Izlazak iz krize?

[branko]

AUTORSKI TEKST MINISTRA PRIVREDE POSLE KOJEG NIŠTA NEĆE BITI ISTO

Najbolji signal stranim investitorima jesu uspeh i profit domaćih firmi. Strani investitori su nam potrebni i oni su poželjni. Ali strani investitori su šlag na torti. Domaća privreda je torta. Nama je propala torta. Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je, naravno, kapitalna budalaština.

piše Saša Radulović

Srbija vodi promašenu ekonomsku politiku u poslednjih deset godina. Ekonomsku politiku baziranu na javnoj potrošnji, uvozu, državnoj privredi, subvencijama, bacanju novca u bunar, korupciji, odsustvu smislenih reformi i večitoj nadi u strane investitore koji će preporoditi Srbiju. Ovo živo blato nas je koštalo ne samo tih deset izgubljenih godina, već i 300.000 izgubljenih radnih mesta, uništene privrede, javnog duga na nivou 60% BDP i deficita koji ove godine a i naredne - prelazi 6%.
Naša nada u strane investitore kao spasioce Srbije mitskih je dimenzija. Od nje je možda jedino veća želja da izbegnemo suočavanje s realnošću. I želja da se ne promenimo. Da sve ostane isto. A da nam nekim čudom bude bolje. Pošto nismo u stanju da se promenimo, logično je da su nam strani investitori jedino rešenje. Jer drugo nemamo. Oni su nam omiljeni neizrečeni izgovor zašto i nije tako strašno što se ne menjamo. Neko drugi će umesto nas. Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština. Svi investitori, domaći ili strani, posluju zbog profita.
Ako sami sebi ne pomognemo, neće nam niko pomoći. Glavni fokus ekonomske politike mora da bude domaća privreda. Domaći privrednici. Domaći investitori. Domaću privredu čine sva privredna društva koja posluju u Srbiji, zapošljavaju u Srbiji i plaćaju porez u Srbiji, bez obzira na to da li su u vlasništvu građana Srbije ili stranih lica. Glavni fokus ekonomske politike mora da bude rasterećenje domaće privrede i stvaranje dobre poslovne klime za poslovanje. Najbolji način da privučete i strane investitore jeste da napravite zdravu državu i dobro poslovno okruženje za domaću privredu. Najbolji signal stranim investitorima jesu uspeh i profit domaćih firmi. Strani investitori su nam potrebni i oni su poželjni. Ali strani investitori su šlag na torti. Domaća privreda je torta. Nama je propala torta.
Sproveli smo katastrofalnu privatizaciju. Umesto velike generacijske prilike da preporodimo privredu, privatizacija se pretvorila u veliku pljačku. Kao pripadnika te generacije, sramota me je. Veliki deo privatizacije sveo se na grabež za građevinskim zemljištem. Novi vlasnici su uzeli velike kredite od banaka i umesto da novac upotrebe za razvoj preduzeća i rast osnovne delatnosti, izvlačili su ga preko svojih offshore firmi i doveli svoje firme na rub propasti. Država je sve nemo posmatrala. Zašto bi neko to uradio sa svojom firmom?
Prvo, firma nije zaista njihova. I za privatizaciju su od nekog dobili kredit. Ali zato je njihova offshore firma. I o njoj su zaista i vodili računa. Ova preduzeća su za sobom povukla i banke koje su im dale velike kredite. Zvanični NPL (problematični krediti) banaka prema privredi iznosi 22%. Nezvanični NPL kod nekih banaka iznosi i 50%. Među njima su naše najvrednije fime sa zdravom osnovnom delatnošću.

Zauzdavanje deficita

Dve najvažnije mere za zauzdavanje deficita tiču se preduzeća u restrukturiranju i javnih preduzeća.
Na preostala preduzeća u restrukturiranju, nekadašnje gigante, njih 179, godišnje bacamo 750 miliona dolara. U njima je zaposleno preko 50.000 radnika. Pored ovih firmi, Agencija za privatizaciju upravlja s dodatnih 430 preduzeća sa preko 50.000 zaposlenih. Ukupno preko 100.000 ljudi. I to naravno nije sve. Agencija za privatizaciju ima u svom portfoliju i dodatnih preko 900 kompanija u kojima država ima manjinsko vlasništvo. Tu je zaposleno još preko 135.000 ljudi.
A onda idu javna preduzeća. Njih gotovo 600. Na javna preduzeća trošimo dodatne stotine miliona evra godišnje. Javna preduzeća kod nas nisu izvori profita, već deo socijalne politike s ogromnom cenom po celo društvo. I štetnim ugovorima, kupcima i dobavljačima, preko kojih se izvlači ogroman novac i sliva u privatne, uglavnom partijski obojene džepove.
Za sva ova preduzeća napravili smo čitav sistem subvencija, fondova i državnih agencija, sistem neplaćanja računa, sistem privilegija i uništavanja zdrave konkurencije. Oko ovog sistema je tokom godina izgrađen i širok krug ljudi okupljenih oko političkih partija koji su korisnici tog sistema. Koji parazitira na leđima zdravog tkiva privatne privrede.
Ovo su najveći uzročnici našeg deficita i rasta javnog duga. Ovako više ne može. Kao država, kao društvo, moramo da kažemo - dosta. Sva preduzeća moraju da se postave na zdrave temelje, ako za to postoji mogućnost. Da se restrukturiraju i oslobode dugova. Ako ne, moraju da se ugase. Privreda mora biti bazirana na profitu. Svaka zdrava privreda bazirana je na profitu.
Šteta po društvo je veća od bačenog novca i samog deficita. Najveća šteta je u obesmišljavanju zdravog poslovanja zasnovanog na konkurenciji, profitu i pozitivnoj selekciji koju oni nose. Taj sistem ubija svaku inicijativu, svaki pokušaj stvaranja zdrave privrede. Interesi korisnika sistema direktno su suprotstavljeni interesima društva i bore se da spreče svaki pokušaj uklanjanja parazita i uspostavljanja zdravog društva. Cenu plaćaju svi građani Srbije. Sva naša deca.
Da bismo zauzdali deficit, moramo da smanjimo javnu potrošnju. Da prestanemo da bacamo novac u bunar. Perpetuum mobile ekonomija ne funkcioniše. Subvencije ne rade. Da rade, nakon deset godina, imali bismo rezultate. Nadam se da su rezultati očigledni svim građanima Srbije. Moramo da kažemo - dosta. Anglosaksonci kažu da kad se čovek nađe u rupi (u problemu), prva stvar koju treba da uradi jeste da prestane da kopa. Rešenje nikad nije dublje u rupi.
Ministarstvo privrede je uvelo princip potpune transparentnosti trošenja novca poreskih obveznika. Mislim da je konačno došlo vreme da shvatimo da novac pripada poreskim obveznicima. Radniku iz Pirota, čistačici iz Beograda, penzioneru iz Valjeva. I da se prema novcu građana Srbije moramo odnositi odgovorno. Na svojoj internet stranici ministarstvo je objavilo detaljne podatke o izvršenju budžeta na mesečnom nivou kako za ministarstvo, tako i za sve agencije koje su nadležnosti ministarstva. Uključujući i spisak svih pravnih lica koja su dobila novac poreskih obveznika i iznosi koje su dobili. Bez izuzetka. Ministarstvo je u prvih sedam meseci ove godine mesečno trošilo oko dve milijarde dinara, u avgustu je potrošilo 4,5 milijarde. U septembru 25 miliona dinara. Razlika su subvencije.
Ministarstvo privrede je početkom septembra pokrenulo veliku akciju pravljenja "ličnih karata" za svih 609 preduzeća iz portfolija Agencije za privatizaciju, kao i za 35 javnih preduzeća u vlasništvu države. "Lične karte" javnih komunalnih preduzeća biće rađene u drugom krugu. "Lične karte" su jednostavne Excel tabele u koje su uneseni finansijski izveštaji, popisi i procena vrednosti imovine, popis obaveza, kupci, dobavljači, hipoteke, sudski sporovi. Ko god vodi uredno knjigovodstvo, nije mu potrebno više od sedam dana da sačini "ličnu kartu".
Uspostavljen je i princip da novac više neće biti bacan u bunar. Sva preduzeća u vlasništvu države koja su u problemima mogu da dobiju pomoć tek nakon što popune "ličnu kartu", i to samo u kontekstu izvršenja plana restrukturiranja i postavljanja preduzeća na zdrave noge. Ovo važi i za Galeniku, i za Simpo, i za Politiku, i za FAP, i za Srbijagas. Važi za sve.
Otpori su ogromni. Posebno u javnim preduzećima. Već polako prerastaju u otvoren otpor i pretnje.
Direktori i rukovodstva firmi su izgleda verovali da je to samo prolazna akcija. I da će ipak dobiti novac kao pre. Pa su otezali i izbegavali da dostave tražene podatke. Nadam se da su konačno shvatili da pomoći bez restrukturiranje neće biti. Na kraju su počeli da sarađuju.
Postavili smo nov okvir za privatizaciju. Napravljeni su nacrti zakona o privatizaciji i zakona o stečaju i oni su pred vladom ove sedmice. Očekuje se njihovo usvajanje do Nove godine. Ključne reči u izmenama zakona su potpuna trasparentnost, javnost i odgovornost državnih organa. Prvi korak ka transparentnosti je objavljivanje "ličnih karata" za sve firme koje se privatizuju. Svi potrencijalni investitori mogu da vide sve relevantne podatke o firmama koje se privatizuju. Cilj restrukturiranja je da se očiste kompanije, eliminišu dugovi, i da se za tako čiste firme pronađu kupci.
U skladu s novim zakonom o privatizaciji, sva rukovodstva koja ne sarađuju s državnim organima biće smenjena. Uvodi se obaveza analize poslovanja u poslednjih pet godina, kako u stečaju tako i u privatizaciji. I analiza se objavljuje javno. Mi imamo mnogo više spornih privatizacija od 24 velike koje je pokrenula Verica Barać. Da nije bilo nje, i ove 24 bile bi zaboravljene.
Pripremamo i izmene zakona o javnim preduzećima koje će uvesti obavezno licenciranje svih direktora i članova nadzornih i izvršnih odbora. Uvodi se i potpuna transparentnost u radu javnih preduzeća monopolista i obaveze izveštavanje države i građana. Domaćinsko ponašanje. Ko ovo ne bude poštovao, biće smenjen.
Zauzdavanje deficita dolazi kroz uvođenje reda u preduzeća u restrukturiranju i javna preduzeća. Ne zvuči kao nuklearna fizika. Više kao topla voda. Problem nije u ideji, već u implementaciji. Volji da sprovedete princip: ne dam pare. I snazi otpora. Prvo kod političkih partija i svih onih čije interese ova politika ugrožava.

Univerzalna socijalna zaštita

Srbija praktično nema uređen sistem socijalne zaštite. Iako godišnje trošimo 150 milijardi dinara, taj novac ne dolazi do ljudi kojima je pomoć zaista potrebna. On se deli po raznim netransparentnim programima i veliki deo završava kod ljudi kojima pomoć nije potrebna. Recimo, subvencionisanje obdaništa u koje roditelji dovode decu u džipovima. Ili povraćaj PDV na bebi opremu za ljude koji imaju dobre plate.
Potrebna nam je potpuna reforma sistema socijalne zaštite. Za ljude koji iz ovog ili onog razloga nisu u stanju da izdržavaju svoju porodicu. Trajno ili privremeno. Umesto stotina različitih sistema socijalne zaštite za ovo i ono i subvencionisanje svega i svačega iz sistema socijalne zaštite, treba nam univerzalan sistem. Recimo, svaka porodica koja ima primanja manja od nekog mesečnog iznosa, ima pravo da dobije razliku. Primera radi, pomoć bi mogla biti određena na nivou od 15.000 dinara mesečno po porodici plus 5.000 dinara po dodatnom članu domaćinstva. Tako da bi prosečna tročlana porodica bez primanja mesečno primala 25.000 dinara. Ako uzmemo sadašnji budžet za socijalnu zaštitu, on bi bio dovoljan za socijalnu zaštitu 500.000 porodica sa 1.500.000 građana.
Mnogo se govorilo kod nas o socijalnim kartama na kojima bi se zasnivao ovakav sistem i kako je tobože skupo da se naprave socijalne karte i kako bi to trajalo nekoliko godina. Mislim da to nije tačno. Sistem se bazira na jednostavnoj prijavi neke porodice da je socijalno ugrožena. U prijavi se dostavi imovinsko stanje, dâ izjava pod krivičnom i materijalnom odgovornošću i porodica uđe u sistem i dobija pomoć. Paralelno s tim, rade se dubinske i detaljne kontrole sistemom slučajnog izbora. Za one za koje se utvrdi da kradu od građana Srbije, prikrivaju svoje imovinsko stanje, kazne su drakonske.

Rast i zapošljavanje

Pored bacanja novca u bunar, glavni problem s deficitom jeste nedostatak rasta. Ovo se manifestuje u padu poreskih prihoda. Naš drugi ključni problem je pad prihoda. Omašili smo budžet na prihodnoj strani za jednu milijardu evra. Uradili smo rebalans, pa smo i njega omašili za dodatnih 200 miliona evra. Zaduženost od 60% BDP ogroman je problem ako imate rast od 1%. Taj problem je za red veličine manji uz rast od 5%. Znači, moramo da postignemo rast. Rast donosi zapošljavanje i nova radna mesta. I nove poreske prihode.
O problemu nedostatka rasta više puta sam dugo razgovarao s Vladimirom Gligorovim. I složili smo se oko neophodne strategije. Kao rezultat naših razgovora, zamolio sam ga da za ministarstvo napiše dokument "Saveti ministru ekonomije", koji je i objavio na internet stranici Peščanika. Preporuke su veoma jasne: štednja s jedne strane, stimulans u vidu smanjenja poreza s druge. Štednja u vidu rešavanja pitanja preduzeća u restrukturiranju i javnih preduzeća. Rešavanje pitanja NPL-a bankama. Regulatorna reforma. I smanjenje nameta na rad. Krenimo redom.
Za rast moramo da olakšamo poslovanje. Popravimo poslovni ambijent. Dva ključna zakona za ovo jesu Zakon o radu i Zakon o planiranju i izgradnji.
Zakon o radu rešava pitanje otpremnina po godinama radnog staža, tako da će se one ubuduće isplaćivati za godine radnog staža kod poslodavca i njegovih povezanih lica, a ne za sve godine radnog staža. Mnogi zaposleni, posebno oni koji rade za državu, primili su i po nekoliko otpremnina. Zakon o radu takođe treba da donese lakše zapošljavanje i otpuštanje. Cilj je rast zapošljavanja.
Neki ljudi se pitaju kako lakše otpuštanje može da dovede do rasta zapošljavanja. Poslodavac u velikoj većini slučajeva ne otpušta ljude zato što je besan. A ako i spadate u onu manjinu kod kojih je poslodavac zaista besan, bolje da svakako bežite od njega. Poslodavac otpušta ljude zato što nema posla ili zato što misli da radnik nije dobar. Težina otpuštanja direktno se odražava na lakoću odluke o zapošljavanju. Ako je rizik da će loš radnik da vas tuži i posle dobije parnicu na sudu čiji troškovi mogu da vam unište malu porodičnu firmu, onda ćete gledati da ga ne zaposlite na neodređeno vreme ako možete.
Zakon o planiranju i izgradnji treba značajno da pojednostavi postupak dobijanja građevinskih dozvola. Drugo važno pitanje koje rešava jeste pitanje prava korišćenja građevinskog zemljišta. Nedefinisanost ovog prava je veliki uzrok propasti naše privatizacije i zakočenosti mnogih stečajnih postupaka.
A rast? Šta će nam doneti rast i zapošljavanje? Poslovna klima će sigurno poboljšati stanje. Ali ona sigurno neće dati neophodnu injekciju adrenalina koja je potrebna našoj privredi. Kako stimulisati privredu?
Najbolja i najtransprentnija i najefikasnija "subvencija" jeste smanjenje nameta na rad. U Srbiji, kad legalno zaposlite radnika, da biste mu dali minimalac od 180 evra, državi morate da platiti još 120. Takođe, ako jedan moler ili veb-programer pogode posao za 300 evra, da bi poslovali legalno, od tog novca 120 moraju da daju državi. To je nerazumno. Ne postoji poreska policija na svetu koja to može da utera. Problem našeg poreskog sistema nije što nam je prosečna poreska stopa prevelika, već što nema progresivnosti. Na prvih 300 evra koje zaradite, a koji su potrebni za biološko održanje čoveka, država hoće da uzme 120.
Ova poreska politika je glavni uzročnik zapošljavanja na crno ili na sivo (deo plate legalno, a deo na ruke). Računa se da imamo preko 500.000 zaposlenih na crno i da je veličina sive ekonomije i crnog tržišta oko 30% BDP. I Stros Kan je uočio da je veličina sive ekonomije i prevođenje njenog malog dela najveća kratkoročna šansa za značajan rast.
Kako uterati ovu sivu ekonomiju? Smanjenjem nameta na rad, i to smanjenjem doprinosa i uvođenjem progresivnog poreza na dohodak. Predlog je da se doprinosi na teret poslodavca smanje sa 17,9% na 10%. Doprinosi na teret zaposlenog bi pali sa 19,9% na 15%. Bio bi uveden progresivan porez na dohodak, i to tako da bi na bruto platu do 15.000 porez bio 0%, od 15.000 din. do 50.000 din. 20%, od 50.000 din. do 150.000 din. 30% i 40% preko 150.000 din. Ovo smanjenje nameta na rad napravilo bi rupu u budžetu od oko 30 milijardi dinara. Od toga, deset milijardi se odnosi na javna preduzeća i društvena preduzeća. Kako su ona i subvencionisana, rupa u budžetu bi bila manja od 25 milijardi dinara. Ovo sve bi moglo biti u potpunosti plaćeno smanjenjem subvencija.
Drugi korak bi u narednim godinama bilo dalje smanjenje doprinosa na teret zaposlenog sa 15% na 10% (do kraja 2014.god), dalje na 5% i konačno u potpunosti ukinuto. Preduslov daljeg smanjenja je proširenje obuhvata i bolja naplata poreza.
Uvođenjem ovakvog poreskog sistema za značajan broj firmi koje zapošljavaju na crno, nestao bi ekonomski interes za to. Porezi i doprinosi na minimalac bili bi oko 28% umesto današnjih 60%.
Došlo bi i do rasta neto zarada, posebno u drugom krugu. Zdravstvo se više ne bi finansiralo iz doprinosa već iz budžeta. Svi građani bi dobili zdravstveno osiguranje bez obzira na status zaposlenog. Overavanje zdravstvenih knjižica bi otišlo u neslavnu istoriju.
Pre godinu dana bili smo suočeni sa sličnim problemom: veliki deficit, rast javnog duga i pad prihoda. Odlučili smo se na stezanje kaiša, smanjenje potrošnje i podizanje poreza. Za rast nismo ništa uradili. Rezultat ovih mera je to da smo danas četiri milijarde evra dublje u rupi, sa još većim deficitom i smanjenom privrednom aktivnošću. U nedostatku stimulisanja rasta, stezanje kaiša i rast poreza smanjili su agregatnu tražnju i ekonomsku aktivnost. Ne bismo smeli da ponovimo istu grešku. I pre stupanja na snagu novih mera, rast BDP u drugom kvartalu pao je na 0,2%. Bez stimulansa mi smo na putu u treću recesiju. Kaiš treba stezati, ali moramo da imamo odgovarajuću meru stimulansa za privredu. Taj stimulans je smanjenje nameta na rad. Po mom dubokom uverenju, to je navažnije što možemo učiniti za oporavak naše privrede, jačanje konkurencije i podsticanje proizvodnje i izvoza. Učiniti zapošljavanje jeftinijim i time proizvodnju profitabilnom.
Mislim da je bilo dosta. Ovako više ne može. Moramo da okrenemo novi list. Ako ne zbog nas, onda zbog svoje dece. Ono što danas trošimo, trošimo na njihov račun. Oni će plaćati sve naše račune. Sramota je. Da ne bismo izgubili još deset generacija dece koja će u punoletstvo ući u zemlji živog blata, korupcije, bez budućnosti, moramo da prekinemo s neodgovornim ponašanjem. Dosta je bilo.