Montenegro

Re: Montenegro

Postod branko » 28 Jan 2019, 17:15

"Vijesti": Kako je Đukanović legalizovao prvi milion

Podgorica -- Podgoričke "Vijesti" objavile da je biznismen Duško Knežević, za kojim je raspisana poternica, bio žirant predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću 2007.

Đukanović je tada, piše dalje taj podgorički list, uzeo kredit od londonske filijale grčke Pireus banke preko kojeg je kasnije legalizovao svoj prvi milion. "Vijesti" su danas objavile i kopije tog ugovora. I Đukanović i predstavnici crnogorskih vlasti su krili da je garancija za taj kredit dobijena od crnogorskih vlasti.

Pošto je nakratko napustio državne funkcije i odlučio da se bavi biznisom, Đukanović je 11. jula 2007. godine na ime svoje firme Kapital investment dobio kredit od milion i po evra od grčke banke.

Kredit mu je omogućila firma Duška Kneževića, Komsel limitid sa Kipra, koja je za taj aranžman kao kolateral položila gotovinski depozit od milion i po evra.

Đukanović je ovaj kredit iskoristio da kroz dokapitalizaciju kupi deo akcija Prve banke, čiji je najveći akcionar bio njegov brat Aco Đukanović. Nakon toga akcije banke počinju vrtoglavo da rastu a Đukanović uspeva da vrati dug banci.

Milo Đukanović sve do 2013. godine ostaje jedan od vlasnika banke, koju u međuvremenu zbog rizičnog poslovanja spasava vlada sa injekcijom od 44 miliona evra. U aprilu 2013. godine, on formalno izlazi iz vlasništva banke, prodaje akcije i zarađuje prvi legalni milion evra.

"Dan" je danas objavio da im je Knežević dostavio dokaze o tome kako je Đukanoviću 2010. godine platio povratnu avionsku kartu na relaciji Istanbul – Dubai, koja je koštala 1.017 evra. U to vreme Đukanović je bio premijer. Podgorički dnevnik je objavio kopiju avionske karte.

Knežević, koji se, kako sam kaže, nalazi u Londonu, danima upućuje teške optužbe Đukanoviću i vlasti i dokaze o tome u formi snimaka i kopija ugovora, plaćenih hotelskih računa i karata.

Njega Specijalno tužilaštvo sumnjiči da je u četiri slučaja bio na čelo kriminalne grupe. On je osumnjičen i da je u slučaju privatizacije Telekoma uzeo više od četiri miliona evra.

Knežević je u uključenju uživo Skajpom, na svojoj A1TV, rekao da Đukanović zna gde su otišle te pare i da će, ako ne kaže, dostaviti snimke ko je "koferima iznosio novac".
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10829
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Montenegro

Postod branko » 25 Jun 2019, 20:42

Једна иста Црква – прије и послије 1918!

Да је то пуно поуздање "да ће Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење", не само било основано, него да је рјешење по том питању већ било донесено 16. децембра 1918 г, види се по званичном записнику "изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори", број 1169

Свршетком Првог свјетског рата, српски народ се послије толико вјекова нашао слободан и у једној држави, Kраљевини СХС. Она је створена 1. децембра 1918. године, иако ова држава у правом смислу није била српска национална држава, већ јужнословенска. У моменту стварања Kраљевине СХС, Српска Црква је била подијељена у неколико црквених области, које су од утрнућа Пећке Патријаршије 1766.г. углавном независно дјеловале једна од друге. Српска Црква ( бивша Пећка патријаршија ) у том времену била је подијељена на ове црквене области: Београдску Митрополију (са сједиштем у Београду), Црногорску Митрополију (са сједиштем у Цетињу), Kарловачку Митрополију (са сједиштем у Сремским Kарловцима), Буковинско-далматинску митрополију (са сједиштем у Черновицама), и аутономну Српску Православну Цркву у Босни и Херцеговини. Црква у Старој Србији била је под јурисдикцијом Цариградског патријарха до краја 1912. године, када су ове територије ослобођене од Турака, и присаједињене Kраљевини Србији, чиме је ушла у састав Београдске Митрополије. Све ове Епископије Српске Цркве требало је сјединити, и организационо и канонски систематизовати, што значи обновити Српску Православну Цркву, и изабрати јој Патријарха. Управо у том чину, овдашњи „монтенегрини“ налазе разлог за, како они кажу, ”нестанак” Црногорске цркве и њено ”утапање” у Српску Цркву. Да ли је то заиста било тако, како они кажу? На то најбоље могу одговорити чињенице.

Дана 18. децембра 1918. године, у Сремским Kарловцима одржана је конференција „законитих заступника представника расејане Српске Православне Цркве“. На конференцији није било представника Цркве из Црне Горе, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа, како се каже у записнику са ове сједнице, а даље стоји: „Kонстатује се једнодушна воља законитих представника српских православних црквених области за уједињењем и на основу тога изриче се потреба да се одмах приступи извршењу тог црквеног уједињења, успостављањем Српске патријаршије, пошто се са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом сабору епископа“.

Да је то пуно поуздање „да ће Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење“, не само било основано, него да је рјешење по том питању већ било донесено 16. децембра 1918 г, види се по званичном записнику „изванредне сједнице Светога Синода Православне Цркве у Црној Гори“, број 1169. На сједници Синода су били присутни: митрополит Црне Горе и предсједник Светог Синода Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићки Kирил Митровић, и Синодски секретар-ђакон Иво Kалуђеровић. ( Неки кажу – није било кворума, није по статуту Синода…итд., а не питају се, кад је, како и којом канонском-црквеном процедуром исти тај Синод формиран ? Е ту је битно оно питање, бијаше ли иђе тога томоса из Цариграда за ”црногорску аутокефалност”, или је све била воља, макар била и добронамјена, једног човјека – црногорског световног господара ). Предмет сједнице је био: „Да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Kраљевини Србији“. Пошто је Свети Синод то питање свестрано проучио донио је једногласно сљедеће рјешење: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13 новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Kраљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Kраљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“. Ова одлука је достављена митрополиту Kраљевине Србије Димитрију (16. децембра, Сн. бр. 1170) и предсједнику владе Стојану Протићу (Сн. бр. 1171). Митрополит Митрофан је актом бр. 1177 од 17.12. 1918. г. такође наложио митрополитском намјеснику Скадарске Цркве архимандриту Виктору Михаиловићу да уради то исто, с обзиром да су парохије скадарска, врачка и каменичка, послије балканског рата „ушле у састав Пећке епархије и тиме припале Цркви Црногорској“ (ове парохије су до тада припадале Рашко-призренској епархији Цариградске Патријаршије).

Друга епископска конференција одржана је у Београду од 24. до 28. маја 1919. године, а као најстарији митрополит по посвећењу предсједавао јој је Митрофан Бан, који је тада поред осталог рекао: „…Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“. Ова чињеница најбоље говори, да у Црној Гори није било никаквог противљења уједињењу Српске Цркве, односно укључивању Црногорске у састав јединствене Српске Цркве. Да је митрополит Митрофан био против уласка „Српско-православне Свете Цркве у Црној Гори“ у заједничку Српску Цркву, он не би ни учествовао у оваквом скупу, а камоли њему предсједавао. Уопште, не може се наћи ни један једини документ, у виду протеста, жалбе, одбијања и сл митрополита Митрофана Бана, или било којег епископа, свештеника или вјерника Цркве у Црној Гори, што је 1918. године иста ушла у састав уједињења Српске Цркве. Да има таквог документа, „монтенегрини“ и ”мирашевци” би га свакако презентовали и искористили. На овој конференцији потврђена је одлука о уједињењу и изабран „Средишњи архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве“, чији је предсједник био Црногорски митрополит Митрофан Бан. Одбор је имао задужење да обави све припреме за организовање јединствене Цркве, за избор Патријарха и проглашење обновљене Српске Пећке Патријаршије. У својој заједничкој Посланици упућеној народу за Тројичин-дан 1919 г. сви епископи истичу да су „једногласно утврдили духовно, морално и административно јединство свих наших обласних Цркава у једну СПЦ“.

Тој и таквој одлуци свих епископа, а сагласно ондашњем Уставу, дао је државни ауторитет регент Александар краљевским указом од 17. јула 1920. године. Свечано уједињење СПЦ је проглашено 12. септембра 1920. г. да би већ 28 септембра Сабор изабрао и првог Патријарха обновљене Пећке Патријаршије Димитрија. У проглашењу и избору су учествовали дотадашњи чланови Светог Синода Црногорске Митрополије, митрополит пећки др Гаврило Дожић и епископ Захумско-рашки Kирило Митровић, док је митрополит Митрофан Бан већ лежао болестан на Цетињу, ускоро се и упокојивши. ( Ваља нагласити да Митрофан није био тек пуки посматрач или ”почасни предсједавајући” овог црквеног уједињења. Он је лично, у периоду током 1919. и 1920. године, био ангажован око обнове рада Цетињске богословије – сада као ”једне од” богословских школа СПЦ. Он јој је лично дао име ”Богословија Светог Петра Цетињског” које носи до данас! То је можда и један од најочигледнијих и најљепших доказа континуитета једне те исте Цркве, и прије и послије 1918.г. )

На основу постигнутог споразума од 18. марта 1920. године, са Светим Синодом Цариградске Патријаршије, и донијете Синодалне одлуке исте, на засиједањима Синода од 10. и 17. фебруара 1922. г. потписан је Томос (повеља) о присаједињењу СПЦ епархија које су раније биле под влашћу Цариградске Патријаршије (19. фебруара 1922.) а потом и Kанонско писмо патријарха цариградског Мелетија ИВ (24. фебруара 1922.), којим се свечано потврђује и признаје „црквено јединство, које је заједничком одлуком преосвећених Митрополита и Епископа у држави Срба, Хрвата и Словенаца објављено“. Овај историјски чин су признале и признају и све остале помјесне Православне Цркве у свијету.

Сам карактер Митрополије Црногорске, од укидања Пећке Патријаршије 1766. године, до њене обнове, најбоље је исказао члан Kонсисторије Цетињске, протојереј Иван Kалуђеровић ( дојучерашњи секретар Св. Синода ”аутокефалне” Цркве у Црној Гори ), у говору одржаном у име обољелог митрополита Митрофана Бана у Цетињском манастиру окупљеном народу, на дан обнове Пећке Патријаршије 12. септембра 1920. године, у коме је поред осталог рекао: „Последњи плам на пријестолу Светог Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем свједочи да је првобитна светосавска аутокефалија Српске Цркве увијек и непрекидно постојала, да је трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај живи и никад неугашени пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, Скендеријске и Приморске Митрополије. У тој јединој Митрополији српској, до данашњег дана успјешно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Српске Пећке Патријаршије“. Kолико знамо, само је једно краће вријеме архимандрит Никодим Јањушевић (осуђиван од Црквеног суда Митрополије још 1908 г.) одбио у Детроиту САД, да прихвати одлуку о уједињењу, да би се и он касније покајао, и примио управу манастира Жупа Никшићка, гђе је и убијен од комуниста 1941. године. Поред њега, десетак свештеника политички и лично одани краљу Николи, учествовали су у отпору државном уједињењу – али НИКО ( НИ ЈЕДАН ЈЕДНИ ) од њих, није остао у том отпору послије краљеве смрти, и сви су се они вратили у државу Карађорђевића, да тамо, до своје смрти, буду свештеници или катихете СПЦ!

Веома је значајан и став црногорске емигрантске Владе, који је био и став избјеглог краља Николе, поводом обнове Пећке Патријаршије, односно уједињења Српске Цркве. Он је изражен у „Гласу Црногорца“ октобра 1920. године, у виду коментара.у коме поред осталог стоји:

„Србијанци су ових дана прогласили Kарловачку патријаршију за свесрпску, дајући јој власт, коју је некада српски Патријарх имао за вријеме силног Цара Душана…

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустријског ропства, ослободио је Пећ, сједиште српског Патријарха. Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршијска права Пећког митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног Патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустријским ропством, тај је акт одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећки има бити проглашен са свима његовим историјским правима за Патријарха цјелокупне Српске Православне Цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи не смије никада одрећи. У противном она би се огријешила према свом народу, који никад није дозволио да се са његовог амвона чује проповијед заробљеног олтара Српства“.

Овај чланак има вишеструко значење. У њему се не може наћи никакав гест отпора, протеста и сл. поводом уједињења Српске Цркве, или позивања на аутокефалност Цркве у Црној Гори. У чланку се практично открива државни и црквени план краља Николе и његових присталица. Он се састојао у томе, да краљ Никола постане ујединитељ и владар српске државе, а да митрополит из Црне Горе буде српски Патријарх. Тај план сам по себи уопште није лош, јер Србија није била ништа већа (у смислу националног обиљежја) српска држава од Црне Горе, а династија Kарађорђевића, није била ништа већа српска династија, нити заслужнија за српски народ од династије Петровића. На крају, Београдска и Kарловачка Митрополија, нијесу биле ништа више српске Митрополије од Црногорске, нити су имале прече право од ње, да изврше уједињење Српске Цркве; исто толико ако не и више то право је имала Црногорска Митрополија, која је једина очувала своје слободно ђеловање од укидања Пећке Патријаршије. Kњаз Никола је свјетовно-правном формулацијом назвао Цркву у Црној Гори аутокефалном, сматрајући је очигледно непрекинутим континуитетом Пећке Патријаршије, да би када се стекну услови, Црква у Црној Гори преузела улогу обједињавања свих епископија Српске Цркве. Услови за то створени су присаједињењем Пећи и Дечана Црној Гори 1912. године, и чињеницом, да је Пећки митрополит био црногорски држављанин, родом из Мораче (касније ће постати српски патријарх, трећи по реду обновљене Српске Цркве). Kако се у тексту каже, остварење тог плана спријечио је први свјетски рат.

Тврдња у чланку, да сједиште обновљене Српске Цркве не треба да буде у Београду или Сремским Kарловцима, такође је у суштини оправдана, И ДАЛЕКОВИДА – јер ако се обнављала Пећка Патријаршија, онда је њено сједиште требало бити у Пећи. Све то говори, колико су краљ Никола и његов двор држали до српске традиције па и они црквене.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10829
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Re: Montenegro

Postod branko » 03 Jul 2019, 16:30

Бећковић: Шта ће данашњим Црногорцима цркве на чијем су иконостасу њихови највећи душмани Свети Сава и Стефан Немања!

Нема ниједне цркве у Црној Гори, нити уопште српске цркве у којој нису Стефан Немања и Свети Сава, а то су опет за те данашње Црногорце највећи непријатељи Црне Горе. Шта ће им онда цркве на чијем су иконостасу њихови највећи душмани

Пјесник и академик Матија Бећковић специјално за “Експрес” коментарисао је најновија догађања у Црној Гори поводом Предлога закона о слободи вјероисповести и правном положају вјерских заједница.

У фокусу његових размишљања је свакако била актуелна најава да држава Црна Гора преузме власништво над црквама и манастирима уколико Митрополија црногорско-приморска нема доказе да она правно и катастарски поседује та имања и грађевине.

“То је занимљиво, како је уопште држава која слави тринаест година своје независности, а Црква слави 800 година свог постојања, да та држава отима од Цркве црквену имовину. Како онда неко може да сматра да је имовина те Цркве његова, и како неко ко се одрекао себе уопште мисли да је нешто његово. То је још занимљивије и због тога што је (1945) црногорска митрополија била побијена до последњега, на челу са својим митрополитом Јоаникијем, који нема гроба, а да су цркве после тога биле претворене у штале, магацине за алат, а храмове у којима је спраћана магарад, да је то сад њихова имовина.

А поготово што међу овима који то траже нема ниједног вјерника, а нема ниједног свештеника који није анатемисан и искључен из цркве. Тако да је то све оригинално. Нема ниједне цркве у Црној Гори, нити уопште српске цркве у којој нису Стефан Немања и Свети Сава, а то су опет за те данашње Црногорце највећи непријатељи Црне Горе. Шта ће им онда цркве на чијем су иконостасу њихови највећи душмани.”
На нашу опаску да је и владика Раде, односно Петар Петровић Његош стављен у тај круг непријатеља савремене Црне Горе, пјесник каже:

“Није само Његош. Они су дошли на идеју да Његош није Црногорац, ни Марко Миљанов, ни Јанко Вукотић, ни Гаврило Дожић. Тако да мислим да то неко други њима прописује, а они су спремни да то све послушају. Не вјерујем да ће под њихову јурисдикцију пасти Барска надбискупија иако кажу да се то односи на све вјерске заједнице. Није ни била ова Црна Гора која је сада. Постојала је Црна Гора и брда, Црна Гора и Бока и Црна Гора којој је припадала Метохија. Али они не траже Дечане гдје је краљ Никола послао митрополита Дожића и пјевао “Онамо, намо”. Они траже Острог, а Свети Василије није једном бјежао из Црне Горе па се помиње да би то могао да учини опет. Има предање да је његов ћивот, кад је регуларно стање у држави, тежак да га не може нико помјерити, а кад је нерегуларно, лак је као перо и може га однијети и дијете. То је најпрецизнија вага о стању у Црној Гори.”

“У Црној Гори све је спорно. Сад су ударили на Херцег Нови, претпостављам да то што су изгубили изборе у Херцег Новом, у Будви, у Котору… није ни случајно, зато што су доље људи били одвојени од Црне Горе вјековима и за них је то ново да сада буде још конфискована и њихова имовина.

Да црква Светог Луке у Котору из 12. вијека, која има више вјекова него независна држава Црна Гора година… Било би то чудо, а већ је чудо. Они су укинули писмо своје и увели друго на којем немају ниједну књигу исписану и не могу да прочитају своје крштенице ни епитафе на својим гробовима. Мислим да је то све апсурдно. То је као кад би неко желео да надува пробушен балон и они то раде већ годинама.”

Подсјећамо пјесника да дјеца у црногорском образовном систему уче неку нову историју:

“Они тамо у уче у школама како их је Србија окупирала и како су се они борили против тог окупатора већ вјековима, а на челу тих окупационих трупа био је сам Стефан Немања. Али је занимљиво да су оне пјесме о борбама за слободу у Црној Гори сабране у књизи “Огледало српско” коју је саставио Његош. А и поред те вјековне борбе и ропства, нема ниједне пјесме о боју Црногораца са Србима. Можда ће сад настати и баш ме занима како ће да гласи. А ти окупатори нису они који су однекле дошли него они који ту одувијек живе и којих, неким чудом, још увек тамо има. Данас је Црна Гора једина чланица НАТО коју је НАТО бомбардовао. Мало, кад одмакне вријеме и кад људи забораве кад је шта било, можда ће дјеца учити како је Црна Гора бомбардовала Србију. А они сами кажу ако буде потребно да неће од тога презати.”

Бећковић сумња да ће Ђукановић, с обзиром на извјесне правне шупљине у мишљењу Венецијанске комисије о спорном закону, у Скупштини усвојити спорни закон, па коментарише:

“Срамота је таквоме јунаку, купит харач не скупит харача / џилитнут се не погодит циља”.
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.
Korisnikov avatar
branko
Globalni moderator
 
Postovi: 10829
Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Prethodni

Povratak na POLITIKA

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost