Duško Radović - Razmislite logično

Odgovori
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
Postovi: 11417
Pridružio se: 08 Dec 2010, 16:14

Duško Radović - Razmislite logično

Post od branko »

РАЗМИСЛИТЕ ЛОГИЧНО

O ЛАЖНОЈ УМЕТНОСТИ И ПРАВОЈ ЗАБАВИ

Један мали, јалови песник, који једва саставља почетак (песме) са крајем, дозволио је себи да се гнуша писаца који пишу за телевизију. Хтео је да каже да они нису мотивисани инспирацијом већ наруцбином. Али није умео ни то да каже, већ је рекао да раде „за потребе". Кад смо његову мисао развили, и реченицу довели до краја, испало је да он пише без потребе. Што је апсолутно тачно, и што може бити добар повод размишљањима о културној политици, која некритички, преозбиљно и снисходљиво прихвата све што се води у рубрици уметност, а са мало разумевања, поштовања, с висине и неозбиљно размишља и суди о свему што је забава. Без потребе (што значи без читалаца, без икаквог уметничког резултата) излазе часописи, у којима се, без потребе, објављују јадни и празни текстови, о којима се, без потребе, пишу неодговорни прикази; па онда, поново без потребе, излазе збирке тих текстова и књиге приказа о њима. Отуђеним дохотком читалаца опорезоване забаве значи требало би да се финансира ником потребна лажна уметност лажних уметника, а нема ни појединаца, ни установе, ни форума који би устали против те пародије. Не. Отменије је и мање ризично нападати забаву, забавну штампу, за којом постоји потреба и која има читалаца. Шегачити се са оном истом „већином народа" на коју смо се тако демагошки позивали у разним политичким приликама и неприликама.

МОЖЕ ЛИ СЕ НАРОД НАТЕРАТИ ДА БУДЕ СРЕЋАН?

Кад су ме, у једној источноевропској земљи, питали зашто ваши радници одлазе на рад у иностранство? Ја сам им кратко одговорио: зато што могу. И данас, кад део наше бирократске и догматске елите поставља слична питања зашто наши људи облаче, једу, слушају и читају оно што облаче, једу, слушају и читају ја немам бољег одговора: заиста, само зато што могу. Они имају то право, привилегију или срећу, да могу бирати где ће радити, како ће живети и у чему ће уживати. Они живе како живе, некако се носе са животом, и имају све више успеха у томе. Међутим, око њиховог малог стола и трпезе засела је комисија душебрижника и са гађењем инвентарише доказни материјал за нова суђења. Вегетаријанци им замерају што једу месо, непушачи што пуше, дијабетичари што не воде рачуна о шећеру, хомосексуалци што су једнострани, чираши што пију, хришћани што не мисле на Бога, догматичари што читају и слушају шунд. Грешни народ! Како ли ће се одбранити, када га оптуже да не разуме оно што не разуме, да не воли оно што не воли, и да неће оно што неће?! Можда би га требало натерати да буде срећан? У смислу, на линији, у складу са... итд. или, можда, ипак не?

О ЗАБАВНОЈ ШТАМПИ

У уском и дугом београдском дворишту живеле су две четворогодишње девојчице. Једна је била атеист, друга је веровала у Бога. Атеизам једне могао је стати у кратку и сиромашну реченицу: Бог не постоји, нема Бога! а вера друге била је поткрепљена богатим и сликовитим библијским легендама. Мала безбожница је лила сузе над сиромаштвом своје истине, док се њена вршњакиња разметала раскошним сликама заблуде. Бог не постоји, али постоји човек. Гледајући тог малог пораженог човека, то сироче без бога, које није могла задовољити и утешити само истина да га нема, узбудио сам се пред ноторном чињеницом да је има више и лепше него нема, и да би човека уништила пустош истине, да му није утехе. Од највећих шарених лажа, религија и уметности, до ових малих, око којих се споримо. И забавна штампа је једно има, каквотакво, неупоредиво богатије и радосније од сваког нема. Њене слике и приче су ипак лепше и привлачније од истине да су, можда, плитке, површне и лажне.

О ПРАВУ НА ЗАБАВУ

Изузимајући неке инциденте, текстови забавне и народне музике се побољшавају. Такође сматрам да су текстови у новокомпонованој народној музици бољи од оних у забавној. При том не узимам у обзир Арсена Дедића и још неке вредније ауторе. С друге стране, тврдим да су текстови опера лоши, глупи, неписмени. Хоћу да кажем и то да се у основи не слажем са ириступом који је овде дошао до изражаја у односу на народну и забавну музику. Као обичан слушалац желим да браним оно што се овде напада. Да се супротставим некаквој гадљивости према овој врсти уметности. Сиротиња из свог цепа, буквално, плаћа своју забаву. А с друге стране се дају огромне паре за такозвану праву уметност. Желео бих да знам колико износи та сума и до каквих је резултата довело њено трошење. С једне стране држимо предавање простацима, а с друге, кад се нађемо у високим форумима, с највишег места одређујемо и одобравамо иеке културпе обавезе које иемају вредности. Такав је случај са школским уџбеницима, са букварима за прваке, са лектиром. Све чиме се овде присутни разонођују, сва та култура коју они конзумирају је дотирана и кошта грдне паре. А сиротиња ужива у опоме што својим новцем плаћа. Она ужива у ономе у чему жели и може да ужива. Не могу се проблемима народа бавити људи који су гадљиви, који немају везе са њим и које тај народ и његова разонода нервирају. Само онај који разуме народ може да се брине о њему и његовим потребама. Остали, ако то желе, нек се затворе у институте и друге уске кругове и нека се баве својом културом. Не, ја не заступам просташтво већ говорим веома широко. Зашто се наша наука не бави Предрагом Живковићем Тозовцем, Корни групом, кад је очигледно да је то музика нашег доба? Зашто не проучава феномен Миодрага Петровића Чкаље? Зашто не извуче неке закључке из тих појава? Ја сам, на пример, доста давно, три године учио да свирам на гитари и на крају сам одустао јер нисам имао скоро никаквог успеха. А од када се појавила рок музика, стотине хиљада наших младића је научило да свира гитару и то веома добро. Зар да у име некога и нечега одбацимо тај огромни фонд знања и умећа, стечених на лак, безболан и бесплатан начин? Ја нисам за то. Нисам ни за то да фаворизујемо људе који живе од буцетског новца на рачун оних који живе од свог рада и свог новца, а који су бржи и вреднији од оних првих.

О ИЗЈАВИ „ЖИВИМО У ТАКВОМ ВРЕМЕНУ"

У свету је све моћнија индустрија зла и око зла. И више је готово немогуће борити се против зла а тиме не изазвати тешке економске и социјалне потресе. Статистичари ће вам доказати да је зло веће добро од самог добра. Дуванје, на пример, тешко бранити али још теже нападати, због неколико хиљада породица које живе од њега. Алкохолизам је зло. Али, од тога зла живе: произвођачи, посредници, продавци... Затим: лекари, болнице, индустрија лекова, новине. Од једног алкохоличара живи четворо здравих и трезних. Ако буде пронађен лек против смрти, на њега неће пристати они који живе од смрти. Тако ће ускоро бити и са порнографијом. Нећемо јој се моћи супротстављати, сада из нових, оправданијих, социјалних разлога: већ данас и код нас од порнографије живи неколико хиљада породица. Модела, фотографа, графичких радника, продаваца и уредника. Ти парадокси екологије јесу друштвени контекст одговора на ваше иитање. Свлачење на сцени је, пре свега, трагање за новим леком против досаде, све теже болести наше цивилизације. Детерцентска психологија стигла је и у позориште... Дођите да видите оно што још никад нисте видели!... Представа са оксиланом!... Биће вам мање досадно него на Хамлету. Данас се свлаче, док и то не досади. Сутра ће се убијати. То ће, такође, бити шокинг, за извесно време. Борећи се против једног зла, човек је створио ново зло. И није увек умео да изабере мање. И поново смо пред основним питањем: да ли човек може да мења себе и свет, свесно и према пеком циљу? Не знам. Знам да је све више људи који своје понашање објашњавају и правдају понашањем других. И све је више оправдања за све јер „живимо у таквом времену". Мало је оних који не пристају да живе у туђем времену. Мало их је, јер је то све теже.

О ЈОШ ЈЕДНОЈ ИЗДАЈИ УМЕТНОСТИ

На Убу пре двадесетак дана линчовали су једну фудбалску екипу. Масован, хистеричан линч због непризнатог гола. Неколико стотина избезумљених навијача против шаке беспомоћних један од безазлених куриозитета наше фудбалске егзотике. У исто време у Пули је приказан „Човек из храстове шуме". Дочекан како и доличи на нож. Мића Поповић није успео да протури своју рафинирану нијансу о четницима. Прозрела га је чак и вечерња штампа: Леон Давичо, главни и одговорни уредник „Политике Експрес", био је спречен великом новинарском авантуром на Јадрану. Перо је узео његов заменик Божидар Богдановић. Патетичним курзивом, ова новинарчина, храбар момак, ошинуо је по издајничким филмовима са последњег пулског фестивала. Чолић и Адамовић били су деликатнији и конфузнији, изузимајући једно исто светло место код обојице: на нокушај рехабилитације четништва они духовито одвраћају старом Дражином лозинком „Још није време". Тако је, поново, конфузна уметност дошла под бич штампе којој је све јасно. Лаки родољуби оверили су за ову годину легитимацију своје оданости. Уметници још су једном издали социјализам. Сви починитељи ратних недела лично су одговарали за своје злочиие. Идеологија и дисциплина нису никог спасли. Кад је уметник почео да трага за коренима зла у човеку ухватили су га на делу: ви сте сентиментални! Они су клали а ви сте сентименталии!... Зашто су клали? хтео би уметпик да пита и себе и друге; мећутим, касно је, реч имају они којима је све јасно. Они су без те тужне привилегије да мисле, трагају и греше. За њих линч на Убу је спортска дисциплина, објавл,ен је уз остале спортске вести. Да се не споримо даље, различите су нам побуде. Међутим, дозволите, и овако се може мислити: Ако су корени масовних личних злочина у мраку и примитивизму људи и идеологија, и ако се један део наше штампе снисходл.иво приклања том мраку и примитивизму, онда је један од далекосежних путева борбе против зла у човеку борба против тог дела штампе која сеје мрак и глупост, којој, заокупл.еној тиражом и дохоцима, не пада на памет да стварно стане у службу иарода и револуције (...)

ЛАЖИ КВАРЕ ЈЕЗИК

По мом мшшвењу, ништа толико не квари језик као лажи. А лаж је свако незнање, свака неистина и свака неискреност. Све што у језику није здраво и лепо рођено је у лажи. И нема других могућности за борбу против овог зла сем супротстављања лажима. Политичким, научним, уметничким. Лажни положаји, лажни људи, лажне акције све је то подвргло мишљење и језик својим извитоперепим потребама, произвело карактеристичне обрасце и клишеа, конституисало неке своје језике, који су више у функцији препознавања него споразумевања. Да ли сте „наш" или „њихов" то се у јавном општењу процењује само са становишта језика а не и аргумената. Зна се како „наши" говоре. Ако сте неопрезни, одаће вас један придев или један глаголски облик. Трсбало би, рецимо, анализирати речник свих оних јалових покушаја да се нешто каже о такозваном прожимању рада и културе. Без јасне представе о предмету, подстакнути само његовом нолитичком конјуктуром, аутори свих тих лажних размишл.ања затрпали су нас накарадним фразама, без мрве смисла и истине. Ни та лаж се пије могла одржати у правом и здравом језику већ је мањак у чињеницама морала покривати вишком несувислих речи. Увек кад чујем помодну реч политичког жаргона „зацртати" најежим се. Реч је и ружна и неозбиљна. Зацртава се тек да се зацрта, да се магловито значење покрије одговарајућим именом. „Зацртати" је један од глагола који никад не означавају радњу. Телевизија је још увек веома атракгивна, гледа је и слуша много људи. Толико је утицајна да ће нас или научити или одучити да мислимо и говоримо. Језик њених информација је оскудан и ружан, дестилисан, без мириса и укуса, лишен сваке индивидуалности. Смењују се ликови и гласови али на једној истој, излизаној фрази, која је одавно престала ишта да значи. У тим ипформацијама пема активног и провокативног мишл>ења, све је само звук залеђених облика. Опет се ради о лажи. Од свега што би могла и требало да каже, телевизија се заштитила опрезношћу и страхом да не погреши. Не обраћа се гледаоцима већ онима од којих страхује. И не учи нас како да политички мислимо већ како да се иолитике чувамо, каквим снасоносним фразама да избегнемо свако лично и активно учешће. Невероватно је да има много људи који то сматрају добро обављеним послом. Или се ми не разумемо у нолитику или не мислимо на исту нолитику. Било би, даље, занимл.иво анализирати какав утицај врши енглески језик увозне попмузике на речник и реченицу домаћих тинејцера. Тај притисак је све гласнији и атрактивнији и заслужује и ову врсту пажње. Марина Туцаковић, писац текстова за наше попепигоне, мало мисли и само покрива позајмљену музичку фразу бесмислицама одговарајућег трајања. Она и њени композитори пресликавају само споља ииаче лепу и паметну музику и постају аутори често високотиражних лажи. Има миого посла а мало оних који би активно и одговорно бринули ту друштвену бригу. Није ни популарно ни отмено указивати на то да имамо неписмених буквара, ненисмених уцбеника, полуписмених доктора књижезности и књижевних критичара. Наши друштвени и културни радници, лажни борци и активисти, окренули су се својим бригама и интересима, организовали у мање или веће интересне заједнице и баве се само оним од чега имају непосредне практичне користи. „Политика", ако мисли озбиљно, мора и сама научити да разликује пежне, феминизиране, лепо васпитане и неутралне мислиоце од оних који би искрено, ангажовано и одговорно хтели да дежурају у језику и култури.

О КРИТИЦИ И НАГРАДАМА

Ми немамо праве принципијелне, храбре и доследне критике. Тако смо несрећно удесили свој живот, изборили смо се за толико мало самосталности, своје амбиције толико смо учинили зависним од других, наши ставови засновани су у тој мери на другарским пажњама и обзирима, да је све теже веровати ономе што се код нас јавља као критичко мишљење. Критика више није одговорни морални чин већ кукавичко прилагођавање појединцима и групама од какветакве моћи и утицаја. И све је теже препознати прави друштвени и културни интерес у понашању (пре него мишљењу) критичара. Чешћи су случајеви интелектуалне корупције, критика све више постаје посао, могућност за различите услуге и противуслуге. Мало је оних који имају самопоуздања, храбрости и нерава да се боре за своје истине и заблуде. Већина је кренула пречицама непосредних, практичних интереса. Права мера непринципијелности и недоследности наше уметничке критике је, пре свега, у ономе што је прећутала. Ћутати о лошим књигама и делима својих уметничких пријатеља и савезника и добрим делима оних који вам нису у интересном сродству то је већ обесхрабрујућа пракса наше текуће критике. Кад, рецимо, један новинар, са књижевним претензијама, у два месеца два пута нападне дело Десанке Максимовић, то би могло личити на храброст. Могли бисте му опростити заблуду, ако већ тако мисли и жели и сме то да каже. Међутим, ради се ипак о ограничеиој и строго контролисаној храбрости. Јер он, из одређених обавеза и обзира, мора често и да ћути... То је део мојих размишљања поводом ваше анкете о наградама и избору и раду жирија. Желео сам да укажем на околности које рађају одлуке жирија и на награде које је често тешко разумети и прихватити. Када бисмо имали квалификовану и принципијелну критику, што значи и критичаре, додела награда би, у много случајева, била само пука или часна формалност.

О КУЛТУРНОЈ ПОЛИТИЦИ

Лоше књиге може писати свако. Међутим, писцк су само они који их пишу. А да је бол.е бити лош писац него паметан и поштен човек, то показују искуства наше културне политике и праксе. Ми имамо врло развијену културпу социјалу која брине о младим људима што не умеју радити, али то и не воле, и који не умеју писати, али то воле. У ту малу и јадну и ником потребну писменост друштво улаже велик новац: дотира часописе за прве кораке и афирмацију неписмености, на много различитих начина иомаже штампање збирки тих неписмености, даје, дакле и плаћа, простор за приказивање таквих збирки. Не ретко, додељује и награде таквим неделима. А кад један лењ, доколичар, почне писати и објављивати, неко ће га већ препоручити а неко иримити у друштво или удружење књижевника. А ту онда почињу нове обавезе друштва. Бити члан то је код нас висок друштвени ранг: чланови имају права на станове, апанаже, на строг културни центар. Без икаквих обавеза, они једино имају права: да питају, да кукумавче, да траже, да изражавају незадовољство третманом, да не скидају с дневног реда „своје питање". Нико их не тера да пишу, а они се жале да се од писања не може живети. Уместо да раде нешто друго, да сами, достојанствено, реше нека лична егзистенцијална питања, као сав остали свет, они се жале да „немају услова" за бављење глупостима. И ту се друштво поново узврпољи, занемари неке далеко прече потребе, одваја од уста и улаже нова средства у развој и процват ових интелектуално и морално недовољно развијених подручја. Они, најчешће, имају далеко више времена него образа, па тумарају градом с адресама разних секретаријата и фондова, седе данима и годинама по чекаоницама, расплакују недужне секретарице сладуњавим анегдотама о „уклетим генијима"... Са сликарима је слично, с филмским радницима такође: лоше слике може правити свако, међутим, сликари су само они који их праве... И онда редом, све као горе. Таква културна политика мора бити стимулативна за незнање и нерад. Све је више младих људи који се, код првих озбиљнијих неспоразума с мамом, татом, математиком или биологијом, на овај или сличне начине стављају под заштиту државе. Даље негативне последице овакве политике су следеће: тек кад добију све што им не припада, чланови се на прави начин суоче са собом и сопствеиим заблудама. Такозвани нормални услови за стваралачки рад само су им омогућили да пруже нове доказе о немоћи. Ни то им, разуме се, не може одговарати, па се поново јављају, с новим суманутим захтевима: да се успеси и признања „додељују" равномерно, да су лоши писци (уметници) неправедно запостављени, да „није нормално" да неки у свему имају успеха а неки ни у чему и сл. Кад се избезуме, они су, најчешће, иницијатори јадних и танких идеолошких кампања, под паролом да, по природи ствари, лоши уметници морају више волети своју земљу или социјализам него добри. Добрима, ваљда, то и није толико важно. Ја сам, дакле, нротив овакве културне социјале. За то сам да се и ова „црква" одвоји од државе, и да свако верује у себе на свој ризик и о сопственом трошку.

О ПРОПАГАНДИ ЧИТАЊА

Збуњено и жалосно изгледају неки од телевизијских пропагатора књига и читања. Тешко долазе до правих речи, једва их изговарају, са стрепњом пратимо да ли ће срећно стићи до краја сваке реченице. Судећи по њима, читање није ни лако, а можда ни здраво. На тој истој телевизији виђамо и неке људе који не читају књиге. Они нам изгледају много боље. Природни су, једноставни, озарени неком светлошћу која не долази од књига. Због тога, кад на екрану угледате мученика, ошамућеног од књига, не можете а да се не штрецнете пред том дилемом и тим искушењем читати или не. Има нечег неприродног и нездравог и у самом чину представљања и популарисања књига. Све је то намерно, намештено, више силом него од срца и од неке лепе, неминовне нужде. Та телевизијска куртоазија према књизи и култури, без правог повода и расположења, не може бити ведра. Суморан је механизам који њу рађа. Такве поруке могу имати смисла и ефекта само ако су у стању да у гледалишту изазову читалачку радозналост и глад. Онај који их емитује морао би бити прави литерарни гурман, по њему бисмо морали закључити да је то што нам препоручује лепо и укусно. Погледајте Мона Лизу домаћих малих екрана, народну пијанисткињу Радојку Живковић, са оном љупком рупицом стидљивог женског смешка. Она не говори већ нам читавим својим бићем доказује да је лепо то што ради. Она има шарма. А како је шарм атрибут искључиво за лакше музичкозабавпе жанрове, нема га у већем делу такозваног озбиљног програма. То би могло бити једно од објашњења зашто нам народ још увек више пева или запева него што чита.

О УЧЕНОСТИ И УМЕТНОСТИ

Љубитељи уметности, лаици, могу разумети само велика и вредна дела. Они немају одговарајућег образовања да би могли схватити и волети оно што је лоше. То је привилегија учених. Учени нису прости као лаици. Лаици су лењи и површни, они би да се забављају. Уметност сматрају радошћу, за коју нису потребни никакав рад и мука. Учени нису толико примитивни да би се могли тако безазлено радовати. Они морају научити да разумеју уметност. За њих је разумевање уметности велики рад и мука. Учени су за чисту ученост. Они више уживају у сопственој учености него у уметности. Они су гадљиви на тај лаички дар да се нешто може непосредно доживети, без анализе и аргумената. Учени рационално, готово математички, долазе до својих закључака и оцена. Зашто је то тако? Ја мислим да су наглашено и нападно учени ограничених интелектуалних и емоционалних могућности. Њима нешто крупно и значајно недостаје да би лежерно и елегантно могли да се баве уметношћу. Учени су учили и научили да буду учени. Уместо разборитости и једноставности, они су своја тумачења уметности претворили у досадне формуле и јалове фразе. Код њих ничега нема на први поглед. Они лепоту не могу доживети али је могу доказати. Учени, поред осталог, имају и „укуса". То је онај мртви, непокретни укус, научени, професионални укус који је кратак и немоћан пред разноликим испољавањем уметности. Учени су опасни. Они су амбициозни, агресивни и организовани. Толико су опасни и утицајни да су успели да створе своју уметност. Уместо оне наивне и чедне, пуне тајни, недокучиве и непрегледне, добили смо осмишљену уметност. Празну и хладну, без духа и дара, незанимљиву, али засновану на строгим принципима учености. То је данас владајућа уметност. Не волимо је, али се плашимо.

О ДОСАДНОЈ УМЕТНОСТИ

Бити досадан, то би морало да значи бити непријатељ човека, и живота уопште. Међутим, није тако. Досада је усвојена као друштвени критеријум, као сиионим за озбиљност и марљивост. Ако се не разумете у уметност, а одлучујете о судбини уметности и уметника, онда вам досадна уметност мора личити на праву. Ако је уметност уопште досадна и неразумљива, онда је то логично. Досадна уметност је патетична. Велике слике, дебеле књиге, бескрајне композиције. Патетика марљивости а не дара. То је уметност без читалаца, гледалаца и слушалаца. Што је само доказ да је отмена, да не прави компромисе са сумњивим укусима. Тако мале Ђокице замишљају уметност. Она се прави као уметност, по угледу на уметност, настала је из уметничких а не личних искустава и нема ничег субјективног и аутентичног. Досадну уметност најчешће производе привилеговани и дотирани уметници. Они који немају обавезе према људима већ искључиво према институцијама. Досадна уметност и може постојати и живети само на туђим парама. Бирократе су обожаваоци досадне уметности. Има и других обожавалаца, међу лажним стручњацима и критичарима. Они су импресионирани досадом, досада их узбуђује, своје најлепше мисли и речи поклонили су досадној уметности. Што нисмо имали и нисмо знали да бисмо волели да имамо. Пример: Фадил Хаџић. Измисле и поклоне нам једно, и одмах беже, иду даље, трагају за другим. Познати су једино по томе шта су урадили. Они испуњавају културни живот, и живот уопште, здравим немиром, динамиком, радошћу дешавања. Размислите логично: Од кукања вајде нема, не може бити вајде ни од јалових састанака и говорника; вајда је у раду, у радионицама и радницима, самоиницијативним, агресивним и храбрим. Једино њима дугујемо заборављену захвалност.

О ЛЕПОМ

Лепо није лако
Ми смо се прилично размазили и распустили, и још увек слушамо и иевамо само оно што волимо. Тако је и са књигама и телевизијским програмом: и ту бирамо само оно што волимо. Тако нам је најлепше и најлакше. Ми радимо оно што би свако могао да ради. И у томе је разлика измећу нас и културног света. Културан свет се понаша онако како неће и не може свако: они читају и гледају оно што не разумеју и слушају и певају оно што не воле. Они знају и признају оно што ми нећемо: све што може разумети и волети обичан човек, то мора много личити на њега. А ако личи на њега, томе се заиста не могу дати атрибути укуса и квалитета. Сами најбоље знамо какви смо. Обичном човеку, ако је примитиван, најближе је оно што највише личи на њега. Мећутим, исти такав човек, ако је културан, ужасава се свега што би му могло бити слично. Само не то! Треба бити неко други и читати, гледати и слушати нешто друго. Зато, ако имате и мало личних и друштвених амбиција, радите само оно што не волите. Читајте што вам се не чита, слушајте што вам се не слуша, певајте што вам се не пева. Добро може бити само оно што ми не волимо.
Лепо није једноставно
На једном од београдских филмских фестивала кратког даха и метра, прву награду у конкуренцији цртаних филмова добио је филм Ватрослава Мимице Мува. Тај тешки и неразговетни ораторијум боје и звука варирао је танку и баналну метафору, која се данас још само иронично може називати кафкијанском. Жири није насео једноставности, сликовитости и допадљивости Довниковићевог филма Радозпалост. Прорадио је механизам оног истог социјалног комплекса: у ономе што разумемо нема ничег сем оног што смо разумели. У свему другом, мутном и неразговетном, претпостављамо морало би бити још нечег. Жири је самокритично проценио да би морало бити бедно и празно оно што он може разумети. Гласао је за оно што не разуме, уверен да је баш због тога боље. Важно је не бити глуп и прост. Треба стегнути зубе и одолевати свему што би хтело да нам се допадне. Васко Попа нас учи: да би нам се открио смисао песме, то најпре треба заслужити.
Што значи нема глупих песама, већ само глупих и лењих читалаца. Ко је луд нека буде глуп. Ви немојте. Није уметност због нас, да би нам се допадала, да би мас увесељавала својим прецизним и ефектним открићима. Не, него ми постојимо због уметности. И морамо учинити све да бисмо је били достојни.
Лепо није за свакога
Свесни смо тога да је лаички и вулгарно размишљати логично. Истина, којој би такво размишљање могло служити, више не постоји. Рецимо: данас се милиони мдадих људи у свету баве и забављају лепом и добром попмузиком. Никада још добра музика није имала толико иристалица и интерпретатора, нити је икад до сада та врста забаве била толико квалитетна. Млади су озвучили нашу планету од Северног до Јужног иола, музика влада светом. Било би здраво и корисно логично размислити и закључити да је то празник музике и културе. Међутим, они који су најквалификованији и најпозванији да тако закључе и да се томе радују, истовремено су чувари привилегија и не воле музику која се дешава ван њихове надлежности и без њихове арбитраже. Они, истина, не слушају ту музику, њих она нервира, али чврсто стоје иза начелних ставова да не може бити добро ништа што има толики број раздраганих љубитеља и присталица. Допадање и забава су два проклета и прогнана појма. Отменост и елитизам праве уметности бране мали тиражи и празне сале. Остаје како смо рекли: лепо је само оно што ми не волимо, добро је само оно што не разумемо.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Odgovori

Ko je OnLine

Korisnika u ovom forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju