Quo Vadis, Srbijo?

[Bibliotekar]

Ubrzo će gospoda reprezentativno putovati tramvajem, ni brige! Samo da je zdravlja.

[aleksey]

Mi jesmo ovce za šišanje, ali ne baš tolike.

Misliš? Živi bili, pa videli...

I inače se bliže izbori, pa će nam rezultati istih sve detaljno objasniti. Mislim, u vezi ovaca i slično.

[branko]

Interesantno je da kad smo ispunili uslov za dobijanje statusa kandidata u EU, odnosno kad smo isporučili i Mladića i Hadžića da potencirala regionalna saradnja kao jedan važan uslov. Odjednom Albanci blokiraju prelaze i uvode carine. Odjednom dolazi Merkelova i kaže da ako se ne povinujemo albanskim potezima ne piše se dobro, odjednom Kosorova dolazi sa 40 privrednika da popuni kosovsko tržište uz otrovne strelice na koje naši reaguju, a sada se, normalno odjednom, javio i mili nam Milo sa izjavom da su srpsko-crnogorski odnosi na jako lošem nivou zahvaljujući tome što se Srbija nije pomirila sa nezavisnošću Crne Gore. Očekujem da se nečega dosete i "Bošnjaci" nečega bolnog, recimo Sandžaka, pa će za njima i vojvođanski Mađari. Bože, koliko je sve oko nas spontano!

[aleksey]

 
Na današnjoj sednici Parlamenta, gde je, između ostalog, na dnevnom redu bio i nov Zakon o železnici, moglo se čuti par zanimljivih detalja, koji, po meni, daju najbolji odgovor na pitanje koje je naslov ove teme. Na primer:

Nekada daaavno:
     - Prva pruga u Srbiji povezivala je Suboticu i Sombor, i izgrađena je svega 29 godina nakon početka željezničkog saobraćaja u Engleskoj, koja se smatra kolevkom željeznice.
     - Vojvodina je početkom 20. veka imala najgušću mrežu pruga u Evropi, čak tri puta gušću nego u Engleskoj.

A sad to, otprilike, izgleda ovako:
     - U Vojvodini su poslednji put pruge obnavljane za vreme Franje Josifa. (mali podsetnik: štovani gospodin je, inače, umro 1916 godine)
     - Voz na pruzi Beograd - Niš se 1884. godine kretao brže (većom brzinom) nego što to čini sadašnji voz.

Jest' da smo mi "nebeski narod", ali mislim da je malo preterano da stalno i uporno vozimo "u rikverc"...

[Upravnik]

Mladi ponovo beže glavom bez obzira

Izvor: Press

Novi Sad -- Razočarani stanjem u društvu, posao „napolju" sve češće traže i studenti, koji znanje stečeno u fakultetskim klupama koriste kao vizu za izlazak iz Srbije.

Petar Dragićević, vlasnik novosadske agencije za zapošljavanje Agava, kaže da je „možda rano pričati o povratku devedesetih, ali da je interesovanje od početka godine svakako veće nego što je to bilo ranije".

"Zatrpani smo prijavama, traži se mesto više na konkurs za sve profile. Najviše mladih nižih kvalifikacija ide u ugostitelje, varioce i vozače, a dobar deo klijenata se interesuje i za poslove bejbisitera i medicinske sestre", priča Dragićević, i dodaje da mu na vrata često pokucaju i stariji sugrađani.

"Više nema pravila, preko granice bi i starije generacije, sve češće prijave donose stariji od 35 godina", ističe Dragićević.

Sve više mušterija imaju i manje agencije, koje „na crno" nude sezonske poslove u Italiji i Grčkoj, a oni kojima se ukaže prilika čine sve da tromesečni angažman pretvore u stalni. Privatni prevoznik Dragan I, koji organizuje ture za pečalbare, kaže da se situacija znatno promenila u poslednjih godinu i po.

"Već godinama sarađujem sa agencijama koje, uz nadoknadu i procenat, obezbeđuju sezonski posao na crno u Grčkoj i Italiji. Prvo, u poslednjih 18 meseci sve je više mladih u tim turama, koje su ranije bile rezervisane za sugrađane srednjih godina. Takođe, do jula 2010. godine smo imali dve ili tri ture mesečno, a sada isto toliko imamo na nedeljnom nivou", priča ovaj privatni prevoznik.

Želja da napuste Srbiju sve je prisutnija i kod visokoobrazovanih kadrova, a poslednji trendovi na Novosadskom univerzitetu pokazuju da je parola iz ere devedesetih „Menjam indeks za vizu" ponovo aktuelna. Aleksandra Gak iz marketinške službe Fakulteta tehničkih nauka kaže da je „porast potražnje posla u inostranstvu kod studenata sve veći u poslednje vreme".

Ona navodi da je "studentima iz tehničkih delatnosti, po pravilu, lakše da nađu posao, a u poslednje vreme su se pojačale međunarodna saradnja i mogućnost usavršavanja na stranim univerziteta. Mnogi naši studenti odlaze na razmenu studenata, pohađaju jedan semestar u inostranstvu ili odlaze na master i doktorske studije na druge evropske fakultete".

"Tokom tog boravka, većina pokušava da pronađe posao i ostane tamo, kao naučni saradnik ili deo istraživačkih timova velikih firmi koje sarađuju sa tim fakultetima", kaže Gak i dodaje da i brucoši po indekse sve češće dolaze u nadi da će im upravo oni predstavljati kartu za izlazak iz zemlje.

Ne trebaju nam stručnjaci povratnici?!

U poslednjih nekoliko godina, stručnjaci srpskog porekla koji su visoko pozicionirani u evropskim naučnim krugovima izrazili su želju da se vrate u Novi Sad i svojim iskustvima doprinesu radu fakulteta i univerziteta. Ipak, kako je potvrdila Neda Mimica-Đukić, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta, povratka eminentnih kadrova nema zbog „komplikovanih administrativnih i birokratskih procedura".

[branko]

Vikiliks: Kako Srbi doživljavaju posao

Vikiliks je između ostalih objavio i depešu američke ambasade u Srbiji poslatu 12. januara 2006. godine, u kojoj se kaže se da većina srpske populacije ima veoma pesimističan pogled na posao koji je posledica komunističkog režima, kada su plate i doprinosi bili zagarantovani bez obzira na to koliko - i da li uopšte - radite. Diplomate smatraju da Srbi vide posao samo kao nužno zlo i da rade jedino da bi preživeli.

- U novom okruženju, posle teške tranzicije, starija generacija i dalje veruje da država treba da izdržava radnika.

Mnogi roditelji govore svojoj deci da ne prihvate poslove koji su im "ispod časti" i na kojima bi morali da rade, zbog novca ili zbog napretka u karijeri - navodi se u depeši. Zato mnoga deca ostaju da žive sa roditeljima sve do zrelih godina.

Novac važniji od uspeha

Oni koji ipak rade, primećuju u ambasadi SAD, mnogo više polažu na novac i status nego na izazove ili osećaj uspeha. Na pamet im ne pada ni da se ostvaruju profesionalno, ako im to neće doneti više novca.

Diskriminacija i korupcija

Amerikanci su zabeležili i da postoji diskriminacija po godištu, jer većina firmi želi da zaposli samo mlade ljude.

- Mnogi koji traže posao žale se da su lične veze neophodne za zaposlenje, morate da poznajete nekoga u kompaniji da biste uopšte dobili mogućnost da tamo radite. A različite forme "fleksibilnog zapošljavanja", poput rada na određeno vreme ili samozapošljavanja su prisutne samo u malom procentu.

Posla u Srbiji nema, u Beogradu još i nekako

U ruralnim krajevima i malim gradovima šanse za zaposlenje su praktično nepostojeće, a samo je u Beogradu bolje.

Ali, i oni koji nađu posao u Beogradu, ubrzo će se uveriti da je cena života u ovom gradu mnogo veća, pogotovo ako iznajmljuju stan.

Mlađe generacije i zaposleni koji su veći deo svog života proveli u privatnim preduzećima, kaže se dalje u depeši, mnogo su otvoreniji za promene i mnogo posvećeniji svom poslu.

Odakle pare za provod?

Iako bi, prema svim ovim pokazateljima, srpski "proletarijat" trebalo da podigne glas i digne političku tenziju, to se, na veliko čuđenje Amerikanaca, ne događa.

- Dovoljan je samo jedan pogled na beogradsku glavnu pešačku ulicu i videćete buljuk zvanično nezaposlenih mladih ljudi, obučenih po poslednjoj modi, koji pijuckaju kapućino i puše, dok u rukama drže skupocene telefone. Slično je i u noćnom životu: mladi, skockani do kraja, sa svim poslednjim gedžetima, ostaju čitavu noć u gradu. Odakle im novac? Ima nekoliko izvora: pomoć roditelja, rođaka iz inostranstva, neregistrovanih poslova i slično.

[branko]

"Проглас војсци и полицији"!!!

Jа сам Никола Алексић, директор Еколошког покрета Новог Сада и један од ретких слободних људи који не зависи ни од чега и не припада никоме, осим својој породици и домовини Србији. Осећам дужност да вас обавестим о истини која се од вас крије, о будућности која нам се припрема, ма како та истина била страшна и шокантна.

Против Србије се свакодневно води необјављени рат радилошко-хемијско-билошком методом. Над Србијом се врши агресија у циљу уништења њеног становништва ради отимања њених природних вредности. Агресија се спроводи запрашивањем тонама и тонама хемијских отрова који се избацују из необележених авиона највеће терористичке организације на свету. Трују нас са сопственог неба као да смо инсекти а не људи!На нашу жалост и срамоту, ти авиони злочиначке организације свакодневно повређују ваздушни простор србије и избацују товаре отрова на становништво и природу Србије уз прећутну дозволу издајничког режима србије. Врховни командант војске србије потпуно свесно препушта народ Србије злочинцима одбијајући да изврши уставне и законске обавезе које стоје пред врховним командантом. Према закону о одбрани, чл. 6, врховни командант је дужан да у случају агресије донесе план одбране србије. Врховни командант ту законску обавезу одбија да изврши, јер је издао и народ и државу. О продаји Србије и њеном комадању да и не говорим, јер нам је тренутно спасавање живота становништва важније.Ако сачувамо животе, сачуваћемо и територију србије. Рок који сам у име народа дао влади србије да до 1. октобра прогласи Србију за територију слободну од генетски модификованих организама је истекао. Рок који сам дао врховном команданту да заустави агресију на србију и изда наредбу о обарању авиона злочинаца који нас трују са неба Србије, је такође истекао. Више нема разлога да се неизбежно одлаже.Издаја се мора зауставити, устав се мора одбранити, Србија се мора спасити или је више неће бити. Зато ја, Никола алексић, у име народа Србије захтевам од Војске Србије и полиције да коначно почну да бране устав и важеће законе Србије. Ја, Никола Алексић, тражим од Војске Србије и полиције да ухапсе врховног команданта и председника Србије, начелника генералштаба Војске Србије, председника владе и све министре. Тражим да ухапсе све издајнике који су Србију продали, а народ и државу препустили непријатељу да је разбија, пљачка, понижава и окупира.

Војско Србије, припадници полиције!
Одбијете ли овај захтев, Србија неће имати будућност, биће избрисана са географске карте света. Оно мало становништва што преживи ове отрове биће стерилно у трећој генерацији. нико неће бити изузет. Војско Србије, 91-ве сте имали изговор за издају народа и државе да сте били партијска војска. Чија сте данас војска? Коме сте положили заклетву? Народу или председнику Демократске странке који је издао свој народ и државу? Да ли сте људи или мишеви? Па и ваша деца ће помрети као и сва друга без изузетка! Хоћете ли моћи погледати својој деци у очи када почну умирати?

Припадници полиције Србије, у име народа вас позивам да се одлучите, са народом или против народа? Трећег решења нема. Желите ли да будете људи који ће служити свом народу на понос своје деце или издајничком режиму који вас је жртвовао заједно са оним несрећницима којима организује параду срама? За издајнички режим сте и даље само потрошачка роба која служи против свог народа за дневницу од 400 динара и суви оброк у циљу одбране издајника на власти. Не можете се бранити изговором да само извршавате наређења својих претпостављених, јер од ’45-те године прошлог века нико се више на свету не може бранити тим изговором. То вас нису учили током школовања или на убрзаном курсу где сте само вежбали како се сузбијају протести народа.

Ја, Никола Алексић, захтевам од вас, припадника полиције, да уз сарадњу са војском србије ухапсите председника државе, издајничку владу србије и све издајнике који су продали србију. Ко омогући бекство и једном издајнику из Србије одговараће као саучесник. Границе Србије се 2. октобра морају затворити док се тај људски шљам не похапси. Више се не може трпети, дошло је време када се поставља само једно питање, или ми, или они.
То је једини начин да се Србија мирно спасе и окрене опоравку, да не кажем спасењу. Сваки други начин, сада или нешто касније, биће уз проливање мора крви. У том случају, свака кап просуте крви биће на души оних припадника војске и полиције Србије који би одбили овај позив за мирним заустављањем агоније Србије. Зато ће одговарати пред народним судом. Од одговорности за крвопролиће нико никад неће побећи.

Ја, Никола Алексић, или они који ме следе, то им гарантујемо. Одговор ћете пружити народу србије 2. октобра. Зато вас позивам да уместо да будете жртвовани од стране режима заједно са оним несрећницима на паради срама, омогућите народу Србије да преузме одговорност за своју судбину и будућност. Србија је уморна од политиканата. Србији у овом тренутку нису потребни политиканти, него организатори који ће бити способни да окупе најбоље стручњаке и умове око опоравка србије без личних интереса. Таквих нема у интересним групама који су преварама и лажима запосели власт у Србији.Зато позивам чланове тих интересних група, који су веће жртве од грађана Србије, да остану мирни и не излазе из својих кућа. Сваки протест од стране чланова тих интересних група сматраће се непријатељским чином са циљем да се издајници Србије задрже на власти. Позивам их да интересе Србије ставе изнад интереса својих господара, да им одбију послушност у интересу Србије и будућих покољења. Да признају да су преварени од својих лидера.

Ја, Никола Алексић, долазим 2. октобра пред Народну Скупштину тачно у 12.00 часова да објавим крај издаје Србије или њен нестанак са географске карте света. Каква ће изјава бити, зависиће од става војске и полиције и подршке грађана србије. Позивам још једанпут Војску Србије и припаднике полиције да стану уз свој народ, да одбране устав и право грађана Србије на слободу и опстанак. Свој живот и слободу мирне душе залажем за спасење Србије. Само ме смрт или незаконито хапшење могу зауставити да се не видимо 2. октобра у 12.00 часова пред народном скупштином. Остало зависи од нас, јер не постоји више нико на овом свету ко би се уместо нас за то изборио.

Пише: Никола Алексић, директор Еколошког покрета (Нови Сад)

Ово се шири нетом и путем независних медија.

http://vimeo.com/29435652

http://www.youtube.com/watch?v=-zj1pktLLn8

http://vimeo.com/18720200

[Bibliotekar]

Svojevremeno je i „Glasnik Dorožme” upozoravao blaženopočivšega cara Franju, onako najozbiljnije... Posle mu odvedoše urednika na par nedelja u Steinhof, pa se posle toga stvar vratila u kolotečinu normale.

Apropo - da li Guberevac još uvek radi?

[branko]

Ko je ili šta je Guberevac?

[Bibliotekar]

Srpski ekvivalent Štajnhofa, dragaj dušo moja. Građen po uzoru na onu znamenitu specijaliziranu ustanovu braće Hrvata po imenu Vrapče.

[Upravnik]

Ludnica, brateeee!

[Bibliotekar]

Ne, već specijalizovana bolnica za zbrinjavanje i lečenje duševnih bolesnika i rehabilitaciju slaboumnih.

[Bibliotekar]

Prama starom veksilološkom pravilu, uspostavljenom još za vremena veličajne Rimske Imperije, dostojanstvo države počiva na respektu prema simbolu njene nezavisnosti i osobitosti – prema jednobojnom ili višebojnom komadu tkanine često ukrašenom vezenim ili apliciranim znakovima, inicijalima, figurama ili amblemima, a koji skupa predstavljaju osobeni alagorički znak pripadnosti i jedinstvenosti državnih podanika, nezavisnosti jedne zemlje i vrednosti na kojima ona počiva.

No iako se to čini logički neverovatnim, naš krajnje neshvatljivi nemar prema simbolima naše samobitnosti i osobenosti, o kojima inače tako rado isprazno trubimo u mnogim prigodama, poprima razmere koje predsdtavljaju bespogovornu sramotu, budući da simbolički anonsiraju prestanak državnog integriteta suverene Srbije.

Zasigurno mislite da preterujem, poštovane dame i gospodo. Avaj, uveravam Vas da to nije slučaj. Razlog za ovaj moj izliv simboličko-juridičke rezignacije uslovljen je aktuelnim zbivanjima u našem malenom, provincijskom gradiću bogate tradicije, u kojem je usled njegove urbane strukture nemoguće proći ulicom a ne videti istavljenu stranu zastavu koja se vijori, te isto tako ne uvideti i bespogovornu činjenicu da je ta i tako istavljena zastava u potpunoj suprotnosti sa potpuno važećim zakonima u nebesa inače uzdizane pravne države koji regulišu ovo pitanje. Nemoguće je, naime, u slučaju postojanja zadovoljavajućeg očinjega vida proći ulicom Sente i ne uvideti da je ista u međuvremenu ili stekla eksteritorijalni status u odnosu na Republiku Srbiju, ili pak postala integralni deo Narodne Republike Kine:



Protivzakonito istaknuta Državna zastava Narodne Republike Kine u Senti

Neshvatljivo je kako je moguće da nadležni državni organi, čija su usta puna nominalnog respekta prema pravnoj državi, a čiji službenici pri odlasku na posao i povratku sa istog konstantno prolaze ovom ulicom, ne znaju da je Skupština Srbije još u maju 2009. godine donela Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 36 od 15. maja 2009), koji izrekom u Članu 8. kaže:

„Grb, odnosno zastava strane države mogu se isticati u Republici Srbiji samo uz grb, odnosno zastavu Republike Srbije, osim ako potvrđenim međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno.”

Plate i pripadajuće im prinadležnosti pomenuti službenici su od strane države koju su pozvani da štite primili. Red bi bio da joj se i oduže tako što će sprovoditi njene zakone i poštovati njene simbole. Grb, zastava i himna jedne države projektuju njen autoritet, moć i ugled - kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Nećemo dobiti ni na značaju, ni na moći, ni na ugledu, niti će nas ma ko drugi drugi gledati sa više poštovanja ako konstantno budemo prenebregavali značaj i dignitet naših sopstvenih simbola po kojima drugi trebaju da nas prepoznaju.

Nemojmo zaboraviti staru istinu - kakva je država, takvi su i simboli.

[branko]

Nije ni natpis "Let's do it" tu bez simbolike, ako ga ukombinujemo sa protizakonito istaknutom zastavom...

[Upravnik]

''Let's do it'' je reklama još od prethodne prodavnice koja je bila na mestu ove sadašnje, a prodavali su, između ostalog, ručne alate.

[branko]

O Bože....

[Palma]

Deca u Srbiji: Kad porastem biću milijarder

Deca u Srbiji nekad maštala o kosmosu i pronalazaštvu, a sada o luksuznim hotelima i slatkom životu. Pre 25 godina deca obožavala borce za pravdu, a danas cene slavne i bogate.



SVI me poznaju, traže autogram, pijem kafu sa Cecom i Anđelinom Džoli, imam puno para i živim u luksuznoj kući... Ovo je samo deo odgovora dece koja su učestvovala u analizi Instituta za pedagoška istraživanja na temu „O čemu najčešće sanjarim“.

Dok su deca nekada maštala da postanu astronauti, pustolovi i pronalazači, potrošačka kultura u kojoj danas živimo i najmlađima je nametnula neke nove želje. Zato i ne čudi što je većina ispitanika izjavila da sanjare kako se kupaju u bazenima luksuznih hotela, da su slavni i da uživaju u materijalnim dobrima.

- Kada se uporede rezultati analize o istom pitanju od pre 25 godina, vidljive su ogromne razlike u odgovorima. Tada se većina ispitanika identifikovala sa ličnostima koje se bore za pravdu ili otkrivaju nove svetove, a danas deca biraju takozvane moderne i najčešće pogrešne vrednosti. Sada su heroji slavne i bogate ličnosti - kaže Jelena Pavlović, saradnik Instituta za pedagoška istraživanja.

Pavlovićeva smatra da je zaokret nastao zbog promovisanja potrošačke, materijalne kulture, u kojoj je kult slave veoma važan, navodeći da odgovornost dele mediji, škola, nastavnici i roditelji.

Psihoterapeut Zoran Milivojević i autor „Male knjige za velike roditelje“, objašnjava da koren ovog problema leži i u porodici.

- Deca postaju obožavana bića, kojima se šalje poruka da vrede samo zato što postoje. Problem nastaje kada to dete iz porodice izađe u spoljni svet i očekuje da ga i ostali tako prihvate i tretiraju, što, naravno, nije slučaj. Želja za slavom je želja da ih ljudi poznaju i vole, jer će tako navodno više vredeti - ističe Milivojević.

Našeg sagovornika ne čudi što deca danas maštaju o hotelima sa pet zvezdica.

- Mnoga deca zapravo i žive kao u hotelu sa pet zvezdica, jer roditelji su često spremni i da gladuju kako bi im ugađali, po sistemu „za njih mora da se ima“. Zbog preteranog ugađanja, takva deca kasnije imaju problema i u emotivnim vezama, jer su navikli da sve bude po njihovom i da sve dobiju „na tacni“. Naravno, živimo u vremenu kada se i glorifikuje hedonizam kao način života - kaže Milivojević.

Neverovatno zvuči podatak da su dečaci pre samo 25 godina najviše želeli da postanu zaštitnici, vojnici ili pronalazači, a devojčice lekari.

- Tada je još postojala ideja da nešto treba dati društvu, kako bi to bilo prepoznato kao nešto vredno. Danas je situacija obrnuta, odnosno pojedinac očekuje da se društvo žrtvuje za njega - zaključuje naš sagovornik.

MENADŽERI

Analiza Instituta za pedagoška istraživanja (IPI) pokazala je i značajan pad interesovanja za prirodne nauke kod dece.
- To su trendovi koji nisu samo prisutni u Srbiji. Sada svi žele da postanu menadžeri i uskoro neće biti onih koji stvaraju proizvode oko čije prodaje će menadžeri da se angažuju. Što je najgore, ovakve vrednosti svesno ili nesvesno podstiču i roditelji, koji su takođe deo sistema u kojem vlada kult slave - poručuje direktorka Instituta za pedagoška istraživanja Jasmina Šefer.

[branko]

Bez škole čak 4.500 direktora

U Srbiji izjednačen broj nekvalifikovanih i radnika sa Fakultetskim diplomama. Ni dana škole nema 17.490 radnika. Samo sa osnovnom školom 481.983 zaposlenih

Da platu mogu da zarađuju i oni koji nemaju visoke diplome pokazuju poslednji podaci Zavoda za statistiku, po kojima 17.490 radnika u Srbiji nema ni dana škole, a čak 481.983 ih radi samo sa osnovnom. A da nije reč samo o loše plaćenim i nepopularnim zanimanjima, moglo bi da posvedoči skoro 4.500 funkcionera i rukovodilaca koji svoje radno mesto čuvaju uprkos tome što imaju samo osnovno obrazovanje!
U Republičkom zavodu za statistiku kažu da je najviše nekvalifikovanih radnika zaposleno u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu, snabdevanju vodom i upravljanju otpadnim vodama, građevinarstvu, trgovini, popravci motornih vozila, administrativnim i uslužnim delatnostima... Radnici sa diplomom srednje škole najčešće zarađuju plate baveći se zanatima (42.775), trgovinom (27.204), ali je na tržištu rada i 11.155 službenika i čak 4.465 rukovodilaca raznih pogona, vlasnika malih radnji ili direktora sopstvenih preduzeća.

- U našoj zemlji se smatra da su naši radnici veoma stručni i kvalifikovani, a zapravo Srbija kuburi sa obrazovnom radnom snagom - objašnjava Radmila Bukumirić-Katić, pomoćnik ministra rada. - Tehnološki procesi u nekim granama proizvodnje zastareli su i po dve do tri decenije, a isto toliko kasnimo u obrazovanju. Zato se događa da strani investitori moraju prvo da obuče radnike pre nego ih uposle.
Zato je bezmalo polovina radnika koji nemaju dovoljno obrazovanje potpisalo ugovore na određeno vreme, dok ih za stalno radi svega 14 odsto. Angažovani su i na povremenim (15,7 odsto) i sezonskim poslovima (24,5 odsto).
Ipak, poslednja anketa o radnoj snazi pokazuje da manjak škole ne znači automatsku eliminaciju sa tržišta rada jer je sa nedovoljnim kvalifikacijama uposlen isti broj radnika kao i onih koji imaju visoke diplome. Sa diplomama više škole ili fakulteta u našoj zemlji je zaposleno 481.546 radnika, odnosno samo 437 manje nego onih sa završenom osnovnom školom.

POSAO ČEKA 50.000 OBRAZOVANIH

Prema najnovijim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u septembru je na birou 742.576 građana čekalo poziv za posao. Najviše ih je sa srednjim obrazovanjem, pa tako njih čak 403.511 ima treći ili četvrti stepen stručnosti. Sa diplomom fakulteta, ali bez radnog mesta je 49.493 građana, a sa višom školom 38.157. Bez ikakvih kvalifikacija je 210.567, a sa drugim stepenom obrazovanja je 33.561 nezaposlenih.

[Upravnik]

Besparica: Kupuje se na komad

BESPARICA je pobedila fiskalne kase jer se, širom cele Srbije, sve više artikala - umesto u standardnom pakovanju - prodaje na komad. Od bogatijeg severa, pa do najjužnije i najsiromašnije kote, trgovci sve češće nude robu u rinfuzi, pa se tako u bakaluk ide po dva jajeta, 50 grama salame, 100 grama praška za veš, glavicu luka, džak drva... Ispod tezge se ”na komad” prodaju i cigarete, a sve više apoteka daje lekove ”na tablu”, ali i na kapsulu. Upola cene nudi se i hleb ”od juče”.

Da nam se piše crno, potvrđuju i u SOS marketima po Beogradu jer ”promet nikad nije bio veći”.

- U 32 radnje u glavnom gradu dnevno pazari i do 300.000 ljudi, pa je očigledno kolika je besparica zavladala - objašnjava Dragan Milovanović, jedan od suvlasnika takvih trgovina.

Nekada se u ovim prodavnicama moglo pazariti samo uz potvrde iz centara za socijalni rad, a danas su vrata otvorena svima koji bi da uštede neki dinar. A, takvih je sve više.

- Zamišljeno je da ove trgovine rade sa minimalnim profitom, pa svi snabdevači nude svoje proizvode jeftinije, a i marže su mnogo manje - dodaje Milovanović. - Zato hleb košta 31 dinar, a mleko 45 i samo na ovim artiklima mesečno može da se uštedi oko 4.000 dinara. A, ako se kupuju i drugi proizvodi, ušteda je oko sto evra mesečno.

U ovim radnjama, doduše, ne tolerišu ”kupovinu na komad” jer je ionako sve jeftinije, ali se, zato, i po beogradskim trgovinama, naročito onima na samoj periferiji, može kupovati gotovo sve na meru. Raspakivanje je, međutim, sve očiglednije u gradovima na jugu zemlje.

Tako se u Nišu, Leskovcu i Doljevcu više niko ne čudi kada se u prodavnici zatraže samo dva komada ”pampers” pelena ili glavica belog luka, iako ceo kilogram staje 165 dinara.

- Izmerim mušterijama i dve šargarepe, koliko im treba za ručak, a odavno se pazare po dva jajeta ili 50 grama najjeftinije salame, tek da bude dovoljno za omlet - kaže prodavačica Vesna Đ. iz Doljevca.

Mleveno meso se u niškim mesarama kupuje na 100 grama, a vešte domaćice razliku u ukusu nadoknađuju sojinim ljuspicama.

U Leskovcu se u skromnim mililitrima kupuje i tečnost za sudove i omekšivač za veš.

- To je postalo toliko uobičajeno da više ne obraćamo pažnju. Nekada su takve kupce ogovarali po komšiluku, ali sada smo svi u istoj situaciji - kaže Danijela M. iz Leskovca.

U pojedinim prodavnicama u Zaječaru mušterije mogu i kafu da kupe na sitno, pa plate tek šolju-dve, a toalet papir se uveliko prodaje na rolne. Kraljevčani štede na uglju, drvima, ali i drugoj robi ”široke potrošnje”. Umesto po uobičajenoj meri sve više se, na komad-dva uzima voće, krompir, paprika, crni ili beli luk.

- Plašim se inspekcije, ali šta da radim. Prodajem prašak za veš ”na čašu”. Imam jednu čašu i njom merim i pakujem u kesice - priča P. T., vlasnik radnje u Trgovištu. - Ne sećam se kada sam prodao kilogram salame, a neretko uđe kupac u radnju i kaže da mu narežem samo tri parčeta.

Ipak, u Kuršumliji, jednoj od najnerazvijenijih srpskih opština, poslednjih meseci novi artikal je uvršćen u ponudu. Za 22 dinara meštani ove nerazvijene opštine mogu da kupe - suvi, bajati hleb. A u prvim redovima su domaćice sa sela.

LJUSPA MENJA DRVO

U KRALJEVU se i ogrev prodaje po nestandardnim merama. Oni koji nemaju para za bar jednu tonu uglja ili kubni metar ogrevnog drveta - što nije dovoljno da se jedno domaćinstvo greje ni mesec dana - kupuju na džak. Vreća sa pedesetak kilograma uglja, u zavisnosti od vrste, na stovarištu košta od 550 do 650 dinara, dok vreća iscepkanog drveta, spremnog za loženje, košta 200 dinara, i može da se kupi na kioscima usred grada. Uz cepanice se prodaju i ”ljuske” za potpalu, i to po ceni od 100 dinara za gajbicu!

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ak ... e-na-komad

[branko]