam u izradi te Deklaracije. Ne mogu a da ne spomenem ulogu koju su u njenoj izradi imali Rene Kasen, narodni komesar za Pravdu i Obrazovanje vlade slobodne Francuske, u Londonu1941., koji je 1968. godine dobio Nobelovu nagradu za mir - i Pjer Mandes Frans, u okviruEkonomskog i Socijalnog Saveta, kome su tekstovi koje smo pisali bili podnošeni na pregled pre nego što bi ih pregledala Treća komisija Generalne skupštine, zadužena za socijalna,humanitarna i kulturna pitanja. Ta komisija, kojoj sam bio sekretar, brojala je pedeset četiri zemlje članice ondašnjih Ujedinjenih nacija. Reneu Kasenu dugujemo izraz „univerzalna“prava - umesto „internacionalna“, kao što su predlagali naši prijatelji Anglosaksonci. Jer to je bio izazov na završetku rata: osloboditi se pretnji kojima je totalitarizam opsedao čovečanstvo. Da bi ih se oslobodilo, trebalo je postići da se zemlje članice OUN-a obavežu da će poštovati ta univerzalna prava. To je bio način da se osujeti argument o punom suverenitetu kojim bi neka država mogla pravdati vršenje zločina protiv čovečanstva na sopstvenoj teritoriji. To je bio slučaj sa Hitlerom koji je organizovao genocid, smatrajući sebe gospodarem u sopstvenoj zemlji. Za nastanak te Deklaracije je, u velikoj meri, zaslužno opšte odbacivanje nacizma, fašizma, totalitarizma a zahvaljujući našem prisustvu zasluge takođe pripadaju i duhu Pokreta otpora. Osećao sam da je trebalo raditi brzo, ne podleći lakoverno licemerju koje je bilo prisutno u izjavama pobednika o prihvatanju tih vrednosti, koje nisu svi imali nameru da iskreno sprovedu u delo a koje smo mi pokušali da im nametnemo. Ne mogu odoleti želji da citiram 15. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: „Svakoima pravo na državljanstvo“; i član 22: „Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem međunarodne saradnje, a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake države.“ Iako Deklaracija ima deklarativnu a ne i pravnu snagu, ona je ipak odigrala važnu ulogu od 1948. do danas;kolonizovani narodi su je koristili u svojoj borbi za nezavisnost; ona je obogatila svest ljudi u borbi za slobodu.Sa zadovoljstvom zaključujem da se poslednjih decenija povećao broj nevladinih organizacija,društvenih pokreta kao što je Attac (Association pour une Taxation des Transactionsfinancières pour l'Aide aux Citoyens – Udruženje za oporezivanje financijskih transakcija za dobrobit građana), FIDH (Fédération Internationale des Droits de l’Homme – Međunarodna organizacija za prava čoveka), Amnesty International... koji su aktivni i uspešni. Očigledno su međusobna povezanost i korišćenje svih modernih sredstava komunikacija uslov efikasnosti.Mladima poručujem: gledajte oko sebe, naći ćete teme koje zaslužuju vašu srdžbu –postupanje prema imigrantima, ljudima bez dokumenata, Romima. Naći ćete konkretne situacije koje će vas navesti da pokrenete snažnu građansku akciju. Potražite i naći ćete!

Moja srdžba u odnosu na palestinsko pitanje

Danas me najviše ljuti situacija u Palestini, u oblasti Gaze, u Cisjordaniji. Sâm taj sukob je uzrok srdžbe. Svakako treba pročitati izveštaj Ričarda Goldstona iz 2009. godine o Gazi, u kome ovaj južnoafrički sudija, Jevrejin, koji čak izjavljuje da je cionista, optužuje izraelsku armiju da je za vreme tronedeljne operacije „Liveno olovo“ izvršila „dela koju mogu da se porede sa ratnim zločinima a možda, u izvesnim slučajevima, zločinima protiv čovečanstva“.Ja sam sa svojom ženom ponovo otišao u Gazu 2009. godine, zahvaljujući našim diplomatskim pasošima, da bih proučio na licu mesta činjenice koje spominje izveštaj.Ljudima u našoj pratnji nije bilo dozvoljeno da uđu u Gazu. Ni tu niti u Cisjordaniju. Posetili smo takođe i izbeglički logor koji je, još 1948. godine, podigla agencija Ujedinjenih nacija,UNRWA, u kome više od tri miliona proteranih Palestinaca čeka više nego neizvestan povratak na svoje posede. Što se pak Gaze tiče, u pitanju je zatvor pod otvorenim nebom za milion i po Palestinaca. Zatvor u kome su se ljudi organizovali da prežive. Naše pamćenje opseda ponašanje stanovnika Gaze, njihov patriotizam, ljubav prema moru i plažama, stalna briga o dobrobiti njihove dece, mnogobrojne i razigrane, više nego materijalna razaranja tokom operacije „Liveno olovo“, recimo, bolnice Crvenog polumeseca (islamska verzijaCrvenog krsta). Bili smo zadivljeni dosetljivošću kojom su podnosili nametnutu nestašicu.Videli smo ih kako, u nestašici cementa, prave cigle kako bi ponovo izgradili hiljade kuća porušenih tenkovima. Potvrdili su nam da je tokom operacije „Liveno olovo“ koju je vodila izraelska armija, bilo hiljadu četiri stotina mrtvih – žene, deca, starci koji su se nalazili u logoru – u odnosu na samo pedesetak ranjenih sa izraelske strane. Delim mišljenje južnoafričkog sudije. Pomisao da Jevreji mogu vršiti ratne zločine je nepodnošljiva. Na žalost,u istoriji ima malo primera da su narodi umeli izvući pouke iz sopstvene prošlosti.

Znam, Hamas, koji je pobedio na poslednjim izborima, nije uspeo da spreči lansiranje raketana izraelske gradove kao odgovor na stanje izlovanosti i blokade u kojoj se nalaze stanovnici Gaze. Naravno da mislim da je terorizam neprihvatljiv, ali treba priznati da odgovor na okupaciju od strane nebrojeno snažnijih vojnih snaga ne može biti samo nenasilan.Da li Hamasu ide u korist da lansira rakete na grad Sderot? Odgovor je, naravno, ne. Ne služi svrsi, ali se delo može objasniti beznađem stanovnika Gaze. Smisao beznađa je da se nasilje može shvatiti kao nemio zaključak neprihvatljivog stanja kojeg trpe. Tako se može reći da je terorizam neka vrsta beznađa. I da je to beznađe negativan pojam. Ne treba proizvoditi beznađe već nadu. Beznađe je uskraćivanje nade. Ono je razumljivo, rekao bih skoro da je prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Jer ne dozvoljava ishode koje može proizvesti nada.

Nenasilje, put koji treba da naučimo da sledimo

Ubeđen sam da budućnost pripada nenasilju, pomirenju različitih kultura. Na taj način čovečanstvo treba da prevali sledeću deonicu. Pridružujem se Sartru, ne može se oprostiti teroristima koji bacaju bombe, ali ih se može razumeti. Sartr je 1947. godine pisao:„Priznajem da je nasilje, u bilo kom obliku se manifestovalo, znak neuspeha. Ali to je neizbežan neuspeh jer živimo u svetu nasilja. I mada je istina da prizivanje nasilja održava nasilje koje se tako čini trajnim, takođe je istina da je to jedini način da se zaustavi.“ Na šta bih ja dodao da je nenasilje sigurniji način da se nasilje zaustavi. Nije prihvatljivo podržati teroriste kao što je, u ime tog principa, Sartr učinio u vreme alžirskog rata za nezavisnost ili atentata na izraelske sportiste za vreme Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine. To nije delotvorno i sâm Sartr će, na kraju života, postaviti pitanje smisla terorizma i njegovogo pravdanja. Reći „nasilje nije delotvorno“ mnogo je važnije nego saznanje da li treba osuditi ili ne one koji koji ga vrše. Terorizam nije delotvoran. Što se delotvornosti tiče, potrebno je uzdati se u nenasilje. Ako i postoji nada u nasilje ona je u poeziji Gijoma Apolinera: „Kako je nada silovita“; ne u politici. Sartre je u martu 1980., tri sedmice pred smrt, izjavio: „Treba pokušati objasniti zašto je današnji svet, koji je užasan, samo trenutak dugačkog razvoja istorije, tokom koje je nada uvek bila jedna od glavnih snaga revolucija i ustanaka i kako danas doživljavam nadu kao nacrt budućnosti.“Treba shvatiti da nasilje okreće leđa nadi. Njemu moramo pretpostaviti nadu, nadu u nenasilje. To je put koji moramo naučiti da sledimo; i ugnjetači i potlačeni. Treba doći do pregovora koji će učiniti da nestane tlačenje; to će pak ukinuti nasilje terorista. To je razlog zbog kojeg se ne sme dozvoliti nagomilavanje mržnje.Poruka Mendele i Martina Lutera Kinga nalazi svu svoju osnovanost u svetu koji je prevazišao suprotstavljanje ideologija i osvajački totalitarizam. To je poruka nade u sposobnost modernih društava da prevaziđu sukobe međusobnim razumevanjem i predostrožnim strpljenjem. Da bismo u tome uspeli treba se osloniti na zakone, čije nepoštovanje, bez obzira ko je počinilac, mora da izazove našu srdžbu. Ne sme se dopustiti da se gaze naša prava.

Za miroljubivu pobunu

Zabeležio sam – i nisam jedini – reakciju izraelske vlade suočenu sa mirnim protestima stanovnika grada Bil’id koji svakog petka, bez kamenja, bez nasilja, idu do zida protiv kojeg protestvuju. Izraelske vlasti su ocenile taj protestni marš kao „nenasilni terorizam“. Nije loše... Treba biti Izraelac da bi se nenasilje proglasilo terorističkim. Ono što ih, pogotovo, čini smetenim je delotvornost nenasilja koja izaziva pomoć, razumevanje, podršku svih onih u svetu koji su protivnici ugnjetavanja.

Krize danas

Produktivistički pogled, koji Zapad zagovara, doveo je svet u krizu iz koje se treba izvući korenito prekidajući sa strmoglavom potrebom „uvek još više“ i u oblasti finansija i u naučnim i tehničkim oblastima. Krajnje je vreme da prvenstvo dobije briga za moral, pravdu i trajnu uravnoteženost. Izloženi smo velikim opasnostima koje mogu prekinuti ljudsku avanturu na planeti koja bi postala nemoguća za život.Ali istina je da su od 1948. godine na ovamo postignuta značajna dostignuća: dekolonizacija,kraj aparthejda, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida. Sa druge strane, prva decenija 21. veka bila je razdoblje nazadovanja. To nazadovanje bih, delimično, objasnio predsednikovanjem Džordža Buša, 11. septembrom i kobnim potezima koje su Sjedinjene Države zbog toga preduzele kao, recimo, vojna intervencija u Iraku. Nas je zadesila ekonomska kriza ali nas nije navela da pokrenemo novu politiku razvoja. Takođe, samit u Kopenhagenu protiv globalnog zagrevanja Zemlje nije omogućio da se pokrene stvarna politika zaštite planete. Nalazimo se između užasa prve decenije i izgledima koje imamo u sledećim decenijama. Ali treba se nadati, treba se neprestano nadati. Poslednje decenije,one od 1990, svedočili smo je velikom napretku. Ujedinjene nacije su sazivale niz konferencija, 1992. godine o zaštiti okoline u Riu; o položaju žena 1995. godine u Pekingu; u septembru 2000. godine, a na inicijativu Kofija Anana, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 191 zemlja je usvojila Deklaraciju o Osam razvojnih ciljeva milenijuma, kojom su se posebno obavezale da do 2015. godine prepolove siromaštvo u svetu. Žao mi je što ni Obama ni Evropska unija još uvek nisu najavili koji će biti njihov doprinos stvaralačkoj fazi,oslanjajući se na ove temeljne vrednosti.Kako zaključiti ovaj poziv na pobunu? Tako što ću vas opet podsetiti da smo 8. marta 2004.,mi, veterani Pokreta otpora i snage za oslobođenje Francuske (1940-1945) prilikom proslave šezdesetogodišnjice Programa Saveta Narodnog Otpora, rekli da je doista „nacizam pobeđen, zahvaljujući žrtvama koje su podneli naše sestre i braća iz Pokreta otpora i Ujedinjenim nacijama u borbi protiv fašističkog divljaštva. Ali ta pretnja nije potpuno nestalai naš bes protiv nepravde je ostao nesmanjen“.Ne, ta pretnja nije potpuno nestala. Zato, neprestano pozivajmo u „istinsku nenasilnu pobunu protiv sredstava javnog informisanja koji našoj omladini jedino nude potrošačko društvo, nipodaštavanje slabijih i kulture, opštu amnneziju i preterano međusobno takmičenje“.Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:

STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI.
Svemu mogu da odolim osim izazovu!
Korisnikov avatar
Palma
 
Postovi: 3582
Pridružio se: 07 Jan 2011, 01:48

Re: Pobunite se!

Postod Timke » 25 Dec 2011, 16:56

Imam još fore. Čudi me da se niko ne buni. Možda i ne čita ove redke. I ne daje neki svoj sud ili mišljenje o Grku koji se stalno buni ili o Šopenhaueru. A što ne bi ja reko nešto pametno? Kad čovek dođe u te pozne godine ne može a da se ne pravi pametan. Doći u teskobu kada nisi ni tamo ni amo, spašavaš što možeš. Reko bi neko nadobudan - batrgaš se, otimaš se. A da li je to sve baš zaista tako? Više ljudi više vidi pa silom prilika još i gleda iz raznih aspekata. Želim da kažem da je sve u životu - BOL. I da ništa drugo i ne postoji! Uću u procep imeđu Scile i Haribde je završna scena. Veliko je pitanje, pitanje nad svim pitanjima, kako da do toga uopšte ne dođe. Ili još bolje : Šta si to tamo tražio? Kada bi sve bilo idealno, kako to neko zamišlja, nikada ni jedna majka ne bi ponovo iskusila bol porađanja, porođajnih muka. Pa neka muški rod malo bolje porazmisli i sebe priupita šta bi to moglo da bude? Žene to bolje znaju - ali neće da nam kažu! Ili kriju to u svojoj potsvesti. Možda se i stide. Ja sam lično protiv svakog bunta. Inače sam stoik po prirodi. I mislim da sam u pravu kada kažem da sudbina i suđaje - postoje! I još nešto - ko misli da proživi ovaj svoj život u sreći i blagostanju, uživajući, neka ostavi svako pametovanje pred vratima koja vode u Realni svet. Lepo je meni moja majka govorila : Okani se, sine, ćorava posla. Sve je pronađeno što je moglo i trebalo da se pronađe. Ove novatorije će da nas skupo koštaju. Doći će nam glave i lepog života!
Timke
 
Postovi: 159
Pridružio se: 02 Jun 2011, 07:36


Povratak na RELIGIJA ~ SOCIOLOGIJA ~ FILOZOFIJA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron